Conn Iggulden - 05 Osvajac (SR)

ramenima. Oko grada gori mnoštvo vatri, a tušta i tma muškaraca i žena zbija se oko njih da bi se ugrejali. Hulegu i Arik-Boke sedaju i pridružuju se bdenju, sve vreme razgovarajući o kanu i bratu koga su izgubili. Ukazuju mu poštovanje pljujući airag u vazduh i obojica se opijaju kao životinje. Hulegu je preplanuo pod žestokim suncem muslimanskih zemalja. Čak i miriše drugačije, na karanfilić i neobične začine. Dok protiče ta prva noć, oči mu blistaju dok Arik-Bokeu opisuje zemlje koje je video, sa suncem obasjanim planinama i prastarim tajnama. Priča mu o Persijankama nagaravljenih očiju koje je gledao kako plešu dok ne popadaju s nogu, dok im znoj kaplje sa tela poput dijamanata na svetlosti gozbenih vatri. Pripoveda o velikim pijacama, o zmijama i mađioničarima, o mesingu i zlatu. Glas mu je promukao od prisećanja i strahopoštovanja. Pre osvita zore Arik-Boke shvata da Hulegu ne želi da vlada carstvom velikog kana. Njegov brat je zavoleo pustinjske zemlje, a čak i sada jedva čeka da se vrati natrag u njih, mrzeći svaki dan proveden na hladnim ravnicama mongolske domovine. Ujutru ječeći ustaju na noge, dok im kosti škripe, ali su u miru jedan sa drugim. Arik-Boke polako diše, terajući mišiće da se opuste. Kucnuo je čas: nacija čeka da im se obrati. Duboko udiše i puni pluća vazduhom prezasićenim mirisom tamjana. „Moj brat Monge mi je na staranje poverio domovinu nacije, ravnice na kojima se rodio lično Džingis. Kada je otišao, dao mi je vlast nad Karakorumom. Nastaviću njegovo delo, njegove ambicije, njegovu viziju malih kanata. Nacija ne sme da ostane nezbrinuta, u tome smo se složili.” Srce mu bubnja u grudima i ponovo udiše. „Ja ću biti veliki kan, naslednik Džingisa, Ogedaja, Gujuka i mog brata Mongea. Zakunite mi se na vernost i poštujte želje mog brata.” Hulegu se prvi spušta na kolena, a Arik-Boke mu stavlja ruku na rame. Za njim slede Mongeovi sinovi, tako da svi prisutni poglavari vide. ArikBoke im je ponudio zemlje i bogatstvo, i nije morao da im objašnjava šta će se desiti ukoliko ga odbiju. Nakon takvog javnog čina, niko im neće šaputati u uvo kako su mogli da uzmu kanat. Dokle god pogled dopire, tumani slede njihov primer. U talasu koji se širi nalik mreškanju vode kada se baci kamen u mirno jezero, okupljeni velikaši padaju na kolena i nude mu šatore, konje, so i krv. Arik-Boke jedva primetno drhti i sklapa oči. Ogromnom skupu na ravnici ispred zidina Karakoruma nedostaje jedino Kublaj. Njegov brat će čuti vesti od kurira

koji čekaju spremni da odgalopiraju, ali do tada će već čitav svet saznati da postoji novi kan. Kublaj nije čovek velike ambicije, ili bi svakako izazvao Mongeovo pravo na presto još dok su svi bili mladi. Arik-Boke pokušava da ignoriše crva sumnje. Kublaj je trebalo da se vrati kući kada je saznao za Mongeovu smrt, ali nije. Njegov stariji brat je sanjar, podesniji za biblioteke i svitke negoli za vladavinu nacijom. Ako odluči da ga izazove, Arik-Boke će mu odgovoriti svom silom nacije. Smeši na pomisao o učenjaku koji jaše u rat. Kublaj je poslao u Karakorum žene i decu svojih tumana. Oni mu se takođe zaklinju na vernost, klečeći u prašini ispred Karakoruma. Baš kao što su Mongeovi sinovi odabrali svoj put, tako će i Kublaj biti primoran da prihvati novi poredak. Arik-Boke uzdiše od zadovoljstva dok posmatra prizor tolikih desetina hiljada na kolenima pred sobom. Najmlađi sin Toluja i Sorhatani usudio se da ispruži ruku kada je narodu bio potreban kan. Ovo je njegov dan, a sunce se još uvek uzdiže na nebu.

TREĆI DEO 1260. n.e.

32 Carska dvorana za sastanke u srcu grada Hangdžou u stanju je potpunog rasula. Velikodostojnici carstva Sung su se okupili iako nisu sazvani, osećajući kako ne smeju da propuste šta god da se dešava. Dok jutro odmiče, glasnici i sluge neprestano obaveštavaju one koji su još uvek u gradskim kućama. Sve više i više plemića naprečac donosi odluku i poziva nosače i nosiljke. Mlađi plemići dolaze jašući na konjima, noseći mačeve za pojasevima i okruženi odanim gardistima. U dvorani ne postoji osećanje mira ili bezbednosti. Napetost i halabuka rastu iz časa u čas. Plemići su doputovali sa svojih poljskih imanja da prisustvuju pogrebu starog cara, ali su nakon sahrane ostali u gradskim rezidencijama, čekajući da ih novi car pozove na savetovanje. Mongolske vojske su došle nadomak prestonice. Hangdžou je prožet strahom, a vazduh zasićen grozničavom napetošću. Vojnici na zidinama naprežu oči gledajući u daljinu, kao da se mongolska prethodnica može bez ikakvog upozorenja pojaviti iz jutarnje magle. Informacije prelaze iz ruke u ruku u zamenu za vrećice pune srebrnih novčića, dok trgovci glasinama pretvaraju malo znanje u ogromnu zaradu. Današnje okupljanje je izazvala glasina da se novi car sprema da ih sazove. Niko ne zna ko ju je započeo, ali vesti pre zore stižu u svaku plemićku kuću. Praskozorje ne donosi nikakav zvaničan poziv, a jedva desetak velikaša se okupilo u carskoj dvorani i zauzelo mesta. Glasine da su oni tamo se šire, a dok jutro polako odmiče, njihov broj se udvostručuje, budući da se stariji plemići brinu da ne budu isključeni iz nekog važnog događaja. Prelomna tačka se dešava u rano popodne. Nezavisno jedni od drugih, osam poslednjih poglavara plemićkih kuća carstva Sung odlučuju kako više ne mogu da čekaju da ih novi car pozove. Zajedno ulaze u dvoranu okruženi mačevaocima i slugama, tako da je prostorija krcata kad sunce počne da zalazi. Plemić Sung Vin je u središtu svega, visok i mršav u beloj odori žalosti. Mnogi drugi velikaši nose manje tradicionalnu tamnoplavu odeću u znak žalosti zbog careve smrti, ali nema nikakvog znaka pogrebne smirenosti. Gong koji obično označava početak zasedanja se ne oglašava i mnoštvo očiju gleda ka njemu, još uvek očekujući gromoglasni zveket koji će

uspostaviti mir u dvorani. Gong ne može da se oglasi bez careve naredbe da se okupe, ali oni su ipak tamo, čekajući nekakvo delo ili govor. Niko ne zna kako da počne. Dok polako pada mrak, Sung Vin zauzima centralnu poziciju na otvorenom podijumu i pušta druge plemiće da mu priđu. Preko svojih slugu i vazala mešetari informacijama, opažajući frakcije koje se zakratko okupljaju, a zatim rasipaju nalik mahunama svilenih buba na vetru. Ne pokazuje nikakve znakove umora i, štaviše, čini se kao da postaje sve energičniji, a njegova visina i samopouzdanje zapovedaju prostorijom. Sve više ljudi se tiska oko njega, a halabuka postaje zaglušujuća. Sluge donose hranu i piće, a okupljeni velikaši ih uzimaju ne pomerajući se sa svojih mesta. Na licima okupljenih plemića se vidi napetost, pa čak i strah. Zabranjeno im je da se okupljaju bez izričitog carevog naređenja, a mnogi, odlučivši da to učine, rizikuju titule i imanja. Ne bi se usudili da dođu da je car Licung kojim slučajem i dalje živ. Naslednik zmajevog prestola im je nepoznat, dečak star svega jedanaest godina. Ta činjenica im je, iznad svega ostalog, dozvolila da se priključe mnoštvu u dvorani. Nebeska svetlost je ugašena, a carstvo je najednom ostalo bez vođstva. Suočeni sa takvim znamenjem, plemići donose krhki konsenzus. Više ne mogu da ignorišu prisustvo neprijatelja. Sung Vin oseća metež poput snažnog pića u krvi. Svi koji stupe u prostoriju mogu da ga vide nasred podijuma, predstavnika jedne od najstarijih plemićkih loza u carstvu. Tiho se obraća svojim vazalima, predstavljajući središte smirenosti i tradicije usred sve burnije oluje. U vazduhu se oseća kiselkasti miris opijuma, a Sung Vin zabavljeno posmatra kako plemići ispred sebe postavljaju ukrašene poslužavnike, umirujući živce ritualom koji počinju valjanjem mekanih pilula na bronzanim sudovima i završavaju zavaljujući se u naslone sedišta i snažno uvlačeći opijumska isparenja iz staklenih cevi, obavijeni gustim oblacima dima. Prsti mu se trzaju od siline poriva da im se pridruži, ali se kontroliše. Sastanak je nova stvar, a on ne sme sebi da dozvoli da mu droga pomuti pamet. Kad sunce počne da zalazi, veliki broj prisutnih velikaša se spušta na porcelanske ćupove koje unose sluge. Dugačke odore sve skrivaju od pogleda dok prazne nabrekle bešike i creva, a sluge brzo iznose sadržaj posuda tako da plemići mogu da ostanu na svojim mestima. Sung Vin čeka pravi trenutak. Postoje najmanje dve druge grupe koje još uvek mogu da

otvore zasedanje. Jedna može da se prenebregne, budući da nema naročito veliku podršku, ali je mladić u središtu druge crven u licu od iznenadnog uzdizanja do moći. Brat plemića Jin Fenga je ubijen u najskorijem napadu na mongolsku vojsku. Njegova smrt je trebalo da oslabi porodicu za čitavu narednu godinu, ali se novi poglavar porodice vešto uhvatio ukoštac sa odgovornošću. Sung Vin se mršti dok se priseća trgovinskog sporazuma koji je pokušao da isposluje sa njihovom porodicom. Ugovor je delovao kao podrška prijatelja, finansijski dar sa šačicom uslova koji je trebalo da im pomogne da prebrode teška vremena dok se kuća ne stabilizuje. Jedna skrivena klauzula bi mu dozvolila da prisajedini deo njihove zemlje ako ne izvrše ugovorene novčane obaveze. Sporazume je bio savršen, istovremeno suptilan i moćan. Uvredili bi ga ako ga odbiju, a on je čekao da mu se vrati potpisan i zapečaćen dokument. Kada je ugovor stigao, oduševio se kad je ugledao savršene linije porodičnog pečata na debelom pergamentu. Pustio je da mu pogled odluta naniže do rečenice koja je činila sporazum oružjem oštrim poput bilo kog bodeža. Rečenica nije bila tamo. Sung Vin iznervirano odmahuje glavom na to sećanje dok Jin Feng tapše po ramenu nekog pristalicu. Iskopirati dokument i pečate tako savršeno, sve do rukopisa njegovog ličnog pisara, bilo je genijalno. Teško da može da se požali. Mogao je ili da prihvati izmenjeni ugovor ili da pusti da slučajno bude uništen u vatri i pošalje svoje izvinjenje. Prihvatio ga je, priznavši dobar potez. Sung Vin kroz spuštene očne kapke posmatra svog komšiju, pitajući se da li bi bilo najbolje da pusti Jin Fenga da otvori zasedanje i time rizikuje nasrtaj carske osude. Prva osoba koja bude zvanično govorila najviše rizikuje, ali posredi je prednost koju ne sme da propusti. Sung Vin se kradomice osmehuje, uživajući u napetosti u ramenima i načinu na koji mu otkucaji srca udaraju u venama. Čitav život uključuje rizik. Polako ustaje usred sveopšteg meteža, a njegovi vazali smesta prestaju da pričaju i okreću se ka njemu. U toliko napetoj gomili, ta jednostavna akcija je sasvim dovoljna da privuče svakome pažnju. Okupljeni plemići u metežu primećuju jezero spokoja, koji se munjevito širi kroz prostoriju. Ljudi prekidaju šaputanje ili otvorene prepirke i nedostojanstveno krive vrat da bi videli ko se to usuđuje da progovori bez carevog zvaničnog dopuštenja.

Sung Vin poslednji put u toku tog dana baca kratak pogled na nadsvođeni ulaz, tražeći carevog glasnika ili kancelara. Nimalo ne sumnja da je dečak po imenu Huajcung dotad već čuo za njihovo okupljanje. Doušnici bivšeg cara su u toj prostoriji, slušaju za račun svog novog gospodara, spremni da izveste svaku reč i ko ju je izgovorio. Plemić Sung Vin puni pluća vazduhom. Svejedno, njegov čas je kucnuo, a dvorana je utonula u muklu tišinu. Više od stotinu velmoža ga posmatra očima blistavim na svetlosti upaljenih lampi. Većina je preslaba da utiče na konačan ishod zasedanja, ali postoje trideset dvojica koji drže moć u svojim rukama, a Jin Feng je jedan od njih. Možda je u pitanju samo Sung Vinova uobrazilja, ali mu se čini da se moćnici ističu u masi. Iako svaki velikaš na sebi ima belu ili tamnoplavu odoru, bezmalo može da oseti tačke moći u prostoriji. „Gospodo”, kaže. Tišina je toliko sveprožimajuća da maltene uopšte ne mora da povisi glas. „Vaše prisustvo ovde pokazuje vaše razumevanje situacije. Nastavimo većanje znajući da car Lizong ne bi želeo da sedimo skrštenih ruku dok mongolski uljezi pustoše i uništavaju naše zemlje. U teškom smo iskušenju, gospodo, znajući da smo suočeni sa strašnim neprijateljem. Velike i drevne plemićke loze su izgubljene. Druge su prešle u ruke novih naslednika, dok je prava linija nasleđivanja prekinuta.” Čuju se prvi šapati, a Sung Vin podiže glas, suzbijajući ih. Isplanirao je svaku reč tokom dugih sati današnjeg dana. „Prihvatam svoj deo krivice koju svi delimo, to što smo se upustili u igre moći dok je carstvo patilo. Gledao sam kako plemići napuštaju ovu odaju i video kako se njihova imena urezuju na kamen počasti kao ljudi koji su pali da zaštite našu slobodu.” Gleda u Jin Fenga, a mladić mu s oklevanjem klima glavom. „Našim slabostima, našim međusobnim nepoverenjem, dozvolili smo dušmaninu da se približi carskoj prestonici više nego što je to iko učinio ranije. Bacali smo slamke u vetar u pokušaju da ga zaustavimo i traćili energiju na političke igre i lične osvete. Cena je bila visoka. Gospodo, uskraćena nam je naklonost nebesa. Car je otišao sa ovog sveta. U ovom trenutku slabosti i haosa, neprijatelj dolazi, kurjak sa krvavim čeljustima. Znate to.” Sung Vin još jednom duboko udiše. Jin Feng tada može da progovori i uskoči mu u reč. Nema carskog kancelara koji poziva govornike ili kontroliše debatu. Međutim, mladi plemić ćuti, čekajući.

