Conn Iggulden - 05 Osvajac (SR)

Kublaj leži na stomaku i tiho psuje sebi u bradu. Poslao je izviđače u potragu za srebrom, plaćajući ljudima za informacije, ne razmotrivši da će car Sunga naposletku čuti za njegovo interesovanje i reagovati. Napravio je grešku i, premda može samo da proklinje vlastitu naivnost, ne može željama da učini da vojska ulogorena oko rudnika Guejanga nestane. Njegovi tumani su tridesetak ili više kilometara dalje ka zapadu, a on je pošao napred samo sa Ong Čijangom, odskora unajmljenim vodičem, i još dvojicom skauta da izvidi situaciju. Pravi grimasu dok leži u travi i gleda preko brežuljaka u masu ljudi i mašina. Ono što vidi nije običan odred stražara poslat da zaštiti rudnik srebra, već mnogobrojna armija, sa desetinama hiljada tobdžija, kopljanika i strelaca. Ne može da ih iznenadi ili napadne iz zasede, ali mu je i dalje potrebno srebro koje leži u njihovom središtu. I pored toga, sumnja da je car ostavio mnogo toga vrednog u rudniku osim neprerađene rude. Razmišlja o tome da obustavi napad, i samo ga pomisao da će Monge kad-tad čuti da se povukao tera da nastavi da planira. Rudnik se nalazi u plitkoj kotlini, što omogućava munjevit juriš njegovih ratnika. Njegove tobdžije će gađati nadole, ako budu mogli da dovuku topove do ivice doline, dok će vojnici carstva Sung morati da pucaju nagore. Nijednu prednost ne treba olako odbaciti protiv tolikog mnoštva. Pomno pregleda okolni teren, upijajući svaku karakteristiku koju bi mogao da upotrebi u svoju korist. Shvata da će topovi biti od ključne važnosti. Nikad ranije ih nije video upotrebljene u statičnoj bici, barem ne po dnevnoj svetlosti, ali zapovednici neprijateljske armije u tome svakako imaju kudikamo više iskustva od njega. Ne može da poveruje u to da su oficiri Sunga dobili položaje zahvaljujući vezama na carskom dvoru ili na ispitima, bez obzira na to što je čuo. Priseća se svega što je pročitao o načinu ratovanja države Sung, kako se njihove bitke, čak i više nego kod Kineza, odvijaju na ritualan način, sa naizmeničnim napadima i kontranapadima. Retko kad se bore do potpunog istrebljenja, već samo dok jedna strana ne bude zadovoljna. To će, takođe, biti njegova prednost. Njegovi tumani se bore da unište dušmane, da ih uzdrmaju i skrše im volju sve dok ne postanu prašina pod njihovim nogama. Kublaj gleda preko guste trave u Ong Čijanga, koji sa jednakim intenzitetom zuri naniže u vojnike carstva Sung. Kada zemljoradnik oseti Kublajev pogled na sebi, podiže glavu i sleže ramenima.

„Kada sam pronašao logor, govorkalo se o dodatnim isplatama, gospodaru”, kaže. Dok govori, pretražuje džepove u potrazi za lulom, a Kublaj poseže i hvata ga za ruku. Ne bi bilo dobro da neprijatelj opazi tanak oblačić dima koji se vijori i odaje njihov položaj. „Moram da isplaniram bitku, Ong, iznenada bogati čoveče”, šapuće mu Kublaj. „Dođi do mene posle boja, i daću ti tantuz da odneseš kod mog intendantskog oficira.” Ong Čijang ponovo gleda u masivan logor oko rudarskog gradića i gricka donju usnu, čeznući da zapali lulu. „Mislim da bih više voleo da dobijem novac pre bitke, gospodaru. Za slučaj da ne prođe baš tako dobro za tebe.” Vidi izraz na Kublajevom licu i žustro nastavlja da govori. „Siguran sam da će sve proći kako treba, ali, ako mi dozvoliš da sada uzmem platu, vratio bih se natrag mojoj porodici.” Kublaj na trenutak podiže pogled. Dok ga Ong Čijang i izviđači prate, puzi unatraške na stomaku sve dok nije siguran da nijedan neprijateljski izviđač ne može da ih vidi. Tokom obazrivog dolaska do logora vojske Sunga nije primetio nijednog posmatrača i ne zna da li je to zato što nisu postavljeni ili zbog toga što su jednostavno mnogo bolji od njega u skrivanju od pogleda. Na sebi ne nosi nikakve oznake položaja, pošto zna da će ga loviti ako ga prepoznaju. Jahanje tridesetak kilometara do rudarskog gradića predstavljalo je rizik, ali je morao da se uveri vlastitim očima. Nakon povratka do svojih tumana, Kublaj izdašno plaća Ong Čijanga, dajući mu podebelu vrećicu srebra zbog koje čovek sija od zadovoljstva. Zemljoradnik koristi dva novčića da kupi matoru kobilu koja mu je dotad bila pozajmljena i ubrzo polazi na put, ne osvrćući se preko ramena. Kublaj se osmehuje dok posmatra kako farmer odlazi. Čijangova isplata je investicija koja će se višestruko isplatiti, ukoliko mu pođe za rukom da osvoji rudnik. Jutro je sunčano dok okuplja svoje generale. Urijang-Hadaj je izgubio ponešto od svoje uobičajene kiselosti dok očekuje predstojeću bitku. Bajar je takođe zadovoljan i upija svaku Kublajevu reč dok kanov brat do najsitnijih tančina opisuje prizor koji je video. „Toliko mnoštvo vojnika se mora nahraniti”, kaže Kublaj, „a imanja u okolini bez ikakve sumnje ne mogu da obezbede toliku količinu hrane. Bajare, pošalji jedan mingan u širokom luku oko neprijateljskog logora.

Pronađi njihovu komoru, ili mesto na kojem čuvaju hranu. Uništi ga. Neće se tako dobro boriti praznog stomaka.” Bajar klima glavom, ali ostaje na mestu. „Brojno su nadmoćniji od nas”, nastavlja da priča Kublaj, „ali, ako im je naređeno da brane rudnik, onda će se boriti odbrambeno umesto da izađu na bojno polje kada ih napadnemo. To nam ide u korist. Urijang-Hadaju, grupisaćeš naše topove u zbijenom poretku da ih zasipaju vatrom. Počni sa probnim hicem sa grebena, a zatim brzo pomeri topove na položaj odakle će nam biti u dometu paljbe. Ukoliko iko krene na naše topove, mora biti uništen. To će mi dozvoliti da uklonim skoro sve ljude pozadi i upotrebim ih da napadnem bokove.” Urijang-Hadaj preko volje klima glavom. „Koliko imaju konjanika?”, pita. „Video sam najmanje deset hiljada konja. Ne znam koliko je među njima rezervnih. Možda imaju pet hiljada konjanika. Ne smemo da im dozvolimo da nas priklešte sa bokova, ali imamo dovoljno dobrih strelaca da ih zadržimo podalje.” Kublaj duboko udiše, osećajući leptiriće iščekivanja i nervoze u stomaku. „Zapamtite da oni već generacijama nisu ratovali, dok se naši ratnici bore od malih nogu. To će napraviti razliku. Za sada, tvoj zadatak je da što je brže moguće dovedeš tumane u položaj za napad i doteraš topove brže nego što smo ih ikad ranije pomerali. Porodice će ostati ovde sa teškim zapregama i zalihama. Potrebno mi je munjevito kretanje, da se pojavimo pred njima pre nego što saznaju da dolazimo. Potrebna mi je čvrsta sredina ako ću ih potući na bokovima.” Gleda u dvojicu generala i zna da imaju različite karaktere, ali da su u pitanju ljudi na koje može da se osloni. „Izdaću vam nova naređenja kad napadnemo. Sve do tada, molite se da ne padne kiša.” Trojica muškaraca kao jedan podižu pogled, ali na vedrom prolećnom nebu vide svega šačicu beličastih, paperjastih oblaka. Monge baca svežanj izveštaja na gomilu bezmalo visoku kao njegova stolica i umorno trlja oči. Ugojio se otkako je postao kan i svestan je da više nije u onako dobroj kondiciji kao nekad. Godinama je uzimao zdravo za gotovo ogromnu snagu svog tela, ali vreme krade sve stvari i menja ljude neprimetno sve dok ne postane dockan. Dok sedi, uvlači trbuh i po stoti put

govori sebi da će morati da više vežba sa mačem i lukom ako ne želi da izgubi svu snagu i vitalnost. Problemi upravljanja ogromnim kanatom nisu nimalo nalik onima kakve je poznavao kao vojni oficir. Veliki pohod na zapad sa Cubodajem je predstavljao jednostavniji život, sa kudikamo osnovnijim preprekama koje je trebalo prevazići. Tada nije mogao ni da sanja o tome kako će jednog dana pokušavati da reši razmiricu između taoista i budista, niti da će srebrni novčići postati toliko bitan deo njegovog života. Kuriri ga svakodnevno preplavljuju bujicom informacija, uprkos mnogobrojnim mongolskim pisarima koji rade u gradu. Svakog jutra se hvata ukoštac sa stotinama sitnih problema i čita podjednak broj izveštaja, donoseći odluke koje će uticati na živote ljudi koje nikad neće videti ili upoznati. U svežnju koji je upravo bacio na gomilu nalazi se Arik-Bokeov zahtev za dodatnim novčanim sredstvima, nekoliko miliona srebrnih novčića koji se moraju iskopati iz rudnika, istopiti i iskovati. Monge bi mogao da zavidi mlađem bratu na jednostavnom životu u mongolskoj domovini, ali otkrio je da ipak voli posao. Oseća zadovoljstvo dok rešava probleme drugih ljudi, što mu se obraćaju sa pitanjima i problemima. Iz dalekih mesta poput Sirije i Koreje, ljudi gledaju prema Karakorumu, baš kao što se Ogedaj-kan nekad nadao da će biti. Bankari u različitim zemljama mogu da menjaju papirne menice u srebro zahvaljujući miru koji je Monge-kan uspostavio. Ukoliko se pojave lopovi ili razbojnici, ima široku mrežu da ih pohvata, na hiljade porodica posvećenih upravljanju kanovim zemljama, u njegovo ime, sa podrškom njegovog autoriteta. Žalostivo se tapše po gojaznom stomaku. Kao i sve stvari, i mir ima svoju cenu. Kolena mu krckaju i škripe dok ustaje. Tiho ječi kad ugleda kako njegov glavni savetnik, Urig, dolazi donoseći još hartija. „Skoro je podne. Pogledaću te izveštaje nakon što jedem”, kaže Monge. Uživaće u sat vremena provedenih sa svojom decom pošto se vrate kući iz škole u gradu. Govoriće persijski i mandarinski jednako tečno kao svoj maternji jezik. Postaraće se da mu sinovi postanu kanovi kada odrastu, baš kao se njegova majka trudila da uzdigne svog najstarijeg sina iznad ostalih. Urig spušta na sto većinu papira koje drži u rukama, zavežljaj svitaka uvezanih kanapom. Drži samo jedan, a Monge uzdiše, budući da odveć dobro poznaje čoveka. „Dobro, reci mi, ali požuri.”

„Ovo je izveštaj sa poseda tvog brata Kublaja u kineskim zemljama”, kaže mu Urig. „Cena izgradnje njegovog novog grada je postala ogromna. Ovde imam brojke.” Pruža mu svitak, a Monge ponovo seda da ga pročita, mršteći se. „Kada mu nestane novca, moraće da zaustavi izgradnju”, kaže i sleže ramenima. Urig deluje nelagodno dok diskutuje o kanovom bratu. Mongeova osećanja prema Huleguu, Arik-Bokeu i Kublaju su složena i nijedan čovek ne želi da se ispreči između braće, bez obzira na to koliko se Monge žali. „Možeš videti da je potrošio skoro sve što si mu dao za vojni pohod, gospodaru. Primio sam izveštaje da trenutno traga za rudnicima srebra na teritoriji carstva Sung. Da li je moguće da je pronašao jedan, a da te o tome nije obavestio?” „Znao bih da jeste”, kaže Monge. „Kublaju bliski ljudi me redovno izveštavaju o svakom njegovom pokretu. Poslednja poruka je pristigla pre nedelju dana preko kurira, a u njoj piše da Kublaj još uvek nije pronašao rudnik. Nije to u pitanju. Šta je sa tim njegovim novim farmama? Pre dve godine je izdao u najam na hiljade parcela. One su dosad već dvaput uzorane i zasađene, a možda i više puta ako seljaci u rečnim dolinama gaje pirinač. Na kineskim pijacama to bi mu donelo dovoljno novca da nastavi sa izgradnjom palate.” Mršti se dok razmatra svoje reči, proveravajući detalje izveštaja o izgradnji Šanadua. Naručene su ogromne količine mermera, dovoljno da se izgradi palata jednako velika kao njegova u Karakorumu. Oseća kako u njemu počinje da klija seme nepoverenja. „Nisam se mešao u njegov vojni pohod, niti u Huleguov.” „Hulegu je poslao nazad ogromne državne prihode, gospodaru. Samo iz Bagdada je pristiglo dovoljno zlata i srebra da se Karakorum izdržava stolećima.” „A koliko smo dobili od Kublaja?”, pita Monge. Urig se grize za usnu. „Zasad ništa, gospodaru. Pretpostavio sam da je sa tvojom dozvolom upotrebio opljačkana sredstva za izgradnju svog novog grada.” „Nisam mu to zabranio”, priznaje Monge. „Ali su zemlje carstva Sung bogate. Možda je zaboravio da dela u kanovo ime.” „Siguran sam da to nije istina, gospodaru”, kaže Urig, trudeći se da pažljivo hoda po opasnoj liniji. Ne sme da kritikuje kanovog brata, ali ga

već mesecima zabrinjava nepostojanje propisnog računovodstva iz zemalja carstva Sunga. „Možda bi trebalo da svojim očima vidim taj Šanadu, Urig. Udebljao sam se u miru, a moja braća su možda postala previše sigurna u sebe ne osećajući moj pogled na sebi. Mislim da je Kublaj učinio dovoljno.” Monge tone u tišinu i izvesno vreme razmišlja. „Ne, to nije pravično. Postigao je dosta sa onim što sam mu dao, više nego što sam smeo da se nadam. Dosad je svakako već shvatio da sam mu potreban da dokrajči carstvo Sung. Možda se čak naučio i poniznosti, kao i tome šta znači predvoditi tumane u bici. Bio sam strpljiv, Urig, ali je možda kucnuo čas da kan ponovo izjaše na bojno polje.” Tapše se po trbuhu sa žalostivim osmehom. „Pošalji mi svoje ljude čim se vrate sa izveštajem. Prijaće mi da ponovo jašem.”

