Conn Iggulden - 05 Osvajac (SR)

„Majka”, kaže Sorhatani. „Sve majke su budale kad je reč o sinovima. Peremo ih i dojimo, očekujući da nam do kraja života budu zahvalni na tome.” Sorhatani se kikoće, a raspoloženje joj se istog trena popravlja. Torogena se smeši skupa s njom, iako su je sinovljeve zapovesti duboko povredile. „Nije zapretio da će tebe poslati iz grada, Sorhatani”, kaže Torogena. „Nije, zato što još uvek izdašno zasipa pažnjom mog sina Mongea. Postavio ga je za orloka. To je više nego što je Monge ikad želeo. Kunem ti se da to nikad nismo planirali, nikada.” „Znam. Gujuk je prihvatio moj savet, barem ovaj put. Monge vodi poreklo direktno od Džingisa, a tumani će ga verno slediti. Moj sin mu u potpunosti veruje, Sorhatani. To je važno.” Sorhatani ne odgovara. Istina je da se Monge uzdigao u toku Gujukove prve godine na mestu kana, kao što je i predvidela. Kublaj, međutim, nikada neće predvoditi vojsku dok je Gujuk kan. Nešto u dvojici muškaraca izvlači na površinu ono najgore u svakom od njih. Dvaput je poslala Kublaja iz grada na neki beznačajni zadatak, da se ne bi upropastio u Gujukovom prisustvu. Nerviraju jedan drugog poput dve mačke, a ni ona niti Kublaj to ne mogu zadovoljavajuće da objasne. Povremeno želi da je Gujuk pošalje nazad u domovinu mongolskog naroda, dalje od vreline i smrada i gužve u Karakorumu, dalje od politike koja uništava svaki spokojan dan. Pa čak i u tome, sumnjičava je. Ne veruje da je Gujuk ceni kao savetnika, a jedno sećanje na njegovog oca je i dalje muči. Godinama ranije Ogedaj ju je pitao da se uda za njegovog sina. Još uvek se stresa od nelagode kad pomisli na to. Ogedaj je bio suviše dobar čovek da je prisili na udaju, ali Gujuk se ne bi ustezao. Kako stvari trenutno stoje, zavičaj mongolskog naroda će nakon njene smrti pripasti Mongeu ili možda nekom drugom sinu, ako napiše testament a njena poslednja volja bude ispoštovana. Može samo da se nada da će se Gujuk zadovoljiti da vlada odvojenim kanatima. Pa ipak, čini se da on nema tu vrstu vizije. Zapravo, Torogenin sin joj deluje kao pohlepna budala koja će pokušati da ugrabi sve za sebe. Srce joj se cepa zbog toga što vidi da jedan toliko zgodan mladić ima toliko mnogo mračnih mesta u sebi. Moć kod nekih ljudi izvlači ono najbolje u njima na površinu, ali Gujuk ne pokazuje nikakve znakove takvog rasta. To je još nešto o čemu ne može da razgovara sa Torogenom. Žena još uvek oplakuje smrt svog muža i postavila je sina da vlada nacijom. Nije na

Sorhatani da joj ukazuje na slabosti njenog sina. Svega nedelju dana ranije Gujuk je odbio da primi izaslanstvo kneževa iz Koreje i umesto toga je otišao u lov sa prijateljima. Nesvesno se mršti dok se priseća napetog sastanka sa korejskim kneževima. Rečima i poklonima je pokušala da ublaži uvredu njegovog odsustva, ali je mogla da vidi bes u njihovim nemim pogledima. Kada se Gujuk danima kasnije vratio u grad, poslao je svog kancelara Jao Šua da sasluša njihove zahteve. To je mogla i sama da uradi, da joj je dao ikakvo ovlašćenje. Sećanje joj tera besno crvenilo u obraze. Jedanput je ignorisala njegove hvalisave sluge i silom se probila u Gujukove privatne odaje. Nadala se da će moći da ga natera da uvidi kako život ne može da bude samo dugačka gozba ili lov sa prijateljima. Kan mora da vlada nacijom svakog dana, da donosi odluke koje ne mogu da se donesu bez njega. Kad mu je to kazala, Gujuk nije pokazao ni trunke skrušenosti ili pokajanja. Umesto toga joj se nasmejao u lice i otpustio je na način sračunat da uvredi. To, takođe, neće da spomene Torogeni, naročito ne sad kad žena odlazi, nakon što je njeno životno delo okončano. Sorhatani shvata da će joj nedostajati prijateljica, ali su oduvek postojale teme koje se nije usuđivala da spomene. Čini joj se da bi skrenula sa uma da nema Kublaja, okružena budalama i lažima i savezima. Njen sin je barem sasluša. Kublaj upija nove informacije i poseduje uvide koji je i dalje zapanjuju. Čini se kao da zna sve što se dešava u gradu, zbog čega sumnja da ima mrežu uhoda jednako razgranatu kao što je njena. Ali, čak je i on zabrinut u poslednje vreme. Gujuk nešto planira, a naređenja neprestano teku između palate i tumana. Njegovi ratnici svakog dana vežbaju pucanje iz topova na ravnici ispred grada, sve dok se čitavim Karakorumom ne proširi miris baruta. Sorhatani ima čoveka voljnog da otvori i pročita poruke kurira, ali su one neretko zapečaćene. Otvoriće ih ako to bude zahtevala, ali bi to značilo njegovu smrt, a ona ne želi olako da ga odbaci. Sama činjenica da je nešto tajna trebalo bi da joj kaže mnogo toga, ali se ipak oseća kao da luta kroz maglu. Čini joj se kao da je Kublaj možda nešto saznao, ili je barem sposobniji da pretpostavi šta je posredi. Odlučuje da večeras razgovara s njim. Torogena i Sorhatani dižu pogled kad začuju bat koraka Gujukovih gardista. Torogena ustaje sa uzdahom, gledajući u daljinu kao da sa sobom može da ponese sećanje na grad. Dok gardisti nepomično stoje u blizini, dve žene se grle. Zaprežna kola, konji i sluge čekaju da je odvedu u daleku