„Bez carevog glasa”, nastavlja da govori Sung Vin, „nemamo moć da kao jedan dignemo carstvo na oružje. Svestan sam toga. Prihvatam to. Pokušao sam da doprem do cara Huajcunga, ali mi se niko sa dvora nije obratio. Znam da su neuki dvorani grubo odbili mnoge među vama. Zbog toga smo ovde, gospodo. Znamo da vuk dolazi u Hangdžou i znamo šta mora da se uradi. Moramo da mu se suprotstavimo, ili moramo da mu platimo danak da napusti naše zemlje. Nema trećeg izbora. Ukoliko ništa ne učinimo, omanuli smo u našoj dužnosti, a naša čast nije ništa vrednija od prašine. Ukoliko ništa ne učinimo, zaslužujemo uništenje koje će nesumnjivo uslediti.” Velmoža Sung Vin pravi dramsku pauzu, dobro znajući da će ga naredne reči odvesti u veleizdaju. Njegov život, njegova porodična loza, njegova istorija će biti izgubljeni ako car-dečak odluči da ga kazni za primer ostalima. Pa ipak, ukoliko mu pođe za rukom da porazi mongolske armije, zaslužiće zahvalnost carske porodice. Biće izvan svake kazne, nedodirljiv. Ne usuđuje se da mašta o tome kako će njegovi sinovi jednog dana postati carevi, ali će ga njegove današnje akcije primaći bliže zmajevom prestolu nego što je to bio ijedan od njegovih predaka. Ili će ga koštati glave. „Došao sam ovamo da se postaram da dejstvujemo. Prema tome, sazivam ratno veće. Pozivam sve velikaše Sunga da brane carstvo. Trideset tri plemićke kuće su danas ovde. Svi zajedno, skupa sa našim vazalima, raspolažemo sa više od milion vojnika. Sazivam glasanje saveta.” Jedan od njegovih slugu odlazi do drvenog sanduka postavljenog uz naspramni zid. Ukrašen umetnutom slonovačom, kovčeg je prastar i predivan predmet. Sluga u ruci drži železnu šipku i u poslednjem momentu gleda u svog gospodara, oklevajući. Sung Vin klima glavom, a sluga stavlja polugu u bravu i cima unazad, lomeći je. Dvoranom se širi uzdah zaprepašćenja. Svaki velikaš fascinirano i užasnuto gleda kako Sung Vinov sluga iz škrinje vadi duboku staklenu činiju, veću od njegove glave. Podiže je visoko u vazduh dok hoda natrag prema središtu podijuma. Druge sluge otvaraju kredence i vade kuglice od crnog i prozirnog stakla, koje stoje u uredno složenim nizovima na policama. Sluge se kreću kroz gomilu, deleći po dve kuglice svakom pripadniku najmoćnijih plemićkih kuća carstva. Okupljeni velikaši počinju da galame, a Sung Vin napreže oči i uši kako bi osetio raspoloženje u odaji. U tom trenutku ne može da ga proceni, a to ga nervira. Pojedinci će isuviše strahovati od careve osude da glasaju. Uzdržaće se od glasanja u svom

kukavičluku i slabosti. Ne može da zna kako će Jin Feng reagovati. Mongolski uljezi su raskomadali vojsku njegovog brata, ali je porodica drevna i njegova odluka će imati veliku težinu. Sung Vin podiže obe ruke u vazduh da im pokaže dve kuglice koje drži, jednu crnu, a drugu prozirnu. „Neka neutralna boja bude za plaćanje danka”, kaže, podižući crnu kuglicu. „Neka prozirna voda bude za rat.” Ubacuje prozirnu kuglicu u staklenu činiju, koja se vrti u sve sporijim krugovima sve dok se napokon ne zaustavi na dnu. „Ovako ja glasam, sa svojim vazalnim kućama. Ovo je moje jemstvo devedeset dve hiljade vojnika, konja i ratne opreme pod mojom komandom. Uništimo neprijatelja pred nama, u ime Nebeskog Sina. U ime cara Huajcunga i zmajevog prestola.” Sve do tog trenutka, Sung Vin dominira prostorijom. Kada se prozirna staklena kuglica zaustavi na dnu ogromne činije, okupljeni velikaši u blesku spoznaje shvataju da se od njih očekuje da odgovore. Sung Vin oseća kako mu na čelu izbijaju graške znoja i stoji veoma mirno, da ne bi videli kako mu se znoj sliva niz lice i shvatili koliko je napet. Poglavar najdrevnije kuće u carstvu sedi u jednom od prvih redova oko središnjeg prostora. Plemić Hong je krupan muškarac, a zvanična odežda ga čini još širim. Sedi mirno sa rukama oslonjenim na kolena. U desnoj šaci vrti dve kuglice, koje kuckaju u tišini. Sung Vin čeka da se Hong pokrene i iznenađuje se kada krajičkom oka opazi kako Jin Feng ustaje i prilazi sluzi sa staklenom činijom. Hong obazrivo posmatra, a samo mu se prsti desne šake pokreću. „Ovo je dan za novotarije”, kaže Jin Feng. „Moj brat Jin An je dao život da zaštiti naše zemlje i sačuva našu čast. Sjuen, Nebeski Sin, umro je zajedno s njim, a njegovom smrću se okončala plemenita kineska loza. Zarad odbrane carstva, mogu li da ponudim išta manje od svog života?” Gleda oko sebe u okupljene velmože i klima glavom, kao da ih razume. „Naša je dužnost da spalimo trnje na našim njivama. Moji vazali i ja glasamo za rat.” Jin Feng ubacuje još jednu prozirnu kuglicu u činiju, a ona se čangrljajući vrti ukrug, privlačeći pogled svakog čoveka u dvorani. Jin Feng se kratko klanja Sung Vinu. Stariji čovek mu se ne dopada, niti mu veruje, a kada im se pogledi zakratko susretnu, ne može da suzbije sumnje koje bukte u njemu. Pa ipak, bar ovaj put, Sung Vin ima pravo. Jin Feng dodaje crnu

kuglicu sluzi i vraća se natrag do svog sedišta dok prilaze još dva plemića. Obojica stavljaju prozirne staklene kuglice u činiju i vraćaju sluzi crne. Sung Vin počinje da se opušta dok još trojica muškaraca dolaze i ubacuju prozirne kuglice. Vidi kako plemić Hong ustaje sa sedišta. Čovek se kreće sa lakoćom, graciozno i snažno. Jedan je od šačice prisutnih plemića koji ne zapostavlja svakodnevno vežbanje sa mačem i lukom. Plemić Hong drži obe kuglice iznad staklene činije. „Ovde ne vidim carevog kancelara”, kaže, a glas mu gromko odzvanja po odaji. „Nisam čuo udarac gonga koji otvara ovo savetovanje.” Sung Vin ponovo počinje da se preznojava na njegove reči. Premda je tek daleki rođak pokojnog cara, Hong je i dalje član carske porodice. Još uvek može da promeni tok glasanja ako odluči da upotrebi svoj uticaj. Hong se osvrće po dvorani. „Srce mi krvari na ideju o plaćanju danka tom neprijatelju, ali će nam to kupiti dovoljno vremena da car Huajcung uspostavi red. Voleo bih da predvodim vojsku ako se izglasa odlazak u rat, ali bez carskog odobrenja, ne mogu da pridodam sudbinu svoje kuće toj odluci. Stoga, biram plaćanje danka.” Plemić Hong ubacuje crnu kuglicu u činiju, a Sung Vin se sa mukom suzdržava da se ne mršti na čoveka. Hong je svojim govorom otkrio jedinu slabost, kao da može da se zaštiti od carevog gneva, a ipak očekuje da predvodi armiju ukoliko se glasanje okrene protiv njega. To je razdražujuće, ali tipično za politiku u toj odaji. Podsetio ih je na mogućnost carevog negodovanja, a odjeci njegovog govora počinju da se šire. Sung Vin ne pokazuje nikakva osećanja dok još četvorica plemića ubacuju crne kuglice u činiju. U sebi kipti od besa. Svetiljke dogorevaju do tamnožutih plamičaka, budući da nema carskih slugu da dopune ulje. Sung Vin stoji uspravan kao strela dok velikaši carstva Sung prilaze činiji jedan za drugim. Svega šačica njih progovara, mada prvi koji se uzdržava od glasanja objašnjava svoju odluku rečima koje, po Sung Vinovoj proceni, pokazuju samo kukavičluk. I pored toga, sedmorica ostalih se uzdržavaju od glasanja, pružajući obe kuglice slugama. Govor plemića Honga je naneo štetu, taman dovoljno da zaplaši slabiće i natera snažne na oprez. Sung Vin oseća kako se raspoloženje u odaji menja dok okupljeni plemići umesto rata biraju bezbedniji put plaćanja danka. Steže vilicu, osećajući kako mu zubi škrguću, dok crne kuglice jedna za drugom upadaju u staklenu činiju. Kada broj glasova dostigne odnos

jedanaest naspram sedam u korist plaćanja danka, pomišlja da održi još jedan govor, ali to bi značilo još jedno kršenje tradicije. Njegova šansa je došla i prošla. Dopušta sebi da besno zuri u ljude koji se uzdržavaju od glasanja, ali ćuti dok se staklena činija polako puni. Još dve crne kuglice upadaju, a za njima dve prozirne. Daleka nada se rasplamsava u Sung Vinovim ledenim mislima. Sledi još jedan glas za plaćanje danka, a zatim i dvojica uzdržanih, a ljudi čak nemaju hrabrosti da ga pogledaju u oči dok vuku noge natrag prema svojim mestima. Nakon što sve trideset tri velike kuće glasaju ili se uzdržavaju od glasanja, staklena činija je bezmalo puna. Sung Vin je pomno pratio tok glasanja, ali ne pokazuje nikakva osećanja dok sluge prebrojavaju kuglice, naočigled svih. „Deset kuća nije glasalo. Ima četrnaest glasova za plaćanje danka, a devet za rat”, obznanjuje glasom postojanim i prodornim kao u bilo kog carskog glasnika. Uzdiše od olakšanja. „Glasalo se u korist rata.” Sung Vin se smeši, dok mu se u glavi vrti od napora. Četrnaest je najnesrećniji mogući broj, koji na kantonskom i mandarinskom jeziku zvuči slično rečima „Želja za smrću”. Devet je broj snage, koji se povezuje sa samim carem. Rezultat nije mogao da bude jasniji, a mnogi muškarci u odaji se vidno opuštaju na ovaj znak nebeske naklonosti. Upustiti se u neki poduhvat pod brojem devet je blagoslov. Niko se ne usuđuje da dejstvuje pod brojem četrnaest, iz straha od potpune propasti. Potmuli zvuk odjekuje širom odaje, prekidajući uzbuđene razgovore koji su izbili nakon njegove objave rezultata glasanja. Sung Vin trza glavom u stranu, a usta mu se iznenađeno otvaraju. Carev kancelar stoji pored gonga, držeći palicu kojom je udario u okačenu metalnu ploču. Čovek je zajapuren u licu, kao da je trčao. Nosi tuniku i čakšire od bele svile, a u desnoj šaci steže štap, obeležje svog položaja. Žuto obojeni rep jaka visi mu iz stisnute pesnice dok stoji i kivno posmatra okupljene velikaše. „Ustanite pred carem Huajcungom, vladarem srednjeg kraljevstva. Ukažite počast Nebeskom Sinu!” Talas šoka se širi dvoranom. Svaki muškarac skače na noge. Car ne prisustvuje konklavi plemića. Premda se okupljaju na njegovu zapovest, carsku volju odvajkada sprovode njegovi predstavnici u toj odaji. Od stotinu prisutnih velikaša, svega trojica-četvorica su se ranije našla u carevom prisustvu i preplavljuje ih strahopoštovanje dok gong ponovo odzvanja.

Nema nikakvog reda u načinu na koji plemići Sunga padaju na kolena. Njihovo delikatno uvažavanje društvenog statusa i hijerarhije nestaje dok im se umovi i lica prazne u užasu. Sung Vin pada na kolena kao da su mu se noge pretvorile u vodu, a čašice kolena mu oštro udaraju o pod. Svuda po odaji ostali velikaši slede njegov primer, pri čemu se pojedini s mukom spuštaju na kolena u gužvi svojih slugu. Sung Vin na trenutak nazire dečaka u beloj tunici ukrašenoj izvezenim zlatnim zmajevima pre nego što spušta glavu i znojavim čelom tri puta dodiruje prastari drveni pod. Svi njegovi planovi i strategije se krše u paramparčad dok se nakratko pridiže, a zatim ponovo saginje, čelom dodirujući pod još tri puta. Pre nego što uspeva da dovrši treći naklon, car Huajcung je među njima sa svojim gardistima, samouvereno hodajući prema središtu prostorije. Sung Vin se pridiže na noge, mada i dalje gleda u pod, kao i svi ostali. Pokušava da razveje zbunjenost u glavi, trudeći se da shvati šta može da znači ulazak novog cara u odaju. Huajcung je nevelika figura, krhka naspram kršnih mačevalaca koji ga okružuju. Gardisti ne moraju da se trude da raščišćavaju pod, budući da se svi plemići povlače unazad da naprave prostora carskom prisustvu, uključujući i Sung Vina. Car Huajcung stoji uspravno i samouvereno pred velmožama, možda svestan da jednom jedinom reči može da naredi smrt svih prisutnih osoba. Ne bi se odupirali naređenju. Poslušnost je preduboko ukorenjena u njima. Sung Vin grozničavo razmišlja dok čeka da dečak progovori. Car izgleda bezmalo nalik oživljenoj lutki, a obrijana glava mu blista na svetlosti uljanica. Sung Vin shvata da carska posluga dopunjuje ulje u svetiljkama dok prostorija postaje sve osvetljenija, sve ih kupajući zlatnom svetlošću. Vidi devet zlatnih zmajeva koji se prepliću na carevoj tunici, simbole njegove vlasti i rodoslova. Potiskuje uzdah. Ukoliko Huajcung opovrgne rezultat glasanja, Sung Vin zna da mu je život okončan. Oseća kako drhti dok čeka da reči nepoznate osobe odrede sudbinu njegove kuće. Kada Huajcung progovori, glas mu je piskutav i prodoran, ali postojan. „Ko je sazvao ovaj sastanak?” Sung Vinu se grči stomak, dok ga prožima strah. Ne mora da gleda oko sebe kako bi znao da se svako oko u prostoriji okreće u njegovom pravcu. Pognute glave, oseća kako mu se usne trzaju. Tišina se ne prekida, a on klima glavom, prikupljajući sve svoje dostojanstvo. Dečak je ulaskom u dvoranu prekršio tradiciju. Posredi je jedan jedini čin koji nije mogao da

predvidi, a iza leđa stiska pesnice dok podiže glavu. Vrlo dobro zna da ne gleda dečaka u oči i drži pogled prikovan za pod. „Nebeski Sine, okupili smo se da odgovorimo na neprijateljsku pretnju.” „Ko si ti?”, pita dečak. „Ime ovog poniznog sluge je Sung Vin, Nebeski Sine, iz plemićke kuće...” „Govoriš li u ime svih ostalih, Sung Vine? Preuzimaš li na sebe njihovu odgovornost?” Umesto da osudi sebe odgovaranjem na pitanje, Sung Vin ponovo pada na kolena i čelom dodiruje toplo drvo. „Ustaj, Sung Vine. Pitao sam te nešto.” Sung Vin rizikuje kratak pogled po prostoriji, uveren kako može da oseti izbečeno zurenje plemića. Ni jedna jedina glava nije podignuta. Svi do poslednjeg, velikaši stoje oborenih pogleda u poniznom užasu u prisustvu cara. Uprkos tome što je dečak, Huajcung predstavlja sama nebesa, božansko prisustvo u prostoriji običnih ljudi. Sung Vin tiho uzdiše. Želi da vidi rađanje nove ždrebadi na svom imanju, rezultat pažljivo odabranih i ukrštanih pasmina. U to je uložio toliko vremena i truda koliko i u bilo šta drugo u svom životu. Oseća stezanje u grudima na pomisao o svojoj ženi i sinovima. Ukoliko car odluči da napravi primer od njegove porodične loze, naređenje o pogubljenju stići će uvezano svilenim žutim vrpcama. Njegove kćeri će biti ubijene, a porodično imanje spaljeno. „Govorim u njihovo ime, Nebeski Sine. Ja sam sazvao današnje zasedanje.” Čvrsto zatvara usta kad oseti kako ga izdajnički strah nagoni da brblja izgovore. „I tako si izvršio svoju dužnost, Sung Vine. Jesu li moji plemići glasali za razvijanje ratnih stegova?” Sung Vin iznenađeno trepće i guta knedlu, dok pokušava da razume. „J-jesu, Nebeski Sine.” „Onda budi ponosan, Sung Vine. Danas si delovao u carevo ime.” Sung Vin muca u odgovor, savladan osećanjem olakšanja dok se dečak okreće ka okupljenim velikašima. „Pre nego što je umro, ujak mi je rekao da je ova odaja leglo zmija otrovnica”, kaže im dečak. „Kazao mi je da biste radije videli Hangdžou u plamenu, nego rizikovali vaše dostojanstvo i čast. Vidim da je pogrešio.”

