Conn Iggulden - 05 Osvajac (SR)

Za Klajva Ruma

ZAHVALNICA Bez prvoklasnog truda velikog broja umešnih i posvećenih ljudi, ove knjige verovatno nikada ne bi ugledale svetlost dana. Naročito moram da se zahvalim Kejti Espiner za redigovanje čudovišta, baš kao i Kiri Godfri, Timu Voleru i Viktoriji Hobs. Da, bilo bi kudikamo lakše bez vašeg uplitanja, ali, što je mnogo važnije, ne bi bilo ovoliko dobro. Kon Igulden

Glavni likovi romanaOsvajač Monge, Kublaj, Hulegu i Arik-Boke Četvorica unuka Džingis-kana Gujuk Sin Ogedaj-kana i Torogene Batu Ðočijev sin, Džingis-kanov unuk. Postaje vladar Rusije. Cubodaj Veliki general Džingisa i Ogedaj-kana. Torogena Gujukova majka, vladala je nacijom kao namesnica posle smrti Ogedajkana. Sorhatani Majka četvorice Džingisovih unuka - Mongea, Kublaja, Hulegua i ArikBokea. Supruga Toluja, najmlađeg Džingisovog sina, koji je žrtvovao život

da spase Ogedaj-kana. Bajdur Džingisov unuk. Čagatajev sin, Alguov otac. Vladar Čagatajskog kanata smeštenog u okolini Samarkanda i Buhare.

PRVI DEO 1244. n.e.

1 Oluja besni iznad Karakoruma, a potoci vode teku ulicama i avenijama dok kiša nemilice zasipa zamračeni grad. Izvan debelih gradskih zidina, na hiljade ovaca u torovima stiskaju se jedne uz druge. Ulje u runima ih štiti od kiše, ali tog dana nisu bile izvedene na ispašu, pa ih glad nagoni da bleje. S vremena na vreme, jedna ili više životinja bezumno naskaču na sadruge, tvoreći brežuljak nogu koje se ritaju i mahnitih očiju pre nego što ponovo upadnu u uskomešanu gomilu. Kanova palata je osvetljena uljanim lampama koje trepere i pucketaju na spoljašnjim zidovima i kapijama. Unutra se dobovanje kiše čuje kao prigušeno hučanje, čas glasnije čas tiše, navlačeći se poput zlatnih čaršava preko nadsvođenih hodnika. Sluge zure u dvorišta i vrtove, izgubljene u nemoj opčinjenosti. Stoje u grupama, zaudarajući na vlažnu vunu i svilu, i zanemaruju svoje dužnosti dok ne prođe nevreme. Potmulo dobovanje kiše samo uvećava Gujukovu razdraženost, kao što bi mu čovek koji tiho pevuši sebi u bradu prekidao tok misli. Pažljivo sipa vino svom gostu i drži se podalje od otvorenog prozora čiji je kameni prag već taman od vlage. Čovek koji je na njegov zahtev došao u palatu nervozno se osvrće po dvorani za prijem. Gujuk pretpostavlja da bi veličina prostorije zapanjila svakoga ko je navikao na niske šatore u ravnicama. Priseća se prvih noći koje je proveo u tihoj palati, moren mišlju da će se tolika težina kamena i crepova svakako obrušiti i smrviti ga. Sad može samo da se smejulji takvim budalastim pomislima, ali vidi kako se pogled njegovog gosta više no jednom podiže ka tavanici. Gujuk se smeši. Njegov otac Ogedaj sanjao je veličanstvene snove kada je sagradio Karakorum. Dok spušta glineni krčag s vinom i prilazi gostu, pomisao mu skuplja usta u tanku liniju. Njegov otac nije morao da se ulaguje poglavarima nacije, niti je morao da podmićuje, preklinje ili preti samo da bi dobio titulu koja mu je po pravu pripadala. „Probaj ovo, Ošire”, kaže i pruža svom rođaku pehar s vinom. „Klizi niz grlo bolje od airaga.” Pokušava da bude prijateljski nastrojen prema čoveku kojeg jedva poznaje. No, Ošir je jedan od stotinu nećaka i unuka velikog kana, čovek

čiju podršku mora da dobije. Oširov otac Kačijun bio je veliki general, čije je ime još živo u sećanju naroda. Ošir mu ukazuje poštovanje time što pije bez oklevanja, prazneći pehar u dva velika gutljaja, a zatim glasno podriguje. „Kao voda”, kaže, ali ipak pruža pehar ka Gujuku, tražeći još vina. Gujukov osmeh postaje usiljen. Jedan od njegovih pratilaca tiho ustaje i prinosi glineni krčag, a zatim iznova puni oba pehara vinom. Gujuk seda na dugački divan prekoputa Ošira, trudeći se iz petnih žila da bude opušten i prijatan. „Siguran sam da znaš zbog čega sam te večeras pozvao ovamo”, kaže. „Potičeš iz dobre i uticajne porodice. Prisustvovao sam sahrani tvog oca u planinama.” Ošir se naginje napred, očevidno zainteresovan. „Bilo mu je žao što nije video zemlje koje si posetio”, kaže Ošir. „Nisam ga poznavao... baš najbolje. Imao je mnogo sinova. Ali znam da je želeo da bude sa Cubodajem u velikom pohodu na zapad. Njegova smrt je bila strašan gubitak.” „Dabome! On je bio častan čovek”, slaže se olako Gujuk. Želi da ima Ošira na svojoj strani, a isprazni komplimenti nikome ne škode. Duboko udiše. „Pozvao sam te da dođeš ovamo delimično zbog tvog oca. Ta grana porodice sledi tvoje vođstvo, zar ne, Ošire?” Ošir gleda u stranu, napolje kroz prozor, gde kiša i dalje dobuje po prozorskim pragovima kao da nikad neće prestati. Odeven je u jednostavnu dolamu, ispod koje nosi tuniku i čakšire. Čizme su mu iznošene i neukrašene. Čak mu i šešir izgleda neprikladno u raskoši palate. Uprljan masnoćom njegove kose, isti takav šešir može se pronaći na bilo kom pastiru. Ošir obazrivo spušta pehar na kameni pod. Lice mu zrači snagom koja Gujuka podseća na njegovog pokojnog oca. „Uistinu znam šta želiš, Gujuče. Isto sam kazao ljudima tvoje majke, kada su me ranije posetili donoseći mi darove. Kada se plemena okupe, glasaću skupa sa ostalima. Ne ranije. Neću dozvoliti da me bilo ko požuruje, niti ću ishitreno položiti zakletvu vernosti. Trudio sam se da to jasno stavim do znanja svakome ko me je pitao.” „Dakle, nećeš se zakleti na vernost kanovom rođenom sinu?”, pita ga Gujuk. Glas mu postaje grublji. Krv mu navire u obraze rumene od vina, a

Ošir okleva kad ugleda taj znak. Svuda unaokolo, Gujukovi pratioci se vrpolje kao psi kada osete pretnju. „Nisam to rekao”, odgovara obazrivo. Oseća sve veću nelagodu u takvom društvu i odlučuje da što pre može napusti palatu. Kad mu Gujuk ne odgovori, Ošir nastavlja da objašnjava. „Tvoja majka je dobro vladala kao namesnica. Niko ne spori da je održala naciju na okupu, tamo gde bi drugi možda dozvolili da se rascepka na komadiće.” „Žena ne bi trebalo da vlada Džingisovom nacijom”, sažeto odgovara Gujuk. „Možda. Premda je ona to činila, i to veoma dobro. Planine se nisu srušile.” Ošir se smeši na sopstvene reči. „Slažem se kako na kraju ipak mora da postoji kan, ali to mora da bude čovek kome su svi odani. Ne sme doći do borbe za prevlast, Gujuče, kakva je postojala između tvog oca i njegovog brata. Nacija je premlada da preživi rat između prinčeva. Kada jedan čovek jasno bude bio u prednosti nad ostalima, glasaću za njega.” Gujuk skoro ustaje sa sedišta, jedva se obuzdavajući. Da mu ovako sole pamet, kao da ništa ne razume, kao da nije proveo dve godine isfrustrirano čekajući! Ošir ga posmatra i mršti se na ono što vidi. Ponovo kradomice gleda ostale ljude u prostoriji. Četvorica muškaraca. Nenaoružan je, pošto su mu gardisti oduzeli oružje prilikom pažljivog pretresa na spoljašnjim vratima. Ošir je ozbiljan mladić i ne oseća se prijatno među Gujukovim sadruzima. Postoji nešto u načinu na koji ga posmatraju, kao što tigar gleda u privezanu kozu. Gujuk natenane ustaje na noge i prilazi mestu na kojem stoji glineni vrč sa vinom. Podiže ga, odmeravajući težinu u ruci. „Sediš u gradu mog oca, u njegovom domu, Ošire”, kaže. „Ja sam prvorođeni sin Ogedaj-kana. Unuk sam velikog kana, a ti mi ipak uskraćuješ zakletvu vernosti, kao da se cenkamo za neku kobilu.” Gujuk pruža krčag, ali Ošir stavlja dlan preko pehara i odmahuje glavom. Mladić je vidno nervozan što Gujuk stoji iznad njega, ali ipak progovara čvrsto i postojano, ne dozvoljavajući da bude zastrašen. „Moj otac je odano služio tvom, Gujuče. Ja sam takođe Džingisov unuk, iako nikad neću biti kan. Pa ipak, postoje i drugi sa pravom nasleđivanja. Bajdur na zapadu...”

„Bajdur vlada vlastitim zemljama i ovde ne polaže nikakvo pravo”, breca se Gujuk. Ošir okleva, a zatim nastavlja da govori. „Sve bi bilo mnogo lakše da te je otac u testamentu proglasio za svog naslednika, prijatelju moj. Polovina poglavara bi ti se dosad već zaklela na vernost.” „Bio je to stari testament”, kaže Gujuk. Glas mu se produbljuje a zenice šire, kao da vidi samo tminu. Disanje mu se ubrzava. „Zatim, tu je i Batu”, dodaje Ošir, a glas mu zvuči sve napetije, „iz najstarijeg ogranka porodice, pa čak i Monge, Tolujev najstariji sin. Postoje drugi sa pretenzijama na presto, Gujuče. Ne možeš da očekuješ...” Gujuk podiže glineni vrč, a zglavci prstiju mu se bele od siline kojom steže dršku. Ošir podiže pogled ka njemu u iznenadnom strahu. „Očekujem vernost!”, urla Gujuk. Silovito udara krčagom Ošira po licu, kojem od siline udarca glava leti u stranu. Krv šiklja iz pokidanog mesa iznad Oširove slepoočnice dok podiže ruke da se zaštiti od udarca. Gujuk se penje na niski divan, tako da opkoračuje čoveka. Ponovo spušta krčag. Prilikom drugog udarca, glineni vrč se lomi, a Ošir doziva u pomoć. „Gujuče!”, viče užasnuto jedan od prisutnih muškaraca. Svi ustaju na noge, ali niko se ne usuđuje da se umeša. Dvojica muškaraca na divanu hvataju se ukoštac. Oširova ruka pronalazi Gujukovo grlo. Prsti su mu klizavi od krvi i ne može da ga uhvati kako treba dok se krčag spušta iznova i iznova, a zatim se odjednom razbija u paramparčad, tako da Gujuk sada u šaci drži samo ovalnu dršku, nazubljenu i grubu. Zadihano diše, drhteći od uzbuđenja. Slobodnom rukom briše krv sa obraza. Oširovo lice je crvena kaša, i samo jedno oko mu je otvoreno. Rukama ponovo poseže ka Gujukovoj guši, ali mlitavo i bez snage. Gujuk ih lako odguruje u stranu, smejući se. „Ja sam kanov sin”, kaže. „Reci da ćeš me podržati. Reci.” Ošir ne može da govori. Krv mu je zatvorila grlo. Guši se, a telo mu se žestoko grči. Grgotav zvuk izlazi između njegovih uništenih usana. „Ne?”, kaže Gujuk. „Nećeš čak ni to da mi pružiš? Tu sitnicu? U tom slučaju sam završio s tobom, Ošire.” Zabija nazubljenu držalju krčaga nadole dok njegovi sadruzi zaprepašćeno posmatraju. Grgotanje zamire, a Gujuk ustaje i ispušta krhotinu iz šake. Zgađeno gleda u sebe, najednom svestan da je prekriven krvlju, od isprskane kose do ogromne mrlje koja mu se sliva niz odeždu.

