Conn Iggulden - 05 Osvajac (SR)

je kan. Nijedna mongolska vojska nikad se nije borila protiv vlastitog naroda, ali to će se desiti, i doneće uništenje čije razmere ne može ni da zamisli. Polako i pažljivo, pod budnim okom Kublajevog orloka, Algu silazi sa konja i gleda naviše u čoveka koji potražuje pravo da vlada svetom. Čagatajski kanat je samo maleni deo toga, kaže sam sebi. Međutim, ako položi novu zakletvu vernosti, Arik-Boke će poslati tumane na Samarkand u znak odmazde. Neće biti milosti, niti pomilovanja za velikaša koji je prekršio datu zakletvu. Algu zatvara oči na trenutak, uhvaćen između nemogućih sila. Konačno progovara. „Gospodaru”, kaže, „ako ti se zakunem na vernost, moji gradovi leže nadomak Karakoruma. Biće to objava rata velikom kanatu.” Trepće kad shvati kakve je reči upotrebio, ali Kublaj se samo smeje. „Ne mogu da ti obećam bezbednost, gospodare Algu. Na ovom svetu nema sigurnosti. Mogu samo da ti kažem da će pažnja mog brata ovog leta biti usmerena na mene. Posle toga, kanat će biti obnovljen, a ja ću biti velikodušan prema tvojim gradovima.” „Ako izgubiš, gospodaru...” „Ako izgubim? Ne plašim se tamo nekog budalastog brata koji misli da može da zauzme moje mesto. Sunce prži, gospodare Algu, a ja sam bio veoma strpljiv s tobom. Shvatam tvoje bojazni, ali da sam u tvojoj koži, znao bih šta treba da uradim.” Algu se odmiče od svog konja. Spušta se kolenima na prašnjavo tlo. „Nudim ti šatore, konje, so i krv, gospodaru kane”, kaže glasom jedva čujnijim od šapata. „Imaš moju zakletvu.” Napetost napušta Kublajevo telo kad progovara. „Ispravna odluka, gospodare Algu. A sad, dočekaj moje ljude sa dobrodošlicom u svoj grad, kako bismo mogli da se odmorimo i isperemo prašinu iz grla.” „Dobro, gospodaru kane”, kaže Algu, pitajući se da li je upravo ukaljao svoju čast i odbacio svoj život. Razmišlja o tome da pošalje nekog po decu i vrati ih natrag u grad, ali neće im škoditi da provedu jedno godišnje doba sa seljacima, onoliko bezbedni koliko to može bilo ko da bude dok se u kanatima sprema građanski rat.

General Bajar kiselo posmatra kako se Batu šetka tamo-amo po drvenoj kući. Čovek nije dobro primio novosti, a Bajar još uvek traga za pravim rečima pomoću kojih bi mogao da ga ubedi. Poznat mu je najveći deo Kublajevog plana, a jedan njegov deo se odnosi na to da poglavari mongolske nacije ostanu podalje od borbe između braće. Posredi je težak zahtev koji udara u sam koren njihove časti i zakletvi odanosti, ali mu je Kublaj dao veoma jasna uputstva. „U naciji nikad nije bilo građanskog rata”, rekao mu je. „Pobrini se da Batu shvati da uobičajena pravila ne važe sve dok moja porodica ne razreši pravo nasleđivanja prestola. Njegova zakletva vernosti data je prestolu velikog kana. Sve dok se to ne razreši, sve dok jedan čovek ne bude kan, on ne može da poštuje svoju zakletvu. Kaži mu da ostane u svojim zemljama i među nama neće biti svađe.” Bajar po stoti put razmišlja o Kublajevim rečima dok Batu seda za svoj masivni sto od hrastovine i klima glavom slugama da unesu pladnjeve sa mesom i krompirima na buteru. „Pridruži mi se, generale”, kaže Batu i pokazuje na klupu. „Ovo je govedina iz mojih stada.” Bajar gleda u krvave odreske, a voda mu polazi na usta. Sleže ramenima i seda, a zatim prstima ubacuje komade mesa u usta i žvaće dok mu se sokovi slivaju niz bradu. „Dobro je”, kaže, potiskujući uzdah zadovoljstva. Meso mu se maltene bez žvakanja topi u ustima, a on privlači još nekoliko komada, ostavljajući ružičasti trag na starom drvetu. „Nikad nećeš okusiti ništa bolje”, odgovara mu Batu. „Nadam se da ću za nekoliko godina prodavati meso kanovim gradovima, nakon što dovoljno uvećam broj grla.” „Zaradićeš bogatstvo”, kaže mu Bajar, „ali ne dok traje borba. I dalje čekam na tvoj odgovor, gospodaru.” Batu polako žvaće, uživajući u svakom zalogaju, ali neprestano posmatra čoveka koji sedi naspram njega. Napokon pročišćava grlo dugim gutljajem razblaženog vina i zavaljuje se u naslon stolice. „Dobro. Koliko vidim, generale, preda mnom su tri izbora. Mogu da te pustim da odeš, učinim ono što Kublaj želi i ostanem podalje od borbe, brinući se o mom narodu i mojim zemljama sve dok se rat ne završi. Ako Kublaj izgubi, kan će...” Batu podiže ruku u vazduh kad Bajar otvori usta. „Arik-Boke će dojahati ovamo besan kao ris, pitajući zašto sam stajao

skrštenih ruku dok je moj zakoniti gospodar bio napadnut. Ako se to desi, mogu da izgubim sve što imam.” Bajar mu ne odgovara. Ni on ni Batu ne znaju pouzdano šta će se dogoditi ukoliko Kublaj izgubi. Arik-Boke vrlo lako može da se odluči na neku vrstu osvete. Razumnija osoba bi poklonila slobodu manjim kanatima, ali ništa u njihovoj porodici ne nagoveštava da će Arik-Boke razumno postupiti. „Moj drugi izbor jeste da okupim tumane i odjašem u pomoć svom zakonitom kanu. Pretpostavljam da bi mi se ti suprotstavio u tom slučaju, što znači da bih najpre morao da pobijem tvoje ljude.” „Ako misliš...”, započinje Bajar. Batu ga ponovo zaustavlja podignutom rukom. „U mojoj si zemlji, generale. Moji ljudi svakog dana goste tvoje ratnike finim mesom i pićem. Mogu da izdam jedno jedino naređenje i vidim tvoje ljude poklane pre smiraja dana. To je moj drugi izbor.” „Samo mi reci šta si odlučio”, kaže iznervirano Bajar. Batu mu se osmehuje. „Ti nisi strpljiv čovek, generale. Moj treći izbor jeste da ne učinim ništa i zadržim tebe i tvoje ljude ovde sa mnom. Ako Kublaj pobedi, nisam učinio ništa da mu naškodim. Ukoliko Arik-Boke trijumfuje, sprečio sam tri neprijateljska tumana da se priključe borbi. To bi mi omogućilo da zadržim moje zemlje i život, u najmanju ruku.” Bajarovo lice bledi dok Batu govori. Već je proćerdao previše vremena u Batuovom kanatu. Kublaj ga je naterao da nekoliko puta ponovi naređenja, da nakon pregovora sa Batuom jaše za Karakorum, a on ima kakvu-takvu ideju o svom mestu u kanovim planovima. Ako mesecima ostane u zatočeništvu, to bi moglo da predstavlja razliku između uspeha i propasti. Batu pomno posmatra njegovu reakciju. „Vidim da ti se to ne dopada, generale. Najbolji izbor za mene i moje ljude možda je najgori za tebe.” Bajar sa mrzovoljnim besom zuri u Batua. Sve što je Kublaj isplanirao moglo bi da se svede na bitku pred Karakorumom. Bajarovi tumani su presudna stvar, rezerva koja će napasti začelje neprijatelja u odlučujućem trenutku. Bolno guta knedlu, a ukusno meso mu poput mlinskog kamena pritiska stomak. Kublaj će ga očekivati u odsutnom trenutku. Ako Bajar ne bude tamo, njegov prijatelj će biti posečen.

Polako ustaje sa klupe. „Sada odlazim”, kaže. „Uradi šta god smatraš da je najbolje za tebe i tvoje ljude, gospodaru, ali me nećeš zadržati ovde.” Okreće se u mestu kad iza sebe začuje zvuk izvlačenja mačeva iz korica. Dvojica Batuovih gardista ga smrknuto posmatraju, blokirajući vrata koja vode napolje ka sunčevoj svetlosti i otvorenom prostoru. „Sedi, generale. Još uvek nisam završio s tobom”, kaže mu Batu, zavaljujući se u naslon stolice. Vidi kako generalov pogled pada na teški nož za sečenje mesa. Batu se kikoće dok ga uzima sa stola i vrhom nabada još jedna parče mesa. „Rekoh ti da sedneš”, kaže.

37 Arik-Boke zateže tetivu luka i trudi se da kontroliše disanje i puls. Ne uspeva mu. Kad god počne da oseća začetke smirenosti, puls mu se ubrzava, a ruke drhte od žestokog besa. Otpušta strelu sa osujećenim uzvikom i vidi kako kopljište pogađa gornji deo slamnate mete. Zgađeno baca luk na zemlju, ignorišući starešinu vežbališta koji se štreca zbog kanovog postupanja prema tako dragocenom oružju. Telan je dobrano zagazio u šezdesete i služio je tri kana pre ArikBokea, jednog od njih na bojnom polju. Trojica dečaka metlama čiste vežbalište, a sva trojica šokirano staju kad vide čin koji bi svakome od njih doneo šibanje. Telan ne odaje nikakva osećanja dok podiže dragoceni luk i strpljivo stoji, iako prstima nesvesno miluje oružje tražeći naprsline ili nastalu štetu. Pošto se uveri da je luk neoštećen, pruža ga ka Arik-Bokeu. Kan odmahuje rukom. „Dosta mi je streličarstva za danas. Ne mogu da razbistrim um”, kaže. Pored njega, orlok njegovih armija nateže vlastiti luk. Alandar je suočen sa pipavim izborom. Srce mu kuca polako, a ruke su mu nepomične i čvrste poput hrastovine. Može da smesti kopljište gde god poželi, ali, pod kanovim jarosnim pogledom, odlučuje da ipak ne otpusti strelu. Polako otpušta zategnutu tetivu, osećajući kako mu se mišići u grudima nelagodno trzaju. Alandar skida tobolac s leđa i dodaje opremu starešini vežbališta. Mislio je da će Arik-Bokeu prijati jutro provedeno u vežbanju lukom, ali se čini da kan postaje sve kivniji sa svakim očajnim pogotkom. „Da li bi više voleo da vežbaš sa mačem, gospodaru?”, pita. Arik-Boke prezrivo frkće. Želi da nekog iskasapi, a ne da ponavlja poteze i stavove dok ga čitavo telo ne zaboli. Ipak mrzovoljno klima glavom. „Dobro”, kaže. „Donesi kanove mačeve za vežbu, Telane.” Kad se starešina vežbališta okrene da pođe, Arik-Boke nadahnuto podiže glavu. „Takođe mi donesi moj mač sa balčakom u obliku vučje glave”, mrmlja. „I ponesi odelo za vežbanje.”

Telan odnosi lukove u oružnicu pored vežbališta. Vraća se sa dva mača u kanijama i odelom od štavljene kože. Arik-Boke uzima mačeve i zamahuje, isprobavajući težinu svakog oružja. „Obuci odelo, Telane. Raspoložen sam da isečem nešto.” Nadzornik vežbališta je prekaljeni ratnik. Borio se pored Cubodaja i zaslužio položaj na kanovom dvoru. Obrve mu se spuštaju, a izraz lica postaje strog. Neko od dečaka koje obučava to bi shvatio kao znak nadolazeće oluje, ali je Arik-Boke nesvestan. „Da kažem nekom od dečaka da ga obuče, gospodaru kane?”, pita Telan. Arik-Boke i ne gleda u njegovom pravcu. „Jesam li ti rekao da pozoveš nekog dečaka?”, breca se. „Ne, gospodaru.” „Onda uradi kao što sam ti rekao.” Telan počinje da oko sebe zakopčava kožne trake. Odelo za vežbanje je započelo život kao kovačka pregača sa dugim rukavima, a slojevi štavljene kože su toliko kruti da jedva može da se presavije u struku. Kecelji su dodati rukavi i postavljeni šlem sa štitnicima za vrat koji se zakopčavaju ispod brade. Telan navlači glavni deo preko glave i stoji nepomično dok mu Alandar zateže i prikopčava kopče. Arik-Boke izvlači mač za vežbanje iz kanija i baca ga kroz vazduh. Oružje je teže od običnog mača, otežano olovom tako da zglobovi i podlaktice ratnika ojačaju. Oštrica i vrh su zatupljeni. Mršti se dok gleda u sečivo i iz korica izvlači vlastiti mač, uzet sa Mongeovog tela. Alandar i Telan se okreću kad čuju struganje čelika po kožnim koricama. Nije u pitanju samo to što su obojica veterani. Mač se već generacijama nalazi u posedu kanove porodice. Balčak je izrađen u obliku stilizovane vučje glave i, na svoj način, oružje je jedan od najmoćnijih simbola mongolske nacije. Džingis ga je nosio, baš kao i njegov otac pre njega. Mač je uglačan i oštar kao žilet, a svaka neravnina i ulegnuće uklonjeni. Nalikuje tačno onome što i jeste, dugačkom komadu oštrog metala iskovanom da seče meso. Arik-Boke brekćući zamahuje mačem kroz vazduh. Alandar gleda Telana u oči i suvoparno se osmehuje na čovekov izraz lica. Telan mu se sviđa i proveo je nekoliko večeri pijući s njim. Nadzornik vežbališta nije čovek koji će se onesvestiti na prizor krvi, ali ne deluje srećno. Alandar završava zakopčavanje odela i odmiče se.

„Da mu dam mač?”, pita. Arik-Boke klima glavom. „Daj mu svoj.” Sva trojica znaju da to neće predstavljati bitnu razliku. Odelo je napravljeno da izdrži višestruke napade, da omogući mladom ratniku da pokuša da ostane smiren i usredsređen dok ga mlate petorica-šestorica prijatelja. Krutost odela će onemogućiti Telanu da se kreće dovoljno brzo da izbegne kanove udarce. Alandar pruža mač nadzorniku vežbališta i ceri se dok stoji leđima okrenut kanu. Telan u odgovor koluta očima, ali ipak uzima oružje. Kad se Alandar udalji, Arik-Boke prilazi i svom snagom zamahuje ka Telanovom vratu. Alandarov osmeh nestaje kad se Telan zatetura unazad. Kaciga ima debele štitnike koji pokrivaju vrat, ali mač sa vučjom glavom ugraviranom na balčaku bezmalo preseca štavljenu kožu, a jedan štitnik landara viseći na svega nekoliko končića. Nadzornik vežbališta sa ogromnim naporom odbija naredni udarac, koristeći svu snagu da natera kožne rukave da se dovoljno brzo savijaju. Arik-Boke brekće dok mu na čelu izbijaju prve graške znoja, ali napreduje udarajući visoko i nisko, u prepone i vrat. Njegov mač ostavlja proreze na kožnom odelu, a Alandar kroz poderotine vidi Telanovu odeću. Orlok razmatra da se umeša, ali ipak odlučuje da oćuti. Arik-Boke je kan. Čini se kao da Telan najzad shvata da je u borbi i, kad mu Arik-Boke priđe previše blizu, naglo preokreće kretanje unazad i upotrebljava težinu odela da kukom udari kana i zatetura ga. Odgovor je još jedan udarac u vrat koji preseca kožni štitnik. Telanovo grlo prošarano venama je izloženo i on to zna, osetivši kretanje vazduha na koži čim štitnik padne na zemlju. Pokušava da uzmakne unazad i u stranu, ali ga Arik-Boke iznova napada, vitlajući mačem kao da je toljaga, a ne sečivo. Štavljena koža odbija u stranu nekoliko pomamnih udaraca, a on sikće od bola dok mu se prsti grče od siline udaraca. Čini se kao da prolazi čitava večnost pre nego što Arik-Boke staje. Kožno odelo je u dronjcima, polovina visi sa Telanovog tela, a druga polovina mu leži na zemlji pod nogama. Krv mu se sliva niz noge i polako uliva u baricu dok Arik-Boke zadihano dahće, obazrivo osmatrajući protivnika. Na Alandarov i Telanov užas, kan zabija vrh mača u tlo i oslanja se na njega, kao da je u pitanju običan štap, a ne najpoznatije sečivo u istoriji mongolskog naroda. Znoj lije sa kana dok diše u kratkim, zadihanim dahtajima.