palatu na reci Orhon. Leto prolazi, a Sorhatani misli kako njenoj prijateljici nikad neće biti dozvoljeno da se vrati natrag u Karakorum. Gujuk nije mogao da sakrije zadovoljstvo kad je izdao naređenje, iako ga je uvio u lepe reči i komplimente. „Posećivaću te”, kaže Sorhatani, boreći se sa emocijama. Ne može da obeća da će obaveštavati Torogenu, ne dok nedaleko odatle stoje ljudi koji će Gujuku preneti svaku izgovorenu reč. Torgena se osmehuje, mada su joj oči blistave od suza. Postavila je sina na položaj kana, a za to je nagrađena izgnanstvom, svejedno kako to Gujuk nazivao. Čini se kao da su laži i savezi sve što uspeva na suvom kamenju ovog grada. Sorhatani gleda kako Torogena odlazi praćena gardistima, krhka i pogrbljena figura naspram njihove mladosti i snage. Najednom strahuje da je Torogeninim odlaskom uklonjen jedan od njenih zaštitnika. Uprkos neprestanom lovu, razvratu i razuzdanostima, Gujuk je odlučan u nameri da učvrsti svoju moć i položaj. Ne može da bude spokojna dok razmišlja o budućnosti. Čak ne može ni da se vrati natrag u zavičaj, osim ako joj Gujuk to ne dozvoli. Oseća se kao da spava u sobi sa gladnim tigrom, nikad ne znajući kada će zver skočiti i rastrgnuti je. U daljini čuje grmljavinu topova i blago se štreca. Monge je tamo napolju i nadgleda svoje ljude dok uvežbavaju ratne veštine. Tiho se moli za bezbednost svojih sinova pod novim kanom. Gujuk šeta kroz prazne hodnike palate. Zna da je zaplašio sluge naređenjem da mu ne izlaze na oči. Danima ranije naleteo je na jednu mladu sluškinju presporu da mu se skloni sa puta. Brecajući se, izrekao je naredbu bez razmišljanja. Previše su naviknuti na dostojanstveno ponašanje: brzinu hoda starijih ljudi, a pogotovo njegovog oca. Nameravao je da nova naređenja potraju svega nekoliko dana, dok se sluge ne naviknu da skaču čim se kan pojavi na vidiku. Umesto toga je otkrio da ga izuzetno zabavlja da gleda kako muškarci i žene bezglavo jurcaju na svakom ćošku, ubeđeni da su im životi u opasnosti ako on samo baci pogled u njihovom pravcu. Gujuk ubrzava korak, cereći se dok sluge uleću u bočne prostorije dalje niz hodnik, a vest da se kan šunja hodnicima palate prenosi se brzinom šumskog požara. Ne zastajući, otvara bronzana vrata i ulazi u dvoranu za prijem.

Sorhatani je tamo, baš kao i Jao Šu, stari kancelar njegovog oca. Desetak drugih dvorana čeka na red i trude se da ne pokažu kako već pola dana čekaju u toj prostoriji pre nego što se kan udostoji da se pojavi. Sve ih ignoriše i hoda preko kamenog poda do pozlaćene stolice sa umetnutim lazurnim kamenjem, blistave na dnevnoj svetlosti koja dopire kroz visoke prozore. Barem je vazduh osvežen povetarcem koji duva izvana. Navikao se na kineski običaj kupanja, a zadah neopranih telesa u zatvorenim sobama ga nagoni na povraćanje. Sorhatani proučava svaki detalj njegovog ulaska, pažljivo kontrolišući izraz svoga lica. Može prva da progovori, ali su se ona i Jao Šu za vreme dugog čekanja dogovorili o redosledu. Ponovo oseća žaoku uvrede, kao da ona nema pametnijeg posla nego da čeka dok se Gujuk igra mačke i miša sa poslugom. Međutim, ne sme da pokaže ništa od svoje frustracije. Mora da upamti da je Gujukova reč zakon, da može da joj oduzme zemlje ili život na prvi znak gneva na njenom licu. Možda je i bolje što će Jao Šu otvoriti današnje savetovanje. Starac je usavršio dvorsko ponašanje i manire, a ona retko kad može da vidi emocije ispod njegove bezizražajne maske na njegovom licu. „Gospodaru kane”, počinje Jao Šu dok se približava Gujuku i duboko klanja. U šaci drži svežanj pergamenata, a Gujuk ih zlovoljno posmatra. „Postoji sijaset odluka koje samo kan može da donese.” Čini se kao da će mu Gujuk odgovoriti, ali Jao Šu nastavlja da govori pre nego što kan uspeva da otvori usta. „Guverner istočne Koreje zahteva da smesta pošalješ jedan tuman da odbije napade pirata koji pljačkaju njegove obale. Ovo je treći put da šalje emisare u Karakorum.” Jao Šu pravi pauzu da dođe do daha, ali se Gujuk samo namešta udobnije na sedištu. „Nastavi, Jao Šu, šta još?”, pita ga prijazno. „Imamo tumane u kineskim teritorijama, gospodaru. Da im pošaljem poruku preko kurira da mu priteknu u pomoć?” Gujuk odmahuje rukom. „Dobro, dobro, pošalji dva tumana. Šta još?” Jao Šu iznenađeno trepće što zatiče Gujuka u ovako dobrom raspoloženju. Brzo nastavlja da priča, rešen da iskoristi povoljnu okolnost dok još može. „Ovaj... guverner oblasti Si Sja tvrdi da su razrezani porezi previsoki. U seoskim predelima je izbila epidemija kuge i izgubio je otprilike polovinu radnika na poljima. Moli da godinu dana bude oslobođen plaćanja nameta kako bi se područje oporavilo.”

„Ne, on je moj vazal.” „Gospodaru, ako mu uslišimo molbu, biće nam snažniji saveznik u budućnosti.” „A rezultat toga biće da će svaki seljak kukumavčiti pred mojim vratima. Rekoh ne, kancelaru. Pređi na sledeću stvar.” Jao Šu klima glavom i žustro prelistava papire u rukama. „Imam više od osamdeset zahteva za brakom, gospodaru.” „Odvoji ih u stranu. Pročitaću ih natenane u mojim odajama. Postoje li neki od posebnog značaja?” „Ne, gospodaru”, odgovara Jao Šu. „Onda nastavi.” Sorhatani može da vidi kako Jao Šu postaje sve uzrujaniji. Gujuk je u prošlosti bio lenj, jedva maskirajući nestrpljenje na licu dok njegovi savetnici razgovaraju. Donošenje odluka ovolikom brzinom ne liči na njega, a ona se pita šta to Gujuk pokušava da im demonstrira. Od odvratnosti koju oseća prema kanu prevrće joj se stomak. Njegov otac ne bi tako olako ignorisao vest o epidemiji kuge u svojim zemljama, kao da hiljade mrtvih uopšte nisu bitne, kao da pošast ne može da se proširi. Sluša dok Jao Šu priča o potrebi za brodogradnjom i čuje podrugljivi prizvuk u Gujukovom glasu kad odbije da potroši neophodna sredstva za izgradnju brodova. Međutim, imaju obalu u kineskim zemljama, a izvan kanata postoje narodi koji jašu na talasima koristeći veštinu koju Mongolci ne mogu ni da zamisle. Jao Šu govori o desetak tema i svaki put dobija munjevit odgovor. Sorhatani ječi sebi u bradu kad čuje neke od njih, ali je to ipak bolje od učmalosti prethodnih meseci. Svet neće stajati u mestu dok Gujuk lovi u društvu svojih lepuškastih prijatelja. Svetlost napolju se menja, a Gujuk naređuje slugama da mu se donesu hrana i piće, iako ignoriše potrebe ostalih osoba u dvorani. Konačno, nakon nekoliko sati, Jao Šu se povlači nazad, a Sorhatani je slobodna da govori. Dok korača napred, vidi kako Gujuk suzbija zevanje. „Mislim da je bilo dosta za danas”, kaže. „Bićeš prva sutra ujutru, Sorhatani.” „Gospodaru”, kaže zaprepašćeno dok se žamor nezadovoljstva širi kroz prepunu dvoranu za prijem. Gujuk ne sme da priušti da ignoriše mnogobrojne važne ljude koji su doputovali izdaleka kako bi ga videli. Prisiljava se da nastavi da govori. „Gospodaru, dan je još uvek mlad. Možeš