Sung Vin oseća neslućeno zadovoljstvo dok gleda kako se ljudi koji su glasali za plaćanje danka nelagodno meškolje, uključujući i plemića Honga. Car nastavlja da govori glasom punim samopouzdanja. „Neću započeti vladavinu pod pretnjom, gospodo. Napustićete ovo mesto i okupićete svoje vojske. Vaši lični gardisti će marširati zajedno sa njima. Polažem svoj mir na vaše kuće i obećavam da neće ostati nezaštićene i ranjive u vašem odsustvu. Uništiću svaku plemićku kuću koja pokuša da stekne prednost na drugima.” Dečak-car se ponovo okreće ka Sung Vinu. „Ispravno si postupio, Sung Vine. U doba mira, možda bih pronašao manu u tvom rasuđivanju. Međutim, nismo u miru. Ukazaću počast tvojoj kući tako što ću postaviti neke članove tvoje porodice na istaknute položaje nakon što se vratimo.” „Nakon što se vratimo, Nebeski Sine?”, pita Sung Vin, razrogačenih očiju. „Naravno. Ja nisam starac, Sung Vine. Želim da vidim rat.” Na trenutak, Sung Vin vidi blesak u dečakovim očima. Stresa se od jeze, prikrivajući to dubokim naklonom. „Gospodaru Hong, ti ćeš predvoditi armiju”, kaže car Huajcung. Krupni muškarac kleči i čelom dodiruje pod. „Koliko ti je vremena potrebno pre nego što budem mogao da napustim Hangdžou?” Plemić Hong seda na pete, lica bolesnožućkaste boje. Sung Vin se osmehuje dok posmatra njegovu nelagodnost. Pokretanje milion vojnika zahteva zalihe, oružje, čitav grad opreme. „Mesec dana, Nebeski Sine. Ukoliko imam ovlašćenje, mogu da budem spreman do početka sledećeg meseca.” „Imaš sva ovlašćenja koja su ti potrebna”, odgovara Huajcung, a glas mu postaje grublji. „Neka oni koji mogu da čuju shvate da gospodar Hong govori u moje ime u ovome. Budite brzi, gospodo.” Okrenuvši se u mestu, dečak-car izlazi iz prostorije. Dok ostale velmože skreću pogled, možda jedino Sung Vin vidi kako niska figura drhti dok odlazi.

33 Kišne kapi potmulo dobuju po krovu kuće u koju se Kublaj smestio. Bivši vlasnik čeka na poljani zajedno sa svojom porodicom i gomilom seljana. Izgledaju poput napola udavljenih štenaca dok prolazi pored njih. Bar će ostati u životu. Selo okruženo palisadom potrebno mu je samo da u njemu prenoći. Ogromna vatra pucketa na ognjištu, a on joj prilazi bliže, puštajući da mu vrelina suši natopljenu odeću, sa koje se podižu pramenovi vodene pare. Povremeno šetka napred-nazad ispred ognjišta, pričajući i gestikulišući kao da diskutuje o budućnosti. „Kako mogu sada da stanem?”, pita. Njegova žena Čabi se proteže na prastarom divanu, mnogo puta krpljenom. Beba joj spava u naručju, ali se meškolji i deluje kao da će se probuditi svakog časa. Čabi umorno gleda u supruga, zapažajući kako su ga godine provedene u zemljama Sunga ispostile i izmoždile. U tom trenutku Kublaj ne bi prepoznao učenjaka kakav je bio nekad u Karakorumu. Posredi je nešto više od puke fizičke promene, iako je stekao mišiće koji daju gracioznost njegovim pokretima. Istinska promena je nastupila u bitkama u kojima je pobedio, baš kao i taktikama koje je koristio da pobedi. Čabi ga očajnički voli, ali se takođe plaši za njega. Šta god da mu je bila namera, Monge je očvrsnuo njenog muža, promenio ga. Iako je stari kan mrtav, još uvek ga mrzi zbog toga. Ne može da se seti poslednjeg puta kada je Kublaj otvorio neku knjigu. Njegova zbirka leži na zaprežnim kolima ispod nauljenog platna, previše dragocena da je napusti, ali se na knjigama hvata memla i zelenkasta buđ u vreme prolećnih kiša. „Da li je devojčica zaspala?”, pita je Kublaj, glasom još uvek grubim od ljutnje. „Jeste, najzad, ali ja te slušam. Kazao si da si doneo odluku. Zašto se i dalje mučiš sa ovim?” „Zato što sam toliko blizu, Čabi! Mogu da dodirnem Hangdžou, shvataš li? Sve što sam učinio u proteklih pet godina dovelo me je do ove tačke, a onda se kučkin sin od mog brata proglasio za kana! Treba li da napustim sve što smo postigli i vratim se kući, puzeći na stomaku poput pseta? Kako mogu sada da odem?”

„Kako možeš da ne odeš? Molim te, govori tiše, ili ćeš je ti ponovo uspavljivati”, odgovara mu Čabi. Iscrpljena je usled manjka sna. Bradavice je bole od dojenja, ali ne može da ostavi muža samog i rizikuje da se uspaniči ili obeznani od napijanja. „Kada su Cubodaja pozvali nazad sa pohoda na zapad, nikad se nije vratio”, kaže Kublaj i počinje ponovo da šetka tamo-amo. „Razumeš li? Ovo je moja prilika, moj čas. Ako nestanem, carstvo Sung neće ponovo pasti tako lako, čak i ako mi pođe za rukom da se vratim. Naučiće nešto iz ovoga i moraćemo da se borimo za svaki krvavi korak. Ako se uopšte vratim ovamo. Ako me ne ubiju na nekom dalekom bojištu dok se budem borio protiv rođenog brata! Kako može ovo da mi uradi, Čabi? Taj beskorisni, arogantni...” „Ne psuj pred detetom”, upozorava ga Čabi. Kublaj se mršti na nju. „Devojčica ne može da razume ni jednu jedinu reč, ženo.” „Nemoj ti meni ’ženo’, mužu. Želeo si da te saslušam i stoga te slušam, ali si rekao kako si odlučio da se vratiš kući. Zašto smo se zaustavili ovde, na ovom hladnom mestu? Zašto ništa nije rešeno?” „Zato što posredi nije jednostavno pitanje!”, breca se Kublaj. Njegova žena ustaje sa divana. „Gde ćeš?” „Na počinak.” Kublajevo raspoloženje se menja i prilazi joj, klečeći pored divana. „Izvini. U pitanju je samo to što sam mislio kako ne moram da čuvam leđa od rođenog brata. Ne od njega. Mislio sam da će me Arik-Boke uvek podržati.” Čabi ga miluje prstima po bradi. „Imaš li pojma koliko si se izmenio otkako smo napustili Karakorum? Možda se i on promenio. Pet godina je mnogo vremena, Kublaju. ArikBoke verovatno o tebi još uvek misli kao o svom učenjačkom bratu, zaljubljenijem u knjige i neobične ideje od bilo koga drugog u tvojoj porodici. Više te ne poznaje. A ni ti njega, ne više.” „Primio sam njegovo pismo”, kaže umorno Kublaj. Čabi se pridiže u sedeći položaj i gleda ga duboko u oči. „Dakle, zbog toga si toliko ljut. Šta piše?” Kublaj uzdiše. „Deo mene se još uvek nada da je u pitanju neka greška. Arik-Boke se proglasio za kana maltene u isto vreme kad sam i ja to učinio. Nema pojma o onome što radim ovde. Nadao sam se da će razumeti da imam pravo prvenstva nad njim, ali umesto toga mi je pisao kao da je ono

što je učinio već uklesano u kamenu.” Gnev ponovo kulja u njemu dok se priseća bratovljevih reči, napisanih rukom nekog dalekog pisara. „Naređuje mi da se vratim kući, Čabi. Moj najmlađi budalasti brat mi piše kao da smo nas dvojica ravnopravni.” „Odavno već niste dečaci, Kublaju”, tiho mu kaže Čabi. „Sada više nije bitno ko se prvi rodio. On je postao muškarac i bio je kan mongolskog zavičaja, nasledstva tvoje majke i Mongeovog poklona. Navikao se na to da predvodi naciju. Ne sumnjam da je razmotrio tvoju reakciju, ali tvoje iskustvo je stečeno na bojnom polju, u borbi protiv neprijatelja.” „To je nešto što će Arik-Boke shvatiti, ukoliko se suočim s njim u bici”, kaže Kublaj i steže desnu šaku u pesnicu. Nekoliko puta duboko udiše i izdiše, kontrolišući bes koji kulja u njemu. „Ne misliš valjda da je on u pravu?”, zahteva da zna. Ćabi odmahuje glavom. „Naravno da ne, mužu. Trebalo je da pitanje iznese pred vođe porodica i starije oficire. Trebalo je da razmisli o tome da ćeš se pre njega proglasiti za velikog kana. Ali sve to je sada stvar prošlosti. Besmisleno je raspravljati o tome šta je tvoj brat trebalo da uradi. Proglasio se za kana. Sada moraš da ga posmatraš kao muškarca, a ne kao dečaka kojeg si nekad podizao sa zemlje kada bi pao, ili kojem si pričao priče. I njemu je majka takođe bila Sorhatani, žena koja je godinama vladala nacijom. On ima istog oca kao i ti, koji je dao svoj život da spase Ogedajkana. Džingis vam je obojici deda. Ako nastaviš da smatraš Arik-Bokea slabićem ili idiotom, može te uništiti.” „Najpre ću ja njega ubiti”, kaže Kublaj. „Nisam očekivao da ću postati kan, Čabi. Monge je imao desetak sinova. Da je poživeo samo još nekoliko godina, imenovao bi naslednika i nasleđivanje prestola bi proteklo bez ikakvih problema. Ali on to nije učinio, a sada je mrtav i umesto toga, umesto...” Ne može da izrazi žestoku srdžbu koja ga ispunjava i prstima grabi prazan vazduh. „Moraš da se smiriš”, kaže mu Čabi. „Moraš da ostaviš po strani bes i izdajstvo i da razmišljaš kao kan.” Vrti glavom. „Takođe moraš da se odlučiš. Ili ga smatraj za neprijatelja, ili se odrekni kanata i zakuni mu se na vernost. Ili jedno ili drugo. Nema svrhe da se oteraš u ludilo razmišljajući o tome. Bilo kako, ne možeš da ostaneš u državi Sung.” Za tili čas, gnev njenog muža nestaje, a ramena mu se opuštaju dok stoji pred njom.

„To je takvo traćenje”, kaže tiho. „Izgubio sam dobre ljude. Svi smo propatili da bismo izvršili Mongeovo naređenje. Ne znam da li je očekivao da uspem ili ne. Možda je zapravo mislio da ću omanuti i da će on morati da dojaše i spase me. Ali ja sam ovde, i dalje stojim na nogama. Mogu da osvojim njihovu prestonicu, Čabi.” „A ukoliko to učiniš, izgubićeš svet”, mrmlja umorno njegova žena. „Sve si to već rekao ranije. Čak i ukoliko pobediš carstvo Sung, čak i ako ovde postaneš car, i dalje ćeš morati da se suočiš sa Arik-Bokeom. Uzećeš kanat za veću naciju, ali ćeš biti bratovljev vazal. Opet bi morao da odeš u Karakorum i položiš mu zakletvu vernosti.” Uzdiše kad beba počne da se vrpolji i ciči, i nežno joj stavlja mali prst u usta. I dalje spavajući, detence požudno sisa. „Ne mogu to da učinim”, kaže Kublaj, zureći u daljinu kao da može da vidi sve do mongolske domovine. „Ja sam kan, Čabi. Pravo je na mojoj strani i neću ga se odreći. Šta li je mislio kad se proglasio za kana? Uviđaš li šta mi je uradio? Nije imao pravo da to učini, Čabi. Nikakvo pravo.” Kublaj odmahuje glavom i okreće se da zuri u vatru. „Kada sam bio mlad, imao sam običaj da sanjarim o tome da ću slediti put koji je zacrtao Ogedaj, ali je to bila puka maštarija. Znao sam da će ga naslediti njegov sin Gujuk. Razumeo sam to. Kada je Gujuk umro, Monge je bio očigledan izbor. Bio je stariji, a ljudi su ga poštovali. Jahao je sa Cubodajem na zapad - bio je sve ono što ja nisam, Čabi. Tada nisam bio spreman. Podsmevao mi se zbog načina na koji sam se odevao i govorio, rugao se knjigama koje sam čitao.” „Sećam se”, kaže tiho Čabi. „Ali je bio u pravi, Čabi! Stvari koje sam video... ne, stvari koje sam uradio.” Ježi se dok mu bleskovi sećanja prolaze kroz um. „Bio sam nedužan. Mislio sam da razumem način na koji svet funkcioniše, ali sam bio jedva išta više od deteta.” Kublaj uzima gvozdeni žarač i počinje da džara plamteće cepanice, a vatromet blistavih varnica leti po prostoriji. Čabi rukom štiti devojčicu od vreline. „Ali više nisam dete”, kaže tihim i promuklim glasom. Spušta žarač i okreće se ka njoj. „Tada bejasmo tako mladi, ali voljom nebeskog oca, ja više nisam mladić koji nikad nije video nadute lešine. Ja sam kan. Svršeno je i neću to

menjati.” Steže pesnicu, uživajući u vlastitoj snazi. „Neću dopustiti da iko drugi stane na moje mesto.” Oboje okreću glavu ka spoljašnjim vratima kad gardista pročisti grlo stojeći u dovratniku, dok mu se kiša sliva niz nauljeni plašt i skuplja u baricu oko stopala. „Orlok Urijang-Hadaj je došao da te vidi, gospodaru kane”, kaže i duboko se klanja. Niko ne prilazi Kublaju a da prethodno ne prođe pored najmanje dvojice gardista koji ga temeljno pretresaju. Svaki kurir je prisiljen da se skine do gole kože pre nego što mu dozvoljavaju da se obuče i stupi u njegovu blizinu. Kuriri koji su stigli do Kublaja ostali su sa njegovim tumanima, radije nego da se vrate natrag u Karakorum sa vestima o njegovom proglašavanju za kana. Nauk Mongeove smrti je još uvek svež u sećanju nacije. To objašnjava zbog čega je Urijang-Hadaj crven u licu od besa dok ulazi u sobu, sklanjajući se od kiše. „Želeo si da me vidiš, gospodaru kane”, kaže orlok kroz stisnute zube. Utom primećuje Čabi i klanja joj se, povijajući leđa taman toliko da se nasmeši detetu u njenom naručju. „Gospo, nisam te video u prvi mah. Da li ti je kćer dobro?” „Spava po ceo dan i drži me budnom noću, ali da, dobro je. Vreme je da je probudim i nahranim.” Urijang-Hadaj klima glavom, maltene ljubazno. Kublaj ga iznenađeno posmatra, videći čovekovu stranu koju nikad ranije nije zapazio. UrijangHadaj nije poveo žene i decu na vojni pohod, a Kublaju jednostavno nije palo na pamet da bi strogi oficir takođe mogao da bude i nežni otac. Kublaj pročišćava grlo, a Urijang-Hadaj se ponovo klanja Čabi pre nego što se pridruži njenom suprugu kraj ognjišta. Kublaj mu pokazuje rukom da priđe vatri i ogreje se, a orlok stoji sa ispruženim rukama i zuri u plamenove. „Bio si čovek mog brata Mongea, Urijang-Hadaju. Znam to, i to mi ne smeta.” Gleda iskosa u orloka, ali čovek ne progovara. „Dokazao si odanost u borbama protiv armija carstva Sung”, nastavlja da priča Kublaj. „Ali to je sad stvar prošlosti. Čini se da moram povesti tumane natrag kući. Ukoliko dođe do bitke, suočićemo se sa mongolskim tumanima na njihovoj zemlji. Borićemo se protiv sopstvenog naroda, ljudi koje možda poznaješ i poštuješ.”