„To je dosta”, kaže dok se sa mukom uspravlja i dobacuje sečivo Alandaru, koja ga lako hvata u letu. „Otidi do mog šamana da ti pogleda rane, Telane. Alandare, hajde sa mnom.” Bez ijedne dodatne reči, Arik-Boke napušta vežbalište. Alandar uzima korice i jedva ima dovoljno vremena da uputi Telanu pogled izvinjenja pre nego što požuri za kanom. Nadzornik vežbališta stoji sam i zadihan u središtu otvorenog prostora. Ne pomera se neko vreme, a zatim se jedan od dečaka sa metlom usudi da mu priđe. „Jesi li dobro, gospodaru?”, pita ga, vireći kroz pokidane ostatke kožnog šlema. Telanove usne su krvave i pokazuje zube dečaku dok pokušava da se pokrene. „Uhvati me za ruku i pomozi mi, dečko. Ne mogu da hodam bez tvoje pomoći.” Priznanje ga boli koliko i nanesene ozlede, ali mu ponos ne dozvoljava da padne. Dečak poziva prijatelja i zajedno pomažu Telanu da se otetura u hladovinu. Arik-Boke žustro korača kroz hodnike palate. Oštrica njegovog besa kao da se donekle otupela i razmrdava ramena dok hoda. Dok je tukao po nadzorniku vežbališta, zamišljao je Kublaja pred sobom, a to ga je na izvesno vreme smirilo. Dok hoda, oseća kako gnev ponovo narasta u njemu i dobija poriv da nešto razbije. Dolazi do uglačanih bronzanih vrata i otvara ih ne obraćajući nikakvu pažnju na stražare koji tamo stoje. Alandar ga sledi u dvoranu za sastanke i vidi kako većina njegovih oficira skače na noge, kao da su marionete kojima je neko povukao konopce. Otkako je kan satima ranije besno izjurio napolje, čekali su na njegov povratak, nemoćni da napuste prostoriju bez njegove dozvole. Ne pokazuju nikakve znakove nestrpljenja dok se klanjaju. Alandar primećuje ispijen vrč vina, ali nema ničeg drugog što ukazuje da je Arik-Boke ostavio desetak ljudi da ga čekaju najveći deo jutra. Arik-Boke prilazi stolu i psuje kad opazi da je krčag prazan. Uzima ga i odnosi do bakarnih vrata, a zatim gura u ruke jednom od gardista.

„Donesi još vina”, kaže ignorišući čoveka koji u isto vreme pokušava da se nakloni i uhvati glineni vrč. Kada se ponovo okreće prema svojim oficirima, oči mu sevaju od besa, a niko ne sme da mu uzvrati pogled. „A sada, gospodo”, kaže. „Imali ste dovoljno vremena da razmislite. Znate šta je na kocki.” Ne čeka ni otkucaj srca pre nego što nastavi da priča. „Moji izviđači nalaze napuštene kurirske postaje. Moja naređenja ostaju neizvršena. Snabdevanje zalihama sa severa je prestalo i, ako se moji špijuni nisu okrenuli protiv mene, moj brat Kublaj je objavio rat kanatu. Moja vlastita krv je okrenula svoje tumane protiv svog zakonitog vladara.” Zastaje i pogledom šiba prisutne oficire. „Svet je utihnuo kao zečevi sa zmijom u njihovoj jazbini, a vi nemate ništa da ponudite svom kanu? Ništa?” Arik-Boke urla poslednju reč, a pljuvačka mu prska sa usana. Ljudi u prostoriji su prekaljeni ratnici, ali uzmiču od njegovog besa. Njegov šištavi dah jasno se čuje u dvorani, a ožiljak preko uništenog korena nosa mu je pocrveneo. „Kažite mi kako je moguće da vojska ujaše u moj kanat, a da mi toga ne budemo svesni. Da li je moj deda zabadava uspostavio kurirske postaje? Već mesecima pitam savetnike zašto su pisma prestala da pristižu, zašto izveštaji kasne. Pitam zapovednike kakva je greška mogla dovesti do toga da Karakorum na takav način bude odsečen od ostatka sveta. Sada mi recite kako je tako nešto moglo da se dogodi u krugu od hiljadu kilometara od ovog grada, a da mi o tome ne znamo ništa.” Gardista se vraća sa dva krčaga puna vina. Arik-Boke čeka da mu sluge napune pehar, a potom ga ispija u nekoliko brzih gutljaja. Nakon što je popio i drugu čašu, deluje donekle smirenije, iako mu se rumenilo podiže uz vrat, na kojem su vene jasno vidljive. „To je stvar prošlosti. Pošto se ovo završi, odrubiću glavu ljudima koji su mi kazali kako kurirske maršrute nikad ne mogu da se prekinu, da mi pružaju bezbednost i rano upozorenje kakvo nijedan drugi kan nije posedovao. Otfikariću glavu Alguu i daću njegovu kćerku slugama za zabavu.” Prestaje da govori i duboko udiše vazduh, svestan da urlanje na oficire neće doneti nikakvo dobro. „Želim da se kurirske postaje ponovo sagrade. Orlok Alandar će uzeti nove kurire među vašim najboljim izviđačima. Moram da znam gde se nalaze tumani mog brata, kako bih mogao najvećom mogućom silom da odgovorim na njihovo izdajstvo.” Gleda ljude u prostoriji, uverivši se da vide prezir na njegovom licu.

„Alandere, reci mi koliko vojnika imamo na raspolaganju”, kaže napokon. „Bez tumana Ruskog kanata, ili Čagatajskog...”, progovara orlok. „Kaži mi šta imam, orloče, a ne šta nemam.” „Dvadeset tumana, gospodaru kane. Ako ostavimo samo gardiste da održavaju mir u gradu.” „A moj brat?” Alandar okleva, dobro znajući da je to u najboljem slučaju puka pretpostavka. „Možda ima i do osamnaest tumana, gospodaru, premda već godinama ratuje u carstvu Sung i verovatno je izgubio mnogo ljudi, možda čak šestsedam tumana.” „Ili više, orloče. Moj učeni brat je lako mogao izgubiti polovinu vojske dok je čitao svoje kineske knjige, dok je učio da se oblači kao kineska drolja.” „Moguće je, gospodaru. Ne možemo znati pouzdano sve dok se kurirske rute ponovo ne uspostave.” „On nije pobedio državu Sung, orloče. Naprosto je pet godina tapkao u mestu i čekao da mu Monge-kan dojaše u pomoć. To je čovek s kojim smo suočeni. Takav je lažni kan, moj brat, koji je prekinuo naše kurirske rute i koji jaše svetom u nemarnom samopouzdanju, dok kan Džingisove nacije može samo da reaguje. Ne više, Alandare! Dosta mi je prestrašenih jahača u ritama koji dolaze da mi saopšte da se kanati raspadaju. Izjahaćemo i srešćemo se sa mojim učenim bratom. A pre nego što završimo, Kublaj će mi puziti pred nogama.” „Tvoja volja, gospodaru”, kaže Alandar i saginje glavu. „Izdajnik je poslednji put viđen pre dva meseca pred Samarkandom.” Arik-Boke daje znak jednom od dvadeset generala koji nervozno čekaju svoja naređenja. „Donesite mi moje mape, gospodo. Videćemo koliko je daleko mogao da stigne za to vreme.” Pojedini ljudi u prostoriji razmenjuju poglede, budući da iz ličnog iskustva znaju da odmoran mongolski tuman za to vreme može da prevali hiljadu i po kilometara, ili više. Alandar odlučuje da progovori, znajući da je on, od svih prisutnih oficira, najmanje podložan Arik-Bokeovom besu. „Gospodaru, tvoj brat može da bude maltene bilo gde. Sumnjamo da je poslao tumane protiv Batua na severu, stoga je vrlo verovatno da je već podelio svoje snage. Ali znamo da će napasti Karakorum.”

„Ovo je samo običan grad”, kaže Arik-Boke. „Ovo je grad u kojem borave žene i deca njegovih tumana, gospodaru. Kublaj će doći po njih. Ima li drugog izbora?” Arik-Boke ćuti i razmišlja. Naposletku, klima glavom. „Da, imamo barem tu prednost. Znamo da će doći ovamo i imamo nešto što mu je dragoceno. To će biti dovoljno za početak, orloče. Ali ne želim da vodimo odbrambenu bitku. Naša snaga leži u pokretljivosti, u brzini. Neću dozvoliti da me zarobi u mestu. Shvataš li? Tako razmišljaju naši neprijatelji. Hoću da izađem iz Karakoruma i pronađem ga dok putuje. Želim da ga lovim i polako stežem obruč sve dok više ne bude imao gde da pobegne.” „Najbliže kurirske postaje već rade, gospodaru”, odgovara Alander. „Svakog dana obnavljamo po desetak postaja, budući da konačno znamo šta im se dogodilo. Bićemo upozoreni čim ugledaju njegove tumane.” „To su mi već kazali ranije, Alandare. Neću se ponovo pouzdati u njih.” Arik-Boke duboko udiše. „Pošalji tumane prema Čagatajskom kanatu, pet borbenih grupa od po četrdeset hiljada da pokriju teren. Neka izviđači budu razaslati ispred tumana, spremni za prvi kontakt. Kada ugledaju neprijatelja...” Zastaje, uživajući u izgovaranju reči koja se odnosi na njegovog brata. „Kada ga ugledaju, neka ne napadaju sve dok se čitava vojska ne okupi. Uništićemo ga, tog lažnog kana. A ja ću biti prisutan da to posmatram.” „Biće učinjeno, gospodaru. Ostaviću hiljadu ljudi da patroliraju logorima i gradom, i uspostave vezu između Karakoruma i kurirskih postaja u Čagatajskom kanatu.” Posredi je tumačenje dobijenih naređenja, a ArikBoke se smesta kostreši. „Ovo je samo običan grad, orloče. To sam već rekao. Ja sam kan nacije. Jedan grad mi ništa ne znači.” Alandar okleva. Kan nije raspoložen da čuje obrazloženje, ali on ipak mora da govori. Njegov položaj to zahteva, da stiša kanov pravedni gnev taktičkim zdravim razumom. „Gospodaru, ako je tvoj brat odista poslao tumane na sever, oni će biti iza nas kada krenemo ka glavnini njegove vojske. Karakorum može biti uništen...” „Imam taoce koji će ih držati mirne, Alandare. Narediću da se žene i deca pokolju ukoliko se tumani samo približe zidinama Karakoruma. Da li

te to zadovoljava? Koji general mog brata bi dao takvu zapovest? Neće se usuditi da napadnu grad iz straha od krvoprolića.” Alandar nelagodno guta knedlu. Nije ubeđen da će Arik-Boke ostvariti pretnju, ali zna bolje nego da ga pritiska. Nijedan kan nikad nije razmatrao ubijanje vlastitog naroda, ali, s druge strane, u naciji nikad nije došlo do građanskog rata, ne otkako je Ðoči izdao Džingisa. To nije ništa u poređenju s onim s čime se Arik-Boke suočava, a orlok ne izgovara nijednu od svojih strepnji, opredelivši se da oćuti. Arik-Boke klima glavom, prihvatajući orlokovo ćutanje kao znak saglasnosti. „Ostaviću dovoljno ljudi da izvrše moja naređenja, orloče, ljudi koji shvataju značenje svojih zakletvi. Zasad je to dovoljno. Krv mi vri od želje da odgovorim na ove uvrede. Pošalji glasnike Huleguu. Neka mu prenesu da ga pozivam da ispuni zakletvu. I okupi moje tumane u ravnici. Jahaću da pronađem svog brata Kublaja i odabraću način njegove smrti kada ga pronađemo.” Alandar pokorno saginje glavu. Ne može da se otrese osećanja da kan potcenjuje neprijateljske tumane. Oni su jednako brzi kao i njegovi ljudi i, uprkos kanovom bučnom hvalisanju i praznim pretnjama, ne može da se natera da poveruje u to da ih predvodi budala, učenjak. Budala ne bi pre napada na Karakorum presekla linije snabdevanja. Učenjak ne bi lišio ArikBokea pomoći najmoćnijih kneževa u kanatima pre nego što je prava borba uopšte i započela. I pored svega toga, Alandar se od malih nogu naučio poslušnosti. „Tvoja volja, gospodaru kane”, kaže.

38 Hulegu proklinje svog nekadašnjeg generala dok galopira duž borbenih redova. Kitbuka je ubijen godinama ranije, ali njegovo zaveštanje i dalje živi u muslimanima koji su se zakleli da nikad neće prihvatiti njegovu vlast. Ispostavilo se da je vršenje hrišćanskog bogosluženja u džamijama grozna ideja kada je reč o umirivanju regiona, mada je istina da mnoga plemena takođe uzvikuju ime Bagdada dok ih hvata i kažnjava. Nikad ranije nije video takav kotao problema kao što je kanat koji je izabrao. Otkako je uništio Bagdad, ljudi dolaze izdaleka da se bore za zemlju koju je osvojio. Osmehuje se dok jaše. Njegov deda je rekao kako ne postoji bolji način da se provede život, a kanat nikad nije miran, budući da svake godine izbljuje bulumentu novih neprijatelja. To je dobro za tumane pod njegovom komandom. Njegovi ljudi se čeliče u borbama protiv tamnoputih ludaka koji umiru vrišteći ime grada ili svog boga. Nagonski se saginje kada mu strela proleti pored glave dok pažljivo bira trenutak. Prednja linija neprijateljske konjice je zamagljena mrlja dok galopira duž njenog boka. Na raspolaganju ima svega nekoliko sekundi pre nego što reaguju na njegov iznenadni manevar. Čuje njihovo urlanje, a vazduh pod užarenim suncem je prezasićen prašinom i mirisom znoja i belog luka. Daje jedva primetan znak rukom, a njegovi konjanici se zarivaju u neprijateljski bok, u poslednjem trenutku podižući koplja. Poput noža koji uranja u meso prosecaju put kroz konje i ljude. Persijanci pred njima se ruše dok Hulegu seče levo i desno, a svaki udarac mačem iza njega ostavlja mrtve i obogaljene neprijatelje. Čuje prasak tetiva samostrela i nešto ga pogađa visoko u grudi, probija oklop i udara u ključnu kost. Stenje od bola, nadajući se da se kost nije ponovo slomila. Dok se probija kroz neprijateljske redove, taj deo tela mu je potpuno umrtvljen, ali i te kako zna da će bol doći. Tumani su brojno nadjačani, ali su još uvek odmorni i jaki, a dan je tek počeo. Njegov juriš je odvojio veliki deo vojnika od glavnine vojske, a Hulegu daje znak starešinama mingana da ih opkole i saseku. Posredi je kasapski posao, nalik odvajanju mladih ovnova od ostatka stada i klanja. Glavnina persijskih