li barem da mi kažeš da li je Batu odgovorio na moje pozive? Dolazi li u Karakorum da položi zakletvu?” Gujuk zastaje dok izlazi iz prostorije i okreće se ka njoj. „To je posao koji se ne tiče mojih savetnika, Sorhatani”, odgovara nezadovoljnim glasom. „Držim sve pod kontrolom.” Smeši se neprijatno, a Sorhatani se po prvi put pita da li je on uopšte poslao naređenje Batuu. „Nastavite sa poslom”, dobacuje im preko ramena, stigavši do vrata. „Nacija ne spava.” Sluge bude Sorhatani u osvit zore narednog jutra. Još uvek poseduje niz odaja u palati, dobijene dok je pomagala Torogeni da prebrodi krizne godine koje su usledile nakon Ogedajeve smrti. Gujuk još uvek nema petlju da joj ih oduzme, premda ona misli da će se to dogoditi čim učvrsti moć. Uspravlja se u sedeći položaj u krevetu kad sobar zakuca na vrata, pognute glave kako ne bi video svoju gospodaricu. Niko u naciji ne spava nag, ali se Sorhatani prepustila kineskoj navici odlaska na počinak samo u tankoj svilenoj odeždi, i došlo je do nekoliko mučnih scena pre nego što su sluge naučile njene navike. Zna da nešto nije u redu čim u dovratniku ugleda muškarca umesto neke od mladih žena koje joj svakog jutra pomažu da se okupa i odene. „Šta je bilo?”, pita ga pospano. „Vaš sin Kublaj, gospodarice. Kaže da mora hitno da razgovara sa vama. Rekao sam mu da se vrati pošto se obučete, ali on neće da ode.” Sorhatani suzbija osmeh kad vidi čovekovu jadno prikrivenu razdraženost. Kublaj ume tako da utiče na ljude. Jedino ga prisustvo njenih ličnih stražara sprečava da ne uleti u njene spavaće odaje. Navlači tešku odeždu i privezuje je oko struka, dok izlazi u prostoriju osvetljenu mekim sivilom praskozorja. Cvokoće kad ugleda Kublaja tamo, odevenog u tamnoplavu svilenu odoru. Njen sin podiže pogled dok ona ulazi u sobu i gleda kroz prozor ka izlazećem suncu. „Napokon, majko!”, kaže, mada se smeši što je vidi raščupanu i još uvek pospanu. „Kan odvodi tumane iz Karakoruma.” Pokazuje rukom ka prozoru, a ona prati njegov pokret, zureći prema ravnici. Njene odaje su dovoljno visoko da može da vidi daleko i nazire tamne obrise konjanika koji jašu u borbenom poretku. Na pamet joj pada

način na koji senke oblaka leti klize preko terena, ali joj se usta skupljaju u tanku liniju, a misli odjednom bistre. „Da li ti je Gujuk kazao da odvodi tumane dalje od grada?”, pita je Kublaj. Sorhatani odmahuje glavom, premda je boli da prizna sinu kako joj se kan nije poverio. „To je... čudno”, kaže tiho Kublaj. Sorhatani susreće njegov pogled i pokretom ruke šalje sluge da skuvaju svež čaj. Zajedno ih gledaju dok odlaze, a Kublaj se vidno opušta kad ostanu sami. „Mislim da bi ti Gujuk rekao da je posredi nekakvo prikazivanje moći, ili da ih naprosto obučava”, kaže joj Kublaj. „Zna da će polovina gradskog življa izaći iz toplih postelja da ih posmatra kako odlaze. Ne postoji nikakav način da se vojska premesti u potaji. Gujuk to zna.” „Onda, kaži mi šta on to zapravo radi?” „Priča se da će se zaputiti na zapad da isproba nove ljude, da ih veže za sebe pomoću teških marševa i izdržljivosti u planinama. Svi trgovci na pijaci su čuli istovetnu priču, što mi pobuđuje sumnjičavost. Čini mi se kao priča koju je neko podmetnuo.” Sorhatani obuzdava nestrpljenje dok njen sin razmišlja o svim mogućnostima, pre nego što se naposletku usredsredi na jednu. Poznaje ga dovoljno dobro da bude sigurna u njegovu procenu. „Batu”, kaže najzad Kublaj. „Moga da je on u pitanju. Munjevit udarac da se ukloni jedini čovek koji nije položio zakletvu novom kanu.” Sorhatani na trenutak sklapa oči. I dalje su sami, ali u palati zidovi imaju uši, a ona se primiče bliže sinu i šapuće: „Mogu da ga upozorim.” Kublaj se odmiče od nje, gledajući je direktno u oči. „Rizikovala bi živote svih nas”, kaže dok saginje glavu ka majčinoj kao da je teši. Čak ni skriveni posmatrač ne bi bio siguran da razgovaraju dok joj Kublaj mrmlja u kosu, udišući njen miris. „Treba li da sedim skrštenih ruku i posmatram kako ti ubijaju rođaka?”, pita ga Sorhatani. „Ako je to kanova volja, kakav izbor imaš?” „Ne mogu da stojim po strani i posmatram, a da ne pružim Batuu priliku da utekne. Kuriri mogu da stignu do njega pre Gujukove vojske.” Kublaj odmahuje glavom. „To bi bilo veoma opasno. Glasnici bi se sećali da su preneli poruku. Ako Batu pobegne, Gujuk će krenuti natrag niz

lanac kurira sve dok ne stigne do tebe. Ne mogu da dozvolim da to učiniš, majko.” „Mogu da naredim nekom slugi da odnese poruku do štala u gradu.” „Kome ćeš verovati kada kan dođe ovamo razjaren, tražeći izvor? Sluge mogu da budu potkupljene, ili mučene dok na kraju ne progovore.” Ćuti izvesno vreme, a pogled mu se gubi u daljini. „To se može učiniti pomoću jahača voljnog da koristi konje kurirskih postaja, a koji pri tome ipak nije jedan od njih. Niko drugi nije dovoljno brz da na vreme upozori Batua. Ako si sigurna da želiš to da uradiš.” „Trebalo je da on postane kan, Kublaju”, kaže Sorhatani. Kublaj je hvata za ruke, skoro bolno. „Majko, ne smeš to da govoriš, čak ni meni. Palata više nije bezbedno mesto.” „Tačno tako, Kublaju. Sada svuda unaokolo postoje špijuni. Pre nepunih godinu dana nisam morala da vodim računa o tome šta pričam i razmišljam o tome hoće li neki naparfemisani dvoranin otrčati do svog gospodara kako bi mu šaptao na uvo. Kan je poslao Torogenu van Karakoruma. Ja neću dugo potrajati, sad kada je njegovo oko na meni. Pusti me da ga osujetim u ovome, sine moj. Pobrini se da se to desi.” „Ja ću odneti poruku Batuu”, kaže joj Kublaj. „Tako neće biti nikakvih papira, nikakvih tragova.” Očekuje da će se ona raspravljati, ali Torogena shvata da ne postoji niko drugi i klima glavom, uzmičući od njega. Oči joj blistaju od ponosa dok progovara normalnim glasom. „Vrlo dobro, Kublaju. Idi u ravnicu i posmatraj odlazak tumana. Ispričaj mi sve kad se predveče vratiš nazad u grad. Želim da čujem sve detalje.” Skriveni slušalac ne bi čuo ništa što bi ga uznemirilo, mada oboje znaju da se Kublaj neće vratiti u grad. „Monge će biti sa kanom”, kaže joj Kublaj. „Ala mu zavidim.” „On je kanov orlok, njegov najodaniji sledbenik”, odgovara Torogena. Ne mora da izgovori upozorenje. Monge nikad ne sme saznati za njihov pokušaj da spasu Batua. Takva tajna se ne može poveriti Kublajevom starijem bratu.