Urijang-Hadaj okreće glavu od plamenova, tako da su mu oči i lice u senci. Kratko klima glavom. „A ti želiš da znaš možeš li da mi veruješ, gospodaru. Shvatam.” Orlok razmišlja neko vreme, brišući kapljice kiše sa lica. „Ne vidim kako mogu da te uverim u svoju vernost, gospodaru. Istina je da me je tvoj brat Monge odabrao da ti predvodim vojsku, ali sam poslušao svako tvoje naređenje. Bio sam ti odan i kada si se proglasio za kana, zakleo sam ti se na vernost zajedno sa ostalima. Ako to nije dovoljno, ne znam šta još mogu da ti ponudim.” „Tvoja porodica je u Karakorumu”, tiho mu kaže Kublaj. Urijang-Hadaj klima glavom, a mišići vilice mu se stežu. „Jeste. To je istina za većinu ljudi, kako iz novih tumana tako i iz starih. Ako tvoj brat Arik-Boke uzme moju porodicu za taoce, ne postoji ništa što mogu da učinim da ih spasem. Doduše, očekivaću da ih osvetim.” Na trenutak, oči mu blešte sirovim gnevom, a Kublaj stiče iznenadan uvid koji donosi nešto nalik sramu. Njegova porodica već godinama manipuliše ovim čovekom. Kublaj prvi skreće pogled. Poslao je žene i decu svojih tumana nazad u Karakorum, a sada bi dao desnu šaku da može da opozove tu nedužnu odluku. To je Arik-Bokeu pružilo bodež koji će se zariti u srce ljudima koji se bore sa Kublajem. Još uvek ne zna hoće li ArikBoke upotrebiti pretnju, ali, kao što je Čabi kazala, on više ne poznaje rođenog brata. „Moram da isplaniram pohod na domovinu”, kaže Kublaj, maltene začuđeno. „Hoćeš li mi pomoći u tome?” „Dabome, gospodaru. Ti si kan. Moja odanost pripada tebi.” UrijangHadaj izgovara svaku reč sa takvom tihom rešenošću da Kublaj oseća kako njegove sumnje nestaju. „Kako bi ti započeo?”, pita. Urijang-Hadaj se osmehuje, svestan da je kriza prošla. „Smesta bih se povukao iz države Sung, gospodaru. Utvrdio bih bazu na kineskoj teritoriji, u okolini Šanadua. Tamo ima dovoljno hrane da ostanemo na bojnom polju. Tvoj brat mora da dovlači žito i meso iz Čagatajskog kanata i ruskih zemalja, stoga bih presekao njegove linije snabdevanja. Dobavljanje namirnica će odigrati veliku ulogu u ovom ratu.” Orlok počinje da šetka tamo-amo, nesvesno oponašajući Kublajeve kretnje pre njegovog ulaska u sobu. „Tvoj brat će imati vazalne kneževe, zaklete na vernost njemu lično. Najjače među njima moraš brzo da slomiš, kako bi

poslao poruku ostalima. Oduzmi svom bratu moć i podršku vazala, a kada se suočiš s njim u boju, propašće.” „Vidim da si razmišljao o tome”, kaže Kublaj sa osmehom. „Još otkako su pristigle novosti o smrti Monge-kana, gospodaru. Moraš da se vratiš kući i, ako budeš prisiljen, moraš porušiti Karakorum. Ti si kan. Ne smeš dozvoliti nekom drugom da prisvoji titulu.” „Ne smeta ti pomisao što ćeš morati da ratuješ protiv vlastitog naroda?”, pita ga Kublaj. Urijang-Hadaj sleže ramenima. „Borimo se neprestano već skoro pet godina, gospodaru. Tumani pod tvojim vođstvom su bili najbolji koje je Monge mogao da ti da, ali su u međuvremenu postali kudikamo snažniji. Ne laskam im kad to kažem. Nijedna vojska koju tvoj brat može da izvede na bojište ne može da nam se suprotstavi. Stoga, ne, ne smeta mi. Ukoliko odaberu da nacrtaju liniju na tlu, preći ćemo preko nje i rasporićemo ih.” Urijang-Hadaj zastaje, odmeravajući svoje sledeće reči. „Ne znam šta nameravaš da uradiš sa svojim bratom. Trebalo bi da znaš da ukoliko Arik-Boke zapreti porodicama naših tumana, možda nećeš biti u mogućnosti da mu na kraju poštediš život. Video sam kako ukazuješ milost čitavim gradovima, ali, kada si to činio, tvoji ratnici su gubili samo srebro i ratni plen. Ako tvoj brat bude imao krv na rukama kada se sretnemo s njim...” Prekida da priča kad Kublaj napravi grimasu. „Shvatam”, kaže Kublaj. Stariji čovek ga pomno posmatra. „Ako rat započne, okončaću ga. Ne želim da ga ubijem, orloče, ali kao što kažeš, postoje neke stvari preko kojih neću preći.” Urijang-Hadaj klima glavom, zadovoljan onim što vidi na Kublajevom licu. „Dobro. Važno je da razumeš šta se ovde nalazi na kocki. Ovo nije igra, niti porodična zavada koja se može razrešiti dobrom svađom i potonjim jakim pićem. Ovo će postati krvavo, gospodaru. Pretpostavljam da nisi obavestio brata o svojim namerama? Vidim da držiš kurire u zatočeništvu.” Kublaj odmahuje glavom. „To je bar nešto”, kaže Urijang-Hadaj. „Moći ćemo da ga iznenadimo, a to vredi pola tuceta tumana. Predlažem da od Šanadua učiniš svoje uporište, gospodaru. Odatle možemo da napadnemo tvog brata i da tamo ostavimo preostale sledbenike logora. Brzim kretanjem možemo da prekinemo njegove linije snabdevanja i osvojimo zemlje kneževa koji ga podržavaju.

Potrebne su nam informacije o tim ljudima, ali, uz malo sreće, rat može biti gotov pre nego što tvoj brat uopšte shvati šta se dešava.” Kublaj oseća kako mu samopouzdanje starijeg čoveka podiže duh. Ponovo misli na ArikBokeovo pismo. Njegov brat se hvalisao brojem vođa porodica koje su mu se zaklele na vernost. „Verujem da imam spisak, orloče. Moj brat je bio dovoljno ljubazan da mi otkrije imena svojih najistaknutijih pristalica.” Urijang-Hadaj trepće, a zatim se nakratko osmehuje. „Nije bilo kurirskih maršruta kada si se proglasio za kana, gospodaru. On možda još uvek nije čuo šta si učinio. Možemo da preteknemo vesti i da nas kneževi dočekaju sa dobrodošlicom pre nego što spoznaju tvoje namere.” Kublajeve usne se stiskaju na tu pomisao. Ne dopada mu se ideja da se približi ljudima koji ga smatraju saveznikom i onda ih uništi, ali mu je brat ostavio vrlo malo izbora. „Ako tako mora biti”, kaže. „Dvojica Mongeovih najstarijih sinova, Asutaj i Urung Taš, pružila su podršku mom bratu. Poznaješ li ih?” „Ne, gospodaru. Tvoj brat im je nesumnjivo dao posede u zamenu za njihovu podršku. Ko još?” „Čagatajev unuk, Algu, i Ðočijev sin, Batu. Oni su najmoćniji među njegovim novim saveznicima.” „Onda ćemo prvo srediti njih. Ne zabrinjavaju me Mongeovi sinovi, gospodaru. Oni su manje značajni igrači i još uvek nisu sebi napravili imena. Batu će kontrolisati zalihe namirnica i opreme koje dolaze sa severa. Najpre moramo da napadnemo njega, a zatim Algua.” Kublaj načas razmišlja. „Batu... mi duguje mnogo toga. Možda možemo da ga ubedimo da pređe na našu stranu.” Urijang-Hadaj ga ispitivački gleda, ali Kublaj odmahuje glavom, nevoljan da pojasni svoje reči. „I pored toga, to znači zaobilaženje zavičaja. Putovanje dugačko na hiljade kilometara.” „Cubodaj je uspeo da prevali tri puta toliku razdaljinu, gospodaru. Pošalji malu oružanu silu, svega dva ili tri tumana, da haraju zemljom. General Bajar će ti jesti iz ruke ako mu ponudiš priliku da dela u tvoje ime. Ti i ja ćemo napasti Čagatajski kanat na zapadu.” „Moj brat Hulegu ima novi kanat u okolini Damaska. Poslaću mu glasnika. A zatim idemo na Karakorum.”, tiho kaže Kublaj. „Svaki kanat mora pasti za jedno godišnje doba, orloče. Neću da potrošim godinu dana

na ovo. Želim da se sve ovo što pre završi, kako bih mogao da se vratim u carstvo Sung.” „Tvoja volja, gospodaru kane”, kaže Urijang-Hadaj i klanja se. Arik-Boke otvara vrata i naslanja se na dovratnik dok gleda u dvoranu palate. Prostorija je dovoljno velika da odzvanja i najmanji šum, ali sijaset pisara koji sede za stolovima maltene su nečujni. Čuje se samo grebanje vrhova pisaćih pera po hartiji i potmuli udarci pečata. Pisari sede pognutih glava, pišući i čitajući. S vremena na vreme, jedan od njih ustaje sa svitkom u ruci i prelazi preko prostorije da se šapatom posavetuje sa svojim pretpostavljenim. Batu viri kroz otvorena vrata. Mnogo je stariji od Arik-Bokea, premda je i on Džingisov unuk, budući da vodi poreklo od Ðočija, prvorođenog sina velikog kana. Crna kosa mu je prošarana sedim vlasima, a lice mu je izborano kao kod svakog pastira koji provodi dane izložen vetru i kiši. Samo njegova nešto bleđa koža pokazuje da njegove zemlje leže na ruskom severu. Upitno podiže obrve kad ugleda pisare, a Arik-Boke se kikoće. „Želeo si da vidiš srce carstva, Batu. Evo ga. Priznajem da to nije ono što sam zamišljao kada sam postao kan.” „Mislim da bih poludeo kada bih morao da radim u ovako skučenoj prostoriji”, ozbiljnim glasom odgovara Batu i sleže ramenima. „Ali to je neophodno. Mogu samo da zamislim količinu informacija koje prolaze kroz Karakorum.” „To je novi svet”, odgovara Arik-Boke i tiho zatvara vrata. „Mislim da ga Džingis ne bi razumeo.” Batu se ceri, najednom izgledajući poput dečačića. „Mrzeo bi ga iz dna duše, toliko znam.” „Ja nisam osoba koja živi u prošlosti, Batu. Zato sam te pozvao u Karakorum. Ti si mi rođak, a ljudi o tebi imaju visoko mišljenje. Ne bi trebalo da budemo stranci.” „Ukazuješ mi počast”, kaže ozbiljno Batu. „Mada mi je sasvim ugodno u mojim zemljama. Danak mi predstavlja breme, dabome, ali dosad još uvek nisam propustio da pošaljem novac u Karakorum.” Nagoveštaj je dovoljno očevidan, a Arik-Boke klima glavom. „Poslaću ti pisara da iznova pregleda iznose poreza. Možda bi trebalo da utanačimo neki nov sporazum, za moj kanat. Sve stvari mogu da se raščine, a potom

iznova naprave, Batu. Proveo sam mesece jednostavno spoznajući opseg svog uticaja i moći, ali nije sve posao. Ne vidim nikakav razlog zašto ne bi trebalo da nagradim one koji su mi odani.” „Bolje je predvoditi nego slediti”, kaže Batu. „Napornije je, ali su nagrade...” Arik-Boke se prepredeno smeši. „Dozvoli mi da ti pokažem nagrade”, kaže i daje mu znak da krene za njim. „Moj brat Hulegu mi je opisao harem u Bagdadu. Ovde sam započeo nešto slično.” „Harem?”, pita Batu, pažljivo izgovarajući nepoznatu reč. „Skup prelepih žena, posvećenih isključivo mom zadovoljstvu. Imam ljude na pijacama robova koji traže samo najmlađe i najlepše. Hodi, daću ti jednu po tvom izboru, ako ti neka zapadne za oko. Ili više od jedne, ako želiš.” Arik-Boke vodi Batua kroz splet hodnika, sve dok ne stignu do vrata ispred kojih stoje dva gorostasna stražara. Gardisti staju u stav mirno u prisustvu kana, a Arik-Boke prolazi kraj njih i otvara vrata. Sa druge strane se čuje ženski smeh i žuborenje vode. Batu ga sledi unutra, zainteresovan. Stupaju u maleno dvorište sa bujnim rastinjem i nadsvođenom pešačkom stazom. Batu vidi šest-sedam mladih žena i primećuje kako se Arik-Bokeov vučji osmeh širi na prizor. Oko dvorišta su postavljene jednostavne odaje sa krevetima i šačicom ukrasa. „Držim ih ovde sve dok ne zatrudne, a onda ih preselim u druge prostorije palate da se porode.” „To su... supruge?”, pita ga Batu. Žene već ustaju na noge u kanovom prisustvu, dok pojedine kleče na uglačanom kamenju. Arik-Boke se smeje. „Već imam četiri supruge, rođače. Nije mi potrebno više žena.” Kan daje znak jednoj devojci, a ona mu prilazi sa strahom u očima. Arik-Boke pruža ruku i podiže joj bradu, a zatim joj okreće glavu levodesno kako bi Batu mogao da se uveri u njenu lepotu. Devojka se ne miče dok Arik-Boke spušta ruku niz njen vrat i otvara joj odoru, otkrivajući grudi. Grubim prstima joj podiže jednu dojku, a devojka se koči. Kada Arik-Boke ponovo progovori, glas mu je grublji. „Kakva bajna težina u mojoj šaci. Ne, Batu, ove žene su za zadovoljstvo i decu. Imaću hiljadu naslednika. Zašto da ne? Kan bi trebalo da ima snažnu lozu. Biraj koju god želiš među njima. Pružiće ti noć za pamćenje.”

Batu vidi devojčine raširene zenice i shvata da slatkasti miris u vazduhu potiče od opijuma. Ne pokazuje nikakve emocije dok učtivo klima glavom. „Moje supruge ne praštaju kao tvoje, gospodaru kane. Mislim da bi mi otfikarile muškost na spavanju ako bih prihvatio tvoju ponudu.” Arik-Boke frkće i mahanjem ruke otpušta devojku. „Koještarije, rođače! Svaki čovek bi trebalo da bude kan u vlastitom domu.” Batu se žalostivo osmehuje, trudeći se da pronađe izlaz iz situacije a da pri tome ne uvredi domaćina. Ne želi Arik-Bokeove žene. „Svaki čovek mora da spava, gospodaru. Radije bih se probudio sa svim svojim udovima i dalje prikačenim za telo.” Batu se kikoće, a Arik-Boke odgovara na njegovu šalu, opuštajući se. Nastavlja da rastrojeno miluje devojčinu dojku. „Moj brat Hulegu mi je opisao prostorije posvećene telesnim zadovoljstvima”, kaže Arik-Boke. „Sa kostimima i neobičnim stolicama i alatkama. Na stotine prelepih žena, sve zarad šahovog uživanja.” Batu neprimetno krivi lice u grimasu. Devojka tupo zuri ispred sebe dok je Arik-Boke dodiruje. Usne joj izgledaju otečeno, a Batu je uistinu smatra silno privlačnom. Pa ipak, kao što mu je to jedanput rekao Ogedaj-kan, sve je stvar moći. Ne želi da bude Arik-Bokeov dužnik. Može da oseti uzbuđenje mlađeg čoveka, maltene poput talasa vreline. Arik-Boke glasno diše na usta, a lice prekriveno ožiljkom mu je ružno iskrivljeno u požudi. Batu potiskuje osećanje mučnine dok s mukom zadržava osmeh na licu. „Šta je sa Kublajem, gospodaru? Već godinama ga nisam video. Da li se tvoj brat vraća u Karakorum?” Rumenilo napušta Arik-Bokeovo lice na spomen starijeg brata. Promišljeno sleže ramenima. „Najbrže što može. Naredio sam mu da dođe natrag kući.” „Voleo bih da ga ponovo vidim, gospodaru”, kaže bezazleno Batu. „Nekad smo bili prijatelji.”