22 Kublaj posmatra kako kineski odredi trčećim korakom izlaze iz šatora, formirajući disciplinovane borbene redove. Još uvek jedva može da poveruje u to koliko su se njegovi tumani približili rudniku pre nego to se neprijateljski rogovi oglasili uzbunu. Na manje od dva kilometra začulo se udaljeno trubljenje, prigušeno nagibom terena. Zapovednik vojske Sunga trebalo je da pošalje više izviđača, koje bi redovno odmenjivali odmorni ljudi iz glavnog bivaka. U sebi se moli da je to prva u nizu grešaka koje će neprijatelj danas napraviti. Dok jaše napred, Kublaj se kuraži gledajući u dugačke redove konjanika levo i desno od sebe. Bajarov mingan je četiri dana ranije presekao neprijateljsku liniju snabdevanja, a zatim u zasedi sačekao ljude koje su poslali da vide zašto hrana više ne pristiže. Nijedan od stotinu vojnika nije se vratio nazad u logor vojske carstva Sung. Kublaj se nada da su ogladneli. Potrebna mu je svaka prednost koju može da pronađe. Teren u obliku činije koji vodi nadole ka rudniku se završava ravnom poljanom širokom otprilike kilometar i po. Pokušava da se stavi u kožu neprijateljskog generala. Konfiguracija terena ne pogoduje vođenju odbrambene bitke. Nijedan vojskovođa ne bi odabrao mesto na kojem ne može da dominira okolnim uzvišicama. Međutim, upravo takva bitka sledi kada car udaljen hiljadama kilometara naredi jednom od svojih generala da drži položaj, bez obzira na to ko ih napada ili koliko je neprijatelj jak. Kublaj je siguran da se vojnici Sunga neće povlačiti. Podiže pesnicu u vazduh, a mongolski redovi staju, blago se zakrivljujući da se prilagode grbini udoline. Sunce je visoko na nebu, a dan je topao. Pogled mu puca kilometrima u daljinu, iza samog rudnika pa sve do grada daščara koji svakog jutra radnicima hrani rudnik srebra. Vazduh treperi iznad jednog dela prizora, otkrivajući položaj peći za topljenje rude. Ohrabruje ga činjenica što peći još uvek rade. Možda će ipak biti srebra u skladištima, na kraju krajeva. Vidi kako reka radnika napušta poprište i, dok čeka prispeće svojih topova, udaljeno treperenje vazduha nestaje. Rudnik prestaje s radom, a vazduh postaje miran. Iza njega, konji timova tobdžija pod udarcima korbača vuku teške topove, naprežući se za poslednji naleta brzine uz uzbrdicu. Kublaj i Bajar

su eksperimentisali sa volovima i konjima, pa čak i sa kamilama, pokušavajući da pronađu najbolju kombinaciju brzine i izdržljivosti. Volovi su mučno spori, pa ih je ostavio u logoru zajedno sa porodicama i upotrebio timove od po četiri konja. Kada se točkovi zakotrljaju, konji mogu da utrostruče brzinu dovlačenja topova na front, premda je cena u konjima ogromna. Na stotine životinja će izlomiti noge ili postati sipljive dok vuku teško oružje, kao i zaprežna kola dupke puna kamenih đuladi i baruta. Kublaj u glavi priprema naređenja. Vojnici carstva Sung su se brzo formirali na ravnici kotline, a on vidi tamne obrise neprijateljskih topova koje tobdžije vuku ka frontu, sa mangalima spremnim da upale crni barut. Frontalni juriš na logor bi značio jahanje kroz baražnu vatru, a Kublaj oseća kako mu se na tu pomisao stomak grči od straha. Smrknuto gleda kako neprijateljske jedinice drže položaj, ubeđeni da on mora da dođe k njima. Kublaj šalje po jednog ratnika ispred svakog tumana. Hiljade očiju na obe strane posmatraju kako ratnici jašu niz blago nagnutu padinu. Mongolski ratnici čekaju da vide hoće li njihovi saborci pronaći skrivene jarkove ili šiljke u travi, dok se odredi carstva Sung pripremaju za ono što može da bude prethodnica samoubilačkog juriša. Mangali pored neprijateljskih topova se puše dok ljudi koji se staraju o njima ubacuju nove količine uglja, održavajući vatru. Kublaj oseća kako mu srce pomamno tuče u grudima dok čeka da se neki od njegovih jahača spotakne i padne. Osećanja su mu pomešana kada svi bezbedno stignu do kraja padine i zađu u domet neprijateljskih kopljišta. U pitanju su mladići i ne iznenađuje se kada zastanu da se rugaju dušmanima. Više ga zabrinjava to što zapovednik vojske Sunga nije postavio zamke. Čovek želi da Kublajevi konjanici napadnu brzo i žestoko, kako bi mogao da ih uništi topovskom paljbom. Posredi je ili opravdano samopouzdanje ili potpuni idiotluk, a Kublaj se znoji pošto ne zna šta je u pitanju. Jahači se vraćaju natrag do svojih redova, praćeni povicima i smehom poznanika. Napetost je bila nepodnošljiva, ali Kublaj vidi da su četiri topa spremna, a mangali upaljeni, dobrano udaljeni od vreća sa barutom i municije. Ostali su još uvek prikačeni za timove konja koji ih tegle, pripravni da priđu bliže čim četiri spremna topa odrede domet. Kaže sebi da vojska Sunga svakako nije očekivala da neprijatelj ima toliko teškog oružja. Još uvek se nada kako može da ih iznenadi. Persijski hemičari zaposleni u Karakorumu su proizveli kvalitetniji barut, sa više šalitre od kineske mešavine. Kublaj se ne razume mnogo u tu nauku, ali sitnija zrnca baruta

gore brže i sa većom silinom izbacuju kamenu đulad. Koncept je dovoljno jasan svakome ko je ikad pekao komad mesa, ili video kako se meso seče na sitne komadiće zarad kuvanja. Nervozno posmatra dok tobdžije čekićima oslobađaju topove sa postolja i podmeću drvene blokove kako bi podigli crne cevi do maksimalne visine. Blokovi se često raspadaju prilikom pucanja i tobdžije izvlače iz džakova sa rezervnim, pri čemu je svaki ručno isečen od brezovog drveta. Zatim ubacuju vreće sa barutom u ždrela železnih cevi, a čovek snažne građe u svakom timu podiže teško kameno đule, držeći ga između raskrečenih nogu kao da se porađa. Sa ogromnim naporom ih podižu do otvora cevi, a drugi član tima se stara da kugla ne padne unazad. Kublaj zamalo naređuje da u cevi ubace po još jednu vreću baruta, ali se ne usuđuje da rizikuje da topovi eksplodiraju dok budu gađali. Biće mu potreban svaki top. Kilometar niže na dnu doline, vojnici carstva Sung čekaju u savršenim, sjajnim bojnim redovima. Vide šta se događa na ivici doline, ali stoje nepomično poput statua, a njihove zastave i barjaci lepršaju na vetru. Kublaj čuje kako njegovi timovi tobžija viču uputstva, upotrebljavajući istovetne zastave da odrede pravac duvanja vetra. Zapevaju, naglašavajući četvrti takt. Stenjući od napora, tobdžije simultano okreću teška gvozdena oružja. Hici će se ispaljivati pravo napred sve dok se vetar ne promeni. Kublaj podiže ruku, a tobdžije pale četiri voštanice i štite ih od naleta vetra, spremni da dodirnu trsku ispunjenu istovetnim crnim barutom, varnica koja će zapaliti vreće baruta u cevima i odaslati kamene kugle kroz vazduh. Kublaj spušta ruku, maltene se štrecajući od iščekivanja. Zvuk koji sledi se ne može uporediti ni sa čim na svetu. Čak i grmljavina zvuči manje zastrašujuće. Otvori železnih cevi bljuju dim i plamen, a zamagljene mrlje lete u visinu. Vidi zakrivljene putanje đuladi, a srce mu ubrzano udara u grudima kad opazi da će kamene kugle svakako stići do redova Sunga. Usta mu se zapanjeno otvaraju kad topovska zrna prelete visoko iznad neprijateljskih odreda i padnu daleko iza, ne nanoseći nikakvu štetu. Sledi trenutak savršene mirnoće, a zatim nišandžije uzvikuju, a ostali timovi tobdžija užurbano šibaju konje, terajući ih napred. Mogu da pogode neprijatelja. Zapovednici Sunga su ili pogrešno procenili preimućstvo uzvišice, ili je mongolski barut mnogo kvalitetniji od njihovog. Kublaj uzvikuje nove zapovesti, obuzet žurbom da iskoristi novostečenu prednost. Gleda mučno sporo podešavanje nišana dok tobdžije uzimaju

teške čekiće i počinju da izbijaju drvene blokove, dok ostali podižu gvozdene cevi kako bi napravili dovoljno prostora. U dolini rogovi trešte, a oficiri u iznenadnoj konfuziji izdaju oprečna naređenja. Kublaj primećuje da pojedini oficiri Sunga smatraju kako naprosto treba da se povuku natrag ka rudniku. Drugi koji su videli kako im topovska zrna proleću iznad glave besno viču i pokazuju prema mongolskim topovima. Ne postoji bezbedno mesto na koje mogu da se povuku. Moraće ili da napadnu ili da napuste rudnik i povuku se izvan dometa topova, u kom slučaju će Kublaj tumanima narediti juriš i zarobiti neprijateljsko oružje. Napeto posmatra dok njegove tobdžije pripremaju sve topove za masivan plotun. Kada dolete, kugle uglačanog kamena seju pustoš među neprijateljskim redovima. Konji i ljudi se ruše kao dodirnuti šiljcima usijanog gvožđa. Ðulad pogađa dva topa vojske Sunga, prevrće ih i drobi obližnje ljude. Kublaj likuje, a njegove tobdžije rade punom parom, mokri do gole kože od znoja. Hici sada odjekuju učestalije, prolamajući se duž linije dok se timovi tobdžija trude da nadmaše jedni druge. Kublaj se šokirano osvrće kad jedno gvozdeno oružja eksplodira, ubijajući ljude u blizini. Još jedan čovek gine kad njegov sadrug ne uspeva da dovoljno brzo ohladi cev dugačkom motkom sa vlažnim sunđerom. Vreća sa barutom se cepa dok je čovek gura u cev. Zapaljiva supstanca se pali u dodiru sa užarenom cevi, a čovek se za tili čas pretvara u buktinju. Sumanuti ritam punjenja i gađanja se malčice usporava nakon toga, budući da tobdžije izvlače pouke iz nesrećnog slučaja. Kublaj je predaleko da vidi izraz na Bajarovom licu, mada može da ga zamisli. Poseduje oružja napravljena da gradske zidine smrve u prah i pepeo, i ima priliku da ih upotrebi protiv nepokretnih neprijateljskih redova. Ratnici oko njega su još uvek zgranuti količinom štete koju topovi mogu da nanesu ljudstvu, a Kublaj se pita da li će jurišati na artiljeriju carstva Sung, pošto su na dnevnoj svetlosti videli šta su topovi sposobni da urade. Redovi neprijateljske vojske se ponovo grupišu oko mrtvih, ali Kublaj misli da neće dugo izdržati izloženi ovako ubilačkoj paljbi. Ne zavidi zapovedniku vojske Sunga, ko god on bio. Čeka da se neprijateljski vojnici povuku, ali oni drže položaj dok im crvene kandže kidaju redove. Baca pogled na obližnju gomilu kamenih kugli i grize donju usnu kad primeti da ih je ostalo svega desetak. Težina municije otežava njeno premeštanje, a neke taljige su se polomile tokom putovanja. Maltene hipnotisano posmatra

kako se hrpa đuladi smanjuje, sve dok ne ostaje jedna jedina kamena kugla. Cev topa se poslednji put hladi sunđerom. Oblačić vodene pare šišti i obavija tobdžije, deo većeg oblaka koji od pogleda skriva čitavu ivicu doline. Kublaja nervira što mu oblak dima zaklanja pogled sve dok se vazduh ne raščisti. Čuje kako tobdžije ispaljuju poslednji hitac, a najveći deo gromoglasnih topova je dotad već zaćutao, dok timovi tobdžija stoje ponosno u stavu mirno. Sporiji timovi ispaljuju još pokoji hitac, a onda konačno i oni završavaju, najednom beskorisni nakon pokolja i uništenja. Kublaj oseća kako mu se osećanja komešaju kad njegova moć da izdaleka udari neprijatelja iznenada nestane. Vazduh je prezasićen mirisom sumpora i vodenom parom, a on mora da sačeka da povetarac rastera oblake kako bi ponovo mogao da vidi. Kada se najzad pojave na vidiku, vidi da su odredi vojske Sunga pretrpeli žestoko pustošenje. Hiljade vojnika uklanjaju mrtve saborce, a oficiri jašu duž redova, ohrabrujući ih, pokazujući ka mongolskoj vojsci i nesumnjivo uzvikujući da je najgore prošlo. Kublaj guta knedlu. Neprijatelj se nije razbežao. Dok zuri u daljinu, vidi kako se tobdžije Sunga roje oko svojih topova. Vreme kao da se usporava, i može da čuje svaki otkucaj srca dok podiže ruku u vazduh. Njegovi ljudi moraju da pređu osamsto metara brisanog terena, za šta će im biti potrebno između sto dvadeset i sto osamdeset otkucaja srca. Osetiće svaki od njih. Urla naređenje, a tumani kreću niz padinu, podbadajući konje i terajući ih u galop. Kublaj se ne miče dok ratnici kuljaju pored njega, znajući da mora da bude mirno središte, oko iznad njih koje može da čita bitku i reaguje na nju, budući da ljudi ispod ne mogu. Konjanici jurišaju naniže prema neprijateljskim redovima, a iz redova ljudi primoranih da na nogama prežive najstrašnije trenutke u životu ori se gromki urlik besa i izazova. Kublaj izdaje zapovest svojim barjaktarima, a oni podižu stegove koji će poslati Urijang-Hadaja i Bajara u širinu ka bokovima neprijateljske vojske. Ne može da se pouzda u merenje vremena pomoću otkucaja srca. Kad podigne prst do vrata da opipa puls, isprva ne može da pronađe bilo, a potom oseća tako rapidno lupanje da odustaje od pokušaja. Tumani ubrzavaju do punog galopa na kratkoj ravnici ispod padine, a on vidi kako crne strele poleću u vazduh, drugačija vrsta užasa za vojnike Sunga koji su još uvek na nogama i izazivaju neprijatelja da ih napadne.

Štreca se kad začuje paljbu prvih topova vojske Sunga. Ispod vidi putanje kamenih kugli koje prosecaju put kroz redove mongolskih konjanika. Tumani jurišaju vrtoglavom brzinom i dok tobdžije Sunga iznova pune topove, njegovi ljudi šalju kišu kopljišta među njih, tako da neprijateljske tobdžije padaju brže nego što mogu da budu zamenjeni. Na krilima, Urijang-Hadaj i Bajar su se približili neprijatelju, a zatim stali na razdaljini od dve stotine koraka. Dvadeset hiljada mongolskih ratnika odapinje strele iz lukova prejakih da ih zategnu drugi ljudi. Na krilima neprijateljske vojske nema topova, ali većina Kublajevih strelaca može da pogodi jaje sa rastojanja od pedeset koraka. Sa dvesta koraka mogu da pogode čoveka, a najbolji među njima mogu da biraju mesto u koje će se strela zariti. Na uzvišici, hiljade ratnika još uvek prolaze pored njega. Čitav tuman juriša napred, u očaju da ne bude izostavljen iz bitke. Timovi tobdžija im u prolazu dovikuju reči ohrabrenja, znajući da je njihova uloga u bici završena. U Kublajevoj blizini ostaje svega dvadeset gardista i dobošar na kamili koji izdaje signale. Svaki oficir dole na ravnici može da vidi Kublaja, a on je jedini u mogućnosti da sagleda čitavo bojno polje. Bori se sa porivom da izda nova naređenja, ali u ovom trenutku bi to najverovatnije samo zbunilo njegove oficire. Kublaj se podiže i izvesno vreme stoji u sedlu kako bi mogao da vidi šta se tačno događa. Um mu još uvek vrvi od ideja i planova, i odlučuje da kasnije naredi kovačnicama da izrade metalnu đulad za topove. Teško je napraviti savršenu sferu, bez ikakvih nesavršenosti koje bi mogle da zagrebu i raznesu cevi topova ili da pošalju kuglu u pogrešnom pravcu. Gvožđe mora da se zagreva sve dok ne postane žitko kao voda, a njegove prenosive kovačnice ne mogu da postignu visoke temperature potrebne za tako nešto. Moguće je napraviti kugle od olova, ali je mekani metal previše sklon izobličavanju. Na trenutak se pita mogu li za to upotrebiti topioničke peći rudnika. Kudikamo je lakše uglačati kamen, ali posao traje nedeljama i, kao što je upravo video, za jedno jedino jutro može da izgubi najveći deo godišnje zalihe municije. Vrti glavom levo-desno kako bi razbistrio misli koje mu se beskrajno roje u umu. Jedinice vojske Sunga se urušavaju u sebe, napadnute sa svih strana. Više od polovine neprijateljskih vojnika leži mrtvo, a svaki čovek sa oficirskim oklopom je već hladan leš, načičkan mongolskim strelama. Dok Kublaj posmatra, njegova dva krila izbacuju poslednje strele. Prednji redovi

