Conn Iggulden - 05 Osvajac (SR)

„Znate da bih voleo da uđem u njihova skladišta, ali čak i ako je vojna posada izvan gradskih zidina, gradski prefekt nas neće tek tako pustiti da ušetamo i uzmemo šta nam treba.” „Građani Šaojanga ne znaju kako se rat odvija”, kaže mu UrijangHadaj. „Ako im pružiš priliku, možda će ti se čak i predati.” Kublaj u orlokovim rečima traži bilo kakav znak podsmeha, ali je lice Urijang-Hadaja poput kamena. Kublaj se ceri na trenutak. „Možda i hoće”, slaže se. „Razmisliću o tome dok jašemo. Hajdemo, naši goniči su nam se previše približili. Šta kažete na brzih petnaest kilometara preko vrha planine, da se malo udaljimo?” Svi ljudi koji ga čuju mrzovoljno stenju, ali se dižu na noge. Budući da je teren toliko brdovit, to je sve što mogu da urade da spreče vojsku Sunga koja im zubima škljoca za petama. Monge mrzi opsade gradova, ali bez katapulta i topova, suočava se sa istim problemima kakvi su nekada morili Džingisa. Gradovi su sagrađeni tako da zadrže pljačkaške vojske kao što je njegova, mada mu oni ovaj put ne predstavljaju glavni cilj. Negde ka jugu, Kublaj se bori protiv armija carstva Sung. Voleo bi da poruši zidine gradova pored kojih prolazi, ali mu je primarni cilj da stigne do Kublaja. Sasvim mu odgovara ukoliko svaki grad zatvori kapije pred njim - a vojne posade ostanu bezbedno zatvorene unutra. Njegov glavni problem je komora, koja postaje sve ranjivija sa svakim pređenim kilometrom. Gradovi koji se kriju od četvrt miliona mongolskih ratnika neće imati ništa protiv da napadnu dugačku povorku zaprežnih vozila, koju čuva svega nekoliko hiljada ratnika. Kada se kolona prekine negde pozadi, biće prisiljen da prepolovi porcije hrane. Poslao je izviđače stotinama kilometara unaokolo da vide postoje li krda marve koja bi mogao da ugrabi. To je jedan resurs koji gradovi carstva Sung ne mogu da zaštite unutar svojih bedema, a dok ulazi u područje travnatih ravnica, Monge pronalazi toliko mnogo stoke da mu komora postaje nepotrebna. Tokom nekoliko veličanstvenih dana, njegovi ratnici se goste pečenom govedinom sa koje još uvek kaplje krv, vraćajući deo težine koju su izgubili u toku napornog jahanja. Na svoj način, problemi vojnog pohoda su identični onima sa kojima se bavio u Karakorumu, ali pronalazi veće zadovoljstvo u preprekama sa kojima može da se suoči i savlada ih.

Dok njegovi tumani nastavljaju put, Monge pamti gradove do kojih će se vratiti nakon što završi pohod na jug sa Kublajem. Sve više i više se raduje ponovnom susretu sa bratom, zamišljajući njegovo lice kad ugleda ogromnu vojsku koju mu dovodi kao ispomoć. Palanke su lak plen u poređenju sa velikim gradovima opasanim zidinama. Njegovi tumani za samo jedno jutro mogu da poseku na stotine stabala i ostave patrljke grana, upotrebljavajući ih kao improvizovane merdevine pomoću kojih mogu da se popnu na niske zidine. I pored toga, pušta da stotine varoši prežive netaknute dok njegovi tumani jašu dalje prema jugu. Sačekaće njegov povratak. Prošlo je nešto više od mesec dana od ulaska na teritoriju carstva Sung, kad ga izviđači obaveštavaju o prisustvu ogromne neprijateljske vojske koja maršira južno, dok im se barjaci vijore na vetru. Zadovoljan je kad čuje da su neprijateljske snage upola manje od njegove vojske. Bar ovog puta, njegovi generali neće morati da se dovijaju kako da nadmudre brojno nadmoćniju armiju. Oduvek je planirao da dovede veći čekić u carstvo Sung nego što je to iko ranije uspeo da učini. Carevi Sunga su preživeli Džingisa, Ogedaja i Gujuka. Ali neće preživeti njegov kanat. Dok pada noć, tumani iza sebe okupljaju rezervne konje. Ukoliko ih neprijatelj napadne po mraku, životinje će se najverovatnije uspaničiti i nadati u bezglavo bekstvo, ili barem zasmetati protivnapadu. Ratnici žvaću sušenu govedinu i zalivaju je airagom ili vodom, šta god da im je pri ruci. Zatim obmotavaju dizgine oko čizama i ležu na vlažnu travu da spavaju. Svaki čovek zna da će biti na nogama pre praskozorja i da će se boriti sa prvim dnevnim svetlom. Dok se logor smiruje, sluge mu podižu šator, uzimajući rolne od upletene konjske dlake i potporne grede iz pola tuceta zavežljaja. Dok rade na mesečini, Monge razvlači tanko ćebe i kleči na njemu, čvrsto obavijajući dolamu oko oklopa da bi se utoplio. Vidi kako mu se dah magli na promrzlom noćnom vazduhu i usporava rad srca, otresajući sa ramena breme dnevnih briga. Dok mu zvezde blistaju iznad glave, provodi nekoliko trenutaka moleći se nebeskom ocu da sutrašnja bitka prođe dobro, da Kublaj bude bezbedan, da njegova nacija napreduje. Čak i u ličnim molitvama, razmišlja kao kan. Ne želi da uđe u šator koji su mu sluge pripremile. Nije pospan i oseća se snažno i smireno. Rosa se smrznula na travi, tako da čuje tiho krckanje dok njegovi gardisti patroliraju. Okružen je svojim narodom. Čuje ih kako

hrču, viču i mrmljaju u snu. Kikoće se dok leže na ćebe, odlučujući da provede noć pod zvezdama kao ostatak njegovih ratnika. Budi se u tišini, glave položene na pregib lakta. Čini se kao da mu je hladnoća tla prodrla u telo, tako da jedva može da se pokrene od ukočenosti. Oseća kako mu vrat krcka dok se pridiže u sedeći položaj i rukama trlja lice. Senka se pokreće u blizni, a desnica mu leti ka balčaku mača, napola izvlačeći sečivo iz korica pre nego što shvati da mu mračna figura pruža činiju čaja. Žalostivo se smeši na stanje svojih živaca. Logor oko njega oživljava, premda je zora još uvek prilično daleko. Konji piju vodu iz mešina koje im pružaju vlasnici, iako bi pronašli vlagu u zamrznutoj rosi. Dok pijucka čaj, sve oko njega je u pokretu. Ne sme da ostavi nikoga u životu iz vojske Sunga koja maršira ispred njegovih tumana. Ma koliko da je primamljiva pomisao da raširi užas ostavljajući nekolicinu neprijateljskih vojnika u životu, mora da iskoristi brzinu koju može da unese na bojno polje. Njegov zadatak je da tera ljude i konje do granica izdržljivosti, hitajući na jug ispred vesti sve dok ne ugleda grad Hangdžou. Građani neće imati vremena da se ušanče i pripreme za njega. Kublaj ima topove, dve stotine dobrih gvozdenih oružja. Monge će ih upotrebiti da carev grad smrvi u prah i pepeo. Ustaje i proteže se, pitajući se kakvo ga je čudnovato raspoloženje nagnalo da spava na smrznutoj travi. U kosi i dalje ima inje, i šakom trlja pramenove dok ispija ostatak čaja. Oseća so i vrelinu u praznom stomaku i uzdiše na pomisao o hladnom mesu za doručak. Sluge su mu pripremile konja, već nahranjenog, napojenog i istimarenog toliko da mu se dlaka blista. Monge prilazi da pregleda potkovice, mada je to samo stara navika. Pojedini ljudi su već na konjima i čekaju, dok dokono sede u sedlima i razgovaraju sa prijateljima. Monge uzima debelu veknu bajatog hleba i parče hladne ovčetine, zajedno sa mešinom airaga, da protera suvu hranu niz grlo. „Želiš li da utanačimo taktiku, gospodaru kane, ili da jednostavno prejašemo preko njih?” Njegov orlok, Serijanh, osmehuje se dok izgovara te reči. Monge se smejulji punih usta. Podiže pogled ka sve svetlijem nebu i udiše vazduh punim plućima. „Očekuje nas fino jutro, Serijanhu. Kaži mi šta imaš na umu.”

Kao što i priliči starijem oficiru, Serijanh mu odgovara bez oklevanja, odavno navikao da naprečac donosi odluke. „Dojahaćemo do neprijateljskih bokova, tik do dometa njihovih strela. Ne želim da ih opkolim i nateram da se ušanče. Sa tvojom dozvolom, napraviću trostranu kutiju oko njih i pratiti njihovu brzinu marširanja. Neprijateljska konjica pokušaće da probije obruč i ostane u pokretu, stoga ćemo prvo njih srediti kopljima. Što se tiče pešadije, možemo da ih posečemo otpozadi ka napred.” Monge klima glavom. „To će poslužiti. Najpre upotrebite lukove, pre nego što se mladi ratnici upuste u borbu prsa u prsa. Ostavi usijane glave na začelju, sve dok neprijatelj ne poklekne. Nema ih toliko mnogo. Trebalo bi da završimo sa ovim do podneva.” Serijanh se smeši na njegove reči. Ne tako davno, neprijateljska armija od stotinu hiljada ljudi značila bi krvavu i očajničku bitku do poslednjeg čoveka. Broj tumana koji je Monge poveo sa sobom na jug nikada ranije nije viđen, a stariji oficiri uživaju što iza leđa imaju takvu silu. Negde u blizini, Monge čuje zveckanje praporaca i tiho psuje. Još jedan kurir ga je sustigao. Bez kurirskih postaja u kojima je mogao da promeni konje, mora da je jahao do iscrpljenosti da mu isporuči pisma. „Nikad me ne ostavljaju na miru”, mrmlja Monge sebi u bradu. Serijanh ga čuje. „Mogu da zadržim kurira u pozadini sve dok se bitka ne završi”, kaže. Monge odmahuje glavom. „Ne. Kan nikad ne spava, očevidno. Nije li to ono što kažu? Znam da ja spavam, tako da mi je ta izreka misterija. Formiraj borbene redove, orloče. Zapovedništvo je tvoje.” Serijanh se duboko klanja i odlazi, usput izdajući naređenja svom osoblju koje će ih preneti do svakog ratnika u tumanima. Kurir je toliko prašnjav i blatnjav da bezmalo izgleda kao da je stopljen sa konjem. Dok silazi na zemlju, nove naprsline se pojavljuju u oklopu skorelog blata koje ga prekriva. Na leđima nosi samo malu kožnu torbu i izuzetno je mršav. Monge se pita kada je čovek jeo poslednji put, bez kurirskih postaja na teritoriji carstva Sung. Za tumanima je ostalo vrlo malo ili nimalo hrane koja može da se napabirči, toliko je sigurno. Dvojica kanovih gardista prilaze kuriru. Čovek deluje iznenađeno, ali ipak stoji sa ispruženim rukama dok ga stražari temeljno pretresaju. Čak otvaraju i kožni ranac, dodavši kuriru svežanj žućkastih papira pre nego što bace ranac na zemlju. Kurir koluta očima na takav oprez, očito zabavljen.

Gardisti konačno završavaju pretres i okreću se da uzjašu skupa sa ostalima. Monge sa ispruženom rukom strpljivo čeka poruke. Vidi da je kurir stariji od većine, verovatno se približavajući kraju karijere. Odista deluje izmoždeno kroz prljavštinu nataloženu tokom iscrpljujućeg jahanja. Monge uzima svežanj papira i počinje da čita, a čelo mu se zbunjeno bora. „Ovo su spiskovi robe iz Šanadua”, kaže. „Jesi li mi doneo pogrešne poruke?” Kurir mu prilazi bliže, zureći naniže u stranice. Poseže rukom ka papirima, a Monge ne vidi tanak žilet koji čovek drži skriven između ispruženih prstiju. Žilet nije širi od samih prstiju, tako da samo oštrica blista dok ga čovek prevlači preko Mongeovog vrata, napred, a zatim nazad. Meso se otvara poput šava pod pritiskom, usta belih usana koja ih obojicu prskaju krvlju. Monge se guši i podiže desnicu do rane. Levom rukom gura čoveka dalje od sebe, a ovaj pada na zemlju. Unaokolo odjekuju pokliči besa i užasa, a jedan ratnik skače iz sedla na kanovog napadača dok ovaj pokušava da se uskobelja na noge i pribija ga na zemlju. Monge oseća kako mu toplina ističe iz tela, ostavljajući meso hladno poput kamena. Prstima ne može da zatvori ranu, a oči su mu očajne. Ljudi viču svuda oko njega, jurcaju tamo-amo i dozivaju Serijanha i kanovog šamana. Monge vidi njihova otvorena usta, ali im ne čuje glasove, već samo dobovanje u ušima i šuštanje nalik tekućoj vodi. Spušta se u sedeći položaj, kezeći se dok se bol pojačava. Svestan je kako mu neko vezuje traku tkanine oko vrata i šake, toliko jako stežući ranu da ne može da diše. Pokušava da ih odgurne od sebe, ali njegova ogromna snaga ga je napustila. Vidno polje počinje da mu se sužava, ali i dalje ne može da veruje da se ovo zbilja dešava. Neko će to zaustaviti. Neko će mu pomoći. Koža mu bledi dok ga krv napušta u pulsirajućim mlazevima. Klone u stranu, a pogled mu postaje staklast. Serijanh stoji iznad njega, očiju razrogačenih od šoka. Svega nekoliko sekundi ranije razgovarao je sa kanom, a sada u neverici zuri u iskrivljenu figuru čija je desna šaka čvrsto uvezana ispod krvavog zavoja oko vrata. Krv natapa travu, čineći je crnom i mokrom. Serijanh se polako okreće prema kuriru. Pesnice ratnika uništavaju čovekovo lice dok Monge-kan umire. Zubi i nos su mu slomljeni, a nečiji palac mu je iskopao jedno oko. I pored svega toga, čovek se smeje i govori

jezikom koji orlok ne razume, ali njegov nerazgovetni govor zvuči slavodobitno. Serijanh vidi kako su mu obrazi bledi ispod taloga prljavštine, kao da je obrijao bradu i otkrio kožu dugo skrivenu od sunca. Asasin se još uvek smeje kad Serijanh naredi ratnicima da ga vežu zarad predstojećeg mučenja. Vojska carstva Sung je zaboravljena dok orlok zapoveda ljudima da potpale mangale i zagreju gvozdena oruđa. Mongolci razumeju patnju i kažnjavanje. Održaće ga u životu što duže mogu.