34 „Tišina u prisustvu Nebeskog Sina, cara dinastije Sung, Gospodara večite nacije”, objavljuje carski kancelar. Njegov gospodar podiže ruku u znak pozdrava plemićima Hongu i Sung Vinu dok jaše ka prednjim redovima. Huajcungovo mladalačko lice je rumeno od uzbuđenja što jaše zajedno sa toliko velikom vojskom. Jaše na vremešnom škopcu širokom poput stola. Životinju blage naravi su smatrali prikladnom za jedanaestogodišnjaka koji ne sme da bude izbačen iz sedla. Škopac se mora nemilosrdno šibati da bi uradio išta sem običnog hoda, ali to ne umanjuje poletnost mladog cara. „Vidite kako beže pred nama!”, dečak dovikuje svojim velikašima. Napustio je bezbednost centra i došao u prve bojne redove kako bi se vlastitim očima uverio u vesti koje su mu doneli glasnici. U daljini, može da vidi kako mongolski tumani jašu na sever prema granici sa kineskim zemljama. Oseća poriv da se smeje od radosti. Njegovo prvo carsko delo je isterivanje Mongolaca iz svojih zemalja. Nebesa zaista blagonaklono gledaju na vladavinu koja počinje na takav način. Nije bitno što njegovi plemići moraju da napreduju usiljenim maršem samo zato da bi ugledali neprijatelja. Car Huajcung je dotad već postao svestan da su Mongolci počeli da se povlače i pre nego što im se njegova ogromna armija uopšte približila. „Vraćaju se kući”, kaže. Niko od velmoža u njegovoj blizini ne odgovara na ono što nije očevidno pitanje. Huajcung se podiže u sedlu, tako da stoji sa nehajnom ravnotežom veoma mlade osobe. Njegov konj kaska pod njim, držeći korak sa mnoštvom vojnika i konjanika koji se dokle god pogled dopire pružaju u daljinu sa obe strane i pozadi. Kada se okrene da pogleda preko ramena, može samo da začuđeno zavrti glavom diveći se snazi nacije koju je nasledio. Vojnici marširaju u savršenom bojnom poretku, dok raznobojni ratni barjaci lepršaju na vetru. Ljudi u blizini skreću pogled, dok oni dalje na začelju ravnodušno marširaju, predaleko da vide malu figuru koja gleda preko njih. Dečak-car gleda još dalje, sve dok boje ne potamne, a redovi ljudi u maršu podsećaju na udaljene talase nekog mračnog mora koji se mreškaju preko tla ispod širokog, plavetnog neba. Gomila seljaka hoda ili se vozi na zapregama iza glavnine vojske, noseći namirnice i opremu.

Huajcung na njih ne obraća pažnju. Njegovi gradovi i sela vrve od njima sličnih. Kada ih uopšte primeti, razmišlja o njima samo kao o teglećoj marvi, koju treba iskoristiti i odbaciti po volji. Ponovo se okreće napred i sa zadovoljnim brektajem spušta u sedlo, a plemić Sung Vin mu prilazi i jaše uporedo s njim. „Neće stati i suočiti se sa nama?”, pita ga Huajcung dok krivi vrat da ugleda mongolske tumane koji nestaju sa vidika. Glas mu je kiseo. Sung Vin odmahuje glavom. „Možda znaju da Nebeski Sin danas jaše zajedno sa nama”, kaže, ne ustručavajući se da laska dečaku koji u svojim šakama drži moć nad njegovom porodičnom lozom. „Već danima ne pokazuju nikakve znakove zaustavljanja.” „Razočaran sam što nisam video bitku, Sung Vine”, kaže Huajcung. Sung Vin seva očima ka dečaku, zabrinut da će im car zapovediti da pređu granicu sa kineskim zemljama samo da bi zadovoljio nezrelu želju da vidi krvoproliće. Stariji čovek ima prilično jasnu predstavu o tome koliko bi takvo naređenje koštalo. Kao i većina ljudi koji su u mladosti okusili bitku, sasvim je srećan da vidi kako se neprijatelj povlači i ne ometa ga u tome. Progovara pre nego što dečak može da uludo protraći na hiljade života. „Vladavina cara Huajcunga je dobro počela”, kaže. „Proterao si neprijatelja i sada ćeš imati dovoljno vremena da osiguraš svoj položaj i dovršiš svoju obuku.” To je možda pogrešna stvar koju treba kazati jedanaestogodišnjaku. Sung Vin se mršti kada ugleda kako se dečakova usta krive u prezrivi osmeh. „Misliš da treba da se vratim mojim dosadnim učiteljima? Oni nisu ovde, Sung Vine. Ratosiljao sam ih se! Moja vojska maršira. Treba li sada da se zaustavim? Mogao bih da isteram Mongolce iz kineskih zemalja. Mogao bih da ih proteram sve do njihove domovine.” „Nebeski Sin zna da naši gradovi leže bez odbrane iza nas”, kaže Sung Vin, tražeći prave reči. „U normalnim vremenima, imamo jake vojne posade, ali ih je pobio neprijatelj ili su ovde sa nama. Siguran sam da su Nebeskom Sinu dobro poznate priče o vojskama koje su preduboko zagazile u neprijateljsku teritoriju i bile odsečene bez mogućnosti odstupnice, a zatim izgubljene.” Car Huajcung ga iznervirano posmatra, ali ne odgovara i grize usnu dok razmišlja. Sung Vin se u sebi moli da dečak ne počne svoju vladavinu

neisplaniranim vojnim pohodom. Obazrivo, odlučuje da ponovo progovori. „Nebeski Sin zna da smo dobro snabdeveni na svojoj teritoriji, ali da u zemljama neprijatelja moramo dovlačiti hranu i opremu stotinama kilometara. Takav vojni pohod je vredan druge ili treće godine vladavine, ali ne i prve, ne bez pažljivog planiranja. Nebeski Sin to zna mnogo bolje od svog pokornog sluge.” Dečak mrzovoljno progovara. „Dobro, Sung Vine. Započni pripremanje takvog pohoda. Pratićemo ove ljude sve do granice, ali ćeš sledeće godine krenuti u rat. Ja nisam bolešljivi starac, Sung Vine. Povratiću zemlje svojih predaka.” Sung Vin se duboko klanja u sedlu najbolje što može. „Nebeski Sin mi ukazuje počast deleći sa mnom svoju ogromnu mudrost”, kaže. Znoj mu se sliva niz nos, a on ga diskretno otire rukom. Priseća se seoskih dečaka koji se igraju sa zmijama, neobuzdano se smejući opasnosti dok kobra sikće ka njima. Jedna jedina greška znači smrt, ali oni to ipak čine, okupljajući se oko otrovnice kad god je pronađu. Sung Vin se oseća kao jedan od tih dečaka dok zuri u tlo koje prolazi ispod njega, ne usuđujući se da podigne pogled. Kublaja boli vrat od osvrtanja preko ramena dok jaše, a njegova osujećenost je svima vidljiva. Na sebi oseća Urijang-Hadajev pogled i prestaje da se mršti. „Ne brini, neću okrenuti tumane i napasti ih. Nikad ranije nisam video toliko mnogo vojnika u pokretu. Budući da je Bajar otišao ispred nas, imamo koliko, deset puta manje ratnika od njih? Dvadeset? Naučio sam dovoljno da znam kada treba da napadnem, a kada da podvijem rep i pobegnem.” Kublaj govori laka srca, ali Urijang-Hadaj vidi da pogledi upućeni preko ramena procenjuju, tražeći mane u borbenim redovima vojske Sunga. Neprijatelj je predaleko za tačnu procenu, ali je Kublaj proveo veoma mnogo vremena suočavajući se sa takvim vojnicima. Zna njihove vrline i mane jednako dobro kao vlastite. „Vidiš li kako im je centar zaštićen?”, pita Kublaj. „Ta formacija je nova. Ima ih toliko mnogo, orloče! To mora da je lično car, ili bar jedan od njegovih rođaka. Međutim, moram da ih ostavim na miru kako bih se borio

protiv rođenog brata.” Naginje se u sedlu i pljuje na zemlju, kao da želi da se ratosilja ukusa izgovorenih reči. „Pa ipak, idemo dalje”, kaže. „Misliš li da će se zaustaviti na granici?” Pitanje je maltene puno nade, ali mu Urijang-Hadaj brzo odgovara. „Osim ako ih ne predvodi čovek sličan tvom dedi, gotovo sigurno. Uložili su sve što imaju u kratak pohod na sopstvenoj teritoriji. Sumnjam da imaju dovoljno namirnica da duže od nekoliko nedelja hrane toliko mnoštvo.” „Ako pređu granicu, biću primoran da im se suprotstavim”, kaže Kublaj, pomno posmatrajući starijeg čoveka. Smeje se kad se UrijangHadaj lecne na njegove reči. „Pa, istina je, zar ne? Povlačiću se sve do Šanadua i iscrpšću ih na sopstvenoj teritoriji. Počistiću zemlju pred sobom i ostaviću ih da gladuju. Možemo to da učinimo, orloče. Šta je za nas odnos deset prema jedan?” „Uništenje, rekao bih, gospodaru kane”, kaže Urijang-Hadaj. Misli da ga Kublaj samo zadirkuje, ali u mlađem čoveku oseća skrivenu glad. Kublaj je posvetio najbolje godine života zadatku osvajanja carstva Sung. Duboko ga boli što mora da prekine pohod i, uprkos šegačenju, orlok je uveren da bi Kublaj drage volje prihvatio priliku da ga okonča u bici protiv samog cara. Dok prelaze preko granice i ulaze u kineske zemlje, obeležene nizovima nevelikih belih hramova, sve više i više ratnika se osvrće preko ramena da vide hoće li ih neprijatelj slediti. Kublaj istovremeno oseća razočaranje i olakšanje kada vidi da se prethodnica vojske Sunga zaustavlja. Dotad je već namerno usporio tempo jahanja, tako da se nalaze nepunih kilometar i po iza njih. Vidi kako prednji neprijateljski redovi stoje savršeno nepokretni dok gledaju kako Mongolci odlaze i zamišlja ushićenje u njihovim redovima. Granica se crni od nebrojenih ljudi i konja koji se protežu kilometrima ka istoku i zapadu, očigledno iskazujući snagu i samopouzdanje. Ovde smo, kažu. Ne plašimo se da se suočimo sa tobom. „Moraću da ovde ostavim nekoliko tumana, sa tolikom armijom u blizini”, Kublaj kaže Urijang-Hadaju. „Nema svrhe. Nikakav mali deo naših snaga ne može da se odupre tolikoj sili”, odgovara Urijang-Hadaj. „Kineska zemlja poseduje vlastite tumane. Ti si sada njihov kan, gospodaru. Tvoji su za upotrebu. Međutim, ukoliko vojska Sunga izvrši upad dok jašemo protiv tvog brata, tvoji gradovi bi mogli da budu poharani. Mogao bi da izgubiš Šanadu i Jenking.” „Prestar sam da počinjem sve iz početka! Šta mi predlažeš da uradim?”

„Postavi Salsanana za orloka kineskih zemalja. Daj mu zadatak da brani teritoriju i potrebnu vlast da podiže i predvodi armije u tvoje ime. Imaš deset puta veću zemlju od ovog cara Sunga. Neće mu biti lako, čak i ako je dovoljno glup da zađe na tvoje posede.” Kublaj klima glavom, brzo donoseći odluku. „Dobro. Takođe ću ostaviti jedan tuman ovde, da patrolira granicom i stvara utisak kao da smo spremni za njihov napad.” „Ili da prenese vesti ako napadnu”, kaže Urijang-Hadaj, odbijajući da se odrekne turobnog tona glasa. Kublaj uzdiše dok jaše sve dalje i dalje od granice. To je kraj njegovog vojnog pohoda protiv carstva Sung. Moli se nebeskom ocu da još jedanput ugleda južnjačke zemlje pre nego što umre. Prelaskom preko granice, zna da je zašao na teritoriju koja je kurirskim postajama direktno povezana sa Karakorumom. Neće biti u stanju da pokrene svoje tumane a da kuriri smesta ne odgalopiraju na prvu deonicu putovanja koje će ih odvesti u Arik-Bokeovo prisustvo. Postoji samo jedno rešenje problema, a Kublaj je razgovarao o tome sa generalom Bajarom, kao i sa Urijang-Hadajem. Jedino se Salsanan usprotivio ideji, ali ga je Kublaj ignorisao. Salsanan nije bio s njima tokom godina ratovanja protiv Sunga i još nije zaslužio poštovanje ostalih. Kublaj je zadovoljan idejom da mu naredi da brani Kineski kanat. Nailaze na prvu kurirsku postaju, na raskršću približno petnaest kilometara dalje od granice. Bajarovi ratnici su pohvatali kurire, opljačkali zgradu i ispraznili konjušnice. Kublaj sa osećanjem strepnje jaše pored postaje. Ta kurirska stanica je prva u nizu, dok njegov general bude kršio sistem kurirskih linija koje se prostiru preko kineske teritorije. Kublaj zna da je ovim činom svom bratu objavio rat. Delo se ne može raščiniti. Zacrtao je put koji će se završiti ili njegovom smrću, ili ulaskom u Karakorum. Stiska zube dok jaše dalje, a preplavljuje ga osećanje olakšanja. Šanadu leži na severu, gde će ostaviti porodice tumana, baš kao i Čabi i njihovu devojčicu. Njegov sin Dženđin će ostati s njim, budući da je napokon dovoljno ojačao da izdrži dugačko putovanje. Kublaj klima glavom. Od Šanadua, njegovi ratnici će jahati samo sa rezervnim konjima i dovoljno namirnica da im potraju mesec dana. Krenuće u pohod maltene kao obična banda pljačkaša, jašući onoliko brzo kao i bilo koja vojska kojom je Džingis zapovedao. Dobro se oseća što drži vlastitu sudbinu u rukama. Odluka je pala, sumnje su iščezle.

