Magbet - Jo Nesbo

preko stola da dospe vina okolnim zvanicama. Utom Dankan kucnu po čaši i ustade. Nakašljao se. Daf je posmatrao Magbeta tokom nadahnute zdravice, koja nije bila samo pohvala domaćici, večeri koju im je upriličila i domaćinovom unapređenju, već i zadatku kog su se svi oni latili: da od tog grada naprave mesto u kojem ima smisla živeti. Dankan je besedu završio rečima da posle naporne nedelje na poslu svi zaslužuju odmor koji im je milostivi Gospod podario, i da je mudro što ga koriste, pošto nije bilo izvesno da će šef policije biti tako milostiv u narednim nedeljama. Poželeo im je laku noć, čak i krišom zevnuo, i nazdravio domaćinima. Tokom aplauza koji je usledio, Daf opet pogleda Magbeta zapitavši se namerava li ovaj da uzvrati zdravicom, ipak je Dankan bio njihov šef. Međutim, Magbet je sedeo kao ukipljen, bled i naoko zatečen u toj novoj situaciji, svojim novim statusom i očekivanjima koja su mu se sručila na glavu. Daf je izmakao stolicu da Ledi ustane. „Hvala vam na gostoprimstvu, gospođo.” „Hvala što ste došli, Dafe. Da li ste dobili ključ od sobe?” „Hvala, mislim da ću prespavati... negde drugde.” „Ne vraćate se valjda u Fajf?” „Ne, idem kod rođaka. Ali sutra ću rano ujutru doći po Dankana, živimo blizu u Fajfu.” „Aha, dakle, vi ćete doći po njega.” „U sedam. I Dankan i ja imamo decu i... ovaj... vikend je, celodnevni program, znate već.” „Zapravo i ne znam.” Osmehnula mu se. „Laku noć, i pozdravite rođake.” Jedan po jedan, gosti su se razilazili od šanka i stolova za igru u hotelske sobe ili kućama. Magbet je stajao na recepciji, gde se rukovao i mrmljao neke prazne reći u pozdrav, ali bar nije morao da zabavlja preostale zvanice za šankom. „Stvarno mi ne izgledaš baš najbolje.” Banko je blago zaplitao jezikom. Naišao je iz toaleta i spustio tešku šapu Magbetu na rame. „Idi lezi, pa možda nekog i ne zaraziš.” „Hvala ti, Banko, ali Ledi još zabavlja goste za šankom.” „Ako je naš šef otišao da legne pre sat vremena, valjda smeš i ti. Idehi da završim piće, a onda ćemo Flijans i ja polako kući. I tada ne želim da te zateknem ovde kao nekakvog vratara. Jasno?”

„Jasno, Banko. Laku noć.” Otprativši pogledom starog prijatelja koji se blago teturao nazad do šanka, Magbet pogleda na sat. Sedam minuta do ponoći. Za sedam minuta će se desiti. Sačekao je još tri, zatim se uspravio, pogledao kroz dvokrilna vrata ka sali i šanku gde je Ledi dotad slušala Malkoma i Lenoksa, ali se utom, kao da je znala, osvrnula i pogledi su im se susreli. Klimnula je, jedva primetno, a on joj je klimnuo u odgovor. Zatim se nasmejala Malkomovim recima i odgovorila nešto na šta su ova dvojica uzvratili smehom. Sposobna. Magbet se popeo uz stepenice, otključao vrata svog i Ledinog apartmana. Prislonio je uho na zid prema sobi telohranitelja. Odande se čulo ravnomerno, postojano hrkanje. Kao nevinašca, reklo bi se. Seo je na krevet, pogladio mekan prekrivač. Svila je zašuštala pod njegovim prstima. Da, sposobna. Sposobnija nego što bi on ikada mogao biti. Možda će ipak uspeti, možda će njih dvoje, Magbet i Ledi, učiniti nešto što će se pamtiti, možda će stvoriti grad prema svom liku, nastaviti ono što je Dankan započeo i otići dalje nego što bi ovaj ikad dogurao. Volje su imali, imali su i snage, mogli su da pridobiju narod. Iz naroda, za narod, sa narodom. Napipao je prstima bodeže koje je ostavio na krevetu. Da moć ne kvari, da ne truje, ne bi moralo biti ovako. Da je Dankanovo srce bilo neokaljano, puno ideala, mogli bi da razgovaraju o tome i Dankan bi uvideo da je Magbet bolji čovek za ostvarenje Dankanovog cilja, cilja da se grad izvede iz tame. Iako je Dankan imao viziju, obični građani ne bi tek tako krenuli za nekim bogatašem iz Kapitola - pa zar bi? Ne bi, čekali su nekog od svojih. Dankan je mogao da bude kormilar, da im pokaže kuda da idu, ali kapetan je morao biti Magbet, samo bi njega slušala posada, samo on bi odveo brod u sigurnu luku kakvu su obojica priželjkivali. A iako je takva smena straže bila u najboljem interesu grada, Dankan mu, naravno, nikad ne bi prepustio šefovski položaj. Uprkos svem svojem sjaju, Dankan nije bio ništa bolji od drugih moćnika, ipak su mu vlastite ambicije bile ispred svega ostalog. Pa eto, čak je ubijao one koji bi mogli da mu naruše ugled i poljuljaju moć. Kodor se još nije bio ohladio kada su stigli. Nije li bilo tako? Dabome da je bilo. Tako je bilo, tako je bilo. Došla je ponoć. Magbet je zažmurio. Mora dospeti u Stanje. Odbrojao je od deset. Otvorio oči, opsovao, opet zažmurio i počeo odbrojavanje. Pogledao je

na sat. Uzeo je bodeže, zadenuo ih u naročit pojas preko ramena sa po futrolom sa obe strane i izašao na hodnik. Prošao je pored vrata sobe u kojoj su spavah telohranitelji i zastao pred Dankanovim. Oslušnuo je. Ništa se nije čulo. Udahnuo je. Unapred su prošli kroz sve moguće scenarije, jedino je preostao sam čin. Gurnuo je master ključ u bravu, pogledao načas svoj odraz u uglačanom mesingu kvake, a zatim ju je zgrabio i okrenuo. Obazreo se koliko je stigao na svetlosti iz hodnika, a zatim je ušao i zatvorio vrata za sobom. U tami je prestao da diše, osluškujući ono drugo disanje. Ujednačeno, spokojno. Kao što je disao upravnik sirotišta Loril. Ne, pusti sada to! Taj što sad diše zove se Dankan, a takvo disanje stavilo je Magbetu do znanja da ovaj spava u svom krevetu. Magbet priđe vratima kupatila i odškrinu ih upalivši svetlo unutra. Sad je imao dovoljno svetlosti za ono što treba da obavi. Što treba. Prišao je krevetu i pogledao čoveka koji u snu ništa nije slutio. Opet se našao u toj situaciji. Kakva ironija. Uzeo je bodež. Ima li šta lakše nego ubiti nekog ko ne može da se odbrani? Odluka je pala, ostalo je još samo da se to i obavi. Nije li, uostalom, već ubio jednu bespomoćnu žrtvu na onom putu za Fors, nije li već izgubio nevinost, nije li tada vratio Dafu onaj stari dug u istoj valuti u kojoj ga je i stekao, u hladnoj krvi? Gledao je i Lorilovu toplu krv kako ističe na beli čaršav, u tami je izgledala crno. Pa šta ga je sad sprečavalo? Po čemu se ova zavera razlikovala od onomad kada su on i Daf udešavali lice mesta na putu kako bi se uklopilo u priču koju su se dogovorili da ispričaju? Ili od one priče iz sirotišta za koju su se dogovorili da je nikad ne ispričaju? Ponekad se, Magbete, grozote čine i na strani dobra. Pogledao je sečivo koje je svetlucalo na svetlosti iz kupatila. Spustio je bodež. Nije mogao. Ali je morao. Morao je. Morao je da uzmogne. Ali kako, kad mu se ne da čak ni u Stanju? Mora postati onaj drugi, onaj bezumni živi mrtvac kakav se zakleo da neće biti više nikad. Zureći u veliku, mrtvu lokomotivu, Banko je raskopčavao šlic. Malo se povodio na naletima vetra. Bio je, razume se, malčice pripit. „Hajde, tata”, reče Flijans iza njega.

„Koliko je sati, sine?” „Ne znam, ali je mesec zašao.” „Onda je prošla ponoć. Javili su da će noćas biti oluja.” Zapravo mu je smetala futrola od pištolja, zakačena za kaiš između prve i druge gajke zdesna na pantalonama. Otkačio ju je i pružio Flijansu. Sin ju je prihvatio zastenjavši: „Tata, ovo je javna površina, ne smeš...” „Ovo je javni pisoar, eto šta je”, promrmlja Banko opazivši utom priliku u crnom kako izlazi s druge strane lokomotive. „Flijanse, pištolj!” Onaj u crnom iskorači na svetlost. „A, to si ti.” „A, to ste vi”, reče Magbet. „Morao sam malo da se proluftiram.” „I ja sam morao da ga proluftiram”, zaplitao je Banko jezikom. „Ne, nisam nameravao da se popišam po Berti, ipak je ona - otkako su zatvorili Josifovu crkvu - jedina preostala svetinja u ovom gradu.” „Možda.” „Je l’ sve u redu?”, upita Banko pokušavajući da se opusti. Uvek mu je bio problem da pusti mlaz u prisustvu nepoznatih ljudi, ali zar i pred Magbetom i rođenim sinom? „Jeste”, odvrati Magbet neobično ravnodušnim tonom. „Noćas sam sanjao one sestre”, poče Banko. „Nismo stigli da popričamo o tome, ali zar se nisu njihova predskazanja pokazala kao neobično tačna?” „A, to. Ja sam i zaboravio. Treba jednom da popričamo o tome.” „Bilo kad.” Banko oseti da će uskoro mlaz krenuti. „U stvari”, poče Magbet, „i hteo sam nešto da te pitam. Sada si mi zamenik u Organizovanom kriminalu, ali šta ako se obistini i ono drugo što su rekle?” „Da?”, prostenja Banko. Izgubio je strpljenje, pokušao na silu, i opet se zatvorio. „Voleo bih da i tada budeš uz mene.” „Da budem desna ruka Magbetu, šefu policije? Ha-ha, da, slobodno računaj na to.” A onda je shvatio da se Magbet ne šali. „Naravno, sine, naravno. Znaš da uvek sledim onog ko se bori za dobro.” Zgledali su se, a onda - kao na dodir čarobnog štapića - Banko se opustio. Pogledao je veličanstveni zlatni mlaz koji je veselo žuborio po velikom zadnjem točku lokomotive i slivao se niz šine pod njim. „Laku noć, Banko. Laku noć, Flijanse.” „Laku noć, Magbete”, odvratiše otac i sin uglas.

„Zar je čika Magbet pijan?” upita Flijans kad se Magbet udaljio. „Pijan? Valjda znaš da ne pije.” „Znam, ali mi je nekako čudan.” „Čudan?” Banko se lukavo iskezio zadovoljno posmatrajući postojani mlaz. „Veruj mi, taj momak od opojnih sredstava ne postane samo čudan.” „Nego?” „Potpuno poludi.” Nagli nalet vetra razvejao mu je mlaz. „Stiže oluja”, reče Banko kopčajući šlic. Magbet je obišao oko železničke stanice. Kada se vratio, Banko i Flijans više nisu bili tu, pa je ušao u veliki hol. Osmotrio je prostoriju usput razvrstavajući prisutne u četiri kategorije. Prodavci, kupci, oba, kao i oni koji su samo potražili zaklon od kiše, ali ubrzo će dospeti u jednu od one tri pomenute kategorije. I sam je prošao taj put, od begunca iz sirotišta koji je dobijao nešto hrane i vode od Vojske spasa, do zavisnika koji je hranu i drogu plaćao novcem koji zaradi dilujući. Prišao je nekom starijem debeljku u invalidskim kolicima. „Četvrt brije”, rekao je, a same te reći probudile su nešto što je dugo dremalo u njegovom telu. Ovaj u invalidskim kolicima ga pogleda. „Magbet.” Ispljunuo je njegovo ime s tušem bala. „Znam te, znaš me. Ti si policajac, a ja ne preprodajem drogu. Jasno? Gubi se od mene.” Magbet priđe sledećem prodavcu, jednom u kariranoj košulji koji nije uspevao da se svrti u mestu koliko je bio urađen. „M-misliš da sam b-budala?”, prodrao se ovaj. „Uostalom, i jesam, zar bih inače bio ovde? Ali da još prodam muriji i završim u ćorci na dvadeset četiri sata, a dobro znaš da se preko pet sati bez fiksa ne može izdržati.” Zabacio je glavu i njegovo cerekanje odjeknu pod svodom. Magbet produži niz hodnik ka hali za polaske. Čuo je onog dilera kako se dere za njim: „Narode, ide agent!” „Čao, Magbete”, reče neki slabašan glasić. Magbet se osvrnuo. Bio je to onaj momčić s povezom na oku. Magbet priđe mestu gde je ovaj sedeo uza zid i čučnu. „Treba mi četvrt brije”, reče Magbet. „Možeš li da mi pomogneš?” „Ne”, odvrati momak. „Ne mogu ja nikome da pomognem. Možeš li ti meni?” Magbet je u njegovom pogledu prepoznao nešto. Kao da je pogledao

sebe od onomad u ogledalu. Koji mu je đavo, šta to radi? Dobri ljudi su mu pomogli da se skloni odatle, zašto se sad vratio? Zbog onoga? Ne bi li se okuražio na nedelo od kakvog bi prezao i najočajniji narkoman? I dalje je mogao da obustavi. Da povede tog momka sa sobom u Invernes, nahrani ga, okupa, smesti u krevet. Ta noć je mogla ispasti sasvim drugačije nego što je planirao, i dalje je imao tu mogućnost. Mogućnost vlastitog spasenja. I dečakovog. I Dankanovog. I Ledinog. „Hajdemo u...”, počeo je. „Magbete.” Glas se poput grmljavine dokotrljao niz hodnik iza njega. „Tvoje molitve su uslišene. Imam ono što ti treba.” Magbet se osvrnuo. Pogledao naviše. I još naviše. „Strega. Kako si znala da sam ovde?” „Imamo oči i uši svuda. Izvoli, časti te Hekata.” Magbet pogleda kesicu koju mu je spustila u ruku. „Hoću da platim. Pošto?” „Zar da platiš poklon? Mislim da bi to uvredilo Hekatu. Laku noć.” Strega se okrenula i pošla. „Onda ne prihvatam”, viknu Magbet hitnuvši kesicu za njom, ali je Stregu već progutao mrak. „Ako ti nećeš...” Opet zapišta jednooki. „Smem li ja...?” „Ne mrdaj”, zareža Magbet stojeći kao ukopan. „Pa šta hoćeš?”, upita dečak. „Šta hoću?”, ponovi Magbet. „Nikad nema veze šta hoćeš, nego šta moraš.” Otišao je da pokupi onu kesicu. Zatim se vratio ne obraćajući pažnju na dečakovu pruženu ruku. „Hej, zar mi nećeš...” „Nosi se”, tiho odvrati Magbet. „Pa se vidimo u paklu.” Magbet je sišao stepenicama u smrdljivi toalet, oterao neku ženu koja je tamo sedela na podu, a zatim je pocepao kesicu i prosuo prah na policu ispod ogledala. Razbio je grumen tupom stranom bodeža, a zatim je oštricom usitnio prašak. Zavio je neku novčanicu i kroz nju ušmrknuo žućkastobeli prah, prvo na jednu, zatim i na drugu nozdrvu. Supstanci je trebalo zapanjujuće kratko vreme da prodre kroz sluzokožu u krvotok. Magbetova poslednja misao pre nego što mu je droga doprla do mozga bila je kako je to poput susreta s bivšom ljubavnicom. Ljubavnicom koja za sve te godine nije ostarila ni dana.