6 Gujuk je svestan da izgleda naočito dok jaše na belom ždrepcu iz kanatskog krda koje je nasledio. Uprkos noćnim gozbama prepunim vina i raskošnih jela, mladost ga održava vitkim, sagorevajući posledice njegovih neumerenosti. Sa sobom ne vodi ogromnu povorku zaprežnih kola sa zalihama koje su vojsci potrebne za dug pohod, održavajući što je duže moguće mit o vežbanju u planinama. I pored toga, svaki njegov ratnik vodi po dva-tri rezervna konja. Između njih ima dovoljno zaliha i udobnosti da učini putovanje prijatnom razonodom pre nego tegobnim zadatkom. Lako mu je da zamisli svog dedu kako jaše istim zemljama, sa izviđačima ispred i vojskom iza sebe. Priseća se velikog pohoda na zapad sa Cubodajem i bezmalo oseća nostalgiju što ponovo jaše s vojskom. Istina je da su krenuli na put sredinom jutra umesto ranom zorom, budući da je trebalo vremena da mu dobovanje u glavi umine i da mu se stomak primiri. Jaše zakrvavljenih očiju, ali mu napor bistri glavu i uskoro je opet gladan. Dodiruje trbuh dok jaše, užasavajući se pojave prvih naslaga sala. Prelazak tri i po hiljade kilometara svakako će ga održati vitkim i ojačati stomačne mišiće. Raspoloženje mu se kvari dok prelazi pogledom preko ravnica ispred sebe. Mora da bude diskretan, mada mu se povremeno čini da svi generali znaju njegove tajne. Pa ipak, uzdržava se od potpune iskrenosti, ma koliko da to želi. Monge nije daleko iza njega, a Gujuk u tom ozbiljnom i strogom licu vidi sve ostale koji bi ga osudili zbog njegovih sklonosti. Ponovo razmišlja o Mongeovoj materi, nasmešenoj lisici koja je potčinila njegovog oca svojoj volji. Želi da je se ratosilja, ali teško da može proterati majku tako istaknutog čoveka. Mozak mu grozničavo radi dok jaše, tonući u maštarije u kojima šapatom izriče svoje želje nekom ratniku od poverenja, a Sorhatani naprosto nestaje. Postoje ljudi koji ne bi preispitivali kanovu zapovest, mada bi ih to koštalo života. Opija ga moć da naredi tako nešto, ali on još uvek zazire od nje. Drži jezik za zubima najbolje što ume, sve dok napor ne postane skoro neizdrživ. Gujuk se uz štrecanje trza iz sanjarenja kad sa leve strane začuje treštanje bojnih rogova. Podiže pogled i vidi kako dva tumana napadaju spuštenih kopalja, kao što su to od jutros učinila već sijaset puta. Konjanici

jašu punim galopom tri-četiri kilometra, a zatim staju i puštaju konje da pasu dok ih ostali sustižu. Posredi je javno lice njegovih manevara, a on ne može da se žali kako ga sve to zveketanje i vikanje nervira. Kad god se zaustave, hiljade ratnika postavljaju mete i vežbaju gađanje u punom galopu, izbacujući a zatim sakupljajući na hiljade strela. Izgledaju impresivno, a Gujuk je isprva ushićen što pod svojom komandom ima takvu silu. Krajem prve nedelje sve to mu je postalo bljutavo i dosadno, premda prekraćuje dosadu zamišljajući kako je Batu privezan za neku metu. Od same pomisli na Batua mu ključa krv u žilama. Gujuk je satkao mrežu špijuna u poređenju s kojom sve što je njegov otac ikada kontrolisao izgleda beznačajno. Njegovi doušnici u Karakorumu svakodnevno sakupljaju na hiljade razgovora i na kraju svakog dana podnose izveštaj starešini uhoda, koji zatim obaveštava lično Gujuka. Čak i u tumanima, ljudi dovoljno nesmotreni da kritikuju svog kana bivaju dovučeni pred njega da odgovaraju za svoje budalaste reči. Pa ipak, niko ne kritikuje Batua. Ljudi pričaju kako je on bio Cubodajev miljenik, Džingisov unuk koji nije uprljao ruke politikom i pogodbama. Gujuk kipti od besa dok se priseća detalja. Obični ratnici su naučili da drže jezik za zubima, čak i kada su među prijateljima. Bujica pristižućih informacija je presušila u potočić nakon prvih kazni za primer ostalima, ali Gujuk i dalje osluškuje. Naredio je da se ljudi privežu za stubove i nasmrt pretuku. Naredio je da se dvojica usmrte pod izgovorom da su podsticali ljude na pobunu i nelojalnost prema kanu. Gledao je kako jednom čoveku gvozdenim kleštima čupaju jezik pre nego što je ubijen. Ovlaš se smeši na to sećanje. Više neće biti sličnih priča. Siguran je da takvi događaji ne mogu da podriju njegov autoritet. Štaviše, misli da su ga kažnjavanja zapravo uvećala. Ne škodi da ljudi znaju da će njihov kan sprovoditi svoju volju podjednako svirepo kao što je to nekad činio Džingis. Ratnici ga se plaše i to je sasvim na mestu. Neće bežati od neprijatelja dok ih kan posmatra. Gujuk jaše na zapad sa armijom sto šezdeset kilometara, zaustavljajući se dva dana zarad uvežbavanja borbenih formacija i juriša. Trećeg jutra usmerava vojsku ka severu, prema ruskim zemljama koje je njegov otac tako budalasto dodelio neprijatelju. Shvata da je to pokvarena grana porodice. Batuov otac je bio izdajnik, a čovekove mane su se prenele na njegovog sina. Između Gujuka i Batua nikad ne može postojati poverenje, čak ni ako ga pozove u Karakorum i primi njegovu zakletvu vernosti. Takva loza bi zatrovala novu naciju i najbolje ju je saseći i spaliti do korena. Misli

na svoju majku i Sorhatani, sestre u manipulisanju njime. Nijedna ne bi razumela njegovu potrebu da ukloni svoje protivnike. Ostavljanje Batua na miru nije delo dostojno velikog već slabog kana, previše uplašenog da dela. Gujuk se osmehuje. Daće primer koji će osvetliti put napred, demonstraciju moći svima onima koji žele da ispitaju snagu novog kana. Neka je svi vide! Od kneževa u Koreji do Arapa i zapadnih naroda. Neka ljudi čuju za Batuovu smrt i oklevaju dok razmatraju odupiranje mongolskoj naciji. Batuova kob će biti javna i užasna. Prenosiće se od usta do usta preko pustinja, planina i zelenih livada. Batu će biti Gujukova lomača na planinskom vrhu, njegova poruka svim vazalnim državicama. U tome, Batu će sasvim dobro služiti svog kana. Sa udaljenosti od tri i po kilometra, Kublaj posmatra prolazak vojske - dugačku i prašnjavu povorku ljudi i konja. Opasno je zaći im u vidokrug, ali on poznaje obrasce izviđanja jednako dobro kao i bilo ko drugi i izbegava skaute, izdaleka prateći kanovu vojsku. U tome mu pomaže činjenica što nije jedini živ čovek na ravnici. Kretanje tolikog broja ratnika i konja izvodi čobane i siromašne porodice iz domova, tako da se često mogu videti na obodima, hitro se sklanjajući sa kanovog puta. Kublaj je odeven u staru, štrokavu dolamu, a lice i ruke su mu bezmalo skroz crni od naslaga blata i prljavštine. Nada se da može proći kao jedan od pastira ako ga Gujukovi izviđači otkriju. Dok leži u visokoj travi, rukom miluje tamnu njušku svog pastuva. Životinja leži potrbuške na zemlji i obrazom dodiruje tlo, baš kao što je istrenirana. I pored toga, konju je potreban njegov dodir da ostane u takvom neprirodnom položaju. Vodnjikave smeđe oči ga posmatraju, a Kublaj ne može da spreči životinju da maše repom, terajući muve i odajući njegov položaj. Niko nije potpuno bezbedan u vidokrugu tumana i njihovih izviđača, ali on mora da zna. Poruka koju je upamtio će doneti smrt mnogima ako je kan ikad sazna. Kublaj zna da mora da se uveri da li je ona uopšte potrebna. Ako kan maršira sa vojskom dalje od Batuovih zemalja, jednostavno će se vratiti natrag u Karakorum. Niko je nikad više neće spomenuti. Tumani su tog jutra krenuli na sever. Karakorum je ostao daleko iza njih, a Kublaj ih posmatra sa sve većim besom, ubeđen da konačno shvata kanovu pravu nameru. Čak i tada, on čeka i posmatra kako bi se uverio da