konjanika kreću u galop, spuštajući duga koplja kako bi otvorili rupe u neprijateljskim redovima kroz koje mogu da prođu. Redovi iza njih vade mačeve, a Kublaj izdaleka može da čuje njihov bojni poklič. Hulegu je umoran. U mesecima otkako je spalio Bagdad, zauzet je upravljanjem ogromnim područjem. Ušao je u Siriju i zauzeo grad Alep, razbivši malenu armiju i poklavši tri kurdska plemena koja su pljačkala lokalne gradove. Plemići Damaska su mu došli dugo pre nego što je napao njihov grad. Nisu ignorisali primer Bagdada i predali su se pre nego što im je zapretio. Damaskom sada u njegovo ime vlada novi guverner, a izuzev nekoliko pogubljenja, grad leži nedirnut. Iznenadio se kada je saznao da je Kitbuka hrišćanin, iako se čini da čovekova vera ne otupljuje njegov pravedni gnev ka muslimanskim gradovima. Kitbuka je počeo da drži bogosluženja u zarobljenim džamijama pre nego što ih spali, što predstavlja namernu uvredu muslimanima. Hulegu se osmehuje na sećanje. Zajedno su zarobili više bogatstva nego što su Cubodaj, Džingis ili Ogedaj ikada videli, a veliki deo toga su poslali Mongeu u Karakorum. Još više je upotrebljeno za ponovnu izgradnju gradova koje je osvojio. Hulegu zabavljeno vrti glavom na tu pomisao, i dalje iznenađen što na takav način može da zasluži zahvalnost građana. Ljudsko sećanje je kratkotrajno, ili je možda pravi razlog to što je pobio sve osobe koje bi mogle da mu se usprotive. Ponovna izgradnja Bagdada se finansira sićušnim delom blaga uzetim iz kalifove riznice, pod novim mongolskim guvernerom. Trgovačke porodice svakodnevno dolaze da pronađu dom u gradu, u kojem su zemljište i kuće odjednom postale izuzetno jeftine. Posao ponovo počinje da cveta i sakupljaju se prvi porezi, premda grad više nije ni delić onoga što je nekad bio. Hulegu se te noći odmara u krčmi kraj druma. Polagano žvaće hranu i razmišlja o tome koliko bi želeo da muslimani upere svoju pozamašnu genijalnost ka alkoholu. Probao je njihovu kafu i smatra je gorkom u poređenju sa alkoholnim pićima, pićem koje uopšte nije za muškarca. Zalihe vina i airaga su odavno potrošene i sve dok ne pronađe novi način snabdevanja, njegovi vojnici pate suvih grla, što ih čini plahovitim i razdražljivim. Zna da će morati da dovede nekoliko stotina porodica koje će praviti žestinu u kojoj uživa od malih nogu. Ne računajući tu malu nelagodnost, zadovoljan je osvojenim zemljama. Njegovi sinovi će imati

kanat, a Monge će ga obasuti počastima. Umorno se smeška sebi u bradu dok obeduje. Čudno je kako još uvek traži pohvale starijeg brata. U njihovom životnom dobu, razlika od svega nekoliko godina ne bi trebalo da bude bitna, ali nekako ipak jeste. Ispija čašu nekog voćnog pića i krevelji se zbog odvratne slatkoće, posle koje mu u ustima ostaje ukus metala. „Još malo, gospodaru?”, pita ga sluga, podižući krčag. Hulegu odmahuje rukom i trudi se da ne razmišlja o tome kako bi dobar airag presekao slatkoću i zapalio mu grlo. Stomak počinje da ga boli i on ga masira kratkim, zdepastim prstima. Napreže se neko vreme, ali ne uspeva da ispusti vetar i bol u trbuhu se pojačava, a na čelu mu izbijaju graške znoja. „Donesi mi vode”, naređuje slugi, mršteći se. Sluga se osmehuje. „Prekasno je za to, gospodaru. Umesto vode, donosim ti pozdrav iz Alamuta i mir koji svakako ne zaslužuješ.” Hulegu otvorenih usta blene u čoveka, a zatim pokušava da ustane. Kolena mu klecaju i tetura se, ali ipak ima dovoljno snage da poviče. „Straža! K meni!” Presamićuje se preko stola. Vrata se otvaraju uz tresak, a dvojica njegovih ljudi ulaze u sobu sa isukanim mačevima. „Hvatajte ga”, reži Hulegu. Preplavljuje ga talas slabosti i pada na kolena, gurajući dva prsta duboko u grlo. Dok ga stražari posmatraju u užasnutoj zbunjenosti, Hulegu prazni sadržaj stomaka. Jeo je obilno, pa stoga povraća iznova i iznova, a gorki zadah povraćke se širi po prostoriji. Bol i dalje postaje sve jači, ali u glavi mu se malo razbistrilo. Sluga se ne opire i mirno stoji između dvojice ratnika, pomno ga posmatrajući sa zabrinutim izrazom na licu. Hulegu je snažan kao bik, ali mu srce divljački tuče u grudima, a znoj se sliva niz lice kao da je trčao čitav dan. Kapljice znoja mu padaju sa nosa na drveni pod dok kleči pognute glave. „Drveni ugalj”, reži. „Sameljite koliko god možete da pronađete... i razmutite u vodi. Uzmite ga iz ognjišta. Dovedite mog šamana...” Bori se sa talasom vrtoglavice, a potom ponovo progovara. „Ako se onesvestim, silom mi ulijte rastopljeni drveni ugalj u želudac, što više možete.” Vidi kako stražari oklevaju, nevoljni da puste slugu. Hulegu se breca, a gnev se uzdiže u njemu skupa sa bolom. „Ubijte ga i krenite”, viče i pada nauznak.

Čuje krkljanje kad stražari čoveku preseku grkljan, a zatim izjure iz prostorije. Ponovo pokušava da povraća, ali mu je stomak prazan, a svaki put kad podrigne nasuvo, pred očima mu zaiskre svetlaci. Glava mu je velika poput lubenice, a srce mu prebrzo udara, zbog čega ga obuzimaju vrtoglavica i slabost. Nejasno je svestan ljudi koji uleću u sobu i drvene zdele koju mu neko prislanja na usne, pune uskovitlanog crnila koje ispija i smesta povraća po odeći. Prisiljava se da ponovo pije, činiju za činijom crne tečnosti, sve dok ne oseti kako će mu stomak pući. Zubi mu škripe jedni o druge dok pokušava da očisti usta i grlo, dahćući između gutljaja. U prostoriji dotad već ima desetak ljudi, i svi se trude da izmrve komadiće nagorelog drveta u prah pomoću bilo kakvog oruđa koje mogu da pronađu. Nakon izvesnog vremena, Hulegu pada u tamu, prekriven vlastitim gorkim stomačnim kiselinama. Kada se probudi, u mraku je. Oči su mu pokrivene nečim, tako da su mu kapci slepljeni. Podiže šaku i trlja jedan očni kapak, osećajući kako mu se trepavice razdvajaju. Njegov pokret je primećen, a glasovi viču da se probudio. Hulegu stenje, ali mu je oštar bol nestao iz stomaka. U ustima još uvek oseća ukus drvenog uglja koji mu je spasao život. Ista nečist je jednom spasla Džingisa, a Hulegu se nemo zahvaljuje dedinom duhu što mu je pružio znanje potrebno da preživi. Priseća se kako je asasin ispočetka bio samouveren. Sigurno bi umro da nije bilo drvenog uglja koji je upio otrov. Da je ubica ćutao, Hulegu bi umro a da nikad ne sazna zašto. Ne može da veruje u to koliko se slabo oseća. General Kitbuka se naginje nad njim, ali Hulegu ne može da se pridigne. Oseća kako ga ruke podižu i vidi da se nalazi u nekoj drugoj sobi krčme, oslonjen na debelu ćebad ispod njegove glave i ramena. „Imao si sreće”, kaže mu Kitbuka. Hulegu brekće, ne želeći čak ni da razmišlja o užasnim trenucima pre nego što je izgubio svest. Sve se desilo tako iznenada: jednog trenutka je uživao u odličnom obroku, a već sledećeg se borio za goli život dok je ubica samozadovoljno posmatrao njegovu agoniju. Ruke mu se još uvek tresu i zavlači masivne šake ispod ćebeta da Kitbuka ne primeti. „Ugalj je delovao, dakle”, mrmlja. „Previše si tvrdoglav da umreš, čini mi se”, kaže Kitbuka. „Tvoj šaman mi kaže da ćeš nekoliko narednih dana srati crno, ali, da, izdao si pravo naređenje.” „Jesi li se molio za mene?”

Kitbuka opaža porugu u Huleguovom glasu i ignoriše je. „Jesam, naravno. Još uvek si živ, zar ne?” Hulegu ponovo pokušava da se uspravi u sedeći položaj, a misli mu se odjednom bistre. „Moraš da upozoriš moju braću, naročito Mongea. Pošalji desetak brzih izviđača do najbliže kurirske postaje.” „Već sam ih poslao”, kaže Kitbuka. „To se dogodilo juče, gospodaru. Prespavao si čitav dan.” Hulegu klone u postelju. Napor podizanja i razmišljanja ga je iscrpeo, ali je još uvek živ, a očekivao je smrt. Drhti dok leži u krevetu, a bleskovi sećanja mu remete mir. Da li je vladar Alamuta poslao ljude da ga umore pre nego što je Hulegu video njihovo utvrđenje? Moguće. Međutim, mnogo je verovatnije da je starac sa planine imao ljude koji su na terenu obavljali svoj prljavi posao, ljude koji su se vratili natrag u Alamut i zatekli utvrđenje u ruševinama. Može da ih zamisli kako se zaklinju da će se osvetiti čoveku koji im je uništio sektu i pobio vođe. Sklapa oči, osećajući kako tone u san. Koliko će još asasina možda doći po njegovu glavu? Možda je ovaj bio jedini, a sada je samo još jedan leš na putu. Kitbuka gleda naniže, zadovoljan što se boja vraća u obraze njegovog prijatelja. Može samo da se nada kako je napad bio poslednji trzaj umiruće sekte. I pored toga, zna da će proteći godine pre nego što Hulegu krene bilo kuda bez odreda gardista oko sebe. Ako je samo jedan jedini asasin preživeo, uvek će postojati opasnost. Kitbuka bi voleo da je trovač još uvek živ, u kom slučaju bi mogao da ga odvede u šumu i ispita pomoću vatre i usijanog železa.

23 Kublaj je svojim ratnicima izdao stroga naređenja da ne smeju da pipnu radnike u rudarskom gradiću. Urijang-Hadaj nije imao ništa da kaže na tu temu. Neko mora da nastavi da vadi rudu iz zemlje, a niko od Kublajevih ljudi ne razume proces, čak ni kada vide peći za topljenje i vreće sa neobičnim praškovima u građevinama oko njih. Ogromna hrpa crnog olova i zgure je deo rudarskog lokaliteta, a zadah gorkih hemikalija se uvek oseća u vazduhu, nekako isušujući grlo tako da ratnici kašlju i pljuju dok ga pretražuju. Bajar lično mu donosi vesti da su ratnici pronašli srebro. Kublaj mu na osnovu izraza lica vidi da je pretraga bila vredna truda, a stvarnost ga ostavlja bez daha. Prečišćeni dragoceni metal ispunjava dugačku kamenu građevinu, skriven iza gvozdenih vrata koja ratnici moraju da provale nakon što niko ne uspeva da pronađe ključ. Unutra, tanke srebrne šipke stoje naslagane na stolovima, potamnele od oksidacije i spremne da budu natovarene na zaprežna kola i prevezene u carevu prestonicu. Bajar ih nije čak ni prebrojao, a Kublaj ima zadovoljstvo da napravi prvu procenu. Na jednom stolu broji dve stotine četrdeset srebrnih šipki, a zatim taj broj množi sa osamdeset stolova i dobija rezultat od koga mu se vrti u glavi. Svaka šipka može da se pretopi i od nje iskuje najmanje pet stotina novčića, ukoliko pronađe odgovarajuću opremu. Kublaj izvesno vreme naprosto stoji u tihoj prostoriji, a zatim razvlači usne u osmeh, na šta se Bajar smeje. Sadržaj prostorije iznosi skoro deset miliona novčića, dovoljno da plaća vojsku naredne dve godine. Mršti se na pomisao što će desetinu morati da pošalje Mongeu u Karakorum, ali ionako već žestoko kasni sa slanjem novca. Imajući na umu reakciju Ong Čijanga na njegovu ponudu, pita se postoji li neki način da umanji mesečne plate svojih ljudi a da pri tome ne izgubi njihovo poverenje. Nakon ovakvog otkrića, teško da može da upotrebi izgovor nemaštine. Među ljudima već kolaju novosti o pronađenom srebru. „Pronađi čoveka sa najvišim položajem u gradu, nekoga ko rukovodi rudnikom”, kaže Bajaru. „Moram da znam da li je ovo proizvod jednomesečnog ili jednogodišnjeg rada. Biće mi potrebni ljudi koje ću ostaviti da čuvaju ovo mesto i postaraju se da rudnik nastavi sa radom.”

„Car će svakako pokušati da povrati rudnik, ako vredi ovoliko mnogo”, odgovara Bajar, i dalje se osvrćući oko sebe sa nekom vrstom strahopoštovanja. „Nadam se da hoće. Želim da car Sunga pošalje ovamo najbolje vojnike koje ima, generale. Sudeći na osnovu brzine kojom se trenutno krećemo, biću deda kad stignem do njegove prestonice. Neka dođu, a mi ćemo dodati nove bogate zemlje kanatu.” Kublaj na trenutak oseća žaljenje što će sve što je osvojio, sve što je postigao, biti zarad slave Mongea u Karakorumu, ali potiskuje tu pomisao. Njegov brat je bio širokogrud sa ljudima, generalima, topovima, pa čak i posedima. Najednom shvata da mu više ne nedostaje život učenjaka u Karakorumu. Monge je zacrtao da ga promeni i na jedan značajan način je uspeo u tome. Kublaj ne može ponovo da bude čovek kakav je nekad bio. Čak se navikao da nosi oklop sa gvozdenim pločicama. Otkrio je da se raduje predstojećim bitkama, iskušenjima i poteškoćama sa kojima će se suočiti uz pomoć elitnih tumana nacije. Kublaj tapše Bajara po ramenu. „Siguran sam da u rudarskom gradiću ima nečega za piće. Bolje da što pre pronađemo neku krčmu, pre nego što ljudi popiju sav alkohol u gradu.” „Već sam postavio stražare u svim gostionicama”, kaže Bajar. Kublaj mu se smeši. „Dabome da jesi. Dobro, pokaži mi.” Dva muškarca se okreću kad začuju bat koraka. Kublaj oseća kako mu se usta suše kad ugleda jednog od svojih izviđača, preznojenog i prašnjavog. Čovek samo što se ne sruši od umora i naslanja se na sto, jedva primećujući ogromno bogatstvo koje ga okružuje dok između dahtaja izgovara poruku. „Gospodaru, armija carstva Sung maršira u ovom pravcu.” Lice mu bledi, kao da će da se ispovraća. Kublaj ga hvata za ramena. „Koliko su daleko?”, zahteva da zna. Izviđač pomamno guta vazduh, a telo mu drhti pod Kublajevim dodirom. „Možda osamdeset kilometara, možda manje. Prevalio sam čitav put u jednom potezu.” „Koliko ih ima?” „Više nego naših tumana. Ne znam tačno. Primetio sam ih, a zatim pohitao nazad što sam brže mogao.” Gleda u Kublaja kao da traži odobrenje da je ispravno postupio, zabrinut da je možda trebalo da ostane duže.

„Dobro si uradio”, razuverava ga Kublaj. „Ubaci nešto u stomak i pronađi sebi mesto na nekim zaprežnim kolima da odspavaš. Nećemo ostati ovde.” Okreće se ka Bajaru, a sva vedrina nestaje iz njegovog ponašanja. „Nije gotovo, generale. Nadao sam se da ćemo dobiti još malo vremena, ali zavukli smo ruku u osinje gnezdo, a oni će poslati sve što imaju na nas, svaku vojsku koju mogu da podignu.” „Uništićemo ih”, kaže Bajar. Kublaj klima glavom, ali mu je pogled zabrinut. „Mi moramo da pobedimo u svakoj bici. Oni treba da pobede samo u jednoj.” „Bio sam i u gorim situacijama”, kaže nehajno Bajar i sleže ramenima. Kublaj načas trepće, a zatim se smeje, osećajući kako ga napušta delić napetosti. „Zašli smo u samo srce teritorije carstva Sung, Bajare. Nisi bio u gorim situacijama od ove.” „Naš narod je potukao kineskog cara”, odgovara bezbrižno Bajar. „Grad po grad, vojsku po vojsku. Imaj poverenja u svoje ljude, gospodaru. Nećemo te izneveriti.” Kublaj na trenutak nije u stanju da progovori. Isprva je predvodio tumane kao intelektualnu vežbu, uživajući u izazovima manevrisanja i taktiziranja, pronalaženja načina da zbuni neprijatelje. Bajarove reči ga teraju da ponovo razmisli o svemu. Zatražiće od ljudi da umru za njega, za njegovu porodicu. Sama činjenica što ga uopšte prate predstavlja neku vrstu ludila. Ganut je onim što vidi na licima Bajara i izviđača. Uzdržava se od objašnjavanja, maltene prekasno se prisetivši kako mora da ostane na odstojanju. Još uvek ne uspeva da pronikne u veštinu predvođenja ljudi. Sve to se odvija oko njega kao neka neobična vrsta alhemije. Posredi je nešto više od čina ili discipline, više od strukture vojske koju je napravila njegova porodica, više čak i od legende o njegovom dedi. Pojedini ljudi ga slede zbog svih tih stvari, ili naprosto zato što uživaju u životu u tumanima. Drugi pak, oni najbolji među njima, rizikovali bi sve zarad njega zato što ga poznaju. Odmerili su ga i dobrovoljno stavili život u njegove ruke. Kublaj je nemoćan da izrazi koliko mu to znači i pronalazi pribežište u grubim naređenjima. „Spakujte srebro, generale. Poslaću izviđače nazad u logor da obaveste porodice da će još neko vreme biti same. Neka tvoji ljudi pronađu dobar položaj na kojem ćemo zauzeti uporište i suočiti se sa tom vojskom. Pregazićemo ih.”