„Šta sam ti rekao?” Hekata lupnu štapom o pod ispred monitora s kamera za nadzor. „Rekli ste da su na svetu najpredvidljiviji zaljubljeni i moralni narkomani.” „Molim lepo, Strega.” Magbet zastade na vrhu stepeništa ispred železničke stanice. Pred njim se Radnički trg gibao poput okeana, talasi su se razbijali pod kaldrmom, škljocajući zubima kad se podignu i spuste. A u daljini je Invernes plovio kao parobrod s kojeg su dopirali muzika i smeh, a na njegovoj svetlosti se prelamala voda koja je tekla s velikog škriputavog točka. Magbet pođe. Kroz tamu, ka Invernesu. Činilo mu se da lebdi, da mu stopala ne dodiruju tle. Uplovio je kroz vrata na recepciju. Recepcioner mu se ljubazno osmehnuo. Magbet se osvrnuo ka sali i šanku. Video je da Ledi, Malkom i Daf i dalje ćaskaju tamo. Popeo se uz stepenice, uzleteo činilo mu se. Produžio je niz hodnik i zastao pred vratima Dankanovog apartmana. Gurnuo je master ključ u bravu, okrenuo kvaku i ušao. Vratio se na lice mesta. Ništa se nije promenilo u međuvremenu. Vrata kupatila još su bila odškrinuta, svetlo iza njih je gorelo. Magbet priđe krevetu. Pogledao je usnulog šefa policije i mašio se pod smoking levom rukom, napipao dršku bodeža. Podigao je ruku. Sada je bilo mnogo lakše. Naciljao je pravo u srce, kao što je svojevremeno ciljao u ono srce urezano u koru hrasta. Nož bi se uvek zario u centar, između imena koja su pisala u tom srcu. Meredit i Magbet. „Ne spavaj. Magbet san ubija.” 3 Magbet se trgnuo. Da li je to progovorio šef policije, droga ili on sam? Pogledao je Dankana. Ne, i dalje je žmurio, disao jednako ravnomerno i spokojno. Ali dok ga je Magbet tako gledao, Dankan otvori oči. „Magbete?” Spazio je i bodež. „Učinilo mi se d-da sam nešto čuo odavde”, poče Magbet. „Morao sam da proverim.” „Moji telohranitelji...” „Čuo sam da hrču.” Dankan oslušnu. A potom zevnu. „Odlično. Neka se naspavaju, ovde

sam, vidim, bezbedan. Hvala, Magbete.” „Hvala v-vama, ser.” Magbet pođe ka vratima. Više nije lebdeo, ali mu se po celom telu razlio nekakav osećaj olakšanja, pa i radosti. Spašen je. Šef policije ga je oslobodio. Odluka je pala. Neka Ledi priča šta hoće, cela priča je tu prestajala. Pet koraka. Slobodnom desnom rukom dohvatio je kvaku. Na uglačanom mesingu spazio je odraz nekog pokreta. Kao u krivom, vašarskom ogledalu, kao na nekakvom apsurdnom izobličenom snimku, video je, na svetlosti iz kupatila, kako šef policije uzima nešto ispod jastuka i upire to njemu u leđa. Pištolj. Pet koraka. Odstojanje za bacanje noževa. Magbet je reagovao instinktivno. Okrenuo se na peti, izgubio ravnotežu, a bodež mu je poleteo iz ruke i pre nego što se dočekao na drugu nogu.

D Deveto poglavlje evojkama je, naravno, prvi prišao Daf. Pitao ih je smeju li njih dvojica da im se pridruže za stolom. Magbet je otišao do šanka po pivo za sve četvoro. Kada se vratio, Daf je već izlagao o tome kako su on i Magbet najbolji brucoši na Policijskoj akademiji, da im je budućnost i više nego blistava, pa da devojke treba da ih ugrabe dok još mogu. Njih dve su se smejale tome, onoj po imenu Meredit zacaklile su se oči, ali je oborila pogled kada ga je Magbet uhvatio. Pošto se bar zatvorio, Magbet je otpratio Meredit do kapije, a nagrađen je prijateljskim stiskom ruke i broj em telefona - dok se Daf sutradan do detalja hvalio kako je opslužio njenu drugaricu Ritu u uzanom krevetu sobe za učenice Medicinske škole. Magbet je istog tog popodneva pozvao Meredit i drhtavim glasom ugovorio večeru. Rezervisao je sto u Lionu i shvatio da je to bio loš izbor čim ga je šef sale odmerio. Otmeno odelo koje je Daf ponudio da mu pozajmi bilo mu je preveliko, pa je i tad morao da pribegne Bankovom preuskom i demodiranom. Srećom, Meredit je donekle vadila stvar svojom haljinom, lepotom i smirenim manirima. Magbet je na meniju razumeo samo cene, ali mu je Meredit objasnila šta je šta uz opasku da su Francuzi naprosto takvi - neće da prihvate da njihov jezik više nije svetski, a pritom loše znaju engleski, pa izbegavaju dvostruko poniženje da ispadnu glupi na jeziku svojih rivala. „Nadmenost i nesigurnost su često povezane”, rekla je. „Ja sam nesiguran”, rekao je Magbet. „Mislila sam na tvog prijatelja Dafa. Zašto bi ti bio nesiguran?” Magbet joj je ispričao o svom poreklu. O sirotištu, o Banku i Veri, o Policijskoj akademiji. Bilo je tako lako pričati s njom da je načas zapao

u iskušenje da joj ispriča baš sve, pa čak i o Lorilu. Naravno, nije to i učinio. Meredit je kazivala kako je odrasla u zapadnom delu grada, uz roditelje koji su se postarali da deca ni u čemu ne oskudevaju, ali im nametnuli i ambicije, naročito njenoj braći. „Zaštićeno, povlašćeno i dosadno”, rekla je. „Znaš, nikad u životu nisam kročila u istočni kraj Drugog distrikta.” Nasmejala se kad Magbet nije mogao da joj poveruje. „Svega mi! Nikad!” Zato ju je posle večere odveo do reke. Prošli su ulicom punom rupa, duž oronulih kuća, sve do mostića. A na rastanku pred kapijom nagnula se i poljubila ga u obraz. Kada se vratio u sobu u domu, Daf je još bio budan. „Pričaj sve”, zapovedio je. „Polako i detaljno.” Dva dana kasnije, bioskop. Gospodar muva. Vraćali su se kući pod istim kišobranom, Meredit ga je uhvatila podruku. „Kako deca mogu biti tako svirepa i krvoločna?”, upitala je. „Zašto bi deca bila manje svirepa od odraslih?” „Pa valjda se rađaju nevini!” „Nevini, i bez morala. Nije li mirna pasivnost nešto što roditelji teraju decu da nauče kako bi prihvatila svoje mesto u društvu i pustila da nam rade šta hoće?” Poljubili su se na kapiji. A u nedelju ju je odveo u šetnju po šumi s druge strane tunela. Poneo je ručak u korpi za piknik. „Pa ti znaš da kuvaš!”, uskliknula je oduševljeno. „Naučili su me Banko i Vera. Oni su me dovodili baš ovde.” Onda su se poljubili, teško je disala, a on joj je zavukao ruku pod pamučnu haljinu. „Stani...”, rekla je. Stao je. I umesto toga urezao srce na kori velikog hrasta. Vrhom bodeža urezao je i njihova imena. Meredit i Magbet. „Kuvana je i pečena”, rekao je Daf kada se Magbet vratio kući i sve mu ispričao. „Idem u sredu kod Rite - pozovi je ovamo.” Kada je Meredit pozvonila, Magbet ju je čekao s otvorenom bocom vina i popaljenim svećama. Bio je spreman. Ali ne na ono što se zapravo desilo, ne na to da mu raskopča kaiš s vrata i zavuče ruku u pantalone. „N-nemoj”, rekao je. Pogledala ga je zaprepašćeno. „Šta nije u redu?” „P-prekini.” „Zašto mucaš?” „N-neću.”

Povukla je ruku k sebi, a obrazi su joj buknuli od stida. Posle su ćutke pili vino. „Sutra moram rano da ustanem”, rekla je. „Bliži se ispitni rok, pa...” „Naravno.” Prošle su tri nedelje a da se više nisu videli. Magbet ju je zvao, ali ono malo puta kada bi mu se neko uopšte javio, bila bi to Rita da mu kaže kako Meredit nije tu. „Ako sam dobro shvatio, više se ne viđaš s Meredit”, rekao je Daf. „Ne viđam se.” „Ni ja s Ritom. Imaš li nešto protiv da se ja viđam s Meredit?” „To bi trebalo nju da pitaš.” „I jesam.” Magbet je progutao knedlu, osetio je kako mu nekakve kandže gnječe srce. „I, šta ti je rekla?” „Pristala je.” „Stvarno? A kad ćete...” „Sinoć. Samo večera, ali bilo je... fino.” Sutradan se Magbet probudio bolestan. Tek je kasnije shvatio kakva je ta nova bolest, kao i da za slomljeno srce ne postoji lek. Naprosto moraš da odležiš, propatiš, a on je to i učinio. Patio je u samoći, ne spominjući njeno ime nikome osim onom starom hrastu na zdravoj strani tunela. Posle nekog vremena, simptomi su počeli da se povlače. Gotovo su sasvim nestali, a on je otkrio kako nije tačno da svako ima samo jednu veliku ljubav. Za razliku od Meredit, Ledi je bila i bolest i lek u jednom. I žeđ i voda. I želja i ispunjenje. A sada je do njega, preko okeana i kroz noć, dopirao njen glas. „Ljubavi...” Magbet je plutao, lebdeo, prošao kroz svetlost i kroz tamu. „Budi se!” Otvorio je oči. Ležao je u krevetu. Morala je još biti noć pošto je u sobi bilo mračno. Ali tu tamu je već nagrizalo sivilo, najavljujući svitanje. „Konačno!”, prosiktala mu je na uvo. „Gde si to bio?” „Bio?” Magbet je pokušavao da uhvati san koji mu je bežao. „Zar nisam bio ovde?” „Bio si telom, ali već satima ne mogu da te probudim, kao da si pao u nesvest. Šta si to uradio?” Magbetu je onaj san i dalje bio nadohvat ruke, ali odjednom više nije znao da li je to bio lep san ih košmar. Dankan... pustio se, a slike su

se kovitlale u tami. „Tvoje zenice.” Držala mu je lice u rukama. „Drogirao si se, eto šta se desilo.” Otrgnuo se od nje, od svetlosti. „Morao sam.” „Ali da li si obavio posao?” „Posao?” Pretresla ga je. „Magbete, ljubavi, odgovori mi! Jesi li izveo onaj podvig koji si mi obećao?” „Jesam!” Zastenjao je i prešao rukom preko lica. „Nisam. Ne znam.” „Ne znaš?” „Vidim ga sa zarivenim bodežom, ali nisam siguran da li se to stvarno desilo ili sam samo sanjao.” „Na noćnom stočiću je jedan čist bodež. Trebalo je da ostaviš bodeže kod telohranitelja pošto ubiješ Dankana, svakom po jedan.” „Da, da, sećam se.” „Da li je drugi bodež kod njih? Saberi se!” „Ne spavaj. Magbet san ubija.” „Šta?” „To je rekao. Ili sam i to sanjao.” „Moraćemo da proverimo.” Magbet je zažmurio, posegnuo za onim snom, možda će mu on dati odgovor. Bolje i to nego da se vraća u onu sobu. Ali san mu je procurio kroz prste. Kada je otvorio oči, ugledao je Ledi kako stoji uva prislonjenog uza zid. „Još hrču. Idemo!” Zgrabila je bodež s noćnog stočića. Magbet udahnu duboko. Stizala je zora sa svetlošću koja će razotkriti sve. Skočio je s kreveta i ustanovio da je obučen od glave do pete. Izašli su na hodnik. Ništa se nije čulo. Gosti Invernesa nisu bili ranoranioci. Ledi otključa vrata sobe u kojoj su odseli telohranitelji. Ušli su. Ona dvojica su spavali u foteljama, ali kod njih nije bilo bodeža, niti im je odeća bila umazana krvlju kao što je bilo dogovoreno. „Samo sam sanjao”, prošaputa Magbet. „Hajde, pusti sad ovo.” „Ne!”, prosikta Ledi tiho, pa jurnu na vrata između te sobe i apartmana šefa policije. Prebacila je bodež u desnu ruku, a onda je, bez naznaka oklevanja, širom otvorila vrata i uletela unutra. Magbet je sačekao, oslušnuo. Zatim je prišao vratima.