Dok mu se pogled ponovo usredsređuje, postaje svestan okruženja. Vidi otvorena usta svojih pratilaca, od kojih trojica stoje i blenu kao budale. Samo jedan je zamišljen, kao da je upravo prisustvovao običnoj svađi, a ne hladnokrvnom ubistvu. Gujuk ga gleda. Gansuk je visoki mladi ratnik za koga se priča da je najbolji strelac pod njegovom komandom. Ratnik prvi progovara smirenim glasom i bezizražajnog lica. „Gospodaru, primetiće njegovo odsustvo. Dozvoli mi da ga iznesem odavde dok je još uvek mrak. Ako ostavim telo u nekom sokaku, njegova porodica će pomisliti da ga je napao neki lopov.” „Bilo bi još bolje da ga uopšte ne pronađu”, kaže Gujuk. Prstima briše mrlje krvi sa lica, ali bez ljutnje. Njegov gnev je iščezao i sada se oseća potpuno smireno. „Biće učinjeno, gospodaru. U južnoj četvrti se kopaju nove jame za nuždu... “ Gujuk podiže ruku da ga prekine. „Ne moram da znam sve detalje. Postaraj se da nestane, Gansuče, i imaćeš moju zahvalnost.” Gleda u ostale muškarce. „Dakle? Može li Gansuk sam da se snađe? Jedan od vas mora da se ratosilja mojih lakeja. Ako vas bilo šta pitaju, kazaćete im da je Ošir ranije otišao iz palate.” Osmehuje se krvavog lica. „Recite im da mi je moj rođak obećao svoj glas na plemenskom okupljanju, da mi se zakleo na vernost. Možda mi budala može koristiti u smrti, kad već to nije hteo za života.” Njegovi pratioci kreću, a Gujuk odlazi, zaputivši se ka kupatilu do koga može da stigne ne prolazeći kroz glavni hodnik. Već godinu dana ili duže se nije okupao bez pomoći služinčadi, ali mu Oširova krv nadražuje kožu i želi da bude čist. Nedaće koje su ga razjarile ranije u toku večeri sada polako nestaju, i hoda lakim korakom. Voda će biti hladna, ali on se od malih nogu kupa u zamrznutim rekama. To mu krepi duh i čeliči ga, podsećajući ga da je živ. Gujuk stoji nag u železnoj kadi kineske izrade sa isprepletenim zmajevima na ivici. Ne čuje otvaranje vrata dok podiže drvenu kofu i sipa vodu na glavu. Od hladnoće drhti i dahće, koža mu se ježi, a penis skuplja. Kad otvori oči, štreca se kad ugleda svoju majku u prostoriji. Baca pogled na gomilicu zgužvane odeće na podu. Krv na odeći se već meša sa vodom, a ružičasti mlazevi teku preko drvenog poda.

Gujuk pažljivo spušta praznu kofu na pod. Torogena je krupna žena i čini se kao da ispunjava skučenu prostoriju. „Ako želiš da razgovaraš sa mnom, majko, biću čist i odeven za nekoliko trenutaka.” Vidi kako majčin pogled pada na vrtlog krvave vode na podu i gleda u stranu, podiže kofu i ponovo je puni ružičastom vodom iz kade. Palata poseduje sopstvene slivnike, koje su kineski stručnjaci sagradili od keramičkih pločica. Kada ukloni čep, umrljana voda će nestati u dubinama ispod grada, mešajući se sa sadržajem noćnih posuda i prljavštinom iz kuhinja, uklanjajući sve dokaze. Kanal prolazi pored Karakoruma i Gujuk pretpostavlja da će se voda izliti u njega, ili u neku jamu gde će je zemlja upiti. Ne zna mnogo o tome, niti ga takvi detalji preterano zanimaju. „Šta si to učinio?”, pita Torogena. Lice joj je bledo kao kreč dok podiže njegovu tuniku, pocepanu i natopljenu vodom. „Ono što sam morao”, odgovara joj Gujuk. Još uvek drhti i nije raspoložen da ga majka ispituje. „Ne tiče te se. Narediću slugama da spale odeću.” Ponovo podiže kofu iznad glave, a zatim se umara od njenog ispitivačkog pogleda. Spušta je i izlazi iz kade. „Naložio sam slugama da mi donesu čistu odeću, majko. Trebalo bi da su je dosad već doneli u dvoranu za prijeme. Osim ako ne nameravaš da čitav dan stojiš tu i zuriš u mene, možda bi mogla da odeš i da mi je doneseš.” Torogena se ne miče. „Ti si moj sin, Gujuče. Radila sam na tome da te zaštitim, da sakupim saveznike. Koliko si mog truda uništio za jednu jedinu noć? Misliš li da ne znam da si pozvao Ošira u palatu? Da ga niko nije video kako odlazi? Jesi li budala, Gujuče?” „Dakle, uhodila si me”, odgovara Gujuk. Pokušava da stoji uspravno i deluje neuznemireno, ali sve više drhti. „Moj posao je da znam sve što se dešava u Karakorumu. Da znam svaki dogovor i razmiricu, svaku grešku, poput ove koju si napravio večeras.” Gujuk odustaje od pretvaranja, iznerviran tonom neodobravanja u majčinom glasu. „Ošir me nikad ne bi podržao, majko. Njegova smrt ne predstavlja gubitak. Njegov nestanak nam čak može koristiti, s vremenom.” „Misliš?”, zahteva da zna Torogena. „Misliš li da si mi olakšao posao? Jesam li odgajila budalu, onda? Njegova porodica i prijatelji saznaće da ti je

došao u posetu, nenaoružan, i da je potom nestao.” „Nemaju njegovo telo, majko. Pretpostaviće...” „Pretpostaviće istinu, Gujuče! Da si čovek kojem se ne može verovati. Da tvoja ponuda gostoprimstva ne može učiniti čoveka bezbednim. Da si divlje pseto sposobno da ubije čoveka koji je pio čaj s tobom u tvom domu.” Savladana besom, Torogena izlazi iz kupatila. Gujuk jedva da ima dovoljno vremena za razmišljanje o njenim rečima pre nego što se ne vrati i baci mu suvu odeću u naručje. „Već dve godine”, nastavlja da govori, „provodim svaki dan ubeđujući ljude koji bi mogli da te podrže. Tradicionaliste koji mogu da prihvate argument da si najstariji kanov sin i da treba da vladaš nacijom. Podmićivala sam ljude zemljom, konjima, zlatom i robovima, Gujuče. Pretila sam da ću razotkriti njihove tajne, osim ako ne dobijem njihove glasove na okupljanju. Sve to sam radila zato što poštujem tvog oca i sve što je sagradio. Njegovi potomci treba da naslede presto, a ne Sorhatanina deca, Batu, ili bilo ko drugi među velikašima.” Gujuk se užurbano odeva, navlači dolamu preko tunike i vezuje kaiš oko struka. „Hoćeš li da ti se zahvalim na tome?”, pita. „Tvoji planovi i spletke od mene još uvek nisu napravili kana, majko. Da kojim slučajem jesu, ne bih sam radio. Zar si mislila da ću doveka čekati?” „Nisam mislila da ćeš ubiti dobrog čoveka u očevom domu. Nisi mi pomogao večeras, sine. Toliko sam blizu. Još uvek ne znam koliku si štetu pričinio, ali, ako se ovo pročuje...” „Neće.” „Ako se pročuje, ovim činom si ojačao pretenzije svakog pretendenta na presto. Reći će da ne polažeš ništa više prava na ovu palatu, ovaj grad, od Batua.” Gujuk srdito stiska šake u pesnice. „Uvek on. Svakog dana čujem njegovo ime. Voleo bih da je bio ovde večeras. Onda bih uklonio prepreku sa svog puta.” „Batu ti nikad ne bi došao u posetu nenaoružan, Gujuče. Šta god da si mu rekao ili učinio na povratku kući sa velikog pohoda na zapad otežalo mi je zadatak da ti pružim tvoje nasledstvo.” „Ništa nisam uradio. A to nije moje nasledstvo!”, breca se Gujuk. „Koliko bi samo sve ovo bilo lakše da me je otac odredio za svog naslednika u testamentu. To je izvor svih problema! Umesto toga, ostavio

me je da se laktam sa svima ostalima, nalik čoporu pasa koji se glože oko jednog komada mesa. Da ti nisi preuzela namesništvo, sada bih bio izvan palate u šatorima i sa zavišću posmatrao grad mog oca. Pa ipak, ti ga i dalje poštuješ. Ja sam kanov prvorođeni sin, majko! Pa ipak, moram da se cenjkam i podmićujem kako bih dobio ono što je po pravu moje. Da je otac bio upola čovek kakvim ga ti očito smatraš, trebalo je to da predvidi pre nego što je umro. Imao je dovoljno vremena da me uključi u svoje planove.” Torogena opaža bol na sinovljevom licu i popušta, a njen gnev nestaje. Bez razmišljanja mu prilazi da ga zagrli i olakša mu tugu. „Voleo te je, sine moj. Ali je bio opsednut svojim gradom. Dugo je živeo sa smrću koja mu je čučala na ramenima. Iscrpla ga je neprestana borba protiv nje. Ne sumnjam da je želeo da učini više za tebe.” Gujuk oslanja glavu na majčino rame, dok mu se po umu motaju oštre i neprijatne misli. Majka mu je i dalje potrebna. Nacija je naučila da je ceni i poštuje tokom godina njenog namesništva. „Žao mi je što sam večeras pogubio živce”, mrmlja. Sili se da ispusti uzdah nalik jecaju, na šta ga ona grli još čvršće. „Naprosto, previše želim da postanem kan. Ne mogu to da podnesem, majko. Svakog dana ih gledam kako me posmatraju i pitaju se hoćemo li sazvati plemensko okupljanje. Vidim ih kako se smeše na pomisao o mom porazu.” Torogena mu miluje mokru kosu, gladeći je rukom. „Pssst. Ti nisi isti kao oni”, kaže. „Ti nikad nisi bio običan čovek, Gujuče. Baš kao i tvoj otac, ti sanjaš o većim stvarima. Znam to. Zaklela sam se da ću od tebe učiniti kana, a taj dan je mnogo bliži nego što slutiš. Već imaš podršku Sorhataninog sina, Mongea. Pametno si postupio kad si primio njegovu zakletvu na bojnom polju. Njegova braća će slušati svoju mater. To je srce našeg položaja. Zatim, na zapadu, Bajdur je primio moje izaslanike. Uverena sam da će ti, s vremenom, pružiti podršku. Shvataš li koliko smo blizu ostvarenja cilja? Kada Bajdur i Batu obelodane svoju pravu cenu, sazvaćemo okupljanje nacije.” Torogena oseća kako se sinovljevo telo koči na spomen imena koje je toliko zamrzeo. „Smiri se, Gujuče. Batu je samo jedan čovek i dosad nije napustio zemlje koje je dobio u amanet. Kneževi koji ga slede će s vremenom uvideti da je sasvim zadovoljan da bude vladar Rusije, i da nema nikakve ambicije da vlada Karakorumom. Onda će se obratiti tebi s molbom

da ih predvodiš. Obećavam ti, sine moj. Nijedan drugi čovek neće biti kan sve dok sam živa. Isključivo ti.” Gujuk se odmiče i gleda naniže u majčino lice. Torogena vidi da su mu oči crvene. „Još koliko dugo, majko? Ne mogu da čekam doveka.” „Ponovo sam poslala poklisare u Batuov logor. Obećala sam da ćeš mu potvrditi zemlje i titule, kao i njegovim naslednicima.” Gujukovo lice se krivi od jarosti. „Ne potvrđujem ih! Volja mog oca nije zapisana na nebesima! Treba li da pustim čoveka kao što je Batu da slobodno vršlja na granicama mojih zemalja? Da mirno ždere raskošna jela i jaše bele kobile? Treba li da pustim da se ratnici njegove Zlatne horde debljaju i prave decu, dok ja vodim bitke bez njih? Ne, majko. On će ili biti pod mojom vlašću, ili ću ga uništiti.” Torogena mu lupa šamar. Udarac je silovit i odbacuje mu glavu u stranu. Dok mu crvena mrlja cveta na obrazu, Gujuk je zabezeknuto posmatra. „Ovo je razlog zbog kojeg sam ti kazala da sam ne pregovaraš sa kneževima, Gujuče. Rekla sam ti da mi veruješ. Slušaj me. I počuj me srcem i glavom, a ne samo ušima. Kad postaneš kan, imaćeš svu moć, svu vojsku. Tvoja reč će biti zakon. Kad osvane taj dan, obećanja koja sam dala u tvoje ime biće prašina, ako odlučiš da ih prenebregneš. Shvataš li sada?” Iako su sami u prostoriji, njen siktavi glas se spušta do šapata kako ih niko ne bi čuo. „Obećala bih Batuu besmrtnost, kad bih mislila da će ga to dovesti na okupljanje. Već dve godine šalje izgovore u Karakorum. Ne usuđuje se da me otvoreno odbije, te mi stoga šalje priče o povredama i bolestima i izvinjava se kako nije u stanju da putuje. A čitavo vreme promatra šta će biti sa belim gradom. On je pametan, Gujuče, nemoj to nikad da zaboraviš. Sorhatanini sinovi nemaju ni polovinu njegove ambicije.” „Onda se pogađaš sa zmijom otrovnicom, majko. Vodi računa da te ne ugrize.” Torogena se smeši. „Sve na ovom svetu ima svoju cenu, sine moj, baš kao i svi ljudi. Jednostavno moram da pronađem njegovu.” „Mogao sam da te posavetujem”, kaže zlovoljno Gujuk. „Dobro poznajem Batua. Nisi bila prisutna kada smo jahali na zapad sa Cubodajem.” Torogena tiho mrmlja. „Ne moraš sve da znaš, Gujuče, već samo da će Batu, ako pristane, na leto doći na okupljanje. Ukoliko prihvati moju

ponudu, imaćemo podršku dovoljno kneževa da te proglasimo za kana. Uviđaš li sad zašto nije trebalo da samostalno pregovaraš? Shvataš li šta si doveo u opasnost? Šta je život glave jedne porodice u poređenju s tim?” „Žao mi je”, uzvraća Gujuk, spuštajući glavu. „Nisi me obaveštavala, a ja sam se razbesneo. Trebalo je da me uključiš u svoje planove. Budući da sada znam više, mogu da ti pomognem.” Torogena odmerava sina, sa svim njegovim slabostima i manama. No, i pored svega, voli ga više od grada oko njih, više od vlastitog života. „Imaj vere u majku”, kaže. „Bićeš kan. Obećaj mi da više neće biti okrvavljene odeće koju treba spaliti. Nema više grešaka.” „Obećavam”, odgovara joj Gujuk, dok razmišlja o promenama koje će napraviti kad postane kan. Majka ga predobro poznaje da bi se osećao lagodno u njenom prisustvu. Pronaći će joj neku kućicu daleko od Karakoruma, u kojoj će proživeti ostatak života. Smeši se na tu pomisao. Torogenu sokoli pogled na njegov osmeh, dok u sinu ponovo vidi dečaka kakav je nekad bio.