27 Kublaj pomno osmatra okolinu dok jaše kasom niz drum prema gradu Šaojang. Grad se nalazi duboko u srcu teritorije carstva Sung, a on pretpostavlja da već stolećima nije bio napadnut. Umesto jedinstvenog spoljašnjeg zida, grad se prostire na nekoliko kvadratnih kilometara, a centar je okružen manjih predgrađima izraslim tokom vekova. U poređenju sa Šaojangom, Šanadu liči na provincijski gradić, a čak bi se i Karakorum izgubio u njemu. Pokušava da proceni broj ljudi koji žive u toliko ogromnom krajoliku građevina, hramova i prodavnica, ali ih jednostavno ima previše. Njegovi tumani su malaksali od iznemoglosti, budući da su naizmenično jahali kasom i pešačili, pešačili i jahali kasom sto deset kilometara ili više, kako bi što je više moguće iza sebe ostavili progonitelje. Poslao je izviđače ka gradu, ali sumnja da su stigli više od dana ranije pre njega, toliko je veliku brzinu postavio. Ljudi i konji samo što se nisu srušili od iscrpljenosti. Potrebno im je mesec dana odmora, dobre hrane i ispaše pre nego što ponovo budu u stanju da se bore, ali to neće naći u Šaojangu, sa neprijateljima svuda unaokolo. Dok prvi tuman stupa na otvorenu ulicu, nema ni traga ni glasa od stanovnika. Takvo mesto ne može da se brani, a Kublaj može samo da se iščuđava društvu u kojem su zidine porušene da bi se izgradila nova predgrađa. Teško mu je čak i da zamisli tako miran život. Nema ni traga ni glasa od vojne posade. Njegovi izviđači su već ispitali meštane, naizmenično se služeći podmićivanjem i pretnjama. Imao je sreće, ali nakon meseci napornog jahanja, zaslužio je malčice sreće. Garnizon od deset hiljada najboljih mačevalaca i strelaca cara Sunga nalazi se izvan grada. Kublaj im želi dugačak lov, mnogo, mnogo kilometara dalje. Čuje kako Urijang-Hadaj daje znak trubaču da odsvira signal koji će poslati dve grupe iz tri tumana na šire drumove koji vode ka centru grada, tako da ne prilaze svi istim putem. Kublaj pretpostavlja da Šaojang ima centar, da su njegova najstarija mesta bila progutana zbrda-zdola sagrađenim predgrađima. Ne uživa dok jaše ulicama u kojima mu krovovi okolnih kuća štrče iznad glave. Lako može da zamisli kako se strelci iznenada pojavljuju na krovovima i gađaju naniže u ljude koji imaju malo

prostora za manevrisanje. Ponovo mu je drago zbog oklopa koji mu je dao Monge. Šaojang deluje napušteno, ali Kublaj na sebi oseća poglede i vidi da su najbliži oficiri takođe nervozni, trzajući glavom na najmanji nagoveštaj pokreta. Skoro potežu mačeve kad se nedaleko začuje piskutav glas, ali to je samo dete koje plače iza zatvorenih vrata. Tumani koji jašu sa Kublajem nose njegove stegove, mlitave na nepokretnom vazduhu. Barjaci ga obeležavaju kao vojskovođu svakome ko možda posmatra i on oseća kako mu srce sve brže kuca, ubeđen da jaše u zamku. Dok prolazi pored bočnih uličica, napeto krivi vrat da pogleda mimo kamenih slivnika i kolovoza prema radnjama sa zatvorenim kapcima i kamenim građevinama ponekad visokim i po tri-četiri sprata. Niko ne izleće iz sporednih aleja da svuče njegove ljude sa konja. Kada začuje topot kopita ispred, pretpostavlja da zvuk pravi neko od njegovih ljudi. Odaslao je pojedine ratnike napred u izviđanje, ali su gradske ulice pravi-pravcati lavirint, a od izviđača nema ni traga ni glasa kad ispred sebe ugleda grupicu konjanika. Neznanci nisu oklopljeni. Nose jednostavne čakšire i tunike, a dvojica su goloruki i s lakoćom vode svoje konje. Kublaj upija detalje dok se ponovo osvrće oko sebe tražeći pogledom znakove zasede. Krovovi su i dalje prazni i ništa se ne miče. Konjanici Sunga naprosto sede u sedlima i zure u njih, a zatim jedan progovara ostalima i svi zajedno polako kreću prema Kublaju. Ratnici oko Kublaja kao jedan vade mačeve iz kanija. Lukovi škripe dok ih ljudi zatežu. Stranci se ukočeno kreću pod budnim okom gardista, svesni da ulica može postati poprište njihove smrti ako naprave samo jedan pogrešan korak. „Pustite ih da priđu”, mrmlja Kublaj ratnicima oko sebe. „Ne vidim nikakvo oružje.” Napetost raste dok se mala grupa konjanika približava mongolskim redovima. Jedan od podanika carstva Sung pogledom pronalazi Kublaja, pogodivši ko je pomoću barjaktara koji stoje levo i desno od njega. Kao da je čuo Kublajeve reči, polako podiže ruke u vazduh i polako se izvija u sedlu, najpre u jednu, a zatim u drugu stranu, kako bi mogli da vide da nema ništa na leđima. „To je dovoljno blizu”, kaže im Kublaj kad mu priđu na desetak koraka.

Grupica konjanika Sunga gleda u čoveka koji je dojahao najbliže mongolskom vođi. Obnažene ruke su mu mišićave, iako mu je kratko podšišana kosa seda, a lice izborano. „Zovem se Liju Jin San”, kaže čovek. „Ja sam prefekt grada Šaojang. Ja sam onaj koji je susreo tvoje izviđače.” „Onda si ti onaj koji će mi predati grad Šaojang”, odgovara Kublaj. Na Kublajevo iznenađenje, Liju Jin San odrično vrti glavom, kao da ne stoji ispred nekoliko hiljada naoružanih ljudi koji se protežu od te tačke pa sve do spoljašnjih predgrađa. Kublaj ima iznenadnu viziju bodeža koji se zariva u Šaojang, sa njim kao vrhom oružja. Ne, tri bodeža, sa Bajarom i Urijang-Hadajem. Daleko iza njega, ratnici koji tek treba da uđu u grad nestrpljivo čekaju vesti sa pročelja. „Došao sam nenaoružan da kažem kako ne mogu to da učinim”, kaže Liju Jin San. „Car je izdao naređenja svim gradovima. Ako ti se predam, Šaojang će biti spaljen do temelja kao primer ostalima.” „Upoznao si tog cara?”, pita ga Kublaj. „Car nikad nije posetio Šaojang”, odgovara Liju Jin San. „Kako, onda, zapoveda tvojom vernošću?” Čovek se mršti, pitajući se može li da objasni pojam odanosti ljudima za koje su mu rekli da su malo bolji od divljih životinja. Ohrabruje ga činjenica što Kublaj savršeno govori mandarinski, jezik i dijalekt kineskih plemića. „Zavetovao sam se na vernost caru kad sam postao gradski prefekt”, odgovara. „Moja naređenja su jasna. Ne mogu da ti dam ono što iskaš.” Čovek se znoji, a Kublaj jasno uviđa njegovu nedoumicu. Ako se preda, pobesneli gospodar će uništiti njegov grad. Ako se odupre, očekuje da će Šaojang doživeti istovetnu sudbinu od ruku Kublajevih tumana. Pita se ima li Lilu Jin San neko rešenje, ili je izjahao pred njih jednostavno očekujući da bude posečen. „Ako bih ja postao car, da li bi se tvoja zakletva vernosti odnosila i na mene?”, pita Kublaj. Liju Jin San nepomično sedi dok razmatra njegovo pitanje. „Moguće. Ali, gospodaru... ti nisi moj car.” Napet je dok odgovara, svestan da mu život vidi o koncu. Kublaj se trudi da se ne smeši na njegovu reakciju. Prefekt bi doneo drugačiju odluku kad bi znao da armija Sunga maršira prema gradu u trenutku dok

razgovaraju. Kublaj ne namerava da dozvoli da bude zarobljen u Šaojangu. Diže pogled ka suncu i misli kako će uskoro morati da izjaše iz grada. „Ostavljaš mi malo izbora, Liju Jin Sane”, kaže. Čovek bledi, čuvši vlastitu smrt u njegovim rečima. Kublaj nastavlja da priča pre nego što prefekt može da mu odgovori. „Ne nameravam da ostanem u Šaojangu. Čekaju me druge bitke. Naprosto mi trebaju zalihe za moje ljude, ali, ukoliko nećeš da mi predaš grad, teraš me da izdam naređenje.” Kublaj se okreće u sedlu i podiže ruku. Njegovi ljudi ponovo vade mačeve i natežu lukove. „Čekaj!”, viče napetim glasom Liju Jin San. „Mogu...” Okleva, donoseći neku odluku. „Ne mogu da te odvedem do kasarne koja se nalazi kilometar dalje niz ovaj isti drum.” Kublaj se polako okreće nazad ka njemu i upitno izvija obrvu. „Neću ti predati Šaojang”, kaže mu Liju Jin San. Kublaj primećuje da znoj lije sa njega. „Narediću svom narodu da se zabarikadira u svojim domovima. Moliću se da oluja mimoiđe grad bez krvoprolića, da uzmeš sve što ti je potrebno i odeš.” Kublaj se osmehuje. „To je mudra odluka, prefekte. Odjašite natrag kući pored kasarni i obavezno uzvratite ako vas neko napadne. Ali mislim da neće, ne danas.” Ruke Liju Jin Sana primetno drhte dok okreće konja i odlazi. Njegovi ljudi nespretno jašu ispred mongolske armije, svakog časa očekujući da osete strele u leđima. Kublaj se smeši, ali ih sledi na maloj razdaljini, uvodeći svoje ratnike dublje u grad sve dok konačno ne stignu do kasarni gradskog garnizona. Otvoreni trg donekle umiruje napetost mongolskih ratnika. Trg je oivičen dvospratnim građevinama, dovoljno velikim da se u njih smeste hiljade vojnika. Liju Jin San se zaustavlja, a Kublaj uviđa kako gradski prefekt i dalje očekuje da bude posečen. „Doći će dan”, kaže mu Kublaj, „kada ću ponovo stajati pred tobom i zahtevati da mi predaš Šaojang. Tada me nećeš odbiti. A sada, idi kući. Danas niko neće umreti.” Liju Jin San odlazi sa svojom malenom grupom, a mnogi među njima se iznova i iznova osvrću preko ramena dok jašu, napokon se gubeći sa vidika u spletu gradskih ulica. Kublaj shvata da u vidokrugu nema ni žive duše. Žitelji Šaojanga su se uistinu posakrivali iza zamandaljenih vrata, radije nego da se suoče sa napadačima.

Njegovi ljudi počinju da otvaraju vrata kasarne vojne posade Šaojanga, otkrivajući prostrane konjušnice, oružnice, spavaonice i kuhinje. Jedan od ratnika stavlja prste u usta i prodorno zviždi, privlačeći pažnju. Kublaj prelazi preko vežbališta i vidi kako povorka na čelu sa Urijang-Hadajem stupa na trg sa druge strane. Potom se okreće ka izviđačima koji su mu uvek u blizini. „Neka jedan od vas ode do orloka i kaže mu da mi podnese izveštaj. Drugi neka pronađe generala Bajara, kud god da je otišao.” Izviđači galopiraju preko kamenih ploča, a prijatno kloparanje kopita odzvanja od građevina oko otvorenog prostora. Kublaj silazi sa konja i ulazi u dugačku dvoranu, osmehujući se dok korača uz prvih nekoliko stepenica. Na policama vidi na hiljade kopalja, a zatim, kad nastavi dalje, u drvenim okvirima pronalazi štitove naslagane jedne preko drugih. Prolazi pored lukova koji nemaju domet veliki kao mongolski. Prostorije se nastavljaju na prostorije i, kad Urijang-Hadaj stiže do spoljašnjih, Kublaj već stoji u odaji zanatlija koji prave strele, a vazduh je prezasićen mirisom lepka, drveta i perja. Na desetak drvenih klupica ljudi rintaju svakog dana, a rezultat njihovog rada se može videti u gomilama savršenih tobolaca poslaganih na svakoj strani sobe. Kublaj izvlači strelu iz tobolca i pregleda je, prelazeći palcem preko čitave dužine drveta. Vojsku Sunga opslužuju vrhunske zanatlije. Kublaj skida luk sa leđa i hitrim pokretom namešta strelu na tetivu. Čuje kako neko iza udiše kroza zube, okreće se i vidi Urijang-Hadaja koji stoji sa retkim izrazom zadovoljstva na licu. Kublaj mu klima glavom i zateže luk, a zatim odapinje strelu u dalji zid prostorije. Kopljište probija drveni zid i nestaje sa druge strane, ostavljajući vidljivu tačku svetlosti dok iverje pada na drveni pod. Po prvi put u poslednjih nekoliko dana, oseća kako mu malaksalost napušta udove. „Naredi ljudima da brzo pokupe strele, orloče. Neka izviđači potraže mesto na kojem možemo da prespavamo i obedujemo, negde podalje od grada. Sutrašnji dan je dovoljno blizu da započnemo bitku.” Kublaj se osmehuje dok se osvrće po dvorani. Neko će morati da smisli kako, ali mora da u novim tobolcima ima milion strela, a možda čak i više. „Ponovo imamo zube, orloče. Treba da ih upotrebimo.”

Sjuen, Nebeski Sin, nikad nije video carstvo Sung u ratu. Broj njihovih vojnika je impresivan, ali su opasno spori. Bilo im je potrebno čitavih mesec dana da ga otprate na sastanak plemića Sunga u gradu. Ratnom savetovanju je prisustvovalo preko stotinu velikaša, razvrstanih po svom položaju u polukružnim redovima sedišta, tako da se najmoćniji plemići nalaze na samom podijumu dvorane, a najnebitniji se naginju preko gornjih balkona da slušaju. Prostorija tone u tišinu kad Sjuen ulazi u pratnji zvaničnika. Početni utisak je mnoštvo boja, zabuljenih očiju i krutih odora zelene, crvene i narandžaste boje. U odaji postoji onoliko različitih stilova oblačenja koliko ima ljudi. Pojedini plemići nose jednostavne tunike opšivene biserima, dok se drugi kuvaju od vrućine u odorama sa visokim okovratnicima i šeširima iskićenim raznovrsnim ukrasima, počev od paunovog perja, pa sve do ogromnih dragulja. Nekolicina mlađih velikaša liči na ratnike, ali većina podseća na ukrasne ptice, jedva sposobne da se kreću zbog slojeva svile i nakita. Sjuenovo prisustvo uzrujava sluge koje nisu dobile jasna uputstva gde da ga smeste. U terminima plemstva, nadmašuje sve ljude u prostoriji, ali je ipak samo nominalni vladar strane zemlje i zapoveda majušnom vojskom matorih ratnika. Stoga mu pronalaze mesto u donjem redu, ali u pozadini, što predstavlja tipičan kompromis. Isprva se zadovoljava time samo da posmatra i sluša, upoznajući ličnosti i politike dok narednih mesec dana protiče u detaljnim i jalovim raspravama. Prepoznaje nekoliko lica ili imena iz vremena provedenog u zemlji Sung, ali zna da plemići u toj sobi mogu da izvedu milion vojnika na bojno polje ako odluče da to učine ili dobiju naređenje od samog cara. Još uvek nije video svog rođaka. Postariji car retko kad napušta palatu, a vođenje rata je posao plemića. Pa ipak, car je insistirao na tome da Sjuen prisustvuje savetovanju, kao jedan od retkih ljudi koji se suočio sa mongolskom hordom i preživeo. Njegovo prisustvo se toleriše, iako nije dočekan sa dobrodošlicom kao odavno izgubljeni sin. Ponosni plemići carstva Sung ga skoro u potpunosti ignorišu. Moraju da trpe njegovo prisustvo, ali budući da ne izlazi na govornički podijum, mnogi među njima su zadovoljni, pretpostavljajući da je zastrašen skupom moćnika. Sastaju se dvaput svakog meseca, premda su sedišta retko kad popunjena kao prilikom prvog zasedanja. Posredstvom redovnijih posetilaca većanja, Sjuen saznaje za drugu masivnu armiju koju je Monge-kan doveo u

njihovu zemlju. Tokom čitavog jutra, nova opasnost je gotovo zasenila sitničave dvorske politike. Dvojica plemića čiji se posedi graniče razgovaraju bez uobičajene jedva prikrivene gorčine. Primirje ne traje dugo, a u podne jedan izleće iz dvorane dok mu procesija slugu kaska za petama, dok drugi kipti od besa zbog neke uvrede nanesene njegovoj lozi i položaju. Uprkos haotičnom nedostatku vođstva, dolazi do borbe protiv neprijatelja. Sjuen saznaje da su na jugu Kublajevi tumani razbili jedanaest armija Sunga, što je otprilike tri četvrtine miliona ljudi. Radije nego da im dozvole da ojačaju sa zarobljenim oružjem, jedini izbor je da na Mongolce šalju vojsku za vojskom, terajući Kublaja da neprestano bude u pokretu i da se bori, iscrpljujući ga. Tokom vremena provedenog u debatnoj dvorani, Sjuen je video kako četiri plemića ustaju, opraštaju se od prijatelja i odlaze na bojište. Nijedan se nije vratio, a pisari, kad pristignu vesti o njihovom porazu, dodaju njihova imena na popis imena poštovanih mrtvih. Početkom trećeg meseca, Sjuen laka srca ulazi u dvoranu. Prostorija je jedva polupuna, ali plemići ulaze za njim i zauzimaju svoja uobičajena mesta. Sjuen prilazi zapisničaru i stoji ispred njega sve dok čovek ne podigne pogled. „Govoriću danas”, kaže mu Sjuen. Činovnikove oči se blago šire od iznenađenja, ali klima glavom dok kistovima i mastilom dodaje Sjuenovo puno ime, uključujući i titule, na spisak današnjih govornika. Treba mu prilično mnogo vremena da završi, ali čovek dobro zna svoj posao i ne mora da proverava izveštaje. Događaj ne izmiče pažnji okupljenih plemića. Veliki broj zuri u Sjuena dok se vraća do svog sedišta, a mnogi hitro šalju glasnike svojim saveznicima. Dok Sjuen strpljivo čeka, sve više i više velikaša dolazi iz svojih gradskih rezidencija, sve dok prostorija naposletku nije dupke puna, kao prvog dana. Sjuen se pita da li iko među njima zna da je prethodne noći pozvan u carsku palatu, odveden iz kasarni u kojima boravi sa svojim ljudima. Sastanak sa carem nije dugo potrajao, ali mu je bilo drago kad je otkrio da njegov stariji rođak nije nesvestan rata, kao ni nepostojanja bilo kakvog napretka. Car Sunga je podjednako isfrustriran kao i Sjuen i izdao mu je samo jednu zapovest - da prodrma i prene plemiće iz njihovog samozadovoljstva i učmalosti. Ostatak noći proveo je sa carskim pisarima i po prvi put mu je bilo dopušteno da pogleda koji god izveštaj poželi. Batalio je san kako bi saznao sve što može i, dok sada spokojno sedi u debatnoj dvorani, u glavi mu se roje činjenice i ratne lukavštine.