Bajar se kezi, videći kako se vatra ponovo rasplamsava u Kublajevim očima. Čabi je izvan šatora kad Kublaj dojahuje. Kada ga ugleda, spušta na zemlju kozje kože koje seče i ušiva. Dženđin u istom trenutku primećuje oca i trči ka zidu šatora, gde je postavio stolicu. Dok Kublaj zaustavlja konja i silazi, njegov sin se penje na fikani krov i lakomisleno čuči iznad vrata. Svuda oko njih, žene se okupljaju iščekujući novosti. Neće prekidati kanovog brata, ali Čabi zna da će je saleteti sa pitanjima čim on ode. „Dolazi još jedna vojska”, kaže joj Kublaj. Zadihano diše dok mu ona dodaje mešinu airaga, i otpija dugačak gutljaj. „Moram da se presvučem, vreme je za rasturanje logora.” „Predstavljaju li nam pretnju?”, pita ga Čabi, trudeći se da ostane smirena. Kublaj odmahuje glavom. „Zasad ne, ali ako tumani budu morali brzo da se kreću, ne želim da vas ostavim nezaštićene. Moram da zadržim porodice blizu ratnika.” Čabi podiže pogled kada se obližnji čador najednom uruši, za tren oka prelazeći iz nečijeg doma u skupinu potpornih greda i rolni tkanine od upletene konjske dlake. Kublaj nije došao sam, a ona čuje povike širom logora koji iz spokojne mirnoće prelazi u stanje munjevitog rasklapanja. Sve je napravljeno tako da može brzo da se spakuje, a ona ima sluge koje će se pobrinuti za to. Vidi dvojicu koji dolaze noseći na ramenima uzde i amove za uprezanje volova u zapregu. „Siđi dole, Dženđine”, kaže Kublaj sinu. Zna da dečak čeka da skoči na njega dok bude ulazio u šator, ali sad nije vreme za igru. Dženđin ga smrknuto posmatra, ali silazi. „Izgledaš zabrinuto”, kaže mu Čabi. Kublaj sleže ramenima i osmehuje joj se. „Mi imamo bolje ratnike, ali koliko ih samo ima, Čabi! Kada bi plemići carstva Sung udružili snage, mogli bi da na bojno polje izvedu toliko veliku vojsku, u poređenju sa kojom bi moja izgledala kao bedna grupica pljačkaša.” „Ali nemaju nikoga nalik tebi”, kaže Čabi. Kublaj klima glavom. „Istina”, odgovara sa osmehom. „Ja sam neobičan čovek.” Čabi može da oseti suprugovu rasejanost dok mu pogled bludi po logoru, upijajući svaki detalj.

„Ne moraš da se brineš za nas”, kaže mu. Kublaj se polako okreće, pokušavajući da istovremeno sluša suprugu i rešava neki drugi problem, a ništa od toga mu ne uspeva. „Hmm?” „Nismo bez odbrane, Kublaju. U logoru ima, koliko, tri stotine hiljada duša? To je čitav grad, Kublaju, a svi su naoružani.” Iz pojasa izvlači dugačko sečivo. „Uključujući i mene. Mora da postoji dovoljno obogaljenih muškaraca da se sastavi još nekoliko tumana. Mnogi među njima još uvek mogu da jašu ili koriste lukove.” Kublaj usredsređuje pažnju na suprugu. Zapaža da Čabi pokušava da ga umiri i suzbija plahoviti poriv da joj opiše divljački užas napada na logor. Nema nikakve potrebe da je plaši. Na hiljade života zavise od njegove sposobnosti da ih zaštiti. Reči i obećanja ništa ne znače suočeni sa takvim bremenom. Naposletku jednostavno klima glavom, a Čabi izgleda umireno. „U kotliću ima hladne jagnjetine i malo prolećnog luka. Naseći ću ti nekoliko odrezaka. Možeš da ih staviš u kriške beskvasnog hleba i jedeš dok jašeš.” „I beli luk”, kaže. „Doneću ti hranu dok razgovaraš sa svojim sinom. Već tri dana čeka da ti skoči na vrat. Čovek ne može da prođe pored šatora, a da se on ne uskobelja na krov kako bi bio spreman.” Kublaj uzdiše. „Dženđine! Dođi ovamo.” Dečak se pojavljuje, i dalje se mršteći. Kublaj pokazuje na šator. „Hajde, penji se, nemam mnogo vremena.” Čabi frkće od smeha kad vidi kako Dženđinovo lice blista od sreće. Dečak se vere uz filcani zid i ponovo čuči iznad vrata, poput pauka. „Palo mi je na pamet da posetim sina”, kaže Kublaj. „Možda je unutra.” Saginje se da prođe kroz vrata, a Dženđin mu skače na vrat. Kublaj se tetura unazad od dečakove težine i viče od lažne iznenađenosti. Nakon trenutakdva, spušta dečaka na zemlju. „To je dosta. Pomozi majci i slugama. Premeštamo logor.” „Mogu li da pođem s tobom?”, pita ga Dženđin. „Ne ovog puta. Kada budeš stariji. Obećavam.” „Sada sam stariji.” „Istina, ali kad budeš još stariji.”

Dženđin počinje da se žali piskutavim glasom, a Čabi izlazi iz šatora sa dva umotana zavežljaja hrane. Za desetak minuta otkako je Kublaj stigao u logor, na stotine šatora je rasklopljeno i natovareno na taljige, dokle god puca pogled u svim pravcima. „Sve ćeš ih pobediti, Kublaju. Znam to. Pokazaćeš bratu da je bio u pravu što te je poslao protiv carstva Sung.” Čabi se proteže na prste i ljubi muža u obraz. Kublaj u napetoj tišini posmatra kako se njegovi tumani formiraju ispred njega. Vojska Sunga će ga potražiti gde god odabere da načini uporište, te stoga bira travnatu ravnicu natkriljenu nevelikim brdom i gleda kako bleštavi odredi neprijatelja mile prema njegovim ljudima. Svaki od njegovih ratnika zna da je on tamo, ruka koja drži mač iznad njih. Dobro će se boriti pod njegovim pogledom. Sunce sija, ali je on i dalje neraspoložen. Ne može da pojmi taktiku neprijatelja. Izviđači mu javljaju da se nekoliko odvojenih armija kreće ka njegovom glavnom logoru, ali se ne spajaju. Svaka dolazi zasebno, kao da nije deo veće nacije. Zahvaljuje se nebeskom ocu na tome, iako proklinje ogroman broj ljudi koji neprijatelj može da izvede na bojno polje. Klima glavom dobošaru na kamili pored sebe i posmatra kako dečak diže dugi mesingani rog do usana i duva u njega. Bajar i Urijang-Hadaj mu odgovaraju, predvodeći po četiri tumana i napredujući ka neprijateljskim kvadratnim formacijama. Dvadeset hiljada ratnika ostaje u pozadini kao rezerva, sedeći na konjima i naprežući oči dok gledaju u daljinu. Kublaj iz džepa uzima kamen i palcem trlja njegove zakrivljene linije. Jao Šu mu je rekao da će ga to opustiti. Njegovi generali se razdvajaju kako bi jahali duž bokova vojske Sunga, pronalazeći savršenu razdaljinu tik izvan dometa neprijateljskih samostrela. Dok Kublaj posmatra, iznenadna kiša strela poleće kroz vazduh između dve vojske, nalik senci oblaka koja prelazi preko otvorenog prostora. Prve strele prate siloviti plotuni, koje njegovi ratnici odapinju na svakih šest ili osam otkucaja srca. Centar pešadije carstva Sung se zbija kad se bokovi pomere ka sredini. Korak im se usporava, a dok marširaju iza sebe ostavljaju trag vrištećih ljudi i mrtvaca. Ne mogu da odgovore tumanima, a Kublaj stiska šake u pesnice dok gleda kako se mačevaoci trude da se probiju kroz kišu užasnih kopljišta koja im se zarivaju u štitove i oklope.

Urijang-Hadaj se povlači kad ga napadnu, ali pljusak strela ne jenjava, a juriš mačevaoca doživljava slom. Orlokovi tumani se ponovo svrstavaju u pravu liniju. Kublaj čeka, dok mu srce ludački dobuje u grudima. Poslednjih nekoliko strela se zabija u kineske redove i pre nego što je poslednja među njima pronašla metu, njegovi konjanici teraju konje u galop. Spuštaju koplja, ali su vojnici Sunga već uperili koplja i zabili krajeve držalja u zemlju. Tumani udaraju poput čeljusti koje se zatvaraju, a akciju ponavljaju Bajarovi konjanici na drugom boku. Kublaj odmahuje glavom misleći o ljudima i konjima koji naleću na opako metalno oružje, ali se čini da niko ne okleva. Tada su već dovoljno blizu da vidi jarkocrvene duboke posekotine dok se konji i ljudi nabijaju na neprijateljska koplja. „Pošalji rezervu”, kaže glasno. Dobošar otvorenih usta posmatra bitku, a Kublaj mora da mu ponovi naređenje pre nego što dečak ponovo podigne rog do usana. Dva rezervna tumana prelaze u laki kas, a zatim i galop prema neprijatelju. Njihova duga koplja su delotvorna protiv neprijateljskih prednjih redova načičkanih kopljima, ali Kublaj se sa mukom trudi da se ne štreca dok iščekuje udarac. U ovom trenutku nimalo ne zavidi svojim ljudima. Sa malenog uzvišenja vidi kako se jedinice carstva Sung zbijaju, još uvek zadržane na bokovima kada novi juriš tumana zaustavi njihovo napredovanje. Ne može da vidi njihovo začelje, ali se nada da neki neprijateljski vojnici užasnuto beže sa bojišta. Osvrće se kad čuje topot kopita, a oči mu se šire od iznenađenja. Četrdesetak konjanika carstva Sung galopom izleće iz šume u podnožju brežuljka. Može da vidi kako se glave životinja klimaju gore-dole dok jure uz blagu uzbrdicu. Njegovi gardisti ne čase ni časa. Pre nego što uspeva da im izda naređenje, svih dvadeset stražara juri da presretne napadače, natežući lukove dok galopiraju niz padinu. Kublaj se okreće u sedlu, pogledom tražeći druge pretnje. Bitka se nastavlja pred njim, jedva osam stotina koraka dalje od njegovog položaja, ali je najednom sasvim sam sa dobošarem, prebledelim poput novog filca. Kublaj izvlači mač, kivan na sebe zato što nije poslao izviđače da pretraže obližnji šumarak. Izgara od poniženja dok misli na svoje jutrošnje samopouzdanje kad je birao najbolje mesto odakle će moći da posmatra bitku. Neki oficir vojske Sunga je pretpostavio gde će Kublaj stajati i sakrio ljude u šumarku da sačekaju pravi

trenutak. Crveni od poniženja što je nadmudren na takav način. Vidi kako prve strele lete kroz vazduh, a mnoštvo pogađa štitove neprijateljskih konjanika. I pored toga, tri konja padaju na tlo, ritajući se i njišteći od bola. Mongolski gardisti ponovo zatežu lukove, obarajući još napadača na zemlju. Kasno su krenuli i jedva imaju dovoljno vremena da pobacaju lukove i isuku mačeve pre nego što nalete na dušmane, a njihove brzine se udružuju tako da ljudi i konji padaju ošamućeni ili mrtvi. Kublaj čuje prodorno vrištanje i ponovo ga obliva hladan znoj. Baca pogled na bitku koja ne jenjava, ali ne postoji signal da pozove pojačanje do svog položaja. Nepunih stotinu koraka dalje niz padinu, njegovi gardisti se grčevito bore kako bi sprečili neprijatelja da mu se približi. Kublaj guta knedlu, osećajući klonulost u udovima. Shvata da je to od straha. Zapovednik vojske Sunga je svakako poslao najbolje ratnike koje ima na takav zadatak. Oni ne očekuju da će preživeti napad, ali će stići do njega. Njegovi gardisti od malih nogu barataju mačevima i lukovima, i ne padaju tako lako. Kublaj gleda kako petorica napadača zaobilaze njegove ljude i mamuzaju konje. Mačevi su im krvavi i viču kad ga ugledaju samog na konju, u društvu samo jednog dečaka na kamili. Jedan od mongolskih gardista silovito baca mač. Oružje se zabija u leđa neprijateljskom konjaniku, koji vrišti u agoniji i pada na zemlju sa dizginama čvrsto obmotanim oko ruke, vukući konja nadole sa sobom. Kublaj vidi kako njegov gardista, najednom bez odbrane, biva posečen. Dao je život, ali to neće biti dovoljno. Četvorica konjanika Sunga stižu do vrha uzvišice i ubrzavaju, držeći mačeve spremne za udarac koji će mu odseći glavu. Posmatra ih, umrtvljen i nepokretan od užasa. Ne može da pobegne. Deo njega zna da mu je bekstvo najbolja prilika za preživljavanje, ali se od toga nikad ne bi oporavio. Kukavičluk je neoprostiv greh i ako sad pobegne, zna da nikad više neće zapovedati tumanima. Šačica gardista se i dalje bori protiv neprijateljskih konjanika ispod, ali su dvojica opazila pretnju i prosekla put ka njemu. Vidi ih kako kidišu uzbrdo za četvoricom neprijateljskih vojnika. Oseća svaki otkucaj srca dok mu mozak grozničavo radi, procenjujući šanse. Vrti glavom, videći vlastitu smrt u ljudima koji dolaze ka njemu. Podiže mač, a strah iznenada nestaje, ostavljajući ga bezmalo ošamućenog. Ponovo udiše vazduh, i tek tada postaje svestan da je zadržavao dah. Nestanak parališućeg straha je skoro trenutak čiste radosti. Ponovo može da se pomera i čuje zvuk bitke kad mu čula opet prorade.