konjanika i pešadije kreće dalje da se suprotstavi mongolskim strelcima, tako da mu se otvara prostor za manevrisanje. Hulegu vlažnom nadlanicom briše znoj sa lica, trepćući dok mu so pecka oči. Žedan je, ali, dok se osvrće oko sebe, nigde ne vidi vodonoše na kamilama. Pažnju mu privlači nekakav pokret u uglu vidnog polja, te se okreće i zuri u tamnu masu vojnika koji se pojavljuju na vrhu obližnjeg brda. Pešadinci brzo i lako trče niz padinu uprkos omorini, naoružani lukovima i mačevima. Hulegu se dvadeset-trideset koraka izdvaja iz žarišta bitke, smišljajući najbolji odgovor na novu opasnost. Svi tumani su dotad već stupili u boj, tako da nema rezervnih jedinica. Mršti se dok Persijanci naviru kao da im nema kraja. Mesingani i železni oklopi im blistaju na suncu. Dok ih posmatra, na bokovima pešadije se pojavljuju konjanici i prestižu ih. Propustio je da uoči neprijateljsku armiju skrivenu iza brda. Lokalni vojskovođa koji ih je doveo i sakrio pažljivo je odabrao trenutak za napad. Hulegu jezikom oblizuje suve usne, gledajući oko sebe i pokušavajući da proceni tok bitke. Moraće da pošalje čitav tuman kako bi sprečio novog neprijatelja da se pridruži svojoj sabraći. Znoj mu se sliva u oči, dok njegovi ratnici dovršavaju klanje vojnika koje su odsekli od glavnine vojske. Taj posao im je dobro poznat i samouvereno ga obavljaju, dobrano navikli na boj nakon nekoliko godina ratovanja. Reka neprijateljskih vojnika i dalje nadolazi niz padinu brežuljka, poput mračnog plimskog talasa. Hulegu pogledom traži tuman koji može da im pošalje u susret, ali su svi usred bitke. Avganistanci i Persijanci podižu glave kad ugledaju pojačanja i bore se sa obnovljenom energijom, znajući da mogu da rasipaju snagu i padnu dahćući zato što će Mongolci ubrzo morati da odgovore na novu pretnju. Urlajuće hiljade potiskuju nazad jedan tuman, terajući ih da uzmaknu i naprave sebi prostor za još jedan juriš. Hulegu psuje. Moraće da rizikuje, ali uviđa opasnost ako iz borbe povuče taj tuman. Ljudi koje su dotad ubijali jurnuće za njima i na taj način zaći sa boka narednom tumanu. Na trenutak, zamišlja moguću pretnju. „Božje mi krvi”, mrmlja. Kitbukina stara navika bogohuljenja prenela se i na njega. Zna da bi mu njegov stari prijatelj danas i te kako dobro došao na bojnom polju. Kitbuka je imao nesreću da se suoči sa ogromnom neprijateljskom vojskom dok je Hulegu boravio u Karakorumu da prisustvuje Arik-Bokeovom proglašenju za kana. Ako ništa drugo, plemena

su platila strašnu cenu za život mongolskog generala. Hulegu se postarao za to u velikom kaznenom pohodu. Daje signal barjaktaru i posmatra kako čovek podiže barjak tumana i maše njime u širokom luku, a tkanina leprša na vetru. Tuman u odgovor podiže vlastiti steg, zaustavljajući se taman u trenutku kad su krenuli u novi juriš. Može da vidi lica konjanika okrenutih u njegovom pravcu i trudi se da suzbije osećanje panike kad ugleda kako neprijatelj kreće u juriš. „Diži drugu zastavu. Započnite borbu sa neprijateljem”, naređuje barjaktaru. Ima premalo signala, a nijedan da ukaže tumanu na novog neprijatelja koji nadire sa obližnjeg brda. Pa ipak, njegovi ljudi su iskusni i znaju da ih ne bi zaustavio samo zato da bi im ponovo naredio napad. Okreću konje i galopiraju uz padinu. Hulegu brekće od olakšanja, a zatim mu dah zastaje u grudima kad opazi da neprijatelj nastavlja da nadire. Pojavljuju se još hiljade boraca, a on proklinje lavirint okolnih udolina u kojima se toliko mnoštvo sakrilo od pogleda njegovih izviđača. Borbeni redovi Persijanaca hrle napred i oduševljeno urlaju, jer im se čini da teraju tuman sa bojnog polja. Inercija ih goni pored krila njegovog ličnog tumana, baš kao što se i plašio. Udiše da uzvikne novu zapovest minganu koji je došao s njim. „Natrag u boj!”, urla. „Ka Mesinganom tumanu, u podršku!” Ponavlja naređenje dok mamuza konja. Neprijatelja ima previše, ali još uvek nije spreman da se povuče, ne od takvih. Tok bitke još uvek može da se preokrene, da razbije neprijatelja i natera ga u beg. Čekaće na pravi trenutak, moliće se za njega. Mesingani tuman je pod pritiskom spreda i sa boka, blizu toga da ga neprijateljski vojnici preplave. Po prvi put u toku dana, u stomaku oseća crva sumnje. Nikad ranije nije izgubio bitku na otvorenom polju protiv divljih plemena, iako ga svake godine izazivaju u sve većem broju, urlajući „Bagdad” i „Alahu akbar” dok jurišaju. Pokazuje zube dok jaše u pomoć svom tumanu. Njegovi ljudi neće pokleknuti i pobeći pred zemljoradnicima koji jebu ovce. Mogu biti pobeđeni, ali nikada neće ustuknuti. Hiljadu ratnika koji jašu zajedno s njim teraju konje u pun galop. Mnogi su tokom borbe izlomili koplja i ispraznili tobolce, ali izvlače mačeve i udaraju u neprijatelja, sekući njihove redove dok uzvikuju bojni poklič. Hulegu svom snagom mlati mačem oko sebe po šlemovima i štitovima. Još uvek na konju, vidi kako odmorni vojnici susreću njegov tuman na uzvišici. Tuman juriša u širokoj liniji sa spuštenim kopljima, ali dok posmatra,

njihov napad počinje da popušta suočen sa ogromnim brojem vojnika. Nalik iscepanoj ribarskoj mreži, juriš se urušava na desetak mesta. Njegovi ljudi ne mogu da zadrže Persijance koji kuljaju okolo i kroz njih, gubeći na stotine ljudi kako bi stigli do središta bitke. Hulegu psuje, pretvarajući bes u brz udarac kojim raspolućuje lobanju bradatog čoveka iskeženih crvenih usta u divljačkom urliku. Njegov zadatak je da vodi računa o toku bitke i nikad ne podlegne bolu ili gnevu. Neprijatelj na brežuljku i dalje nadire, a Hulegu oseća jezu, uprkos vrućini. Šahovi su ga iskusno uhvatili u klopku, nateravši ga da sve svoje snage uvede u borbu, a zatim su ga napali svime što imaju. Hulegu je napravio prostora i oko sebe okuplja mingan za još jedan juriš na slabu tačku u neprijateljskim redovima, kad ugleda svoje izviđače koji jašu preko krvave trave. Jahači pokazuju prema senovitoj dolini s desne strane, a Hulegu ječi sebi u bradu. Ako se tamo krije još jedna neprijateljska armija, gotov je. Još dok mu se ta misao uobličava u umu, prvi redovi konjanika se pojavljuju na senovitim brežuljcima, nedaleko od izviđača koje prate. Hulegu zabezeknuto briše znoj sa čela. Ono što vidi nije moguće, ali ipak oseća neizmerno olakšanje. Na vidiku se pojavljuju redovi mongolskih konjanika sa uspravljenim kopljima, poput šume trnja. Prepoznaje njihove ratne stegove i začuđeno vrti glavom pre nego što se okrene natrag prema neprijatelju. Usne mu se polako povlače unazad i otkrivaju zube. To nije osmeh. Tumani na brdima jašu u zbijenom poretku, stisnuti u uzanim dolinama svuda unaokolo. Šire se dok izlaze na otvoreni prostor, a Hulegu kliče od radosti dok posmatra manevre koje poznaje jednako dobro kao svoje telo. Dva tumana kreću u novom pravcu, ka neprijatelju koji nadolazi sa vrha brda. Druga dva ubrzavaju korak na ravnom terenu i poput čekića udaraju na Persijance na njegovom položaju. Hulegu vidi kako prve strele poleću iz njihovih redova i, dok sluša brujanje tetiva koje se otpuštaju iznova i iznova, na hiljade kopljišta ispunjava vazduh dok se dve vojske približavaju jedna drugoj. Persijski redovi padaju kao pokošeni pod silinom novog napada, a njihovi izubijani štitovi spasavaju svega šačicu. Vrsta dugačka pet hiljada konjanika udara u neprijatelje i gazi preko njih, drobeći ih kopitama i sekući mačevima. Hulegu uzbuđeno kliče i svojim oficirima dovikuje nova naređenja. Persijska vojska je podeljena na dva dela, uhvaćena u smrtonosnu klopku

kakvu ni sam ne bi mogao bolje da isplanira. Baca poslednji pogled ka brdu i vidi kako pridošli tumani kasape persijsku rezervu, iznova i iznova zasipajući njihove redove crnim kopljištima. Bitka je završena, ali krvoproliće tek počinje. Mnogi Persijanci bacaju oružje i pokušavaju da pobegnu, ili jednostavno dižu prazne ruke ka nebu i mole se poslednji put. Tumani jašu oko njih i tamane ih, ne prihvatajući predaju i ne uzimajući zarobljenike. Huleguovi ratnici podižu glavu, ignorišući umor koji osećaju dok ih ponos tera da stoje uspravno u prisustvu vlastitog naroda. Maločas su se nalazili u bezizlaznoj situaciji, a sada nemaju milosti dok neprijatelj uzmiče. Ubijanje se nastavlja dok sunce polako zalazi, a tumani sabijaju neprijatelja u sve manje grupe. Ranjenici stoje među mrtvima, a Hulegu upotrebljava polomljeno koplje kao batinu dok jaše pored jednog borca, silovitim udarcem mu lomi vrat i obara ga na zemlju. Mingani poput žutih mrava jašu tamo-amo po bojnom polju, tražeći nove mete sve dok se poslednje grupice neprijatelja ne razbeže glavom bez obzira, nadajući se da ih tama sakriti. Dnevna vrelina počinje da gasne, a Hulegu skida kacigu i provlači prste kroz mokru kosu. Ovo je bio dobar dan. Topao povetarac počinje da duva, raznoseći zadah krvi. Sklapa oči od olakšanja. Zahvaljuje se nebeskom ocu na spasenju, a zatim, ponesen iznenadnim kapricom, takođe se zahvaljuje i hrišćanskom bogu. Kitbuka bi uživao u prizoru oko njega, a jedino mu je žao što general više nije živ da to vidi. Otvara oči dok mongolski bojni rogovi odjekuju preko bojnog polja i oglašavaju pobedu, a njihovo potmulo brujanje ponavlja svaki tuman koji ga čuje. Od zvuka mu se ježe dlačice na rukama. Zviždi kroza zube da privuče pažnju oficira i posmatra kako se njegovi ratni barjaci podižu, privlačeći zapovednike tumana k njemu. Potmula buka pobede ispunjava okolne doline i odbija se nazad iz svih pravaca. Zvuk mu ispunjava srce radošću. Tumani počinju da pljačkaju mrtve neprijatelje, a u daljini izbija više no jedna tuča dok se njegovi ljudi svađaju sa novopridošlicama oko prava na oružje i oklope. Hulegu se smeje dok gleda ljude koji se rvu i valjaju po zemlji, ljude koji su se svega nekoliko trenutaka ranije borili zajedno kao braća. Njegovi sunarodnici su divlji ljudi, svi do poslednjeg vukovi. Dok se njegovi oficiri okupljaju, vidi kako se nekoliko desetina jahača odvaja od jednog tumana i kasom kreće ka njemu. Barjaci im lepršaju na

povetarcu dok dolaze, obazrivo zaobilazeći leševe na tlu. Urijang-Hadaj je pročitao tok bitke kad je ušao u nju. Dok susreće Huleguov pogled, oba muškarca dobro znaju da je Hulegu orlokov dužnik. Premda je Hulegu princ mongolske nacije i kan vlastite teritorije, prvi progovara da ukaže čast starijem čoveku. „Počeo sam da pomišljam da ću morati da ih dokrajčim nekog drugog dana, orloče”, kaže Hulegu. „Dobrodošli ste ovde. Garantujem ti pravo gostoprimstva i nadam se da ćeš večeras jesti zajedno sa mnom.” „Drago mi je da ti budem na usluzi, gospodaru. Ne sumnjam da bi na kraju izvojevao pobedu, ali, ako sam ti makar malo pomogao u tome, to je dobro.” Obojica muškaraca se osmehuju, a Hulegu opet briše znoj sa lica. „Gde je moj brat Kublaj, orloče? Da li je ovde s tobom?” „Ne danas, gospodaru, iako sam njegov čovek. Biće mi zadovoljstvo da objasnim dok budemo obedovali.” Sunce je odavno zašlo za horizont kad tumani napuštaju bojište. Metalni oklopi dugo zagrevani na suncu škripe i krckaju dok se hlade, a trupla trzaju, ponekad i satima nakon smrti. Iskusni ratnici mogu da pripovedaju priče o tome kako su gledali da mrtvaci povraćaju, pa čak i uspravljaju u sedeći položaj potresani trzajima, pre nego što ponovo klonu nauznak. Bojno polje nije mesto za prenoćište, a Hulegu zna kako će morati da pošalje ljude natrag da dovrše pljačkanje. Odvodi Urijang-Hadaja i njegove ratnike do travnate ravnice nekoliko kilometara dalje ka zapadu, skoro do podnožja brda. Tamo ima logor i, pre nego što se mesec potpuno digne na nebu, svi zajedno obeduju vreli paprikaš, sa hlebom dovoljno tvrdim da se koristi umesto kašike pre nego što se rastopi u činijama. Hulegu je u sjajnom raspoloženju dok Urijang-Hadajevi oficiri skidaju oklope i timare konje. Tunika mu je umrljana znojem, ali je pravo olakšanje skinuti oklop i osetiti noćnu svežinu na rukama i licu. Sedi naspram Kublajevog orloka, goreći od znatiželje, ali voljan da ga sačeka da završi sa jelom i pićem pre nego što ga zaspe pitanjima. Ništa ne umara čoveka više od borbe, a tumani nikad ne propuštaju priliku da se nakon bitke dobro najedu. Oni su profesionalci, za razliku od mrtvih Persijanaca na bojištu. Kada Urijang-Hadaj završi obrok, dodaje sluzi praznu činiju i briše masne prste o nogavice čakšira, dodajući nov sloj masti staroj masnoj mrlji.

„Gospodaru, ja sam prost čovek. Dozvoli mi da govorim prosto”, kaže. Hulegu klima glavom. „Tvoj brat Kublaj traži od tebe da ne učestvuješ u predstojećim bitkama. Proglasio se za kana i ratovaće protiv Arik-Bokea. Sve što traži od tebe jeste da ostaneš u svom kanatu.” Huleguove oči se iznenađeno šire kad čuje reči starijeg čoveka. Zabezeknuto vrti glavom. „Arik-Boke je kan”, kaže promuklo, pokušavajući da upije nove informacije. „Bio sam tamo, orloče. Zakleo sam mu se na vernost.” „Rečeno mi je da ti ovo kažem, gospodaru. Tvoj brat Kublaj ti poručuje da se držiš podalje dok on ne sredi ovo sa svojim mlađim bratom. Nisi mu naneo nepravdu, ali moj gospodar ne želi da te u vreme rata prisiljava da se opredeliš između dva rođena brata.” Urijang-Hadaj posmatra drugog muškarca sa nadom u srcu. Kublaj mu nije izdao zapovest da napadne, ali su njegovi tumani već izmešani sa Huleguovim. Na jedan povik, mogli bi da pobiju na hiljade Huleguovih ratnika. Dok se Huleguovi ljudi opušteno osmehuju među njima, orlok zna da može da pobedi. Huleguov pogled bludi po logoru i on možda takođe uviđa opasnost. Ponovo odmahuje glavom, a lice mu postaje čvrsto kao kamen. „Bio si mi koristan danas, orloče. Zbog toga ti se zahvaljujem. Dao sam ti pravo gostoprimstva u svom taboru, ali to ti ne daje pravo da mi govoriš da prekršim svoju zakletvu. Kad osvane zora...” Prestaje da govori, dok mu gnev splašnjava, a zbunjenost raste. „Kako je to uopšte moguće?”, pita. „Kublaj se nije vratio u Karakorum. Čuo bih da jeste.” Urijang-Hadaj sleže ramenima. „Moj gospodar je kan, gospodaru. Tvoj brat Arik-Boke nije trebalo da se proglasi za kana. Spor će se razrešiti za jedno godišnje doba, a nacija će nastaviti dalje - pod vlašću zakonitog kana.” „Zašto mi Kublaj nije lično došao? Zašto je poslao tebe, UrijangHadaju?” „Moj gospodar mora da vodi rat. Ne mogu da ti kažem njegove planove. Govorim njegovim glasom, a sve što sam ti kazao je istina. Iz ljubavi prema tebi, traži samo da ostaneš neutralan dok se sve ne razreši.” Hulegu zamišljeno oslanja glavu u šake. I Arik-Boke i Kublaj su mu braća. Želi da ih obojicu uhvati za gušu i prizove pameti. Po hiljaditi put želi da je Monge i dalje živ, da mu kaže šta mu je činiti. Položio je zakletvu