Čeka da se završi ritualno otvaranje zasedanja, premda formalnosti traju čitavu večnost. Dva druga plemića se obraćaju skupu pre njega, a on učtivo sluša sve dok se ne završe njihovi govori i potonje nevažno glasanje. Čini se da jedan od njih zna da okupljeni plemići čekaju Sjuena i žuri sa izlaganjem, dok je drugi nesvestan i trtlja punih sat vremena o zalihama železne rude u istočnim provincijama. Nakon što govornici posedaju na svoja mesta, pisar ga najavljuje, a Sjuen ustaje. Okupljeni plemići izvijaju vrat kako bi ga što bolje videli, a Sjuen iz trenutnog hira odlazi do središta prostorije, tako da stoji sučelice okrenut prema svima. Niko ne šapuće, niti se meškolji. Drži njihovu punu pažnju. „Sudeći prema carskim izveštajima u Hangdžouu, trenutno je pod oružjem više od dva miliona obučenih vojnika, ne računajući gubitke do današnjeg dana. Cenjeni plemići u ovoj prostoriji zajedno imaju jedanaest hiljada topova. Međutim, mongolska vojska od pukih sto hiljada ratnika učinila je da oni izgledaju kao deca.” Prostorijom se prolamaju razjareni pokliči, ali proračunato pozivanje na carske izveštaje nije prošlo nezapaženo. Samo car poseduje takvu informaciju, a Sjuenova opaska ućutkuje one koji bi mogli da ga nadglasaju. Ignoriše uzbuđeni žamor i nastavlja da govori. „Verujem da bi s vremenom ogroman broj vojnika doneo uspeh, uprkos nedostatku jedinstvenog zapovedništva. Počinjene su brojne greške, među kojima najmanja svakako nije pretpostavka da je Kublajeva vojska na ratnom pohodu i da se kad-tad mora vratiti kući da popuni zalihe. Mongolci nemaju potrebe da to učine, gospodo. Oni nisu na vojnom pohodu. Oni su samo na novom mestu, kao što su im sva mesta nova. Neće se okrenuti i otići ako dovoljno dugo sačekate, kao što sam čuo da neki među vama u ovoj dvorani tako ubedljivo predlažu. Ako ne budu uništeni, doći će u Hangdžou za godinu, ili dve, ili deset godina. Trebalo im je znatno duže vremena da preuzmu kontrolu nad kineskim zemljama na severu, zemljama kudikamo većim od teritorije carstva Sung.” Mora da sačeka dok ga jedan deo plemića bučno negoduje, ali većina želi da čuje šta Sjuen ima da kaže, pa vatrena prepirka ubrzo zamire usled nedostatka podrške. „I pored toga, Mongolci bi naposletku doživeli poraz protiv vojske Sunga. Ali sada je mongolski kan doveo novu armiju u zemlju Sunga, veću od bilo koje kojom je ranije zapovedao. Izveštaji kažu da ima više od četvrt

miliona ljudi - ovog puta bez logora. Nemaju topove, pa stoga njihova strategija postaje očita.” U prostoriji vlada mukla tišina, budući da svaki plemić napreže uši da čuje. Sjuen namerno stišava glas, kako se niko ne bi usudio da ga ponovo prekine. „On ignoriše gradove Sunga i svakodnevno prevaljuje neverovatne razdaljine. Ne bih poverovao u to da nisam pročitao izveštaje u carevim kancelarijama, ali mongolska vojska svakog dana prelazi ogromne udaljenosti dok putuje na jug. Njihova namera je očevidno da se udruže sa Kublajevim tumanima, uništavajući svaku armiju koja im stane na put. Posredi je smela strategija, koja pokazuje prezir prema vojskama carstva Sung. Monge-kan će uništiti ljude na bojnom polju, a zatim polagano osvajati grad za gradom, ili pomoću zarobljenih topova, ili dugotrajnom opsadom. Osim ako ne bude zaustavljen, za manje od godinu dana će biti pred kapijama Hangdžoua.” Kao jedan, plemići počinju da ozlojeđeno viču zbog bacanja ljage na njihovu hrabrost i snagu. Nepodnošljivo je da im neuspeli strani car soli pamet na takav način. Hladnije glave ponovo razmatraju činjenicu da Sjuen ima izvestan uticaj na cara, svog krvnog rođaka. Halabuka polako zamire i svega nekolicina velikaša nastavlja da besni, a zatim i oni naposletku tonu nazad na sedišta sa jarosnim izrazima na licu. Sjuen nastavlja da priča kao da nije bilo nikakvog prekida. „Više ne sme biti ličnih akcija pojedinačnih plemića. Takvi pokušaji nisu uspeli da okončaju opasnost - opasnost koja je sad porasla. Neophodno je ništa manje od potpune mobilizacije svih raspoloživih snaga carstva Sung.” Dva plemića bez reči ustaju sa sedišta, pokazujući carevom kancelaru da žele da govore. „Ovo je pravi trenutak da se udari”, nastavlja Sjuen. „Mongolski kan jaše zajedno sa svojim armijama. Ako se on može zaustaviti, uslediće period kada se kineske i mongolske zemlje mogu osvojiti.” Još četvorica plemića ustaju da govore. „To više neće biti običan odbrambeni rat, gospodo. Ako ujedinite vaše vojske pod jednim vrhovnim zapovednikom, imamo šansu da ponovo sjedinimo kineske zemlje sa carstvom Sunga.” Sjuen zastaje. Desetak plemića stoji, a pogledi im prelaze sa njega na carevog kancelara, čiji je zadatak da uspostavi kakav-takav red na zasedanju. Sjuen ne može da bude zvanično prekinut sve dok ne sedne, iako se to pravilo veoma često ignoriše. Međutim, plemići ovog puta čekaju,

svesni značaja predstojeće debate. Sjuen se mršti, znajući da ljudi koji će govoriti posle njega neće doprineti donošenju jasne odluke. „Ovaj rat više ne smeju da vode pojedinci. Izaberite vojskovođu koji će imati puna ovlašćenja. Pošaljite pola miliona vojnika protiv Kublaja i isto toliko protiv mongolskog kana. Opkolite njihove armije i smrvite ih. Na taj način, bićete pošteđeni prizora Hangdžoua u plamenu. Video sam kako Jenking gori, gospodo. To mi je dovoljno.” Sjuen seda pod tihim pritiskom tolikog broja očiju, pitajući se da li su njegove reči doprle do ikoga u prostoriji. Glas carevog kancelara odzvanja kroz dvoranu. „Savet poziva plemića Sung Vina.” Sjuen skriva grimasu kad čuje ime sledećeg govornika i čeka. Ima pravo na repliku pre završetka zasedanja. „Gospodo, imam samo dva pitanja za prethodnog poštovanog govornika”, kaže Sung Vin. „Ima li on carevo izričito naređenje da ujedini naše vojske? I namerava li da zapovedništvo nad armijama Sunga preuzme u svoje ruke?” Ostali muškarci u prostoriji ispuštaju urlik podsmeha, a Sjuen se još više mršti. Seća se carevih vodnjikavih očiju tokom kratkotrajnog sastanka. Car je slab, a Sjuen još uvek može da oseti stisak starčeve šake na rukavu svoje odore. Zatražio je pismeno ovlašćenje, carski mandat, ali je čovek samo odrično odmahnuo rukom. Vlast leži u onome što će plemići prihvatiti, a Sjuen je tada shvatio da se njegov rođak plaši da izda takvo naređenje. Zašto bi, u suprotnom, pozvao starog neprijatelja u svoje privatne odaje? Ako bi car izdao takav dekret, a plemići odbili da ga poslušaju, njegova slabost bi bila razotkrivena, a carstvo bi se raspalo na sijaset naoružanih frakcija. Građanski rat bi postigao sve ono što Mongolci ne mogu. Sve to prolazi kroz Sjuenov um dok ponovo ukočeno ustaje na noge. „Imam carevo čvrsto uverenje da ćete saslušati moje reči, Sung Vine. Imam njegovu veru da nećete dozvoliti da sitničave politike unište carstvo, da će lojalni plemići prepoznati istinsku opasnost. Ja nisam osoba koja će vas predvoditi u boj protiv Mongolaca, gospodo. Ko god da bude izabran za vrhovnog zapovednika mora imati potpuno poverenje ovog saveta. Ako ćeš ti preuzeti tu odgovornost na svoja pleća, Sung Vine, imaćeš moju punu podršku.” Sung Vin trepće dok ponovo ustaje, očito se pitajući da li mu je Sjuen upravo upropastio priliku da baš to učini. Kineski car predstavlja trn u oku

okupljenih plemića, a njegova podrška je bezvredna. „Nadao sam se da ću videti carev lični pečat”, kaže Sung Vin, očiju blistavih od antipatije. „Umesto toga, čijem neodređene reči bez ikakve težine, bez ikakve mogućnosti da se potvrdi njihova istinitost.” Dvorana postaje veoma tiha, a Sung Vin shvata da je otišao predaleko i bezmalo optužio Sjuena da laže. Priseća se da Sjuen nema nikakav društveni položaj i ponovo se smiruje. Nikakav zahtev za odštetom ili kaznom neće uslediti od takve posrnule moći. Sung Vinovo oklevanje košta ga mogućnosti daljeg izlaganja, budući da carev kancelar, koji bolje od većine prisutnih zna šta se noćas odigralo između svog gospodara i njegovog kineskog rođaka, koristi priliku da pozove narednog govornika. „Savet poziva plemića Jin Ana”, urla kancelar. Sung Vin zatvara usta uz škljocaj zuba i nedostojanstveno seda, dok mlađi plemić ustaje i klima glavom kancelaru. „Da li iko u ovoj prostoriji poriče postojanje armije mongolskog kana i njene mlađe sestre na jugozapadu?”, pita snažnim i samouverenim glasom. „Da li iko odbija da prizna opasnost koja preti svima nama, sve dok te dve armije na zalupaju na kapije Hangdžoua? Smesta pređimo na glasanje. Predlažem sebe za položaj vojskovođe na čelu jedne od dve armije koje moramo da pošaljemo.” Sjuen na trenutak prestaje da se mršti i podiže pogled, ali je glas mladog plemića ugušen sveopštim urlikom. Čak je i broj vojski sporan, a Sjuen oseća kako mu se steže oko srca, pošto shvata kako ne može da plemiće Sunga prene iz apatije. U roku od svega nekoliko sekundi, Jin An se zaklinje da će povesti vlastite ljude protiv Kublaja, da će sam dejstvovati ako niko drugi ne poseduje zdrav razum da uvidi nuždu. Sjuen trlja oči dok ga sustiže pomanjkanje sna. Četiri puta ranije je video istu stvar, kada su mladi plemići krenuli u boj protiv mongolskih tumana. Njihov ratoborni žar nije bio dovoljan. Optužbe i pretnje lete tamo-amo po dvorani, dok svaki plemić viče i pokušava da nadglasa svoje susede. Tog dana se neće izglasati nikakva odluka, ako se ikada i donese, a mongolske vojske se svakog minuta sve više približavaju prestonici. Sjuen vrti glavom zbog sumanutosti čitave situacije. Mogao bi da pokuša ponovo da razgovara sa carem, ali je čovek okružen hiljadama dvorana koji će razmatrati njegov zahtev, i pitanje je hoće li ga uopšte preneti caru. Tokom godina zatočeništva video je kako funkcioniše birokratija carstva Sung, i nema mnogo nade.

Kada se zasedanje prekine u podne, Sjuen prilazi mladom plemiću koji se i dalje besno raspravlja sa dvojicom drugih. Muškarci smesta prekidaju razgovor u njegovom prisustvu, a Jin An se okreće ka njemu, mahinalno se klanjajući Sjuenovom položaju. „Nadao sam se boljem ishodu većanja”, kaže Sjuen. Plemić Jin An žalostivo klima glavom. „Imam četrdeset hiljada ljudi, Nebeski Sine, i obećanje podrške jednog rođaka.” Uzdiše. „Imam pouzdane izveštaje da je taj Kublaj viđen u okolini grada Šaojang. Uopšte ne bi trebalo da sam u ovoj dvorani i raspravljam se sa kukavicama. Moje mesto je tamo, na bojnom polju protiv slabije od dve mongolske vojske. Četrdeset hiljada ljudi bi bilo izgubljeno protiv kanove armije na severu.” Usta mu se iznervirano krive dok maše rukom, obuhvatajući poslednje plemiće koji napuštaju zasedanje. „Možda će ove budale uvideti potrebu da sarađuju kada ugledaju mongolskog kana kako jaše ulicama Hangdžoua.” Sjuen se osmehuje na ogorčeni izraz lica mladog plemića. „Možda čak ni tada”, kaže. „Voleo bih da imam snažnu armiju koju bih mogao da pošaljem zajedno sa tvojom, Jin Ane. Međutim, stavljam svojih osam hiljada ratnika pod tvoju komandu, ako nas primaš.” Jin An nehajno odmahuje rukom, kao da je posredi tričarija. Uistinu, Sjuenovih osam hiljada će predstavljati malu razliku, a obojica to vrlo dobro znaju. U naponu snage, njegovi ratnici bi bili dragoceni, ali nakon godina loše ishrane i još gorih životnih uslova, nekoliko meseci je tek počelo da im vraća snagu. Svejedno, mladi plemić je ljubazan. „Odlazim iz grada početkom narednog meseca”, kaže. „Biće mi čast da jašem u boj u pratnji takvih ljudi. Nadam se da ćeš mi pomoći dragocenim savetima.” Sjuen se osmehuje, iskreno zadovoljan. Prošlo je veoma dugo otkako je neki plemić Sunga postupao prema njemu sa ljubaznošću i poštovanjem. „Kakvu god uslugu mogu da pružim, tvoja je, Jin Ane. Možda ćeš do polaska pronaći neke druge velikaše koji imaju shvatanja istovetna tvojim.” Jin An posmatra praznu debatnu dvoranu. „Možda”, mrmlja, izgledajući sumnjičavo. Orlok Serijanh šetka se tamo-amo dok se obraća okupljenim oficirima. Pred njim je dvadeset osam starešina tumana. Iza njihovih leđa, u stavu mirno

stoji dvesta osamdeset zapovednika mingana. „Poslao sam izviđače severno da se priključe kurirskim linijama”, kaže Serijanh. Glas mu je promukao od izdavanja hiljadu naređenja, sprečavajući da se armija raspadne u paramparčad dok se hiljade glasova prepiru šta im je činiti. Monge-kan leži mrtav, umotan u mrtvački pokrov unutar usamljenog šatora. Ostatak armije je već spakovan i spreman je da krene u bilo kom pravcu čim Serijanh izda zapovest. „General Hulegu će biti obavešten o kanovoj smrti za mesec dana, najviše dva. Vratiće se. Kanov brat Arik-Boke u Karakorumu će još brže primiti vesti. Uslediće još jedan kuriltaj, plemensko okupljanje, na kome će se izabrati sledeći kan. Poslao sam desetak ljudi južno da pronađu Kublaja i saopšte mu novosti. On će takođe doći. Naše vreme ovde je završeno sve dok se ne izabere novi kan.” Njegov najstariji general, Salsanan, istupa korak napred, a orlok se okreće ka njemu i daje mu znak da govori. „Orloče, dobrovoljno se javljam da odvedem izvestan broj konjanika do Kublaja i potpomognem njegovo povlačenje. Kanov brat nam neće biti zahvalan ukoliko ga ostavimo samog na bojištu.” Ćuti trenutak-dva, a zatim ponovo progovara. „On će biti sledeći kan.” „Drži jezik za zubima, generale”, breca se Serijanh. „Nije tvoje da pretpostavljaš i širiš glasine.” Serijanh okleva, razmišljajući o Salsananovoj ideji. Monge ima mnogo sinova, ali od Džingisove smrti redosled nasleđivanja nikad nije protekao bez trzavica. „Da potpomogneš njegovo povlačenje, dobro. Izgubili smo kana, ali je gospodar Kublaj izgubio brata. Uzmi osam tumana i izvedi ga bezbedno sa teritorije carstva Sung. Ja ću odneti kanovo telo natrag kući.”