se tumani neće vratiti ili zaustaviti kraj nekog jezera da napoje životinje. U bisagama nosi zalihe suvog mesa i mleka i, ako mora, može da prevali dvaput veću razdaljinu od one koju Gujukovi tumani svakodnevno prelaze. Kanova vojska u najboljem slučaju prelazi šezdesetak kilometara dnevno, retko kad polazeći na put pre podneva i putujući bez žurbe. Kublaj ih posmatra, nadajući se da greši, sve dok više ne može da negira istinu. Kada mu poslednji red konjanika nestaje sa vidika, tapše pastuva po njušci, terajući ga da skoči na noge. Životinja se odmarala čitav dan, ali ne može da izbezumljeno jaše po noći. Ako konj slomi nogu na krševitom terenu, Kublaj neće moći da ih ponovo sustigne i na vreme upozori Batua. Naredno jutro ga zatiče jedva dvadeset pet kilometara severno od Gujukove vojske, dok se bliži seocetu smeštenom pokraj potoka u podnožju niskih brežuljaka. Zaliha vode mu se smanjila, te stoga odlučuje da se zaustavi i kupi zalihe od seljana. Okolna brda su prazna i zna da će jahati čitav dan bez prestanka. Polako se približava omalenom selu, vodeći računa da pastiri mogu da vide da je sam. Razapeta su svega četiri mala šatora, ojačana drvetom i pretvorena u postojanija i trajnija staništa. Mimoilazi smradnu nužničku jamu i sam sebi klima glavom, uviđajući da su porodice siromašne ali čiste. Njegovo prisustvo nagoni u bekstvo stado koza, a njihovo nervozno blejanje budi meštane jednako dobro kao i lajanje psa čuvara. U roku od svega nekoliko sekundi, dva muškarca stoje pred njim sa nategnutim lukovima. „Platiću vam za hranu i napuniću mešinu vodom iz vašeg potoka”, kaže glasno. Muškarci razmenjuju poglede, a jedan neodlučno klima glavom. Kublaj se tapše po maloj vrećici srebrnih novčića na kuku, privlačeći njihove poglede ka maču koji nosi za pojasom. Oba pastira pilje u njegovo oružje, a Kublaj se pita jesu li ikad ranije videli dugačko sečivo. U očima im vidi pohlepu i sa nelagodom čita poglede koje upućuju jedan drugom. Pretpostavlja da ovi ljudi zarađuju koji novčić više pljačkanjem svake osobe dovoljno budalaste da prođe ovim putem i u rukama još uvek drže lukove dok je njegov na leđima. Odlučuje da ne sjaše i ne pruži im priliku da ga zaskoče. „Donesite mi dovoljno hrane za nekoliko dana i ostaviću vas”, kaže. Zavlači ruku u vrećicu s novcem i vadi dva srebrna novčića. Muškarci spuštaju lukove, a jedan kreće napred da uzme novac dok drugi pomno

posmatra, i dalje podozriv. Kublaj izvlači noge iz uzengija dok pruža ruku nadole. Očekuje napad, ali je ipak iznenađen kad ga muškarac grabi za dugački rukav dolame i pokušava da ga obali iz sedla. Kublaj šutira i pogađa čoveka čizmom u bradu, a napadač se tetura unazad krvavih usta, budući da je pregrizao sebi jezik. Drugi zabezeknuto bulji i podiže luk, ali Kublaj mamuza konja napred, izvlači mač iz korica i spušta vrh sečiva do čovekovog vrata. Utom čuje nov glas, koji osorno postavlja pitanje. Usuđuje se da podigne pogled sa prestrašenog čoveka kojem drži mač pod bradom, a steže mu se oko srca. Dvojica Gujukovih izviđača su se sa druge strane približili maloj naseobini dok se on zamajavao sa seljanima. Kublaj vraća mač u korice i smesta silazi s konja, a mozak mu grozničavo radi. Ne može da utekne od takvih ljudi. Oni su naviknutiji od njega da jašu na duge razdaljine i sustići će ga pre smiraja dana. Proklinje sebe zbog počinjene greške, a zatim pronalazi savršenu smirenost koju je godinama ranije naučio pod tutorstvom kanovog kancelara. Nema vajde od panike, pa brzo donosi odluke dok stoji i čeka da mu priđu bliže. Izviđači su oprezni, ali ispred sebe vide samo trojicu muškaraca u tuči, od kojih jednom lipti krv iz usta. Približavaju se lakim kasom, a Kublaj blago opušta ramena, zabašurujući svoju visinu dok pogrbljeno petlja oko uzengija. Štrokav je kao i dvojica seljana, a odeća mu je otrcana kao i njihova. Jedino se njegov mač ističe, ali se nada da ga izvidnici neće previše pomno zagledati. Dvojica lopova se duboko klanjaju kanovim izviđačima, a on sledi njihov primer, pretvarajući se da je zabezeknut time što vidi tako važne ljude. „Ne mrdajte”, kaže im oštro jedan izviđač. Njegov saputnik ostaje na odstojanju od nekoliko koraka, ali im prvi prilazi bliže. Kublaj pretpostavlja da je stariji po činu, odavno naviknut na ovlašćenja koja nosi položaj kanovog čoveka. „Šta se ovde dešava?”, osorno pita izviđač. Stariji je nego što je Kublaj očekivao, ali mršav kao saraga uprkos poznim godinama. Kublaj brzo progovara. „Samo običan nesporazum, gospodaru”, kaže pognute glave. „Rasprava o nekim kozama koje kupujem.” Krajičkom oka vidi kako povređeni pastir otvorenih usta zija u njega. Izviđač bi mogao da padne u iskušenje da kazni lopove za primer, pa čak i da ih svu trojicu odvede do kana. Ali ga nimalo neće zanimati da rešava