2 Batu zviždi dok jaše kasom preko zelene livade prema malom šatoru u podnožju brdašaca. Dok jaše, osmatra okolinu, pogledom tražeći znakove izvidnika ili posmatrača. Nije najavio posetu zavičaju mongolskog naroda, a na um mu padaju imena nekolicine osoba koje bi bile veoma zainteresovane za njegovo prisustvo. Sorhatani je godinama ranije od muža nasledila rodno mesto Džingis-kana. Odvela je tumane natrag na otvorene ravnice, na desetine hiljada porodica koje nisu želele ništa drugo osim da žive kao što su to činile od pamtiveka, na otvorenim stepama u senkama planina. U okolini Cubodajevog čadora nema ničega što mu pobuđuje sumnju. Starac se povukao i lišio svake moći, odbacivši sve počasti kojima je Torogena pokušala da ga obaspe. Drago mu je što ga je pronašao, premda se umirovljeni orlok ne kreće onoliko koliko to čine drugi. Sa sobom nije poveo ogromno stado kojem mora na svakih nekoliko meseci da pronalazi nove pašnjake. Dok se približava šatoru, vidi svega šačicu ovaca i koza, nevezanih i nezabrinutih dok štrpkaju travu. Cubodaj je odabrao fino mesto pored obale reke, na komadu zemlje koji liči na prastaru poplavljenu ravnicu, izravnjanu tokom hiljada godina. Sunce sija i Batu shvata kako se ponovo divi starcu. Cubodaj je zapovedao najvećom vojskom mongolske nacije, više od stotinu hiljada ratnika koji su bitkama prokrčili put do brežuljaka severne Italije. Da Ogedaj-kan nije umro i da ih Cubodaj nije odveo natrag kući, misli da bi stvorili carstvo koje bi se prostiralo od mora do mora. Mršti se na to sećanje, postiđen zato što je nekada uživao u starčevom neuspehu. To je bilo kada je mislio da će njegova generacija moći da izbegne sitničave politike i rasprave koje su remetile svet kakav je poznavao. Sporo se približava šatoru, pošto zna da nije dobra ideja da iznenadi Cubodaja. Njih dvojica nisu prijatelji, mada je poštovanje koje oseća prema starom generalu poraslo u godinama nakon velikog pohoda. Pa ipak, potreban mu je savet čoveka koji već odavno ne učestvuje u igrama moći, čoveka čijoj reči može da veruje. Batu izdaleka čuje lajanje psa. Sa zebnjom u srcu gleda kako se ogromno pseto pojavljuje iza šatora, zastaje i podiže glavu. Ne voli pse ni u

najboljim okolnostima, a vidi da je ovaj veliki i crn. Viče „Nokhoj khor!” da neko priveže beštiju, ali nema ni traga ni glasa od Cubodaja niti njegove žene. Pseto njuši vazduh, okrećući glavu levo-desno. Gleda u njega preko livade, a zatim reži i daje se u trk, klizeći kroz visoku travu. Njuška mu je iskežena dok napada, a Batu može da vidi belinu ogoljenih zuba. Dok se zver približava, spušta ruku na luk, ali ga ne uzima. Šanse za prijateljsku dobrodošlicu umnogome bi splasnule ako ubije Cubodajevog psa. Njegov poni se uplašeno okreće na stranu, a Batu izbezumljeno viče na životinji, isprobavajući različite komande. Ogromna zver nastavlja da juriša, a on je prinuđen da zarije pete u bokove konja i galopira okolo u velikim krugovima, dok mu pseto juri za petama. Može da mu vidi belu penu na gubici dok pas škrguće zubima i zavija, videći da mu žrtva izmiče. Krajičkom oka vidi ženu koja izlazi iz šatora. Deluje zabavljeno njegovom nedaćom i presamićuje se od smeha. Batu može samo da jaše ukrug, izbegavajući čeljusti koje škljocaju za njim. „Nokhoj khor!”, ponovo dovikuje, a žena se uspravlja i posmatra ga glave nakrivljene u stranu. Nakon izvesnog vremena sleže ramenima i prinosi ruku ustima. Zviždi prodorno dva puta. Na zvuk zviždanja pas smesta leže na zemlju, tamnih očiju i dalje usredsređenih na konjanika koji se usudio da zađe na njegovu teritoriju. „Mesto”, Batu kaže beštiji dok je zaobilazi u širokom luku. Nikad ranije nije video tolikog psa i pita se gde li ga je Cubodaj pronašao. Pseto ga posmatra dok prilazi šatoru, a Batu je veoma svestan beštijinog pogleda dok polako silazi s konja, bez naglih pokreta. „Tražim orloka Cubodaja”, kaže ženi. Iza leđa čuje potmulo režanje i na jedvite jade se suzdržava da se ne osvrne preko ramena. Osmeh treperi na ženinim usnama dok ga odmerava pogledom. „Možda on ne želi tebe da vidi, bezimeni stranče”, veselo mu odgovara. Batu crveni. „Cubodaj me dobro poznaje. Jahao sam s njim na zapad. Zovem se Batu, Ðočijev sin.” Senka prelazi preko ženinog lica na spomen tog imena, kao da ga je čula već mnogo puta. Usredsređeno ga gleda u oči, tražeći nešto u njima. „Ne bih dirala oružje da sam na tvom mestu. Pas će ti pokidati grkljan.” „Nisam ovde zarad osvete”, kaže joj Batu. „Sklopio sam mir pre dugo vremena.”

„Drago mi je što je to učinio barem jedan od vas dvojice”, kaže mu žena. Žena skreće pogled mimo njegovog ramena i on se okreće, uveren da mu se pseto prikrada iza leđa. Umesto toga vidi kako Cubodaj pešice izlazi iz obližnjeg šumarka i vodi konja na ularu. Iznenađuje ga osećanje olakšanja koje ga obuzima. Nekad je mrzeo tog čoveka, ali je, s druge strane, u tim danima mrzeo mnogo ljudi. S vremenom je ipak naučio da ga poštuje. Nije preterano revnosno ispitivao svoja osećanja, ali na mnogo načina Cubodaja smatra ocem. To nije nešto što bi ikada priznao. Prizor Cubodaja živog i očevidno u dobrom zdravlju predstavlja zrak svetlosti u njegovom trenutno mračnom raspoloženju. Ništa mu ne deluje naročito teško kad čovek uza sebe ima Cubodaja. Ako je to uopšte istina, razume se. Još uvek nije nimalo siguran kako će ga starac dočekati. Misli mu munjevito prolaze kroz um dok mu se Cubodaj približava. Starac zviždi psu, a Batu posmatra kako divlja životinja ustaje i trči ka svom gospodaru, izgledajući najednom kao štene u svom entuzijazmu, mašući čitavim telom umesto samo patrljkom repa. Cubodaj hoda sa dizginama labavo obmotanim oko jedne ruke, dok drugu pruža da pošašolji džinovskog psa po glavi. Ne smeši se dok prelazi pogledom sa Batua na svoju suprugu. „Jesi li ga ponudila čajem?” „Još uvek nisam”, odgovara mu žena. „Mislila sam da to prepustim tebi.” „Dobro. Okreni se i odlazi, Batu. Nemam ništa da ti kažem.” Batu čeka, ali, što se Cubodaja tiče, razgovor je očigledno okončan. Cubodaj prolazi pored njega, cokćući jezikom kako bi ga pseto pratilo u stopu. „Prešao sam dalek put da te vidim, orloče”, kaže Batu. „Tu titulu sam ostavio za sobom”, dobacuje mu Cubodaj preko ramena. „Povukao sam se.” „Nisam ovde da te zamolim da predvodiš vojsku, starče. Samo želim da te pitam za savet.” Cubodaj na tren staje dok se saginje kako bi prošao kroz vrata šatora. „Zbogom”, kaže, ne podižući pogled. Batu osujećeno gleda kako Cubodaj nestaje u mračnoj unutrašnjosti, odvodeći pseto sa sobom. Bespomoćno se okreće prema Cubodajevoj ženi, koja još uvek stoji u mestu sa istim suvoparnim smehom na licu. Godine

rađanja dece očito su daleko iza nje, ali izgleda neodređeno materinski dok prelazi pogledom preko razočaranog mladića. „Ne volim da posetilac ode odavde bez ičega”, kaže. „Prihvatićeš slani čaj?” Batu čuje razdraženo gunđanje iz unutrašnjosti šatora. Zidovi su dovoljni tanki da Cubodaj čuje svaku reč njihovog razgovora. „Biće mi čast”, odgovara. U sumrak, još uvek je tamo. Čini se kao da Cubodaju ne smeta njegovo prisustvo. Starac se zadovoljava nemim jarosnim pogledom, popravljajući luk dok Batu nekoliko sati sedi i učtivo razgovara. Barem je saznao ime Cubodajeve žene. Arijuna je prijatna žena i pošto se opustila, zadivljeno sluša novosti koje je doneo. Čak i Cubodaj frkće dok Batu priča o teritorijama koje je dobio Ogedajevim testamentom. Jednim potezom pera umočenog u mastilo, Ogedaj mu je dodelio ogromno imanje. Znajući da ga Cubodaj pomno sluša, Batu priča Arijuni kako je deo tog poseda nekad pripadao njegovom ocu, nakon što je pobegao od Džingisa. Tada na leđima oseća Cubodajev pogled, znajući da su starčeva sećanja i dalje oštra. Batu ne podiže pogled, a Cubodaj se posle izvesnog vremena vraća kotlićima kipuće vode, roga i lepka. Dok sunce zalazi, Cubodaj ustaje, stenje i proteže se. „Moram da proverim životinje”, kaže ženi. Batu gleda naniže u svoja stopala i tek kada mu Arijuna kaže „Idi za njim!”, ustaje sa osmehom i izlazi iz šatora. Žene su katkad od vitalnog značaja kada je reč o muškim razgovorima. Pronalazi Cubodaja u društvu psa, koji se okreće i ogoljenih zuba reži na njega sve dok ga gospodar ne umiri. Cubodaj i Batu skupa isprobavaju spone koje drže letvice malenog tora, pre nego što pređu na opipavanje materice koze koja treba da se porodi svakog trenutka. Tišina koja vlada između njih dvojice je ugodna, mnogo prijatnija nego dok je sedeo u Cubodajevom domu kao nepozvan i neželjen gost. Napolju, starac deluje donekle opuštenije i pokazuje mu rukom da pregleda kozu. Batu klima glavom dok prstima pritiska trbuh oko nerođenog oblika. „Uskoro”, glasi njegova presuda. „Koza izgleda sasvim zadovoljno.” „Jeste”, kaže Cubodaj i uspravlja se. „A i ja sam. Život je težak, Batu, ali barem može da bude jednostavan. Ovde je dovoljno jednostavan.” Starost ga je učinila mršavijim nego što se Batu seća, ali još uvek ga okružuje aura autoriteta i snage. Niko nikad ne bi pomislio da je Cubodaj

običan pastir, bez obzira na to gde ga pronašli. Starčeve oči posmatrale su uzdizanja i rušenja carstava. Videle su Džingisa kao mladića. Batu mu ne odgovara. Nakon izvesnog vremena, Cubodaj uzdiše i oslanja se rukama na drvenu ogradu obora. „Dakle, kaži mi šta te je nateralo da prevališ toliki put. Upozoravam te, ne znam ništa o trenutnoj politici u Karakorumu. Više nemam mrežu uhoda, ako se tome nadaš.” „Ne nadam se. Naprosto želim savet od nekoga kome mogu da verujem.” Kao što je to Arijuna učinila ranije, Cubodaj ga pomno posmatra tražeći nešto u njegovim očima, a zatim se opušta, dok mu napetost polako napušta telo. „Pitaj, dečko. Doduše, ne znam hoće li ti se svideti moj odgovor.” Batu punim plućima udiše vazduh. „Poznaješ Gujuka podjednako dobro koliko i iko drugi.” Cubodaj ćuti, pa Batu stoga nastavlja da govori. „Znaš li da novi kan još nije izabran?” Starac klima glavom. „Ne živim u pustinji. Toliko mi je poznato.” „Novi kan mora da bude Gujuk, ili Monge, ili Bajdur... ili ja. Samo nas četvorica smo u igri, a Monge je godinama ranije položio zakletvu vernosti Gujuku, kada je čuo za smrt Ogedaj-kana. Podržaće ga.” Cubodaj se češe po bradi. „Onda je gotovo. Priključi se Mongeu i Gujuku. Bajdur će se povinovati, nakon što sazna da ste se vas trojica udružili. Gujuk će postati novi kan, a mene će ostaviti na miru.” „Da li je to ono što bi ti uradio?”, pita ga ozbiljno Batu. Cubodaj se smeje, neprijatno i ogorčeno. „Ja? Ne. Ali ja nisam ti, a ja sam svoje izbore odavno načinio, dobre i loše.” „Zašto mi onda govoriš da ga podržim? Da si na mom mestu, šta bi učinio?” Cubodaj mu ne odgovara odmah. Zuri preko mračnih polja, a pogled mu luta preko rečice i udaljenih brežuljaka. Batu strpljivo čeka. „Nisam na tvom mestu”, kaže najzad Cubodaj. „Ne znam šta te pokreće. Ako želiš da izvučeš najviše što možeš, onda čekaj što duže možeš i pravilno proceni trenutak kad će Gujukovi darovi najverovatnije postati pretnje. Osiguraj vlastite zemlje i možda ćeš poživeti dovoljno dugo da u njima uživaš.”