Četvorica konjanika se obrušavaju na njega, a dobošar se naglo pokreće, vičući i zarivajući pete u bokove kamile. Životinja njače i tetura se napred, pravo na put neprijatelja. Sa tupim udarcem, čovek na čelu kolone udara u kosmati bok kamile i preleće preko dečaka. Silina udarca obara kamilu na kolena, a životinja riče i isteže vrat dok pada. Čovek sa Kublajeve leve strane divljački cima uzde, psujući zato što su propustili šansu da udare. Kublaj se suočava samo sa jednim napadačem, a ruka mu se mahinalno pokreće da dočeka sečivo koje vidi kao sivu mrlju koja mu leti ka licu. Metal zvekeće kad čovek progalopira pored njega, a Kublaj oseća kako mu ruka trne od siline udarca. Ko god napadač bio, zadržava kontrolu nad frktavim ždrepcem, brzo ga zauzdava i okreće se u sedlu da zada udarac. Kublaj mu smireno parira. Snažan je, a sva čula su mu izoštrena, dajući mu brzinu. Blokiranje udarca nije svesna odluka, već mu se telo refleksno pokreće izvežbano hiljadama sati treninga. Čim se dva sečiva dodirnu, instinktivno spušta mač i pretvara blok u direktan ubod. Vojnik Sunga se trza kad mu se vrh Kublajeve oštrice zarije u vrat i preseče hrskavicu. Krv šiklja, a Kublaj trepće. Kamila se diže na noge praveći avetinjsku buku i panično se ritajući, a Kublajev konj uplašeno odskače u stranu. Drugi jahač juriša, dok se prvi ruši na zemlju. Kublaj oseća sve veće samopouzdanje dok odbija udarac i poseže rukom ka napadaču kao što ga je Jao Šu učio, napola otvarajući šaku u kojoj drži mač kako bi ščepao čoveka za rukav i izbacio ga iz ravnoteže. Konj mu se pomera u pogrešnom trenutku, koračajući unazad dok Kublaj vuče. Umesto da zada udarac u izloženu bradu kada glava kineskog vojnika poleti napred, može samo da se drži i izbaci čoveka iz sedla. Vidi kako se napadaču noga zaglavila u uzengiji i pušta ga, a čovekova noga se uvrće i lomi. Vojnik vrišti i mlatara rukama dok bespomoćno visi okrenut naglavačke, glave tik iznad tla, a svaki pokret dodatno iščašuje slomljenu kost. Kublaj brekće od bola kad ga nešto udari u ruku, a zatim se okreće i vidi kako napadač koji je maločas naleteo na kosmati bok kamile podiže mač za sledeći udarac. Lice mu je krvavo od pada na zemlju i tetura se dok zamahuje sečivom. Kublaj vadi nogu iz stremena i šutira čoveka u vilicu. Dok se pokreće, oseća udarac po grudnom oklopu dok se neko napreže da ga dohvati. Zanosi se u sedlu i očajnički zamahuje mačem. Krajičkom oka vidi kako se njegov napadač ruši iz sedla kad ga neko sa zemlje obori, a zatim se okreće i posmatra kako jedan od njegovih gardista divljački gazi

po čovekovim rebrima, iznova i iznova, sve dok kosti grudnog koša ne popucaju. Dok pomamno guta vazduh kao da je pretrčao nekoliko kilometara, Kublaj susreće gardistin pogled. Čovek mu klima glavom, ne kao vojnik svom nadređenom oficiru već kao saborcu sa kojim je upravo preživeo tešku borbu. Kublaj polako izdiše i gleda oko sebe. Svi napadači su mrtvi, ali su svega četvorica njegovih gardista još uvek na nogama. Trojica hodaju između telesa raštrkanih po padini i silovito spuštaju mačeve na najmanji pokret ranjenika. Još uvek besne, a Kublaj je sam sa čovekom koji mu je spasao život. Kamila ponovo urliče od bola, a Kublaj vidi da je noga životinje slomljena i klati se kao da je samo komadić rastegnute kože drži za ostatak tela. Misli mu se bistre i osvrće se unaokolo pogledom tražeći dobošara koji se bacio na put napadača. Sklapa oči na trenutak kad ugleda nepomičnu priliku na tlu. Silazi sa konja, režeći dok modrice otkrivaju svoje prisustvo na njegovom telu. Vidar će morati da mu ušije posekotinu na ruci. Oseća kako mu nešto kaplje sa prstiju i iznenađeno podiže ruku da pogleda. Toliku količinu jarkocrvene krvi trebalo bi da prati kudikamo veći bol. Dečak je u nesvesti, a na čelu mu iskače ogromna čvoruga. Kublaj mu palcem zadiže kapak i vidi kako se očna jabučica trza na svetlosti. Sprema se da progovori kad se najednom priseti bitke kojom bi trebalo da komanduje. Oseća bol u nogama i leđima kad ustane iz čučnja. Ne trudi se da ponovo uzjaše, već umesto toga dlanom štiti oči od sunca dok zuri ka dolini. Vojska carstva Sung je potpuno razbijena. Hiljade neprijateljskih vojnika bezvoljno stoje u potištenoj tišini i drže dlanove okrenute upolje kako bi pokazali da su pobacali oružje. Mnogi su već uvezani i kleče pognute glave. U daljini, nekolicina beži sa poprišta krvave bitke, a progone ih po dvojica-trojica mongolskih ratnika. Kublaj ispušta uzdah olakšanja. Dečak ječi i meškolji se, a Kublaj mu prilazi. „Kako se zoveš?”, pita. Trebalo bi da zna dobošarevo ime, ali misli su mu trome i spore. „Beran, gospodaru”, odgovara dečak slabašnim glasom. Jedno oko mu je crveno od krvi koja mu se sliva niz čelo, ali će preživeti. „Tvoja hrabrost mi je danas spasla život, Berane. Neću to zaboraviti. Kada porasteš, dođi k meni, a ja ću ti dati komandu nad jagunom od stotinom ljudi.”

Dečak trepće od bola i osmehuje se, a zatim okreće glavu u stranu i povraća na travu. „Pronaći ću ti drugu kamilu. Ova je gotova.” Dečak se štreca, iako razume. Kublaj na trenutak susreće pogled gardiste koji stoji pored, a izraz na čovekovom licu je nekako neprikladan situaciji. On je takođe povređen u bici, a Kublaj jedva može da pronađe podesne reči da mu izrazi zahvalnost. Želi da ga nagradi, ali u isto vreme, čovek nije uradio ništa drugo osim što je jednostavno vršio svoju dužnost. „Dođi večeras u moj šator”, kaže mu. „Mislim da imam mač koji će ti se svideti. Nešto da se sećaš naše male borbe na brežuljku.” Gardista mu se osmehuje, otkrivajući krvava usta i više od jednog nedostajućeg zuba. „Hvala ti, gospodaru. S tvojom dozvolom, voleo bih da odvedem svog sina nazad njegovoj majci. Brinuće se.” Kublaj ukočeno klima glavom, a usta mu se iznenađeno otvaraju kad gardista nežno potapše dobošara po ramenu i povede ga niz brdo. Ne može a da se ne zapita da li bi se čovek borio sa istovetnom mahnitom energijom da nije video kako mu sina obaraju iz sedla, ali to nije ni bitno. Ostavši sam, Kublaj se iznemoglo oslanja na bok svog konja. Preživeo je. Ruke počinju da mu se tresu i on ih pridiže do lica, gledajući žuljeve od mača na svakom prstu okrvavljene desne šake. Više nisu umrljani mastilom. Po prvi put se oseća zaista ugodno u oklopu koji mu je svakako spasao život. Počinje da se smeje dok se naslanja na ždrepca, a zatim podiže ruku da ga pomazi po njušci i ostavlja jarkocrveni trag krvi koji životinja liže.

24 Sjuen, Nebeski Sin i naslednik kineskog carstva, gleda preko staklaste površine jezera u gradu Hangdžou i sluša smeh dece koja se prskaju vodom na suncu. Vidi kako se mreškanje koje deca podižu u plićaku širi ka dubljem delu jezera, gde ribar u čamcu peca pastrmke i previše očigledno zuri u pravcu porodice kineskog cara. Sjuen tiho uzdiše. Malo je verovatno da je čovek toliko niskog položaja špijun dvora carstva Sung, ali se nikad ne zna. Tokom mnogobrojnih godina mirnog zatočeništva, naučio je da ne veruje nikome osim svojoj ženi i deci. Neko ga uvek posmatra i izveštava svaku njegovu reč i delo. Nekad je mislio da će s vremenom navići na to, ali je istina zapravo sasvim suprotna. Kad god oseti tuđe poglede na sebi, oseća se kao da mu iznova i iznova probadaju ionako nežnu kožu, sve dok ne poželi da zaurla i psuje. Jednom je to učinio, a nesrećni pisar koji ga je razbesneo bez buke je uklonjen sa položaja, samo da bi ga zamenio neko drugi pre nego što se dan završio. Nema prave privatnosti. Došao je u državu Sung da pobegne od mongolske vojske, a podanici cara Sunga nikad nisu bili sasvim sigurni šta da rade s njim. On je krvni rođak njihovog cara, i prema njemu moraju da se ophode sa poštovanjem. Međutim, u isto vreme, dve grane porodice već stolećima nisu u prijateljskim ili savezničkim odnosima, a što je kudikamo bitnije, Sjuen je izgubio svoje teritorije, bogatstvo i moć - siguran znak da njegovu porodicu prati loša sreća. Međutim, sreća je zapravo odigrala veoma malu ulogu u tragedijama koje su ga zadesile. Džingisove armije su zauzele Jenking, njegovu prestonicu. Izdali su ga vlastiti generali i primorali da klekne pred mongolskim kanom. Čak i decenijama kasnije, sećanje se nemirno komeša ispod smirenog lica koje Sjuen pokazuje svetu. Jenking je spaljen, ali su ga Džingisovi vukovi i dalje progonili, neumorni i nemilosrdni. Proveo je mladost bežeći od njih, godinu za godinom se sklanjajući iz grada u grad. Džingisovi sinovi i braća su iskidali njegovu zemlju na komade, sve dok mu nije preostalo ništa drugo nego da pređe preko granice carstva Sung. Bio je to najgori od svih mogućih izbora, ali jedini koji mu je preostao. Sjuen je isprva očekivao da ga umore. Dok su ga seljakali po provincijama carstva Sung, premeštajući ga sa jednog plemićkog poseda na drugi, imao je običaj da skače iz kreveta na svaki šum i škripanje u noći,

ubeđen da plaćene ubice dolaze da ga dokrajče. Bio je uveren da će udesiti da njegova smrt izgleda kao pljačka, a posle toga obesiti nekoliko seljaka zarad predstave. Međutim, prošla je čitava decenija, a on na grlu nije osetio oštricu noža. Stari car Sunga je u međuvremenu umro, a Sjuen čak nije siguran da li se carev sin i naslednik uopšte seća njegovog postojanja. Gleda izboranu kožu na svojim nadlanicama i steže šake u pesnice, izravnjavajući je. Zar je uistinu prošlo punih šesnaest godina otkako je prešao granicu sa poslednjim ostacima svoje razbijene vojske? Sada ima četrdeset devet godina i još uvek može da se seti ponosnog dečaka kakav je nekad bio, dečaka koji ispred svoje prestonice kleči pred Džingisom. I dalje se seća reči koje mu je uputio mongolski kan: „Svi veliki ljudi imaju neprijatelje, care. Tvoji će čuti da si klečao sa mojim mačem na svom vratu, a da sve kineske vojske i gradovi nisu mogli da uklone sečivo.” Sećanja deluju kao deo nekog drugog vremena, nekog drugog života. Sjuenove najbolje godine su prohujale u zarobljeništvu, dok je on kopneo u ropstvu čekajući da ga se sete i u potaji ubiju. Video je kako mu mladost vene, oduvana na tihim vetrovima. Ponovo gleda ka jezeru i posmatra mladiće i devojke koji se brčkaju. Svoje sinove i kćeri, sada već odrasle ljude. Prilike su zamagljene, jer mu pogled više nije oštar kao nekad. Sjuen tiho uzdiše, izgubljen u melanholiji koja mu krade dane, tako da je ponekad jedva svestan sveta oko sebe. Na kraju krajeva, poznavao je slobodu, pa makar i zakratko. Njegov najstariji sin, Ljao Ðin, ogorčen je mladić, svadljiv i mrzovoljan, pravo iskušenje braći i sestrama. Sjuen ne krivi mladića zbog slabosti. Seća se kako je njega samog izjedala frustracija, pre nego što je konačno uspeo da postane neosetljiv i ravnodušan na prolazeća godišnja doba. Čitanje mu pomaže. U biblioteci je pronašao nedavno prepisan primerak Meditacija Marka Aurelija. Mada ne razume čitav tekst, postoji nešto u vezi sa porukom o prihvatanju sudbine što sasvim odgovara njegovoj situaciji. Sjuenu i dalje nedostaje supruga, koja je preminula pre deset godina od neke bolesti koja ju je izjedala iznutra. Tada je napisao mnoštvo pisama, prekidajući ćutanje kako bi zamolio doktore Sunga da je spasu. Niko nije došao, a svaki put kada bi mu stražari dozvolili da je poseti, ona je bila malčice slabija. Misli mu beže od te teme, kao od tolikog mnoštva drugih. Ne usuđuje se da pusti misli da mu odlutaju na besne puteve. Jato pataka mu proleće iznad glave, a on ih posmatra i zavidi im na sposobnosti da lete i slete gde god požele. Sloboda je tako jednostavna

stvar, a oni koji je imaju tako često ne umeju da je cene. Sjuen svakog meseca dobija srebrni novac za odeću i životne troškove. Ima sluge koje ga dvore, a sobe su mu vazda opremljene finim nameštajem, iako mu je retko kad dozvoljeno da duže od godinu dana boravi na istom mestu. Nakon smrti supruge čak su mu dopustili da živi sa decom, premda je otkrio da to ima prednosti koliko i mana. Međutim, ne zna ništa o događajima u spoljašnjem svetu, niti o trenutnoj dvorskoj politici carstva Sung. Živi u skoro potpunoj izolaciji. Ljao Ðin izlazi iz jezera, a voda mu kaplje sa vitkog tela. Grudi su mu obnažene i mišićave, a donji deo tela mu prekrivaju mokre lanene čakšire, koje mu se pripijaju uz noge. Mladićeva koža se ježi na povetarcu dok drhti i cedi dugačku crnu kosu. Žustro se briše ubrusom, a zatim gleda u oca i nastavlja svoje poslovično mrštenje. Sa dvadeset godina, on je najstariji od Sjuenove dece, jedan od troje koje je pre toliko mnogo godina poveo sa sobom preko granice carstva Sung. Poslednje dete u nizu, sada devojčica stara dvanaest godina, rodila se ne poznajući nikakav drugi način života. Sjuen joj se osmehuje dok mu ona maše iz vode. Prema kćerkama iskazuje pažnju i ljubav na način na koji mu je teško da to učini sa svoja dva sina. Ljao Ðin preko glave navlači jednostavnu košulju i vezuje kosu u rep. Bez ikakve oznake društvenog statusa ili bogatstva, mogao bi da prođe kao običan mladi ribar. Sjuen ga posmatra, pitajući se u kakvom će raspoloženju biti njegov sin nakon plivanja. Krajičkom oka ga posmatra dok hoda malom šljunkovitom plažom ka njemu. Katkad jedva može da se priseti bistrog, veselog dečaka kakav je njegov sin nekad bio. Još uvek može da se priseti trenutka kada je mladić po prvi put zaista shvatio situaciju u kojoj se nalaze. Otada su usledile suze i napadi besa i mrzovoljno ćutanje. Sjuen nikad ne zna šta da očekuje od sina. Ljao Ðin seda na šljunak plaže i privlači kolena do brade, obgrlivši ih rukama da bi se zagrejao. „Jesi li pisao prefektu, kao što si rekao da ćeš učiniti?”, pita ga iznenada. Sjuen na trenutak zatvara oči, umoran od razgovora i pre nego što je započeo. „Nisam rekao da ću mu pisati. Veoma dugo mi nije odgovorio.” Ljao Ðinova usta se krive u neprijatnu grimasu. „A zašto bi? Kakva korist od tebe?”

Mladić uzima pregršt kamičaka i baca ih u vodu. Jedna sestra ciči, iako je nije pogodio. Kada devojčica opazi ko je bacio kamenčiće, upozoravajuće vrti glavom i odlazi dublje u vodu. Kad Ljao Ðin ponovo progovori, ton njegovog glasa je maltene nalik na cviljenje. „Znaš, oče, ne postoji nikakav zakon koji bi me sprečio da se pridružim vojsci carstva Sung. Šta god da misle o tebi, mogao bih da napredujem. Vremenom bih možda mogao da steknem vlastitu kuću. Mogao bih da se oženim.” „Voleo bih to”, kaže rastrojeno Sjuen. „Stvarno? Nisi pisao čoveku koji bi to možda odobrio. Nisi uradio ništa, po običaju, dok svaki dan prolazi toliko sporo da ne mogu to da podnesem. Da je majka živa...” „Nije”, kaže Sjuen, a glas mu postaje grublji, nalik sinovljevom. „Ne postoji ništa što mogu da učinim sve dok taj prefekt ne pređe na neki drugi položaj, ili ne umre. Verujem da više ni ne čita moja pisma. Nije odgovorio ni na jedno već osam, ne, deset godina!” Raspoloženje mu se srozava, a spokoj dana iščezava pod kivnim pogledom njegovog sina. „Radije bih bio u zatvoru negoli ovde sa tobom”, sikće Ljao Ðin. „Tamo bih barem mogao da sanjam o tome da će me pustiti na slobodu. Ovde nemam nikakvu nadu. Treba li da ostarim? Očekuješ li da se brinem o tebi kad poseniliš, a ja postanem naboran i beskoristan? Ne pada mi na pamet. Radije ću se udaviti u jezeru, ili navući omču oko svog vrata. Ili tvog. Možda će me tada pustiti iz zatočeništva.” „Postoje sluge koje će se brinuti o meni ako se razbolim”, kaže slabašno Sjuen. Mrzi što čuje gorčinu u sinovljevom glasu, ali ga razume dovoljno dobro. Dugo se osećao isto tako; jedan deo njega se još uvek oseća. Ljao Ðin je poput štapa koji muti blatnjave dubine njegove duše i on se opire, odmiče se od sina i ustaje na noge radije nego da i dalje sluša njegove reči pune gorčine. Podiže glavu da pozove ostalu decu i staje. Oko njih se vide udaljeni tornjevi grada Hangdžoua, a jezero je pre više od hiljadu godina napravila neka prastara dinastija. U retkim prilikama kada mu je dopušteno da boravi na obali, skoro niko ne dolazi da ga uznemirava, međutim sada vidi kako odred konjanika jaše drumom pored jezera. Dok ih radoznalo posmatra, jahači skreću u njegovom pravcu. Sjuen se trza iz letargije. „Izlazite iz vode, svi”, dovikuje deci. „Brzo, ljudi dolaze.”