Arik-Boke zateže tetivu luka sve do usana, osećajući milovanje pera na obrazu pre nego što je otpusti. Strela poleće ka cilju, pogađa jelena u vrat i obara ga na zemlju, a životinja se pomamno rita. Njegovi pratioci oduševljeno kliču, teraju konje napred i skaču na zemlju da životinji preseku grkljan. Jedan od njih podiže jelena držeći ga za rogove, a dugi vrat životinje se krivi dok čovek pokazuje Arik-Bokeu ulov. Primerak je lep, ali Arik-Boke već nastavlja dalje. Lov koji je organizovao Algu je na vrhuncu, a sluge teraju divljač ka lovcima iz okolnih pravaca desetinama kilometara unaokolo. Lov je počeo pre zore, budući da vrelina područja u okolini Samarkanda i Buhare čini popodne vremenom odmora i mirovanja. Sunce je visoko na nebu, a znoj u potocima lije sa Arik-Bokea. Pod kopitima njegovog ždrepca trči sve od frktavih divljih svinja do tepiha galopirajućih zečeva, ali ih kan sve odreda ignoriše kada negde u blizini začuje riku leoparda. Okreće se u sedlu i psuje sebi u bradu kad ugleda kako Alguova kćer već napada zver, držeći koplje nisko i labavo u šaci. Devojčino ime, Algijarn, znači prelepi mesec, ali on u sebi misli o njoj kao o hainagu, mišićavom i plahovitom jaku sa gustom, slepljenom kosom. Devojka je pravi akrep, toliko gorostasna i široka u ramenima da su joj grudi obične mlohave kesice na pločicama mišića. Arik-Boke joj dovikuje da se odmakne kad u gužvi životinja ugleda blesak tamnožute boje. Samo persijski leopard može da se kreće tolikom brzinom, a srce mu zaigra u grudima na prizor beštije. Juriša napred i skoro se sudara sa Algijarn kad mu se njen konj ispreči na putu, pokvarivši mu hitac. Svuda oko njih odjekuje larma ljudi i životinja, a devojka ne reaguje na njegov povik. Dok Arik-Boke ponovo viče, ona spušta vrh koplja i naginje se napred dok zlatno-crna mrlja pokušava da se izmigolji ispod kopita njenog konja. Leopard reži i urliče, naizgled se uvijajući oko dugačkog koplja od brezinog drveta koje ga pogađa u grudi. Algijarn slavodobitno kliče, a glas joj je ružan kao i ostatak tela. Dok kan besno psuje, devojka skače na zemlju i izvlači kratki mač koji podseća na sataru. I pored koplja u grudima, leopard je još uvek opasan, a Arik-Boke joj ponovo dovikuje da odstupi i napravi mu mesta za pogodak. Devojka ga ili ne čuje ili ga ignoriše, a Arik-Boke ljutito mrmlja i spušta luk. U iskušenju je da pošalje strelu u mladu rugobu zbog njene drskosti, ali je prevalio dug put

kako bi se dodvorio njenom ocu, pa se suzdržava. Zgađeno posmatra kako devojka seče vrat leopardu, a zatim okreće konja. Budući da je vrelo sunce visoko na nebu, lov je skoro pri kraju, a u uskovitlanoj masi krzna i kandži svuda oko jahača više nije preostala nijedna velika nagrada. Arik-Boke obara bradavičastu svinju fino naciljanom strelom, koja joj probija plućno krilo tako da životinji sa svakim dahom iz usta prska crvenkasta izmaglica. Još dva jelena padaju oboreni njegovim strelama, mada nijedan nema rogove koje želi kao trofej. I dalje je neraspoložen kad začuje povik dece koja utrčavaju među ratnike, ubijaju zečeve i dokrajčuju ranjeno zverinje. Njihov smeh ga samo dodatno razdražuje. Dodaje luk slugama, a zatim silazi sa konja i vodi ga na ularu napolje iz krvavog prstena. Algu vrlo dobro zna kako ne treba da uzme najbolje životinje. Njegove sluge već pripremaju ulovljene jelene za večerašnju gozbu, ali nijedna životinja nema velike rogove. Arik-Boke primećuje da je Alguova kćerka ubila jedinog leoparda. Oterala je sluge i sela na gomilu sedala kako bi počela da sopstvenim nožem dere kožu sa životinje. Arik-Boke zastaje dok prolazi pored nje. „Mislio sam da je taj hitac moj”, kaže joj. „Viknuo sam to dovoljno glasno.” „Gospodaru?”, odgovara Algijarn. Devojka je već krvava do lakata, a Arik-Boke ponovo iznenađeno zapaža koliko je zapravo krupna. Po telesnoj građi ga podseća na njegovog brata Mongea. „Nisam te čula, gospodaru kane”, nastavlja da govori. „Nikad ranije nisam ulovila leoparda.” „Da, pa...” Arik-Boke prekida rečenicu kad se njen otac došeta preko krvave trave, delujući zabrinuto. „Jesi li uživao u lovu, gospodaru?”, pita ga Algu. Pogled mu zakratko pada na kćerku, a čovek je očevidno nervozan što je devojka uspela da uvredi njegovog gosta. Arik-Boke šmrkće. „Jesam, gospodare Algu. Upravo sam govorio tvojoj kćeri da mi se isprečila na putu dok sam nišanio ovog leoparda.” Algu bledi, premda Arik-Boke ne zna da li od gneva ili straha. „Moraš uzeti krzno, gospodaru. Moja kćer za vreme lova ume da bude gluva i slepa. Siguran sam da nije nameravala da te uvredi.” Arik-Boke podiže pogled, shvatajući da se čovek uistinu plaši da će kan zahtevati nekakvu kaznu. Ne po prvi put, oseća uzbuđenje svoje

novostečene moći. Vidi kako Algijarn zgranuto gleda naviše i otvara usta da odgovori, pre nego što ponovo spusti glavu pod očevim ljutitim pogledom. „To je veoma velikodušno od tebe, gospodare Algu. Krzno je izuzetno lepo. Nakon što tvoja kćer završi sa dranjem životinje, neka ga sluge donesu u moje odaje.” „Razume se, gospodaru kane. Lično ću se pobrinuti za to.” Arik-Boke odlazi, zadovoljan. On je takođe bio samo jedan od mnogih velikaša nacije, svaki sa svojim malenim kanatima. Možda je imao nešto viši društveni status od ostalih budući da mu je rođeni brat bio kan, ali tada nije uživao u trenutnoj poslušnosti. Moć ga opija. Osvrće se preko ramena i vidi kako devojka ljutito zuri u njega, a zatim žurno skreće pogled u stranu kad shvati da je primećena. Arik-Boke se osmehuje. Narediće da se krzno uštavi, a onda će joj ga pokloniti pre odlaska. Potreban mu je njen otac, a mali poklon će požnjeti mnogo veće nagrade. Čovek je očevidno razmazio svoju nakaznu kćerku, a Arik-Bokeu je potrebna hrana koju proizvodi njegov kanat. Arik Boke trlja ruke, skidajući sasušenu krv. Bio je to dobar dan, kraj nekoliko meseci koje je proveo obilazeći male kneževine koje sačinjavaju veći kanat. Gostili su ga gde god da je otišao, a njegova zaprežna kola škripe pod teretom zlatnih i srebrnih darova. Čak je i njegov brat Hulegu ostavio po strani borbu za svoje nove zemlje, iako su muslimanski vojnici ubili generala Kitbuku kada se Hulegu vratio u Karakorum da prisustvuje Mongeovoj sahrani. Njegov brat je sebi napravio težak kanat, ali je postrojio ljude pred Arik-Bokeom i kao znak naklonosti mu poklonio oklop od dragocenog žada. U društvu dvorana gospodara Algua, Arik-Boke ulazi u dvorište palate u Samarkandu, prolazeći ispod senke ogromne kapije. Sa obe strane staze stoje zaprege krcate truplima ulovljenih životinja. Žene izlaze iz kuhinja da ih pozdrave, smejući se i šaleći dok oštre noževe o kožne kaiševe. Arik-Boke im klima glavom i osmehuje se, ali su mu misli kilometrima daleko. Kublaj mu još uvek nije odgovorio. Odsustvo starijeg brata je kao kamenčić u njegovoj čizmi, žulja ga sa svakim korakom. Nije dovoljno što mu se klanjaju ljudi nalik Alguu. Zna da je Kublajevo dugotrajno odsustvo predmet razgovora širom malih kanata. Njegov brat sa sobom ima vojsku koja se nije zaklela na vernost novom kanu. Sve dok to ne učine, njegov položaj nije siguran. Kuriri ćute kao zaliveni. Razmišlja o tome da svom bratu pošalje još jedno naređenje, ali onda odmahuje glavom, odbacujući

ideju kao pokazivanje slabosti. Neće moliti Kublaja da se vrati kući. Kan ne pita. On zapoveda - a ljudi slušaju. Pita se da li se njegov brat izgubio u ruševinama nekog kineskog grada, nesvestan interesa kanata. To ga uopšte ne bi iznenadilo.

35 Kublaj jaše po provali oblaka, a njegov konj frkće od napora dok gaca po žitkom blatu. Kad god se zaustave, seda na odmornog rezervnog konja. Snažne, izdržljive životinje su tajna moći mongolske vojske, a Kublaj se nikad nije divio mnogo krupnijim arapskim ždrepcima ili ruskim atovima leđa viših od njegove glave. Mongolski poniji mogu da odjašu do horizonta, a zatim da to ponovo učine narednog dana. Nije toliko siguran u sebe. Utrnule ruke mu drhte na hladnoći i neprestano kašlje, povremeno otpijajući airag iz mešine da ublaži bol u grlu i oseti kako mu se talas topline razliva po grudima. Ne mora da bude trezan da bi jahao, a to mu predstavlja kakvutakvu utehu. S njim jaše dvanaest tumana, uključujući osam koji su se probili kroz teritoriju carstva Sung skoro sve do prestonice Hangdžou. Ne postoji dovoljno širok drum da primi toliku hordu, a konjanici za sobom ostavljaju trag izgaženih polja širok osamsto metara. Daleko napred, njegovi izviđači jašu bez oklopa ili opreme, zauzimajući kurirske postaje i držeći kurire dovoljno dugo da tumani pristignu i progutaju ih. Može da proceni kolike razdaljine prelaze na osnovu broja postaja pored kojih prolaze - Džingis je doneo zakone po kojima se kurirske postaje postavljaju na tačno određenoj udaljenosti. Prolazak pored dve znači da je prešao osamdeset kilometara, ali po dobrom danu, kada sunce sija a teren nije raskvašen, mogu da prođu i pored tri. Danas nije takav dan. Prednji redovi putuju relativno lako, ali kada drugi ili treći tuman projaše po istom tlu, zemlja se pretvara u duboki, žitki glib koji zamara životinje i prepolovljuje razdaljinu koju mogu da pređu. Kublaj podiže ruku u vazduh da izda signal jednom od svojih slugu. Dečaci dobošari na kamilama nisu mogli da drže korak sa tumanima tokom proteklih petnaest dana napornog jahanja. Nijedna kamila na svetu ne može da prevali osamdeset ili sto dvadeset kilometara dnevno po neravnom terenu. Kublaj se smeši kad ugleda čoveka. Sluga je toliko isprskan blatom da su mu lice, grudi i noge potpuno crni, a oči su mu prorezi uokvireni crvenilom. Čovek vidi njegov gest i prinosi rog usnama, a zatim proizvodi prodoran ton koji se pronosi dalje duž redova.

Potrebno je dosta vremena da se zaustavi toliko mnoštvo, pa čak i da čuju naredbu. Kublaj strpljivo čeka dok prednji i zadnji redovi polako usporavaju i konačno može da sjaše, brundajući od nelagode dok mu umorni mišići škripe. Jaše čitavo jutro i, ako su njegovi ljudi upola umorni kao on, vreme je za odmor i jelo. Tri stotine hiljada konja mora svakodnevno da pase satima kako bi održale tempo. Kublaj uvek bira da se zaustavi pokraj reka i mesta sa dobrom ispašom, ali sve ih je teže pronaći dok putuju sve dalje na zapad. Šanadu je preko hiljadu i po kilometara iza njega, a njegov napola sagrađeni grad jasno pokazuje šta će postati za još nekoliko godina. Široke ulice su popločane finim, glatkim kamenim pločama, savršenim i spremnim da ih uglačaju stopala njegovog naroda. Veliki delovi grada su već završeni, a Kublaj je dovođenjem svojih ljudi uneo živost na utihle ulice. Usrećuje ga uzbuđenje na njihovim licima dok se useljavaju u prazne kuće, zabezeknuto komentarišući svako novo čudo. Smeši se dok njegov um ulepšava sećanja, praveći parkove od tek zasađenih mladica i avenije od utabanih staza obeleženih kočićima. Pa ipak, grad je stvaran i rašće. Ako za sobom ne ostavi ništa drugo, bar je načinio grad ni iz čega. Okolni krajolik se otad izmenio mnogo puta, od vlažnih rečnih ravnica do neravnih brežuljaka na kojima ne raste ništa osim zakržljalog trnovitog šiblja. Mimoišli su stotine varošica, čiji su se žitelji posakrivali u svojim domovima. To je jedna stvar u vezi sa jahanjem sa tumanima - ne mora da se plaši drumskih razbojnika ili bandita. Jašu kroz opustele predele, a svaki potencijalni neprijatelj nestaje istog časa kada ih ugleda. Svaka grupa od deset ratnika ima dvojicu-trojicu ljudi čiji je zadatak da nahrane i napoje trideset konja. Sa sobom nose žito, ali problemi težine znače da mogu da ponesu samo najneophodnije zalihe. Kublaj pruža dizgine slugi i proteže leđa, ječeći od bola. Zbog nevremena se ne trudi da pošalje ratnike u potragu za drvima. Većina ljudi će obedovati hladan obrok od bajatog hleba i sušenog mesa. U Šanaduu su se snabdeli sa dovoljno usoljene ovčetine i kozjeg mesa da im potraje mesec dana, a količina uzete hrane znači da će čitavo gradsko stanovništvo živeti na polovičnim porcijama sve dok se stada ponovo ne popune. Još uvek nisu stigli do trenutka u kojem će morati da piju krv kobila, ali nisu daleko. Kublaj uzdiše, uživajući u posmatranju svakodnevnih obaveza i gledanju nečega što nije kilometrima daleko. Nedostaje mu Čabi, iako je naučio da se previše ne vezuje za bebu sve dok ne bude siguran da će

preživeti. Njegov sin Dženđin jaše u društvu sluga, beo kao kreč od iscrpljenosti na kraju dana, ali tvrdoglavo rešen da ne razočara oca. Na ivici je da postane muškarac, mršav i žilav poput oca. Postoje i gori načini da se postane čovek - i mnogo gore društvo od tumana svuda oko njega. Dok se Kublaj proteže, Urijang-Hadaj mu prilazi, otresajući nataloženi glib sa đonova čizama. Svi su prekriveni blatom koje prska pri udarcima kopita, a Kublaj mora da se nasmeši na prizor dostojanstvenog orloka koji izgleda kao da se upravo skotrljao niz kaljavu padinu brda. Silina pljuska se odjednom pojačava, spirajući najveći deo prljavštine dok dva muškarca stoje i gledaju jedan u drugog. Teške kišne kapi potmulo dobuju po zemlji, a negde u blizini munja para nebo, mutno blešteći iza tmastih oblaka. Kublaj se smeje. „Mislio sam da ćemo prelaziti preko pustinje, orloče. Čovek može da se udavi stojeći ovde.” „Više volim kišu od vrućine, gospodaru, ali po ovakvom vremenu ne mogu da izvadim mape. Predlažem da se ljudi i konji odmore do sutra. Sumnjam da će oluja potrajati.” „Koliko još ima do Samarkanda?”, pita ga Kublaj. Vidi kako stariji čovek podiže oči ka nebu i priseća se da mu je isto pitanje do sada postavio već mnogo puta. „Približno hiljadu i dvesta kilometara, gospodaru. Otprilike osamdeset manje nego jutros.” Kublaj ignoriše orlokov kiseli ton i pravi računicu u glavi. Još dvanaest dana, možda deset ukoliko natera ljude da jašu do granica izdržljivosti i češće menjaju konje. Do ovog trenutka je vodio računa o resursima, ali možda je kucnuo čas da se kreću najvećom mogućom brzinom. Čagatajski kanat je dobro uređen i u njemu postoje kurirske linije koje vode u svim pravcima. Iako otima kurire iz svake postaje na koju naiđe, i dalje se brine da će neko odjuriti ispred njega. Čovek mora da bude vrhunski jahač da bi ostao ispred njegovih tumana, ali kurir bez oklopa na odmornom konju treba samo da stigne do jedne postaje, a zatim menja konje u svakoj narednoj. To se može desiti, a Kublaj strahuje od novosti koje nosi neko ko je možda već odjahao ispred njegove vojske. Urijang-Hadaj strpljivo čeka dok kan razmišlja, budući da vrlo dobro poznaje Kublaja. „Šta možeš da mi kažeš o zemljama koje leže pred nama?”, pita ga Kublaj.