„A šta ako mi nije stalo do toga da ostvarim najbolju pogodbu?”, kaže uvređeno Batu. „Šta ako mislim da Gujuk ne treba da predvodi naciju?” „Onda ne mogu da ti pomognem. Ako mu staneš na put, bićeš uništen, bez ikakve sumnje.” Činilo se kao da je starcu navrh jezika da kaže još štogod, ali čvrsto zatvara usta. „Govoriš u zagonetkama, starče. Kažeš mi da ti nemaš nameru da ga slediš, ali da ću ja biti uništen ako to ne učinim. Kakav je to izbor?” „Jednostavan”, odgovara mu Cubodaj sa osmehom. Po prvi put se propisno okreće prema Batuu. „Nisi mi došao u posetu u potrazi za odgovorima. Znaš sve što treba da znaš. Da li ti smetaju oni koji dele Gujukov krevet? Jel’ to posredi? Da li te njegovi sadruzi ispunjavaju besom, ili je pak u pitanju zavist?” Cubodaj se smeje. „Što se mene tiče, Gujuk može da vodi mrtve koze u svoj krevet”, kaže Batu sa gadljivim izrazom na licu. „Bitno je to da je on sitna duša, čovek bez snova bilo koje vrste. On poseduje samo lukavstvo, dok je naciji potrebna inteligencija. Ne možeš mi reći da će on biti dobar kan.” „Biće užasan kan”, odgovara mu Cubodaj. „Pod Gujukom, videćemo kako naša nacija vene, ili puca po šavovima. Ali, ako mu se ti ne suprotstaviš, ko će? U svakom slučaju, ionako je prekasno. Krenuo si na okupljanje. Položićeš zakletvu vernosti Gujuku, a on će postati kan.” Batu iznenađeno trepće. Njegovi ratnici ga čekaju u udolini udaljenoj dan jahanja. Cubodaj to nikako ne može da zna, osim ako nije lagao kad je rekao da više ne poseduje nikakve izvore informacija. Možda ipak postoji nekolicina staraca koji dolaze da sa orlokom podele šolju čaja i novosti, na kraju krajeva. „Znaš neke stvarčice, za čoveka koji tvrdi da je samo običan pastir.” „Ljudi pričaju. Kao ti. Uvek brbljaju, kao da ne postoji ništa pametnije što mogu da rade. Želiš li da ti kažem kako praviš dobar izbor? Možda je tako. A sada me ostavi na miru.” Batu suzbija razdraženost. „Došao sam da te pitam šta bi Džingis uradio. Poznavao si ga.” Cubodaj se smeši na njegove reči, pokazujući zube. Dva zuba mu nedostaju u uglovima usta, tako da su mu obrazi upali na tim mestima. Lako je videti oblik njegove lobanje, kožu razapetu preko kostiju. „Tvoj deda je bio čovek koji nije pravio kompromise. Razumeš li šta to znači? Postoje mnogi koji kažu ’verujem u ovo’, ali da li bi ostali verni svojim verovanjima ako su im deca dovedena u opasnost? Ne. Ali Džingis

bi. Ako bi mu neko kazao da će mu pobiti decu, on bi odgovorio ’samo napred, ali shvati da će cena biti beskrajna, da ću porušiti gradove i narode i da cena nikad neće biti u potpunosti isplaćena’. Nije lagao, a njegovi dušmani su to znali. Njegova reč je bila čvrsta kao čelik. Stoga, ti reci meni da li bi Džingis podržao čoveka kao što je Gujuk za kana.” „Ne”, mrmlja Batu. „Nikad, ni za hiljadu godina, dečko. Gujuk je sledbenik, a ne vođa. Postojalo je vreme kad si ga čak i ti ostavljao da kaska u prašini za tvojim petama. To nije slabost kod drvodelje ili čoveka koji pravi crepove. Svet ne može da bude pun pasa predvodnika, ili bi se čopor raspao.” Cubodaj češe psa iza ušiju, a životinja sopće i balavi od zadovoljstva. „Zar ne, Temudžine?”, kaže psu. „Ne mogu svi da budu kao ti, zar ne?” Pas se spušta na stomak, ispruženih prednjih nogu. „Nazvao si psa po Džingisu?”, pita ga Batu u neverici. Cubodaj se kikoće. „A zašto da ne? Pružalo mi je zadovoljstvo da to uradim.” Starac ponovo podiže pogled. „Čovek kao što je Gujuk ne može da se promeni. Ne može jednog dana jednostavno odlučiti da postane predvodnik i bude dobar u tome. To mu nije u prirodi.” Batu se oslanja rukama na drvenu gredu. Sunce počinje da zalazi dok razgovaraju, a senke se zgrušnjavaju i spajaju svuda oko njih. „Ali, ako mu se oduprem, biću uništen”, kaže tiho. Cubodaj sleže ramenima u pomrčini. „Možda. Ništa nije sigurno. Tvog oca to nije sprečilo da izvede ljude iz nacije. S njim nije postojao srednji put. On je bio još jedan u istom kalupu.” Batu posmatra starca, ali jedva uspeva da mu nazre crte lica u pomrčini. „To nije upalilo baš najbolje.” „Premlad si da razumeš”, uzvraća Cubodaj. „Pokušaj”, kaže Batu. Može da oseti starčev pogled na sebi. „Ljudi se uvek plaše, dečko. Možda moraš da poživiš veoma dugo da to uvidiš. Ponekad mi se čini da sam živeo predugo. Svi ćemo umreti. Moja žena će umreti. Ja ću umreti, baš kao i ti, Gujuk, svi ljudi koje si ikada upoznao. Drugi će prelaziti preko naših grobova i nikad neće znati da smo se nekad smejali i voleli, ili mrzeli jedni druge. Misliš li da će ih biti briga ako jesmo? Ne, živeće svoj sopstveni slepi, kratki život.” „Ne shvatam”, kaže frustrirano Batu. „Ne, jer si premlad”, kaže Cubodaj i sleže ramenima. Batu čuje kako starac uzdiše u mraku. „Postoji velika šansa da u ovoj dolini leže kosti

muškaraca i žena koji su sebe nekad smatrali izuzetno značajnima. Razmišljamo li ikada o njima? Delimo li njihove strahove i snove? Naravno da ne. Oni ništa ne znače živima, a mi im čak ni ne znamo imena. Nekad sam mislio da želim da ostanem upamćen, da mi ljudi izgovaraju ime za hiljadu godina, ali me neće biti briga, jer ću tada biti prašina i duh. Možda samo prašina, ali se još uvek nadam da ću biti i duh. Kada budeš stariji, shvatićeš da jedino što je bitno, jedino, jeste da si bio hrabar i častan. Izgubi to i nećeš umreti ništa brže, ali ćeš biti manje od prašine na našim čizmama. I dalje ćeš biti prašina, ali si u tom slučaju protraćio svoj kratak boravak na svetlosti. Tvoj otac nije uspeo, istina, ali je bio snažan i pokušao je da učini pravu stvar za svoj narod. Nije protraćio život. To je sve što možeš da tražiš.” Izgleda kao da trud govora iscrpljuje starca. Pročišćava grlo i nemarno pljuje na tlo. „Ne zadržavamo se dugo na ovom svetu. Ove planine će još uvek stajati na ovom mestu dugo nakon moje smrti, ili tvoje.” Batu dugo ćuti pre nego što ponovo progovori. „Nikad ga nisam poznavao, svog oca. Nikad ga nisam čak ni susreo.” „Meni je žao što jesam”, odgovara mu Cubodaj. „Na taj način sam shvatio čast, dečko. Tek kad je izgubiš, shvatiš koliko je dragocena, ali je tada već prekasno.” „Ti jesi častan čovek, ako ja išta razumem.” „Nekad sam bio, možda, ali je trebalo da odbijem to naređenje tvog dede. Da ubije vlastitog sina? To je bilo ludilo, ali tad bejah mlad i zaslepljen njegovom veličinom. Trebalo je da odjašem i da nikad ne potražim Ðočija u ruskim ravnicama. Ti ne bi razumeo. Jesi li ikad ubio čoveka?” „Znaš da jesam!” „Ne u bici, već izbliza, natenane, odakle možeš da ga gledaš u oči.” Batu polako klima glavom. Cubodaj brekće, jedva videći njegov pokret u tami. „Jesi li imao pravo da to učiniš? Da mu oduzmeš sve godine koje bi proživeo?” „Tada sam mislio da jesam”, nelagodno odgovara Batu. „I dalje si premlad. Nekad sam mislio da mogu da pretvorim svoju grešku u nešto dobro. Da moja krivica može da postane sila koja će me načiniti boljim od drugih ljudi. Mislio sam da ću naučiti nešto iz nje, ali, bez obzira na sve što sam radio, ona je uvek bila tu. Nisam mogao da raščinim ono što sam učinio, Batu. Nisam mogao da iskupim svoj greh. Da

li ti je poznata ta reč? Hrišćani pričaju o crnoj mrlji na duši. Reč je sasvim prikladna.” „Takođe govore da se može ukloniti ispovedanjem.” „Ne, to nije istina. Kakav bih čovek bio kada bih mogao da izbrišem svoje greške običnim pričanjem? Čovek mora da nastavi da živi sa svojim greškama. To mu je kazna, možda.” Cubodaj se kikoće, prisećajući se starog sećanja. „Znaš, tvoj deda je naprosto zaboravljao svoje loše dane, kao da se nikad nisu ni dogodili. Nekad sam mu zavideo na tome. Još uvek mu zavidim, ponekad.” Primećuje da ga Batu gleda i uzdiše. „Samo održi datu reč, dečko, to je sve što imam da ti kažem.” Cubodaj drhti kad vetar iznenada zaduva oko njih. „Ako si to ti, Džingise, nisam zainteresovan”, mrmlja toliko tiho da Batu jedva može da čuje njegove reči. „Dečak može da se stara sam o sebi.” Starac se čvršće uvija u staru dolamu. „Prekasno je da se sad vraćaš do svojih ljudi”, kaže nešto glasnije. „Večeras ti nudim gostoprimstvo u svom domu, a sutra ujutru nakon doručka poslaću te na put. Dolaziš?” Cubodaj ne čeka odgovor. Mesec se pojavljuje na horizontu, a Batu posmatra kako starac hoda natrag prema svom šatoru. Drago mu je što je došao i misli da zna šta mu je činiti. Pravo je iznenađenje videti kurirsku postaju usred ničega. Četiri stotine šezdeset kilometara severno od Karakoruma, postaja ima jednu jedinu svrhu: da služi kao veza u glasničkom lancu koji se proteže sve do kineskih zemalja, zapadno u Rusiju i južno sve do Kabula. Zalihe i oprema dolaze istom maršrutom na sporijim zaprežnim kolima, kako bi postaja mogla da živi i napreduje. Na mestu gde je nekad stajao jedan jedini šator sa svega šačicom rezervnih konja danas se nalazi građevina od sivog kamena sa krovom pokrivenim crvenim crepovima. Još uvek je okružuju šatori, po svoj prilici smeštaj za familije jahača i šačicu obogaljenih vojnika koji su se tamo povukli. Batu se dokono pita hoće li postaja jednog dana postati pravo selo u divljini. Kuriri ne mogu da se kreću, prateći godišnja doba kao njihovi preci nomadi. Tokom putovanja iz svojih zemalja izbegavao je kurirske stanice. Prizor njegovog tumana bi poslao jahača galopom ka Karakorumu. Niko ne putuje brže od kurira preko negostoljubivog terena, a vesti o njegovom kretanju bi stigle u prestonicu danima pre njega. Čak i zarad ove poruke, ostavio je

ratnike u šumarku borova i breza, predaleko da budu otkriveni. Izjahao je napred sa svega dvojicom izviđača, sve dok nisu došli do grebena gde je mogao da vodi konja na ularu, i odaslao ih same prema kurirskoj postaji. Sada leži potrbuške na sunčevoj svetlosti i posmatra ih kako napreduju ka stanici. Iz dimnjaka zgrade se vijori dim, a u daljini vidi sićušne figure konja koji pasu travu. Kada vidi da njegovi skauti ulaze u građevinu, okreće se poleđuške i zuri u plavo nebo. Nekad je postojalo vreme kada je želeo da bude kan. Da mu je neko u tim danima ponudio položaj kana, prihvatio bi ga bez ikakvog oklevanja. Život je tada bio mnogo jednostavniji, kad je jahao na zapad sa Cubodajem. Odegajeva smrt je uradila nešto više pored toga što je zaustavila veliki pohod na zapadne narode. Kan je dao sve od sebe da uzdigne Batua iz nemaštine, unapređujući ga sve dok na kraju nije zapovedao desetini hiljada odabranih ratnika. Nije trebalo da mu predstavlja nikakvo iznenađenje što ga je Ogedaj uključio u testament, ali ipak jeste. Batu nije očekivao ništa. Nakon što je odjahao u svoj novi logor, pronašao je tragove nekadašnjeg mongolske naseobine, šatore koji su se urušavali u sebe i grube drvene građevine. Sve ih je pretražio, a u jednom je naleteo na trulo sedlo sa utisnutim žigom očevog tumana. Ogedaj mu je dao zemlje koje je Batuov otac Ðoči izabrao kada je pobegao od Džingisa. Batu je držao sedlo u rukama i plakao za čovekom koga nikad nije upoznao. Zna da se od tog trenutka nešto u njemu promenilo. Dok gleda u savršeno plavetnilo neba, traži u sebi tračak želje, ambicije, ali ne pronalazi ništa. On neće biti kan. Jedina njegova svrha jeste da se postara da najbolji čovek među njima preuzme vladavinu nad nacijom. Prstima rovari po tlu na kojem leži i uzima šaku trave i zemlje. U miru toplog dana, mrvi zemlju u prašinu i pušta da je povetarac odnese. Visoko iznad njega, udaljeni soko kruži, a zatim lebdi po nebu na vazdušnoj struji, možda zainteresovan za čoveka koji tromo leži na travi ravnice. Batu podiže ruke ka ptici, znajući da soko može da vidi svaki detalj, čak i sa tolike visine. Sunce je već prevalilo priličan put preko neba kad se izvidnici konačno vraćaju. Dobro obučeni, ne pokazuju da su ga ugledali dok se približavaju grebenu, sve dok ne nestanu sa vidika osoba koje ih možda posmatraju iz kurirske postaje. Na povocima sprovode ponije pored njega, a Batu ustaje i kreće za njima, povremeno bacajući pogled preko ramena. Ne mora da ih pita da li je poruka odaslata. Kurirske stanice su čuvene po efikasnosti.