U toj sobi se siva svetlost već probijala kroz prozor. Ledi je stajala kraj dalje strane kreveta, prinela je onaj bodež usnama. Oči su joj bile razrogačene, činilo se da gleda u nešto kod ulaznih vrata. Sve je bilo isprskano krvlju - pokrivač, revolver na pokrivaču, šaka na revolveru. Kao i drška bodeža koja je štrčala poput nekakve ručke iz Dankanovog grla. „O, ljubavi”, šaputala je Ledi. „Moj čovek, moj junak, moj spasitelj Magbet.” Magbet zausti da nešto kaže, ali utom je potpunu tišinu narušila tiha ali odlučna zvonjava iz prizemlja. Ledi pogleda na sat. „Daf. Poranio je! Ljubavi, idi da ga zamajavaš dok ja sredim ovde.” „Imaš tri minuta”, reče Magbet. „Ne diraj krv, već se napola zgrušala, ostali bi otisci prstiju. Jasno?” Izvila je glavu u stranu i osmehnula mu se. „Pa dobro jutro”, rekla je. „Vratio si se.” Shvatio je na šta ona misli. Konačno se vratio. U Stanje. Daf je trupkao pred vratima Invernesa. Već je čeznuo za toplim krevetom inspektorke Kejtnes. Kad je hteo da pozvoni i drugi put, vrata se otvoriše. „Ser, ulaz u kazino je niz... ” „Ne, ja sam došao po šefa policije Dankana.” „Ah, naravno. Izvolite, odmah ću javiti da ste stigli. Viši inspektor Daf, zar ne?” Daf klimnu. Invernes je zaista imao prvoklasno osoblje. Zavalio se u duboku fotelju lobija. „Niko se ne javlja, ser”, reče recepcioner. „Ni u njegovoj sobi, a ni kod njegovih telohranitelja.” Daf pogleda na sat. „U kojoj sobi je odseo šef policije?” „Soba 213, ser.” „Imate li nešto protiv da se popnem i lično ih probudim?” „Samo izvolite.” Daf je već kročio na stepenice kada mu u susret trčećim korakom naiđe poznata prilika. „Dobro jutro, Dafe!”, razdragano povika Magbet. „Džek, skokni do kuhinje po šolju jake kafe za nas dvojicu.” Recepcioner ode. „Hvala ti, Magbete, ali moram da pokupim Dankana.”

„Čemu tolika žurba? Zar nisi čak i poranio?” „Znam kad moramo da stignemo kući, a u međuvremenu sam se setio da je Kenetov most još zatvoren zbog popravki, pa ćemo morati okolo, preko starog.” „Opusti se malo.” Magbet se nasmejao i uhvatio ga podruku. „Pa ne čeka te valjda kod kuće sa štopericom u ruci? A izgledaš mi umorno, kud ćeš sad da voziš a da nisi popio kafu. Hajde da sednemo ovde.” Daf je oklevao. „Hvala ti, druže, ali moraće da sačeka.” „Kafa će ti sakriti i taj zadah od viskija, da ne primeti.” „Razmišljam da prestanem da pijem, kao i ti.” „Stvarno?” „Piće naročito izaziva tri stvari: crven nos, san i mokraću. U Dankanovom slučaju, očigledno ovo drugo. Idem gore da ga...” Magbet ga opet uhvati podruku. „A piće, čujem, hoće da te zezne i u krevetu - izaziva želju, ali sprečava izvršenje. Kako si ti prošao sinoć? Pričaj sve - polako i detaljno.” Daf izvi obrvu. Polako i detaljno. Da li je samo u šali citirao njihova saslušavanja iz kadetskih dana, ili je stvarno nešto znao? Teško da je ovo drugo, Magbet se nikad ne izražava u zagonetkama i lavirintima - niti bi umeo, niti bi imao strpljenja za to. „Nema tu šta da se priča, prespavao sam kod rođaka.” „Stvarno? Pa nisam znao da još imaš živih rođaka, mislio sam da ti je deda bio poslednji. Evo, već je stigla kafića. Spusti je tamo, na sto, Džek - i probaj ponovo da dobiješ Dankana.” Umiren time što se recepcioner opet posvetio tom zadatku, Daf siđe u prizemlje i pohlepno zgrabi šolju kafe. Ali nije sedao. „Eh, ta porodica”, poče Magbet. „Nepresušan izvor griže savesti, zar ne?” „Pa jest.” Daf se opekao od prvog gutljaja, pa je sad duvao u kafu. „Kako su oni? Je l’ im lepo u Fajfu?” „Svima je lepo u Fajfu.” „Ser, Dankan se i dalje ne javlja.” „Hvala, Džek, ali probaj opet, danas su se svi malo uspavali.” Daf je spustio šolju. „Vidi, mislim da ću prvo da ga probudim, a onda ću da popijem kafu, pa idemo.” „Poći ću s tobom, ionako je pored naše sobe.” Magbet srknu kafu, pa prosu malo na šaku i rukav. „Majku mu. Džek, imaš li salvetu?” „Vidi, idem ja...”

„Samo sekund, Dafe. Tako, lepo. Hvala ti, Džek. Hajde, idemo.” Pošli su u stepenice. „Jesi li ti povređen?”, upita Daf. „Zašto pitaš?” „Nikad se nisi ovako sporo peo uz stepenice.” „Možda sam nešto iščašio dok smo lovili Norveške jahače.” „Hm.” „A ti? Jesi li lepo spavao?” „Ne baš”, reče Daf. „Bila je grozna noć, sa onim olujnim vetrom i kišom.” „Da, baš gadna noć.” „Ni ti nisi spavao?” „Spavao sam.” Daf se osvrnu da ga pogleda. „Zaspao sam kad je prošlo ono najgore”, dodade Magbet. „Stigli smo.” Daf pokuca na vrata. Malo je sačekao, pa ponovo pokucao, sada jače. Dohvatio je kvaku. Bilo je zaključano. Obuze ga slutnja da nešto nije u redu. „Postoji li nekakav master ključ?” „Moram da vidim sa Džekom”, reče Magbet. „Džek!”, povika Daf jednom, a zatim i drugi put, iz sveg glasa: „Džek!” Nekoliko sekundi kasnije recepcioner je provirio sa vrha stepenica. „Da, ser?” „Imaš li master ključ?” „Imam, ser.” „Dolazi smesta da otključaš ova vrata.” Recepcioner dokaska kratkim korakom, izvadi iz džepa sakoa ključ, pa ga gurnu u bravu i okrenu. Vrata je otvorio Daf. Zastali su kao ukopani. Prvi je progovorio recepcioner. „Gospode bože.” Magbet je posmatrao Dankanovo telo osećajući da mu se ivica praga utiskuje u sredinu stopala. Čuo je kako Daf razbija staklo na protivpožarnom alarmu, koji stade da zavija. Na desnoj strani Dankanovog vrata više nije bilo bodeža, a u međuvremenu ga je ubola i na levoj strani. Više nije bilo ni pištolja na pokrivaču. Osim toga, sve je bilo isto kao i pre nekoliko minuta.

„Džek!”, vikao je Daf preko zavijanja alarma. „Isteraj sve iz soba i okupi ih na recepciji. Ni reči o ovome što si video, jasno?” „J-jasno, ser. U hodniku su neki već pootvarali vrata svojih soba. Iz najbliže je izašla Ledi, bosa i u šlafroku. „Ljubavi, šta se dešava? Nije valjda požar?” Odlično se snalazila. Vratili su se svom planu, Magbet je još bio u Stanju i znao je da je u tom trenutku tobožnjeg haosa zapravo sve na svom mestu. U tom trenutku su on i žena koju voli bili nepobedivi, u tom trenutku su upravljali svime - gradom, sudbinom, putanjama zvezda. Bilo je to - sada je uviđao - opojnije od bilo koje Hekatine droge. „Gde su, kog đavola, njegovi telohranitelji?”, vikao je Daf razjareno. Nije im plan bio da prvi svedok na licu mesta bude Daf, priželjkivali su nekog od onih koji su bili raspoređeni da noće u obližnjim sobama, nekog zatečenijeg, pogubljenijeg. Poput Malkoma. Ali Daf je bio tu i teško su ga se mogli rešiti. „Uđi, ljubavi”, reče Magbet. „I ti, Dafe.” Ugurao ih je u Dankanovu sobu i zatvorio vrata. Iz futrole na kaišu izvukao je pištolj. „Slušajte me sada. Ova vrata su bila zaključana, a nema naznaka da su obijena. Master ključ koji otvara i ova vrata ima još samo Džek...” „I ja”, ubaci se Ledi. „Bar tako mislim...” „Pored toga, postoji još samo jedna mogućnost.” Magbet uperi prstom ka vratima susedne sobe. „Pa zar njegovi telohranitelji - nisu valjda...?” Ledi užasnuto prekri usne šakom. Magbet je repetirao pištolj. „Idem da proverim.” „Idem ja s tobom”, reče Daf. „Ne ideš”, reče Magbet. „Ovo je moj fah, a ne tvoj.” „Svejedno ću sada...” „Sada ćeš svejedno postupiti kako ti je naređeno, viši inspektore Dafe.” Magbet pročita na Dafovom licu da se ovaj prvo zapanjio, ali i da je zatim uvideo da je načelnik Organizovanog kriminala nadređen načelniku Odseka za ubistva. „Dafe, čuvaj mi ženu.” Ne sačekavši odgovor, Magbet otvori vrata susedne sobe, prođe i zatvori ih za sobom. Telohranitelji su još spavali u foteljama. Jedan promrmlja nešto,

možda se zvuk protivpožamog alarma ipak probija kroz veo jakog sredstva za spavanje. Magbet ga ošamari nadlanicom. Telohranitelj je otvorio jedno oko. Zamućeni pogled mu je prošarao po sobi dok nije pronašao Magbeta. Neko vreme se zadržao na njemu, a zatim je polako pogledao svoje telo. Andrijanov je ustanovio da su mu crni sako i bela košulja natopljeni krvlju, a onda je shvatio i da mu nešto nedostaje. Pritisak oružja u futroli. Zavukao je ruku pod sako, ali je na mestu pištolja napipao nešto lepljivo... izvukao je ruku ispod sakoa... krv? Zar je još sanjao? Prostenjao je, delom mozga je naslutio nekakvu opasnost. Nehotice se obazreo i dole, na podu pored fotelje, spazio je svoj službeni pištolj. I službeni pištolj njegovog kolege bio je na podu, pored fotelje u kojoj je ovaj izgledao kao da spava. „Šta...”, promrmlja Andrijanov. Pogledao je u cev pištolja koji je držao čovek pred njim. „Policija!”, dreknuo je ovaj. Bio je to onaj Magbet, novi načelnik odseka za... odseka... „Bacite to oružje, ili pucam!” Andrijanov zbunjeno trepnu. Zašto mu se činilo da se koprca u nekakvoj močvari? Šta je to popio? „Nemojte nišaniti u mene”, još je vikao Magbet. „Nemojte... ” Nešto je Andrijanovu govorilo da ne podiže pištolj sa poda, da ga onaj neće ubiti ako se ne bude mrdao. Ali nije vredelo. Verovatno su svi oni sati, dani, godine na toj dužnosti Andrijanova naučili da reaguje instinktivno, da postupi mimo svoje volje, da zaštiti ne misleći na vlastiti život. Ih je naprosto on sam oduvek bio takav, pa se zato i našao u tom poslu. Andrijanov je stigao da se maši za pištolj na podu pre nego što je njegov život i rezonovanje prekinuo metak koji mu je prošao kroz čelo i mozak, kroz naslon fotelje i zastao tek u tapetama protkanim zlatom za koje je Ledi svojevremeno u Parizu platila omanje bogatstvo. Od praska se trgnuo i Andrijanovljev kolega, ali se nije ni probudio a već je i sam dobio metak kroz čelo. Na prvi pucanj Daf jurnu ka vratima sobe. Ledi ga je zadržala. „Rekao je da ne...” Kod drugog praska Daf se otrgnuo, otvorio vrata širom i uleteo.

Zastao je, obazreo se. U foteljama su sedela dvojica telohranitelja, obojica sa po trećim okom na čelu. „Norveški jahači”, reče Magbet. Zadenuo je u futrolu pištolj koji se još pušio. „Svenovo maslo.” Sa hodnika se čula lupa i povici. „Pusti ih”, reče Magbet. „Šta se to dešava?” zadihano će Malkom. „Blagi bože, jesu li to...? Ko ih je...?” „Ja”, reče Magbet. „Potegli su oružje”, dodade Daf. Malkom je zbunjeno gledao čas u jednog, čas u drugog. „Na tebe? Zašto?” „Hteo sam da ih uhapsim”, reče Magbet. „Zbog čega?” „Zbog ubistva.” „Ser...” Daf pogleda u Malkoma, „Bojim se da imamo loše vesti.” Video je da se Malkomove oči sužavaju iza onih četvrtastih naočara. Nagnuo se napred poput boksera koji se priprema za neki nevidljiv ali neizbežan udarac. Svi su se osvrnuli prema prilici koja se pojavila na vratima susednog apartmana. „Šef policije Dankan je mrtav”, reče Ledi. „Ubijen je nožem, u snu.” Na tu drugu rečenicu Daf se nehotice osvrnuo ka Magbetu, ali ne zato što je saznao nešto što dotad nije znao, već zato što mu je zazvučala kao odjek nečeg što su čuli jednog ranog jutra u trpezariji jednog sirotišta pre mnogo, mnogo godina. Pogledi su im se sreli u jednoj kratkoj sekundi, a odmah potom i razišli.