vernosti, ali šta ako je Arik-Boke pogrešio kad se proglasio za kana? Čak i tada pojedinci su se pitali zbog čega nije sačekao da se Kublaj vrati natrag kući. Ovo je ishod. Jedva može da pojmi čitavu situaciju, dok mu se kroz um širi slika propasti. U najboljem slučaju će izgubiti jednog brata - bol poput noža u njegovim grudima toliko brzo nakon gubitka Mongea. U najgorem, nacija će se raspasti u građanskom ratu, ostavljajući ih ranjive i izložene napadu neprijatelja svuda unaokolo. Sve što je Džingis stvorio biće uništeno za jedno jedino pokolenje. Ovde nema pravog i pogrešnog izbora, nema jednog prava na presto koje stoji iznad drugog. Pa ipak, Arik-Boke je kan. Bez obzira na ono što Kublaj kaže, to stoji uklesano u kamen, nepromenljivo. Hulegu još više posustaje duhom. „Ovo je moj kanat”, mrmlja, maltene sebi u bradu. Urijang-Hadaj spušta glavu. „I ostaće tvoj, gospodaru. Ti si ga osvojio, a niko ti ga neće oduzeti. Moj gospodar je znao da ćeš biti u neprilici. Tvoj bol je i njegov bol, umnožen hiljadustruko. On samo želi brzo razrešenje.” „Kublaj bi mogao da se povuče”, kaže šapatom Hulegu. „Ne može, gospodaru. On je kan.” „Kakve to veze ima sa mnom, orloče?”, pita Hulegu dok podiže glavu. „U životu nema pravila. Svejedno da li je nešto zapisano, ili to izgovaraju šamani, čoveka ništa ne vezuje osim njega samog. Ništa, osim lanaca koje sam prihvati. Zakoni i tradicije ne znače ništa, ako čovek poseduje moć.” „Kublaj je moćan, gospodaru. Dok mi ovde razgovaramo, on se kreće prema Karakorumu. Situacija će se razrešiti pre zime, na ovaj ili onaj način.” Hulegu donosi odluku, a usta mu se stiskaju u čvrstu liniju. „Moja braća se igraju, orloče. Ne želim da učestvujem u tome. Postoje gradovi na severu mog kanata koji mi se i dalje odupiru. Potrošiću čitavo godišnje doba u njihovom opsedanju. Kada to završim, doći ću u Karakorum i videti ko vlada nacijom.” Urijang-Hadaj oseća kako ga napetost napušta kad čuje reči. „To je mudra odluka, gospodaru. Žao mi je što ti nanosim bol.” Hulegu iznervirano brekće. „Ogrej se pokraj neke vatre, orloče. Umoran sam od tvog lica. Čim svane dan, otići ćeš odavde. Dobio si odgovor koji si tražio. Ostaću u mom kanatu.” Urijang-Hadaj ustaje na noge, štrecajući se od bola u kolenima. Više nije mlad i pita se može li da veruje rečima čoveka koji ne priznaje nikakvu

moć na svetu osim vlastite sposobnosti da uništava i predvodi. Iskren odgovor jeste da ne može. Urijang-Hadaj na trenutak razmatra da dovikne zapovest svojim ljudima. Svi su spremni. Jednim potezom bi mogao da ukloni moćnog čoveka iz borbe za prevlast. Kratko uzdiše. Ili bi mogao da prihvati izgovorene reči i možda kasnije zažali zbog toga. Kublaj je već izgubio jednog brata. Urijang-Hadaj saginje glavu i prilazi drugoj vatri. Zna da ove noći neće spavati.

39 Visoko u sivozelenim brdima, Kublaj ne može da se odmori. Stoji i gleda preko široke udoline, varljivo mirne i spokojne sa tolike visine. Nadomak desne ruke žubori mu potok, tako da može da ispruži ruku i zahvati ledenu vodu ukoliko oseti poriv da pije. Dan je vreo, a nebo je vedro i plavičasto. Nalazi se u zemlji koju poznaje, a nakon toliko godina provedenih u carstvu Sung, boravak kod kuće još uvek raznežuje neki deo duboko u njegovoj duši. Čuje kako mu iza leđa jedan od njegovih ljudi psuje dok se pentra po klizavom kamenju. Ne okreće se, već zadovoljno zuri u ogromno prostranstvo pred sobom, upijajući atmosferu prostora i tišine. Umoran je nakon mnoštva dana i noći provedenih u napornom jahanju, ali ga drma grozničavo iščekivanje, a ruke mu drhte. Arik-Boke je tamo negde, izvan njegovog vidokruga. Kublaj je napravio planove i pripremio svoje ratnike, ali se sada sve svodi na čekanje. Ukoliko Arik-Boke izjaše iz Karakoruma, biće spremni. Ako ostane u gradu, smrviće ga kao buvu uhvaćenu u šav odeće. Nakon toliko vremena provedenog zajedno, neobično mu je što pored sebe nema svoje oficire. Bajar je još uvek u ruskim zemljama na severu, a Urijang-Hadaj na udaljenim brdima, gde ga je poslao nakon što se orlok vratio od Hulegua. Obojica mu nedostaju, ali niko više od Jao Šua. Stari monah je postao previše slab i krhak da jaše sa tumanima. Konačno se povukao u manastir. Kublaj razmišlja o tome kako vreme i starost gase čak i najsnažniji plamen. U sebi se moli da ponovo susretne starog prijatelja. Po prvi put u poslednjih nekoliko godina Kublaj je sam sa ratnicima. Arik-Boke protiv njega na raspolaganju ima Mongeove tumane, sada zaklete na vernost lično njemu. Kublaj stiska usne na tu pomisao. Gola sila neće naterati njegovog brata na poslušnost. Odlazak Huleguu predstavljao je sračunat rizik. Njegov stariji brat je mogao da sasluša šta Urijang-Hadaj ima da mu saopšti i smesta krene u odbranu Arik-Bokeovog kanata. Urijang-Hadaj mu je preneo Huleguove reči, ali Kublaj zna kako ipak ne može da im veruje. Ukoliko Hulegu krene u pomoć Arik-Bokeu, to će ceni rata dodati još jednu godinu i još jednog mrtvog brata. Više nema nikakvih iluzija. Dok se njegovi tumani svuda oko

njega protežu, odmaraju i obeduju, u sebi se moli da će njegov stariji brat nastaviti da pokazuje trunku zdravog razuma i kloni se predstojeće borbe. Kublaj podiže glavu kada čuje zveckanje praporaca, koje se u sveprožimajućoj tišini nadaleko prenosi. Ali ovog puta nije u pitanju kurir, već omanje stado životinja koje je poslao sa nekolicinom izviđača. Nadao se da će ljudi pešice moći da se približe Karakorumu neizazvani. Nije očekivao njihov povratak u narednih mesec dana i ulogorio se visoko u brdima, daleko od bratovljeve prestonice. Pokušava da pogodi šta može da znači njihov raniji povratak, a zatim odustaje. Gleda naniže niza strmu stenovitu padinu i daleko ispod vidi sićušne prilike koje ispred sebe teraju koze i ovce. Proći će još prilično vremena pre nego što sazna šta imaju da mu saopšte. Okreće se i vidi svog sina koji se lakomisleno naginje iznad stena da otpije gutljaj vode iz potoka. „Budi pažljiv”, kaže. „Kamenje je klizavo.” Dženđin sa nipodaštavanjem gleda na ideju padanja. Uranja bradu u potok, više kvaseći tuniku negoli pijući vodu. Kublaj mu se smeši, ali, kada se okrene i nastavi da zuri u daljinu, Dženđin ostaje na mestu i naslanja se leđima na stenu. „Čuo sam kako ljudi pričaju o tome šta nameravaš da uradiš”, kaže. Kublaj se ne okreće. „Siguran sam da znaš bolje nego da mi prenosiš abrove”, odgovara. Mladić se meškolji na kamenu i podvlači nogu poda se kako bi mogao da se osloni laktovima na uzdignuto koleno. „Ne žale se”, kaže. „Samo pričaju, to je sve.” Kublaj uzdiše. Istini za volju, i nema šta pametnije da radi sve dok se uhode ne vrate. „Šta su kazali, dakle?”, pita. Dženđin mu se smeši. „Kazali su da ćeš, kada se sve ovo završi, biti car.” „Ako poživim, to je... istina”, odgovara mu Kublaj. „Biću kan mongolske nacije, ali takođe i car Kine.” „Da li to znači da ću ja postati car posle tebe?”, pita ga mladić. Kublaj se tada okreće i gleda ga, a usta mu se trzaju od želje da se nasmeje. „Je li to ono što želiš? Da vladaš svetom?”

„Mislim... mislim da bih voleo to, da”, odgovara Dženđin sa zamišljenim izrazom na licu. „Onda ću dati sve od sebe da se to dogodi, sine moj. Ti si krv moje krvi, kost moje kosti. Osnovaću dinastiju, a ti ćeš nastaviti moje ime.” „Dakle, zato se borite? Da postanete carevi?” Kublaj se kikoće. „Postoje i gore stvari zbog kojih koje se ljudi bore.” Gleda preko ramena u sluge koji se odmaraju na planinskom grebenu, a ogromna većina njegovih ljudi je nevidljiva u dolinama i jarugama sa druge strane. „Verujem da ću biti bolji kan od Arik-Bokea, Dženđine. To je takođe razlog. Ali, otac radi za dobrobit svojih sinova i kćeri. Troši snagu i mladost da ih odgaji i vaspita, da im pruži sve što može. Kada budeš imao sopstvenu decu, shvatićeš.” Dženđin veoma ozbiljno razmatra očeve reči. „Kad budem car, neću uništavati gradove. Narod će me voleti, a ne plašiti se.” Kublaj klima glavom. „A možda i jedno i drugo, sine moj, ako budeš imao sreće.” „Voleo bih da promenim svet, baš kao što si ti učinio”, kaže Dženđin. Kublaj se osmehuje, ali u njegovom osmehu postoji trunka tuge. „Imao sam običaj da o takvim stvarima razgovaram sa mojom majkom, Dženđine. Ona je bila žena velikih sposobnosti.” Pogled mu se na trenutak gubi u daljini, gledajući u sećanje. „Znaš, jedanput sam joj kazao nešto slično. Odgovorila mi je da svako može da izmeni svet. Ali niko ne može da ga promeni zauvek. Za stotinu godina niko koga poznaješ više neće biti živ. Da li će tada biti bitno jesmo li se borili ili smo provodili dane spavajući na suncu?” Dženđin zbunjeno trepće, nesposoban da razume očevo neobično raspoloženje. „Ako neće biti bitno, zašto ćemo se onda boriti protiv tvog brata?”, pita. „Možda se nisam dobro izrazio. Hoću da kažem kako nije važno hoćemo li promeniti svet. Svet ide dalje, a novi ljudi se rađaju i umiru. Džingis je rekao da će biti zaboravljen, a on je, veruj mi, ostavio dugačku senku na ovom svetu. Bitno je kako živimo, Dženđine! Važno je da iskoristimo ono što nam je dato, makar i za kratko vreme koje provedemo na suncu.” Osmehuje se kad vidi kako mu se sin muči da shvati ideju. „To

je sve što ćeš moći da kažeš kad nastupi kraj: ’Nisam protraćio život’. Mislim da je to bitno. Mislim da je to sve što je bitno.” „Razumem”, kaže Dženđin. Kublaj pruža ruku i grubo ga miluje po kosi. „Ne, ne razumeš. Ali možda hoćeš, za nekoliko godina.” Gleda preko grebena ka mestu na kojem se lažni pastiri polako uspinju uz padinu. „Uživaj u trenucima mira, Dženđine. Kad započne borba, ovi trenuci će biti prijatno sećanje.” „Možeš li da pobediš?”, pita Dženđin, gledajući u očeve oči. Kublaj shvata da se mladić plaši i prisiljava se da se opusti. „Mislim da mogu. Ništa nije sigurno.” „Imaju više tumana od nas”, kaže Dženđin, ispitujući očevu reakciju. Kublaj sleže ramenima. „Mi Mongolci smo uvek brojno nadjačani. Čini mi se da ne bih znao šta da radim ako bih naleteo na armiju manju od moje.” Uviđa da njegova usiljena veselost ne razuverava Dženđina, a glas mu postaje ozbiljan. „Nisam prvi čovek koji je pokušao da smisli način kako da neutrališe prednosti mongolskih tumana u boju. Međutim, prvi sam čovek iz našeg naroda koji to pokušava. Poznajem našu taktiku bolje od bilo koga. Rekao bih da mogu da smislim nekoliko novih trikova. Ratnici mog brata proveli su poslednjih nekoliko godina gojeći se u okolini prestonice. Moji tumani su navikli da se bore svakog dana, na svakom koraku. Što je još važnije, navikli su da pobeđuju. Poješćemo ih za doručak.” Njegov sin se smeši očevom junačenju, a Kublaj se kikoće skupa s njim. „A sad vežbaj borilačku veštinu, Dženđine. Još izvesno vreme ne idemo nikuda.” Mladić pravi čitavu predstavu od mrzovoljnog stenjanja, ali pod očevim strogim pogledom pronalazi ravan prostor na stenama i započinje tečnu seriju pokreta i stavova koje je naučio od Kublaja. Jao Šu je godinama ranije naučio Kublaja tim tehnikama, od kojih svaka ima sopstveno ime i istoriju. Kublaj ga kritički posmatra, prisećajući se kako Jao Šu nikad nije bio zadovoljan. U tehnikama ne postoji takva stvar kao što je savršenstvo, ali je uvek cilj približiti svaki udarac i blok savršenstvu što je više moguće. „Okreni glavu pre nego što se pokreneš”, kaže mu Kublaj. Dženđin okleva. „Šta?”, uzvraća Dženđin, ne okrećući glavu.