Jahač već galopira ka sledećoj postaji, nekih četrdeset kilometara dalje prema Karakorumu. Torogena će za samo tri dana u rukama držati njegovo zapečaćeno pismo. Batu je zamišljen dok kasom jaše preko bogate zelene trave. Zna da će se Gujuk osramotiti kada se plemensko okupljanje raspadne. Batuova druga poruka će otprilike u isto vreme stići do Bajdura i, ako reaguje na obećanje podrške, mnoge stvari će se promeniti. Siguran je u to da bi Bajdur bio bolji kan od Gujuka. Načas čuje šapat starog glasa koji mu kaže da bi on takođe bio dobar kan, prvorođeni sin Džingisovog prvenca. To bi bilo sasvim prikladno, kao da se nacija nakon dugog vremena vraća natrag na pravi put. Vrti glavom, suzbijaći glas u sebi. Njegov otac je želeo da pronađe vlastiti put, daleko od kanova i stada. Razgovor sa Cubodajem mu je pružio osećanje ogromnih razdoblja, kratak pogled na decenije, pa čak i na stoleća, kroz starčeve oči. Bori se da ga zadrži. Pokušava da zamisli sve moguće budućnosti, a zatim odustaje. Nijedan čovek ne može sve da isplanira. Pita se da li njegov konj prelazi preko kostiju odavno mrtvih ljudi i blago drhti na tu pomisao, uprkos toplini sunca.

3 Karakorum već dugi niz godina nije video takvo plemensko okupljanje. Dokle god pogled dopire, zemlju prekrivaju šatori i konji, porodice koje su došle da prisustvuje polaganju zakletve vernosti novom kanu. Bajdur je sa zapada doveo dva tumana, dvadeset hiljada ljudi koji su se ulogorili kraj reke Orhon i čuvaju svoje granice. Logor četvorice Sorhataninih sinova je nedaleko odatle, sa dodatnih trideset hiljada familija. Masa ljudi skriva od pogleda zelene ravnice, a šatori se postavljaju visoko na brežuljcima dok zakasnele pridošlice traže dobro mesto za smeštaj. U tolikoj gomili ljudi nema mira i tišine. Oko grada lutaju ogromna stada ovaca, koza, kamila i jakova, koja svakog jutra izlaze na otvorene livade gde mogu da pasu i napoje se. Rečne obale su tokom prethodnih nekoliko nedelja izgažene i pretvorene u mrku kaljugu, a svakodnevne rutine uspostavljene. Već se desilo nekoliko tuča, pa čak i ubistava. Nemoguće je sakupiti toliko mnoštvo ratnika na jednom mestu, a da pri tome neko ne isuče mač iz korica. Pa ipak, dani prolaze u relativnom miru i ljudi strpljivo čekaju, shvatajući da je svet veliki. Neki od starijih ljudi mongolske nacije vraćaju se kući iz udaljenih mesta, kao što je Koreja, istočno od kineskih zemalja. Drugi su dojahali iz novih naseobina u Persiji, privučeni pozivima iz Karakoruma. Od prvog do poslednjeg, biće potrebno skoro tri meseca da se oformi kuriltaj. Sve do dana polaganja zakletve, okupljeni narod je zadovoljan što može da živi na hrani koja im se dostavlja iz grada. Torogena jedva može da se seti kada je poslednji put spavala. Juče je ugrabila nekoliko sati sna, ili je to ipak bilo prekjuče. Misli su joj spore i trome, a svi zglobovi u telu je bole. Zna da će uskoro morati da odspava ili će postati beskorisna. Povremeno misli kako je samo uzbuđenje drži na nogama. Uložila je godine truda u okupljanje, pa ipak još uvek postoji na hiljade stvari koje treba uraditi. Jednostavan zadatak hranjenja tolikog naroda iz ogromnih ostava zahteva pravu armiju posluge. Žito i sušeno meso se dodeljuju svakom velikašu ili glavi porodice, kojih ima više od četiri stotine. Rukom briše znoj sa čela dok s ljubavlju posmatra Gujuka, koji zuri kroz otvoren prozor. Gradske zidine su više nego što su nekad bile, ali on

ipak može da vidi more šatora koji se protežu i gube u daljini. „Ima ih toliko mnogo”, mrmlja sebi u bradu. Torogena klima glavom. „Čekamo još svega nekolicinu kneževa. Čulgetaj tek treba da stigne, mada mislim da on treba da prevali najduži put. Batu ne može da bude daleko. Možda se desetak manjih imena nalazi na putu ovamo, sine moj. Poslala sam izviđače da ih podstaknu da požure.” „Nekad sam mislio da se plemensko okupljanje nikad neće desiti”, kaže Gujuk. „Nije trebalo da sumnjam u tebe.” Torogena se smeši, a naklonost i popuštanje prema sinu joj ozaruju lice. „Pa, naučio si se strpljenju. To je dobra osobina za kana.” Oseća kako je obuzima talas vrtoglavice i shvata da danas nije ništa okusila. Šalje sluge da joj donesu nešto da prezalogaji. „Bajdur je ključ”, kaže Gujuk. „Siguran sam da je njegovo prisustvo uticalo na to da se Batu predomisli. Hoćeš li sada da mi kažeš šta si obećala mojim dragim rođacima?” Torogena načas razmišlja, a zatim klima glavom. „Kad postaneš kan, moraćeš sve to da znaš”, kaže. „Bajduru sam ponudila deset hiljada srebrnih šipki.” Gujuk se razrogačenih očiju okreće ka majci. Tolika količina srebra predstavlja kompletnu godišnju proizvodnju svih poznatih rudnika, a možda čak i višegodišnju. „Jesi li meni išta ostavila?”, zahteva da zna. Torogena sleže ramenima. „Zar je to bitno? Srebro će nastaviti da izlazi iz zemlje. Nema nikakve vajde od šipki zaključanih u riznicama ispod palate.” „Ali deset hiljada šipki! Nisam imao pojma da na čitavom svetu postoji toliko srebra.” „U tom slučaju, budi učtiv prema Bajduru kad ti položi zakletvu, Gujuče”, uzvraća Torgena sa umornim osmehom. „Sada je bogatiji čovek od tebe.” „A Batu? Ako su nam riznice prazne, šta je on želeo da dobije u zamenu za svoju dragocenu zakletvu?” Torogena vidi podrugljiv osmeh na sinovljevom licu i mršti se. „Moraćeš da se ponašaš dostojanstveno kada se sretneš s njim, takođe. Ne dozvoli mu da išta ugleda u tvojim očima, sine moj. Kan ne pokazuje ljudima manjim od sebe da mu išta znače.”

Torogena uzdiše dok Gujuk nastavlja da zuri u nju, čekajući njen odgovor. „Razmenili smo pisma preko kurira. Nije mogao da odbije dolazak kada sam mu kazala da je Bajdur dao reč da će položiti zakletvu. Mislim da ništa nisam ni morala da mu ponudim. Učinila sam to samo zato da mu sačuvam ponos.” „On je previše ponosan, ali to sada nije bitno. Skršiću ga pred očima čitave nacije.” Torogena diže pogled ka tavanici, najednom iznervirana. Koliko će puta morati da sinu objašnjava neke stvari pre nego što ih napokon utuvi u glavu? „Ako to učiniš, imaćeš podanika i neprijatelja.” Pruža ruku i hvata ga za ramena dok se on okreće od nje. „Moraš to da razumeš, osim ako ne misliš da sam isključivo srećom vladala Karakorumom. Pošto postaneš kan, moraćeš da se dodvoravaš moćnicima. Ako slomiš nekog od njih, ali ga ostaviš u životu, mrzeće te do kraja života. Ako mu ukradeš ponos, neće propustiti da ti se osveti čim mu se ukaže prilika.” „Džingis nije mario za ovakvu vrstu politike”, uzvraća Gujuk. „Tvoj otac jeste. Ogedaj je mnogo bolje od Džingisa shvatao kako se vlada nacijom. Džingis je mogao samo da zadobije carstvo. Nikad ne bi mogao da bude sigurna ruka kakva je carstvu bila potrebna nakon što je uspostavljeno. Ja sam bila ta ruka, Gujuče. Ne odbacuj olako ono što ti govorim.” Sin je iznenađeno gleda. Torogena već duže od pet godina vlada nacijom nakon smrti njegovog oca. Dve od tih pet godina vladala je maltene sasvim sama sa Sorhatani, armijom u dalekim zemljama. Nije mnogo razmišljao o njenoj borbi. „Slušam te”, kaže joj. „Pretpostavljam kako si mu ponovo obećala da ću poštovati teritorije koje su mu date, ili si mu ponudila titulu orloka?” „Ponudila sam mu i jedno i drugo, ali je odbio potonje. Tada sam shvatila da Batu neće biti kan. On nije ambiciozan, sine moj, što je razlog zbog koga nam ne predstavlja nikakvu pretnju. Ne znam da li je to zbog slabosti ili kukavičluka, ali to sad nije ni bitno. Nakon što primiš njegovu zakletvu vernosti, moći ćeš da ga pošalješ natrag sa bogatim darovima. Nećemo ga ponovo videti.” „On je jedina osoba koje se plašim”, kaže Gujuk, donekle sam sebi. To je trenutak retke iskrenosti, a majka ga hvata za ramena.

„On je Džingisov direktni potomak, prvorođeni sin Džingisovog prvenca. U pravu si što ga se plašiš, ali ne više, shvataš li? Kada pristignu poslednji kneževi i generali, pozvaćeš ih u svoj šator na ravnici, i Batua takođe. Primićeš njihove zakletve vernosti, a tokom sledeće nedelje posetićeš svaki logor i pustićeš ih da kleknu pred tobom. Tada će te videti pola miliona ljudi. Previše da ih uvedemo u grad. To ti dajem, sine moj. To si zaslužio svojim strpljenjem.” Sorhatani se pažljivo spušta iz sedla, gde je sedela iza leđa svog najstarijeg sina. Monge pruža ruku da joj pomogne dok silazi, a ona mu se smeši. Dobro je ponovo videti Karakorum. Njen dom u Altajskim planinama je daleko od sedišta moći, ali to ne znači da nije budno pratila svaki korak Gujukove i Torogenine borbe za moć. Dok gleda u Mongea, volela bi da njen najstariji sin nije tako rano položio zakletvu vernosti, ali je sada kasno žaliti za tim. Njen sin je video kako je njegov otac Toluj održao zadatu reč, čak i na ivici smrti. Nakon toga više nije mogao da prekrši zakletvu - nije takav čovek. Sorhatani ga posmatra dok dostojanstveno silazi s konja, ponovo videći tradicionalnog mongolskog ratnika u svemu što on čini. Monge izgleda upravo tako, sa širokim licem i snažnim ramenima, odeven u jednostavan oklop. Već je poznat kao čovek koji nema strpljenja za kineske tričarije. Ove noći u šatorima neće biti raskošne hrane, misli Sorhatani sa žaljenjem. Njen sin je napravio fetiš od jednostavnosti, videći plemenitost u tome koju ona ne može da shvati. Ironija je u tome što u mongolskoj naciji postoje mnogi koji bi sledili takvog čoveka, a naročito među starijim generalima. Pojedini među njima šapuću da Gujuk nije muškarac među muškarcima, da se ponaša kao žena u očevoj palati. Drugi pak sa prezirom govore o načinu na koji je nastavio očevu praksu okruživanja naparfemisanim kineskim učenjacima i njihovim nerazumljivim škrabotinama. Kada bi Monge samo podigao ruku, mogao bi da ima polovinu nacije pod svojim stegovima pre nego što Gujuk uopšte shvati da je u opasnosti. Međutim, reč njenog sina je čvrsta kao čelik, a godinama ranije je položio zakletvu vernosti Gujuku. O tome više uopšte ne želi da razgovara sa njom. Sorhatani se okreće kad začuje radostan povik i pruža ruke dok njeni ostali sinovi jašu prema njoj. Kublaj stiže prvi, a ona se smeje dok skače sa konja na tlo i grli je, podižući je sa zemlje i vrteći ukrug. Čudno se oseća