DRUGI DEO

T Deseto poglavlje og jutra, kada je šef policije Dankan pronađen mrtav u Invernesu, Ledi je po drugi put u istoriji svog kazina naredila da se smesta izbace svi gosti i da se na vrata okači natpis ZATVORENO. Kejtnesova je stigla pošto je okupila sve žive forenzičare, i oni su zatvorili čitav sprat. Preostale zvanice od prethodne noći okupile su se oko velikog stola s ruletom u praznoj sali. Daf pogleda zamenika šefe policije Malkoma, koji je sedeo u čelu tog provizornog konferencijskog stola. Malkom je skinuo naočare, verovatno da obriše stakla, bar se time bavio dok je ukočenog pogleda zurio u zelenu čoju kao da ona krije odgovore na sva pitanja. Od svih njih, Malkom je bio najviši, pa se Daf povremeno pitao zašto ovaj ide tako pogrbljen - možda zato što se, kao činovnik okružen ljudima s praktičnim iskustvom u policiji, osećao kao da hoda po tankom ledu, pa se nehotice saginjao da čuje bilo kakav savet, bilo kakav šapat koji bi mu pružio nagoveštaj šta da radi. A možda nije bio tako bled zbog sinoćnog pijančenja, već zato što je naprasno postao novi šef policije u svom gradu. Malkom dahnu u naočare, pa nastavi da ih briše, uporno zureći u sto kao da se ne usuđuje da pogleda sve te poglede uprte u njega, sve te kolege koje su čekale da on uzme reč. A možda je Daf bio i prestrog - ipak su svi znali da je u klesanju Dankanovog programa Malkom bio i čekić i dleto. Međutim, da li je bio u stanju da ih povede? Ostali za tim stolom imali su godine iskustva u rukovođenju svojim odsecima, dok je Malkom karijeru proveo kaskajući pogrbljen dva koraka iza Dankana, poput nekakvog preplaćenog lakeja. „Gospodo”, poče Malkom zureći u zelenu čoju. „Otišao je veliki

čovek. To je sve što ću ovom prilikom reći o Dankanu.” Vratio je naočare na nos, podigao glavu i osmotrio okupljene. „Kao šef policije, on nam u ovoj prilici ne bi dozvolio da utonemo u sentimentalnost i očajanje, zahtevao bi da radimo svoj posao, da budemo policajci, pronađemo odgovorne i smestimo ih iza rešetaka. Moramo odložiti oplakivanje i besede. Počinjemo ovim sastankom na kojem ćemo utvrditi prve korake, a sledeći je u policijskoj stanici u šest po podne. Kao prvi korak posle ovog sastanka predlažem vam da javite ženama i... ostalima...” Malkom okrznu Dafa pogledom, ali ovaj nije uspeo da praćeni da li je to bilo namerno. „I kažete im da se nećete vraćati kući neko vreme.” Napravio je kraću pauzu. „Pošto prvo treba da uhvatite onoga koji nam je oduzeo šefa policije Dankana.” Duža pauza. „Dafe, vi ste načelnik Odseka za ubistva. Treba mi tekući izveštaj, pa da se sastanemo za sat vremena. Uključite i ono što je Kejtnesova sa svojim ljudima otkrila ili nije otkrila na licu mesta.” „U redu.” „Lenokse, hoću punu proveru porekla i kretanja telohranitelja uoči ubistva. Gde su bili, s kim su pričali, šta su kupovali, kakav im je promet na bankovnim računima, pritisnite njihovu porodicu i bliske prijatelje. Ne štedite resurse.” „Hvala, ser.” „Magbete, već ste mnogo doprineli ovoj istrazi, ali mi treba i više od toga. Neka Organizovani kriminal proveri u kakvoj je ovo vezi sa krupnim igračima, kome najviše ide naruku da se reši Dankana.” „Zar to nije očigledno?”, na to će Magbet. „Svenu smo bacili drogu sa mosta, pobili i pohapsili pola Norveških jahača. Rešio je da se osveti, pa je...” „Nije toliko očigledno”, reče Malkom. Ostali iznenađeno pogledaše u zamenika šefa policije. „Svenu bi išlo naruku da je Dankan izgurao svoj projekat.” Malkom se igrao žetonima koji su ostali na stolu prilikom žurne evakuacije. „Šta je Dankan prvo obećao ovom gradu? Hekatu. A sada kada su Norveški jahači desetkovani, preusmerio je sve policijske resurse na taj zadatak. Da mu je to pošlo za rukom, koje bi bile posledice toga?” „Očistio bi tržište za Svena, i ovaj bi opet ušao na velika vrata”, odgovori Lenoks. Malkom klimnu.

„Iskreno”, poče Magbet, „zar stvarno mislite da bi osvetoljubivi Sveno razmišljao tako racionalno?” Malkom izvi obrvu. „Mislim li da neko ko je iz radničke porodice, ko je bez obrazovanja ili druge pomoći uspeo u periodu od trideset godina da razradi jedan od najunosnijih poslova u ovom gradu - da ta osoba gubi ekonomski interes iz vida? Mislim li da je u stanju da obuzda želju za osvetom zarad poslovne dobiti?” „Pa jest”, ubaci se Daf. „Dankanovim uklanjanjem ipak više dobija Hekata, zato mislite da je on odgovoran.” „Ništa ja ne mislim, ali, kao što znamo, mnogo se pričalo o Dankanovom ekstremnom insistiranju na hvatanju Hekate, i u Hekatinim očima je verovatno svaki naslednik bolja opcija.” „Naročito ako bi to bio Hekatin čovek”, reče Daf, a onda, shvativši staje insinuirao, zažmuri. „Izvinite, Malkome, nisam mislio...” „U redu je”, reče Malkom. „Ovde svi smeju da misle i govore slobodno, a to što ste rekli proističe i iz mog izlaganja - možda Hekata stvarno misli da ću mu biti lakši protivnik od Dankana. Pokažimo mu koliko greši.” Malkom gurnu sve one žetone na crno polje. „Dakle, Hekata nam je radna hipoteza, ali nadajmo se da ćemo do šest po podne znati više. Na posao.” Banko oseti da mu san popušta, izmiče, da mu Vera izmiče. Zatreptao je. Da li ga to bude crkvena zvona? Ne. Neko je bio u sobi. Neko je stajao kraj prozora i gledao uramljenu fotografiju. „Mamuran?”, upita taj ne pogledavši ga. „Magbete? Kako si... ” „Flijans mi je otvorio. Vidim, preuzeo mi je sobu, čak nosi i one šimike koje si mi kupio.” „Koliko je sati?” „A ja mislio da su špicaste cipele uveliko izašle iz mode.” „Zato ih nisi ni poneo. Ali Flijans će nositi bilo šta ako samo čuje da je tvoje.” „Na sve strane knjige i sveske. Vredan je, može dogurati do samog vrha.” „Da, uporan je.” „Ali, kao što znamo, to nije nužno i dovoljno da se dogura do vrha, onamo grabe i mnogi drugi. Dakle, ipak treba i da ti se ukaže prilika, a ti treba da budeš dovoljno hrabar i sposoban da udariš kada se ona ukaže. Sećaš li se ko vas je ovde slikao?”

Magbet mu pokaza onu fotografiju. Flijans i Banko pod uvelom jabukom, a preko njih senka fotografa.” „Ti. Šta hoćeš?” Banko se protrlja po čelu. Magbet je bio u pravu, mučio ga je mamurluk. „Dankan je mrtav.” Banko pljesnu rukama o pokrivač. „Šta kažeš?” „Telohranitelji su ga izboli u snu, noćas u Invernesu.” Banka spopade mučnina. Nekoliko puta je udahnuo duboko kako se ne bi ispovraćao. „Ovo je prilika o kojoj pričaš”, nastavi Magbet. „Tačnije, ovo je raskršće. Odavde jedan put vodi u pakao, a drugi u raj. Došao sam da te pitam kojim ćeš krenuti.” „Kako to misliš?” „Zanima me hoćeš li me slediti.” „Na to pitanje sam ti već odgovorio. Potvrdno.” Magbet se okrenuo k njemu, osmehnuo. „A da me nisi pitao da li sam naumio u pakao ili u raj?” Lice mu je bilo bledo, zenice neobično sužene. Banko to pripisa jarkoj jutarnjoj svetlosti - da nije bolje poznavao Magbeta, pomislio bi da se ovaj opet drogira. No čim je hteo da odagna tu misao, spoznaja ga zapljusnu poput ogromnog ledenog talasa. „Jesi li to bio ti?”, upita Banko. „Jesi li ga ti ubio?” Magbet izvi glavu u stranu. Proučavao je Banka kao što padobranac proučava padobran pre nego što skoči, kao što momak proučava devojku pre nego što krene da je poljubi. „Da”, rekao je. „Ja sam ubio Dankana.” Banko se borio da dođe do daha. Zažmurio je ponadavši se da će Magbet, da će sve to nestati kad bude otvorio oči. „I šta sad?” „Sad moram da ubijem i Malkoma”, reče Magbetov glas. „Tačnije, ti moraš da ga ubiješ.” Banko otvori oči. „Za mene”, dovrši Magbet. „I za mog prestolonaslednika Flijansa.”

B Jedanaesto poglavlje anko je iz oskudno osvetljenog podruma čuo Flijansa kako šparta po sobi. Momak se spremao da izađe, da se nađe s prijateljima, možda i s nekom devojkom. To bi bilo odlično za njega. Pustio je da mu lanac klizi kroz prste. Dao je Magbetu svoj pristanak. A zašto? Zašto je tako lako prekoračio tu granicu? Zbog Magbetovog obećanja da je on iz naroda, za narod i sa narodom, onako kako neko iz višeg staleža poput Malkoma nikad ne bi mogao biti? Teško. Pristao je naprosto zato što se sin nikad ne odbija. A nipošto se ne odbija ono što se tiče oba sina. Magbet je rekao da slede zov sudbine time što će prokrčiti put do fotelje šefa policije. Nije, doduše, spomenuo da je mozak te operacije Ledi. Nije ni morao. Magbet voli jednostavne planove. Planove koji od tebe ne zahtevaju da mnogo razmišljaš u kritičnoj situaciji. Banko je zažmurio. Pokušavao je da zamisli sve to. Magbeta kako zauzima mesto šefa policije, kako postaje, poput Keneta, tiranin u gradu, ali tiranin sa časnim ciljem - da tu stvori bolje mesto za život svih građana. Ako su za to bili neophodni drastični potezi, onda je slaba bila korist od trome demokratije, nije bilo ni prostora za naivnost, već za samo jednu snažnu i pravičnu ruku. A kad Magbet bude ostario, prepustiće kormilo Flijansu. Dotad će Banko uveliko umreti srećan i star. Možda zato nije uspevao ni da zamisli tako daleku budućnost. Gore je Flijans zalupio ulazna vrata za sobom. Uostalom, potrebno je vreme da se takva predviđanja iskristališu. Banko navuče rukavice.

Bilo je pola šest, a kiša je dobovala po kaldrmi i po šoferšajbni Malkomovog ševroleta ševel 454 SS dok se provlačio kroz krivudave ulice. Malkom je bio svestan da je usred naftne krize bilo glupo kupiti tu grdosiju koja proždire benzin, a iako ga je uzeo po ceni koju je smatrao pristupačnom, taj njegov postupak razni su ocenili kao neodgovoran. Prva među njima bila je Malkomova ekološki osvešćena ćerka, ali joj se pridružio i Dankan, koji je smatrao da funkcioneri moraju pokazati umerenost. Malkom mu je naposletku priznao svoje pobude: odmalena se divio tim američkim neumerenim vozilima, a Dankan je primetio kako to bar pokazuje da i ekonomisti imaju dušu. Malkom je svratio kući da se na brzaka istušira i presvuče, sreća je bila na njegovoj strani pošto je bila nedelja, a ulice skoro puste. Pred ulazom u policijsku stanicu čekala je rulja novinara, valjda su se nadali boljim komentarima i slikama od onih koje će dobiti na konferenciji za štampu u pola osam. Gradonačelnik Turtel je već dao izjavu za televiziju: „Nepojmljivo”, „tragedija”, „naše misli su uz porodicu” i „grad se mora ujediniti protiv sila zla” tek je sažetak onog što je rekao na znatno opširniji način. U poređenju s tim, Malkom je bio štur. Zamolio je novinare da mu oproste pošto se mora posvetiti istrazi i pozvao ih da prisustvuju konferenciji za štampu. Dovezao se do rampe pred podzemnom garažom, klimnuo čuvaru da ga propusti i uvezao se. Udaljenost parking-mesta od lifta bila je obrnuto srazmerna činu u hijerarhiji. Dok je pristajao u rikvercu na svoje mesto, Malkom uvide da je zapravo mogao da se parkira i na mestu odmah pored lifta. Već je krenuo da izvuče ključ iz motora kada su se otvorila vrata na suprotnoj strani automobila. Neko bešumno uđe u kabinu i sede na zadnje sedište. Prvi put nakon Dankanovog ubistva Malkomu pade na pamet još nešto: sa činom šefa policije nije nasledio samo bolje mesto za parkiranje, već i opasnost da ga ubiju bilo kad i bilo gde, da je bezbednost povlastica onih koji imaju nešto dalja parking-mesta. „Uključite motor”, reče onaj sa zadnjeg sedišta. Malkom pogleda u retrovizor. Na osnovu tog hitrog i bešumnog ulaska, Malkomu se nametnuo zaključak da se obuka u Gardi i te kako isplati. „Šta ne valja, Banko?” „Ništa. Razotkrili smo plan da se izvrši atentat na vas.” „Zar ovde, u stanici?” „Da. Molim vas, samo se izvezite što tiše, moramo vas skloniti odavde. Još ne znamo ko je iz kuće umešan, ali pretpostavljamo da su

to ista lica koja su ubila i Dankana.” Malkom je znao da treba da se uplaši. I uplašio se, ali ne onoliko koliko je mogao. Obično su banalne situacije - kao kad se nađe na merdevinama ili okružen zujanjem osa - kod njega izazivale kukavne i panične reakcije. Međutim, sada, baš kao i tog jutra, kao da mu situacija nije dozvolila da razvije tu vrstu straha, već mu je, naprotiv, izoštrila sposobnost rasuđivanja, ojačala odlučnost i nekako ga, paradoksalno, umirila. „Ako je stvarno tako, Banko, kako da znam da i vi niste u dosluhu sa ubicama?” „Da sam hteo da vas ubijem, ser, već biste bili mrtvi.” Malkom klimnu. Uprkos tome što je Banko bio manji i znatno stariji od njega, nešto mu je u njegovom tonu reklo da bi ovaj to obavio i golim rukama da je hteo. „Pa gde ćemo, onda?” „U luku, ser.” „A zašto ne mojoj.. „Ne biste želeli da umešate porodicu u ovo. Objasniću vam kada stignemo. Krenite, ja ću se sakriti iza sedišta - ako me neko vidi, shvatiće da sam vas upozorio.” Malkom se izvezao iz garaže. Čuvar mu klimnu podižući rampu. Opet je izašao na kišu. „Zakazao sam sastanak za...” „Rešićemo to, ser.” „A konferencija za štampu?” „I to. Sad treba da mislite na sebe. I na svoju ćerku.” „Na Džuliju?” Malkoma sad ipak sustiže panika. „Motrimo na nju. Samo vozite. Stižemo uskoro.” „A šta ćemo tamo?” „Ono što moramo.” Pet minuta kasnije ušli su na kapiju stovarišta za kontejnere u luci, koja je proteklih godina bila vazda otvorena pošto su svi pokušaji da se spreči ulazak beskućnika i lopova imali za posledicu samo razvaljene ograde i brave. Bila je nedelja, i kej je bio pust. „Stanite iza one strehe tamo”, reče Banko. Malkom ga posluša. Stali su pored nekog volva PV koji je već bio tu. „Potpišite se ovde”, reče Banko pružajući mu neku hartiju i nalivpero između prednjih sedišta. „Šta je ovo?” upita Malkom.