„Moraš da zamisliš kako te protivnici napadaju iz više različitih pravaca. Upamti da to nije ples. Cilj je da polomiš kost svakim udarcem ili blokom. Zamisli ih svuda oko sebe i reaguj.” Kublaj brekće sa odobravanjem kad njegov sin oštro okrene glavu u stranu, a zatim velikim kružnim blokom odbija zamišljeni udarac. Dok ga otac posmatra, Dženđin zabija dlan u nevidljivo grlo, prstiju ispruženih i ukočenih. „Ostani u tom stavu i razmotri položaj zadnje noge”, dovikuje mu Kublaj. Gleda kako Dženđin podešava položaj tela, spuštajući se niže pre nego što nastavi sa vežbanjem. S ljubavlju posmatra sina. Biće lepo podariti mu carstvo. Arik-Boke oseća miris vlastitog znoja dok jaše, šireći gorki zadah zdrave životinje. Nije dopustio sebi da smekša tokom vremena provedenog na položaju kana. Njegovo zdepasto telo nikad nije bilo graciozno, ali je snažno. Ponosi se sposobnošću da u bilo kom nadmetanju iscrpi ljude mlađe od sebe. Još kao dečak naučio je veliku istinu, naime, da izdržljivost zavisi od snage volje koliko i od fizičke kondicije. Brekće sebi u bradu dok jaše, a dah mu šišti iz uništenog nosa. Poseduje snagu volje, sposobnost da ignoriše bol i nelagodu, da gura sebe preko granica izdržljivosti manjih ljudi. Pravedni gnev koji je osetio kad je čuo za Kublajevu izdaju od tog dana ne napušta ga ni jedan jedini trenutak. Telesna nelagoda i bol mu ništa ne znače dok njegov brat jaše ravnicama, izazivajući ga. Njegovo raspoloženje utiče na tumane, koji sa turobnom rešenošću jašu tamo-amo zemljom u potrazi za tragom izdajnika. Arik-Boke jedva poznaje ljude koji jašu sa njim, ali to nije važno sve dok slušaju zapovesti svog kana. Njegovi oficiri su raštrkani duž ogromne kolone, a svaki zapoveda jedinicom od četrdeset hiljada ratnika. Arik-Boke je uveren da bilo koje dve jedinice svakako mogu da pariraju vojsci koju Kublaj može da izvede na bojno polje. Kada se svih pet blokova sklopi poput prstiju koji se stežu u pesnicu, smrviće brata i kazniće ga za drskost. Dok jaše, planiranje osvete mu pruža kakvo-takvo zadovoljstvo. U istoriji nacije je postojalo isuviše ljudi koji su mislili da mogu da vladaju. Čak su i Džingisovi sinovi ratovali jedni protiv drugih. Gujuk-kan je ubijen u lovu, mada Arik-Boke sumnja da je Monge umešao prste u njegovu smrt. Takve stvari su već postale deo istorije, ali Kublajeva smrt može da bude

usijano sečivo koje će zalečiti ranu. Od nje može da načini primer pomoću kojeg će sejati strah gde god se njegovi neprijatelji sastanu da spletkare. Biće dobro napraviti primer od Kublaja. Ljudi će govoriti da je kan umorio rođenog brata i plašiće se. Klima glavom sam sebi, uživajući u maštanju. Kublaj ima ženu i decu. Oni će pratiti njegovog brata u smrt nakon što pobuna bude ugušena. Uspravlja se u sedlu kad ugleda kako mu se izviđači galopom približavaju sa zapada. Tumani koji jašu zajedno sa kanom su centralni blok pet jedinica, a njegov orlok Alandar zapoveda desnim krilom dok se kreću ka jugu. Arik-Boke oseća kako mu krv ključa u žilama, a disanje ubrzava. Alandar zna naređenja. Ne bi mu poslao izviđače osim ako konačno nije spazio neprijatelja. Jahači galopiraju duž prednjih redova tumana, a zatim skreću ka mestu na kojem se vijore Arik-Bokeovi ratni stegovi. Desetine hiljada očiju posmatraju jahače koji se probijaju između redova ratnika prema kanu. Njegove sluge im konjima preprečuju put i sprečavaju ih da mu se previše približe, što je znak novog straha koji je obuzeo naciju od Mongeove smrti. Arik-Boke ne mora da čeka da ih stražari pretresu i propuste ka njemu. Najbliži izviđač je udaljen svega nekoliko metara, te mu uzvikuje pitanje. Izviđač klima glavom. „Primetili smo neprijatelja, gospodaru kane. Udaljeni su šezdesetak kilometara.” To je sve što mu je potrebno da čuje i mahanjem otpušta izviđača, šaljući ga nazad njegovom gospodaru. Njegovi izviđači čekaju novosti. Čim čuju reči svog sadruga, mamuzaju konje i galopiraju ka ostalim jedinicama. Novosti će okupiti sve tumane, čekić najopasnije vojske ikada sastavljene. Arik-Boke se osmehuje dok okreće konja ka zapadu i zariva mu pete u bokove. Preostale četiri jedinice će se okupiti iza njegove, sve zajedno postajući čekić kojim će smrviti bratovljeva nadanja. Arik-Boke gleda u sunce, računajući koliko će mu vremena biti potrebno da uspostavi kontakt sa neprijateljem. Nalet ohrabrenja splašnjava jednako brzo kao što se pojavio. Izviđači su dosad prešli već šezdeset kilometara, što znači da su Kublajeve snage već polovinu dana slobodne da dejstvuju. Kada ga sustigne, biće sumrak ili noć. Arik-Boke ponovo počinje da se znoji, pitajući se kakva naređenja treba da izda za napad na vojsku koju još uvek ne vidi, vojsku koja će se svakako pomeriti dok on stigne u oblast. Suzbija sumnje. Plan je dobar i, ako ne

zapodene boj protiv brata sve do sledećeg dana, to na kraju neće ni biti važno. Kublaj gleda ka jednoj jedinoj tački u udaljenim brdima, čekajući potvrdu. Tamo. Još jednom vidi blesak žute boje, koji se u deliću sekunde pojavljuje i nestaje. Polako izdiše. Najzad je počelo. Kockice od kostiju su bačene, a on će morati da vidi kako padaju. „Odgovori mu crvenom zastavom”, kaže izviđaču. Nekoliko kilometara dalje, čovek koji je poslao signal posmatra i čeka odgovor. Kublaj nastavlja da zuri u zamagljenu mrlju, dok njegov čovek širi crvenu tkaninu i maše njome kroz vazduh, a zatim je spušta. „Čekaj... čekaj... sad, žutom”, naređuje Kublaj. Oseća kako ga napetost napušta pošto su njegovi planovi najzad počeli da se ostvaruju. Signalne zastave nisu nov izum, budući da se već dugo upotrebljavaju za slanje poruka preko velikih razdaljina. Međutim, on je usavršio postupak, koristeći sistem od pet boja koje se mogu kombinovati tako da se pošalje iznenađujuće velika količina informacija. Udaljeni posmatrač će videti zastave i poruku preneti dalje kudikamo brže od bilo kog glasnika na konju. „Odlično”, kaže Kublaj. Izviđač podiže pogled, ali Kublaj govori sam sebi. „Sad ćemo videti da li ljudi mog brata imaju petlju da se bore za slabog kana.”

40 Alandar iznervirano mrmlja u bradu dok mu izviđači prilaze galopom, očigledno očekujući da smesta pokrene tumane u odgovor na novosti koje mu donose. Umesto toga, on mora da izbalansira svoja naređenja sa najboljim taktičkim odlukama na terenu. Situacija u kojoj se nalazi nije prijatna i ne uživa u ovom jutru. Karakorum je preko trista pedeset kilometara iza njega, a on je izgubio naviku da spava pod zvezdama, pa se budi sav ukočen i promrzao. Tumani pod njegovom komandom jahali su prilično brzo, prevalivši velike razdaljine i ostavši u vezi sa Arik-Bokeom, ali ne može da se otrese osećanja strepnje koja ga izjeda. Sve što zna o Kublaju sugeriše da čovek nije budala, ali je Arik-Boke ubeđen da može da ga opkoli poput jelena u lovu. Alandarovi ljudi očekuju da im zaurla zapovesti za borbu čim ugleda neprijatelja, a dok mu izviđači podnose izveštaj, na sebi oseća njihove nestrpljive poglede. Zuri pravo ispred sebe dok jaše. Njegova četvorica generala su u blizini, a Alandar zviždi da ih pozove k sebi. Ferih je poudan oficir, čovek sa sedom kosom i dvadeset godina iskustva u vojnoj službi pod trojicom kanova. Prilazi mu kroz redove konjanika sa ozbiljnim izrazom na licu. „Imaš nova naređenja, orloče?”, pita. „Ne još. Imam utisak da je ovo zamka, Ferihu.” General se mahinalno okreće i gleda ka mestu na kojem su primećeni Kublajevi tumani, u prolazu između dve doline. Kontakt je bio kratak, ali dovoljno dug da pošalje Alandarove izviđače natrag sa vestima. „Ne moraš da reaguješ, orloče”, kaže Ferih. Alandar se blago štreca kad ugleda razočaranje na licu starijeg čoveka. „Kan može da odluči kad okupi sve tumane.” „Što se neće dogoditi sve do mraka”, kaže Alandar. Ferih sleže ramenima. „Jedan dan neće predstavljati neku bitnu razliku.” „Misliš li da ulazimo u zamku?”, pita ga Alandar. „Možda. Kratko viđenje omanje grupe, ne više od šest-sedam hiljada ratnika. Možda žele da pojurimo za njima i uletimo u klopku. Ja bih to uradio.”

Alandar se uspravlja što više može u sedlu i gleda oko sebe u okolna brda. „Ako je ovo zamka, onda neprijatelj ima veliku vojsku skrivenu negde u blizini, spremnu da skoči na nas čim se okrenemo.” Alandar je u teškom položaju, a Ferih razume njegovu dilemu. Ratnici od svojih oficira očekuju da pokažu hrabrost i domišljatost. Čuli su novosti i čekaju na zapovest da pojašu brzo i naporno, ali Alandar ne progovara. Ukoliko nasedne na neku neprijateljsku varku, rizikuje da izgubi svoje tumane i na sebe navuče Arik-Bokeov gnev. Međutim, ako naleti na rep Kublajeve armije i ne iskoristi ukazanu priliku, izgledaće kao kukavica ili budala. Uhvaćen je između dva nemoguća izbora, te stoga ne čini ništa, puštajući da vreme odluči umesto njega. U daljini s njegove leve strane, pažnju mu privlači maglovito kretanje u vazduhu. Okreće se da pogleda, a izraz lica mu se polako menja kad shvati šta posmatra. „Kaži mi da sam u pravu i da zaista vidim prašinu s druge strane brda, Ferihu.” Sedokosi general škilji. Vid mu nije onoliko oštar kao nekad, ali koristi stari izviđački trik, dlanovima praveći cev i gledajući kroz nju. „Toliki oblak prašine može da podigne samo velika vojska”, kaže. „Sudeći po tome gde smo spazili prve jedinice, nalaze se na pravom položaju da nas udare bočno.” Alandar ispušta uzdah olakšanja. Ipak će moći da pošalje kanu vesti o pobedi. „U tom slučaju, mislim da ćemo se danas ipak boriti. Pošalji pet hiljada konjanika između brežuljaka za ljudima koje smo prvo videli. Neka pomisle da su nas obmanuli. Ostali tumani će proći... onuda.” Pokazuje rukom ka udolini između dva zelena brda koja će mu omogućiti da zaokrene i napadne armiju koja podiže oblak prašine. „Idi polako, generale. Ako je to glavnina Kublajevih snaga, držaćemo se izvan dometa, spremni da se povučemo. To će biti dovoljno da ih zadržimo u mestu sve dok kan ne stigne.” Alandar gleda ka istoku, iza leđa, gde jaše ostatak Arik-Bokeove vojske. „Trebalo bi da uskoro pristignu još četiri tumana, a zatim i kanovi tumani. Poslednji deo vojske će pristići otprilike sutra u podne. Izdaću nova naređenja kad stignu.”

Ferih oseća orlokovo olakšanje što najzad može da donese odluku. Zakratko spušta glavu, već uživajući u pomisli na nadmudrivanje i uništenje onih koji su pokušali da obmanu kanovu armiju. Pet mingana kreće napred ka udolini, a Alandar zatim naređuje tumanima da zaokrenu i pohitaju prema prolazu između dva brda. Ratnici prelaze u galop, a izrazi na licu su im razdragani od iščekivanja. Dotad su svi videli kovitlanje prašine u daljini i već zamišljaju zbunjenost lažnog kana kad se pojave iz drugog pravca, poput vukova se obrušavajući na njegov bok. Alandar je u prvom redu koji ulazi u klisuru, a kopita njegovih tumana grme iza njega. Misli da je prozreo svaku Kublajevu varku, ali je još uvek i te kako svestan da neprijateljska vojska brojem nadmašuje njegovu. Uprkos tome, ne može da se otrese osećanja zadovoljstva što je u mogućnosti da uhvati u zamku one koji su pokušali da ga obmanu. Nije se uzdigao do položaja vrhovnog zapovednika kanovih vojski tako što je pravio greške. Na trenutak pomišlja na Mongeovog orloka Serijanha. Čovek je ražalovan i lišen vlasti zbog gubitka svog gospodara i sada jaše negde u borbenim redovima kao običan ratnik. Alandar i dalje misli da je imao sreće što je uopšte sačuvao glavu na ramenima. Alandar stupa na senoviti deo terena, dok se strme litice uzdižu levo i desno od njega. Negde napred i zdesna nalaze se neprijateljski tumani koji jašu u pokušaju da ga iznenade. Naginje se napred u sedlu, a šaka mu pada na balčak mača koji landara i udara konja po sapima. Bliži se izlasku iz klisure i pred sobom vidi zelenu dolinu obasjanu sunčevim zracima. Čini mu se kako u daljini može da čuje zvuk bitke, znak da su njegovi mingani stigli i upustili se u boj sa grupom neprijateljskih konjanika koje je trebalo da napadne. Ratnici levo i desno od njega natežu lukove, spremajući se da izbace smrtonosni plotun strela. Izvesno vreme će jahati ne držeći uzde, koristeći samo kolena da upravljaju konjima i nateraju ih u pun galop. Alandar može da oseti trenutak u kojem su sva četiri kopita u vazduhu. Međutim, danas neće upotrebljavati luk, iako ga drži privezanog za sedlo. Oseća uzbuđenje ratnika oko sebe i čuje brzo udisanje vazduha, koji najednom izgleda hladan dok prednji redovi tumana izlaze iz klisure i stupaju na sunčevu svetlost. Njegovi tumani se ne boje ničega na svetu, a on ih predvodi. Oseća se veličanstveno dok se naginje napred u pokušaju da ugleda prvi znak neprijatelja.

Iznenađenje i razočaranje prožimaju Alandarove tumane kad prođu kroz klisuru i ispred sebe ugledaju dolinu koja se proteže istočno. Dovikuju jedni drugima i pokazuju rukama dok jašu sve dalje, tako da se iz hiljada grla ori režanje koje brzo zamire. U dolini se nalaze na hiljade konja. Nije potreban vojnik Alandarovog iskustva da uvidi kako ih ne jašu mongolski ratnici. Alandar zabezeknuto zuri u arapske dečake koji viču i teraju na desetine hiljada konja. Čini se da je svakoj životinji za rep zavezana nekakva grana, tako da se vuče po prašnjavom tlu. Alandar oseća kako mu se utroba steže od straha. Ako su rezervni konji ovde da mu odvuku pažnju, gde su onda Kublajevi tumani? Bezmalo bez razmišljanja zateže dizgine i zauzdava konja, a tumani slede njegov primer, usporavajući najpre do lakog galopa, a onda i kasa. Nervozni su zbog toga što su ujahali u zamku, ali još uvek nigde ne vide opasnost. Alandar se okreće u sedlu kad iza leđa začuje povike i signale upozorenja bojnih rogova. Njegovi tumani su i dalje u klisuri između brda, rastegnuti u dugu kolonu. Nešto se dešava pola kilometra iza njega, a orlok glasno psuje i divljački zauzdava konja. Čuje brujanje tetiva lukova na ulazu u klisuru, koje odzvanja poput zujanja pčela. Na trenutak, nesposoban je da razmišlja. Dolina je preuska da okrene tumane. Neprijatelj ih napada, a on ne može da okrene svoje ratnike i uzvrati udarac. Podiže ruku i naređuje ljudima da krenu napred. Ako bi mogao da ih sve izvede iz doline, biće u mogućnosti ponovo da manevrišu. Prednji redovi hitaju napred skupa s njim, ignorišući arapske dečake koji im u prolazu dobacuju uvrede. Linije tumana se rastežu, a Alandar krajičkom oka opaža kretanje s leve strane. Viče od besa kad uvidi položaj u kojem se nalazi. Sa desetak gardista je izjahao iz borbenog poretka tumana. Iza mase ljudi, njegovi tumani nastavljaju da jašu, izlazeći iz doline. Oseća zebnju u srcu. Mongolski ratnici jurišaju sa okolnih brda u punom galopu, pravo na njegov bok. Alandar može samo da zaurla u znak upozorenja, a njegovi ljudi su čak i tada izloženi, u isto vreme napadnuti sa boka i otpozadi. Kezi zube, a zatim izvlači mač iz korica. Neprijatelj ga je namamio u klopku, ali je sada igranje završeno i kucnuo je čas za borbu. Njegovi generali urlaju naređenja, a prvi plotuni strela poleću u nebo da dočekaju konjanike koji ih