neke lokalne razmirice. Kublaj se samo nada da će seljani držati jezik za zubima i pustiti ga da se razgovorom postara za izviđače. „Ja podsecam uši svojim životinjama, dva reza, kao što možete da vidite”, Kublaj nastavlja da govori i pokazuje rukom ka obližnjim životinjama. Izviđač se ne osvrće, odveć iskusan da dozvoli da mu pažnja odluta. „Moji rođaci rade to isto, a lepo sam im rekao kako će to dovesti do... ovaj... nesporazum kao što je ovaj, gospodaru. Životinje su moje, mogao bih da ih prepoznam zatvorenih očiju. Vi ste kanov čovek, gospodaru. Ako možete da presudite u ovom sporu, bio bih vam zahvalan.” Kublaj nastavlja da brblja, a izviđač se vidno opušta, ceri i okreće ka svom sadrugu. Čoban sa okrvavljenim ustima pokuša da nešto kaže, ali se Kublaj obrušava na njega. „Začepi gubicu, Hakane, sve ovo je tvoja krivica. Poznajem tu smeđu kozu kao što poznajem vlastito dete.” Oba pastira zabezeknuto zure u ludaka koji im se obraća na takav način, ali izviđači već gube zanimanje za svađu. Kublaj nastavlja da gleda u zemlju i priča, igrajući ulogu svom veštinom koju poseduje. „Gospodaru, ako biste samo mogli da ostanete dok sakupim životinje koje meni pripadaju, uputiću stotinu molitvi nebeskom ocu za vaše zdravlje. Žena mi je ponovo trudna. Siromašni smo, a ja ne mogu da dozvolim da izgubim svoje najbolje koze za rasplod.” „Ajmo odavde”, kaže izviđač svom mlađem sadrugu. Izgubio je zanimanje za tri odrpanca koji stoje i prepiru se nasred druma. Kublaj nastavlja da ih preklinje dok se okreću i odlaze, ali mu pada kamen sa srca. Napokon ostaje sam sa dvojicom pastira. Obojica pilje u njega kao da gledaju besnog psa. Čovek sa krvavim ustima pljuje krv na zemlju i progovara, iako ga taj napor skupo košta. „Ko si ti?”, uspeva da prozbori. „Običan putnik namernik”, odgovara mu Kublaj. Mišići su mu već dugo napeti i spremni za napad, a ruke mu se tresu dok ih opušta. „Potrebni su mi hrana i voda, kao što rekoh. Sad, ako vam i dalje pada na pamet da me orobite, drugi put neću biti milostiv prema vama. Jedan povik će ih prizvati natrag.” Pastiri instinktivno gledaju u pravcu u kojem su izvidnici odjahali, i čini se da im se ta pomisao nimalo ne dopada. Na zaravnima postoji malo

pravde. Čak je i udaljeno prisustvo kanovih ljudi sasvim dovoljno da im utera strah u kosti. Radije nego da okrene leđa pastirima, Kublaj ponovo uzjahuje i kasom jaše za njima dok mu pune mešinu vodom i sastavljaju maleni zavežljaj sveže skuvane jagnjetine i crnog hleba. Hrana miriše izvrsno, ali neće sesti da obeduje sve dok ne ostavi kanovu vojska daleko iza leđa. Batuova zemlja se nalazi više od hiljadu šeststo kilometara dalje ka severu, ali nije dovoljno da stigne do njega svega nekoliko sati pre kanove armije. Kublaj je smrknut kad ponovo krene na put, tražeći pogledom bilo kakav znak izviđača u daljini. Kako bi mogao da pobegne, Batuu će biti potrebno sve vreme koje Kublaj može da mu pruži.

7 Tokom tri dana napornog jahanja, Kublaj goni konja do potpune izmoždenosti. Životinja pase travu u snu, ali nikad nema dovoljno vremena da se oporavi pre nego što ponovo bude uzjahana. Kublaja boli čitavo telo dok se četvrtog dana putovanja penje u sedlo. Nema žuljeve izviđača, a veliki delovi kože na zadnjici i donjim leđima su mu odrani. Svako jutro je prava agonija sve dok kraste ne otpadnu, a rane se smire u tup bol koji traje celog dana. Nema pojma koliki je deo puta tačno prešao, zna samo da je kanova vojska daleko iza njega. Batu je sa sobom poveo čitav tuman ratnika i njihovih porodica kada je otišao u svoje nove zemlje. U međuvremenu je njihov broj svakako porastao, a toliko mnoštvo se ne može tako lako sakriti. Kublaj očekuje da pronađe tragove njihovog prisustva, premda je to izazov za neki drugi dan. Njegov trenutni problem jeste to što mu je konj zabrinjavajuće izgubio na težini, znoji se i luči žućkastu pljuvačku. Vreme je da isproba plan koji je izgledao toliko jednostavno u Karakorumu i upotrebi usluge kurirskih postaja. Iz bisaga vadi niz malih praporaca ušivenih u tkaninu. Navlači ih preko sedla i ponovo određuje svoj položaj na osnovu okolnih brda. Na vidiku nema žive duše, ali je tridesetak kilometara ranije ugledao kurirsku stanicu i pošao drumom utabanim kopitama kurirskih konja. Poslednji put gleda u svoje stvari i štreca se od umora u kostima. Nijedan kurir ne jaše sa zalihama. Težina je sve. Sa grimasom otvara kopče na bisagama i pušta da zalihe padnu na zemlju. Njegov luk je sledeći, a dugo u ruci drži mač pre nego što ga stavlja na vrh gomilice kože i odeće. Na neprijateljskoj teritoriji, bez oružja se oseća bespomoćno kao novorođenče, ali nema drugog izbora. Zadržava samo kožnu torbicu koju može da priveže na leđa, upravo onakvu kakve nose skoroteče. Čak je napisao i neškodljivo pismo adresovano na lažno ime koje može da pokaže ako ga zaustave i pretraže, mada je to malo verovatno. Niko ne staje na put kuririma. Iz pukog hira seče bisage na trake, a zatim njima čvrsto umotava mač u kanijama, tvoreći smotuljak koji može da sakrije. Sečivo je dragoceno i, iako sumnja da će ga ikad ponovo videti, jednostavno ne može tek tako da ga ostavi u prašini namernicima ili, još gore, kanovim izviđačima kad prođu ovim drumom jašući za njim.

Kublaj uvodi konja u obližnji šumarak i čeka suton. Treba da pređe još svega nekoliko kilometara, a želi da stigne u kurirsku postaju u smiraj dana ili, još bolje, noću. Džingis lično je odredio da razdaljinu između postaja bude tačno četrdeset kilometara. Neke od njih su već toliko dugo funkcionalne da se između njih protežu široki drumovi, a porodice su sebi sagradile domove od opeka i gline. Leđima se naslanja na deblo drveta sa uzdama obmotanim oko desne šake. Kad se budi, drveće oko njega je u mraku. Nema pojma koliko je vremena prošlo, i psuje dok ustaje i poseže rukom ka sedlu. Njegov pastuv rza i odmiče se, tako da mora da ga pljusne po njušci kako bi ga umirio. U roku od nekoliko trenutaka je ponovo na putu, jašući lakim kasom i osluškujući noć u potrazi za znacima života. Mesec je nisko na nebu i zahvalan je na tome što je noć još uvek mlada. Nedugo potom ispred sebe vidi svetla u mraku i opet tera konja u galop. Praporci na sedlu glasno zveckaju u mraku pri svakom koraku njegovog konja. Kurirska stanica je omalena, sagrađena od kremena i krečnjaka u divljini, sa svega nekoliko pomoćnih zgrada i kaldrmisanim dvorištem. Glasnici pale baklje kad ga čuju kako dolazi, a Kublaj samouvereno ujahuje u dvorište, videći dvojicu muškaraca koji ga čekaju. Jedan drži mešinu za vodu, a drugi pladanj sa komadima mesa koji se puše i sa kojih još uvek kaplje vrela voda iz kotlića. Drugog konja već izvode iz konjušnice i pripremaju ga dok on silazi. „Ko si ti?”, pita ga iznenada čovek sa poslužavnikom u rukama. „Dolazim iz Karakoruma, sa hitnim porukama”, breca se Kublaj. „Ko si ti?” „Izvini”, uzvraća čovek. I dalje deluje sumnjičavo, a Kublaj vidi kako zagleda konja na kojem je dojahao. Kublaj nije prvi čovek kome pada na pamet da na takav način ukrade kurirskog ponija, ali potencijalne lopove obično odaje kvalitet konja koje dovode. Vidi kako čovek preko volje klima glavom. Međutim, ponovo mu se obraća dok Kublaj uzima i žvaće parčiće vlažne ovčetine. „Ako dolaziš iz Karakoruma, onda svakako poznaješ starešinu kurirske stanice u gradu.” „Teridena?”, pita ga Kublaj punih usta. „Krupnog hrišćanina sa riđom bradom? Dobro ga poznajem.” Pitanje je lak test za mladića odraslog u gradu, iako mu srce bubnja kao ludo u grudima na pomisao da bude otkriven. Trudeći se da sakrije