„Nekoliko redaka otkucanih na pisaćoj mašini”, odvrati Banko. „Pročitajte ih naglas.” „Norveški jahačisu pretili da če ubiti moju ćerku...” Malkom začuta. „Nastavite”, naloži mu Banko. Malkom se nakašljao: „moju ćerku Džuliju ako im ne budem pomogao da izvrše atentat na šefa policije Dankana”, čitao je Malkom. „Ali sada kada me drže u šaci, tražili su još neke usluge i znam da če ta pretnja po život moje ćerke trajati dokle god sam živ. Zato - a i iz sramote - pre biram da se utopim.” „To je zapravo tačno”, reče Banko. „Jedino tim potpisom na tom pismu možete spasti ćerku.” Malkom se okrenu prema Banku na zadnjem sedištu. Ugledao je cev pištolja koji je Banko držao u šaci sa rukavicom. „Ovo nije atentat. Slagali ste.” „I jesam i nisam”, odvrati Banko. „Na prevaru ste me doveli ovamo, i sad ćete me ubiti i baciti u kanal?” „Utopićete se sami, baš kao što i piše.” „A zašto bih...” „Zato što je alternativa da vam sad pucam u glavu i odvežem vas kući, a onda će oproštajno pismo glasiti ovako.” Banko mu pruži drugu hartiju. „Samo je kraj izmenjen.” „...dokle god smo moja ćerka i ja živi, znam da će trajati ta pretnja. Zato sam rešio da nas oboje lišim života i nju poštedim sramote zbog mog nedela i doživotnih strepnji.” Malkom trepnu. Razumeo je pojedinačne reči, shvatao njihov smisao, ali je morao da pročita te rečenice još jednom. „Potpišite se, Malkome.” Bankov glas zvučao je takoreći utešno. Malkom je zažmurio. U autu je bilo tako tiho da se čulo zatezanje opruge na obaraču. Otvorio je oči, zgrabio ono nalivpero i potpisao se na onom prvom pismu. Sa zadnjeg sedišta se začu zveckanje metala. „Izvolite”, reče Banko. „Vežite ovo ispod mantila, oko struka.” Malkom pogleda lance za gume koje mu je Banko pružio. Teg. Uzeo ih je i opasao oko struka dok mu je mozak tragao za nekakvim izlazom. „Da vidim.” Banko zategnu lance, a zatim ih zakači katancem koji je zaključao. Potpisano pismo je spustio na suvozačko sedište, a pored njega ključ za koji je pretpostavio da ide uz onaj katanac. „Idemo.” Izašli su na kišu. Banko podgurnu Malkoma pištoljem da krene ispred njega uz ivicu keja i duž uzanog kanala koji se tu ulivao. S

obeju strana kanala uzdizali su se bedemi od naslaganih velikih kontejnera. Sve i da je neko te večeri izašao na glavni kej, ne bi odande spazio Malkoma i Banka. „Stanite”, reče Banko. Malkom je zurio preko crnog mora, mirnog i utučenog pod šibom kiše. Oborio je pogled ka zamašćenoj, tamnozelenoj vodi, a zatim joj je okrenuo leđa i netremice se zagledao u Banka. Banko podiže pištolj. „Skočite, ser.” „Ne izgledate mi, Banko, kao neko ko je spreman da ubije.” „Uz dužno poštovanje, ser, ne verujem da znate kako izgledaju takvi ljudi.” „Istina. Ali sam dobar poznavalac ljudske duše.” „Bili ste dosad.” Malkom raširi ruke. „Pa gurnite me, onda.” Banko se obliznuo, premestio pištolj u šaci. „Dakle, Banko? Hoćete li mi pokazati kakav ste ubica?” „Dosta ste hladnokrvni za jednog civila, ser.” Malkom opusti ruke. „Samo zato što znam šta je gubitak, Banko. Baš kao i vi. Naučio sam da većinu gubitaka možemo da priuštimo, ali postoje neke stvari koje su nenadoknadive, jer bismo zbog takvog gubitka prestali da postojimo na način koji je gori i od smrti. Znam da ste izgubili suprugu zbog bolesti koju ovaj grad šalje na svoje stanovnike.” „Stvarno? Otkud to znate?” „Dankan mi je ispričao, a ispričao mi je zato što sam i ja izgubio prvu ženu na isti taj način. A pričali smo i kako da stvorimo novi grad u kojem se takve stvari više neće dešavati, gde će se čak i najmoćniji industrijalci izvoditi pred sud zbog kršenja zakona, gde će se ubistvo tretirati kao ubistvo, bilo ono počinjeno oružjem ili otrovom koji građani udišu dok im oči ne požute i dok ne počnu da zaudaraju na leš.” „I vi ste, dakle, izgubili ono što se ne srne izgubiti.” „Nisam. Čovek izgubi suprugu, ali njegov život može još imati smisla. Zbog dece. Zbog ćerke. Ili zbog sina. Deca su ono što ne smemo izgubiti, Banko. Ako sad svojom smrću budem spasao Džuliju, onda neka bude tako, vredno je toga. A posle mene i Dankana pojaviće se neko nov. Možda mi ne verujete, Banko, ali ovaj svet je pun ljudi koji žele dobro.” „A ko određuje šta je dobro? Vi i ostali buržuji?” „Zapitajte svoje srce, Banko. Mozak hoće da vas prevari. Zapitajte

srce.” Zapazio je da se Banko uzvrpoljio. Malkomu su se usna duplja i grlo već osušili, pa je nastavio promuklim glasom: „Možete nas uvezati i u najteže lance, Banko, ne vredi, pošto ćemo ipak isplivati. Dobrota uvek ispliva. Kunem vam se, isplivaću negde i tako razotkriti vaša nedela.” „Nisu to moja nedela, Malkome.” „Hekatina. Vaša. Svi ste vi iz iste priče. A svi znamo kuda ide takva priča i gde se završava.” Banko polako klimnu. „Hekata”, rekao je. „Tako je.” „Molim?” Činilo se da Banko zuri u neku tačku na Malkomovom čelu. „U pravu ste, ser. Radim za Hekatu.” Malkom je pokušavao da protumači Bankov osmejak. Niz lice mu se slivala kiša. Kao da plače, pomisli Malkom. Da li se pokolebao? Malkom je znao da mora nastaviti s pričom, jer bi mu svaka reč, svaka sekunda, produžila život, povećala neznatnu verovatnoću da se Banko predomisli ili da neko naiđe. „Zašto da se utopim, Banko?” „Šta?” „Bilo bi vam lakše da ste me upucali u autu i napravili da izgleda kao samoubistvo.” Banko slegnu ramenima. „Postoji više načina da se odere . mačka. Mesto zločina bi bilo pod vodom. Ostalo bi malo dokaza ukoliko posumnjaju na ubistvo. Uz to, utapanje je prijatno, kao kad tonete u san.” „Zašto to mislite?” „Zato što znam. U mladosti sam se dvaput umalo utopio.” Malo je spustio cev pištolja. Malkom pokuša da proceni rastojanje između njih dvojice. Progutao je pljuvačku. „A zašto ste se umalo utopili, Banko?” „Zato što sam iz istočnog dela grada i zato što nikad nisam naučio da plivam. Nije li to neobično - ovde, u gradu na obali mora, žive ljudi koji će se utopiti ako padnu u vodu. Zato sam pokušao da naučim svog prvog sina da pliva. Začudo, ni on nije naučio. Možda zato što ga je učio neko ko sam ne zna da pliva. Ako mi potonemo, tonu i oni, tako se nasleđuje sudbina. Ali ljudi kao vi, Malkome, znaju da plivaju.” „Zato sam, pretpostavljam, i dobio ovaj lanac.” „Tako je.” Banko opet podiže cev pištolja. Više nije oklevao, vratila mu se ona odlučnost u pogled. Malkom udahnu. Načas mu se ukazala prilika, ali je sad nestala.

„Dobri ili ne”, nastavi Banko, „vi znate da isplivate, a mi ne znamo. Trebalo mi je osiguranje da ćete ostati pod vodom, da više nećete isplivati. Da to ne učinim, ne bih obavio svoj posao. Razumete?” „Da li razumem?” „Dajte mi svoju značku.” Malkom izvadi mesinganu značku iz džepa i pruži je Banku, koji je smesta hitnu u vodu. Značka je preletela preko ivice keja, dotakla površinu i nestala. „Mesing. Sija, ali odmah potone. To vam je, ser, Zemljina teža - vuče sve u blato. Morate, Malkome, da nestanete, da nestanete za sva vremena.” U sali za sastanke, Magbet pogleda na sat. Šest i dvadeset devet. Vrata se otvoriše, a unutra proviri žena koju je Magbet prepoznao kao Lenoksovu sekretaricu. Rekla je da još nisu ušli u trag Malkomu, da su znali samo da je u jednom trenutku stigao u stanicu, da se okrenuo u garaži i opet otišao. Niko, pa ni njegova ćerka Džulija, nije znao gde je. „Hvala vam, Prisila”, reče Lenoks, pa se okrenu prema ostalima. „Onda smatram da treba početi...” Magbet uvide da je kucnuo čas, da je nastupio onaj trenutak o kojem je Ledi pričala, trenutak kada je presto upražnjen, a u kojem će svi nehotice prihvatiti vodstvo onog ko prvi sedne na njega. Zato je jasno i glasno prekinuo izlaganje: „Lenokse, izvinite.” Magbet se okrenuo ka vratima: „Prisila, možete li da raspišete poternicu za Malkomovim vozilom? Zasad obavestite samo patrole. I sročite to tako da ne izazovete paniku, recimo kao da je potrebno da se Malkom hitno javi u stanicu. Hvala.” Onda se okrenuo ka ostalima. „Lenokse, oprostite što sam vam oteo pomoćnicu, ali verujem da ima još onih kojima se ovo ne dopada. No dobro, da počnemo sa sastankom. Ima li neko nešto protiv da ja povedem sastanak dok Malkom ne stigne?” Pogledao je prisutne za stolom. Kejtnesova. Lenoks. Daf. Posmatrao je kako razmišljaju i polako uviđaju ono što je Lenoks, nakašljavši se uštogljeno, i izgovorio: „Vi ste drugokomandujući, Magbete. Počnite.” „Hvala, Lenokse. Možete li, molim vas, da zatvorite taj prozor? Počnimo od telohranitelja. Da li je Odsek za borbu protiv korupcije saznao nešto o njima?” „Zasad ništa”, reče Lenoks dok je petljao s kukicama za prozor. „Ništa ne ukazuje na nepravilnosti ili na bilo šta što bi se moglo označiti kao sumnjivo. Sumnjivo bi jedino moglo biti to odsustvo

nepravilnosti.” „Nisu iskrsle neke sumnjive nove veze, nije bilo naprasnih kupovina luksuzne robe ili upadljivog prometa na računima?” Lenoks odmahnu glavom. „Izgledaju čisti kao suze.” „Kladim se da su i bili čisti kao suze”, reče Daf. „Ali i vitezovi čistog srca mogu da se zatruju i pokvare ako im se pronađe rupa na oklopu. A Hekata je tu rupu otkrio.” „Onda ćemo je otkriti i mi”, reče Magbet. „Tragajte i dalje, Lenokse.” „U redu.” Lenoksov ton je ostavio prostora i za jedno ser na kraju rečenice. Iako ga nije izgovorio, svi su ga čuli. „Dafe, spomenuo si da si bio u kontaktu sa agentima iz starog odseka.” „Agenti kažu da je ulica u tobožnjem šoku zbog atentata, navodno niko nije ništa znao. Ali svi ujedno podrazumevaju da je to Hekatino delo. Neki mladić sa železničke stanice kaže da mu je neki policajac tražio drogu, ne znam da li je to bio neko od naših agenata, ali sigurno nisu bili Dankanovi telohranitelji. I dalje tragamo za Hekatinim skrovištem, ali to je - kao što znamo - jednako teško pronaći kao i Svena.” „Hvala, Dafe. Kejtnesova, kako napreduje istraga na licu mesta?” „Našli smo sve što je očekivano”, rekla je pogledavši u beležnicu pred sobom. „Identifikovali smo sve otiske prstiju u sobi žrtve, a oni pripadaju trima sobaricama, telohraniteljima i onima za koje znamo da su bili unutra - vama, Ledi i Dafu. Osim toga pronašli smo i otiske za koje nismo odmah uspeli da ustanovimo kome pripadaju, ali smo maločas ipak otkrili da pripadaju osobi koja je prethodno odsela u toj sobi. Kad sam rekla da smo našli sve očekivano, zapravo i nije tako - u hotelskim sobama obično nađemo obilje neidentifikovanih otisaka.” „Vlasnica Invernesa veoma polaže na higijenu”, suvo će Magbet. „Patolozi su potvrdili da su neposredan uzrok smrti dva uboda oštrim predmetom u grlo. Ubodne povrede odgovaraju bodežima koji su pronađeni na licu mesta. Uprkos pokušajima da se sečiva obrišu o čaršave i o odeću žrtve, bilo je i više nego dovoljno krvi na sečivu i drški da se utvrdi da je ona žrtvina.” „Smemo li da govorimo ‘Dankan’, umesto ‘žrtva’?” „Kako vi kažete. Jedan nož je krvaviji od drugog pošto je njime presečena žr... ovaj, Dankanova vratna arterija, otud je krv šiknula na pokrivač kao što se vidi na ovoj slici.” Kejtnesova gurnu crno-belu fotografiju ka sredini stola, a ostali je revnosno pogledaše.