dok gleda svoju decu kao odrasle ljude, mada su Hulegu i Arik-Boke još uvek mladi ratnici. Sorhatani opaža delikatni miris jabuka koji dopire od Kublaja dok je spušta na tlo i odmiče se kako bi mogla da zagrli njegovu braću. To je samo još jedan znak kineskog uticaja na njega, a suprotnost sa Mongeom ne može da bude veća. Kublaj je viši i žilaviji, mada su mu se ramena proširila u proteklih nekoliko meseci. Kosa mu je sređena na kineski način, sa dugačkim konjskim repom koji mu pada niz leđa, a ostatak glave mu je obrijan. Rep mu landara napred-nazad dok se kreće, nalik repu besne mačke. Barem je odeven u jednostavnu dolamu, ali niko ko bi osmotrio Kublaja i Mongea ne bi ni za trenutak pomislio da su rođena braća. Sorhatani uzmiče nekoliko koraka, a grudi joj se nadimaju od ponosa na prizor četvorice mladića, pri čemu svakog od njih voli na različit način. Vidi kako Kublaj klima glavom Mongeu, a njen najstariji sin jedva pokazuje da primećuje bratovljev gest. Monge ne odobrava Kublajevo ponašanje, mada je verovatno tako kod sve braće bliske po godinama. Zauzvrat, Kublaja vređa Mongeova pretpostavka da, kao najstariji brat, ima vlast nad ostalom trojicom. Sorhatani tiho uzdiše, a njeno dobro raspoloženje isparava poput magle na suncu. „Tvoj šator je spreman, majko”, kaže joj Monge i podiže ruku kako bi je odveo do njega. Sorhatani mu se smeši. „Kasnije, Monge. Prevalila sam dalek put da prisustvujem ovom okupljanju, ali još uvek nisam umorna. Reci mi kakva je situacija u logorima.” Monge načas ćuti pre nego što progovori, pažljivo odmeravajući reči. Dok to čini, Kublaj odgovara umesto njega. „Bajdur je ovde, sav uštogljen i zvaničan. Priča se da će se zakleti na vernost Gujuku. Većina kneževa ne otkriva svoje namere, ali sveopšte raspoloženje je da su Gujuk i Torogena učinili sasvim dovoljno. Nakon što Batu i ostali stignu ovamo, mislim da ćemo imati novog kana.” Monge jarosno zuri u mlađeg brata zato što je prvi progovorio, ali Kublaj kao da to ne primećuje. „A ti, Kublaju”, kaže njegova mati. „Hoćeš li mu se ti zakleti na vernost?” Kublaj prezrivo pući usne. „Kao što si mi naložila, majko. Ne zato što smatram da je to ispravno, već zato što ne želim da budem jedini koji će mu se suprotstaviti. Učiniću kako želiš.”

„Moraš”, kaže mu kratko Sorhatani, a glas joj poprima ozbiljan prizvuk. „Kan neće zaboraviti one koji mu pruže podršku - kao ni one koji su bili protiv njega. Ima podršku tvog brata. Ukoliko Bajdur i Batu kleknu pred njim, ja ću mu se takođe zakleti na vernost, zarad zemalja tvog oca. Ne smeš biti jedini glas protiv. To bi bilo... opasno. Ako je ono što kažeš istinito, pretpostavljam da neće postojati nijedan ozbiljan izazivač. Nacija će se ujediniti u svom izboru.” „Prava je šteta što mu se Monge zakleo na vernost tokom velikog pohoda”, kaže Kublaj, nakratko osmotrivši brata. „To je bio prvi kamen u odronu zemlje.” Primećuje da ga Monge besno posmatra. „Deder, brate. Svakako ne možeš da budeš zadovoljan svojim čovekom! Rano si skočio, čim si čuo da je stari kan mrtav. Svi to razumemo. Međutim, budi iskren: da li je Gujuk čovek koga bi izabrao za kana, da si kojim slučajem slobodan da biraš?” „On je kanov sin”, odgovara mu Monge. Ukočeno skreće pogled u stranu, kao da je razgovor okončan. „Kana koji u testamentu nije čak imenovao vlastitog sina za naslednika”, smesta uzvraća Kublaj. „To govori mnogo toga, zar ne? Kunem ti se, Monge, ti si taj koji nas je danas doveo ovamo. Brzopleto si položio zakletvu, pre nego što je iko od nas išta znao. Gujuk je zahvaljujući tebi započeo ovu trku korak ispred svih ostalih. Nadam se da si zadovoljan. Kako god da se pokaže kao kan, to će biti tvoja odgovornost.” Monge se bori sa dostojanstvom, trudeći se da odluči da li mu je ispod časti da se raspravlja sa bratom. Kao i uvek, Kublaj ga uvlači u diskusiju. „Da si ikad zapovedao vojskom u bici, mali brate, bila bi ti poznata važnost čina i autoriteta. Gujuk je Ogedajev prvorođeni sin. On jeste naslednik kanata. Nije mi potreban jedan od tvojih kineskih dokumenata da mi to saopšti.” Kublajeva opčinjenost kineskom kulturom je rak-rana između braće, a Monge ne može da odoli provokaciji. Dok je on ratovao sa Cubodajem, Batuom, Gujukom i ostalima, Kublaj je u Karakorumu učio diplomatiju i jezike. Njih dvojica su potpuno različiti, a Monge prezire bratovljeve veštine. „A da li je bivši kan takođe bio prvorođeni sin? Da li je zauzimao taj toliko bitan položaj?”, odgovara Kublaj. „Nije, Monge, Ogedaj je bio Džingisov treći sin. Zaklećeš se na nešto što mi ostali čak ni ne

prepoznajemo. Zašto, zato što si ti prvorođeni sin u ovoj porodici? Misliš li da te to čini ocem nama ostalima?” Mongeu se lice crveni od besa. „Da, ako moram to da budem. Nisi bio prisutan kada je naš otac dao svoj život.” Braća sada stoje okrenuta jedan prema drugom, a njihov bes raste. „A da li ti je naš otac rekao da predvodiš našu malu porodicu, Monge? Da li ti je kazao: ’Dovedi svoju braću u red, sine moj?’ Nisi to spomenuo nikad ranije.” „Dao mi je svoje ostale žene”, ukočeno odgovara Monge. „Mislim da je jasno kao dan...” „Nije jasno, budalo”, praska Kublaj. „Ništa nije toliko prosto kao što si ti.” Monge je tad mogao da ga udari. Ruka mu se trza ka maču za pojasom, a Kublaj se koči, očiju blistavih od izazova. Dok su bili deca, tukli su se hiljadu puta, ali su ih godine obojicu izmenile. Ako ponovo počnu da pljušte udarci, postoji šansa da se sukob neće završiti samo masnicama. „Prekinite, smesta”, kaže Sorhatani. „Hoćete li da se tučete pred očima nacije? Posramili biste svog oca, njegovo ime? Odstupite! Obojica.” Sledi trenutak potpune tišine, a Monge zatim skače ka Kublaju, podižući desnu ruku da ga obori na tlo. Kublaj odmerava razmak i najjače što može šutira brata u međunožje. Taj deo tela mu nije zaštićen oklopom, a Monge se bezglasno ruši na zemlju. Bio je to snažan udarac, a tišina se spušta oko njih. Dok se Sorhatani jarosno okreće ka Kublaju, njegove oči se šire od zaprepašćenja. Monge stenje i počinje da se pridiže. Bol mora da je ogroman, ali bes pokreće bratovljevo telo. Kolena mu klecaju dok nesigurno ustaje na noge. Kublaj nervozno guta knedlu dok se Monge tetura ka njemu i spušta šaku na balčak mača. Sorhatani staje između njih i stavlja obe šake na Mongeove oklopljene grudi. Na trenutak se čini kao da će je sin odgurnuti u stranu. Njegova golema leva šaka se podiže ka njenom okovratniku i hvata tkaninu, ali čak ni u svom bolu ne može da je odbaci od sebe. Brundajući od bola, razjareno zuri preko njene glave u Kublaja, zakrvavljenih i suznih očiju. „Rekla sam da prestaneš”, tiho mu kaže Sorhatani. „Nameravaš li da me oboriš kako bi stigao do svog brata? Zar više ne slušaš majku?” Mongeov pogled se vraća u žižu i zuri nadole u nju, a zatim ponovo u Kublaja, koji stoji u mestu spreman da bude napadnut. Mongeova usta se krive u prezrivu grimasu kad prepoznaje kineski borilački stav kojem ih je

stari kanov kancelar naučio kad su bili dečaci. Pušta okovratnik majčine haljine, a Sorhatani podiže ruku i dodiruje mu obraz, zahtevajući njegovu pažnju. „Nećete se međusobno boriti, Monge. Obojica ste moji sinovi. Kakav će ovo primer pružiti Huleguu i Arik-Bokeu? Gledaj kako vas posmatraju.” Mongeov besni pogled klizi prema braći, koja stoje i bulje otvorenih usta. Još jednom brekće i odstupa unazad, s mukom obuzdavajući bes. „Gujuk će biti kan”, kaže. Glas mu je promukao, ali se jasno čuje. „Njegov otac je dobro vladao, a majka mu je održala naciju na okupu. Niko drugi ne može isto to da kaže. Ti si budala, Kublaju, ako misliš da bi neko drugi trebalo da vlada.” Kublaj odlučuje da mu ne odgovori. Monge je snažan kao bik. Ne želi ponovo da ga razbesni. Umesto toga, sleže ramenima i odlazi. Čim Kublaj nestaje s vidika, Monge se presamićuje i bezmalo ruši na zemlju. Pokušava da se uspravi, ali mu se bol u talasima širi iz prepona u stomak, izazivajući mučninu. Samo ga majčino prisustvo sprečava da se ne sklupča u fetusni položaj. „Ponekad očajavam”, tužno kaže Sorhatani. „Misliš li da ću večno živeti? Doći će dan kada će ti preostati jedino braća, Monge. Oni će biti jedini ljudi kojima ćeš moći bezrezervno da veruješ.” „On se ponaša i oblači kao kineska kurva”, prezrivo kaže Monge. „Kako mogu da verujem takvom čoveku?” „Kublaj ti je brat, tvoja krv i meso. Duh tvog oca je u njemu, Monge, baš kao što je u tebi.” „Provocira me svaki put kada mu se ukaže prilika. Ja nisam budala, majko, samo zato što ne znam dvadeset sedam koraka njegovih besmislenih kineskih rituala.” „Naravno da nisi budala! Poznajete se dovoljno dobro da umete duboko da povredite jedan drugoga kada se ražestite, to je sve. Večeras ćete obedovati zajedno i podeliti pehar airaga. Zarad vaše majke, ponovo ćete biti prijatelji.” Monge pravi nevoljnu grimasu, ali ne odgovara, pa Sorhatani nastavlja da govori. „Boli me kad se moji sinovi ljute jedan na drugoga. Misliću da sam podbacila kao majka. Pomiri se s njim, Monge, ako ti je iole stalo do mene.”

„Naravno da mi je stalo”, odgovara. Vrlo dobro zna da majka manipuliše njime, ali i pored toga popušta. „U redu, ali mu reci...” „Nikakve pretnje niti uvrede, Monge. Ako me voliš, izmirićeš se sa njim. Za nekoliko dana ili nedelja imaćeš kana koga želiš. Kublaj pred tom neminovnošću može samo da pogne glavu. Budi dostojanstven u svojoj pobedi.” Mongeov izraz lica se smekšava dok razmišlja o majčinim rečima. Može sebi da priušti da bude velikodušan. „Kublaj krivi mene za Gujukov uspon”, mrmlja. „A drugi ljudi će te zbog toga poštovati. Kada Gujuk postane kan, bez sumnje će te nagraditi kao prvu osobu koja je stala pod njegov barjak. Misli o tome naredni put kad se Kublaj i ti budete prepirali kao dečaci.” Monge se smeši i blago drhti dok mu se vatrena agonija u preponama smiruje u tup bol. „U redu, majko. Biće kako ti želiš, kao i uvek.” „Dobro. Možda bi sada trebalo da mi pokažeš gde je moj šator. Uviđam da sam ipak umorna, na kraju krajeva.” Kurir je prekriven debelim slojem prašine. Dok prati slugu kroz hodnike palate, oseća njenu težinu u svakom šavu odeće, pa čak i svakoj pori kože. Blago se tetura dok zamiču za ugao, savladan iscrpljenošću. Jahao je čitav dan, a donji deo leđa ga boli kao sam đavo. Pita se hoće li mu biti dopušteno da se opere u nekom od brojnih kupatila palate. Dok korača, prepušta se maštarenju o vreloj vodi i služavkama koje ga suše peškirima, ali zna da će to ipak ostati puka fantazija. Skoroteče uvode u palatu čim stignu u grad. Ukoliko kažu da imaju privatnu poruku za kana, vode ih pravo k njemu čak i ako se kan nalazi usred kupanja. Pa ipak, glasnik je siguran da će se te večeri kupati u reci, a zatim skrasiti pored vatrice u spartanskom logoru koji će sam podići. Kuriri sa sobom ne nose nikakve šatore, niti bilo kakvu opremu koja ih usporava. Ležaće na leđima pod zvezdanim nebom i uvlačiti ruke u široke rukave dolame. Stariji glasnici su mu kazali da će ga za dvadesetak godina zglobovi vraški boleti u vlažnim danima. U sebi misli da se njemu to ipak neće dogoditi. Mlad je i u izuzetno dobroj kondiciji, a čitav život je pred njim. Na putovanjima je video dovoljno trgovine među narodima da zna za kojim predmetima žude. Misli da će u roku od svega nekoliko godina uštedeti dovoljno novca da kupi