ukočenost i bol od rana od jahanja, penje se na odmornog konja i namešta malu torbu na leđa dok prihvata mešinu i otpija nekoliko gutljaja airaga pomešanog s vodom. Piće je jeftino i kiselo, ali mu greje utrobu. Dahće dok dobacuje mešinu natrag. Od tog trenutka nadalje, hraniće se isključivo u kurirskim postajama. „Reći ću mu da ovde držite dobre konje”, kaže dok uzima dizgine i kreće lakim kasom prema kamenoj kapiji. Osoblje stanice već rasedlava i timari pastuva na kojem je dojahao. Životinja se puši na svetlosti buktinja, a niko se ne trudi da mu odgovori. Kublaj se smeši i zariva pete u bok životinje, terajući je na drum koji vodi ka severu. Varka je uspela i uspeće ponovo. Mora, ako želi da ostane ispred kanove armije. Nijedna poruka ne putuje brže od kurira. Sve dok lično na razgovara sa Batuom, čovek će biti potpuno nesvestan opasnosti koja mu preti. Dok Kublaj odlazi, čovek iz kurirske stanice zamišljeno zuri za njim. Nikad ranije nije video žute oči poput njegovih. Priča se da je Džingis imao takve oči. Čovek se češe po ugrizu buve na obrazu, izgubljen u mislima. Posle izvesnog vremena, sleže ramenima i nastavlja s radom. Četvorica muškaraca već tri dana osmatraju stazu, naizmenično loveći u parovima, tako da svake noći imaju svežu zečetinu za paprikaš. U blizini postoji ogromna jazbina zečeva i sasvim je lako postaviti zamke iznad rupa. Imaju dobar pogled na drum koji vijuga kroz planine, te stoga prekraćuju vreme razgovorom, kockanjem ili naprosto popravljanjem stare opreme. Znaju da njihova zamena treba da stigne za dva dana i bliže se kraju službe. Bilo je malo uzbuđenja. Samo jedna porodica putujućih trgovaca je prošla tuda, a njih nije zanimala jeftina roba u njihovim malim zaprežnim kolima koje je vukao prastari jednooki poni. Sa grubim smehom i udarcem nogom, otposlali su ih na put. „Neko dolazi”, kaže Parik, najmlađi među njima. Ostala trojica prilaze obodu malenog logora, gledajući naniže u puteljak u isto vreme pazeći da ne promole glave. Lukovi su im dobro umotani i zaštićeni od vlage, a tetive su skinute kako ne bi izgubile elastičnost. Svejedno, svaki čovek ima druga oružja nadohvat ruke. Začas mogu imati strelu spremnu da poleti. Zure nadole i proklinju jutarnju izmaglicu koja skriva okolni krajolik od pogleda, naizgled izlazeći iz samog kamenja pre nego što ispari.

Uprkos izmaglici, vide usamljenog muškarca koji polako hoda i vodi na ularu kljakavog konja. Glava mu je pognuta i liči na bilo kog siromašnog ratnika, koji se tetura natrag kući nakon mnogih noći provedenih u lovu ili traganju za odbeglom životinjom. I pored toga, posmatrači su postavljeni na taj drum kao prva linija odbrane i sumnjičavi su prema svakome ko naiđe. Najstariji, Tarijal, video je više nego dovoljno zaseda i bitaka. Jedino on ima ožiljke na podlakticama, a ostala trojica se okreću ka njemu dok čekaju njegovu odluku. Zvuk se u planinama prenosi daleko, a Tarijal nečujnim pokretom ruke šalje samog Parika duž grebena. Momak će motriti da li im se još neko prikrada, a takođe će omogućiti drugi hitac iz skrovišta ako nešto pođe naopako. Ostali čekaju sve dok Parik ne stigne do mesta odakle može da vidi osamsto metara duž planinske staze. Mladić podiže otvoren dlan, jasno uočljiv sa tolike udaljenosti. Znak da je sve čisto. Tarijal se opušta. „Samo jedan čovek. Ostanite ovde i ne kradite mi hranu. Sići ću dole da ga sačekam.” Ne trudi se da sakrije svoje napredovanje dok silazi niz kamenitu liticu. Zapravo, namerno pravi što više buke može kako ne bi unervozio stranca. Godinama ranije je prisustvovao pogibiji oficira njegovog jaguna na patroli u Samarkandu. Oficir je čučao skriven u senkama dok su lopovi pljačkali prodavnicu. Dok je jedan kradljivac prolazio pored njega, oficir je izašao iz senke i spustio mu tešku šaku na rame, nadajući se da će ga nasmrt preplašiti. Trik je uspeo, ali mu je lopov u uspaničenom refleksu zario bodež u rebra. Tarijal se smeši dok se priseća lica oficira. Kad konačno stiže do puteljka, stranac je dovoljno blizu da može da mu razabere crte lica. Došljak je visok, neobično visok. Deluje iscrpljeno, i jedva podiže stopala sa zemlje dok korača. Konj je prekriven debelim slojem prašine, kao i stranac, i ćopa na prednju desnu nogu. Kublaj oseća Tarijalov pogled i podiže glavu. Šaka mu pada na kuk, ali tamo nema mač i, sa grimasom na licu, podiže slobodnu ruku u vazduh da pokaže kako nije naoružan. „Kurir?”, pita ga Tarijal. „Da”, odgovara Kublaj. Kivan je na sebe zbog toga što je tako slepo ušetao u brda. Izgubio je pojam o vremenu, pa čak i o broju konja koje je razmenio u kurirskim postajama duž puta. A sada šačica drumskih razbojnika može da raščini sve što je postigao. Ne po prvi put, žali što je ostavio oružje za sobom.