„Potpun obdukcioni izveštaj stići će sutra, tad ćemo znati više.” „Više?” ponovi Daf. „Na primer, šta je večerao? A i to već znamo, pošto smo jeli isto što i on. Ili od kojih je bolesti patio, a koje ga nisu ubile? Ako želimo da ubrzamo istragu, što je u ovoj situaciji presudno, moramo se posvetiti važnim saznanjima.” „Obdukcija”, poče Kejtnesova, a Magbet začu da joj glas podrhtava, „potvrđuje ili opovrgava pretpostavljeni sled događaja. Rekla bih da je to dosta važno.” „I jeste, Kejtnesova”, ubaci se Magbet. „Šta još?” Pokazala im je još slika, izlagala o ostalim medicinskim i tehničkim nalazima, a ništa od toga nije ukazivalo na bilo šta drugo do onog oko čega su se već slagali svi za tim stolom - da su Dankana ubili njegovi telohranitelji. Svi su se slagali i oko toga da telohranitelji nisu mogli imati ličnih pobuda da počine to ubistvo, da su iza zločina stajali neki drugi akteri, a razmatranje da li je to mogao biti neko osim Hekate trajalo je kratko i nije urodilo plodom. Magbet predloži da odlože konferenciju za štampu do deset sati, to jest dok ne budu locirali Malkoma i o svemu ga izvestili. Lenoks predloži devet sati, iz obzira prema rokovima za predaju sutrašnjeg broja novina u štampu. Nedeljom je taj rok bio ranije. „Hvala, Lenokse”, reče Magbet. „Ali mi ćemo se rukovoditi svojim rasporedom, a ne sutrašnjim bilansom prodaje štampe.” „Mislim da je to glupo”, reče Lenoks. „Mi smo nova uprava, nije mudro da se već prvom prilikom zamerimo štampi.” „Vaše mišljenje je uvaženo”, reče Magbet. „Ako Malkom ne bude naredio drugačije, okupljamo se ovde u devet da pretresemo ono što će biti rečeno na konferenciji za štampu?” „A ko će voditi tu konferenciju?”, upita Daf. Pre nego što je Magbet stigao da mu odgovori, vrata sale se odškrinuše. Opet je provirila Lenoksova pomoćnica Prisila. „Izvinite”, rekla je. „Iz lučke patrole su javili da je Malkomov auto parkiran tamo. Prazan je, nema traga od Malkoma.” Magbet oslušnu tišinu u sobi. Okusio je kako je to kad znaš nešto što ostali ne znaju. I kontrolu koju ti to pruža. „Gde u luci?”, upitao je. „Kod stovarišta kontejnera, uz kanale prema keju.” Magbet polako klimnu. „Sazovite ronioce.” „Ronioce?”, na to će Lenoks. „Da to nije malo preura...” „Bojim se da je Magbet u pravu”, prekide ga Prisila. Svi se okrenuše

z b u n j e n o k a n j o j. P r o g u t a l a j e p l j u v a č k u. „ N a s e d i š t u s u n a š l i p o r u k u.”

K Dvanaesto poglavlje onferencija za štampu počela je tačno u deset. Kada je Magbet ušao u salu Skon i uputio se ka govornici, blicevi sevnuše sa svih strana bacajući njegove kratkotrajne, groteskne senke po zidu. Spustio je hartije ispred sebe na govornicu, pogledao ih nekoliko sekundi, a onda se nakašljao i digao pogled iznad prepunih redova stolica. Nekad nije voleo da govori pred velikim skupovima. Nekada bi mu sama pomisao na to bila strašnija od bilo kakvog rizičnog zadatka. Međutim, to se popravilo. Sada se, te večeri, čak i radovao. Znao je da će uživati, pošto je imao kontrolu i znao je nešto što oni ne znaju. A i ušmrknuo je brije. I ništa više mu nije trebalo. „Dobro veče, ja sam viši inspektor Magbet, načelnik Odseka za organizovani kriminal. Kao što znate, jutros u šest i četrdeset dva šef policije Dankan pronađen je mrtav u svojoj sobi kazino-hotela Invernes. Odmah zatim policija je u susednoj sobi usmrtila dvojicu osumnjičenih za Dankanovo ubistvo, njegove telohranitelje inspektora Andrijanova i inspektora Henesija, koji su se oružano protivili hapšenju. Pre sat vremena dobili ste saopštenje za štampu u kojem je dosta detaljno predstavljen sled događaja, kao i naša dosadašnja saznanja i pretpostavke, pa ovo ne mora dugo trajati. Dodao bih samo pokoje saopštenje tehničkog karaktera.” Magbet udahnu, a jedan novinar se ipak nije suzdržao: „Šta znate o Malkomu?”, odjeknulo je salom. „Da li je živ?”, prodrao se neko drugi. Magbet pogleda one hartije, pa ih gurnu u stranu. „Znači li to da je, prema vašem mišljenju, policija ispunila svoju dužnost prema štampi u vezi sa ubistvom šefa policije? Onda bismo mogli da pređemo na nestanak njegovog zamenika.”

„Ne, prvo ono najvažnije”, povika neki stariji novinar. „Rok za predaju je iza ugla.” „U redu”, reče Magbet. „Kao što izgleda već znate, zamenik šefa policije Malkom nije stigao na ugovoreni sastanak u osamnaest časova ovde u stanici. U danu kada je ubijen šef policije, nije neobično što nas je tako nešto zabrinulo. Pokrenuli smo potragu i Malkomov automobil je lociran u luci. Izdato je naređenje da se temeljno prečešlja ta oblast, angažovani su i ronioci. A oni su pronašli...” „Telo?” „...ovo.” Magbet pokaza okrugli metalni predmet koji je uhvatio odsjaj rasvete televizijske ekipe. „Ovo je Malkomova policijska značka koja je pronađena na morskom dnu uz kej.” „Da li policija sumnja na ubistvo?” „Da”, poče Magbet ne menjajući izraz lica tokom potpunog muka koji je usledio. „Ukoliko u ubistva ubrajate i samoubistvo.” Preleteo je pogledom preko okupljenih pre nego što je nastavio: „Na sedištu njegovog automobila pronađena je poruka.” Magbet obori pogled na hartiju pred sobom. Nakašljao se: „’Norveški jahači su pretili da će ubiti moju ćerku Džuliju ako im ne budem pomogao da izvrše atentat na šefa policije Dankana. Ali sada kada me drže u šaci, tražili su još neke usluge i znam da će ta pretnja po život moje ćerke trajati dokle god sam živ. Zato - a i iz sramote - pre biram da se utopim.’ U potpisu: zamenik šefa policije Malkom.” Magbet podiže pogled ka prisutnima. „Naravno, odmah smo se zapitali da li je ovo pismo autentično. S tim u vezi, naši forenzičari su ustanovili da je poruka otkucana na Malkomovoj pisaćoj mašini, ovde u stanici, da se na papiru nalaze njegovi otisci prstiju, kao i da je potpis autentičan.” Činilo se da okupljenima treba nekoliko sekundi da svare to što su čuli. A onda su zagraktali uglas: „Imate li drugih saznanja koji povezuju Malkoma sa Dankanovim ubistvom?” „Kako je Malkom pomogao Norveškim jahačima u izvršenju atentata?” „Kako je Malkom bio povezan s telohraniteljima?” „Sumnjate li da je umešan još neko iz policije?” Magbet podiže ruke kao da se brani. „U ovom trenutku nećemo odgovarati na pitanja u vezi s atentatom na šefa policije, to bi bila puka nagađanja. Molim vas, samo pitanja u vezi s nestankom zamenika šefa

policije. Jedan po jedan, hvala.” Tišina. A onda se oglasila jedina novinarka u sali: „Pronašli ste, dakle, samo Malkomovu značku, ali ne i njegovo telo?” „U našoj luci je mulj, a ni voda nije baš najbistrija. Lagana mesingana značka će teže potonuti od ljudskog tela, a uz to mesing odbija svetlost. Roniocima treba vremena da pronađu Malkoma.” Magbet pogleda kako novinari svi kao jedan zapisuju u svoje beležnice. „Zar ne postoji i velika mogućnost da morska struja odnese telo negde drugde?”, upita neko sa grlenim r. „Postoji”, reče Magbet. Pronašao je lice koje ide uz taj glas. Bio je to jedan od malobrojnih koji nisu beležili - Volt Kajt. Kajt nije morao da beleži - mikrofon njegove radijske stanice stajao je na govornici ispred Magbeta. „Ako je Malkom ubio Dankana pa se pokajao, zašto onda.. „Dosta.” Magbet podiže ruku. „Kao što sam rekao, o atentatu na šefa policije neću govoriti dok ne saznamo nešto više. U ovoj situaciji je važno da smo delovali brzo i efikasno, i da smo uposlili sve raspoložive resurse. Moramo uspostaviti novo rukovodstvo kako bismo ostvarili kontinuitet sa drugim ciljevima policije u ovom gradu.” „Da li je tačno da ste u ovom trenutku vi, Magbete, na čelu policije?” „Formalno gledano, tako je.” „A u praksi?” „U praksi...” Magbet napravi pauzu. Pogledao je u papire. Obliznuo se. „U praksi smo mi jedna grupa iskusnih rukovodilaca u policiji i već smo preuzeli kormilo - usudio bih se reći da smo uspostavili kontrolu. A ne bojim se ni da kažem da Dankanov naslednik ili naslednica mora biti izuzetna ličnost. Dankan je bio vizionar, junak koji je dao život u borbi protiv sila zla koje su danas, po mom mišljenju, ipak odnele pobedu.” Uhvatio se obema rukama za govornicu i nagnuo ka sali. „Međutim, postigli su samo da budemo još odlučniji u ratu koji će se, posle ove izgubljene bitke, konačno završiti pobedom dobra. Pobedom pravde. Bezbednosti. Borbom za obnovu, novi poredak i novo blagostanje. Međutim, tu pobedu ne možemo izvojevati sami, treba nam vaše poverenje i poverenje ovog grada. Ako ga steknemo, nastavićemo posao koji je otpočeo šef policije Dankan. A ja...” Podigao je ruku kao da polaže zakletvu. „A ja vam lično jemčim da nećemo stati pre nego što ostvarimo ciljeve koje je Dankan postavio za ovaj grad i za sve, sve njegove građane.”

Pustio je govornicu i uspravio se. Osmotrio je tapiseriju od razrogačenih očiju i otvorenih usta pred sobom. Ne, nije se plašio. Video je dejstvo svojih reči, naslađivao se njihovim odjekom. Odjekom Ledinih reči. Nagnuo se napred baš kad je i trebalo. Onako kako su vežbali pred ogledalom. Objasnila mu je da ofanzivan govor tela odaje utisak iskrenosti, spontanosti i spremnosti na borbu, kao i da je govor tela važniji od onog što se kaže, pošto preskače mozak i gađa pravo u srce. „Sledeća konferencija za štampu održaće se sutra, u jedanaest sati pre podne, na ovom istom mestu. Hvala.” Prikupio je hartije sa govornice. Okupljeni razočarano zastenjaše, a onda počeše da se bune i da ga zasipaju pitanjima. Magbet začkilji očima ka sali. Ostaće tu još samo koju sekundu. Jedva je obuzdao osmeh koji se spremao da mu zaigra na usnama. Majku mu, pravi kapetan, pomisli Daf u prvom redu. Kapetan koji neustrašivo motri uzburkano more. Ovo ga je sigurno neko naučio, nimalo ne liči na Magbeta kog znam. Kog sam poznavao. Magbet kratko klimnu, pa odmaršira s podijuma ka vratima koja je mu je otvorila Prisila. „Pa, Lenokse, kako vam je ovo zvučalo?”, upita Daf, dok su iza njih novinari i dalje tražih bis. „Ganut sam”, odvrati riđokosi policijski načelnik. „I nadahnut.” „Upravo tako. Više je ličilo na predizborni govor nego na konferenciju za štampu.” „Možete to protumačiti i tako, ali i kao mudar i odgovoran taktički potez.” „Odgovoran?”, frknu Daf. „Jedan grad, pa i jedna zemlja, temelji se na predstavama. Na predstavi da se novčanice mogu razmeniti za zlato, da vođe misle na tebe i mene, a ne na svoj interes, da se zločini kažnjavaju. Da ne verujemo u te predstave, civilizovano društvo bi se urušilo neprijatnom brzinom. A sada kada nam na vrata kuca anarhija, Magbet nas je upravo uverio da su javne institucije ovog grada ostale netaknute. Bio je to govor dostojan državnika.” „Ili državnice.” „Mislite li da su ono bile Ledine reči, a ne Magbetove?” „Žene razumeju srce i obraćaju se pravo njemu. Srce je žena u nama. Iako je mozak veći, govori više i misli da je muž gospodar u kući, srce

donosi prećutne odluke. Magbetov govor vas je pogodio u srce, pa ga i vaš mozak bespogovorno prihvata. Verujte mi, Magbet nema to u sebi, govor je njeno delo.” „Pa šta? Svima nam je potrebna bolja polovina. Dokle god je ishod poželjan, nek bude i sam đavo iza njega. Da niste vi, Dafe, malo ljubomorni na Magbeta?” „Ljubomoran?” Daf se kratko nasmejao. „A zašto bih bio? Izražava se i izgleda kao pravi zapovednik, a ako tako bude i postupao, najbolje je za sve da nas on povede, on i niko drugi.” Iza njih zaškripaše stolice. Magbet se ipak nije vratio, a približio še rok za predaju tekstova u štampu. Bio je sat do ponoći. Više nije onoliko duvalo, ali su se po ulicama još vukli đubre i tragovi sinoćne oluje. Pod pritiskom je vlažni severozapadni vetar ubrzao niz hodnike železničke stanice, pored nekakvog zavežljaja i - nekoliko metara odatle - čoveka sa šalom povezanim preko usana i nosa. Tom čoveku prišla je Strega. „Plašiš se da te ne prepoznaju, Magbete?” „Pst, ne spominji mi ime. Večeras sam održao jedan govor, i bojim se da sam tada žrtvovao anonimnost.” „Znam, gledala sam vesti. Lepo si izgledao na onom podijumu, poverovala sam ti skoro sve. Ali znaš da sam slaba na lepotane.” „Otkud to da se pojaviš čim stignem ovamo, Strega?” „Jesi li za briju?” „Imaš li nešto drugo? Spid? Kokain? Od te brije mi se privida i loše sanjam.” „Loše si sanjao zbog oluje, a ne zbog brije. Ja to nisam nikad ni takla, a noćas sam opet sanjala pobesnele pse. Grizli su se, a iz čeljusti im je curila pena. Jedni druge su žive proždirali. Laknulo mi je kad sam se probudila, bila sam gola voda.” Magbet uperi prstom u onaj zavežljaj u hodniku. „Eno ti tvoje noćne more?” „Šta je to?” „Pa zar ne vidiš? Dopola izjedena crkotina psa.” „Mislim da ti se ipak privida. Evo.” Spustila mu je kesicu u ruku. „Brlja. Nemoj sad da zalutaš, Magbete, ne zaboravi da te put vodi samo pravo.”