Njegove kćerke ciče, a Ljao Ðinov brat Čijun izleće iz jezera, prskajući kapljice vode po suvom kamenju. Konjanici prate zakrivljenu obalu jezera, a Sjuen postaje sve sigurniji da dolaze po njega. Ne može da potisne grč straha koji mu dodiruje srce. Čak je i Ljao Ðin zaćutao, a lice mu poprima strog izraz. Nije nemoguće da su vojnici konačno dobili naređenje da ih eliminišu, a obojica to znaju. „Jesi li pisao nekome?” Sjuen pita sina, ne skrećući pogled sa stranaca koji im se približavaju. Ljao Ðin okleva dovoljno dugo da Sjuen zaključi da jeste. Tiho psuje sebi u bradu. „Nadam se da nisi privukao pažnju nekoga ko želi da nam naudi, Ljao Ðine. Nikad nismo boravili među prijateljima.” Vojnici se zaustavljaju svega dvadeset koraka dalje od devojčica koje drhte i užurbano hodaju da stanu pored oca i braće. Sjuen skriva strah dok oficir silazi sa konja, nizak i zdepast muškarac sa prosedom kosom i širokim, bezmalo četvrtastim licem, rumenim od zdravlja. Čovek prebacuje uzde preko vrata svog konja i prilazi maloj grupi koja ga bojažljivo posmatra. Sjuen primećuje mali simbol lava ugraviran u oficirov oklop dok mu se čovek klanja. Ne poznaje svaki čin u vojsci carstva Sung, ali zna da se čovek dokazao kao mačevalac i strelac, kao i da je položio ispit poznavanja ratne taktike u nekoj od gradskih kasarni. „Ime ovog poniznog vojnika je Hung Cajo Ven”, kaže oficir. „Imam naređenje da otpratim njegovo veličanstvo Sjuena, Nebeskog Sina, u kasarnu Leopard da ga tamo opreme oklopom.” „Šta? Šta je ovo?”, pita u neverici Sjuen. Cajo Ven ne trepćući zuri u njega. „Ljudi njegovog veličanstva su okupljeni tamo”, ukočeno odgovara zvaničnom frazom koja mu ne dozvoljava da se direktno obrati Sjuenu. „Njegovo veličanstvo će želeti da im se pridruži.” Podiže ruku i daje znak svojim ljudima, a Sjuen vidi da vode rezervnog konja, osedlanog i spremnog. „Njegovo veličanstvo želi da sada pođe sa mnom.” Sjuen oseća kako mu led dodiruje srce i pita se da li je nastupio trenutak kada se car Sunga napokon umorio od njegovog postojanja. Moguće je da će ga vojnici odvesti na gubilište, gde će ga zatim tiho pojesti mrak. Dobro zna da nema svrhe da se raspravlja. Tokom šesnaest godina zatočeništva upoznao je mnoštvo vojnika i zvaničnika carstva Sung. Ukoliko zahteva

objašnjenje, Cajo Ven će naprosto mirno i učtivo ponoviti naređenja. Sjuen je navikao na kamene zidove ponašanja pripadnika Sunga. Iznenađen je kad čuje sina kako progovara. „Voleo bih da pođem sa tobom, oče”, kaže mu tiho Ljao Ðin. Sjuen se štreca. Ako je ovo naređenje za njegovo pogubljenje, prisustvo njegovog sina će samo značiti samo još jedan leš više u sumrak. Odmahuje glavom, nadajući se da je to dovoljno jasan odgovor. Umesto toga, Ljao Ðin staje ispred njega. „Nakon toliko vremena su dozvolili tvojim ljudima da se okupe? Ovo je važno, oče. Dopusti mi da krenem sa tobom, šta god da je u pitanju.” Oficir Sunga kao da je napravljen od kamena dok nepomično stoji u mestu, ničim ne pokazujući da čuje Ljao Ðinove reči. Protiv volje, Sjuen gleda mimo sina i progovara. „Zašto sam potreban baš sada, nakon toliko mnogo vremena?” Vojnik mu ne odgovara, već ga samo posmatra bezizražajnim očima nalik crnom staklu. No, u njegovom stavu nema agresije. Prošlo je mnogo, mnogo vremena otkako je Sjuen procenjivao raspoloženje ratnika, ali u malenoj grupi vojnika ne oseća nikakvu pretnju nasilja. Naprečac donosi odluku. „Ljao Ðine, postavljam te na položaj mlađeg oficira. Docnije ću ti objasniti tvoje dužnosti i odgovornosti.” Njegov sin rumeni od zadovoljstva, spušta se na koleno i saginje glavu. Sjuen na trenutak stavlja šaku na sinovljev potiljak. Godinama ranije bi se možda opirao iskazivanju bilo kakvih znakova blagonaklonosti, ali sada ne mari ako neki nečasni oficiri Sunga vide kako ispoljava ljubav prema sinu. „Spremni smo”, kaže Cajo Venu. Oficir blago odmahuje glavom, a zatim progovara. „Imam samo jednog rezervnog konja i naređenje da dovedem njegovo veličanstvo u kasarnu. Nemam naređenja da povedem nikoga drugog.” Čovek zvuči zlovoljno, a Sjuen oseća kako se stari bes komeša u njemu, bes koji već godinama nije smeo da dozvoli da oseća. Čovek na njegovom položaju ne može da ima čast, ne može sebi da dozvoli nikakav ponos. Pa ipak, zakoračuje ka oficiru i unosi mu se u lice, očiju blistavih od gneva. „Ko si ti da mi se obraćaš na takav način? Ti, običan vojnik bez ikakvog porekla? Ne tiče te se ono što biram da učinim. Reci nekom od svojih ljudi da sjaše i pešice se vrati natrag u grad, ili se odrekni vlastitog konja.”

Hung Cajo Ven je čitav život proveo u krutoj vojnoj hijerarhiji. Sada reaguje na Sjuenovu sigurnost onako kako bi to učinio na zapovest bilo kog drugog pretpostavljenog oficira. Pokorno spušta glavu, a iz očiju mu nestaje izazivački pogled. Sjuen je siguran da ga ne vode na pogubljenje. Misli mu se kovitlaju dok Cajo Ven dobacuje naređenje svojim ljudima, a jedan od vojnika silazi sa konja. „Reci svom bratu da odvede sestre kući”, Sjuen glasno kaže Ljao Ðinu. „Pratićeš me do kasarne. Onda ćemo videti šta je toliko važno da moraju da me uznemiravaju.” Ljao Ðin jedva može da prikrije ushićenje pomešano sa panikom dok prenosi očeve reči bratu i sestrama. Jahao je svega nekoliko puta u životu, ali nikad konja obučenog za rat. Strahuje da će obrukati oca dok trči ka atu i uskače u sedlo. Životinja frkće kad oseti nepoznatog jahača, a Sjuen oštro okreće glavu u stranu, iznenada zamišljen. „Čekaj”, kaže. Prelazi pogledom preko ostalih konja i pronalazi jednog škopca koji mirno stoji, bez trunke napetosti prvog konja. Zatim gleda u Cajo Vena i vidi čovekov skriveni bes. Možda oficir odista nije namerno izabrao najjogunastijeg ždrepca u odredu, ali sumnja u to. Prošlo je mnogo godina otkako je zapovedao vojnicima, ali mu se stare navike vraćaju za tren oka. Prilazi drugom jahaču i gleda ga sa potpunom uverenošću da će ga vojnik poslušati. „Silazi”, kaže mu. Vojnik jedva da gleda u Cajo Vena pre nego što vadi noge iz stremena i skače na šljunak. „Jaši na ovom konju”, Sjuen kaže sinu. Ljao Ðin ne razume šta radi njegov otac, ali ipak silazi sa konja, prilazi drugom ždrepcu i prihvata uzde. Sjuen mu klima glavom bez objašnjenja, a zatim kratko maše rukom ostatku svoje porodice. Oni stoje napušteni i gledaju kako njihov otac i brat uzjahuju i odlaze stazom duž obale jezera, jašući natrag prema gradu Handžou.

25 Handžou ima mnoštvo kasarni za smeštaj mnogobrojne careve vojske. Najbolje među njima poseduju poligone za vežbanje, pa čak i kupatila, na kojima vojnici mogu da ispeku zanat, ojačaju telo, a zatim obeduju i spavaju u ogromnim spavaonicama. Kasarna Leopard izgleda kao da je napuštena već dugi niz godina. Krov zgrade je urušen, a vežbalište je zaraslo u korov iždžikljao između peska i naprslih kamenih ploča. Sjuen jaše ispod nadsvođenog prolaza obraslog lišajevima, a potom staje sa Cajo Venovim ljudima u otvorenom dvorištu. Zajapuren je od jahanja, a nenaviknuti mišići u nogama i leđima negoduju zbog neočekivanog vežbanja. Međutim, zbog tog kratkotrajnog osećanja slobode i zapovedanja oseća se bolje nego godinama ranije. Cajo Ven silazi sa konja bez ijedne reči ili pogleda upućenog dvojici muškaraca koje je doveo sa sobom. Sjuen u čovekovom hodu može da vidi tragove gneva dok ulazi u prvu zgradu. Potom gleda u sina i trzajem glave mu pokazuje da sjaše sa pozajmljenog konja. Ne zna šta da očekuje, ali su protekle godine bile toliko učmale da je maltene svaka promena dobrodošla. Odred konjanika stoji u tišini i čeka. Nakon izvesnog vremena, Cajo Ven izlazi i hvata dizgine svog konja. Na Sjuenovo iznenađenje, uzjahuje i okreće ždrepca prema kapiji. Dvojica njegovih ljudi uzimaju uzde atova na kojima su Sjuen i Ljao Ðin dojahali i počinju da ih odvode. „Šta je ovo?”, pita Sjuen. Zna da ga Cajo Ven čuje po načinu na koji se čovek koči. Oficir bira da mu se osveti neučtivošću, pa mu stoga ne odgovara. Odred konjanika odlazi, ostavljajući oca i sina da zbunjeno zure jedan u drugog. Negde u blizini neko viče, a Sjuen se osvrće. Vidi kako prema njemu trče poznata lica, sećanja iz nekog drugog života. Ljao Ðin se trza, plašeći se da su napadnuti, ali ga otac umirujuće hvata za ruku. Kada progovori, oči mu se cakle od suza. „Poznajem ove ljude, Ljao Ðine. To je moj narod.” Osmehuje se, shvatajući da njegov sin ne može da prepozna nikog od muškaraca koji izlaze iz kasarne i tiskaju se oko njih. „Oni su tvoj narod.” Sjuen sa mukom zadržava osmeh na licu kad prepozna ljude koje nije video punih šesnaest godina. Vreme nikad nije ljubazno. Starost nikad ne

čini čoveka jačim, ili bržim, ili vitalnijim. Oseća tugu u utrobi, dok iznova i iznova šokirano prepoznaje poznata lica. Pred sobom vidi lica kojih se seća kao mladih i glatkih, a ona su još uvek tu, ali su u međuvremenu postala zbrčkana i umorna. Možda bi prohujale godine manje obeležile njegove vojnike da su boravili kod kuće. Sumnja da su ih odgovarajuće hranili, ili čak da su im dopuštali da vežbaju. Ljudi se tikaju oko njih, a pojedini čak pružaju ruke da mu dodirnu odeću, kao da žele da se uvere da je odista stvaran. Zatim glasovi koje predugo nije čuo uzvikuju naređenja, a ljudi uzmiču. Dvorište nastavlja da se puni dok sve više i više ljudi izlazi iz kasarne, a oni koji su nekad bili njegovi oficiri uzvikuju zapovesti vojnicima da oforme redove zarad inspekcije. Ljudi se smeše dok to rade i dobacuju mnogobrojna pitanja. Sjuen ne može da im odgovori. Ne može da progovori usled kovitlavih emocija koje ga ispunjavaju. Stoji uspravnih leđa, a oči mu blistaju dok ljudi formiraju grupe od po stotinu i marširaju ka paradnom polju zaraslom u korov. Sjuen nedugo potom shvata kako iz obližnjih kasarni izlazi sve manje ljudi. Steže mu se oko srca. U carstvo Sung je doveo nekih četrdeset hiljada ljudi. Neki su svakako pomrli - najstariji među njima bi danas imali oko sedamdeset godina. Boleštine bi uzele danak, ali kada prebroji utihle kvadratne formacije, shvata da pred njim stoji svega osam hiljada vojnika. „Gde ste svi nestali?”, mrmlja sebi u bradu. Jedan čovek koji ostalima izdaje naređenja obučen je samo u štrokave dronjke. Strahovito je mršav, a koža koja proviruje kroz prnje obeležena je prljavštinom skoro tetoviranom u njega. Žalosno je videti kako takva čemerna figura pokušava da stoji uspravno i ponosno. Sjuen ga ne prepoznaje, ali mu prilazi i gleda ga pravo u oči. Neznančeve oči pretražuju njegove, svetlucajući od nade, tamo gde uopšte ne bi trebalo da je bude. „Prošlo je mnogo vremena”, kaže Sjuen. Taman se sprema da ga upita kako se zove, kada mu čovekovo ime uskače u sećanje, zajedno sa činom. „Šao Sjao Bohaj.” Sjuen trepće, osećajući oštar bol u grudima, kada mu se Bohaj nasmeši pokazujući svega dva požutela zuba u praznoj vilici. Čovek je nekada zapovedao jedinicom od hiljadu vojnika i bio jedan od njegovih najiskusnijih oficira, ali je to sećanje skoro nemoguće uskladiti sa živim kosturom koji stoji pred njim. „Jesu li ovo svi ljudi?”, pita ga Sjuen.

Bohaj saginje glavu, a zatim se baca ničice na zemlju. Delić sekunde kasnije, ostali vojnici slede njegov primer, tako da samo Sjuen i Ljao Ðin ostaju na nogama. „Ustajte, svi”, naređuje im Sjuen. Oči su mu suve i zna da više ne sme da pokaže nikakva osećanja pred ovim ljudima. Od njega im je potrebno više od toga. „Dakle, Šao Sjao Bohaju? Nisi mi odgovorio na pitanje. Možeš slobodno da pričaš.” Ovome glas podrhtava samo na početku. Jezikom oblizuje usne i desni sve dok ne uspeva da oblikuje reči. „Neki od nas su pobegli. Većinu su dovukli natrag i pobili pred našim očima. Drugi se nikad nisu vratili.” „Ali, toliko mnogo?”, pita ga Sjuen, vrteći glavom. „Njegovo veličanstvo ne želi da čuje žalopojke običnog vojnika”, kaže mu Bohaj, zureći negde u daljinu. „Zapovedam ti da mi sve ispričaš”, tiho odgovara Sjuen. Čeka dok čovek ponovo vlaži usne jezikom. „Svakog leta su harale groznice, a neki su pomrli usled loše hrane. Jedne godine su odveli oko šest hiljada ljudi da rade u rudniku uglja. Niko se nije vratio. Svakog meseca izgubimo po nekoliko ljudi zahvaljujući stražarima ili plemićima Sunga koji dolaze ovamo tražeći zabavu. Ne saznamo uvek sudbinu onih koje odvedu. Oni se nikad ne vrate. Vaše veličanstvo, već šesnaest godina nisam video čitavu vojsku na okupu. Sve do pre tri dana, nisam imao pojma da smo izgubili toliko mnogo ljudi.” Varnica iskri u čovekovim tupim očima. „Izdržali smo u nadi da ćemo videti njegovo veličanstvo poslednji put pre nego što umremo. Sada nam je želja uslišena. Ako ne bude spasenja, to će nam biti dovoljno.” Sjuen se okreće i vidi užasnuti izraz na sinovljevom licu. „Zatvori usta, sine moj”, kaže mu tiho. „Ovo su dobri ljudi, krv tvoje krvi. Nemoj da ih sramotiš zbog onoga što ne mogu da kontrolišu.” Poslednje reči izgovara glasno, tako da Bohaj i ljudi u njegovoj blizini mogu da ga čuju. „Prljavi su, jer im nisu dali vode da se operu. Izgladneli su, jer nisu dobijali hranu. Pogledaj ispod njihovih dronjaka, sine moj. Ovo su časni i jaki ljudi, koji su izdržali šesnaest tegobnih godina. Oni su tvoj narod i nekada su se borili za mene.”