Orlok sleže ramenima, gledajući na jug. Da nema provale oblaka, video bi snegom okovane planinske vrhove koji vode južno u Indiju. Tumani dodiruju obod planinskog venca i jašu maltene pravo na jugozapad, što će ih odvesti u srce Čagatajskog kanata i njegovih najbogatijih gradova. „Mape pokazuju postojanje prelaza preko planinskog venca. Ne znam koliko visoko moramo da se popnemo da ih pređemo. Sa druge strane vrhova teren je dovoljno ravan da nadoknadimo vreme koje tamo izgubimo.” Kublaj na trenutak zatvara oči. Njegovi ljudi mogu da izdrže hladnoću mnogo bolje od vrućine, a teretni konji nose rezervne dolame. Međutim, za toliki broj ljudi i životinja, hrana je uvek problem. Porcije su već prepolovljene, a Kublaj ne želi da stignu u Čagatajski kanat kao izbeglice od neke katastrofe. Moraju da stignu dovoljno odmorni da se bore i odnesu brzu pobedu. „Dakle, petnaest dana. Za dve nedelje, želim da vidim kako zidovi Samarkanda padaju preda mnom. Ovde ćemo se zaustaviti da prenoćimo. Ispaša je dobra, neka konji napune stomake. Reci ljudima da izjašu u potragu za drvima za ogrev, skoro ga više uopšte nemamo.” Kublaj je stekao naviku da nosi dovoljno suvog drveta da se vatre upale svake noći, ako je to moguće. Čak i u tome oskudeva. Pita se da li se Cubodaj suočio sa istim problemima dok je jahao na severozapad izvan granica Džingisove nacije. Ponovo se proteže, a njegovi ljudi razapinju jednostavnu nadstrešnicu na motkama. Zastor će zadržati kišu dovoljno dugo da ispod zapale vatru od suvog drveta. Ko je mogao da pretpostavi da će nekoliko grana i cepanica postati toliko dragocen resurs? Polazi mu voda na usta kad pomisli na topao obrok. Većina ljudi će jesti rastopljeni sir koji prave mešajući kao gvožđe tvrde koturove sa vodom. Šačica režnjeva sušenog mesa će im dati snagu, mada to nikad nije dovoljno. Ali će nastaviti dalje. Izdržaće sve nedaće dok jašu sa svojim kanom. General Bajar obožava hladni sever. U mladosti je sanjario o tome kako je bilo jahati zajedno sa Cubodajem u nepregledna bela prostranstva, beskrajne zemlje. Zapravo, iznenadio se kad je video koliko su ruske stepe zelene u proleće, bar u nižim predelima. Majka ga je odgajila pripovedajući mu priče o Cubodajevim pobedama, o tome kako je osvojio Moskvu i

Kijev, kako je razbio hrišćanske vitezove u blistavim oklopima. Jahati njegovim koracima čista je radost. Bajar zna da hrišćani i muslimani posećuju sveta mesta kao deo svojih vera. Zabavlja ga da razmišlja o putovanju u Batuove zemlje kao o vlastitom hodočašću. Osipi i infekcije koji su morili njegove ljude na vlažnom jugu polako iščezavaju, a rane konačno mogu da se zaleče nakon što se gnoj osuši. Čak su i vaške i buve manje aktivne na ciči, a mnogi ratnici drže odeću iznad otvorenih vatri kako bi se otarasili vašiju. Bajar je svestan da mora da bude strog vođa svojim ljudima. Zna da ih napred očekuje bitka i da ratnici tri tumana u njemu traže vođstvo i oslonac. Pa ipak, želi da vrisne od radosti kao dečačić dok se njegov konj probija kroz visoki sneg, sa beličastim brdima svuda oko sebe. Na tolikoj nadmorskoj visini uvek vlada zima, premda se stepe daleko ispod protežu u zeleni i sivosmeđi horizont. Pred njim se pruža otvorena zemlja, bez civilizacijskih tekovina koje je upoznao i zamrzeo u carstvu Sung. Ovde nema utabanih drumova, a njegovi tumani sami prosecaju put. Od zime ga bole kosti i svaki udisaj vazduha mu peče pluća, ali se oseća živim, kao da je godine u carstvu Sung proveo ispod ćebeta od tople memle, koju tek sada pročišćava iz pluća. Nikad nije bio u boljoj kondiciji i svakog jutra ustaje sa obnovljenom energijom, skače u sedlo i uzvikuje naredbe svojim oficirima. Kublaj se uzda u njega, a Bajar ga neće izneveriti dok je živ. Njegovi ratnici nisu bili sa Kublajem na jugu. Svi pripadaju tumanima koje je Monge vodio sa sobom protiv carstva Sung. Nemaju žilavi izgled ljudi koji su godinama ratovali, ali Bajar je zadovoljan. Zakleli su se kanu na vernost, stoga ne brine o njihovoj odanosti. Njegovi su da im zapoveda, a delimično je ushićen time što se nalazi na čelu tolikog mnoštva, oružane sile koja će posejati užas u srca Kublajevih neprijatelja. Ovo je nacija: pljačkaška sila nemilosrdnih ratnika, naoružana mačevima, kopljima i lukovima. Batuov kanat je deo mongolske istorije, a priča o njemu se hiljadu puta prepričavala oko logorskih vatri. Batuov otac Ðoči se pobunio protiv Džingisa - jedini čovek koji se usudio da učini tako nešto. To ga je koštalo života, ali je njegov kanat preživeo, a Ogedaj-kan ga je poklonio Batuu. Bajar se trudi da se ne smeši na pomisao da će susresti Džingisovog unuka, prvenca Džingisovog prvorođenog sina. Batu je jedan od mnogih poglavara koji su nakon Džingisove smrti mogli da postanu kan, sa više prava na

presto od većine. Međutim, presto su nasledili Ogedaj, Gujuk, a zatim i Monge, potomci različitih Džingisovih sinova. Nada se da će videti nekakav trag krvi velikog kana u čoveku koga će sresti. Nada se da neće morati da ga uništi. Došao je da proglasi Kublajev kanat i od Batua zahteva poslušnost. Ukoliko Batu odbije, Bajar zna šta mora da učini. Ostaviće sopstveni trag u istoriji mongolske nacije kao čovek koji je okončao plemenitu lozu velikog kana. Pomisao mu ostavlja gorak ukus u ustima i ne zadržava se dugo na njoj. Kublaj je kan, a njegov brat nejaki pretendent. Na to se nikako drugačije ne može gledati. Tokom hladnih zimskih meseci Batu nije mogao da šalje ljude u izviđanja koja traju nedeljama, a da izviđači ne izgube prste zbog promrzlina. Ne iznenađuje se kad ugleda usamljene kamene kuće dok predvodi tumane nadole sa visokih brda. Sa velike udaljenosti vidi dim koji se vijori iz staništa sa debelim zidovima i strmim krovovima, napravljenih tako da sneg sklizne na zemlju umesto da se nataloži i sruši krov. Takođe vidi jahače koji galopiraju dalje od njih kad ugledaju tumane, nesumnjivo da obaveste Batua o opasnosti. Bajar je nekoliko kilometara ranije na prepad osvojio poslednju kurirsku postaju, a zatim sa sobom poveo pobesnele kurire. Kublajeva naređenja više ne važe, budući da su Batuovi ljudi primetili prisustvo njegovih tumana. Arik-Boke će uskoro saznati za to, budući da oni žele da čuje i zna da su njegove severne zemlje odsečene. Nada se da su Kublaj i Urijang-Hadaj stigli do Samarkanda. Na ovaj način će izolovati Karakorum, odsecajući od prestonice dva velika snabdevača žita i stoke. Dok bojni rogovi potmulo trešte, Bajar ubrzava korak, a njegovih trideset hiljada ratnika postiže dobru brzinu iako se za njima vuče more rezervnih konja. Daleko pozadi, ljudi sa dugačkim štapovima teraju životinje napred kad god požele da se zaustave i pasu. Dobiće priliku da se odmore i nahrane tek kad završi sa Batuom. Može da proceni karakter čoveka s kojim će se suočiti na osnovu brzine odgovora na njegovo iznenadno pojavljivanje. Mora da prizna da je impresioniran brzinom pojavljivanja Batuovih tumana. Čak i bez upozorenja kurira, u odavno naseljenoj zemlji bez bliskih neprijatelja, Bajar uspeva da pređe svega petnaestak kilometara preko doline smrznute trave pre nego što začuje udaljeni zov bojnih rogova i ugleda crne redove konja koji mu se približavaju u munjevitom galopu. Kublajev general fascinirano posmatra kako broj konjanika raste iz minuta u minut, dok se Batuovi

ratnici slivaju u dolinu iz dva-tri različita pravca. Batuov kanat je star samo jednu generaciju, a Bajar nema pojma koliko ljudi Batu može da izvede na bojno polje. Očekivao je svega jedan tuman, najviše dva. No, kad Batuovi ratnici formiraju solidne borbene redove, Bajar procenjuje da su otprilike jednako brojni kao i njegova vojska - približno trideset hiljada ratnika spremnih da brane zemlju i narod svog gospodara. Bajar shvata da je Kublaj predugo boravio daleko od kuće. Kada je krenuo na carstvo Sung, Batuov kanat jedva da je igrao ikakvu ulogu u politici Karakoruma. Međutim, njegovi ljudi su se tokom proteklih godina namnožili i primili mnogobrojne pridošlice. Po prvi put shvata kako možda neće moći da bez velikih poteškoća protutnji Batuovim kanatom. Vidi način na koji se čovekovi tumani kreću i u mnogobrojnoj armiji prepoznaje pokretne obrasce manjih jaguna i mingana. Pred njim ne stoji divlja horda, već vojska dobro obučenih ljudi naoružanih lukovima i mačevima, baš kao i njegovi ratnici. Bajar uzdignutom pesnicom zaustavlja svoje tumane. Kublaj mu je dao odrešene ruke, ali po prvi put u proteklih nekoliko godina oseća vlastito neiskustvo. Ljudi na drugom kraju doline su njegov narod, a on ne zna kako da im priđe kao neprijateljski zapovednik. Izvesno vreme čeka u prednjim redovima, a zatim ispušta uzdah olakšanja kada se na drugoj strani mala grupa konjanika odvoji od glavnine vojske i krene ka sredini doline. Nose crvene barjake kanata Zlatne horde, ali takođe i snežnobele zastave. Ne postoji simbol za primirje između različitih kanata, ali bela boja stiče uticaj i Bajar može samo da se nada kako oni misle da znači isto što i on. Daje signal stegonošama. „Dižite bele zastave. Dva jaguna napred sa mnom”, kaže i zariva pete u konjske sapi pre nego što njegovi ljudi uspevaju da se pokrenu. Usredsređuje se na grupu kojoj jaše u susret - i pita se može li da ih smatra neprijateljima. U njihovom središtu jaše stariji čovek, okruženim ratnicima u punom oklopu sa lukovima nagotovs. Bajar se kreće pravo ka njemu, znajući da mu se njegovi ljudi formiraju iza leđa bez dodatnih naređenja. Napetost raste u vazduhu dok se njegovih dve stotine ratnika približava odredu vojske. Oseća blagu jezu dok ulazi u domet njihovih strela. Na sebi ima oklop od čeličnih pločica u kineskom stilu, ali zna jednako dobro kao i svaki živ čovek da duga mongolska kopljišta mogu da ga probiju. Oseća kako mu se znoj sliva ispod pazuha, ali im pokazuje hladno, bezizražajno lice. Kublaj zavisi od njega.

Na udaljenosti od stotinu metara želi da se zaustavi, ali je razdaljina prevelika za razgovor sa predvodnikom protivničkog odreda i prisiljava se da nastavi dalje, kao da nije suočen sa naoružanim ljudima sposobnim da ga sa te razdaljine pogode strelama u grlo. Njegovi jaguni ga bezizražajno posmatraju kako jaše, ali skidaju lukove sa ramena u sve većoj napetosti dok prilazi drugoj grupi na svega dvadesetak koraka. U novonastaloj tišini može da čuje lepršanje barjaka na vetru. Duboko udiše i smiruje živce kako bi mu glas bio snažan i postojan. „Pod belim zastavama primirja, tražim gospodara Batua Bordžigina”, uzvikuje. „Pronašao si ga”, odgovara mu čovek u centru konjičke čete. „A sad mi kaži zbog čega si sa tumanima došao u moje zemlje? Da li je veliki kan objavio rat mom narodu?” Bajar načas suzbija poriv da se osmehne. Sučeljen je sa smrću u otkucaju srca, a njegova mahinalna reakcija je da se nasmeši. „Ne znam šta trenutno radi pretendent na presto, gospodaru. Ali znam da ti Kublaj-kan nudi mir u zamenu za zakletvu vernosti.” Batuova usta se iznenađeno otvaraju. Zamuckuje kad progovori, zaboravljajući na svoje dostojanstvo. „Šta? Kublaj-kan? Ko si ti da dolaziš ovamo i govoriš o Kublaju?” Bajar se smeje čovekovoj zbunjenosti, dajući sebi oduška i oslobađajući se delića napetosti. „Ponudi mi pravo gostoprimstva u svom logoru, gospodaru. Dugo sam jahao, a grlo mi je suvo kao barut.” Batu zuri u njega na trenutak koji traje kao čitava večnost, sve dok Bajaru ne zamre smeh u grlu. Čovek ima pedesetak godina, tamnosivu kosu i duboke bore oko usta i očiju. Dok čeka, Bajar se pita da li Batu liči na Džingisa, pamteći mu crte lica. „Dobro, nudim ti pravo gostoprimstva za ovo veče, i ni dan duže. Sve dok ne čujem ono što imaš da mi kažeš.” Bajar se donekle opušta. Nikad neće biti potpuno bezbedan, čak ni nakon takve ponude, ali se pravo gostoprimstva nikad ne daje olako. Sve do narednog jutra Batu će mu biti domaćin, što znači da će čak stati u njegovu odbranu ukoliko ga neko napadne. Bajar silazi s konja i daje znak svojim ljudima da učine isto. Batu sledi njegov primer i prilazi mu preko zaleđene trave, lica ispunjenog znatiželjom. „Ko si ti?”, pita ga.

„General Bajar, gospodaru. Oficir Kublaj-kana.” Batu zbunjeno vrti glavom. „Reci svojim ljudima da se udalje i ulogore u dolini tri i po kilometra istočno odavde. Neću da mi plaše seljake. Neće biti nikakvog pljačkanja, niti ikakvog kontakta sa mojim narodom, generale. Da li je to jasno?” „Izdaću zapovest, gospodaru”, odgovara mu Bajar. Čini se kao da ga stariji čovek pomno proučava, i dalje sa zabezeknutim izrazom na licu. Bajar posmatra kako ljudi prostiru filcane prostirke na travi i pristavljaju kotliće sa čajem. Šalje glasnika svojim tumanima, a zatim seda na prostirku. Nada se da će naći prave reči da impresionira čoveka koji sedi naspram njega. Batu čeka sve dok Bajar desnom šakom ne prihvati glinenu zdelu sa slanim čajem i ne otpije gutljaj. „A sada objasni, generale. Znaš, skoro se nadam da si običan ludak. To bi bilo mnogo bolje od vesti koje mislim da mi donosiš.”

36 Samarkand je predivan grad, sa beličastim planinama u daljini i toliko debelim zidinama da tri konjanika mogu uporedo da jašu na njihovom vrhu. Plave kule nadvisuju bedeme boje peska, ali su ogromne kapije zatvorene. Kublajevi tumani su pred sobom poterali seljane i zemljoradnike kao jata gusaka, a gomila se povećava dok prelaze poslednjih nekoliko kilometara. U nemogućnosti da uđu u grad, ljudi sede i zapomažu ispred kapija, moleći one unutra da ih puste. Kublajevi ratnici ih ignorišu. Oklopljeni Mongolci i Persijanci zaprepašćeno gledaju naniže sa gradskih zidina. Nijedna vojska nije opsela Samarkand još od Džingisovog vremena. Pa ipak, još uvek ima mnogo ljudi koje se vrlo dobro sećaju užasa tog vremena. Stotine, a ubrzo i hiljade stanovnika penju se unutrašnjim stepenicama na bedeme da pogledaju tumane. Kublaj gleda naviše u njih, udobno sedeći na mršavom konju koji rije njuškom po zemlji tražeći nešto za jelo. Lice i prsti ga još uvek bole od hladnoće planinskih prelaza. Premda sunce plamti visoko na nebu, zna da će izgubiti kožu na obrazima, već tamniju od ostatka lica, koja počinje da se ljušti i otpada. Dženđin prilazi ocu, mada ne progovara dok takođe gleda nagore ka visokim zidinama. Kublaj se osmehuje kad ugleda zgranuti izraz na sinovljevom licu. „Moj deda je jednom zauzeo ovaj grad, Dženđine”, kaže. „Kako?”, pita ga zapanjeno dečak. Njegov sin se jedva seća Karakoruma, a Samarkand je napravljen tako da impresionira upravo onakvu vojsku kakvom Kublaj zapoveda. „Pomoću katapulta i opsadnih naprava”, odgovara mu Kublaj. „Tada nije imao topove.” „Ni mi nemamo topove, oče”, kaže Dženđin. „Nemamo, ali ako budem primoran, narediću ljudima da naprave teške opsadne sprave koje će probiti zidine. To se neće desiti brzo, ali će grad ipak pasti. No, nisam zato došao ovamo, Dženđine. Nemam nikakvu želju da ubijam vlastiti narod, osim ukoliko me na to ne primoraju. Postoje brži načini, ako poznaju istoriju.”