Kada je Magbet prošao pored Berte i pohitao pustim Radničkim trgom koji se polako spuštao ka osvetljenoj fasadi Invernesa spazio je neku priliku kako kišne u tami. Približio se i iznenadio videvši da je to Banko. „Šta radiš ovde?”, upita Magbet. „Čekam te”, odvrati Banko. „Na pola puta između Berte i Invernesa gde ti ni jedno ni drugo ne pruža zaklon?” „Nisam mogao da se odlučim”, reče Banko. „Gde da staneš?” „Kako da se rešim Malkoma.” „Nisi ga vezao lancem - je l’ u tome stvar?” „Molim?” „Ronioci još nisu pronašli telo. Bez tega ga je struja sigurno odvukla ko zna gde.” „Ne, nije to.” „Nije? Pa hajde da pređemo u Invernes, ovde se smrzavamo i kisnemo.” „Za mene je već kasno, uveliko sam promrzao do kostiju. Sačekao sam te ovde pošto su pred kazinom novinari, vrebaju novog šefa policije.” „Dobro, hajde da onda to ovde obavimo na brzaka. Šta se desilo?” „Odrao sam mačku na drugi način. Nemoj ništa da brineš. Malkom se neće vraćati. A i kada bi se vratio, nema pojma da si ti umešan. Misli da je Hekata odgovoran za sve.” „O čemu ti to? Zar je Malkom živ?” Banko se zgrčio. „Malkom misli da sam Hekatin čovek, da sam ja obradio Dankanove telohranitelje. Znam da se nismo tako dogovorili, ali sam rešio problem, a ujedno spasao život dobrom čoveku.” „Gde je sad Malkom?” „Otišao je.” „Gđe?”, ponovi Magbet shvativši po Bankovom izrazu lica da je povisio ton. „Odvezao sam ga na aerodrom i poslao za Kapitol. Odande će produžiti u inostranstvo. Zna da ćemo, ako se bude bilo kome javio, istog trenutka likvidirati njegovu ćerku Džuliju. Malkom je otac, Magbete. A ja znam šta to znači. Nikad neće dovesti svoju ćerku u opasnost, nikad. Pa makar ceo ovaj grad otišao dođavola. Veruj mi, sve i da živi u nekom vlažnom ćumezu, sve i da ga jedu buve, Malkom će se

svako jutro buditi, promrzao i gladan, i zahvaljivati Bogu što njegova ćerka živi još jedan dan.” Magbet podiže ruku, a onda spazi u Bankovim očima nešto što nikad ranije tu nije video. Ni prilikom svih onih akcija protiv naoružanih desperadosa, protiv luđaka koji su kao taoce držali decu, ni kada bi se Banko našao licem u lice sa većim i jačim protivnikom i slutio - sasvim osnovano - da mu sleduju batine. Samo jednom je Magbet to video u Bankovom pogledu, a to je bilo onog dana pošto je obišao Veru u bolnici, a lekari mu rekli rezultate ispitivanja. Bio je to strah, čist, nepatvoren strah. Magbet uvide da se Banko ne boji za sebe. „Hvala ti”, reče Magbet. Spustio je ruku Banku na rame. „Hvala ti, stari prijatelju, jer si razmišljao ispravno kada sam ja razmišljao pogrešno. Mislio sam da je jedan čovek prihvatljiva žrtva za ovako velik cilj kao što je naš. Ali ti si u pravu - grad se ne spasava od propasti tako što dobri ljudi bespotrebno ginu. Ovaj se mogao poštedeti, i onda ga je i trebalo poštedeti. A možda si poštedeo i nas obojicu odlaska u pakao zbog takvog nedela.” „Kako mi je drago što i ti misliš tako!”, ote se Banku. Magbet oseti da su se ovome opustila ramena pod njegovom rukom. „Idi kući, Banko, naspavaj se. I pozdravi Flijansa,” „Hoću, hvala. Laku noć.” Prelazeći preko trga, Magbet je razmišljao. Razmišljao je kako ponekad dobri ljudi bespotrebno stradaju. A nekad za to ipak ima potrebe. Stigao je pod svetlost Invernesa i ne osvrnuvši se prošao pored novinara koji su uzvikivali pitanja o Malkomu, o Dankanovim telohraniteljima, o tome da li ih je Magbet lično ubio. Unutra ga je dočekala Ledi. „Pustili su direktan prenos konferencije za štampu, bio si sjajan!”, rekla je grleći ga. Nije se otimao, već je i on grlio nju dok mu se toplota vraćala u telo. Podišli su ga oni divni žmarci kada su mu njene usne dotakle uvo i prošaputale: „Šef policije.” Stigao je kući. Kod nje. Njih dvoje. Želeo je to, i ništa drugo. Ali i to je morao da zasluži. Tako to ide u ovom svetu. A, pomislio je, i na onom. „Otkud ti kod kuće?” Daf se osvrnuo na vratima dečje sobe ka iznenađenom glasu iza sebe. Meredit je bila u kućnoj haljini, prekrstila je ruke i malo se stresla. „Samo sam svratio”, prošaputao je. „Nisam hteo da te budim. Zar Juan neće da spava u svojoj sobi?” Klimnuo je ka svom sinu, koji se

sklupčao kod starije sestre u krevetu. Meredit uzdahnu. „Počeo je da prelazi u krevet kod Emili kad ne može da zaspi. Mislila sam da ćeš biti u gradu dok traju sve one gadosti.” „Tako je, ali sam morao malo da pobegnem. Treba mi čista presvlaka, a i da vidim da li vi još postojite. Mislio sam da dremnem sat-dva u gostinskoj sobi, pa se vraćam nazad.” „Dobro, namestiću ti. Jesi li jeo?” „Nisam gladan. Poješću sendvič kad ustanem.” „Spremiću ti doručak, ionako sam se rasanila.” „Idi i lezi, Meredit. Biću malo ovde, a onda ću sam namestiti sebi.” „Kako hoćeš.” Posmatrala ga je i dalje skrštenih ruku, ali u tami joj nije video pogled. Onda se okrenula i otišla.

„A Trinaesto poglavlje li pitam se zašto”, poče Daf podlaktivši se o sto i oslonivši bradu o dlanove. „Zašto Andrijanov i Henesi nisu pobegli? Zašto bi ti izdajnički telohranitelji prvo ubili svog poslodavca, a onda legli da spavaju u susednoj sobi, umazani krvlju i svim mogućim dokazima? Majku mu, vi ste detektivi, vi istražujete ubistva, imate li bar neki predlog?” Pogledao je prisutne. Svih dvanaestoro detektiva iz Odseka za ubistva sedeli su pred njim, ali samo jedan je zinuo - i to da zevne. Bio je ponedeljak ujutru - možda su zato bili tako ćutljivi, tako unezvereni i nezainteresovani? Ma kakvi, te njuške će isto tako izgledati i sutra ako niko ništa ne bude preduzeo. Postojao je razlog što Odsek za ubistva nije imao formalnog načelnika u protekla dva meseca, otkako je Dankan prethodnome postavio ultimatum da podnese ostavku ili da se podvrgne unutrašnjoj istrazi pod sumnjom za korupciju. Nakon toga nije bilo kvalifikovanih kandidata. Pod Kenetom je Odsek za ubistva imao ubedljivo najmanji procenat rasvetljenih slučajeva u celoj zemlji, a za to nije bila kriva samo korupcija. Dok je takav odsek u Kapitolu okupljao najbolje, Odsek za ubistva u njihovoj stanici bio je deponija za sve rezignirane i neupotrebljive službenike u kući. „To se mora preokrenuti”, rekao je Dankan Dafu. „Uspeh ili fijasko u rasvetljavanju ubistava u velikoj meri utiče na poverenje građana u policiju. Zato hoću da poverim taj zadatak nekome od najboljih. Tebi, Dafe.” Dankan je svakako znao kako da posluži zaposlenima loše vesti na inspirativan način. Daf sada zastenja. Na stolu pred njim stajala je hrpa izveštaja. Izveštaja koji su vredeli manje i od papira koji je na njih utrošen, besmisleno detaljna saslušanja gostiju iz Invernesa, koji su svi

rekli jedno te isto: da nisu čuli niti videli ništa osim proklete oluje. Daf je shvatio da se ćutanje podređenih može naprosto pripisati strahu od njegovog gneva, ali ga je bilo baš briga, nije se takmičio da bude najomiljeniji i ako je trebalo da ih goni strahom na valjan rad, nije imao ništa protiv. „Dakle, smatramo da su zločinački telohranitelji naprosto zaspali kao nevinašca? Pošto su imali težak dan na poslu? Ko od vas magaraca glasa za takvo objašnjenje?” Nije bilo reakcije. „A ko ne veruje u to?” „Ne kao nevinašca”, ubaci se Kejtnesova, koja je upravo ušla u kancelariji. „Nego kao narkomani. Izvinite što kasnim, ali morala sam da preuzmem ovo.” Mahnula je nečim što je opasno podsećalo na izveštaj. A to je i bilo, zaključi Daf kada ga je tresnula na sto pred njim. Tačnije, obdukcioni izveštaj. „Analiza Henesijeve i Andrijanovljeve krvi pokazuje da je u njoj bilo dovoljno benzodiazepama da ih uspava na dvadeset četiri sata.” Kejtnesova sede na slobodnu stolicu. „Otkud to da telohranitelji uzimaju tablete za spavanje?”, upita Daf s nevericom. „Za smirenje”, reče tip koji se klatio na stolici u dnu prostorije. „Kad hoćeš da ubiješ svog poslodavca, verovatno si malo uznemiren. Te benzo tabletice uzimaju i pljačkaši banaka.” „I zato zaseravaju”, ubaci se detektiv koji je nosio futrolu za pištolj preko bele rolke i imao nervozne tikove u korenu nosa. Smeh. Kratkotrajan. „A šta vi, Kejtnesova, mislite?” upita Daf. Slegnula je ramenima. „Motivi nisu moj fah, ali mi zvuči dosta očigledno da su hteli nečim da smire živce, ali nemaju iskustva s psihoaktivnim supstancama, pa su promašili dozu. Tokom ubistva je to sredstvo delovalo kao što su hteli, očuvali su reflekse, a nervoza je popustila. Precizni ubodi pokazuju da im je ruka bila sigurna prilikom čina. Međutim, posle, kada je sredstvo stvarno proradilo, izgubili su kontrolu nad situacijom, počeli su da tumaraju uokolo, umazali su se krvlju i na kraju naprosto zaspali u foteljama.” „Klasika”, ubaci se onaj u rolci. „Jednom smo skembali dvojicu koji su odvaljeni opljačkali banku, seli u kola i komirali se na prvom semaforu. Ne zajebavam vas, kriminalci su glupi kao kurac, pa...” „Hvala”, prekide ga Daf. „Kako znate da su očuvali reflekse?” Kejtnesova opet slegnu ramenima. „Onaj ko je prvi ubo Dankana

stigao je da skloni ruku pre nego što je šiknuo mlaz. Naš specijalista za krv kaže da krv na dršci tog bodeža potiče iz tog mlaza, a ne iz naknadnog curenja ili kapanja, niti je naknadno razmazana.” „U tom slučaju, slažem se i s vašim ostalim zaključcima”, reče Daf. „Ima li neko da se ne slaže?” Nije bilo reakcije. „Ima li neko da se slaže?” Nemo klimanje glava. „Dobro, onda možemo reći da je na to pitanje odgovoreno. Da pređemo na drugu nerazjašnjenu stvar, a to je Malkomovo samoubistvo.” Daf ustade. „U njegovoj oproštajnoj poruci piše da su mu Norveški jahači pretili kako će mu ubiti ćerku ako im ne bude pomogao da ubiju Dankana. Moje pitanje glasi: umesto da posluša Jahače i posle oduzme sebi život, zašto se Malkom nije obratio Dankanu i sredio da se njegova ćerka premesti na neku tajnu adresu gde bi bila bezbedna? Ipak smo mi policajci navikli na takve pretnje. Šta kažete na to?” Prisutni su oborili poglede, zgledali se ili naprasno posvetili pažnju nečemu s druge strane prozora. „Nemate nikakvu ideju? Zar je moguće? Čitav Odsek za ubistva, pun detektiva, i niko ne...” „Malkom zna da Sveno ima ljude u policiji”, ubaci se onaj što se klatio na stolici. „Zna da bi on svejedno saznao gde mu krijemo ćerku.” „Dobro, i to je neki početak.” Daf se poguren šećkao levo-desno pred njima. „Pretpostavimo da Malkom smatra kako ćerku može spasiti samo ako posluša Svena. Ili tako što će pobeći u smrt, pa da Sveno više nema motiv da naudi njegovoj ćerki. Može?” Video je da niko od prisutnih ne shvata na šta on cilja. „Pa ako Malkom - kao što je nagovešteno u onom pismu, ne može da živi ni ako izgubi ćerku, a ni ako učestvuje u Dankanovom ubistvu, zašto se onda nije ubio ranije i tako spasao oboje?” Opet su svi nemo blejali u njega. „Ako smem...”, poče Kejtnesova. „Samo izvolite, viša inspektorko.” „Vaša jednačina je dosta logična, ali ljudska psiha naprosto ne funkcioniše tako.” „Nego kako?”, upita Daf. „Ja baš mislim da funkcioniše upravo tako. Ima nečeg u Malkomovom navodnom samoubistvu što mi nikako ne štima. Naši mozgovi će uvek veoma precizno i na osnovu dostupnih

saznanja izvagati prednosti i mane i doći do neosporive i logične odluke.” „Ako je svaka odluka neosporiva, zašto se onda nekad ipak kajemo?” „Kajemo?” „Kajanje, viši inspektore Dafe.” Kejtnesova ga pogleda pravo u oči. „To je odlika čovečnih ljudi koja podrazumeva da nekad požele da nisu uradili nešto što su uradili. Ne možemo isključiti da je i Malkom bio takav.” Daf odmahnu glavom. „Kajanje je patologija. Ajnštajn je rekao da je dokaz ludila kad neko stalno rešava jednu te istu jednačinu i nada se da će doći do drugačijeg rešenja.” „Ali i ta Ajnštajnova tvrdnja može se odbaciti zato što ljudi ponekad s vremenom stvarno dođu do drugačijih rešenja, ali ne zato što su se saznanja promenila, već zato što su se promenili oni sami.” „Ljudi se ne menjaju!” Daf primeti da su se prisutni konačno probudili i da sad vrlo pomno prate. Naslutili su da se njegova rasprava s Kejtnesovom uveliko udaljila od predmeta istrage. „Ne smemo isključiti ni da je ostavio oproštajnu poruku, bacio svoju značku i pobegao”, zaključi Daf. „Kad smo već kod ljudskih odlika.” Vrata se otvoriše i u kancelariju uđe jedan inspektor iz Odseka za narkotike. „Dafe, javite se na telefon. Neko zove u vezi s Malkomom i hoće da priča samo s vama.” Ledi je stajala u spavaćoj sobi i posmatrala usnulog čoveka u svom krevetu. U njihovom krevetu. Beše prošlo devet sati i ona je uveliko doručkovala, ali je on još ležao nepomično pod svilenim čaršavima. Sela je na ivicu kreveta, pomilovala ga po obrazu, zgrabila ga za guste crne kovrdže i pretresla. Između kapaka mu se pojavila pruga beonjače. „Budi se! Grad gori! A šef policije spava.” Nasmejala se kada se Magbet stenjući prevrnuo na bok da joj okrene leđa. „Koliko je sati?” „Mnogo.” „Sanjao sam da je nedelja.” „Svašta si ti sanjao, rekla bih.”