28 Sa krošnjama prastarih hrastova iznad glave, Kublaj sedi napolju pod vedrim nebom. Ćutke trpi bol dok mu Čabi ispira posekotinu na desnoj ruci i povremeno otpija gutljaje airaga iz mešine kako bi se zagrejao. Oboje znaju ljude koji su izlazili iz bitaka sa običnim ogrebotinama, samo da bi nekoliko dana ili nedelja docnije umrli u grozničavom delirijumu. Dok pevuši sebi u bradu, Čabi mu miriše ruku i pravi grimasu. Kublaj sikće kroz stisnute zube dok žena stiska modre ivice rane, usled čega mu se tanak mlaz gnoja sliva niz ruku sve do prstiju. „Imam šamane za ovakve stvari, znaš”, kaže joj nežno. Čabi frkće. „Šamani imaju pune ruke posla, a ti im ne bi dosađivao sve dok ti ruka ne pozeleni.” Još jedanput oštro cedi ranu, a Kublaj se trza od bola. Gnoj postaje crven, a ona zadovoljno klima glavom, oslanjajući se šakom na zaobljeni stomak u kojem raste novi život. Kublaj pruža ruku i nežno miluje izbočinu dok mu ona ponovo zavija posekotinu čistim trakama tkanine. Dok se Kublaj borio protiv armija Sunga, porodice su se sklonile dublje u šumu, prikrivajući sve znakove prisustva koje bi dušmani mogli da opaze. Kublaj je bio prinuđen da pošalje na stotine ljudi u zelene dubine da ih pronađu. Da bi stigao do oblasti, borio se protiv dve vojske carstva Sung i gledao kako mu se zaliha strela i kopalja ponovo smanjuje, mada je spasao koliko god je mogao. Bez odmora i nege vidara, neki među njegovim ljudima su svakodnevno umirali. Gleda nagore, osećajući se čudnovato nelagodno dok guste grane skrivaju sunčevu svetlost i bacaju okolinu u polumrak. Barem su skriveni. Gusta šuma je zaštitila porodice, ali ne može da mu odagna strah da drveće takođe može da skriva od pogleda neprijatelja koji se prikrada. Čak i za čoveka naviklog na život u Karakorumu, šuma ga guši u poređenju sa otvorenim prostorom. Pomnije zagleda suprugu dok ustaje i vidi tamne kolutove ispod njenih očiju. Čabi deluje ispijeno, a Kublaj proklinje sebe zato što se nije bolje pripremio. Trebalo je da zna da će porodice biti primorane da zakolju stada dok čekaju njegov povratak. Mnogobrojna krda se obično iznova popune

svakog proleća, ali u šumi ne postoji dobra ispaša. Tlo je prekriveno trulim lišćem, a životinje su već tokom prvog meseca popasle ono malo postojećeg zelenila. Porodice su se hranile jelenima i zečevima, pa čak i kurjacima kada bi uspeli da ih ulove, ali nije prošlo dugo pre nego što su istrebile svu divljač u krugu od osamdeset kilometara. Stada ovaca i koza su se smanjila do tačke u kojoj su svi u logoru spali na samo jedan obrok dnevno, a ni u njemu nije bilo mnogo mesa. Kada je Kublaj najzad dojahao, prizor njegovog naroda nije bio podsticajan. Okupili su se oko tumana, a on ih je pohvalio zbog preživljavanja, iako je u sebi kipteo od besa zbog toga koliko su se namučili bez njega. Može da prebroji rebra na preostalim dragocenim volovima i pita se koliko će životinja biti u stanju da vuče zaprege kada dođe vreme da krenu. Njegov sin i trudna žena dobili su jedva dovoljno mesa da prežive, a Kublaj želi da se izviče na ostale porodice. Možda bi to i učinio da ne izgledaju podjednako izgladnelo i bledunjavo kao i Čabi. „Moramo da premestimo logor”, tiho mu kaže Čabi. „Ne želim ni da razmišljam o tome šta bi se desilo da si se vratio još kasnije.” „Ne mogu da vas izvedem iz šume. Neprijatelj ne prestaje da navire”, odgovara. „Nikad nisi videla ništa slično tome, Čabi. Nema im kraja.” „Svejedno, ne možemo da ostanemo ovde. Nema ni jednog jedinog zeca u krugu od trideset pet kilometara, a nakon što zakoljemo poslednje životinje, gladovaćemo. Neki muškarci su pričali da će napustiti logor ako se uskoro ne vratiš.” „Ko?”, zahteva da zna. Čabi odmahuje glavom. „Muškarci sa sopstvenim porodicama. Možeš li da ih kriviš? Znamo da smo u nevolji, Kublaju.” „Zapleniću krda sa brežuljaka i iz sela Sunga. Nabaviću nove životinje da vuku zaprege.” Kublaj psuje sebi u bradu, pošto vrlo dobro zna da to neće upaliti. Čak i ako bi mogao da potera oteto stado prema šumi, tragovi njihovog prolaska bili bi očigledni svakom neprijateljskom izviđaču. Već je stavio porodice u opasnost time što je doveo tumane natrag u logor. Ponovni dolazak prokrčio bi široki put kroz šumu. Prstima trlja slepoočnice, uklanjajući deo umora. Logor snabdeva ratnike svačim, od strela do skloništa i tople hrane, ali je Kublaj dospeo u nemogući položaj. „Mogu da pošaljem tumane da pronađu hranu i tegleću marvu da budu poklane, ili da zamene naše najslabije volove...” Zastaje i psuje sebi u

bradu. „Ne smem da to uradim, Čabi! Zašao sam duboko u teritoriju Sunga, ali moram da nastavim da se krećem, ili će sve što sam postigao biti protraćeno.” „Zar je toliko strašno odmoriti se tokom zime? Bićeš ovde kada se dete rodi, Kublaju. Pošalji ljude da sakupe i dovedu nazad sve što živi, poharaj lokalne gradove i na proleće ćeš biti spreman da ponovo izjašeš u rat.” Kublaj ječi na tu pomisao. Jedan deo njega žudi da naprosto stane i odmori se. Nikad ranije u životu nije bio toliko umoran. „Raščistio sam put sve do Šaojanga i dalje, Čabi. Kad bih mogao da nastavim da se krećem, do proleća ili leta mogao bih da stignem do njihove prestonice. Ako se sada zaustavim, protiv mene će poslati još desetak armija, odmornih i snažnih.” „A, ako nastaviš, izgubićeš logor”, breca se Čabi. „Izgubićeš oružare, štavioce kože i sedlare, muškarce i žene koji naporno rade kako bi tvoji ratnici mogli da budu na bojnom polju. Da li će se tumani i dalje dobro boriti ako im porodice budu gladovale?” „Nećete gladovati”, kaže Kublaj. „Puko izgovaranje tih reči neće učiniti da se to ostvari. Postalo je prilično gadno pre nego što su nas tvoji izviđači pronašli, mužu. Pojedini muškarci su govorili o tome da će uzeti poslednje zalihe hrane i pustiti najslabije da pomru od gladi.” Kublaj se koči, pogleda tvrdog poput kamena. „Ovog puta ćeš mi kazati njihova imena, Čabi. Obesiću ih.” „Skrećeš sa teme! To sada nije bitno. Smisli način da rešiš problem, mužu. Znam pod kakvim si pritiskom, ili bar mislim da znam. Znam da ćeš već nekako naći rešenje.” Kublaj se udaljava nekoliko koraka dalje od nje, zureći u zeleno rastinje svuda unaokolo. „Ova zemlja je bogata, Čabi”, kaže posle izvesnog vremena. „Mogu da odvojim mesec dana da poharam nova stada. Možemo da ih doteramo natrag ovamo, ali onda šaljem polovinu logora nazad u Karakorum.” Podiže ruku kako bi je preduhitrio kad ona otvori usta da progovori. „Ovo nisu bitke kakve je Džingis poznavao, u koje je mogao da povede čitavu naciju i pljačka sa tumanima iz središta. Neprijatelja ima kao žutih mrava, vojska za vojskom. Moram da razmišljam kao pljačkaš, sa minimumom zaliha neophodnih za život. Žene i deca mogu da idu kući, sa dovoljnim brojem ratnika da ih usput zaštite. Ti i Dženđin ćete otići zajedno sa njima. Tražila

si da donesem odluku, a ja sam je doneo. Mislim da mogu da odvojim mesec dana.” „Možeš, ali ja ne idem. Neću da izgubim još jedno dete na napornom putovanju kući, Kublaju. Ostajem u logoru sve do porođaja.” Kublaj vidi rešenost na njenom licu i uzdiše. „Preumoran sam da bih se raspravljao s tobom, ženo.” „Odlično”, kaže Čabi. Kublaj žali za svakim izgubljenim danom dok njegovi tumani krstare stotinama kilometara unaokolo u potrazi za krdima stoke. Budući da je zima, pronalaženje stada ovaca i koza traje duže nego što se nadao i dvaput vidi pun mesec pre nego što izvodi porodice iz šume. Mračni meseci su hladniji nego prethodne godine. Ledenice blistaju na granama, u isto vreme prelepe i smrtonosne. Uvek ima dovoljno drveta za ogrev, a šatori su okruženi gomilama suvog granja višim od čoveka. Tlo je još uvek zamrznuto kada porodice počinju da se pakuju i napuštaju bezbednost šume. Za sobom ostavljaju uobičajene tragove, od crnih krugova na zemlji ispod rasklopljenih šatora do grobova umrlih. Većina pomrlih su bili ranjenici koje šamani nisu uspeli da izleče, ali takođe postoji mnoštvo manjih grobova, raka dece koja nisu preživela prvu godinu. U blizini nema planina na kojima bi mogli da ostave njihova tela za nebesku sahranu, kako bi strvinari mogli da se goste. Takođe ne smeju da zapale pogrebne lomače zbog opasnosti da se vatra proširi ili da ih neprijatelj ne uoči, pa stoga smrznutu zemlju raskopavaju tek toliko duboko da prekrije tela. Kublaj okuplja logor na otvorenoj ravnici. Stotine volova je upregnuto u zaprežna kola, a životinje su sada bolje uhranjene nego kada ih je pronašao. Žitarice iz gradova Sunga su donete skupa sa stadima, krzno masivnih životinja se blista od dobrog staranja, a njuške su im vlažne i ružičaste. Kublaj naređuje da dvesta hiljada duša krene natrag kući, uglavnom žene i deca. Deset hiljada muškaraca će poći s njima, oni koji su ranjeni, ili obogaljeni u nekom starom ratu. Još uvek mogu da se bore ako budu morali. Njegovi ljudi se iz navike žale na zapovest, ali oni su takođe videli armije Sunga i njihovo olakšanje je vidljivo dok se opraštaju od svojih porodica. Porodice će brzo stići do granice, a zatim na proleće preći u

bezbednije zemlje. Odatle, Kublaj je poslao izviđače na vlastite posede. Biće bezbedni tokom putovanja na sever. Sa sobom je zadržao samo najveštije zanatlije i pastire, kovače, užare i sarače. Najveći deo šatora će takođe otići, tako da će tumani spavati bez ikakve zaštite na kiši i mrazu. Takođe mora da zadrži nekoliko zaprega za prenosive kovačnice i zalihe opreme - njegovo srebro će krenuti s njim na istok. Zna da će od tog trenutka u logoru biti znatno manje razdraganosti. To više neće biti nacija u pokretu, već ratni logor u kojem je svaki čovek posvećen tumanima koje izdržava. Dve mnogoljudne grupe se polako udaljavaju jedna od druge, dok mnogi uzvikuju oproštajne pozdrave. Tumani turobno posmatraju kako im porodice nestaju u daljini. Čabi i Dženđin ostaju sa njenim slugama, ali niko se ne usuđuje da prigovori odluci kanovog rođenog brata. Izviđači su ispitali zemlje sve do kineske granice, a u tom pravcu nema neprijateljskih armija. Opasnost leži samo na istoku, a svaki čovek u tumanima zna da posao ni izdaleka nije završen. Teško je biti u dobrom raspoloženju na takav dan. To je i dalje ogromno mnoštvo koje se kotrlja dublje u teritoriju carstva Sung, ali već postoji osećanje da su se oslobodili balasta. Održavaju dobru brzinu i premda noću nema pevanja u logoru, ljudi su barem odlučni. Bez svojih žena, ratnici se hrane iz zajedničkih kazana, koji se svake noći do vrha pune gustom goveđom čorbom. Dok se dani produžavaju, Kublaj prolazi pored poprišta svojih bitaka. U mučnom užasu jaše kroz polja prepuna raspadajućih leševa. Lisice, vukovi i ptičurine su se gostili, a meso visi sa kostiju, dok se neprijatelji i prijatelji stapaju tela omekšalih na suncu i kiši. Njegovi tumani potpuno ravnodušno jašu kroz polja leševa, a Kublaj se pita kako mogu da zadrže hranu u stomacima. Mašta ga prisiljava da razmišlja o vlastitoj smrti, negde na nekom stranom bojištu. Ne zna da li takve brige more ljude kao što je Urijang-Hadaj, niti da li bi mu orlok to priznao ako bi ga upitao. Izviđači javljaju kontakt sa neprijateljskom konjicom šezdeset kilometara pre Šaojanga, ali ma ko da je u pitanju užurbano se povlači pred tumanima, držeći se izvan domašaja i jašući kao da su im svi demoni pakla za petama. Bez izdatog naređenja, Kublajevi ratnici počinju da svakog dana ubrzavaju kretanje. Zaprežna kola u umanjenom logoru zaostaju do najveće udaljenosti od trideset pet kilometara, i dalje lako dostižna u slučaju iznenadnog napada. Tokom hladnih dana ljudi piju toplu krv svojih kobila,

deleći površinske rane između tri-četiri rezervna konja, kako nijedna životinja ne bi previše malaksala. Nalaze se na ratnom pohodu i neće imati nikakvih svežih zaliha sve dok ne prođu grad Šaojang. Kublaj se pita kako će tamošnji gradski prefekt reagovati kada ih ugleda kako se vraćaju. Po drugi put će preživeti prolazak Mongolaca, što je nešto čime malo ljudi može da se pohvali. Kublaj konačno shvata kako ima premalo ratnika da bi ih bespotrebno traćio u napadu na zidine utvrđenih gradova Sunga. Neprijatelj mnogobrojan poput žutih mrava na kraju će smrviti njegove tumane u prah. Doneo je odluku i pita se da li je uopšte isti čovek koji je sa takvim mladalačkim samopouzdanjem ušao u zemlje Sunga. Tada nije smeo da se kocka. Sada bi poterao tumane ka srcu carstva Sung u jednom jedinom potezu. Ne bi se zaustavljao zarad Šaojanga. Ne bi se zaustavljao ni zbog čega. Dok prolaze pored gradskih zidina, tumani mogu da vide ljude na krovovima prostranog grada. Kublaj podiže ruku u vazduh i maše, da li u znak pozdrava ili oproštaja, nije siguran. Jednim udarcem će iseći srce iz zmaja Sunga. Ostali gradovi nemaju čega da se plaše. Iza Šaojanga, zemlja nije ogoljena i lišena svega što može da prehrani gladnog vojnika. Tumani pljačkaju hranu iz prvih varošica na koje naiđu, iako Kublaj zabranjuje da ih unište. Natrag u šumskom logoru, njegovi ljudi su videli ogromnu količinu srebra koje je uzeo. Srebrne šipke su rastovarene sa hiljadu konja i dodavane iz ruke u ruku, a zatim nagomilane na vlažnom lišću. Iako tumani već mesecima nisu plaćeni, barem znaju da srebro postoji i ne gunđaju preglasno, niti prečesto. Kublaj ne očekuje kurire toliko daleko na jugu. Mreža kurirskih postaja se završava u kineskim zemljama i, kada ugleda ne jednog, već dvojicu, oni jedva podsećaju na munjevite i izdržljive jahače kakve poznaje. Njegovi izviđači ih zajedno dovode k njemu, a Kublaj zastaje na prostranoj ravnici kad začuje zveckanje praporaca okačenih na njihovim sedlima. Klima glavom Urijang-Hadaju, a orlok urla naređenje tumanima da sjašu i odmore se. „Izgledaju polumrtvi”, Bajar mrmlja Kublaju dok dvojica kurira dolaze u pratnji izviđača. Generalove reči su sasvim istinite, a Kublaj se pita kako su kuriri pronalazili hranu bez usputnih postaja da ih prehrane ili daju odmorne konje. Obojica su raščupani, a jedan jaše sa očevidnim bolom, ječeći pri