Kublaj daje signal Urijang-Hadaju, a orlok izdaje naređenje dvojici ratnika. Ljudi skaču iz sedla na zemlju i počinju da raspakuju opremu sa rezervnih konja. Dženđin posmatra dok na ramena tovare rolne materijala i grede, stenjući pod težinom tereta. „Šta imaju tamo?”, pita. „Videćeš”, odgovara mu Kublaj, neobično se smešeći. Učenjak kakav je nekad bio u tom trenutku je veoma daleko, iako uživa u priči o svojoj porodici i gradskoj istoriji. Dok dvojica ratnika koračaju napred pod teretom, podseća se da je istorija nešto više od pukih priča. Ona je takođe učiteljica života. Pod budnim okom svog kana, ljudi brzo zatežu slojeve tkanine preko drvenog okvira, razapinju konopce i zabadaju kočiće u kamenito tlo. Zašli su u domet neprijateljskih strela i, dok rade, njihova ukočena leđa pokazuju koliko se trude da se odupru strahu da će im neko smestiti kopljište između lopatica. Kada završe posao i odstupe, tumanima se ori urlik izazova, gromoglasna plima koja se odbija od gradskih zidina i vraća im se. Ispred Samarkanda je razapet beli šator. „Ne razumem”, viče Dženđin kako bi ga otac čuo usred zaglušujuće halabuke. „Stariji žitelji grada će razumeti”, odgovara mu Kublaj. „Beli šator je zahtev za predaju, znak stanovnicima Samarkanda da su im kanovi tumani objavili rat. Kad sunce zađe, ako gradske kapije i dalje ostanu zatvorene preda mnom, podići ću šator crvene boje. On će pred njihovim bedemima stajati čitav dan. Ako i njega ignorišu, podići ću crni šator.” „Šta znače crveni i crni šator?”, pita ga Dženđin. „Njihovu smrt, sine moj, mada neće doći do toga.” Još dok Kublaj govori, ogromne gradske kapije počinju da se otvaraju. Poklič nade ori se iz grla prestrašenih izbeglica u podnožju zidova. Hrle ka otvorenoj kapiji kao da je brana popustila, očajnički odgurujući jedni druge i preprečujući put jahačima koji pokušavaju da izađu iz grada. Kublaj se osmehuje sinu. „Još uvek se sećaju Džingisa, barem u Samarkandu. Vidiš li, sine moj. Dolaze.”

Gospodar Algu se obilno znoji, iako se u osvit zore okupao hladnom vodom. Iz odaja u palati pozvali su ga stariji oficiri, prebledeli od straha. Još uvek jedva može da poveruje u veličinu vojske koja se okupila pred zidinama njegovog grada. Po prvi put u životu shvata kako su se osećali neprijatelji mongolske nacije kada bi se probudili i ugledali tumane koji ih čekaju. Voleo bi da mu je otac Bajdur još uvek živ. On bi znao šta da radi suočen sa ovakvom pretnjom. Algu hita do vrha zida i naginje se preko grudobrana dok zuri u daljinu. Da li je nekako uvredio Arik-Bokea? Bolno guta knedlu, grla suvog kao barut na povetarcu. Ako kan odluči da napravi primer od njega, njegovi voljeni gradovi će biti spaljeni, a narod pobijen. Algu ne gaji nikakve iluzije o razaračkoj snazi mongolske armije na bojnom polju. Tumani pred Samarkandom će poput nezaustavljive kuge raskomadati Čagatajski kanat. Vidi sopstvenu smrt u lepršavim barjacima. Njegovi oficiri se penju uza stepenice od peščara i čekaju da im izda naređenja. Algu prikuplja snagu volje i grozničavo razmišlja. On ih predvodi, život im je njegovim rukama. Ne krivi svoju kćer. Algijarn je mlada i tvrdoglava, ali ma šta Arik-Boke mislio povodom navodne uvrede, to ne opravdava slanje armije. Poslaće kćerku izvan grada, tako da se ArikBokeov bes ne obruši na nju. Drhti od same pomisli na to. „Gospodaru, nigde ne vidim kanove stegove”, kaže iznenada jedan od oficira. Algu je taman krenuo ka stepenicama da se spusti u podnožje zida. Staje u mestu. „Kako to misliš?”, pita dok se vraća natrag i ponovo gleda preko grudobrana. Nebo je vedro, a sa ove visine pogled mu puca daleko. „Ne razumem”, mrmlja kad se rođenim očima uveri u istinitost čovekovih reči. Na vidiku nema Arik-Bokeovih ratnih barjaka, ali ne prepoznaje ostale koji se vijore na vetru. Čini mu se da je na žutoj svili izvezena nekakva beštija. Zastave su predaleko da bude siguran, ali zna da ih nikad ranije nije video. „Možda bi trebalo da izađem i pitam ih šta žele”, kaže jednom čoveku, smešeći se neveselo. Crte lica okupljenih oficira ne smekšavaju. Svi oni imaju porodice u Samarkandu ili okolnim gradovima. Čagatajski kanat već decenijama nije napadnut, međutim, svima su poznate priče o krvoproliću i razaranju koji su stigli skupa sa Džingisom. Nemoguće je živeti u kanatu, a ne znati za njih.

Mala grupa ratnika se odvaja od tumana i polazi prema gradu, a svaki muškarac nosi rolne tkanine. Algu zbunjeno zuri nadole dok se ljudi približavaju zidinama. Jedan od njegovih vojnika nateže luk, ali Algu naređuje da se niko ne miče. Hiljade radoznalo posmatraju kako im se beli šator podiže pred očima, dok ljudi ispod zidina zakucavaju kočiće u zemlju i razapinju užad. Nema snažnu građu kao stambeni šator, a strane mu slobodno lepršaju na povetarcu. Kad ga Algu prepozna, uzmiče korak-dva unazad i u neverici odmahuje glavom. „Nemoguće”, šapuće. Oni koji se sećaju stoje u šoku, dok njihovi prijatelji žele da znaju značenje belog šatora. „Spremite kapije za otvaranje!”, viče iznenada Algu. „Izaći ću im u susret.” Okreće se ka svojim ljudima, lica bolesnožutog od zabrinutosti. „Ovo mora da je neka greška. Ne shvatam kakva, ali kan svakako ne bi uništio Samarkand.” Algu bezmalo pada dok trči niza stepenište, budući da mu kolena klecaju od strepnje. Njegov konj ga čeka u pripravnosti na glavnoj ulici, skupa sa odredom gardista. Ljudi ne znaju ništa o onome šta je video, a on im ništa ne govori. Beli šator predstavlja zahtev za bezuslovnu predaju na koji se mora odgovoriti pre podizanja crvenog šatora. Dok se penje na konja, ponavlja sebi da ima čitav dan na raspolaganju, ali jedva može da razmišlja od straha. Crveni šator će značiti smrt svakog muškarca u gradu, dovoljno starog da nosi mač. Crni šator obećava pokolj svakog živog bića, uključujući žene i decu. Stanovnici Herata su ignorisali Džingisa kad im je zapretio na takav način. Nakon što je završio, na tom mestu su ostali da žive samo gušteri i škorpije. „Otvarajte kapiju!”, urla. Mora smesta odgovoriti na zahtev. Njegovi vojnici skidaju ogromnu prečagu od hrastovine i železa i počinju da otvaraju vratnice. Dok se zrak svetlosti probija kroz sve širi prorez između krila kapije, njihov gospodar se okreće prema jednom od svojih najpoverljivijih ljudi. „Okupi moje sinove i kćeri. Odvedi ih bezbedno u...” Algu okleva. Ako je kan odlučio da zatre njegovu porodicu, na čitavom svetu nema bezbednog mesta. Arik-Boke će ih loviti kao divlje zveri, a niko se neće usuditi da im pruži pribežište iz straha od kanove odmazde. „Gospodaru, selo Haretm nalazi se sto šezdeset kilometara na severozapadu”, kaže sluga. „Nekad sam živeo tamo, a selo se graniči sa

Huleguovim kanatom. Niko sem tebe neće znati da su deca tamo. Štitiću ih svojim životom.” „Dobro”, odgovara Algu i ispušta uzdah olakšanja. „Idi sad, kroz drugu kapiju. Poslaću nekog po njih ako uzmognem.” Dok se kapija širom otvara, Algu vidi gomilu muškaraca i žena koji se tiskaju pokušavajući da uđu u grad, ruku ispruženih u panici. Njegovi vojnici ih guraju unazad kako bi omogućili svom gospodaru da prođe. Algu ih uopšte ne primećuje dok hrle oko njegovih ljudi. Grad nije ništa bezbedniji od njihovih koliba sa druge strane zidina. Zuri u tamne redove tumana koji ga čekaju. Stomak mu se grči od straha dok mamuza konja i tera ga u kas. Dok prolazi ispod senke nadsvođenog prolaza, vidi kako barjaktari počinju da odmotavaju njegove ratne stegove. „Bele zastave”, breca se dok ga obuzima panika. „Idemo tamo u miru.” Njegovi ljudi bulje u njega, videći njegov strah. Nemaju bele zastave, ali jedan od izbeglica na sebi ima belu odeždu. Za tili čas, nesrećni čovek je oboren na zemlju i razodenut, a njegovo odelo podignuto da se vijori na koplju dok Algu izjahuje iz grada. „Želiš li da pođeš sa mnom?”, Kublaj pita sina. Dženđin se osmehuje, pokazujući bele zube. Umesto odgovora, zariva pete u sapi konja, a životinja juri napred. Kublaj klima glavom Urijang-Hadaju, a orlok izdaje zapovest najbližem jagunu. Stotinu ratnika se odvaja od ostatka tumana i staje sa obe strane dvojice oficira. Kublajevi barjaktari polaze sa njima, noseći žute zastave sa izvezenim kineskim zmajevima, koji blistaju na sunčevoj svetlosti. „Ćuti i slušaj”, Kublaj mrmlja Dženđinu dok se približavaju četi konjanika koji izlaze iz grada. „Hoćemo li da ih pobijemo?”, pita ga sin. Čini se da mu ta ideja ne pada naročito teško, a Kublaj se smeši. Video je belu zastavu koja se vijori na vetru iznad njih. „Ne, osim ako me ne primoraju. Potrebno mi je da ovaj kanat bude na mojoj strani.” Kublaj, Dženđin i ostatak ratnika staju u isti mah, pokazujući disciplinu ljudima koji gledaju sa gradskih zidina. Ljudi gospodara Algua zaustavljaju se sa znatno manje preciznosti, što Kublajevi tumani i očekuju od gradskih vojnika.

Algu dolazi sa najstarijim oficirima, a Kublaj mu parira s UrijangHadajem. Dve nevelike grupe stoje sučeljene na jarkoj sunčevoj svetlosti, bacajući dugačke senke na peskovitom tlu. Kublaj čeka, držeći do svog dostojanstva i terajući ih da prvi progovore. Tišina traje svega nekoliko trenutaka, a zatim Algu pročišćava grlo. „Ko si ti da podižeš beli šator pred mojim gradom?”, zahteva da zna. „Ja sam Kublaj Bordžigin, Džingisov unuk, veliki kan mongolske nacije. Kaži mi kako se zoveš i priznaj me za svog gospodara, pa među nama neće biti kavge.” Algu zaprepašćeno otvara usta i klone u sedlu. Kublaja je upoznao kao dečaka, ali su ga godine potpuno promenile. Čovek koji stoji pred njim preko tunike nosi svilenu kinesku odoru sa izvezenim zmajevima. No, o boku mu visi mač i izgleda snažno i opasno. Algu škilji i vidi zlatnu boju očiju koja toliko često označava Džingisove potomke. „Ja sam Algu Bordžigin”, muca, „kan Čagatajskog kanata. Ako si ti...” Okleva, pošto se spremao da izgovori reči koje bi nagovestile da sumnja u Kublajevu tvrdnju. Ne sme da uvredi čoveka sa dvanaest tumana. „Ja sam tvoj rođak, sin Bajdura, Čagatajevog sina, Džingisovog unuka.” „Upoznao sam te kad sam bio dečak, zar ne? Kada su Gujuka proglasili za kana u Karakorumu?” Algu klima glavom, pokušavajući da uskladi odraslog čoveka koji stoji pred njim sa sećanjem na žgoljavog dečaka. „Sećam te se. Dakle, vratio si se iz zemalja carstva Sung?” Kublaj se kikoće. „Ti si čovek retke oštroumnosti, s obzirom na to da stojim pred tobom. A sad mi predaj svoj grad, gospodare Algu. Neću te ponovo pitati.” Usta starijeg čoveka se otvaraju, ali mu nikakav zvuk ne izlazi iz grla. Odmahuje glavom, nemoćan da pojmi ono što mu je rečeno. „Arik-Boke je kan”, najzad uspeva da promuca. Na njegov užas, Kublajevo lice se mrači, a žućkaste oči mu ljutito sevaju. „Nije, gospodare Algu. Ne, moj brat nije kan. Ja polažem pravo na kanat i sve nacije u njemu. Moj brat će saviti koleno preda mnom ili pasti. Ali to će se desiti nekog drugog dana. Daj mi odgovor, ili ću zauzeti ovaj grad i postaviti nekog drugog na tvoje mesto.” Kublaj se okreće prema Urijang-Hadaju. „Jesi li zainteresovan da vladaš Samarkandom, orloče?” „Ukoliko je to tvoja volja, gospodaru kane”, odgovara Urijang-Hadaj. „Ali bih radije jahao s tobom protiv uzurpatora.”

„Dobro. Onda ću pronaći nekog drugog.” Okreće se nazad ka Alguu, koji ga i dalje posmatra otvorenih usta. „Tvoj odgovor, gospodare Algu?” „Z-zakleo sam se na vernost Arik-Bokeu. Tvom bratu, gospodaru. Ne mogu da poništim zakletvu.” „Oslobađam te tvoje zakletve”, istog trena odgovara Kublaj. „A sad...” „To nije tako jednostavno!”, breca se Algu, a gnev mu konačno nadvladava šok. „Nije? Ko drugi ima ovlašćenje da te oslobodi zakletve, ako ne tvoj kan?” „Gospodaru, ovo je... Potrebno mi je vreme da razmislim. Hoćeš li ući u grad u miru da prenoćiš? Garantujem pravo gostoprimstva tebi i tvojim ljudima.” Na trenutak Kublaj saoseća sa čovekom koga je stavio u nemogući položaj. Dvanaest tumana čeka pred njegovim gradom, obećavajući sigurno uništenje. Algu ne može da prekrši zakletvu vernosti Arik-Bokeu, ali mu Kublaj ne ostavlja nikakav izbor. „Neću, gospodare Algu. Donećeš odluku ovde i sada. Izabrao si da se zakuneš na vernost uzurpatoru, ali te ne smatram odgovornim za tvoje zločine. Ja sam zakoniti kan mongolske nacije. Ja sam gurkan. Moja reč je čvrsta kao čelik i moja reč je zakon. Ponovo ti kažem da te oslobađam tvoje zakletve, tvog zaveta. Gotovo je. U ovom trenu nijednog čoveka ne zoveš gospodarem. Razumeš li šta ti govorim?” Lice gospodara Algua je bledo kao kreč. Klima glavom. „Onda, kao slobodan čovek, moraš da odlučiš. Moje mesto nije ovde. Imam drugih briga sem ovog kanata, ali ne mogu da ostavim neprijatelja iza sebe dok tražim mog budalastog brata. Ne mogu da ostavim otvorenu liniju snabdevanja Karakoruma, budući da ću opsesti taj grad. Razumeš li to?” Algu ponovo klima glavom, nemoćan da odgovori. Kublajev glas postaje mekši i poprima maltene prijateljski ton.. „Onda biraj, gospodare Algu. Imamo tako malo pravih izbora u životu. Neću imati drugog izbora nego da razorim Samarkand ako doneseš pogrešnu odluku ovde, ovog jutra, ali ne želim da ti pretim. Nacija greši, gospodare Algu. Moram jednostavno samo da ispravim ono što je pošlo naopako.” Algu misli na svoju decu, koja se već nalaze na putu u bezbedno selo. Nema nikakvih iluzija u pogledu onoga što Kublaj opisuje. Arik-Boke ima ogromnu armiju i nikada se neće predati svom bratu, pogotovo ne sada kad