tovar na nekom trgovačkom karavanu koji putuje za Buharu. Njega ne čekaju bolni zglobovi. Obogatiće se. Blago drhti dok korača i gleda nagore u lučno nadsvođeni plafon iznad glave. Ne sanja o posedovanju palate. Možda bi mu kuća u gradu bila po ukusu, sa ženom da mu kuva, buljukom dece i štalom punom dobrih konja na kojima će se njegovi sinovi obučavati za život glasnika. To uopšte ne bi bio loš život. Sluga se zaustavlja ispred blistavih bakarnih vratnica. Ispred nepomično stoje gardisti starog kana u crnocrvenim oklopima, nalik obojenim insektima. „Poruka za namesnicu”, obznanjuje sluga. Jedan od stražara prekida savršenu mirnoću i okreće glavu da pogleda u prašnjavog mladog kurira, koji i dalje zaudara na konje i ustajali znoj. Gardisti ga grubo pretresaju i oduzimaju mu kutiju za kresivo i nožić. Kada pokušaju da mu uzmu zavežljaj papira, on ga cima nazad uz promrmljanu psovku. Poruka u zavežljaju nije za njihove oči. „Hoću da mi vratite moje stvari pošto izađem”, kaže. Stražar ga ćutke posmatra i sklanja oduzete predmete u stranu dok sluga kuca na vrata, a zatim ih otvara, puštajući poplavu svetlosti u polumrak hodnika. Unutra postoje sobe u sobama. Kurir je i ranije boravio u palati, ali nikada toliko duboko. Zapaža da se u svakoj spoljašnjoj prostoriji nalazi nekoliko sluga, od kojih jedan ustaje čim on stupi unutra i vodi ga u narednu. Nedugo potom vidi krupnu ženu okruženu savetnicima i pisarima koji marljivo beleže svaku njenu reč. Žena podiže pogled dok on ulazi. Mladi kurir se duboko klanja, iza sebe ostavljajući poslednjeg u nizu vodiča. Na vlastito iznenađenje, u grupi vidi dvojicu muškaraca koje prepoznaje, kurire kao što je on. Oni susreću njegov pogled i kratko mu klimaju glavom u znak pozdrava. Drugi sluga pruža ruku, očekujući da mu kurir preda zavežljaj sa hartijama. „Ovo je samo za ruke namesnice”, kaže jahač, ponavljajući dobijena uputstva. Sluga pući usne kao da je upravo okusio nešto gorko, ali se ipak povlači u stranu. Niko ne ometa kurira. Torogena je nastavila razgovor, ali staje kad čuje njegove reči i prihvata paket. Posredi je tanak zavežljaj umotan u kožu. Brzo odmotava vrpcu i izvlači jedan jedini presavijeni list papira. Kurir posmatra kako joj pogled

leti gore-dole dok čita tekst poruke. Mogao je smesta da ode, ali je znatiželjan. Kletva njegovog posla je da donosi zanimljive vesti, ali da ih gotovo nikad ne sazna. Zgranuto gleda kako Torogenino lice postaje bledo kao kreč. Ona diže pogled, odjednom iznervirana što vidi mladića koji iščekujući stoji pred njom, kao da bi mogla da podeli vesti s njim. „Dosta je bilo za danas”, kaže okupljenim ljudima. „Ostavite me, svi vi. Pošaljite mi sina. Probudite ga ako morate.” Kucka prstima jedne šake po dlanu druge i gužva papir koji joj je kurir doneo.

4 Noć je vedra i bez oblaka, a mesec je visoko na nebu, tako da njegova svetlost obasjava ogromnu masu ljudi pred zidinama Karakoruma. Po šatorima već kruži žamor interesovanja; glasine kolaju, glasovi romore i šapuću poput povetarca. Gradske kapije se otvaraju u mraku, a četa jahača munjevito izlazi iz grada zapadnim drumom. U rukama nose buktinje, tako da se obasjani treperavom svetlošću kreću kroz zamračeni krajolik, nakratko zapažajući na hiljade radoznalih lica i aljkavih šatora između kojih prolaze. Gujuk jaše u središtu čete odeven u ukrašeni oklop - svetleća figura koja za pojasom nosi mač sa balčakom u obliku vučje glave. Ljude koji ih posmatraju kako prolaze još više iznenađuje prizor Torogene koja jaše pored njega. Jaše kao muškarac, ukočenih leđa, duge kose uvezane u debeli rep. Grupa osvetljena bakljama kasom prelazi kilometar i po pre nego što Torogena daje signal gardistima. Skreću levo sa glavnog puta i prelaze preko travnate livade između šatora. Jahanje noću je uvek opasno, a životinje uspaničeno beže dok jahači galopiraju kroz stada. Više od šačice uznemirenih životinja biva nasmrt izgaženo pod kopitima. Glasovi odjekuju kroz noć, a baklje se pale po brežuljcima svuda oko njih dok sve više i više pripadnika nacije ustaje iz kreveta sa mačevima u rukama. Gujuk oštro zviždi i pokazuje rukom ka senovitoj enklavi obeleženoj stegovima Sorhatani i njenih sinova. Trojica gardista zatežu dizgine i usmeravaju konje u novom pravcu. Ostatak grupe nastavlja dalje, prateći krivudave i vijugave staze između šatora osmišljene da spreče upravo onakav manevar kakav jahači pokušavaju da naprave. Nema pravih puteva na ravnici prepunoj šatora. Gujuk napreže oči i pokušava da spazi stegove koje traži. Poznaje raspored logora okupljenih velikaša, ali mu je u mrklom mraku teško da pronađe put. Jahači psuju kad izlaze na otvoreni prostor koji niko ne prepoznaje, ali utom jedan od gardista viče i pokazuje rukom. Grupa se okreće i naglo zaustavlja pred Bajdurovim logorom. Njegovi barjaci im lepršaju na noćnom vetru nad glavom, osvetljeni buktinjama. Dok Gujuk pomaže majci da siđe sa konja, opaža koliko se ljudi okupilo da vidi šta se događa. Redovi ratnika čekaju sa isukanim oružjem u rukama. Priseća se kako je Bajdurov

otac Čagataj godinama ranije pokušao da izvrši puč u Karakorumu, u noći nalik ovoj. Od svih ljudi, Bajdur će najviše sumnjati na izdajstvo. Primećuje čoveka koga je nekad zvao prijateljem, a koga su otada udaljile plime nacije i ubistvo njegovog oca. Bajdur stoji kao da očekuje da bude napadnut, sa isukanim mačem u desnici. Žućkaste oči mu deluju hladno na svetlosti baklji, a Gujuk mu pokazuje otvorene dlanove, iako nema nameru da otpaše mač sa balčakom u obliku vučje glave koji nosi za pojasom. Bajdur je kan ogromne teritorije na zapadu, a Gujuk suzbija ogorčenje kad shvati da mora prvi da progovori, kao molilac. Nije bitno što je označen da bude gurkan, vladar svih manjih kanata. Ove noći, on je samo običan naslednik. „Dolazim praznih šaka, Bajdure. Još uvek se sećam našeg prijateljstva, dok smo bili samo deca koja su se igrala ratnika.” „Mislio sam da smo završili sa pogađanjem”, uzvraća oštrim glasom Bajdur. „Zašto dolaziš da mi remetiš san i unosiš metež među moje ljude?” Gujuk trepće, preispitujući i preinačujući mišljenje o čoveku koga posmatra. Bezmalo se okreće prema majci s namerom da je upita za savet, ali zna da bi zbog toga izgledao kao slabić. Poslednji put je video Bajdura kako jaše natrag kući sa svojim tumanom, uštogljen od spoznaje da mu oca smatraju izdajnikom. Nekad je Bajdur mogao da bude kan u Karakorumu, da je nebeski otac želeo promenu sreće za njegovu porodicu. Umesto toga je nasledio zapadni kanat, u kojem otad mirno živi. Gujuk ga ne smatra pretnjom, ali vlast ga je izmenila. Govori kao čovek naviknut da ljudi bespogovorno izvršavaju njegovu volju, kao da ne postoji druga mogućnost. Pita se zrači li i on sličnim autoritetom. U mraku pravi grimasu kad ga obuzme sumnja. „Zamolio sam Mongea da nam se pridruži... gospodaru.” Gujuk se grize za usnu. Vidi da Bajdur primećuje njegovo oklevanje, ali stoje pred zidinama Karakoruma! Boli ga što mora da oslovi ovog čoveka njegovom titulom, buduću da sam nema nijednu. Oseća kako se majka premešta s noge na nogu i priseća se njenih reči. Još uvek nije kan. Dotad će morati da bude ponizan. Umesto odgovora, Bajdur takođe reaguje na Torogenin pokret. Duboko joj se klanja. „Izvinjavam se, gospo. Nisam očekivao da ćeš biti deo grupe koja jaše po mraku. Svi ste dobrodošli u moj dom. Čaj je hladan, ali ću narediti da skuvaju novu količinu.”

Gujuk u sebi kipti od besa. Pozdrav upućen majci samo naglašava pomanjkanje njegovog društvenog statusa. Pita se da li ga Bajdur namerno ignoriše, ili je posredi iskreno poštovanje najuvaženije žene nacije. Sledi je do Bajdurovog šatora i nestrpljivo gleda kako majka saginje glavu da bi prošla kroz vrata. Bajdurovi vojnici bulje u njega. Ne, ne u njega, već u mač na njegovom boku. Gujuk se kostreši na njihov pokušaj da ga zastraše. Nije toliko glup da potegne oružje dok mu je majka u šatoru. Na Gujukovu zapanjenost, jedan od Bajdurovih stražara mu prilazi i duboko se klanja. Gujukovi ljudi ga okružuju u odgovor na pretnju, ali im on pokazuje da odstupe. „Šta hoćeš?”, pita stražara, a u glasu mu se još čuje prizvuk ljutnje. „Gospodaru, pitam se mogu li da dodirnem mač koji nosiš o boku, samo balčak. To je nešto o čemu ću jednog dana moći da pričam deci.” Gujuk iznenada shvata fiksirane poglede Bajdurovih ratnika i darežljivo se smeši. Mač sa balčakom u obliku vučje glave nekad je nosio njegov otac Ogedaj, a pre njega Džingis. I ranije je viđao kako drugi ljudi sa pobožnim strahopoštovanjem zure u oružje. Međutim, ne želi da ga pipaju obični vojnici. Nelagodno se stresa od same ideje. „Tvoj gospodar i ja imamo o mnogo čemu da razgovaramo...”, počinje da govori. Spopada ga bes kada ratnik pruža ruku ka maču, opčinjeno zureći u balčak kao da je u pitanju neka hrišćanska relikvija. Gujuk uzmiče korakdva. Zamišlja kako mu odseca šaku da bi ga kaznio zbog drskosti, ali je i te kako svestan uprtih pogleda ljudi oko sebe, među kojima je većina odana Bajduru, a ne njemu. „Drugi put”, breca se i ulazi u šator pre nego što ratnik može da ga dotakne. U šatoru, Bajdur i Torogena sede jedno pored drugog. Prošlo je prilično vremena otkako je poslednji put video unutrašnjost nekog doma od filca i pletenog pruća. Oseća se teskobno i sa obnovljenim čulima uviđa koliko je šator skučen, koliko zaudara na vlažnu vune i ovčiji loj. Izubijani stari čajnik šišti u sredini šatora, a pored njega stoji sluškinja koja nervozno rukuje peharima i pravi galamu svaki put kad zazveče jedan o drugi. Kudikamo je lakše živeti jednostavno nego se na svakom koraku saplitati preko nekog skupocenog kineskog ćupa. Gujuk se na trenutak bori sam sa sobom. Imaće utisak kao da se nameće ako sedne pored Bajdura, ali, ako

zauzme mesto pored majke, zauvek će biti podređen u razgovoru. Zlovoljno se spušta na ležaj pored nje. „To ništa ne menja”, tiho govori Torogena. „Čitava nacija je došla u Karakorum - svaki moćnik i moćnica, izuzev jednog. Imamo dovoljno ljudi za polaganje zakletve.” „Ako nastavite, to će predstavljati rizik”, odgovara joj Bajdur. „Dobro poznajem Batua, Torogena. Ne usuđuješ se da ga ostaviš izvan plemenskog okupljanja.” Lice mu je zamišljeno i zabrinuto. Gujuk pomno posmatra starijeg muškarca, ali ne vidi nikakav znak ushićenja ili izdajstva. Sve troje čuju zvuk konja koji se približavaju, a Bajdur ustaje. Baca pogled na čajnik koji vri na ognjištu. „Ostanite unutra. Posluži ih slanim čajem, Erden.” Bajdur izlazi iz šatora i ostavlja ih same, premda Gujuk nije toliko naivan da poveruje kako niko ne može da ih čuje. Devojka mu prinosi činiju čaja u ropskom stavu, glave pognute između ispruženih ruku. Gujuk umalo uzima zdelu, a zatim shvata da je čaj namenjen njegovoj majci. Škrguće zubima dok čeka na svoju činiju. Status, ponovo. Pa, sve to će se vrlo brzo promeniti. Neće dozvoliti Batuu da mu uništi šansu da postane kan, bez obzira na to šta svi ostali planiraju. Bajdur ulazi u šator zajedno s Mongeom, a Gujuk ustaje da ih pozdravi. Torogena ostaje na mestu, pijuckajući čaj. Unutra već vlada gužva, ali ga Mongeovo prisustvo čini skučenim. Čovek ima neverovatno široka ramena i nekako je pronašao vreme da navuče oklop. Gujuk se pita da li Monge spava u njemu. Ništa ga ne bi iznenadilo u noći poput ove. Monge se duboko i propisno klanja najpre Torogeni, a zatim Gujuku, kao zakletvom vezani čovek svom gospodaru. Ne klanja se Bajduru, a Gujuk oseća kako mu se raspoloženja popravlja. Otvara usta da progovori, ali se iznervira kada to pre njega učini njegova majka, dok on još uvek uvlači vazduh u pluća. „Batu ne dolazi na okupljanje, Monge”, kaže Torogena. „Upravo sam dobila njegovu poruku.” „Kakav razlog nedolaska je naveo?”, pita Bajdur dok Monge šokirano ćuti. „Zar je bitno? Tvrdi da je ranjen u lovu, što znači da ne može da putuje. To ništa ne menja.”