svakom koraku svog konja. Kuriri se zaustavljaju ispred njih dvojice, a Bajar im kaže da sjašu. Prvi klizi iz sedla i blago se tetura kad mu stopala dodirnu zemlju. Dok ga gardisti pretresaju, Bajar gleda sivo lice njegovog sadruga. „Imam strelu negde u leđima”, kaže slabašno kurir. „Slomila se, ali mislim da ne mogu da sjašem.” Bajar vidi kako mu desnica mlitavo visi uz telo, obmotana uzdama. Doziva jednog od svojih ljudi i zajedno izvlače čoveka iz sedla. Kurir se trudi da ne jauče, ali je prigušen zvuk agonije nekako još gori. Na zemlji, Bajar spušta čoveka na kolena i gleda u patrljak strele koji mu štrči iz leđa visoko između ramena. Mora da svaki udisaj vazduha boli kao sam đavo, a Bajar tiho zviždi. Poseže rukom i dodiruje patrljak strele, a kurir se trza uz prigušenu psovku. „Meso počinje da truli”, kaže mu Bajar. „Odavde mogu da namirišem trulež. Reći ću šamanu da iseče strelu i ranu pročisti vatrom. Dobro si uradio.” „Da li je još neko stigao do vas?”, pita ga čovek. Naginje se napred na savijenim rukama, dahćući kao pseto. Bajar odmahuje glavom, a kurir psuje i pljuje u travu. „Bilo nas je dvanaest. Već dugo jašem i tražim vas.” Čovek gnevno seva očima, a Bajar se kostreši u odgovor. „A mi smo baš uživali razgledajući okolnu prirodu. Pronašao si nas naposletku. A sad, želiš li da isporučiš tu poruku, ili da ti šaman najpre izvadi strelu?” Stražari su pretražili drugog jahača i dopustili mu da priđe Kublaju. Kurir otvara kožnu torbu i pruža presavijeni list hartije zapečaćen Mongeovim pečatom utisnutim u vosak. Bajar i ranjenik u tišini posmatraju kako Kublaj lomi pečat i čita. „Više nema potrebe. Već je zna”, kaže ranjeni kurir. Čovek posrće, a Bajar ga hvata ispod pazuha, ignorišući smrad znoja i mokraće. Može da oseti toplotu koja izbija iz mesa, siguran znak groznice. I pored svega toga, iznenađen je čovekovom lakoćom. Mladić je gladovao kako bi doneo poruku, a Bajar se pita šta li je bilo toliko važno da su poslali dvanaest jahača sa istovetnom porukom. Zna da na takav način nikad ne stižu dobre vesti. Poziva jednog od svojih oficira da im priđe. „Dovedi šamana. Da bi kurir preživeo, glava strele se mora izvaditi, a rana očistiti. Prihvati ga.” Dodaje ošamućenog čoveka oficiru i ustaje, a zatim nesvesno briše dlanove o nogavice čakšira.

Kublaj je bled kao kreč dok čita poruku. Sada zuri negde u daljinu, staklastog pogleda. Hartija sa polomljenim pečatom stoji mu zaboravljena u šaci. Dok mu prilazi, Bajarovo raspoloženje se dodatno srozava. „Toliko je loše?”, pita ga tiho. „Toliko je loše”, potvrđuje Kublaj glasom promuklim od bola. Dok jaše na zapad, Sjuen se po prvi put u poslednjih deset godina oseća živim. Stare veštine su još uvek prisutne, mada odavno uspavane, poput zrnevlja ispod jesenjeg lišća. Vidi da se njegovi ljudi isto osećaju. Ostarili su u zarobljeništvu, a njihove najbolje godine su protraćene i bačene u vetar, ali sa svakim pređenim kilometrom, što su dalje od Hangdžoua, prošlost ostaje sve dalje iza njih. Još važnija od toga je vest koja je pristigla dok su napuštali grad. Vojnici Sunga su zarobili nekoliko mongolskih izviđača koji su putovali na jug. Svaki je nosio identičnu poruku napisanu na njihovom maternjem jeziku. Sjuen je pročitao jednu poruku, i dalje umrljanu krvlju kurira. Samo bi sumnjičavi um mogao da uvidi koristi od obznanjivanja kanove smrti dok jaše na jug. Sjuen ima to na umu, usled godina zatočeništva. I pored toga, voleo bi da je vest istinita. Poznate su mu tradicije kojih se Mongolci tako robovski pridržavaju. Ako se vrate natrag kući, biće to odgovor na njegove molitve, štaviše, odgovor na molitve čitavog carstva Sung. Odmahuje glavom dok mu vetar šiba lice. Nije mu bitno da li je Mongekan uistinu mrtav ili upleten u nekakvu mračnu igru. Sjuen ne zna hoće li preživeti kada pronađu Kublajeve tumane, ali je siguran da se nikad više neće vratiti nazad u Hangdžou. Gleda iskosa u svog najstarijeg sina, koji mu jaše s desne strane. Ljao Ðin je i dalje ushićen osećanjem slobode i ne mari za to kuda jašu niti za ono što ih tamo očekuje. Posvetio se vojnoj obuci punom energijom svoje mladosti. Sjuen se smeši sebi u bradu. Mladić se dopada vojnicima. Ljao Ðin bi bio dobar car, da postoji carstvo kojim bi mogao da vlada. Ništa od svega toga nije bitno. Slobodni su. Reč je slatka poput meda svakom čoveku u skupini. U haotičnoj aktivnosti pripremanja osam hiljada ljudi na jahanje zajedno sa vojskom Sunga, Sjuenu nije bilo teško da izvuče ostalu decu iz zarobljeništva. Jednostavno je poslao dvojicu ljudi na konjima kroz gradske ulice, sa naređenjima koje je lično napisao. Niko se nije usudio da dovede u

sumnju njegov novostečeni autoritet, ako i jeste, odgovori su bili prespori da ih zaustave. Čak je unajmio sluge za decu srebrom dobijenim od svog carskog rođaka. Prve noći kada ne bude mesečine, poslaće ih na sever u pratnji nekolicine najboljih vojnika koji su mu preostali. Deca će već nekako preživeti u starim porodičnim zemljama. Još uvek nije rekao Ljao Ðinu da će putovati zajedno s njima, što dalje od mongolskih tumana koji dolaze na istok. Sa obe strane malene kineske vojske jašu plemići Sunga. Jin An je bio veran datoj reči i okupio je gotovo pedeset hiljada vojnika, od čega su polovina konjanici. Sjuen nije znao da je mladi plemić toliko moćan, ali se čini da su članovi njegovog klana već mnogo generacija vođe na polju ratovanja. Jin An je uspeo da ubedi još jednog plemića da mu se pridruži, rođaka koji je sa sobom doveo još četrdeset hiljada vojnika. Sjuenu to deluje kao ogromna armija, premda obojica plemića još uvek kipte od besa zbog nedostatka podrške saveta, ili samog cara. Sa sobom imaju i stotinu topova, koji im smanjuju brzinu kretanja na trećinu, ali Sjuena hrabri prizor crnih cevi koje se truckaju dobrim drumovima carstva Sung. Ponekad čak može da sanjari o tome da uništava mongolsku vojsku koja proseca put kroz teritorije Sunga. Pobeda bi ujedinila čak i savet velikaša, koji bi onda udruženo krenuli protiv veće opasnosti na severu. U najoptimističnijim danima, dopušta sebi da zamišlja kako ponovo zadobija svoje nekadašnje zemlje. To je lepa pomisao, ali se osmehuje na vlastitu šašavost. Mongolci već generacijama nisu potučeni. Voleo bi da je Hong Cajo Ven prisutan da vidi kako kineski vojnici ponosno jašu. Osorni oficir je uspeo da nestane u isto vreme kada su poslata naređenja da se javi u kasarnu. Kukavica, misli Sjuen. To, takođe, nije bitno. Šaojang nije daleko, a izviđači su poslati ispred vojske da osmatraju prve znakove Kublajevih tumana. Mongolci su mesecima ranije bili u ovoj oblasti, a Sjuen ne očekuje da su u blizini, ali će ih kad-tad pronaći. Pruža ruku i tapše svog konja po vratu, ponovo osećajući oduševljenje što je napokon slobodan. Okreće se ka Ljao Ðinu i viče, nadglašavajući buku konja i ljudi. „Izvadi stegove, Ljao Ðine. Pokaži vojnicima Sunga ko smo.” Vidi blesak sinovljevih belih zuba dok prenosi naređenja barjaktarima pored sebe. Na svoj način, bio je to najteži zadatak u prethodnih nekoliko meseci. Pronalaženje tkanine nije bilo teško, ali je Sjuen bio prisiljen da

dodeli izradu barjaka vlastitim ljudima, u slučaju da vesti stignu do plemića ili njegovog carskog rođaka, a oni mu to zabrane pre nego što izjaše. Njegovi vojnici su oblikovali, sašili i isekli dugačke stegove, oslikavši žutu svilu znakom Sjuenove porodične loze. Sjuen otkriva da zadržava dah dok stegonoše odmotavaju tkaninu. Sekund kasnije, barjaci lepršaju i vijore se na vetru, protežući se u zlatnim linijama. Poslednja kineska vojska podiže glavu. Mnogim vojnicima suze blistaju u očima dok posmatraju prizor koji nisu očekivali da ikad više ugledaju. Kliču barjacima kineskog cara, a Sjuen oseća kako mu se grlo steže od ponosa, bola i radosti.

29 Dok popodne odmiče, tumani ostaju na istom mestu, svega nekoliko kilometara istočno od Šaojanga. Ratnici vide podizanje Kublajevog šatora, a blaga, neprestana tenzija polako nestaje. Dok je beli šator razapet, neće biti naglog naređenja da se uzjaše i krene. Osamdeset hiljada ljudi sa sobom vodi trista hiljada rezervnih konja koji se kreću u krdu poput lišća u šumi, smeđi, sivi, crni i riđi. Pored toga što svojim jahačima obezbeđuju krv i mleko, svaki konj nosi poneki deo opreme, od rezervnih pločica za oklope, konopaca i lepka, do komada tvrdog sira. U tome leži tajna mongolskih uspeha - jedino oni, od svih naroda, mogu da pljačkaju stotinama kilometara daleko od glavnog logora. Kublaj deluje bezmalo u bunilu dok stoji na pašnjaku, okružen morem konja i ljudi. Zaprežna kola njegovog bivaka se mogu videti u daljini, kako natenane dolaze drumom ka njima. Svestan je da mu Bajar ponovo prilazi i obraća mu se, ali ne odgovara, već samo stoji i ćuti, potpuno povučen u sebe. Bajar je izdao naređenje da se podigne Kublajev šator. Ispunjava ga zlokobno predosećanje. Šta god da je Kublaj pročitao, to ga je ostavilo prebledelog i zanemelog na travnatoj ravnici. Propitivanje kurira za sadržaj poruka koje nosi je zločin koji se kažnjava bičevanjem, ali i pored toga, pomno posmatra kako čovek prihvata činiju čaja i porciju hleba i mesa. Jahač žvaće hranu dok mu se pogled gubi u daljini, poput Kublaja, a Bajar čezne da ga povede u šetnju van tabora i sazna istinu. Zaprege pristižu bez ikakve bučne dobrodošlice, budući da su žene i deca otišli. Sluge odvode volove i kamile na ispašu. Kovači montiraju kovačnice na travi i hrane ih ugljem, sve dok se teško železo ne usija od vreline. Ratnici kojima je nešto potrebno prilaze im bez velike žurbe. Svuda po ravnici ljudi sedaju da odmore noge i leđa. Mnogi među njima koriste priliku da se olakšaju na mestu na kojem se neće dugo zadržati, ili da se pomokre na travu. Drugi oštre oružje i proveravaju lukove i strele, kao što vole da čine u svakoj prilici. Neki obeduju, drugi razgovaraju, ali se čudnovata tišina u srcu tumana polako širi unaokolo, tako da sve više i više ratnika zna kako nešto nije u redu. Nakon što je postavljanje šatora završeno, Bajar ponovo prilazi Kublaju.

„Čeka te mesto za odmor, gospodaru”, kaže mu. Kublaj sa mukom usredsređuje pogled na generala. „Donesi mi moje zavežljaje”, kaže tiho. „U njima su stvari koje su mi potrebne.” Bajar se klanja i odlazi trkom. Zbog neobičnosti ovog dana želi da se vrati natrag do Kublaja što je pre moguće. Šalje četvoricu izviđača do zaprega sa prtljagom, da donesu velike zavežljaje uvezane konopcima. „Stavite ih u šator”, Bajar naređuje ljudima. Kublaj se ne pomera. „Gospodaru, jesu li vesti toliko strašne? Nećeš li mi reći šta nije u redu?” „Kan je mrtav, generale”, odgovara Kublaj glasom jedva glasnijim od šapata. „Moj brat je mrtav. Nikad ga više neću ponovo videti.” Bajar se šokirano trza. Odmahuje glavom levo-desno kao da može da porekne Kublajeve reči. Zgranuto posmatra kako se Kublaj saginje, prolazi kroz vrata i nestaje u mračnoj unutrašnjosti šatora. Oseća se kao da ga je neko udario u grudi i izbio mu sav vazduh iz pluća. Naginje se napred, stavljajući šake na kolena dok pokušava da razmišlja. Urijang-Hadaj je dovoljno blizu da vidi Bajara poljuljanog Kublajevim rečima. Sa opreznim izrazom na licu prilazi mlađem generalu, žudeći da čuje novosti, a u isto vreme duboko zabrinut onim što mu Bajar može kazati. Bajar vidi da u blizini ima mnogo očevidaca njegove reakcije na novosti. Skoro su prestali da se pretvaraju da ne slušaju. Bez obzira na kazne, sumnja da će ljudi ostaviti na miru dvojicu kurira. Novosti se ne mogu zaustaviti. Bajar otkriva da se znoji na tu pomisao. Vest će se proširiti širom sveta. Vojni pohodi će se zaustaviti, a gradovi će se umiriti kad je čuju. Moćnici u kanatima će znati da su još jedanput bačeni u vrtlog nasleđivanja. Pojedini će se plašiti budućnosti; drugi će oštriti mačeve. „Monge-kan je mrtav”, Bajar kaže svom pretpostavljenom. Lice Urijang-Hadaja bledi, ali se orlok brzo oporavlja od šoka. „Kako je umro?”, pita. Bajar bespomoćno podiže ruke u vazduh. Jedna jedina poruka je bacila u metež sve što je Kublaj postigao u zemljama carstva Sung. Jedva može da razmišlja, a Urijang-Hadaj to primećuje, usana stisnutih u tanku liniju usred prebledelog mesa. „Saberi se, generale. I ranije smo gubili kanove. Nacija nastavlja dalje. Hodi sa mnom da razgovaramo sa kuririma. Oni će svakako znati više od onoga što nam je rečeno.”