Sjuen ne čuje kako mu Cajo Ven prilazi iza leđa sve dok oficir Sunga ne progovori. „Ala je to dirljivo. Pitam se hoće li ih njihov car prigrliti tako usrane i vašljive?” Sjuen se naglo okreće i prilazi veoma blizu Cajo Venu. Kao da ne primećuje mač zadenut za oficirov pojas. „Ti ponovo? Nisam li te već naučio poniznosti?” Na čovekovo iznenađenje, Sjuen ga ukočenim prstom ubada u grudi. „Ovi ljudi su saveznici tvog cara, ali kako ste s njima postupali? Izgladnjivali ste ih i ostavili u nečisti bez odgovarajuće hrane? Neprijatelj bi bolje postupao prema njima od vas.” Cajo Ven se trenutak-dva ne miče usled pukog iznenađenja. Kada mu šaka padne na balčak mača, Sjuen mu se primiče još bliže, tako da im se nosovi dodiruju, a pljuvačka sa Sjuenovih usana prska Cajo Venovo lice. „Ja sam poživeo dovoljno dugo, pseto. Izvadi mač iz kanija i vidi šta će ti ovi nenaoružani ljudi uraditi golim rukama.” Cajo Ven gleda mimo Sjuenovog ramena i najednom postaje svestan osam hiljada razjarenih ljudi koji posmatraju prizor. Obazrivo uzmiče korak-dva. Sjuen zadovoljno primećuje graške znoja na njegovom čelu. „Da se ja pitam, pustio bih vas da pocrkate od gladi”, kaže Cajo Ven. „Ali umesto toga, car je odlučio da vas pošalje protiv mongolskih tumana. Bez sumnje, više voli da vidi kako se mongolski mačevi tupe na vašim lobanjama negoli na vojnicima Sunga.” Pruža smotuljak naređenja, a Sjuen ih uzima, pokušavajući da prikrije zapanjenost. Lomi carski pečat koji toliko dobro poznaje i brzo čita dok Cajo Ven odlazi. Oficir Sunga uspeva da pređe nekih četrdeset koraka preko paradnog polja pre nego što Sjuen podiže glavu. „Stoj”, viče. Vojnik nastavlja da maršira, a njegova ukočena leđa odaju koliko je besan. Sjuen podiže glas. „Tvoje ime se spominje u ovim naređenjima, Hong Cajo Vene.” Oficir Sunga staje kao ukopan. Lica crvenog od gneva, okreće se i vraća natrag. Sjuen ga ignoriše i nastavlja da čita, dok čovek zlovoljno stoji i drhti od besa. „Izgleda da moj rođak, car Sunga, ipak nije kompletna budala”, kaže Sjuen. Cajo Ven sikće na tu uvredu, ali se ne miče. „Setio se da u njegovom zemlji postoji samo jedna grupa vojnika koja se suočila sa Mongolcima - i zadržala njihovo napredovanje. Gledaš te ljude pred sobom, Cajo Vene.”

Sjuen zadovoljno opaža kako najbliži redovi ispravljaju ramena kad čuju njegove reči. „Ovde piše da treba da očekujem oružare i instruktore koji će moje vojnike ponovo opremiti i pripremiti za rat. Gde su ti ljudi?” „Na putu ovamo”, škrguće Cajo Ven kroz stisnute zube. „Gde se spominje moje ime?” „Evo ovde”, kaže Sjuen i pokazuje mu list debelog pergamenta ispisan sićušnim crnim slovima. Iznenađen je što oficir zna da čita. Stvari su se prilično izmenile od njegovog vremena. „Ne vidim ga”, kaže Cajo Ven dok zuri u list pergamenta. „Ovde. Na mestu gde piše da mogu da odaberem oficire Sunga koji će mi pomoći sa zalihama i obukom vojske. Biram tebe, Cajo Vene. Previše uživam u tvom društvu da bih te tek tako pustio da odeš.” „Ne možeš”, odgovara Cajo Ven. Šaka mu se ponovo spušta na balčak mača, ali je žurno sklanja u stranu kad začuje grleno režanje najbližih ljudi. „Tvoj car je napisao da mogu. Biraj hoćeš li da me poslušaš ili biraj vešala, meni je svejedno. Car kaže da ćemo ponovo marširati u boj. Možda ćemo biti uništeni, ne znam. Možda ćemo trijumfovati. Biće nam lakše da to zaključimo nakon što dobro jedemo i ojačamo. Toliko znam. Jesi li doneo odluku, Hong Cajo Vene?” „Poslušaću carevu zapovest odgovara čovek, a Sjuen mu u očima vidi obećanje smrti. „Ti si mudar čovek što na takav način iskazuješ poslušnost i poniznost”, kaže mu. „Bićeš primer svima nama. A sad, ovde piše da su nam dodeljena novčana sredstva, te stoga pošalji ljude u grad da nam donesu hranu. Moji ljudi su gladni. Dovedi lekare da se pobrinu za slabe i bolesne. Uposli sluge da očiste kasarne i molere da ih okreče. Pronađi majstore da poprave urušene krovove, drvodelje da ponovo izgrade štale, mesare da ispune podrume mesom. Bićeš veoma zaposlen, Cajo Vene, ali ne očajavaj. Radiš za dobrobit poslednje kineske armije, a od toga ne postoji bolji cilj.” Cajo Venove oči se spuštaju na listove koje Sjuen drži u rukama. Kolika god bila nepravda ili poniženje, ne usuđuje se da odbije. Jedna jedina reč njegovim nadređenim oficirima da je odbio da izvrši zakonito naređenje, i njegova karijera je završena. Saginje glavu kao da mora da polomi kosti vrata da to učini, a potom se okreće i odlazi. Sjuen posmatra osmehe neverice na licima svojih ljudi. Njegov sin može samo da stoji u mestu i zapanjeno vrti glavom.

„Niko od nas nije mislio da će se današnji dan završiti na ovakav način”, kaže Sjuen. „Ješćemo obilno i ponovo ćemo vežbati sa mačevima, lukovima i kopljima. Biće teško. Niko od nas više nije mlad. Kada budemo spremni, napustićemo ovo mesto poslednji put. Nije bitno da li jašemo u boj protiv Mongolaca. Nije bitno jašemo li u pakao. Bitno je... da ćemo otići odavde.” Glas mu puca dok izgovara poslednje reči a njegovi ljudi kliču sve glasnije i glasnije, sve dok naposletku čitavo paradno polje i okolne kasarne ne odjekuju od njihovih pokliča. U šatorima logorskih vidara, Kublaj sedi u turobnoj tišini dok mu šaman previja ranu na ruci. Čovekove ruke su spretne i uvežbane, i rade po instinktu. Kublaj krivi usta od bola dok vrač odseca šavove, kratko se klanja, a potom odlazi dalje. General Bajar leži svega dva ležaja dalje i sa ravnodušnim izrazom na licu gleda kako mu drugi šaman polako ušiva posekotinu na nozi iz koje polako ističe tamnocrvena krv. Jao Šu se približava noseći u ruci svežanj hartija sa žurno naškrabanim brojkama. „Gde su topovi vojske Sunga?” Kublaj iznenada pita Bajara. Ne želi da mu Jao Šua saopšti broj obogaljenih i mrtvih vojnika, ne sada. Još uvek se blago trese od sećanja na vlastiti megdan na brdu, drhtavica duboko unutar njega koja traje mnogo duže od same borbe. Bajar ustaje da mu odgovori i štreca se dok razmrdava povređenu nogu. „Zarobili smo ih dok su ih još uvek dovozili na bojište, gospodaru, kilometar i po dalje u pozadini. Sada su u rukama naših ljudi.” „Koliko topova?” „Svega četrdeset, ali ima dovoljno baruta i kugli da svaki top opali desetak puta. Kugle su manje od naših.” „Onda ostavi naše topove. Neka ih ljudi premažu uljem i prekriju nauljenim platnima, ali neka ih ostave gde su sve dok ne budemo u prilici da predahnemo ili dok ne napravimo još kugli i baruta.” Bajar ga umorno posmatra. Primili su vesti o još dve vojske koje se približavaju oblasti, marširajući brzo kako bi pružile podršku onima koje su otišle pre njih. Jedina šansa koju imaju jeste da brzo odjašu do bliže armije i razbiju je pre nego što se suoče sa bitkom na dva fronta. „Jesu li ljudi pokupili utrošene strele?”, pita ga Kublaj.

Bajar se njiše dok stoji, potpuno iznemogao. Kublaj gleda kako general prikuplja volju da mu odgovori, a čovekov napor uliva mu strahopoštovanje. „Poslao sam jedan mingan među mrtve da sakupe sve strele koje se mogu iznova upotrebiti. Povratićemo možda polovinu. Narediću da pošalju još kopljišta u logor da ih porodice poprave. Doneće nam ih kada završe posao.” „Pošalji ih zajedno sa ranjenicima koji ne mogu da se bore”, kaže mu Kublaj. „I proveri zalihe u logoru. Potrebno mi je da oružari danonoćno prave nove strele. Ne smeju da nam ponestanu.” Stiska pesnicu i gleda u Jao Šua, koji strpljivo čeka. „U redu. Koliko smo ljudi izgubili?” Starac ne mora da gleda spisak u ruci. „Devet hiljada i nekoliko stotina. Šest hiljada mrtvih, a ostali su preteško ranjeni da bi se i dalje borili. Šamani kažu da ćemo do jutra izgubiti još hiljadu, a još i više u toku naredne nedelje.” Bajar psuje u bradu, a Kublaja podilazi jeza, dok mu ruka bolno pulsira u ritmu sa otkucajima srca. Desetina njegove vojske je nestala. Ozleđen je i umoran, ali zna da će osvit zore doneti još jednu bitku protiv odmornog neprijatelja. Može samo da se nada da je dugačak marš otupeo vojnike carstva Sung. „Reci ljudima da jedu i odspavaju najbolje što umeju. Potrebni mi je da budu spremni pre osvita zore, šta god da dolazi. Pošalji mi Urijang-Hadaja.” „Gospodaru, ranjen si. Treba da se odmoriš.” „I hoću, kada se uverim da su izviđači razaslani unaokolo, a ranjenici odneti u glavni logor. Večeras me čeka hladan obrok.” Bajar gricka usnu, a zatim odlučuje da ponovo progovori. „Gospodaru, sutradan moraš da budeš u stanju borbene gotovosti. Urijang-Hadaj i ja držimo pod kontrolom sve ostalo. Molim te, odmori se.” Kublaj zuri u njega. Iako ga čitavo telo boli, a noge mu klecaju od iscrpljenosti, ne može da zamisli da spava. Postoji previše toga što mora da se uradi. „Pokušaću”, obećava. „Nakon što razgovaram sa orlokom.” „Da, gospodaru”, kaže Bajar. Izviđač prolazi kroz logor, tražeći ranjenike i vidare koji se staraju o njima. Kublaj ga prvi vidi i oseća zebnju u srcu. Krajičkom oka gleda kako se čovek obraća nekome ko pokazuje u Kublajevom pravcu. Dok mu izviđač prilazi, Kublaj besno zuri u njega.

„Šta je bilo?” „Treća armija, gospodaru. Dolaze sa istoka.” „Jesi li siguran da u pitanju nije isti izveštaj koji sam već dobio ranije?”, pita ga Kublaj. Čovek bledi pod njegovim gnevnim pogledom, a Kublaj se trudi da obuzda bes. „Nije, gospodaru. Prethodne dve vojske su obeležene. Ovo je nova armija i broji oko šezdeset hiljada ljudi.” „Osinje gnezdo”, mrmlja Bajar pored Kublajevog ležaja. Kublaj klima glavom. Želi da smesta izjaše ka neprijatelju, ali mu Urijang-Hadaj prilazi dok kusa činiju hladnog paprikaša, staklastog pogleda. Na orlokovom licu počiva čudan izraz dok stoji pred njim. Za manje od nedelju dana preživeli su tri velike bitke, svaki put protiv brojno jačeg neprijatelja. Urijang-Hadaj je očekivao da će se mlađi čovek dosad već stotinu puta pokolebati, ali je uvek bio tamo, smireno izdajući naređenja, ojačavajući posrnule redove, šaljući pojačanja kada je to potrebno. Orlok vidi da je kanov brat izmožden, ali se nije slomio pod pritiskom, bar ne još uvek. „Gospodaru, treća armija je manja od druge dve i neće stići do nas sve do sutra ili prekosutra. Ukoliko smesta krenemo prema njima, moći ćemo da se odmorimo pre bitke. Ljudi će biti svežiji, a ako sutra budemo morali da se borimo dva puta, imaće bolje šanse da izvuku živu glavu.” Urijang-Hadaj napeto čeka odgovor. Navikao je da mlađi čovek ignoriše njegove savete, ali mu ih i dalje daje iz osećanja dužnosti. Pripravan je na to da bude glatko odbijen. „Dobro”, kaže Kublaj, iznenadivši ga. „Jahaćemo na istok i napasti veću vojsku.” „Razumem, gospodaru”, odgovara Urijang-Hadaj, bezmalo mucajući. Nekako, to ne deluje dovoljno. „Hvala ti”, kaže. Kublaj spušta praznu činiju i obema rukama trlja lice. Ako ne računa vreme provedeno u nesvesti, ne seća se kad je poslednji put spavao. Oseća vrtoglavicu i mučninu. „Možda te ne slušam uvek, orloče. Ali si kudikamo iskusniji od mene. To ne zaboravljam. Takođe ćemo premestiti glavni logor izvan domašaja neprijatelja. Moram da pronađem neko bezbedno mesto za porodice, neku šumu ili dolinu u kojoj mogu da se odmore. Moramo nastaviti da se krećemo, a oni ne mogu da idu brzo kao mi.”

Urijang-Hadaj mrmlja odgovor i ovlaš se klanja. Želi da kaže nešto da podigne duh mladića koji sedi sa ispruženim nogama, preumoran da se pokrene. Ništa mu ne pada na pamet i ponovo se klanja, a zatim odlazi. Bajar je čuo razgovor i sada prilazi Kublaju, a usta mu se razvlače u osmeh dok posmatra kako Urijang-Hadaj počinje da izdaje nova naređenja. „Sviđaš mu se, znaš”, kaže Bajar. „On misli da sam budala”, odgovara Kublaj bez razmišljanja, a onda iznervirano grize usnu. Zbog iscrpljenosti mu je teško da drži jezik za zubima. Mora da predvodi tumane bez ikakvog pokazivanja slabosti, a ne da se poverava podređenim oficirima. „Ne, ne misli”, odgovara mu Bajar. Klima glavom sam sebi dok posmatra Urijang-Hadaja. „Jesi li ga video jutros kada je vojska Sunga potisnula naše krilo? Nije se uspaničio, već se samo zakratko povukao, prestrojio redove i zadržao položaj. Dobro je obavio posao.” Kublaj bi voleo da Bajar prestane da priča. Poslednje što želi jeste da ohrabruje jednog oficira da komentariše postupke drugog. „On nije rođeni vođa”, kaže Bajar. Kublaj sklapa oči sa uzdahom, videći kako zeleni svetlaci blešte u tami. „Ljudi ga poštuju”, nastavlja da govori Bajar. „Uverili su se u njegovo umeće. Ne obožavaju ga, ali znaju da neće uludo traćiti njihove živote. To vojnicima veoma mnogo znači.” „Dosta, generale. On je dobar čovek, baš kao i ti. Svi smo. A sada se penji na konja i odvuci tumane još trideset pet kilometara kako bismo mogli da presretnemo vojsku plemića Sunga.” Bajar se smeje na ton njegovog glasa, ali trči do svog konja i izdaje naređenje pre nego što Kublaj ponovo otvori oči. U godinama otkako je Monge postao kan, broj pripadnika mongolske nacije je premašio sve što je Džingis mogao da zamisli. Njegov brat Arik-Boke imao je koristi od mira koji vlada na ravnicama mongolskog zavičaja, a broj novorođenčadi se utrostručio. Karakorum je postao pravi grad, sa rastućim stanovništvom koje obitava u novim četvrtima od kamena i drveta izvan zidina, tako da je prvobitan grad skriven od pogleda. Zemljište je plodno, a Monge je ohrabrivao naseljavanje porodica, znajući da će one uvećati brojnost kanovih vojski. Kada je na proleće izjahao iz grada, sa sobom je poveo dvadeset osam tumana, više od četvrt miliona ljudi, koji brzo putuju