napadaju s boka. To je njegova jedina prednost nad neprijateljem, što ima više lukova da gađaju njihov uzani prednji red. Neprijatelj već proširuje prednju liniju kad prva kopljišta stignu do njih. Alandar šokirano gleda kako podižu glomazne štitove i naizgled grabe strele u letu. Nikad nije video da mongolski ratnici nose tako teške štitove u boj. Oni koriste lukove, a lukovi u svakom trenutku zahtevaju upotrebu obe ruke. Njegovi generali već okreću ljude da im se suprotstave, a naređenja se munjevito prenose do zapovednika mingana i starešina jaguna u svakom tumanu. Njegovi ljudi se premeštaju iz uske kolone u široku prednju liniju, ali posredi je jedan od najtežih manevara koji zahteva momentalno zaustavljanje na hiljade ratnika. U svakom slučaju, počinje da se dešava. Alandar oseća kako mu se nada rasplamsava u grudima, ali utom neprijatelj odbacuje teške štitove i podiže lukove. Kopljišta lete preko sve manjeg rastojanja između dve armije. Vidi kako njegovi ratnici ne uspevaju na vreme da oforme borbeni poredak i štreca se dok neprijateljski strelci odapinju plotun za plotunom u sporu masu ljudi. Nešto mu proleće ispred očiju, pogađa ga u rame i odbija se u stranu, a on se ljulja u sedlu. Druga strela mu pogađa konja i sve do pera se zariva u vrat životinje koja počinje da kašlje krv. Alandar paniči i iskače iz sedla dok mu se konj ruši na zemlju. Njegovi ljudi moraju da izađu iz doline, a to mogu da učine samo munjevito jašući dalje od napadača. Istovremeno mora da oformi snažnu i stamenu liniju koja će odgovoriti na napad sa boka. Naređenja mu se sukobljavaju u umu i ne vidi izlaz. Sunčevi zraci mu greju lice, a strele proleću svuda oko njega, ali se ne štreca. Gardisti gledaju u njega, ali dok se orlok instinktivno penje na novog konja, lice mu je bezizražajno. Tumani će izvesno vreme morati da se bore bez njega. Njegovi generali primećuju pomanjkanje naređenja, a zatim popunjavaju rupu, radeći zajedno. Ljudi ispod njih u komandnom lancu jedva imaju dovoljno vremena da se zabrinu kad nove zapovesti poteku duž borbenih redova. Ljudi ponovo stupaju u pokret. Jaguni se formiraju u solidnim blokovima, pokušavajući da zadrže napad sa boka sve dok glavnina vojske ne izađe iz doline. To bi možda bilo dovoljno da se spase bitka, ali su neprijateljski tumani veterani ratovanja u carstvu Sung. Dok borba teče, kreću se u preklapajućim redovima, tako da uvek napadaju sa najvećom mogućom silom na najslabije

tačke. Kada dođe do borbe mačevima i kopljima, ne odstupaju, tako da su Alandarovi tumani uvek u defanzivi. Poslednji redovi tumana konačno izlaze iz doline, a Alandar u neverici odmahuje glavom kad ugleda armiju koja ih pritiska otpozadi. Pretpostavljao je da neprijateljska vojska ne broji više od nekoliko hiljada ratnika koje su njegovi izviđači tog jutra nakratko osmotrili. Umesto toga, okolna brda bljuju bujicu ratnika pod Kublajevim stegovima, a orlok shvata kako je trebalo da ih zadrži između brežuljaka, odakle bi nanosili manje štete. Brojno je nadjačan najmanje dvostruko, a arapski dečaci koji su gonili rezervne konje Kublajevih tumana i podizali oblak prašine u vazduh otvorenih usta posmatraju kako njegovi tumani polako bivaju opkoljeni i uništeni. Alandar vidi samo haos, previše grupa koje jurcaju napred-nazad. Svestan je da je od prvog pokreta igrao po Kublajevim planovima, a spoznaja ga peče kao usijano železo. Strele fijuču kroz vazduh u svim pravcima, a ljudi padaju svuda unaokolo. Jedva može da ih razlikuje u sveopštem metežu borbe, mada se čini da neprijateljski tumani prepoznaju svoje saborce. Njegovi gardisti moraju da odbiju mahniti nasrtaj jednog od ratnika i mačevima skrenu njegovo koplje od Alandera. Dok se neprijateljski konjanik udaljava, Alandar otkriva kako može suvislo da razmišlja, premda oseća da mu se utroba steže od mučnine. Nema pomoći - moraće da naredi povlačenje. Izgubio je rog kada je pao sa konja i mora da dovikne zapovest jednom oficiru. Čovek deluje kao da mu je muka kad shvati šta orlok želi da učini, ali ipak duva u rog, a zatim još jednom. Čini se kao da je odgovor izgubljen u uskovitlanoj masi boraca, osim što privlači pažnju na taj deo bojnog polja. Kiša strela poleće u vazduh, naizgled se kreće veoma sporo, a onda se silovito obrušava svuda oko njega. Jedno kopljište pogađa oficira visoko u grudi i probija krljušasti oklop. Alandar jarosno viče kad čovek klone u sedlu, mamuza konja i uzima mu rog iz šaka. Teško diše, ali ipak prinosi rog usnama i ponavlja signal. Polako mu odgovaraju ljudi previše upleteni u borbu da se tek tako povuku. Odstupaju preko leševa prijatelja, podižući mačeve i koplja da odbiju nasrtaje neprijatelja. Rupe u njihovim redovima najednom ispunjavaju zujeće strele. Na stotine ratnika se ruši sa konja, vratova i grudi načičkanih kopljištima. Šačica redova uspeva da stigne do Alandara i zbija se u borbeni poredak

oko njega, zadihani i staklastih očiju. Drže položaj dovoljno dugo da njihov broj naraste na hiljadu, a zatim se povlače. Usput im se priključuju slobodni jahači, sve dok se naposletku približno tri hiljade konjanika ne kreće preko polja mrtvih. Alandar od svojih generala pokraj sebe vidi samo Feriha, iako ima dvadeset oficira mingana. Svi su učestvovali u borbi i prepuni su modrica i posekotina. Uviđa kako neprijatelj primećuje grupu koja odstupa, ljude koji pokazuju rukom ka njima sa drugog kraja doline. Oseća kako mu se srce steže kad se na hiljade žestokih očiju okrenu da vide njegovo povlačenje. Njegova malobrojna grupa i dalje sakuplja zalutale ratnike, ali neprijatelj se dotad već postrojava u borbeni poredak, spreman za još jedan juriš. Alandar gleda preko bojišta. Gubici ga zaprepašćuju do tačke mučnine: na hiljade mrtvaca, polomljenih lukova, ranjenih konja i očajnih ljudi sa ranama iz kojih lije krv i natapa zemlju. Jedan neprijateljski borac jaše do prednjeg reda i govori nešto konjanicima pored sebe. Ratnici traže bitku, a Alandar se od buke trza u sedlu. Jedva pet hiljada ljudi jaše zajedno s njim. Mislio je da ih spoji sa ostatkom svojih tumana, ali čini se kao da se borba širom doline zaustavila. Na osam stotina koraka razmaka između dve vojske, njegovi ljudi staju, iznemogli i uplašeni dok čekaju njegova naređenja. Druga strana doline se puni neprijateljskim tumanima, koji u jezivoj tišini stoje u mestu dok se svi okreću da posmatraju. Alandar nervozno guta pljuvačku, a ostatak njegove vojske se zaustavlja bez komande. Čuje kako zadihano dišu i mrmljaju u neverici. Nadjačani su. Sunce je još uvek visoko na nebu, a Alandar jedva može da veruje koliko se sve munjevito dogodilo. „Iza nas kan dolazi sa dovoljno ljudi da uništi neprijatelja”, kaže i podiže glas da ga čuje što više ljudi. „Izgubili smo samo prvi sukob. Neka vas hrabri činjenica da ste se neustrašivo borili.” Dok izgovara poslednje reči, neprijateljski vojskovođa urla naređenje, a neprijatelj hrli napred. „Jašite!”, viče Alandar. „Ako padnem, potražite kana!” Okreće konja i mamuza ga, terajući ga u pun galop. Arapski dečaci beže pred njegovim ljudima, rugajući se i dobacujući uvrede. Čim je Alandar izjahao iz doline, Kublaj naređuje zaustavljanje. UrijangHadaj mu prilazi ubrzo potom, a dvojica muškaraca klimaju glavom jedan

drugom. „Arik-Boke neće zadržati tu formaciju pošto nas je pronašao”, kaže Kublaj. Ne čestita na pobedi starijem čoveku, znajući da bi Urijang-Hadaj to shvatio kao uvredu. Izuzev određenog nivoa veštine i autoriteta, orloku nisu potrebne nikakve pohvale da mu saopšte ono što već zna. „Često sam želeo da pokažem Alandaru greške u njegovom razmišljanju”, kaže Urijang-Hadaj. „Čovek ne reaguje dobro pod pritiskom, oduvek sam to govorio. Ovo mu je bila dobra prva lekcija. Hoćeš li sada krenuti na Karakorum?” Kublaj okleva. Vojska mu je i dalje relativno odmorna, a pobeda daje krila ljudima dok silaze sa konja da provere oružje i životinje. Kazao je orloku da će pokušati brz napad na čelo Arik-Bokeove kolone u trenutku kad se okrene i pođe ka njima. Posle toga je smerao da munjevito krene prema Karakorumu i potraži porodice svojih ratnika koje su ostavili za sobom. Urijang-Hadaj uviđa Kublajevu neodlučnost i približava svog konja njegovom, tako da okolni ratnici ne mogu lako da čuju njihov razgovor. „Želiš da nastaviš”, kaže, a reči su više izjava negoli pitanje. Kublaj umorno klima glavom. Njegova žena i devojčica su bezbedne u Šanaduu, hiljadu kilometara istočno odavde. Nije mala stvar tražiti od ljudi da nastave borbu dok sudbina njihovih porodica visi o koncu. „Imamo vrlo malo vremena na raspolaganju pre nego što moj brat ponovo ne sastavi svoje tumane u jedinstvenu armiju, orloče. Da nema žena i dece naših ratnika u Karakorumu, zar to ne bi bio tvoj savet? Da ih ponovo munjevito udarimo? Ukoliko sada krenem na sever, baciću u vetar šansu da pobedim. Možda je to jedina prilika koja će nam se ukazati.” Urijang-Hadaj ga sluša bezizražajnog lica, ne odajući nikakva osećanja. „Ti si kan”, tiho kaže. „Ako narediš, nastavićemo dalje.” „Potrebno mi je više od toga u ovom trenutku, Urijang-Hadaju. Nikad ranije se nismo borili protiv neprijatelja koji u rukama drži živote naših žena i dece. Hoće li me ljudi slediti?” Stariji čovek ne odgovara, kako mu se čini, čitavu večnost. Napokon, orlok saginje glavu. „Naravno da hoće. Znaju jednako dobro kao i ti da se planovi menjaju. Možda je najbolji izbor da nastavimo i ponovo se borimo ovde, dok smo još uvek u prednosti.” „Ali ti svejedno želiš da krenemo na sever.”

Orlok se vidno oseća nelagodno. Položio je zakletvu da će slušati, ali ga pomisao na njegovu ženu i decu u Arik-Bokeovim rukama neprestano iznuruje. „Slušaću... tvoja naređenja, gospodaru kane”, kaže zvanično. Kublaj prvi skreće pogled u stranu. Poznavao je mnogo trenutaka u kojima je, gledajući unazad, pred sobom video trenutak izbora, priliku da okrene život u ovom ili onom pravcu. Neobično je osetiti takav trenutak dok se događa. Zatvara oči i pušta da ga miluje povetarac. Oseća smrt na severu, ali je okolni vazduh zasićen zadahom krvi i ne zna da li je to istinsko znamenje ili ne. Kada se okrene ka istoku prema bratovljevim udaljenim armijama, oseća istovetnu hladnu jezu. Najednom postaje ubeđen da smrt leži u svim pravcima. Odmahuje glavom, kao da pokušava da ukloni paučinu iz misli. Džingis ne bi traćio ni sekundu. Njegovi ljudi su poznavali smrt, svakog dana su živeli s njom. Golim rukama su ubijali životinje i znali su da kad dete počne da kašlje to znači da ga mogu zateći hladno i nepomično. Neće se plašiti takvog stalnog pratioca. Ne sme da dopusti da to utiče na njega. On je kan u tom trenutku i donosi odluku. „Naređujem da jašemo dalje, orloče. Zapovedi ljudima da pokupe sve raspoložive strele i krenu za Alandarom ka dolazećim tumanima. Sledeću neprijateljsku grupu ćemo udariti iz sve snage.” Urijang-Hadaj okreće konja bez ijedne reči i dovikuje naređenja tumanima koji čekaju. Ratnici deluju zbunjeno, ali se brzo penju u sedla i formiraju borbene redove, ignorišući mrtve i ljude na samrti koji leže unaokolo. Sunce polako zalazi za horizont, ali slede sati sive letnje svetlosti. Imaju dovoljno vremena da se ponovo bore pre mraka.

41 Kublaj se zahvaljuje nebeskom ocu na bratovljevim pogrešnim odlukama kad ugleda četiri tumana koji galopiraju ka njegovoj vojsci. Veliki general Cubodaj je jednom upotrebio isti sistem, pet prstiju koji se protežu preko zemlje u potrazi za neprijateljima. U pitanju je moćna formacija protiv spore pešadije. Protiv tumana kojima zapoveda, formacija ima mnogo slabosti. Njegov brat je oformio kolonu sastavljenu od pet odvojenih borbenih grupa i dugačku stotinu kilometara da pretražuje zemlju. Kublaj i Urijang-Hadaj su udarili zadnji deo te povorke, a kada se kolona okrenula da im se suprotstavi, može da uništava jednu grupu za drugom, izvodeći skoro dvanaest tumana u boj protiv svake grupe koja stigne do njegove armije. Arik-Boke još uvek može da se zaustavi i sačeka da se svi njegovi tumani okupe, ali, sve dok to ne učini, njegovi ratnici su ranjivi i brojno nadjačani. Sveukupno gledajući, Kublaj i Urijang-Hadaj su ozbiljno brojno nadjačani, čak i nakon pokolja Alandarovih ljudi. Taj nedostatak će se umnogome smanjiti dok komad po komad seku zmijoliku kolonu. Kublaj u mislima po hiljaditi put razmatra planove, tražeći bilo šta što može da poboljša i poveća šanse za pobedu. Ne mora da proverava da li se UrijangHadaj nalazi na položaju. Orlok je kudikamo iskusniji od svakog ArikBokeovog generala, a njegovi tumani to pokazuju po načinu na koji teku preko zemlje, jašući u savršenom skladu. Drugi blok Arik-Bokeovih tumana je predaleko da čuje njihove bojne rogove, ali može da vidi kako se pomeraju po nepreglednoj ravnici zelene trave i okupljaju u borbeni poredak, reagujući na njegovo prisustvo. Mršti se zbog jačine vetra i ponovo proverava položaj sunca na nebu. Siva svetlost sumraka u ovo doba godine traje satima, ali to možda neće biti dovoljno. Mrzi ideju da će morati da se povuče pre kraja bitke, ali ne sme da dozvoli da bude uhvaćen na jednom mestu. Svaki manevar je zamišljen tako da umanji sposobnost njegovog brata da se kreće, istovremeno poboljšavajući njegovu pokretljivost. Ne sme da dozvoli da ga uhvate u mraku, dok se neprijateljske armije približavaju njegovom položaju. Protiv sporih vojnika carstva Sung, Kublaj bi do poslednjeg momenta zadržao konačna naređenja, prekasno da neprijatelj reaguje na njih.