Bajar gleda belo u orloka. Zatim kreće za Urijang-Hadajem prema neranjenom kuriru, koji zuri u njega kao zec u vuka. „Ti. Ispričaj mi sve što znaš.” Kurir mukotrpno guta zalogaj hleba i mesa, a zatim ustaje. „Bio je to asasin, generale.” „Orloče”, breca se Urijang-Hadaj. Čovek drhti dok ponavlja titulu. „Orloče. Poslali su me skupa sa desetak drugih. Više kurira je otišlo severno, do postaja u kineskim zemljama.” „Šta?” Urijang-Hadaj mu prilazi korak bliže. „Bili ste na teritoriji carstva Sung?” „Kan je sa vojskom dolazio na jug, orloče”, muca čovek, sve nervozniji. Zna da bi kuriri trebalo da su nedodirljivi, ali pre ili kasnije, moraće da ispriča način na koji je kan umro. Način njegove smrti se poput koplja zario u srce svakog kurira u kanatima. Niko im nikada više neće verovati. „Koliko je vojska daleko?”, zahteva da zna Urijang-Hadaj. „Koliko ljudi? Moram li da te pitam za svaki detalj pre nego što ti se prospe iz usta?” „Ž-žao mi je, orloče. Dvadeset osam tumana, ali neće dalje putovati. Orlok Serijanh ih vraća nazad u Karakorum. Kanova braća su sigurno dosad već čula za vest, a gospodar Arik-Boke svakako, budući da se nalazi u prestonici. Gospodar Hulegu će saznati vesti svakog časa, ako već nije.” Izviđač razmišlja šta bi još mogao da kaže pod ledenim orlokovim pogledom. „Bio sam tamo kad su pronašli telo Gujuk-kana, orloče. Nacija će se vratiti natrag u Karakorum, sve dok se ne izabere novi kan.” „Ja sam bio prisutan kada je Cubodaj primio vesti o Ogedajevoj smrti, mladiću. Ne govori mi ono što već znam.” „Neću, orloče, žao mi je.” Urijang-Hadaj se okreće prema Bajaru, frustriran kurirom i njegovom nervozom. „Imaš li ti neka pitanja za njega?” „Samo jedno”, odgovara Bajar. „Kako je asasin stigao do kana usred tolike vojske?” Izmoždeni mladić izgleda kao da su mu hleb i meso zastali u grlu. „Prerušio... prerušio se u kurira. Kanovi gardisti su ga propustili. Pretresli su ga, ali sam čuo da je imao skriven žilet.” „Isuse Hriste”, reži Urijang-Hadaj.

Bajar ga iznenađeno gleda, premda se hrišćanske psovke šire i na one koji nemaju nikakvog znanja o samoj veri. Kublaj dugo stoji potpuno nepomičan u šatoru. Voleo bi da je Čabi pored njega, ali ne može da sakupi energiju da pošalje nekog po nju. Čuje glasove svog naroda svuda oko sebe, ali ga bar skučeni prostor šatora skriva od njihovih pogleda. Pravo je olakšanje biti sam, iako ne plače. Misli su mu spore i trome. Kad je bio dečak, jedanput je plivao u ledenoj reci i osetio kako mu ruke i noge trnu od hladnoće, pa je pomislio da će se možda udaviti. Napolje ga je izvukao Monge, stariji brat koji mu se smejao dok je Kublaj drhtao i sklupčao se na obali. Ima na stotine sećanja, na hiljade razgovora koji se međusobno nadmeću za prostor u njegovom umu. Priseća se kako ga je Monge poslao da skrši carstvo Sung, ali se takođe seća starog šatora koji su pronašli u dolini kad im je bilo petnaest godina. Dok je ostatak porodice spavao, Kublaj i Monge su uzeli železne šipke i uništili ga. Natrulo drvo i rolne debelo upletene vunene strune urušili su se dok su dečaci zamahivali šipkama i mlatili, na svu sreću ne pogodivši jedan drugoga u svom poletu. Posredi nije veličanstvena priča koju može da ispriča na kanovoj sahrani, već samo dogodovština dvojice dečaka koji su jedne noći iz obesti učinili nešto budalasto. Docnije su saznali da šator uopšte nije bio napušten. Kada se njegov vlasnik vratio, usijao se od besa i zakleo da će pronaći počinioce. Nikad nije. Uprkos svim godinama koje su prošle od tog dana, Kublaj se smeši. I ranije je gubio prijatelje, ali je mislio da će njegova braća uvek biti tu, i u dobru i u zlu. Izgubiti Mongea je poput rušenja temelja svega što Kublaj jeste. Jedva je svestan pada na tlo kad mu noge popuste. Zatiče se kako leži na debelom ćilimu, dok se prašina kovitla kroz vazduh svuda oko njega. Oseća kako se guši, a ruke mu se nesvesno kreću ka kožnim kaiševima oklopa i otkopčavaju ih, sve dok lakirani grudni oklop ne stoji otvoren. Gnevno kida poslednji remen i baca oklop na zemlju. Pokret ga podstiče i besnim pokretima skida šlem i štitnike za butine, bacajući ih u stranu gde zvekeću udarajući u ostale komade oklopa na podu. Ubrzo potom i poslednji komad oklopa je na gomili, a Kublaj sedi odeven samo u jednostavne čakšire i krutu svilenu odoru sa dugačkim rukavima. Oseća se bolje bez oklopa i, dok sedi, rukama grli kolena, razmišljajući o onome što mora da uradi.

Bajar vidi izviđača pre Urijang-Hadaja. Tapše starijeg čoveka po ramenu, i obojica se okreću da gledaju dok izviđač upravlja konja prema jedinom šatoru koji vidi u skupu konja koji pasu i ljudi koji se odmaraju. Izviđač silazi sa konja pred šatorom, ali ga Bajar presreće, hvata za ruku i odvodi u stranu sve dok nije siguran da Kublaj neće čuti razgovor. „Podnesi izveštaj”, kaže mu. Izviđač je rumen, a lice mu se presijava od znoja. Jahao je daleko i brzo. Uputivši kratak pogled ka šatoru, klanja se dvojici muškaraca. „Orloče, generale. U blizini je jedna vojska Sunga. Deset ili više pukova pešadije. Pet pukova konjice i mnoštvo topova. Razaslali su sopstvene izviđače i imao sam dovoljno vremena samo za grubu procenu pre nego što sam morao da se vratim.” „Koliko su daleko?”, pita ga Urijang-Hadaj. Pogled mu pada na usamljeni šator. „Otprilike pedeset kilometara istočno odavde.” Izviđač rukom opisuje kretanje sunca na nebu. „Sa topovima, neće stići ovamo sve do sutradan”, kaže Bajar sa olakšanjem. „Osim ukoliko ne reaguju na kontakt i ne produže dalje bez topova”, odgovara kiselo Urijang-Hadaj. „U svakom slučaju, to nije ni bitno. Moramo da se povučemo.” Izviđač iznenađeno prelazi pogledom sa jednog na drugog čoveka. Jahao je daleko ispred tumana i nema pojma o novostima pristiglim u logor za vreme svog odsustva. Nijedan čovek ne bira da ga obavesti. „Zameni konja i vrati se natrag što pre možeš”, Urijang-Hadaj kaže izviđaču. „Potrebne su mi oči blizu neprijatelja. Još bolje, povedi sa sobom još trojicu izviđača i postavi ih na određenim tačkama duž puta, tako da mi mogu brzo preneti sve što budeš video.” Izviđač se klanja i otrčava. Šta god da je Bajar nameravao sledeće da kaže biva izgubljeno kad Kublaj izlazi iz šatora. Oklop je ostavio unutra, a dvojica generala zabezeknuto posmatraju promenu u njemu. Na sebi ima svilenu odeždu zlatne boje sa širokim tamnocrvenim pojasom. Na grudima odore je izvezen tamnozeleni zmaj, najviši simbol kineskog plemstva. U šaci drži dugi mač,

a zglavci prstiju su mu beli od siline stiska. Gleda oko sebe i prilazi svojim oficirima. Bajar i Urijang-Hadaj padaju na kolena i saginju glavu. „Gospodaru, žao mi je što čujem takve vesti”, kaže Urijang-Hadaj. Vidi da Kublaj gleda u četvoricu izviđača koji uzjahuju konje i odlaze galopom. Odlučuje da objasni situaciju pre nego što ga Kublaj bilo šta upita. „Armija Sunga dolazi na zapad, gospodaru. Neće stići ovamo na vreme da spreče naše povlačenje.” „Naše povlačenje”, ponavlja Kublaj, kao da ne razume. Urijang-Hadaj okleva pod pogledom žućkastih očiju. „Gospodaru, možemo da ostanemo ispred njih. Do proleća možemo da se vratimo nazad u kineske zemlje. Kurir kaže da su tvoja braća već primila vesti o kanovoj smrti. Krenuće natrag kući.” „Orloče, uopšte me ne razumeš”, tiho mu kaže Kublaj. „Ja jesam kod kuće. Ovo je moj kanat. Neću ga se odreći.” Urijang-Hadajeve oči se šire kad konačno shvati značaj Kublajeve kineske odore. „Gospodaru, uslediće kuriltaj, veliko okupljanje poglavara nacije. Tvoja braća...” „Moje braće se ne tiče ono što se ovde dešava”, prekida ga Kublaj. Glas mu postaje grub. „Završiću ono što sam započeo. Rekao sam to. Ovo je moj kanat.” Izgovara reči sa nekom vrstom začuđenosti, kao da tek tada konačno shvata metež u sebi. Oči su mu komadići blistavog zlata kad nastavi da govori. „Ne, ovo je moje carstvo, Urijang-Hadaju. Neće me naterati da odem. Pripremi tumane za bitku, orloče. Suočiću se sa svojim neprijateljima i uništiću ih.” Sjuen šetka tamo-amo u tmini. U umu mu bruji preglasno da zaspi, vrveći od pitanja i sećanja. Vojske su neobične stvari, ponekad kudikamo snažnije od pojedinačne snage vojnika u njima. Ljudi koji bi pobegli da su sami, ostaće uz prijatelje i vojskovođe. Pa ipak, svi oni moraju da spavaju i da jedu. Sjuen je i ranije logorovao nedaleko od neprijatelja, a to mu je jedno od najčudnijih iskustava u životu. Armije su toliko blizu jedna drugoj da može da vidi odsjaje mongolskih vatri na zatamnjenoj ravnici. Dvojica velmoža Sunga svuda su oko tabora postavili stražare i izviđače, ali niko ne

očekuje da Mongolci pokušaju noćni napad. Njihova snaga leži u brzini i manevrima, snaga koja bi nestala u mrklom mraku. Smeši se na pomisao o ljudima koji mirno spavaju nadomak ljudi koje će pokušati da ubiju na dnevnoj svetlosti. Samo čovečanstvo je moglo da izmisli tako čudan i neprirodan način smrti. Kurjaci mogu da pokidaju meso jelena, ali nikad ne spavaju i ne sanjaju blizu svog plena. Negde u blizini čuje duboko hrkanje nekog vojnika koji spava poleđuške. Zvuk ga tera na kikot, ali bi voleo da i sam takođe može da pronađe zaborav sna. Više nije mlad i svestan je da će sutra i te kako osećati posledice neprospavane noći, kada se oglase bojni rogovi. Može samo da se nada da bitka neće trajati dovoljno dugo da ga umor košta glave. To je jedna od velikih ratnih istina, da ništa ne iscrpljuje čoveka kao juriš i napor borbe prsa u prsa. Senke se kreću u tami, a Sjuen podiže glavu, najednom uspaničen. Čuje sinovljev glas i opušta se. „Ovde sam, Ljao Ðine”, šapuće. Nevelika grupa mu prilazi i, premda je mrkli mrak, Sjuen prepoznaje svakog ponaosob. Njegovo četvoro dece su jedini trag koji je ostavio na svetu. Plemić Jin An je to razumeo. Sjuen sa naklonošću misli na mladog velmožu Sunga. Mogao je da krišom pošalje decu u bezbednost ne obrativši se Jin Anu, ali je postojala velika verovatnoća da bi ih otkrili i uhvatili. Rizikovao je i razgovarao iskreno s njim, ali se ispostavilo da ga nije pogrešno procenio. Jin An je smesta razumeo. Sjuen u sinovljevu šaku utiskuje vreću s novčićima. Ljao Ðin ga iznenađeno gleda, naprežući se da sagleda očeve crte lica na svetlosti zvezda. „Šta je ovo?”, pita tiho. „Poklon od prijatelja”, odgovara mu Sjuen. „Dovoljno da preživite neko vreme. Preživećete i bićete među sopstvenim narodom. Ne sumnjam da ćete pronaći ljude voljne da vam pomognu, ali šta god da se desi, imaćete šansu da živite i jednog dana imate vlastitu decu. Nije li to ono što želiš, Ljao Ðine? Neko nas možda prisluškuje. Idite sada. Dao sam vam konje i pratnju od svega dvojice ljudi, sine moj. Odani su i žele da se vrate natrag kući, ali nisam želeo da pošaljem veći broj ljudi kako im ne bi palo na pamet da vas opljačkaju.” Sjuen uzdiše. „Naučio sam se da ne verujem ljudima. Sramim se toga.”

„Ja ne idem!”, kaže glasno Ljao Ðin. Sestre ga ućutkuju, ali on im dodaje vreću sa novcem i prilazi bliže ocu, saginjući glavu kako bi mu progovorio u uvo. „Ostali treba da odu. Ali ja sam oficir u tvojoj četi, oče. Dopusti mi da ostanem. Pusti me da se borim zajedno sa tobom.” „Radije bih da umesto toga preživiš”, kaže sažeto Sjuen. „Ovde ima mnogo ljudi koji će sutra umreti. Možda ću ja biti jedan od njih. Ako se to dogodi, želim da znam da su moji sinovi i moje kćeri bezbedni i slobodni. Kao tvoj zapovednik, naređujem ti da pođeš s njima, Ljao Ðine, s mojom ljubavlju i blagoslovom.” Ljao Ðin ne odgovara. Umesto toga, čeka dok njegove sestre i brat poslednji put grle oca, stojeći podalje od svih njih. Bez ijedne reči, Ljao Ðin ih odvodi u mrak, ka mestu na kojem ih čekaju konji. Sjuen ništa ne vidi u mraku, ali osluškuje dok se njegova deca penju na konje, a najmlađa kćerka jeca za ocem. Zvuk mu cepa srce. Mala grupa se udaljava prolazeći kroz logor, a Sjuenu je ponovo drago što je tražio dozvolu od Jin Ana. Neće biti preneraženih povika stražara u noći. Jin Anu se dopala ideja, a čak je i potpisao papire koji će pomoći njegovoj deci ako ih zaustave u zemljama carstva Sung. Sve ostalo je u rukama sudbine. Sjuen je dao sve od sebe da im pruži kakvu-takvu šansu za život. Čuje kako se neko približava, a srce mu se steže usled teške spoznaje. Nije iznenađen kada mračna prilika progovori Ljao Ðinovim glasom. „Otišli su. Ako ćeš umreti sutradan, biću uz tebe”, kaže njegov sin. „Nije trebalo da se oglušiš o moje naređenje, sine moj”, kaže Sjuen. Glas mu poprima manje grub ton kad nastavi da priča. „Ali budući da jesi, pravi mi društvo dok obilazim logor. Sad sigurno neću zaspati.” Na njegovo iznenađenje, Ljao Ðin pruža ruku i dodiruje ga po ramenu. Nikad nisu bili porodica sklona javnom iskazivanju naklonosti, što njegov gest čini još dragocenijim. Sjuen se osmehuje u mraku kad krenu da šetaju. „Dopusti da ti ispričam nešto o neprijatelju, Ljao Ðine. Poznajem ih čitav život.” Karakorum je dupke pun ratnika. Ravnica ispred grada je ponovo ispunjena tumanima, a u svakoj sobi u gradu je smeštena bar po jedna porodica. Dve stotine hiljada duša se vratilo kući, a u području stotinama kilometara oko

grada nije preostala ni jedna jedina divlja životinja. U prenatrpanim logorima se često govori o Šanaduu, gradu na jugu koji očevidno vapi za stanovnicima. Arik-Boke stoji u najdubljem podrumu palate, sa životom i kretanjem visoko iznad glave. Hladno je na tom mestu i on drhti, trljajući naježenu kožu na rukama. Pred njim leži telo njegovog brata, a on ne može da skrene pogled. Tradicionalista do samog kraja, Monge je ostavio uputstva za sopstveni pogreb, da ga odnesu do iste planine na kojoj počiva njegov deda i sahrane zajedno s njim. Kada bude spreman, Arik-Boke će ga lično tamo odneti. Njegovog brata će progutati zemlja mongolske domovine. Leš je umotan u mrtvački pokrov, a grozna posekotina preko grla je zašivena. I pored toga, Arik-Boke se ježi dok stoji sam u zamračenoj prostoriji sa bledom porugom brata koga je poznavao i voleo. Monge mu je poverio vladavinu nad Karakorumom u svom odsustvu. Dao mu je vlast nad zavičajem mongolskog naroda. Njegov brat je razumeo da su krv i bratstvo prejaka sila da se razbije, čak i u smrti. „Uradio sam ono što si želeo, brate”, Arik-Boke kaže lešu. „Poverio si mi svoju prestonicu, a ja te nisam izneverio. Hulegu je na putu ovamo, da ti ukaže počast zbog svega što si učinio za nas.” Arik-Boke ne plače. Zna da bi Monge ismejao ideju bolećive braće sa očima crvenim od suza. Namerava da se kasnije obeznani od pića, da šeta među ratnicima dok oni čine to isto, da peva, ispovraća se i ponovo se napije. Možda će tada bez ikakvog srama pustiti suzu. „Kublaj će se takođe uskoro vratiti natrag kući, brate”, kaže. Uzdiše sebi u bradu. Ubrzo će morati da se vrati gore na pogrebnu gozbu. Želeo je samo da prozbori nekoliko reči svom bratu. Teško mu je skoro kao da je Monge i dalje živ i sluša ga. „Voleo bih da sam bio tamo kada je naš otac dao život za Ogedaj-kana. Voleo bih da sam dao svoj život da te spasem. To bi bila svrha mog života. Učinio bih to, Monge, kunem ti se.” Postaje svestan odjeka u podrumu i uzima Mongeovu ruku, iznenađen njenom težinom. „Zbogom, brate. Potrudiću se da budem čovek kakav si želeo. Toliko mogu da uradim u tvoje sećanje.”