bez suvišnog tereta. Sa sobom nisu poneli topove, već samo najosnovnije potrepštine. Sa takvim konjanicima, Džingis i Cubodaj su se poput šumskog požara širili preko kontinenata. Monge je spreman da učini isto. Pokušava da bude savremen kan, da nastavi posao koji je započeo Ogedaj i napravi stabilnu civilizaciju širom ogromnih teritorija kanata. Već godinama se bori sa porivom da bude na bojnom polju, da jaše i osvaja. Svaki delić njegovog bića odvlači mu um od sitničave vladavine nad gradovima, ali on guši sve svoje sumnje, prisiljavajući se da vlada dok njegovi generali, kneževi i braća prosecaju nove puteve. Ogromni kanat je zadobijen munjevitom brzinom, za svega tri generacije. Ne može da prenebregne osećanje da se kanat može još brže izgubiti, osim ako ne donese zakone koji će trajati. Podstrekuje uspostavljanje trgovačkih puteva i osnivanje kurirskih postaja, veze širom zemlje koje povezuju ljude, tako da i najsiromašniji pastir u kanatu zna da nad njim vlada kan. Postarao se da svaka ogromna oblast ima vladu koja mu podnosi izveštaje, tako da oni kojima je nanesena nepravda mogu da se požale kanu, a možda čak i vide kako ratnici odgovaraju zbog toga. Povremeno misli kako je carstvo preveliko, suviše složeno da ga iko razume, ali uprkos svemu ipak nekako opstaje. Tamo gde je postojala očigledna korupcija, njegovi pisari su je iskorenili, a odgovorni ljudi su uklonjeni sa visokih položaja. Guverneri gradova znaju da odgovaraju višoj vlasti i to ih ućutkuje, da li od straha ili sigurnosti, Monge to ne zna. Porezi se slivaju u Karakorum, a radije nego da ih zakopava u riznice, koristi ih da sagradi škole, drumove i nove gradove za svoj narod. Rano je shvatio da mir zahteva mnogo više truda od rata. Mir izmori čoveka, dok mu rat daje životnost i snagu. S vremena na vreme misli o tome kako će se njegova braća vratiti u Karakorum i zateći ga kao sparušenu ljušturu, samlevenu u prah pod velikim žrvnjem odgovornosti koji mu se vazda okreće iznad glave. Dok jaše sa tumanima, oseća kako mu sa pleća spada teret godina. Teško mu je da ne misli na veliki pohod na zapad sa Cubodajem, suočavanje sa hrišćanskim vitezovima i razbijanje neprijateljskih vojski. Cubodaj bi dao sve prste desne šake u zamenu za armiju poput ove kakvom Monge trenutno zapoveda. Monge je tada bio mlad, a ponovni boravak u sedlu sa naoružanim redovima konjanika ispred i iza podmlađuje ga kao odjek mladosti koji ga ispunjava radošću. Vidici su mu predugo bili preuski. Kineske zemlje leže ka jugu, a on će videti taj novi grad koji je Kublaj

osnovao na plodnoj zemlji. Videće Šanadu i lično će se uveriti da li je njegov mlađi brat prekoračio ovlašćenja. Ne može da zamisli da Hulegu ikada okrene leđa svom kanu, rođenom bratu, ali je Kublaj odvajkada bio nezavisan, čovek kome je potrebno staviti do znanja da ga posmatra. Monge ne može da se otrese sumnje kako Kublaja ne sme predugo da ostavi samog. Huleguovo pismo zapečaćeno ličnim žigom je predstavljalo jedini kiseli momenat u mesecima priprema. Monge je rekao sebi da se ne plaši asasina koje je njegov brat prodrmusao iz letargije, ali koji se čovek ne bi plašio? Dobro zna da može sa sačuva pribranost u bici, kada sve oko njega krene po zlu. Može da predvodi juriš i da se suoči sa neprijateljem licem u lice. Njegova hrabrost je dokazana. Međutim, podilazi ga jeza od pomisli na nekog maskiranog ubicu koji mu pritiska bodež na grlo dok spava. Ako postoje asasini posvećeni njegovoj smrti, sigurno ih je ostavio daleko iza sebe, bar na još godinu-dve. Arik-Boke je došao u Karakorum da preuzme upravljanje kanatom dok je on odsutan. Postarao se da njegov najmlađi brat takođe shvati rizik, ali se Arik-Boke samo nasmejao na njegove reči upozorenja i pokazao rukom na gardiste i sluge koji su mileli svuda po gradu. Niko ne ulazi u palatu neprimećen. Mongea je umirilo saznanje da će mu brat biti bezbedan - i to što je napustio grad. Za svega četrnaest dana, njegovi tumani su stigli do Šanadua, manje od trista kilometara severno od Jenkinga i severnih kineskih zemalja. Polovina njegovih vojnika ima svega dvadeset godina i s lakoćom prelaze ogromne razdaljine, dok Monge pati od nedostatka kondicije. Samo ga ponos održava u sedlu kad mu mišići postanu čvorovi bola, ali najgori dani su na početku putovanja i telo počinje da mu se priseća stare snage nakon desetak dana provedenih u sedlu. Monge odmahuje glavom u nemom strahopoštovanju, dok posmatra novi grad koji raste na horizontu. Njegov brat je stvorio nešto fantastičnih razmera, pretvorivši maštu u stvarnost. Shvata da je ponosan na Kublaja i pita se kakve će sve promene videti u bratu kada se ponovo susretnu. Ne može da opovrgne osećanje zadovoljstva zbog svoje uloge u izazivanju te promene. Poslao je Kublaja u svet, nateravši ga da izvuče nos iz prašnjavih knjiga. Zna da je malo verovatno da će mu Kublaj biti zahvalan zbog toga, ali šta da se radi. Tumani se u Šanaduu zaustavljaju dovoljno dugo da obiđe grad i iščita desetak poruka koje su mu kuriri doneli dok je putovao. Mrzovoljno gunđa

dok se bavi njima, ali postoji malo mesta na koja može da odjaše a da ga kuriri naposletku ipak ne pronađu. Kanati ne miruju samo zbog toga što je kan napustio Karakorum. Pojedinih dana zatiče sebe kako radi podjednako naporno kao u prestonici, a uživa u tome otprilike isto toliko. Njegovi tumani za kratko vreme provedeno u gradu lišavaju Šanadu hrane, soli i čaja. Žitelji će gladovati izvesno vreme, ali je njegova potreba za hranom kudikamo važnija od njihove. Toliko tumana ne može da nabavlja hranu dok putuje. Po prvi put u životu, Monge sa sobom mora da vuče sporu komoru, tako da njegove ratnike uvek prate stotine zaprežnih kola koja se polako truckaju drumovima ka jugu. Zalihe se popunjavaju dok se odmara u Šanaduu, ali, kad opet krene na put, povorka zaprega se ponovo razvlači, plaćena novcem hiljadama kilometara dalje u Karakorumu i severnim kineskim gradovima. Osmehuje se na pomisao što se njegova senka proteže toliko daleko. Kola sa hranom ih sustižu svaki put kada se zaustave, a Monge misli kako je malo verovatno da će drumski razbojnici rizikovati da ih napadnu, ne sa kanovim izviđačima koji nikad nisu daleko. Vodi tumane na jug, uživajući u ogromnim prostranstvima koja prevaljuju brže od bilo koga, osim kurira koji u svakoj postaji umorne konje mogu da zamene za odmorne. Za velikog kana, tumani će bez pritužbi jahati do kraja sveta. Na minimalnim porcijama, već je izgubio dosta sala koje mu se nataložilo oko struka, a izdržljivost mu se povećava, uvećavajući njegovo osećanje blagostanja. Monge jednog hladnog jesenjeg dana prelazi severnu granicu carstva Sung, dok vetar šiba redove konjanika. Grad Hangdžou leži osam stotina kilometara južno, ali se najmanje trideset gradova nalazi između njegovih tumana i careve prestonice, svaki sa jakom vojnom posadom. Monge se smeši dok jaše, zarivajući pete konju u slabine i uživajući u vetru koji mu šiba lice. Dao je Kublaju jednostavan zadatak, ali njegov brat nikad neće uspeti da ga izvrši bez njegove pomoći. Dvadeset osam tumana koje vodi sa sobom će predstavljati čekić koji će smrviti cara Sunga. To je veća vojska od svake koju je Džingis ikad izveo na bojno polje i dok galopira niz prašnjavi drum. Monge oseća kako se godine provedene u Karakorumu polako kidaju u beznačajne dronjke, ostavljajući ga odmornim i neopterećenim. Po prvi put u toku putovanja, kuriri ostaju daleko iza njega. Bez kurirskih postaja duž puta ne mogu da jašu brže od njegovih ljudi, a Monge se po prvi put u proteklih nekoliko godina oseća uistinu slobodno.

Napokon shvata istinitost Džingisovih reči. Ne postoji bolji način da čovek provede život od ovog.

26 Kublaj i Bajar sede leđima oslonjeni na masivnu beličastosivu stenu. Urijang-Hadaj ih posmatra bezizražajnog lica. U blizini se uzdiže identična stena, tako da između dva ogromna kamena postoji zaklonjeni prostor koji lokalne ovce koriste svaki put kad padne kiša. Tlo je prekriveno debelim slojem brabonjaka i potpuno je lišeno trave, a svako ko prođe tuda otkriva kako mu čizme postaju sve teže i teže od nataloženog blata. Ovaca sada nema, naravno. Kublajevi tumani su okupili osamdeset životinja, a neke srećne ratnike noćas čeka vrela ovčetina. Ostatak ljudi moraće da se zadovolji krvlju rezervnih konja, pomešanom sa kobiljim mlekom ili sirom, šta god da imaju. Konji pasu svuda unaokolo, njišteći i frkćući dok brste travu koja raste u toliko gustim bokorima da usporava napredovanje tumana preko brda. Po tako neravnom terenu ne mogu čak ni da jašu kasom. Konji moraju da hodaju polako, glave pognute od umora. „Možemo da napravimo krug i vratimo se na poslednje mesto”, kaže Bajar. „To neće očekivati, a potrebne su nam te strele.” Urijang-Hadaj umorno klima glavom. Premda je jahao sa Cubodajem na zapad, nikad ranije nije učestvovao u ovakvom neprekidnom nizu bitaka. Nekad je postojalo vreme kad je ismevao izveštaje o mnogoljudnim gradovima carstva Sung, ali je stvarnost zaista onoliko loša koliko su mu govorili. Kublajevim tumanima je ponestalo baruta, đuladi i strela, a neprijatelj ih potiskuje isključivo svojom mnogobrojnošću. Urijang-Hadaj još uvek ne može da poveruje da su prisiljeni na povlačenje, ali je izgubio račun o broju vojski koje su potukli, a armija koja trenutno pokušava da ih sustigne dobro je naoružana i odmorna. Tumanima su od oružja uglavnom preostali samo mačevi, a čak su i koplja izlomljena i odbačena. Suočen sa novim odredima koji kidišu ka njima, Kublaj se brzo povukao, tražeći uzvišicu pogodnu za odbranu. „Jesu li još uvek tamo?”, pita Kublaj. Bajar ustaje ječeći od bola u ozleđenim nogama i gleda mimo stene. Ispod vidi neprijateljske jedinice u iskrzanim kvadratnim formacijama kako mile uz padine planine.

„I dalje nadolaze”, odgovara Bajar i umorno se svaljuje na tlo. Kublaj psuje, iako ništa drugo nije ni očekivao. „Svestan si da ne možemo da se borimo na ovom terenu?” „Znam to, ali možemo da ostanemo ispred njih”, kaže Kublaj. „Pronaći ćemo izlaz iz ovih brda i, kad padne mrak, odjahaćemo neprimećeni. Neće nas sustići, bar ne danas, u svakom slučaju.” „Ne sviđa mi se što glavni logor ovoliko dugo ostavljamo nezaštićen”, kaže Urijang-Hadaj. „Ako ijedna od tih armija naleti na porodice, iskasapiće ih.” Kublaj škrguće zubima, iznerviran što ga orlok podseća na to. Čabi i Dženđin su bezbedni, ponovo govori sebi. Njegovi izviđači su pronašli dobro mesto u šumi koja se prostire stotinama kilometara. Porodice su se zaputile u najdublji deo šume, što dalje od druma. Međutim, dovoljno je da samo jedan neprijateljski izviđač primeti dim vatri ili čuje blejanje stada. Porodice će se boriti, razume se. Grudi mu se stežu od sećanja na Čabinu smirenu kuraž, ali se slaže sa Urijang-Hadajem u pogledu konačnog ishoda neravnopravne bitke. Tihi glasić u njegovom umu je podjednako zabrinut za zalihu strela u logoru. Bez njih, njegovi tumani su vuk sa iščupanim zubima. „Pronađi mi način da kučkini sinovi koji nas progone nestanu, a ja ću se vratiti do logora i videti kako su porodice”, kaže iznervirano Kublaj. „Do tada, ostaćemo ispred njih i nadaćemo se da ne srljamo u naručje nekog drugog plemića Sunga koji nas lovi.” „Želim da pošaljem malu, brzu grupu jahača u logor da donesu kopljišta”, kaže Urijang-Hadaj. „U ovom trenutku, čak i svega nekoliko hiljada strela predstavljalo bi razliku. Dvadeset brzih izviđača moglo bi da se provuče pored oružanih snaga Sunga.” Kublaj množi brojke u glavi i polako ispušta vazduh iz pluća. Ne sumnja da izviđači mogu da prežive odlazak do logora, ali povratak sa po jednim tobolcem ispod svake ruke, jednim na leđima i dva privezana za sedlo? Biće lišeni odbrane, lak plen za prvi konjički odred vojske Sunga koji ih opazi. Potrebno mu je mnogo više od dve hiljade strela. Potrebno mu je najmanje pola miliona. Najbolja kopljišta leže razasuta po bojnim poljima osamdeset kilometara iza njih, i već se krive od vlage i izlaganja sunčevoj svetlosti. Kublaj kipti od besa. Ponosi se svojom sposobnošću organizacije, ali su armije carstva Sung jednostavno nastavile da pristižu, ne pružajući njegovim ratnicima ni tren predaha.

„Moramo da pronađemo neki grad sa carskim kasarnama”, kaže. „Ope imaju ono što nam je potrebno. Gde su mape?” Bajar zavlači ruku u tuniku i vadi znojem umrljani pergament od kozje kože, tamnožut i preklopljen mnogo puta, tako da se vide beličaste linije kad ga otvori. Na mapi je prikazano desetak gradova obeleženih slovima ispisanih rukom nekog odavno pokojnog pisara. Bajar pokazuje na jednu oznaku sa druge strane planinskog venca na kojem su se iscrpljeni tumani ulogorili. „Grad Šaojang”, kaže dok pokazuje prstom. Znoj mu kaplje sa čela dok se naginje iznad mape, tako da se tamne mrlje šire po materijalu. Uz psovku, general obema rukama briše lice. „Onda je sve jasno”, kaže Kublaj. „Moramo da stignemo do tog grada, savladamo vojnu posadu i nekako uđemo u njihovu oružnicu pre nego što nas armija iza nas stigne, ili se meštani dignu na oružje i dokrajče nas.” Gorko se smeje na vlastite reči. Urijang-Hadaj progovara dok se Kublaj ponovo naslanja leđima na stenu. „Postoji šansa da je vojni garnizon već izvan gradskih zidina”, kaže zamišljeno. „Koliko nam je poznato, možda smo ih već potukli. Ili možda tragaju za nama, kao i svi ostali vojnici Sunga u regionu.” Kublaj se pridiže, trudeći se da razmišlja uprkos iznemoglosti. „Ako su vojnici u gradu, možda bismo mogli da ih izmamimo napolje, ako pošaljemo nekoliko ljudi na pijace da prošire lažne informacije o našem položaju. Glasine o mongolskoj armiji koja se nalazi osamdeset kilometara u pogrešnom pravcu svakako bi izmamile garnizon izvan gradskih zidina. Sada znamo da su neprijateljski vojnici dobili naređenja da napadnu čim nas primete. Sa pravim mamcem, ne mogu ostati u gradu.” „Ukoliko su uopšte tamo”, kaže Urijang-Hadaj. „Međutim, ako ignorišu vesti, zateći ćemo se kako čekamo da uđemo u neprijateljski grad dok nam se druga vojska munjevito približava sa leđa”, ističe Bajar. Iznenađuje ga što upravo on, od svih ljudi, poziva na oprez, ali se čini da je Urijang-Hadaj veoma zagrejan za ovu ideju. Kublaj ustaje, proteže noge i gleda niz planinsku padinu u odrede vojske Sunga koji marširaju za njima. Teren je toliko krševit i brdovit da ne mogu da napreduju ništa brže od onih koji ih progone. Zahvalan je bar na tome, ako ništa drugo. Pokret mu bistri misli i tiho zviždi najbližem starešini mingana, a zatim trza glavom u pravcu putovanja. Vreme je da ponovo uskoče u sedla.