Međutim, mongolski tumani sa kojima se suočava mogu da reaguju podjednako brzo. I pored toga, brojčana prednost je na njegovoj strani. Dok Urijang-Hadaj održava red, Kublaj šalje svoje ljude napred u koloni, a dve povorke su poput dva jelena koji jurišaju jedan na drugog. Na udaljenosti od kilometar i po oseća poriv da izda konačnu zapovest, a srce počinje da mu bubnja kao ludo u grudima. Arik-Bokeovi tumani se kreću tečno, jurišajući čas u jednom, čas u drugom pravcu. Ne zna ko ih predvodi, niti da li je Alandar stigao do prividne bezbednosti njihovih redova. Nada se da jeste, kako bi mogao da ga natera u bekstvo dva puta u jednom danu. Na razdaljini od osamsto metara dve armije su međusobno udaljene šezdeset otkucaja srca. Kublaj uzvikuje naređenje u istom trenutku kad vidi kako se neprijateljski tumani šire da obuhvate čelo njegove kolone. Ceri se u vetar kad Urijang-Hadaj i njegovi generali odgovore istovetnom formacijom. Obe glave čekića se proširuju, ali Kublaj ima više ratnika i može da zamisli kako izgledaju sa neprijateljske tačke gledišta, šireći se kao krila na njegovim leđima, sve dalje i dalje dok se ukazuje sva sila njegove vojske. U deliću sekunde, strele poleću sa obe strane. Široki bojni redovi omogućavaju velikom broju ratnika rukovanje lukovima, a kopljišta poleću u desetinama hiljada, po jedna na svakih šest otkucaja srca. Mongolski ratnici to vežbaju čitavog života. Kublaj po prvi put oseća kako je to susresti takvu baražnu vatru i mora da se trudi da se ne štreca. Plotuni strela poleću u ritmu udaranja bojnih doboša, mimoilazeći se u vazduhu. Čuje tupe udare kad pogode meso i metal, brektanje i krike pogođenih ljudi na obe strane i ispred njega. Njegovo mesto u četvrtom redu nije pošteđeno dok kopljišta proleću iznad ratnika i padaju među njih. Međutim, njegovi širi borbeni redovi mogu da odgovore sa više hiljada lukova, a vazduh je crnji na njegovoj strani dok ratnici gađaju ka središtu neprijatelja, ne trudeći se da ciljaju protiv tolikog mnoštva. Prvi plotuni probijaju rupe u galopirajućim prednjim redovima; drugi i treći komadaju ljude i konje, tako da zadnji redovi naleću na njihova trupla. Na obe strane, oluja strela probija oklope. Teški štitovi koje je Kublaj uzeo u Samarkandu odavno su odbačeni i ostavljeni da rđaju u dolini u kojoj je pobedio orloka Alandera. Bila je to taktika vredna isprobavanja, ali prava snaga tumana leži u strelcima, razornoj sili lukova od roga i brezovog drveta koje ratnici natežu prstenom od kosti na palcu i odapinju u trenutku kad su sva četiri kopita konja u vazduhu. Četvrti plotun je brutalan, a

vazduh je toliko prepun strela da se teško diše. Na hiljade ratnika na obe strane biva pogođeno, a konji padaju na zemlju, prevrćući se naglavačke u punom galopu, tako da se njihovi jahači ruše na tlo dovoljno jako da skrše vrat. Kublajevi tumani održavaju borbeni poredak bolje od neprijateljskih. Proveli su godine ratujući protiv armija Sunga, protiv šuma samostrela i neprijateljskih kopalja. Redovi se grupišu na mestima gde je kiša strela bila najgušća, ali ostatak vojske juriša napred ne usporavajući. U poslednjim trenucima pre sudara slede duboko usađene rutine: kače lukove o kuke na sedlima i izvlače mačeve iz korica, blago usporavajući kako bi dozvolili zadnjim redovima da ih sustignu. Kroz Kublajeve prednje redove prolaze njegovi kopljanici, a svaki spušta dugačko oružje od brezovog drveta dok juriša. Držanje teških kopalja u horizontalnom položaju zahteva ogromnu snagu u rukama i ramenima. Spuštaju koplja u poslednjem momentu, nišaneći i naginjući se napred u sedlima, kako bi se spremili za silinu udara. Težina konja, jahača i oklopa tera koplja silinom koja probija oklope sa čeličnim pločicama neprijateljskih tumana. Kublajevi jahači nemaju kožne trake pomoću kojih bi zadržali dugačka koplja. Puštaju ih nakon prvog udarca, radije nego da izlome ruke ili ključne kosti u pokušaju da ih zadrže. Iverje leti kroz vazduh kad deset hiljada kopalja pogodi metu, a mnoga se lome. Prednji red neprijatelja pada kao pokošen, kašljući krv i rušeći se na zemlju, bledi usled unutrašnjeg krvarenja. Zveket hiljada ratnika koji se sudaraju u punom galopu postaje potmula grmljavina kopita i povika. Dva fronta se prepliću dok ljudi sa ludačkim divljaštvom mlate mačevima jedni druge. Kublajeva široka linija se munjevito obavija oko bokova neprijatelja, dok Urijang-Hadaj nastavlja da smireno izdaje naređenja. Njegovi tumani su zadržali lukove i odapinju još desetak plotuna sa oba krila, koseći ljude odane Arik-Bokeu. Odgovaraju im strele jednako smrtonosne kao njihove, dok neprijatelji na krilima ispaljuju strelu za strelom na njih. Dve strane su dotad već veoma blizu, napinjući i otpuštajući sa smrknutom rešenošću, ignorišući smrti saboraca svuda oko sebe. Sa prednje strane, Kublajevi tumani guraju napred, drobeći pred sobom čelo kolone. Bokovi počinju da uzmiču, a ArikBokeovi strelci ne mogu da nišane, budući da su ljudi ispred njih primorani da odstupe. Urijang-Hadaj jaše gore-dole niz vrstu, udaljen jedva dvesta metara od prednjih redova. Dok se glava čekića zbija, njegovi ljudi

nastavljaju da odapinju kopljišta. Uzvratna kiša strela se stišava, ali oni gađaju sve dok ne isprazne tobolce, odaslavši više od milion strela u masu neprijatelja. Mongolski tumani se ne povlače i ne predaju, ali ih Kublajeve snage polako nadjačavaju i potiskuju. Njegovi veterani hrle napred terajući ih da odstupe za korak, a zatim za još jedan, a onda za još desetak kada se dva reda uruše. Neprijatelj ne može da se pomeri u stranu, odakle ga UrijangHadaj posmatra hladnog lica. Tumani kojima zapoveda sa desne strane izvlače mačeve, a zvuk struganja čelika po koži šalje drhtaj kroz neprijateljske bokove. Njegovi ratnici imaju dovoljno prostora da nateraju konje u galop. Urijang-Hadaj uzvikuje naredbu, a tumani se obrušavaju na neprijateljske bokove, podižući i spuštajući sečiva. Čelo kolone se raspada, a ratnici na bokovima osećaju promenu. Panika struji kroz njihove redove. Pokušavaju da okrenu konje, divljački cimajući uzde dok ih sa svih strana pritiskaju saborci oboreni sa konja i konji bez jahača. Urijang-Hadajevi tumani komadaju ivice krila, a borci u središtu okreću leđa bici i očajnički mamuzaju atove. Čak i tada, iako odlučuju da se povuku, ne mogu da pobegnu iz meteža. Nemaju dovoljno prostora da se pomere, a redovi iza njih drže ih zarobljene u mestu, urlajući od straha ili bola. Ubijanje se nastavlja, a bokovi su toliko zbijeni da ljudi skoro uopšte ne mogu da se pomaknu. Kublajevi tumani ne mare za ratnike koji pokušaju da se predaju. Ne postoji mogućnost milosti. Još uvek je prerano da se prestane sa ubijanjem, a pokolj je užasan. Ljudi koji dižu ruke u vazduh bivaju posečeni na mestu. Kublaj ne učestvuje u borbi nakon prvog juriša. Sa grupom gardista stoji sa strane i čeka, pomno posmatrajući tok bitke i izdajući zapovesti da podupre posustale redove. Oseća se kao da posmatra udaranje talasa o hridi, ali se stene mrve u pesak dok gleda. Krajičkom oka opaža Arik-Bokeovog orloka, koji se bori i urla naređenja u centru, već pokušavajući da pobegne. Alandar će zauvek pamtiti ovaj dan, misli Kublaj zadovoljno, ako ga preživi. Kublaj podiže pogled kad začuje treštanje Urijang-Hadajevih bojnih rogova preko bojišta. Na sve mutnijoj svetlosti sumraka, vidi kako pristižu odmorni tumani. To je centralna borbena grupa Arik-Bokeove kolone, a Kublaj pretpostavlja da se njegov brat nalazi u središtu kvadratnih formacija koje galopiraju ka njemu. Sunce zalazi dok se bitka nastavlja. Da je još uvek podne, znao bi pravi trenutak da uđe u bitku. Njegovi tumani su razbili

ljude u drugoj borbenoj grupi, a usamljeni jahači već napuštaju bojno polje, jašući prema bezbednosti svog kana koji jaše u boj. Urijang-Hadaj ponovo duva u rog, a Kublaj mrmlja sebi u bradu. Nije ni slep, niti gluv. Planovi i strategije mu se kovitlaju kroz um dok sedi nepomično u sedlu i razmatra ukazanu priliku. Podseća se da su njegovi ljudi umorni. Utrošili su sve strele i izlomili koplja. Bila bi ludost poslati ih ponovo u napad, naročito po mraku. Pa ipak, mogao bi sve da okonča u jednom danu, a ta pomisao ga izjeda. Steže pesnice, a zaštitne rukavice škripe. Rog se oglasi po treći put, prenuvši ga iz maštarenja. „Čujem te!”, besno uzvikuje. Daje znak obližnjim ratnicima. „Svirajte signal za povlačenje. Dosta smo uradili za danas.” Nastavlja da zuri u daljinu, dok potmulo treštanje odjekuje preko njegovih tumana. Ratnici su to očekivali i brzo se povlače, formirajući borbene redove i oslanjajući se na drvena oglavlja sedala dok jašu iz bitke, dovikujući se međusobno i smejući se. Mrtvi leže među umirućima, a Kublaj čuje kako neki ratnik vrišti zaprepašćujuće glasno, negde u gomilama telesa pokraj kojih prolaze. Mora da su mu slomljene noge, kad ima toliko daha u grudima da pravi takvu buku. Ne vidi ratnika koji silazi sa konja i prilazi ranjeniku, ali se vrištanje naglo prekida. Najednom misli na Dženđina, zabrinut za njega. Uvek je teško hodati uzanom linijom između kana i oca. Ljudi shvataju da se brine za svog petnaestogodišnjeg sina, ali Kublaj ne može da pokaže strah, niti da izostavi Dženđina iz bitke. UrijangHadaj ga obično stavlja u poslednje borbene redove neke formacije. Kublaj se osvrće po bojištu pogledom tražeći sina, ali ga nigde ne vidi. Stiska vilicu i šalje nemu molitvu nebeskom ocu da je mladić zdrav i čitav. Urijang-Hadaj će znati. Čoveku ništa ne promiče. Hiljade Arik-Bokeovih ratnika su izbegle udarac malja koji im je zadao. Nastavljaju da beže dok se njegovi ljudi okupljaju i kreću na sever. Kublaj gleda preko ramena, preko mrtvih ljudi i konja, ka mestu gde njegov brat i dalje jaše u oblaku suve prašine. Arik-Bokeovi udaljeni tumani već se stapaju sa mrakom dok ih noć obavija. Spušta glavu u gestu podsmešljivog iskazivanja poštovanja. Orlok Alandar je utekao u zadnjim trenucima bitke, a Kublaj bi samo voleo da može čuti kako čovek objašnjava njegovom bratu kako je uspeo da izgubi toliko mnogo ljudi u samo jednom danu.

Arik-Boke besni dok se naginje napred u sedlu i viče: „Ča!”, divljački mamuzajući ždrepca kako bi ga naterao da trči što brže. Znoj mu se sliva u oči i pecka ga dok treptavo zuri u daljinu. Noć se već spustila, a njegovi tumani su zamagljene senke u mraku. Svuda oko sebe čuje samo topot konjskih kopita, tako da bitka pred njim bezmalo deluje kao san, lišena zveketa mačeva i vrištanja ljudi. General jednog tumana okreće konja ka njemu kako bi ga sustigao, a glava životinje poskakuje gore-dole od napora. Arik-Boke ga ignoriše, usredsređen isključivo na ljude ispred sebe. Svestan je da je izgubio vezu sa tumanima iza, da je njegova dugačka kolona napadnuta na jednom kraju. Vrlo dobro zna da sila koju ima uz sebe možda neće biti dovoljna da natera brata u bekstvo, da bi trebalo da sačeka zaostale tumane i regrupiše se. Uz sebe ima svega četiri tumana u zbijenom borbenom poretku, ali još osam pristiže za njim. Kada se okupe, to će biti dovoljno, bez obzira na sve što Kublaj uspe da uradi. Pljuje u vetar kad mu bratovljevo ime proleti kroz misli. Pljuvačka mu u ustima ima ukus kiseline, a vrelina mu izbija iz svake pore dok nastavlja da jaše, napornije i brže nego što je već godinama činio. Mora da je Urijang-Hadaj organizovao napad. Zna da je trebalo da uzme u obzir da će njegov brat dodeliti zapovedništvo iskusnijem oficiru. Psuje glasno i žestoko, terajući najbliže ljude da skrenu pogled u stranu radije nego da posmatraju kanov gnev. Trebalo je da drugačije uradi na hiljade stvari. Kublaj je slabić i učenjak, a Arik-Boke misli da bi njegov brat napravio haos od dobrih tumana. Pa ipak, udarili su u pravo mesto u pravom trenutku. I dalje jedva može da poveruje u to da su porazili orloka Alandara. Trebalo je da desno krilo njegove kolone bude najjača tačka, ali su ga Kublajevi tumani razbili. A sada pada mrak i oni će izbeći njegovu osvetu. Ravnica je dugačka i ravna, ali je bitka još uvek sićušna, uzburkana vreva prašine u daljini dok pada mrak. U poslednjim trenucima pre nego što ih izgubi iz vida, Arik-Boke je siguran da vidi kako Kublajevi tumani odlaze na sever. Steže vilicu, a toplota tela mu poput goriva potpiruje bes koji kulja u njemu. U Karakorumu je ostalo malo branilaca, budući da je izveo čitavu armiju na bojno polje. Oseća mučninu na pomisao da njegov brat može da jednim brzim potezom zauzme prestonicu. Ignorisao je Alandarove nejake bojazni, ubeđen da se Kublaj nikad neće približiti gradu. To ne bi trebalo ništa da znači, ali Arik-Boke želi da zaurla od osujećenosti.

Ma ko da drži Karakorum, ima pravo da vlada. To je značajno u očima poglavara porodica i vladara malih kanata. General stiže do njega, jaše uporedo s njim i uzvikuje pitanja u vetar. Arik-Boke ga isprva ignoriše, ali noć se dotad već sasvim spustila i prinuđen je da zauzda konja i uspori u laki galop, a potom u kas. Konji umorno frkću i pomamno gutaju vazduh, a vrela energija otiče iz ArikBokea, ostavljajući hladnoću dublju od ičega što je ikada osetio. Sve do tog trenutka nijednom nije ozbiljno razmišljao o mogućnosti da ga Kublaj potuče u bici. U mislima mu prolaze slike kako se suprotstavlja učenjaku sa mačem u ruci. Misli su zadovoljavajuće ali prazne, a on vrti glavom da je razbistri od koještarija. Jaše dalje, u noć. Svuda oko njega, ratnici koji jure iz suprotnog pravca hitaju pored, postiđeno spuštajući glave pred ljudima koje poznaju. Priključuju se njegovim tumanima pozadi u desetinama i hiljadama, izlazeći iz tmine ispred. Arik-Boke vidi kako jedan ratnik zauzdava i okreće konja, pokušavajući da uskladi brzinu sa prednjim redom. Čovek je udaljen dužinu konja od njega i doziva pre nego što Arik-Boke prepozna da je u pitanju Alandar. Zglavci mu se bele od siline kojom steže dizgine dok mu orlok prilazi, donoseći sa sobom zadah znoja i krvi koji ga obavija poput plašta. „Gospodaru kane”, kaže mu Alandar. Arik-Boke više ne mora da viče kako bi nadglasao zaglušujući topot galopa. Tada već jašu kasom, a crna trava teče protiče ispod kopita, neviđena. Otvara usta da naredi slugama da zapale baklje, ali stotine konjanika i dalje nadolaze iz pravca bitke, a on ne zna jesu li sve to njegovi ljudi. Ne bi bilo pametno da se osvetli i istakne svoj položaj. „Orloče, opozivam tvoj čin. Više nisi glavnokomandujući oficir mojih armija.” Trudi se da zvuči smireno, ali bes preti da provali iz njega. Želi da vidi čovekovo lice, ali unaokolo vlada mrkli mrak. „Tvoja volja, gospodaru”, kaže Alandar, a glas mu zvuči neizrecivo umorno. „Imaš li nameru da podneseš izveštaj, onda? Moram li da ti čupam iz usta reč po reč?” Dok govori, glas mu postaje sve glasniji, sve dok se na kraju bezmalo ne pretvori u vikanje. U mraku oseća kako se Alandar štreca od njegovog gneva. „Žao mi je, gospodaru. Postavili su zamku da odvuku moje ratnike na drugi položaj, kako bi me naterali da pomislim da sam prozreo njihovu varku.” Alandar je dotad već shvatio trik neprijatelja, mada je još uvek