„To sve menja”, kaže Monge sporim i odmerenim glasom. Gujuk shvata da se naginje napred kako bi čuo svaku njegovu reč. „To znači da je ovo okupljanje gotovo. Šta drugo možemo da uradimo? Batu nije tamo neki beznačajni knez. On je moćan glas nacije, iako ne koristi svoj uticaj. Ako Gujuk postane kan bez njegove podrške, to bi u budućnosti moglo dovesti do građanskog rata. To niko od nas ne želi. Vratiću se mojim tumanima, mojim porodicama. Kazaću im da se to neće dogoditi ove godine.” Okreće se prema Gujuku. „Moja zakletva je tvoja, gospodaru. Nisam zaboravio. Ali biće ti potrebno još vremena da ubediš Batua, pre nego što nastavimo.” „Ne treba mi još vremena!”, breca se Gujuk. „Svi ste mi obećali zakletve. Pa, sada se pozivam na to. Poštujte zadatu reč, a ja ću se kasnije pobrinuti za Batua. jednom čoveku se ne sme dozvoliti da seje razdor u naciji, bez obzira na njegovo poreklo ili ime.” Uviđajući da je njen sin na ivici da im naredi da ga poslušaju, Torogena brzo progovara pre nego što Gujuk može da uvredi bilo kog od moćnika u šatoru. „Svi smo naporno radili na tome da zakletve ne budu izazvane, da bez neslaganja jednog čoveka proglasimo za kana. To više nije moguće, ali moram da se složim sa Gujukom. Nacija je spremna za novog kana. Prošlo je skoro pet godina od smrti mog supruga. Koliko je novih zemalja zauzeto za tih pet godina? Nijedna. Nacija čeka, a naši dušmani u međuvremenu jačaju. Već smo izgubili mnogo uticaja i moći. Pustite da se polaganje zakletve odigra kao što smo planirali, sa samo jednim imenom koje nedostaje na spisku velikaša. Kada kan bude izabran, možemo pozvati Batua da sam položi zakletvu, po naređenju jednog pravog gospodara nacije.” Monge polako klima glavom, ali Bajdur gleda u stranu i češe tamnu mrlju od znoja pod pazuhom. Niko drugi u šatoru ne zna da je primio privatnu poruku od Batua. Ako obznani da mu je Batu obećao da će ga podržati kao kana, skoro je siguran da bi to značilo smrtnu kaznu za njegovog starog prijatelja. Osim ako se Bajdur ne ubaci u borbu. Gujuk, Torogena i Monge su mu ove noći prepušteni na milost i nemilost, okruženi njegovim ratnicima. Mogao bi sve da uzme, baš kao što se Batu nada da hoće. Bajdur na trenutak steže pesnice, a zatim pušta da mu ruke opušteno padnu niz bokove. Zna da njegov otac Čagataj ne bi oklevao ni trenutka.

Džingisova krv teče u svima njima, ali je video previše bola i krvi izazvanih nemilosrdnom ambicijom. Odmahuje glavom, donoseći odluku. „Dobro. Sazovite polaganje zakletve početkom novog meseca, za četiri dana od danas. Nacija mora da ima kana, a ja ću poštovati svoja obećanja.” Napetost u skučenom šatoru bezmalo je opipljiva dok se Gujuk okreće prema Mongeu. Krupni čovek klima, a zatim saginje glavu. Gujuk ne može da se suzdrži a da se ne nasmeši od olakšanja. Izuzev ove dvojice u šatoru i samog Batua, ne postoji niko drugi ko može da ga izazove. Nakon toliko godina čekanja, očeve titule su mu napokon nadohvat ruke. Majčin glas jedva dopire do njega, neko slabašno obećanje da se Batu može dovesti u grad nakon što nacija odabere kana. Pita se da li oni zaista veruju da će posle svega ovoga sa dobrodošlicom dočekati Batua. Majka možda od njega očekuje da se ponaša kao veliki gospodar i pokaže milost prema onima koji su pokušali da ga upropaste i nisu u tome uspeli. Napetost nestaje u smehu, a Bajdur iznosi mešinu airaga i nekoliko pehara. Monge ga tapše po leđima i čestita mu, a Gujuk se kikoće dok mu se u glavi vrti od iznenadne promene sreće. Batu je zamalo uništio godine truda, ali šta god da je smerao da učini, nije uspeo. Podiže pehar i nazdravlja s ostalima, uživajući u ledenoj žestini koja mu peče grlo. Poravnaće račune sa Batuom. To je zakletva koju može da položi u privatnosti svojih misli. S prvim zracima sunca nacija je spremna. Proveli su mnoštvo nedelja spremajući se za polaganje zakletve vernosti, sakupljajući ogromne količine hrane i pića i krpeći, popravljajući i polirajući svaki komad odeće i oklopa koji poseduju. Ratnici su poređani u savršene kvadratne formacije i stoje u tišini dok se kapije Karakoruma otvaraju. Nema ni najmanjeg znaka pomame i panike tokom protekla četiri dana. Gujuk na ždrepcu dostojanstveno jaše na čelu kolone. Nosi dolamu sivo-plave boje, namerno odabravši jednostavnost namesto nečega gizdavog ili stranjskog. Od prvog plemenskog okupljanja koje je sazvao Džingis, bilo ih je toliko malo da jedva postoje ikakve tradicije koje se moraju slediti. Ispred grada je podignut ogroman svileni paviljon, a dok se sunce pomalja iznad istočnog horizonta, Gujuk silazi sa konja i dodaje uzde slugi. Dolazi do svog mesta i staje ispred svilenog šatora dok mu prva grupa prilazi. Osim ako mu se bešika ne naduje do pucanja, ovog dana neće ući u paviljon, niti

će sesti, bez obzira na to koliko sunce bude peklo. Nacija mora da ga vidi kako postaje kan. Bajdur i Monge se ističu u toj prvoj grupi, baš kao i Sorhatani, Kublaj i njeni ostali sinovi. U prvoj grupi od četiri stotine nalaze se glave svih velikih porodica, barem jedanput lišene mnogobrojnih pratilaca, slugu i robova. Većina je odevena u živopisne svilene odežde ili najjednostavniji oklop, u zavisnosti od njihovog poimanja važnosti događaja. Nemaju čak ni stegove koji označavaju njihov položaj. Prići će Gujuku u jednostavnoj pokornosti, da se saviju u kolenu i polože mu zakletvu na vernost. Međutim, čak i unutar te grupe postoji određena hijerarhija. Torogena korača na čelu povorke, a za njom stupa Sorhatani. Dve žene su same vladale nacijom, održavši je na okupu nakon smrti Ogedaj-kana. Gujuk na majčinom licu vidi samo zadovoljstvo kad klekne pred njim. Jedva joj dopušta da dodirne zemlju pre nego što će je podići na noge i zagrliti. Nije toliko brz sa Sorhatani. Mada je zakletva zapečatila njenu odanost, nikad se ne oseća lagodno u prisustvu žene koja kontroliše zavičaj mongolskog naroda. S vremenom će njene titule dodeliti Mongeu, kao što je njegov otac trebalo da uradi. Preživela je iskušenje, što znači da ima sreće, ali žene su isuviše nestalne, previše sklone pravljenju skupih grešaka. Siguran je da Monge nikad neće ništa učiniti a da prethodno dobro ne razmisli. Zadovoljno posmatra kako mu Monge prilazi i ponavlja zakletvu koju je položio u dalekoj zemlji, prvi odronjeni kamen koji ih je danas sve okupio na ovom mestu. Za njim sledi Kublaj, a Gujuk iznenađeno opaža oštroumnu inteligenciju u očima mlađeg čoveka koji kleči i obećava mu šatore, konje, so i krv. I njemu će, takođe, s vremenom morati da dodeli nekakav važan položaj. Počinje da uživa u donošenju takvih odluka, konačno u mogućnosti da razmišlja kao kan, a ne samo da sanjari. Dan polako protiče, a pred njim prolazi beskrajna parada lica sve dok naposletku jedva može da ih razlikuje. Na hiljade dolaze do paviljona: glave porodica, vladari zemalja koje su međusobno udaljene hiljadama kilometara. Pojedini među njima već pokazuju znakove venčavanja sa pokorenim narodima, tako da Čulgetajeva najstarija deca imaju korejske crte lica. Pada mu na pamet ideja da im naredi da se venčavaju samo sa pripadnicima sopstvenog naroda, kako bi očuvali čistotu mongolske rase pre nego što nestane u poplavi podređenih naroda. Sama pomisao na upotrebu takve moći ga opija poput airaga i čini da mu srce brže kuca.

Nakon današnjeg dana, njegova reč će biti zakon za milion ljudi - i bezbrojne milione pod njegovom vlašću. Nacija je prerasla sve ono o čemu je Džingis možda nekad maštao. Dok sunce zalazi, Gujuk polako obilazi velike logore. Ne postoji određeni trenutak u kome postaje kan na sveopšte odobravanje naroda. Umesto toga, jaše od mesta do mesta, dozvoljavajući hiljadama pripadnika svog naroda da kleknu pred njim i izgovore zakletvu. Njegovi ratnici su spremni da poseku svakog ko odbije da to učini, ali njegove brige se ne obistinjuju dok dnevna svetlost polako zamire, a baklje se pale. Jede i vraća se natrag u palatu da se presvuče, isprazni creva i olakša bolnu bešiku. Pre svitanja ponovo je izvan grada i posećuje najbeznačajnije podanike: štavioce kože i masu fizičkih radnika iz mnogih naroda. Oni kliču sa strahopoštovanjem na jedinu priliku da vide kanovo lice, naprežući oči u polumraku zarad jednog jedinog kratkog pogleda koji će doveka pamtiti. Dok sunce ponovo izlazi, Gujuk se, okupan svetlošću, oseća dobroćudno i srećno. On je kan, a nacija se već priprema za predstojeće dane gošćenja. Čak mu je i pomisao na Batua u njegovom ruskom kanatu postala daleka i spokojna. Ovo je njegov dan. Nacija je napokon njegova. Sa sve većim uzbuđenjem misli na dane proslava koje slede. Palata će biti središte svetkovina: nova generacija mladića, visokih i prelepih, koji raspršuju pepeo prošlosti.

5 Torogena sedi na klupi u baštenskom paviljonu, svuda oko sebe osećajući duh pokojnog muža. Leto već dugo traje, tako da grad ključa od vrućine. Omorina se već mesecima pojačava nagoveštavajući oluju, a zatim popušta na dan-dva prijatne svežine pre nego što temperatura ponovo ne počne da raste i čitav proces ne krene iz početka. Vazduh je težak i sparan, tmast od obećanja kiše. Psi leže isplaženog jezika na ulicama, a svaka zora zatiče leš ili dva koje treba odneti, ili ženu u suzama. Torogeni već nedostaje moć koje je poznavala. Pre nego što je Gujuk postao kan, mogla je da pošalje gardiste da batinama izvuku priznanje od desetak očevidaca, ili da iseli porodicu lopova i izbaci ih na drumove izvan gradskih zidina. Preko noći stražari više nisu njeni da im zapoveda i može samo da podnosi molbe svom sinu zajedno sa hiljadama drugih. Dok sedi okružena sparušenim lišćem, traži nekakvo osećanje spokoja, ali ne uspeva da ga pronađe, čak ni u Sorhataninom društvu. „Ne možeš da mi kažeš da si srećna što napuštaš grad”, kaže joj Sorhatani. Torogena tapše po mestu na klupi pored sebe, ali njena prijateljica ne želi da sedne. „Nijedan mladi kan ne treba da pored sebe ima majku koja posmatra svaki njegov potez, svaku grešku. Stari očigledno moraju da ustupe mesto mladima.” Torogena reči izgovara sa oklevanjem, ponavljajući Gujukove pompezne reči koje joj je jutros uputio. „Imam finu palatu koju mi je sagradio Ogedaj. Biće mi udobno u penziji. A ja jesam stara. Jedva mogu da poverujem koliko se nekih dana umorno osećam.” „Gujuk pokušava da te se ratosilja”, kaže joj Sorhatani. Podiže tanku granu sa staze. Mora da je otpala u toku jutra, ili bi je kineski baštovani već uklonili iz vrta. Vitka grana joj se savija u šaci poput korbača. „Tvoj sin treba da poštuje ono što si postigla, što si održala naciju na okupu kada je postojala opasnost da se pocepa po šavovima. Gde je on bio tada?” „Svejedno, on je kan. Godinama sam radila da to ostvarim. Treba li sad da se žalim kada mi je želja ispunjena? Kakva bih budala bila u tom slučaju?”