30 Pre svitanja, čak i pre sive svetlosti koja najavljuje zoru, oba logora počinju da se bude i spremaju. Čaj se kuva u deset hiljada kotlića, a solidni obroci jedu. Ljudi prazne bešike, često više no jedanput dok im se mišići utrobe grče od napetosti. U logoru vojske Sunga, tobdžije po hiljaditi put pregledaju dragocena oružja, trljajući uglačane kamene kugle i proveravajući da se vreće sa barutom preko noći nisu ovlažile i postale beskorisne. Kada bleda svetlost poznata kao vučja zora obasja horizont, obe vojske mogu da vide jedna drugu. Mongolci su već na konjima i postrojavaju se u odrede od po hiljadu konjanika koji će u predstojećoj bici delovati nezavisno jedni od drugih. Ljudi opuštaju napete mišiće leđa dok jašu do svojih mesta u redovima. Mnogi isprobavaju tetive na lukovima zatežući ih bez strela, razmrdavajući ukočene mišiće u ramenima. Neke stvari moraju da sačekaju dnevnu svetlost, ali čim može da razlikuje belu nit od crne, plemić Jin An izdaje zapovest da se topovi dovuku ispred prednjeg reda. Ostali topovi odlaze na bokove, gde će uperiti svoja crna usta ka mogućim napadima sa boka. Vidi mongolske oficire koji zure u njegove čete, zapažajući njihove položaje i pokazujući osobine saborcima. Jin An se osmehuje. Bez obzira na to koliko su Mongolci hrabri ili brzi, moraće da projašu kroz paklenu baražnu topovsku paljbu kako bi stigli do njegovih redova. Učio je na porazima drugih velikaša Sunga i na krila je smestio na desetine hiljada konjanika. Pokušava da se stavi u kožu Mongolaca, da uvidi kako će oni odgovoriti na takvo pokazivanje sile, ali mu to ne uspeva. Oni su obični vašljivi divljaci, dok je on pripadnik plemstva prastarog carstva. Jedinice vojske Sunga postrojavaju se iza linije topova. Jin An sedi na konju i gleda kako njegovi potčinjeni oficiri u prve redove okupljaju pešadince naoružane ručnim topovima. Teški ručni topovi se veoma sporo pune i strahovito su neprecizni, ali će ljudi teško moći da promaše dok budu zasipali neprijatelja vatrom pored topova. Iza njih, mačevaoci čekaju u lakiranim oklopima od drveta i gvožđa, stojeći u disciplinovanoj tišini. Tamo je postavio kineske snage, bezbedne iza zaštite njegovih topova.

Dopada mu se čovek koji je nekada bio kineski car. Očekivao je da će Sjuen biti jedan od onih ljudi opsednutih svojim društvenim statusom, budući da je izgubio toliki deo istog. Međutim, Sjuen ga podseća na sopstvenog oca, mrtvog već maltene čitavu deceniju. U obojici je otkrio istovetan umor od sveta, izmešan sa suvoparnim humorom i osećanjem da su videli mnogo više nego što žele da se sećaju. Misli da kineski vojnici neće pobeći, ali u isto vreme, ne usuđuje se da takvim starcima poveri svoju strategiju. U zoru su dovoljno orni za boj, ali ukoliko se bitka produži na čitav dan, neće moći da drže korak sa ljudima upola mlađim od sebe. Jin An podseća sebe da ih drži na oku za vreme borbe, kako bi se postarao da ne dođe do slabosti u redovima. Čini se kao da je suncu potrebna čitava večnost da izmili iznad istočnog horizonta. Zamišlja kako sunce u istom ovom trenutku pokazuje svoje lice građanima Hangdžoua i plemićima koji još uvek sa omalovažavanjem gledaju na opasnost koja preti njihovoj kulturi i caru. Budale. Nada se da će pre sumraka razbiti stranu vojsku koja se usudila da uđe na teritoriju carstva Sung. Sa takvom pobedom u rukama, čovek može visoko da se uzdigne. Posredi je samo jedan dan, kaže sam sebi, dok oseća kako mu prve graške znoja izbijaju na pore. Samo jedan, dugačak dan. Kublaj sedi na konju, sa Bajarom i Urijang-Hadajem levo i desno od sebe. Ostali oficiri su formirali tumane, mada ostaju u stanju pripravnosti za bilo kakva naređenja trojice muškaraca koji posmatraju položaj vojske Sunga. „Ne razumem kako kineski carski barjaci mogu da se tamo vijore”, kaže Kublaj, mršteći se dok gleda u daljinu. „Da li nam se rugaju, predstavljajući boje ljudi koje smo pobedili? Ako je tako, onda su budale. Porazili smo Kineze. Ne plašimo ih se.” „Gospodaru, kudikamo je značajnije to što im topovi umanjuju sposobnost da manevrišu”, kaže Urijang-Hadaj. Orlok je crven u licu od ogorčenosti zbog Kublajevog odbijanja da sasluša svaku ideju o povlačenju. Usled osećanja frustracije, ponašanje mu postaje sve izveštačenije, a ton glasa snishodljiviji. „Oni polažu previše vere u teška oružja, gospodaru, ali mi još uvek možemo da se krećemo. Sa poštovanjem, moram da istaknem da sam od samog početka bio protiv upuštanja u borbu. Ova formacija samo pojačava moje gledište. Zašto počiniti samoubistvo jurišanjem na njihove topove?”

Kublaja nervira to što je orlok tako očigledno u pravu. Pre nego što je primio vesti o bratovljevoj smrti, zna da bi zaobišao vojsku Sunga, na taj način ih terajući ili da krenu za njim i ostave svoje topove, ili da napreduju toliko sporo s njima da ga nikad ne sustignu. U tom slučaju mogao bi da izabere najbolje mesto za napad. Najobičniji zdrav razum nalaže da se dušmanima ne dopusti njegova glavna prednost. Svi Kublajevi topovi, i oni zarobljeni i oni dovučeni iz Karakoruma, leže i rđaju na poljima udaljenim stotinama kilometara. Oružje je zastrašujuće moćno na pravom mestu u pravo vreme, ali sve dok neko ne smisli način da ih brzo pokreće, znatno češće predstavljaju smetnju brzoj konjici. Čini se kao da zapovednik Sunga to uopšte ne shvata. Pa ipak, duboko ispod površinske smirenosti, Kublaj oseća bes u sebi koji pokušava da prokopa put napolje, zahtevajući da napadne upravo mesto na kojem je neprijatelj najjači. Želi da iskali sav bol i žalost zbog bratovljeve smrti jurišajući na ta gvozdena oružja. Želi da pokaže Mongeu svoju hrabrost, bez obzira na to da li to duh njegovog brata zna ili ne. „Sun Cu kaže da postoji sedam činilaca pobede”, kaže Kublaj. „Treba li da ti ih nabrojim?” „Sun Cu nikad nije video upotrebu baruta u ratu, gospodaru”, kaže tvrdoglavo Urijang-Hadaj. „Prvi. Koji od dvojice vladara je prožet moralnim zakonom? Drugim rečima, ko je u pravu, orloče? Ljudima je to bitno. Vojska Sunga brani svoje zemlje, tako da oni možda zadovoljavaju prvi uslov. No, ja sam unuk Džingis-kana i sve zemlje su moje.” Urijang-Hadaj u zabrinutoj tišini zuri u Kublaja. Nikad ranije ga nije video toliko napetog i usredsređenog. Nekadašnji učenjak je sasvim iščezao, a Urijang-Hadaj se plaši efekata njegove žalosti. „Drugi. Čiji su generali sposobniji? Bez ikakve sumnje ti, orloče, i ti, Bajare. Ovaj vojskovođa Sunga je napravio nepokretnu kuću sa zidovima od topova. Treći. Ko je stekao prednosti Nebesa i Zemlje? Kažem da smo u tome ravnopravni, budući da je teren ravan, a nebo vedro i bez oblaka.” „Gospodaru...” Urijang-Hadaj pokušava da ga prekine. „Četvrti. Čiji vojnici su disciplinovaniji? Naši, orloče. Ljudi koji od rođenja žive tegobne živote, ljudi koji istrajavaju. Nisu smekšali živeći u gradovima Sunga. Peti. Čija je vojska snažnija? Vojska carstva Sung je brojnija, ali smo i ranije tukli njihove armije. Mislim da je ovaj činilac na našoj strani.

„Šesti. Čiji su zapovednici i ratnici bolje obučeni? Naši. Svaki čovek ovde se mnogo puta borio i pobedio. Mi smo prekaljeni borci, UrijangHadaju. Mi smo elitni tumani mongolske nacije. Carstvo Sunga je predugo živelo u miru.” Kublaj pravi pauzu. „Poslednji činilac je neobičan. Čije su nagrade i kazne jasnije? Sun Cu je cenio dobro zapovedništvo, čini mi se, ako sam to pravilno razumeo. Bez poznavanja Sunga, ne mogu da budem sasvim siguran, tako da kažem da smo u ovome ravnopravni. Sve u svemu, prednost je na našoj strani, orloče.” „Gospodaru, topovi...” „Topovi moraju da se rashlađuju između hitaca”, breca se Kublaj. „Cevi moraju da se očiste od usijanih krhotina ili žara. Nova vreća baruta mora da se nabije u cev, a zatim pažljivo probuši šupljom trskom ispunjenom crnim barutom. Kugla mora da se podigne i ubaci u cev. Sve to zahteva vreme, orloče, vreme koje im nećemo pružiti. Imaće dovoljno vremena samo za jedan hitac, a mi ćemo onda već biti dovoljno blizu da pobijemo tobdžije. Možemo da se suočimo i preživimo jedan plotun.” Kublaj zuri u armiju Sunga dok govori, ali se sada okreće ka UrijangHadaju, sevajući žućkastim očima. „Treba li da ih gledam sa poštovanjem, te podanike carstva Sung koji nemaju pojma o umeću ratovanja? Treba li da strahujem od njihovog oružja, od njihovog crnog baruta? Ne treba, orloče. Neću.” „Gospodaru, preklinjem te da ponovo razmisliš. Pusti ih da se nekoliko dana zlopate bez vode. Pusti ih da ogladne dok mi haramo okolinom i jačamo. Ne mogu zauvek da ostanu na jednom mestu, puštajući nas da neometano jašemo oko njih. Dozvoli mi da spalim okolne varošice, a oni će biti prisiljeni da reaguju, da se pokrenu.” „A dotad će još jedna armija Sunga biti na putu ovamo da im pruži podršku”, kaže ogorčeno Kublaj. „Zar još uvek nisi naučio da ovim ljudima nema kraja? Mislim da ću danas na njihovu nadmenost odgovoriti vlastitom. Jahaću pravo na ždrela njihovih topova.” Urijang-Hadaj je užasnut. „Gospodaru, moraš se kloniti bitke. Ako pogineš...” „Onda ću poginuti. Odlučio sam, orloče. Jaši zajedno sa mnom, ili se priključi redovima konjanika pod tuđim zapovedništvom.” Urijang-Hadaj polako saginje glavu u znak poslušnosti, konačno shvatajući da ne može da ubedi mlađeg čoveka da promeni odluku. Ponovo

gleda ka neprijateljskim topovima, u novom svetlu saznanja da će jahati pravo na njih. „U tom slučaju, gospodaru, predlažem široko postavljene redove dok jurišamo i odstupanje nakon prvog topovskog plotuna zarad masovnog plotuna strela i juriša kopljima. Ako mi dozvoljavaš, gospodaru, takođe bih zadržao pozadi dve grupe od po pet stotina teško oklopljenih jahača koji će udariti na procepe u njihovim redovima.” Kublaj se iznenada kezi. „Ti si zanimljiv čovek, orloče Urijang-Hadaju. Nadam se da ćeš preživeti današnji dan.” Urijang-Hadaj pravi grimasu. „I ja se tome nadam, gospodaru. S tvojom dozvolom, preneću naređenja minganima i kazati im da najpre gađaju tobdžije.” Kada Kublaj klimne glavom, orlok nastavlja da govori. „Vojskovođa Sunga nije postavio toliko mnogo topova u pozadini, gospodaru. General Bajar je razumno kompetentan. Mogao bi da ih zaobiđe sa jednim tumanom i napadne otpozadi.” Bajar se kikoće na orlokovu preko volje upućenu pohvalu. „Dobro”, kaže Kublaj. Oseća se opuštenije sada kad je doneo odluku. Svršeno je. Jahaće protiv topova sa svojim ljudima, a kockice od kostiju njegove sudbine su bačene visoko u vazduh. Urijang-Hadaj prenosi nova naređenja starešinama mingana. Preko njih, zapovesti stižu do zapovednika jaguna i najmlađih oficira zaduženih za čete od po deset konjanika. Sunce se jedva pomerilo na nebu pre nego što svaki ratnik shvata šta njihov vojskovođa ima na umu. Kublaj im ne drži govore. Čak i da to čini, samo bi mali broj ratnika čuo njegove reči. Mada ih posmatra, ratnici deluju neiznenađeno zapovestima i jednostavno se spremaju, poslednji put proveravajući konje i oružje. Kublaj upućuje nemu molitvu duhu svog brata. Danas će život izgubiti mnogi ljudi koji su mogli poživeti da je napravio drugačiji izbor. Kublaj zastaje, a trenutak se proteže u večnost. Oseća se kao da mu je spala koprena s očiju, kao da zraci sunčeve svetlosti po prvi put sijaju kroz njegovu žalost. Maltene može da čuje Mongeov glas koji mu se obraća gnevno ili podsmešljivo. Na tren, kao da njegov brat stoji pored njega. Kublaj mamuza ždrepca i odlazi do mesta na kojem Urijang-Hadaj i Bajar diskutuju o planu bitke sa grupom oficira. Kublaj ne silazi sa konja.