„Da, prokleta...” „Šta?” „Ništa. Čuo sam zvona kako upozoravaju na oluju. Ali sam onda shvatio da su to crkvena zvona, da zovu na pokajanje, ispovest i krštenje.” „Rekla sam ti da tu reč ne spominješ.” „Krštenje?” „Magbete!” „Pardon!” „Konferencija za štampu je za manje od dva sata. Sigurno se već pitaju gde im je novi šef policije.” Krenuo je da ustane, ali ga je Ledi zaustavila. Uhvatila ga je za lice obema rukama da ga pažljivo osmotri. Zenice su mu bile sužene. Opet. Iščupala je jednu dlaku koja mu je štrcala iz obrve. „Osim toga, danas imamo i večeru”, nastavila je gledajući ima li još takvih dlaka. „Nisi valjda zaboravio?” „Zar je to prikladno? Dankan se još nije ni ohladio.” „Večera na kojoj ćemo da negujemo veze, a ne da slavimo. I dalje se mora jesti, ljubavi.” „A ko dolazi?” „Svi koje sam pozvala. Gradonačelnik. Neke tvoje kolege.” Uhvatila je jednu sedu dlaku, ali joj ova iskliznu iz dugih crvenih noktiju. „Raspravljaćemo o sprovođenju zakona o kazinima. Danas su novine objavile na naslovnoj strani kako kazino Obelisk sasvim očigledno organizuje prostituciju u svojim prostorijama, i kako ga treba zatvoriti.” „Urednik novina je tvoj drugar koji će napisati šta god mu kažeš, ali šta nam to vredi kad te novine niko ne čita.” „Dosad nije vredelo mnogo, ali sada je i šef policije moj čovek.” „Joj!” „Valjalo bi kad bi imao još sedih, to priliči ljudima na visokom položaju. Čula sam se danas sa frizerom, možda bi mogao da te diskretno ofarba oko slepoočnica.” „Ali meni se tu i ne vidi kosa.” „Upravo tako, zato te moramo i ošišati.” „Nikad!” „A šta ako gradonačelnik Turtel hoće za svoj grad šefa policije koji izgleda muževno, a ne kao dečak?” „Stvarno? Zar si se zabrinula zbog Turtela?”

Ledi slegnu ramenima. „Gradonačelnik se uglavnom ne meša u policijsku hijerarhiju, ali on je taj koji imenuje šefa policije. Moramo se osigurati da mu ne padne na pamet neko drugi.” „A kako ćemo se osigurati?” „Šta znam, možda će nam trebati nešto što možemo upotrebiti ako Turtel otkaže poslušnost. Ali nemoj se ti, ljubavi, time opterećivati.” „I neću. Kad smo kod otkazivanja poslušnosti...” Prepoznavši taj ton, prestala je da traži dlake koje štrče. „Dušo, jesi li hteo nešto da mi ispričaš?” „Banko...” „Šta s njim?” „Pitam se smem li da mu verujem. Možda potajno kuje neki plan za sebe i Flijansa.” Udahnuo je, spremajući se za ono glavno. „Banko juče nije ubio Malkoma, već ga je samo poslao u Kapitol, pod izgovorom da ništa ne rizikujemo ako ga poštedimo.” Znala je da on očekuje reakciju. Pošto je reakcija izostala, prokomentarisao je to što se nije iznenadila. Osmehnula mu se. „Nije ovo vreme za iznenađenost. Šta misliš da smera?” „Tvrdi da je dovoljno zaplašio Malkoma da ovaj ćuti, ali mislim da su zakuvali nešto što će Banku obezbediti veću dobit nego što bi imao sa mnom.” „Dušo, zar stvarno misliš da stari dobri Banko želi mesto šefa policije?” „Ne, ne, Banko će uvek slediti druge. Ali sada se radi o njegovom sinu Flijansu. Ja sam od Flijansa stariji samo petnaest godina. Dok ja odem u penziju, i Flijans će ostariti i osedeti. Bolje mu je da bude prestolonaslednik nekom starijem čoveku, kao što je Malkom.” „Dušo, samo si se umorio od razmišljanja. Banko ti je previše odan da uradi tako nešto. Pa i sam si rekao da bi goreo u paklu za tebe.” „Da, bio mi je odan, ali i ja sam nekad bio odan.” Magbet ustade i priđe ogledalu sa zlatnim ramom koje je visilo na zidu. „Ali ako to malo bolje preispitamo, nije li Banku ta odanost uvek donosila ličnu korist? Nije li on poput hijene išao za lavom i hranio se plenom koji neko drugi ulovi? Prvo sam ga unapredio u drugog čoveka Garde, sada i Odseka za organizovani kriminal. Rekao bih da je lepo naplatio one male usluge koje mi je pružao.” „Utoliko možeš biti sigurniji u njegovu odanost, dušo.” „Da, tako sam i ja mislio. Ali sad uviđam...” Magbet se namrštio i

prišao još bliže ogledalu. Opipao je njegovu površinu kao da proverava da li se nešto tamo krije. „Voleo me je kao rođenog sina, ali je ta ljubav prešla u mržnju kada se zatrovao zavišću. Pretekao sam ga u napredovanju, umesto da on meni bude šef, postao sam ja njemu. A pored toga što je morao da sluša moja naređenja, morao je da trpi i prećutni prezir svog sina Flijansa, koji je posmatrao oca kako se pokorava siročetu Magbetu. Jesi li nekad pogledala odanog psa u smeđe oči dok maše repom i gleda te nadajući se da će dobiti kosku? Samo tako sedi nepomično i čeka, pošto je tako dresiran. A ti mu se osmehneš, potapšeš ga po glavi i ne vidiš mržnju iza te poslušnosti. Ne vidiš da bi te, ako mu se samo ukaže prilika, napao, pregrizao ti grkljan, nahranio se tobom i ostavio te napola izjedenog u nekom prljavom hodniku.” „Ljubavi, šta je s tobom?” „Baš to sam sanjao.” „Paranoičan si. Pa Banko ti je pravi prijatelj! Da je hteo da te izda, zar se ne bi odmah urotio s Malkomom i objavio tvoj naum?” „Ne bi - zna on da dobija više ako odigra do kraja. Prvo da ubije mene, opasnog ubicu, a potom da vrati Malkoma na mesto šefa policije. Kakav junački podvig! Čime nagraditi takvog čoveka i njegovo potomstvo?” „Zar stvarno veruješ u to?” „Ne”, odvrati Magbet. „Ne verujem, nego znam. Vidim. Vidim ih obojicu, Banka i Flijansa. Moram ih preduhitriti, ali kako?” Naglo se osvrnuo ka njoj. „Kako? Jedina, moraš mi pomoći. Moraš to uraditi za nas.” Ledi prekrsti ruke. Ma koliko poremećeno zvučalo Magbetovo zaključivanje, možda je i imalo nekog smisla. Mogao je biti u pravu. A i da nije, Banko je svejedno bio saučesnik i svedok s potencijalom da ga potkaže. A što je manje takvih, to bolje. Uostalom, čemu su im Banko i Flijans uopšte služili? Ničemu. Uzdahnula je. Što bi Džek rekao, ako u ruci blekdžeka imaš manji zbir od dvanaest, traži još jednu kartu - jer nemaš šta da izgubiš. „Pozovi i njih ovamo večeras”, rekla je. „Tako ćemo znati gde su i kada.” „Zar ćemo to ovde obaviti?” „Ne, ne, već je bilo dovoljno ubistava u Invernesu, još jedno bi bacilo sumnju na nas, a i odbilo goste. To se mora desiti negde usput.” Magbet klimnu. „Zamoliću ih da dođu kolima, reći ću da smo

nekome obećali da će se vratiti s njima. Znam tačno kuda će voziti, pa ako im naglasim da budu tačni, znaćemo u minut gde se nalaze i u kom trenutku. Znaš šta - ti si žena mojih snova!” Jesam, pomislila je kad ju je zagrlio, ali ga je svejedno pustila da kaže i sledeće: „Volim te više od svega na ovom svetu, a i na onom.” Daf je momka zatekao na keju kako sedi na stubiću uz samu obalu. Kiša trenutno nije padala, pa se kroz bele oblake probijalo nešto više svetlosti nego obično. Međutim, dalje u zalivu su spremno čekale nove čete plavosivih oblaka, spremne da jurišaju ka njima na severozapadnom vetru - bilo je to jedino u šta si se u tom gradu uvek mogao uzdati. „Ja sam Daf. Jesi li me ti zvao zbog Malkoma?” „Imaš gotivan ožiljak”, odvrati momak nameštajući povez preko oka. „Rekli su mi da više nisi u Narkoticima.” „A ti si rekao da ti je hitno.” „Nama se uvek žuri, bivši narko-šefe.” „Odlično. Pljuni.” „Mislim da se kaže - dreši kesu.” „A, zato je hitno. Kad moraš opet da se ufiksaš?” „Morao sam još pre dva sata. A pošto je ovo dovoljno važno da se pojavi sam šef, recimo da ćeš mi platiti ne samo za sledeći već i za deset narednih.” „Ili mogu da sačekam još pola sata, pa ćeš mi spremno pljunuti sve za upola te cene. Još pola sata, i biće još duplo jeftinije...” „Ne pada mi na pamet da to poričem, narko-šefe, ali pitanje je kome se od nas dvojice više žuri. Video sam ja za onog vašeg Malkoma u novinama, prepoznao sam ga sa slike. Kažu, utopio se. Kao, drugi čovek policije. Opaka priča, nema šta.” „Mali, reci šta imaš, pa ću ti platiti koliko to bude vredelo.” Jednooki prasnu u smeh. „A ne, narko-šefe, molim lepo, više ne verujem pandurima. Budim se iz tripa, sedim tamo između kontejnera gde mogu da se puknem a da me niko ne opljačka. Mene niko ne vidi, ali zato ja vidim tog Malkoma, preko puta kanala. Šta kažeš, narko-šefe? Prvi fiks je uvek besplatan, za sledeći moraš da se otvoriš. Jesi li to čuo nekad ranije?” „Ne znam baš da li sam se navukao”, odvrati Daf. „Već znamo da je Malkom bio ovde, našli smo njegov auto.” „Ali niste znali da nije bio sam. A ni s kim je bio.”

Iz skupo plaćenog iskustva Daf je znao da je svaka narkomanska priča bar dopola puka izmišljotina, naročito ako mu ona može finansirati naredni fiks. Ipak, narkomani obično biraju jednostavnije i brže načine da dođu do para od toga da zovu policijsku stanicu i traže nekog iz uprave da bi ga potom čekali sat vremena na kiši s neizvesnim ishodom. „A ti znaš?” upita Daf. „Ko je taj koji je bio s njim?” „Da, viđao sam ga i ranije.” Daf izvadi novčanik, izbroja novčanice i pruži ih momku. „Prvo sam hteo da zovem Magbeta”, reče momak prebrojavajući pare. „Ali sam se onda setio da mi ne bi poverovao kad čuje ko je.” „Neko blizak njemu?” „Malkom je pričao sa onim Magbetovim pomoćnikom”, reče momak. „Matorim, sedim.” Dafu se oteo iznenađen uzdah. „S Bankom?” „Ne znam kako se zove, ali sam ga viđao s Magbetom na železničkoj stanici.” „A šta su pričali Banko i Malkom?” „Bio sam predaleko da čujem.” „Ovaj, a kako je izgledalo? Jesu li se smejali ili nešto ljutito vikali?” „Nema šanse da ti kažem, kiša je dobovala o kontejnere, a uglavnom su mi bili okrenuti leđima. Možda su se i svađali, u jednom trenutku mi se učinilo da matori mlati utokom. Ali onda su se smirili, seli u neki volvo PV i otišli. Matori je vozio.” Daf se počeša po glavi. Zar su Banko i Malkom bili u dosluhu? „Dao si mi previše.” Momak mu pruži jednu novčanicu. Daf ga pogleda. Otkad narkomani vraćaju kusur? Uzeo je novčanicu. „Da mi nisi sve to napričao samo da uzmeš pare za fiks?” „A?” „Kažeš da si video u novinama da je velika frka. I jeste. Tako velika da bi ti neki novinar dao i deset puta više od policije. Dakle, ili te je poslao Hekata da širiš lažne informacije, ili imaš neki drugi plan.” „Jebi se, gos’n narko-šefe.” Daf tad zgrabi momka za kragnu na jakni i podiže ga sa stubića. Bio je lak kao pero. „Slušaj ti mene”, poče Daf trudeći se da ne udiše njegov smrdljiv zadah iz usta. „Mogu odmah da te smestim u ćorku, pa da vidimo kako ćeš gledati na sve ovo kada te uhvati kriza, a imaš pred sobom još dva dana lutanja pustinjom. Ili ćeš mi smesta ponuditi uverljivo objašnjenje