ošamućen nakon takvog dana i toliko iscrpljen da jedva može da govori. Ne sme da veliča neprijatelja, ali u glasu mu se čuje poštovanje kad nastavi da govori. „Napali su iz zasede moje ratnike nakon što smo ujahali za njima u dolinu. Video sam otprilike dvanaest tumana, predvođenih Kublajem i Urijang-Hadajem.” „Nisam li ti naredio da sačekaš dolazak glavnine vojske, ako opaziš neprijatelja?”, pita ga Arik-Boke. „Nisam li uzeo u obzir upravo ono što se danas dogodilo?” „Žao mi je, gospodaru. Učinilo mi se da sam prozreo njihov plan i da mogu da im zadam udarac u tvoje ime. Uvideo sam priliku da ih razbijem i krenuo na njih. Pogrešio sam, gospodaru kane.” „Pogrešio si”, ponavlja Arik-Boke. Ne želi više da sluša čovekova kukavna izvinjenja. Okreće se ka generalu sa druge strane. „Ojrače, razoružaj ovog čoveka i veži ga. Pobrinuću se za njega na dnevnoj svetlosti.” Ignoriše zvuke borbe kad se ratnici obruše na Alandara. Da li je zaista očekivao da će ga ostaviti u životu? Čovek je budala. Dok se na nebu pojavljuje srpasti mesec, bacajući slabašno svetlo, njegovi tumani stižu do bojnog polja sa kojeg je Kublaj utekao. Neki ljudi i životinje su i dalje živi, i čemerno dozivaju u pomoć ljude koji prolaze pored njih. Arik-Boke pažljivo vodi konja, jašući sporim hodom. Mrtvaci leže u gomilama na zemlji dok ih zaobilazi, a u daljini čuje kako ranjenici jecaju od bola. Gnev mu postaje čvrsta lopta u grudima i stomaku, tako da jedva može da ispravi leđa. Kublajev orlok je dobro odradio svoj posao. U središtu mrtvih Arik-Boke silazi sa konja i naređuje da se upale svetiljke. Zadah je užasan i, uprkos tmini, muve su posvuda, sleću na lica njegovih ljudi, tako da na svakih nekoliko trenutaka moraju da ih teraju mahanjem. Duboko udiše i sklapa oči dok ljudi pale uljanice svuda oko njega i kače ih na motke pobodene u zemlju. Svetiljke bacaju zlatnu svetlost, otkrivajući izbuljene oči i hladno meso svuda unaokolo. Arik-Boke blago drhti dok se okreće oko sebe, upijajući zastrašujući prizor. Usne mu se zgađeno tanje u liniju, a bes ga zaslepljuje. Njegov brat je zaslužan za sve ovo. „Dovedite mi Alandara”, kaže. Ne trudi se da gleda u nekom određenom pravcu, ali naređenje i pored toga biva brzo izvršeno. Ratnici dovlače bivšeg orloka i bacaju ga pred njegova stopala. „Jesu li tumani mog brata posle bitke krenuli na sever?”, pita ga ArikBoke.

Čovek koji je bio orlok njegovih armija pridiže se na kolena i klima glavom, držeći je spuštenu koliko god može. „Mislim da jesu, gospodaru.” „Znači, pošli su na Karakorum”, mrmlja Arik-Boke. „Još uvek mogu da ga uhvatim.” Zna zašto Kublaj želi taj grad. Na desetine hiljada žena i dece se ulogorilo u ravnici oko Karakoruma, čekajući da im se vrate muževi i očevi. Arik-Boke vadi dugački bodež iz korica privezanih za butinu. Iskidano meso njegovih ratnika leži svuda oko njega i neko mora da plati cenu svega toga. Zna šta mora učiniti. Alandar čuje struganje čelika o kožu i uplašeno podiže pogled. „Gospodaru kane, ja...” Glas mu zastaje u grlu kad ga Arik-Boke hvata za kosu i seče mu grkljan žestokim zamasima. „Dovoljno si govorio”, kaže mu u uvo. „Sada ućuti.” Alandar se trza i koprca, a kiselkast vonj mokraće ispunjava vazduh. Arik-Boke ga odguruje u stranu. „Izviđači! K meni!”, urla u noć. Dvojica najbližih izviđača mu brzo prilaze i skaču sa konja na tlo. Gledaju Alandarovo telo, a zatim brzo skreću pogled. „Danas ste naporno jahali”, kaže im Arik-Boke. „Ali se noćas nećete odmoriti.” Dvojica izviđača su mladi ljudi, još nisu napunili ni osamnaest. Ćutke klimaju glavom, nemi od strahopoštovanja što se nalaze u kanovom prisustvu. „Uzmite odmorne konje i jašite za Karakorum. Koristite kurirske postaje da promenite konje.” Skida prsten i dobacuje ga jednom mladiću. „Moraćete da prođete pored vojske mog brata, stoga jašite naporno i brzo. Želim da stignete u grad pre njega. Pronađite kapetana mojih gardista i kažite mu da sam mu poručio da je kucnuo čas. Razumete li? Tačno tim rečima. Ponovite naređenje.” Dvojica izviđača recituju njegove reči, a Arik-Boke zadovoljno klima glavom. Za sve stvari mora da se plati cena. Dok Kublaj stigne do grada, naučiće cenu svoje pobune. Arik-Boke se osmehuje na tu pomisao. Možda će se Kublajevi ljudi pobuniti kada shvate koliko ih košta njegovo izdajstvo. Arik-Boke će se možda vratiti natrag u prestonicu i zateći svog brata već umorenog njihovim rukama.

42 Noć je hladna i tiha dok Kublaj jaše prema Karakorumu. On i njegovi ljudi dele komade crnog mesa i jedni drugima dodaju mešine ukiseljenog mleka ili nerazblaženog airaga da nakvase grlo. Nemaju vremena da stanu i proslave pobedu, ne dok su im Arik-Bokeovi tumani tako blizu za petama. Kublaj je nakratko video sina kada je projahao pored njega na nekom zadatku za starešinu svog mingana. Čovek je nesumnjivo predložio mladiću da jaše nadomak kana. Njegovi ljudi su sredili tu vrstu suptilnog gesta, a Kublaj zna da su ponosni što njegov sin jaše sa njima, uza sve poverenje koje to nagoveštava. Sažaljeva neprijatelja koji pokuša da se ustremi na taj određeni mingan. Ratnici će poklati svakog ko se približi kanovom nasledniku. Premda su mu misli spore i trome, Kublaj razrađuje planove dok jaše. Mora da umakne pre praskozorja, ali su se njegovi ljudi čitav dan borili ili jahali i sada klonu u sedlima od umora. Bez zaustavljanja za odmor, lišavaće snage i iznurivaće svoje ljude u trenutku kada mu je potrebno da budu na vrhuncu snage. Već je izdao zapovest da ljudi jašu u parovima, pri čemu jedan drema u sedlu, dok drugi drži dizgine njegovog konja, ali njegovi ratnici moraju da sjašu i odspavaju bar nekoliko sati. Urijang-Hadaj je verovatno najstariji čovek pod njegovim zapovedništvom, ali na slaboj mesečini orlok deluje odmorno i strogo kao i uvek. Kublaj mu se umorno smeši, trudeći se da se odupre uspavljujućem ritmu konjskog hoda, naglo trzajući glavom kad se uhvati kako tone u san. Jedna od prednosti sedla sa visokim oglavljem jeste to što drži čoveka bolje od nekih drugih dizajna, ali i dalje oseća kako može da padne ako ga san savlada. Zeva na svakih nekoliko sekundi. „Jesi li saznao koliko smo ljudi izgubili?”, pita orloka, više da ostane budan negoli zato što zaista želi da zna. „Ne mogu da budem siguran do prvog svetla”, odgovara Urijang-Hadaj. „Rekao bih dva tumana, ili malo više.” „U jednom danu”, pita zgranuto Kublaj, a reči mu same izleću iz usta. Urijang-Hadaj ne skreće pogled. „Ubili smo ih više. Neprijatelj koristi istovetne lukove i ima iste veštine. Cena će uvek biti visoka.”

Kublaj pravi grimasu, a potom podiže pogled ka zvezdama. Broj umrlih je zaprepašćujući, jednak celokupnim gubicima u borbama protiv carstva Sung. Mnogi među njima su još uvek živi, ranjeni i usamljeni dok čekaju da ih Arik-Bokeovi ratnici pronađu i zariju im nož u meso. Drhti na pomisao o takvom poslednjem bdenju. Nakon godina provedenih sa njima na teritorijama Sunga, svaki ratnik je gubitak. Arik-Boke uopšte ne može da pojmi takvu vrstu lojalnosti koja je tokom godina izrasla između njega i njegovih tumana. Gura misao u zapećak uma, znajući da će se samo ponovo razbesneti na svog budalastog brata. Dubina njegovog gneva još uvek može da ga iznenadi, ali prepuštanje besu smatra slabošću. „Četiri dana do Karakoruma”, kaže naglas. „A ljudi mog brata će nam čitavim putem biti za petama.” Urijang-Hadaj ne odgovara, a Kublaj shvata da mu nije postavio pitanje. Smeši se što stariji čovek može da bude toliko ćutljiv nakon svega što su proživeli zajedno. „Imam još jedan trik u rukavu, orloče. Kad stignemo do Karakoruma, možemo da se okrenemo da branimo grad i naš narod. Načiniću od ArikBokea neprijatelja u očima nacije. A kada bitka bude na vrhuncu, Bajar će ga napasti.” Orlok i dalje ćuti, a Kublaj uzdiše. „Šta misliš o tome?” „Mislim da imaš deset tumana, ili manje, dok tvoj brat ima dvanaest, ili više”, kaže najzad Urijang-Hadaj. „Mislim da nam ponestaje strela i kopalja. Ne mogu da kujem nikakve planove sa rezervnim snagama koje moraju da prevale tri i po hiljade kilometara, ili više.” „Vratio si se natrag od Hulegua. Bajar će takođe stići”, kaže Kublaj. „A meni će biti drago što ga vidim, ali moramo da se pripremimo za najgore. Potrebno nam je oružje.” Kublaj brekće. Trebalo je već da zna, nego da očekuje reči ohrabrenja od orloka. Čagatajski kanat im je obezbedio mnoštvo namirnica za vojni pohod. Algu je poslao arapske dečake da podignu lažni oblak prašine koji je odigrao tako značajnu ulogu u njihovoj prvoj bici, a hrana i piće i dalje pristižu iz njegovih gradova. Pa ipak, Urijang-Hadaj je u pravu, strele i koplja su im trenutno najvažnija briga, a poslednje komade oružja potrošiće u jednom jurišu. „Ako možeš da učiniš da se strele i koplja pojave u narednih nekoliko dana, orloče, zahvaliću ti se na kolenima. Sve do tada, nema svrhe raspravljati se o tome.” Urijang-Hadaj dugo ne progovara, razmišljajući.

„U Karakorumu postoje zalihe oružja, dovoljno strela da napunimo svaki tobolac”, kaže napokon. Kublaj suzbija poriv da se podsmehne ideji. Starijem čoveku su poznate šanse jednako dobro kao i njemu. „Misliš li da možemo da ih uzmemo?”, pita. „Ne, ali Arik-Boke može.” Kublaj se štreca na njegove reči, ali klima glavom. „U grad još uvek nisu stigle vesti o bitkama. Mogu da pošaljem ljude u njegovo ime sa naređenjima da na zaprežnim kolima donesu nove strele i koplja. To je dobra ideja, rekao bih. Mogla bi da upali.” „Sa tvojom dozvolom, poslaću nekoliko izviđača sa naređenjima, ljude za koje verujem da mogu uspešno da odigraju ulogu.” „Imaš je”, odgovara Kublaj. Nemo se zahvaljuje nebeskom ocu na čoveku koji jaše pokraj njega. U tami, nekako je lakše razgovarati s njim nego inače. Nijedan muškarac ne može dobro da vidi drugog, a Kublaj razmatra da mu poveri tajnu koju je saznao godinama ranije u arhivama Karakoruma. Umor mu zavezuje jezik, ali impulsivno odlučuje da progovori. „Jednom sam pronašao izveštaj o tvom ocu”, kaže. Tišina se naizgled produbljuje, a Kublaj se pita da li ga je Urijang-Hadaj uopšte čuo. „Jesi li još uvek budan?” „Jesam. Znam ko mi je otac. To nije nešto o čemu sam navikao da...” Glas mu se gubi. Kublaj se trudi da dovede zbrkane misli u red, da pronađe prave reči. Već godinama zna da je Urijang-Hadaj Cubodajev sin, ali nikad nije pronašao pravi trenutak da mu predoči to saznanje. Spoznaja da orlok to već zna ispunjava ga čudnovatim razočaranjem. „Dopadao mi se, znaš. Bio je čovek kakav se retko rađa.” „Čuo... čuo sam mnogo priča o njemu, gospodaru. Nikad ga nisam upoznao.” „Proživeo je poslednje godine života kao običan pastir, jesi li to znao?” „Jesam.” Urijang-Hadaj izvesno vreme razmišlja, a Kublaj ćuti. „Ti si odrastao sa Džingisom kao dedom, gospodaru. Pretpostavljam da znaš za njegovu dugu senku.” „Oni nam se čine velikim poput džinova”, mrmlja Kublaj. „Dobro mi je poznato to osećanje.” Ovo je uvid u Urijang-Hadajevu psihu koji nije očekivao. Orlok se uzdigao kroz činove bez bilo čijeg imena da mu u tome

pomogne. Po prvi put Kublaj razume ponešto od onoga što pokreće tog čoveka. „Mislim da bi se ponosio tobom”, kaže Kublaj. Urijang-Hadaj se kikoće u tami. „A Džingis bi bio ponosan na tebe, gospodaru. A sada prepustimo senke naših predaka noći. Moramo da pronađemo reku i napojimo konje, a ja ću se srušiti iz sedla ako se uskoro ne odmorim.” Kublaj se smeje i ponovo zeva na ideju sna. „Tvoja volja, orloče. Ti i ja ćemo učiniti naše očeve i dede ponosnim.” „Ili ćemo im se pridružiti”, odgovara Urijang-Hadaj. „Da, ili ćemo im se pridružiti, jedno ili drugo.” Kublaj zastaje i prstima trlja prašinu iz očiju. „Arik-Boke se sada neće zaustavljati, ne dok jašemo ka prestonici. Goniće svoje ljude do potpune iznemoglosti u poteri za nama.” „Želeo si da tvoj brat bude očajan. Ako Bajar ne dođe...” „Doći će, orloče.” Tri naredna dana su među najčudnijima koje je Kublaj ikada doživeo. Bio je u pravu kad je rekao da će Arik-Boke terati svoje ljude do krajnjih granica izdržljivosti. Armije su drugog dana prošle pored četiri kurirske postaje i znale su da su između svitanja i sumraka prevalile sto šezdeset kilometara. Izviđači mile na ivicama obe vojske, tako da ponekad dolazi do sitnih čarki, ili zalaze u domet strela tako da pogođeni padaju na zemlju praćeni gromoglasnim klicanjem najbližih ratnika. U sumrak trećeg dana, dve vojske su međusobno udaljene nepunih petnaest kilometara, a nijedna ne može da smanji ili da poveća taj razmak. Kublaj je izgubio pojam o broju konja koje je promenio dok Urijang-Hadaj i on daju sve od sebe da odmore životinje, ali nikad nema dovoljno vremena za ispašu i moraju da ostave na stotine konja kada polome noge ili postanu sipljivi. Čitavim putem oseća Arik-Bokeov dah za vratom i može samo da napreže oči i zuri u daljinu, pogledom tražeći Karakorum. Ljudima najteže pada sumrak. Kublaj ne može da naredi odmor sve dok nije potpuno siguran da se i njegov brat zaustavio. Budući da su vojske toliko blizu jedna drugoj, ne usuđuje se da predahne na mestu gde bi ArikBoke mogao iznenada da napadne. Izviđači ga neprestano izveštavaju o položaju bratovljeve armije, sve dok mu napokon ne donesu povoljne vesti