„Imam nova naređenja, orloče. Zaobići ćemo ovu armiju i krenuti pravo na grad Hangdžou. Ako neprijatelj ostavi topove i krene za nama, okrenućemo se i raznećemo ih u paramparčad. Ako ih ponesu sa sobom, napašćemo ih dok su topovi još uvek prikačeni na volovske zaprege.” „Hvala gospodu”, kaže Urijang-Hadaj. Ljudi oko njega se cere od olakšanja, a Kublaj najednom uviđa koliko su dotad bili napeti. Pa ipak, nisu se pobunili protiv njegovih naređenja. Srce mu se ispunjava ponosom. „Mi smo tumani Monge-kana”, kaže Kublaj. „Krećemo se, udaramo i ponovo se krećemo. Penjite se na konje. Ostavimo ove budale iza sebe.” Smeh se ori duž redova dok se vesti šire, a ljudi stotinama puta prepričavaju Kublajeve reči. Tumani prelaze u kas, a vojska Sunga udaljena manje od kilometra i po zbunjeno posmatra kako mongolski konjanici napuštaju bojište, za sobom ostavljajući samo prašinu, balegu i izgaženu travu. General Salsanan nije očekivao da će zadatak biti toliko težak kada se dobrovoljno prijavio da napusti kanove tumane i krene na jug. Premda nije znao gde se Kublaj tačno nalazi, očekivao je da će ga pronaći prateći trag spaljenih varoši i gradova. Umesto toga, čini se kao da je prolazak njegove vojske jedva izvršio ikakav uticaj na okolni krajolik. Istina je da u okolini ima malo stoke i da seljaci beže i sklanjaju se od njegovih vojnika dok ovi traže bilo šta za jelo. I pored toga, posredi je nešto sasvim drugačije od traga uništenja koji je očekivao da ugleda. Njegovih osamdeset hiljada ratnika nije čak ponelo ni uobičajene zalihe. Svaki čovek vodi svega dva rezervna konja i, dok jašu dalje, Salsananovi tumani svakog dana izgube ponekog ponija. Nesposobne da nastave put, životinje bivaju preklane, obezbeđujući dovoljno mesa da se skuva topao obrok za dve stotine ljudi. Tumani za sobom ostavljaju samo kosti, koje često lome kako bi došli do bogate koštane srži pre nego što nastave put. Nakon mesec dana traganja, Salsanan provodi dobar deo svakog dana želeći da je Monge-kan i dalje živ. Zemlja Sunga je prostrana, a beskrajan niz varošica ga dovodi u iskušenje da se zaustavi i pohara ih. Jedino ga osećanje dužnosti sprečava da to uradi i goni dalje. Njegovi ljudi su disciplinovani, ali počinje da se pita kuda je Kublaj otišao. Čini se nemoguće izgubiti sto hiljada ljudi, čak i u ogromnom prostranstvu carstva

Sung. Ispituje svakog seoskog poglavara i varoškog zvaničnika koji pred njim stoje drhteći od straha, ali tek kada stiže do grada Šaojang, dobija od gradskog prefekta solidan trag. Dok jaše, podseća se kako čovek koga treba da bezbedno dovede natrag kući može postati sledeći kan. Moraće da se oprezno ophodi sa učenjačkim princem. Na putu istočno, izviđači ga pozivaju da izjaše ispred tumana kako bi lično video neobičan prizor koji su opazili. Na stotine teških topova leže prevrnuti nasred druma, a njihove tegleće životinje su poklane. Volovi su stručno zaklani, a najveći deo mesa je skinut sa kostiju. U mnogo navrata, muve se roje samo na lobanji ili kopitama neke životinje, ili na krvavom tlu. Sa životinjskim truplima su izmešana ljudska tela, nenaoružani seljani čije mrtve šake i dalje stežu korbače i dizgine. Salsanan se smeši dok posmatra prizor, prepoznajući ručni rad svog naroda. Svega nekoliko kilometara dalje pronalazi prve ostatke razbijene vojske, leševe razasute po prašnjavom drumu. Na vrhu obližnjeg brežuljka tela su mnogobrojnija, kao da je na tom mestu poražena armija zauzela poslednje uporište. Vodi konja polako između leševa, a zatim ga zauzdava kada sa druge strane brega ugleda čitavo bojno polje. Mrtvaci leže posvuda, razbacani u gomilama poput sparušenih insekata. Vidi kako udaljene figure hodaju između mrtvih, a zatim se zaustavljaju i užasnuto zure kada se njegovi ratnici pojave na vidiku. Zna da pojedinci uvek prežive bitku. U metežu borbe padnu u nesvest od zadobijene rane ili siline udarca. Uvek će postojati nekolicina boraca koji će narednog dana ustati i othramati natrag kući dok vojske i rat nastavljaju dalje bez njih. Dok jaše kroz polje zasuto mrtvima, Salsanan gleda kako izubijani preživeli ratnici Sunga podižu ruke u vazduh, klonulih lica dok ih njegovi ratnici okupljaju. Fascinirano klima glavom dok zamišlja bitku koja se odigrala na ovom mestu. Bila je žestoka. Na tlu leži mnogo mongolskih tela, a on može da razabere obrazac njihovih juriša na osnovu položaja leševa i izlomljenih kopalja. Kublajevi tumani su bili odbijeni više puta, a možda čak i opkoljeni sa bokova. Zapovednik vojske Sunga je poznavao mongolsku taktiku i odgovorio je na nju bez panike. Podiže polomljeno kopljište i vrhom se češe po glavi. Razgovaraće sa izubijanim i modrim preživelima, ali najpre šeta po polju, iz krvavog rukopisa učeći kakve je vrste čovek koji će jednog dana možda vladati mongolskom nacijom.

Pronalazi mesto na kojem je trava ugažena i pretvorena u kaljugu, svega nekoliko koraka dalje od glavnih redova bitke. Tu je okupljen tuman i odaslat natrag u boj. U mašti, skoro da može da vidi liniju njihovog juriša. Mršti se dok hoda kroz odjeke bitke, menjajući mišljenje o bratu Mongekana. Juriš je bio gusto zbijen, a disciplina tumana izvanredna. Redovi vojske Sunga su se povukli, a Salsanan može da vidi izlomljena i krvava koplja na mestu gde su pokušali da zauzmu uporište i uzvrate. Godine ratne obuke ga nagone da pogledom potraži drugi juriš koji bi on poslao u pravom trenutku. Tamo. Vodi konja na ularu između leševa, pažljivo hodajući dok mu se čizme klizaju po raspadnutim telima. Pronalazi mesto na kojem je bitka odlučena. Kopljišta samostrela leže raštrkana svuda unaokolo, a mnoga još uvek štrče iz delova oklopa, poput guščijih pera za pisanje. Kublajevi ljudi su izdržali žestoku paljbu kako bi napravili krug i vratili se nazad u punom galopu. Može da pročita njihovo samopouzdanje i zadovoljno klima glavom. U čoveku koji im je zapovedao nije bilo nikakvog oklevanja, nikakvih sumnji. Jedan od njegovih ljudi mu daje znak, a Salsanan se penje na konja kako bi odjahao do drugog dela bojišta. „Šta je bilo?”, pita dok se približava. Čovek pokazuje rukom na leševe razbacane svuda unaokolo. Zadah prosutih utroba je grozan, a muve zuje oko Salsananovog lica, pa je primoran da ih mahanjem tera od sebe. I pored svega toga, naginje se da pobliže pogleda. „Tako su stari”, kaže izviđač. Salsanan se osvrće oko sebe, potvrđujući čovekove reči. Sva lica su zbrčkana i izborana, a obližnji mrtvaci deluju mršavo i iznureno. „Zašto bi plemići Sunga pošli u bitku sa tako matorim vojnicima?”, mrmlja. Noga mu počiva na stegu žute boje, a on se saginje i podiže iscepanu tkaninu. Vidi deo naslikanog simbola, ali ga ne prepoznaje. Pušta da mu zgužvana tkanina ispadne iz ruke na zemlju. „Ko god da su bili, nije trebalo da se bore protiv nas.” Pogled mu pada na leš sa kratko podšišanom prosedom kosom u središtu izginulih vojnika, koji kao da su izginuli pokušavajući da ga zaštite. Preko prosedog leša leži telo mnogo mlađeg muškarca, jedino mladoliko lice u gomili. Na svima su vidljive rane od mačeva i strela, iako su kopljišta izvučena iz njihovih telesa.

Salsanan nehajno sleže ramenima, prenebrežući malu misteriju. „Mora da više nisu daleko ispred nas. Reci ljudima da ubrzaju korak. I pobrini se da im se izviđači rano pokažu. Ne želim da me napadne vlastiti narod.” Salsanan sustiže Kublajeve tumane na obodu grada Čangša. Nalik vukovima koji stupaju na tuđu teritoriju, obe strane su isprva oprezne. Izviđači se skoro susreću, a zatim jure nazad sa porukama za vojskovođe koje predvode obe armije. Vojske se zaustavljaju dovoljno daleko jedna od druge da ne predstavljaju pretnju. Kublaj izjahuje u pratnji Bajara i UrijangHadaja, prekidajući pregovore sa prefektom grada Čangša maltene usred rečenice kad mu izviđači saopšte novosti. General Salsanan i Kublaj se susreću u prolećno popodne, dok duva topli povetarac, a na nebu je svega nekoliko paperjastih oblačaka. Između njih, šesnaest tumana gledaju jedni u druge. Na Kublajevoj strani su veterani, žestoki i štrokavi od stare krvi i prašine. Ratnici na drugoj strani su odmorni, sa uglačanim, sjajnim oklopima. Obe strane zapanjeno gledaju jedna u drugu i ima mnogo podrugljivog dobacivanja. Kublaj je rumen od zadovoljstva što vidi toliko tumana. Dopušta da Sansanan prvi sjaše i pokloni mu se, a zatim i sam silazi sa konja. „Nemaš pojma koliko si dobrodošao”, kaže mu Kublaj. „Gospodaru, izgleda da mi je zapalo da ti donesem najgore vesti”, kaže Salsanan. Kublajev osmeh nestaje. „Već znam da mi je brat mrtav. Dvojica kurira su me pronašla.” Duboka bora se pojavljuje na Salsananovom čelu. „Onda ne shvatam, gospodaru. Ako su te pronašli, zašto nisi krenuo natrag kući? Nacija se okuplja u Karakorumu. Kanova sahrana...” „Moj brat Monge mi je poverio zadatak, generale. Odlučio sam da ga završim.” Salsanan isprva ne odgovara. Navikao je da sluša više od sebe i ugodno se oseća u vojnom poretku. Sa kanovom smrću oseća se kao da mu je glavni potporni stub uklonjen, a njegova poslovična sigurnost je nestala. Zamuckuje kad ponovo progovori, nervozan pod žućkastim pogledom kanovog brata. „Gospodaru, dobio sam zadatak da te otpratim natrag kući. To su moja jedina naređenja. Govoriš li da nemaš nameru da se vraćaš natrag u

Karakorum?” „Kažem da ne mogu da se vratim”, breca se Kublaj, „sve dok ne pokorim carstvo Sung. Nebeski otac te je poslao k meni, Salsanane. Tvoji tumani su dar nebesa, kad sam mislio da neće biti nikakvog.” Salsanan shvata Kublajevu pretpostavku i brzo odgovara kako bi ga odvratio pre nego što izda zapovesti koje se teško mogu raščiniti. „Mi nismo pojačanja, gospodaru. Dobio sam naređenje da te otpratim nazad u Karakorum. Reci mi gde ti se nalazi logor i otpočeću pripreme za povratak. Kan je mrtav. Uslediće plemensko okupljanje u Karakorumu...” Kublaj ponovo crveni dok progovara, ali ovaj put od besa. „Jesi li gluv? Rekoh ti da se ne vraćam sve dok ne dovršim posao ovde. Sve dok caru Sunga ne skinem glavu sa ramena. Kakva god bila tvoja naređenja, poništavam ih. Tvoji tumani jesu moja pojačanja, preko potrebna. Sa vama, ispuniću kanovu želju.” Salsanan stiska zube, trudeći se da se smiri i ne uspevajući u tome. Otkriva da ključa od besa i glas mu postaje grub dok odgovara. „Sa dužnim poštovanjem, ali ti ne možeš da mi komanduješ. Ni meni, niti tumanima pod mojim zapovedništvom. Ako nećeš da se vratiš kući, onda moram da te ostavim ovde i krenem natrag. Poneću bilo kakve poruke koje želiš da ponesem sa sobom u Karakorum.” Kublaj se okreće u stranu, obmotavajući uzde oko ruke. Vidi Salsananove tumane koji se u nemim redovima protežu u daljinu. Čezne da ih ima uza sebe, čime bi za tren oka udvostručio snagu svoje vojske. Iza leđa, njegovi veterani čekaju dobro raspoloženi, uvereni da je ova nova armija došla da učvrsti njihovu snagu. Videti ih kako odlaze predstavljalo bi malu smrt, napuštanje u momentu trijumfa. Kublaj odmahuje glavom. To ne sme da dozvoli. Svaki kilometar dalje prema istoku donosi sve veću gustinu gradova, bolje drumove i mnogobrojnije stanovništvo. Grad Hangdžou je udaljen nepunih osam stotina kilometara, ali već može da vidi bogatstvo i snagu dalekih gradova. Potrebni su mu Salsananovi ljudi. Oni su odgovor na njegove molitve, znak blagonaklonosti duhova koji mu dovode pomoć kada mu je ona najpotrebnija. „Ne ostavljaš mi drugi izbor, generale”, kaže Kublaj dok mu oči besno sevaju. S lakoćom uskače u sedlo. „Generale Bajar, orloče Urijang-Hadaj, budite mi svedoci.” Kublaj podiže glas, tako da ga čuju obe strane ratnika u iščekivanju.

„Ja sam Kublaj od Bordžigina. Ja sam Džingis-kanov unuk. Ja sam najstariji brat Monge-kana.” „Gospodaru!”, viče šokirano Salsanan kad shvati šta se dešava. „Ne možeš to da uradiš!” Kublaj nastavlja da priča kao da Salsanan nije progovorio. „Pred svima vama, u zemljama svojih neprijatelja, proglašavam se velikim kanom mongolske nacije, vladarom kanata moje braće Hulegua i Arik-Bokea, Čagatajskog kanata i svih ostalih. Proglašavam sebe velikim kanom kineskih zemalja i carstva Sung. Progovorio sam, a moja reč je gvozdena!” Za Kublajevim rečima delić sekunde sledi tišina, a onda njegovi tumani ushićeno urliču i podižu oružje u vazduh. Na drugoj strani, Salsananovi tumani odgovaraju gromkim povikom odobravanja. Salsanan pokušava ponovo da progovori, ali mu se glas gubi u sveopštoj gunguli. Kublaj vadi mač iz korica i podiže ga visoko u vazduh. Nivo halabuke se udvostručuje. Kublaj gleda naniže u Salsanana dok vraća mač u kanije. „Reci mi ponovo šta ne mogu da uradim, generale”, kaže. „Dakle? Pravo je moje. A sada ću primiti tvoju zakletvu vernosti, ili ću te skratiti za glavu.” Sleže ramenima. „Svejedno mi je.” Salsanan otvorenih usta bulji u Kublaja, zaprepašćen onim čemu je upravo prisustvovao. Osvrće se i posmatra svoje ljude koji kliču, a poslednja trunka otpora čili iz njega. Polako pada na kolena, gledajući u kana nacije. „Nudim ti šatore, konje, so i krv, moj gospodaru kane”, kaže staklastog pogleda.

31 U zoru, Arik-Boke stoji na ravnici ispred Karakoruma. Dvojica Mongeovih najstarijih sinova su dobila počasno mesto pokraj svog ujaka. Asutaj ima šesnaest, a Urung Taš četrnaest godina, ali njihova široka ramena već pokazuju znakove onoga što će postati ogromna snaga njihovog oca. Oči su im i dalje crvene od žalosti. Arik-Boke je bio ljubazan prema njima u danima nakon prispeća strašnih vesti, a oba mladića se ugledaju na njega u jednostavnom obožavanju heroja. Hulegu stoji kraj Arik-Bokeove desne ruke, još uvek preplanuo od vremena provedenog u Persiji i Siriji. Ostavio je samo mali broj ratnika sa generalom Kitbukom da čuvaju novoosvojene gradove, novi kanat koji je tamo osvojio. Arik-Boke gotovo da može osetiti bratovljev ponos. Hulegu je dobro prošao sa Bagdadom, ali područje je daleko od umirenog. Ne može da ostane dugo u Karakorumu. Arik-Boke češe ožiljak koji se pruža preko uništenog nosa. Shvata šta radi i sklanja ruku, odlučan u nameri da bude dostojanstven ovog od svih dana. Gleda u okupljene tumane nacije, poglavare koji su prešli pola sveta da prisustvuju kanovoj sahrani nakon što su čuli za njegovu smrt. Mongolci su prešli dug, dug put od mlade nacije u procvatu, koju je Džingis stvorio, od udaljenih, međusobno zaraćenih plemena. To se vidi u njihovom broju i njihovom očevidnom bogatstvu. Telo Monge-kana leži skriveno od pogleda u ogromnim, pokrivenim zaprežnim kolima, posebno napravljenim za tu svrhu, za taj dan. Vući će ih četrdeset belih konja, a peške pratiti na hiljade muškaraca i žena. Njihove suze će zasoliti zemlju dok se budu vraćali ka mestu večnog počinka Mongeovog dede. Ponosni poglavari će hodati u počasnoj povorci za zapregom, lišavajući se znakova svog položaja dok oplakuju smrt oca nacije. Arik-Boke posmatra zalazak sunca. U mraku, duž druma koji se udaljava od grada, biće upaljene buktinje, a pogrebna povorka će krenuti na put. Pre polaska čekaju na njega. Okreće se prema Huleguu, a brat mu klima glavom. Arik-Boke se osmehuje dok se priseća prvog napetog susreta sa bratom nakon njegovog povratka. Prvi put u poslednjih nekoliko godina izlaze iz grada odeveni kao par siromašnih pastira, noseći mešine airaga na