„Kome je namenjena poruka?”, pita ga Tarijal. Nešto u vezi sa ovim čovekom nije onako kako izgleda, premda ne može da kaže tačno šta. Kroz naslage prljavštine koja ga pokriva, glasnikove bledožute oči gnevno gledaju u njega i više no jedanput ruka mu se spušta do boka, kao da je naviknut da nosi mač. Neobično, za skoroteču koji uvek putuju nenaoružani. „Niko ne zaustavlja kurire”, kaže mu strogo Kublaj. „Poruka nije namenjena tebi, ko god da si.” Tarijal se ceri. Čovek nije mnogo stariji od mlađanog Parika, ali govori kao osoba naviknuta na autoritet. Ponovo, to je veoma čudno za običnog kurira. Ne može da odoli a da mu ne postavi još koje pitanje, čisto da vidi njegovu reakciju. „Čini mi se kao da bi uhoda kazala isto to, doduše”, kaže Tarijal. Kublaj na tren podiže pogled ka nebu. „Špijun na kurirskom konju, sa kožnom torbom? Bez ičega vrednog na sebi, ako mogu da dodam.” „Oh, mi nismo lopovi, momče. Mi smo vojnici. Postoji razlika. Ne uvek, priznajem, ali uglavnom.” Kublaj se iznenađeno uspravlja, a pogled mu seva. „Ko je zapovednik tvog mingana?”, pita kratko. „Moj starešina je udaljen otprilike sto šezdeset kilometara odavde, momče, stoga mislim da ga neću zamarati s tobom, ne danas.” „Reci mi njegovo ime”, breca se Kublaj. U svakom tumanu postoji svega deset mingana, a on zna kako se zove skoro svaki čovek u naciji koji zauzima taj položaj. Tarijal se roguši na ton mladićevog glasa, iako mu se u isto vreme čudi. Sam je, nenaoružan, udaljen stotinu kilometara od najbližeg naseljenog mesta, a ipak zrači autoritetom zbog kojeg Tarijal ponovo promišlja prve reči koje mu je uputio. „Ne ličiš mi na kurire koje sam ranije viđao”, kaže obazrivo. „Nemam vremena za ovo”, odgovara Kublaj, gubeći strpljenje. „Reci mi kako se zove, ili mi se sklanjaj sa puta.” Pre nego što Tarijal uspeva da mu odgovori, Kublaj cima dizgine i kreće pravo ka ratniku. Tarijal okleva. U iskušenju je da obori jahača. Niko ga ne bi krivio zbog toga, ali mu neki instinkt samoočuvanja zaustavlja pesnicu. Od prvih razmenjenih reči, sve je pogrešno u vezi sa ovim susretom. „Zove se Kujildar”, kaže. Ako kurir pokuša da ga mimoiđe, Tarijal je uveren da može da ga savlada. Umesto toga, čovek staje i zatvara oči na

tren, klimajući glavom. „Onda je poruka za njegovog gospodara, Batua od Bordžigina. Samo za njegove uši i veoma hitna. Bolje da me odvedeš ka njemu.” „Trebalo je samo to da kažeš, momče”, uzvraća Tarijal, i dalje se mršteći. „Smesta.”

8 Nema mnogo razgovora dok Tarijal i Parik vode Kublaja kroz planine. Ostavili su samo jednog čoveka da pazi na drum, dok je poslednji od četvorice stražara odjahao napred da obavesti njihovog oficira. Kublajev ćopavi konj se odmara skupa sa ostalim životinjama, dok je umesto njega dobio najmanjeg među izviđačkim ponijima, plahovitu beštiju koja pokušava da ugrize svaki prst koji ugleda. Parik dodaje svoju mešinu s vodom neobičnom kuriru, ali se čini da ni Kublaj niti Tarijal nisu raspoloženi za priču i ignorišu njegova nastojanja da zapodene razgovor. Dok Tarijal jaše na čelu kolone, trojica jahača slede široku stazu koja vijuga uzbrdo. Kublaj u daljini vidi planine, ali ima samo neodređenu ideju o tome gde se nalazi, čak i sa mapama koje drži u glavi. Vazduh je čist i svež, a pogled mu puca kilometrima u daljinu dok jašu ili hodaju i vode konje na ularima. „Već sam izgubio čitav dan zbog tog bangavog konja”, kaže Kublaj nakon izvesnog vremena. „Moramo da idemo brže.” „Zašto?”, pita ga smesta Tarijal. Ljutito zuri u tajanstvenog kurira koji naređuje ljudima kao da su mu lične sluge. Jedva može da poveruje u način na koji Parik skoro staje u stav mirno svaki put kada ga neznanac pogleda. Nijedan kurir nije toliko naviknut na autoritet. Uveren je da je čovek sasvim sigurno nekakav oficir, možda na nekom privatnom poslu i da bez dozvole koristi kurirske stanice. Misli da mu stranac neće odgovoriti na pitanje - sve dok ovaj to ne učini, doduše preko volje. „Iza mene jaše neprijateljska vojska. Stići će ovamo za nedelju, najviše desetak dana. Tvoj gospodar će želeti svaki trenutak upozorenja koji mogu da mu pružim.” Parik blene otvorenih usta, a Tarijal prestaje da se mršti, najednom zabrinut. „Koliko je velika ta vojska?”, pita. Umesto odgovora, Kublaj zariva pete u slabine konja, terajući ga napred. „Saznaćeš kad prenesem poruku tvom gospodaru”, dovikuje preko ramena.

Tarijal i Parik se gledaju trenutak-dva, a zatim obojica mamuzaju konje u galop kako bi ga sustigli i prestigli. Dok Kublaj jaše, pokušava da proceni odbrambene mogućnosti okolnog terena. Čini se kao da je Batu podigao logor u udolinama između brežuljaka, osim ukoliko ga izviđači nisu lagali o udaljenosti. Ponovo misli na izveštaje koje je pročitao u biblioteci u Karakorumu. Pod Džingisom, tumani su nekad osvojili utvrđenje asasina i razorili ga kamen po kamen. Nikakva tvrđava koju je Batu možda sagradio ne bi mogla da se odupre duže od te. Kublaj mu donosi najgore moguće novosti, da Batu mora da preseli svoj narod. Sa dolaskom kanove vojske, Batu mora da pobegne i nastavi da beži, sa veoma malim šansama da ga ne uhvate i ne ubiju. Izviđači ga sada vode preko grebena i kotlina kudikamo bržim tempom. Većina okolnih brda je gusto pošumljena. Postoje uzane životinjske bogaze i oni ih prate, ali će šuma usporiti Gujukovu armiju i primorati je da putuje u jednoj koloni. Očekivaće zasede i zamke, pa će izgubiti dane. Kublaj odmahuje glavom dok jaše kroz pomrčinu, a baldahin od grana skriva sunce od pogleda. Gubi pojam o vremenu i razdaljini koju su prevalili, ali sunce zalazi kad stižu do unutrašnjeg prstena izviđačkog kampa, a Tarijal se zaustavlja da napuni mešinu s vodom, isprazni bešiku i zameni konje. Kublaj silazi sa konja da učini isto, a kosti mu škripe. Oseća neprijateljske poglede Batuovih ratnika koji klimaju glavom Tarijalu i Pariku. Na tom vlažnom mestu živi desetak ljudi, i smenjuju se na neprekidnoj straži. Kublaj sumnja da iko može da se približi Batuu a da on za to ne dozna, ali mu to neće mnogo pomoći. Umorno se penje na novog konja i prati Tarijala i Parika, ostavljajući iza sebe neveliki izviđački logor. Mrak se spušta ubrzo potom, a on je u potpunosti dezorijentisan. Da Tarijal ne predvodi povorku, zna kako sam nikad ne bi uspeo da pronađe put. Šuma je naizgled beskrajna i počinje da sumnja da ga Tarijal namerno vodi zaobilaznim putevima, kako ne bi mogao da pronađe put natrag ili dovede nekog drugog. Jašu čitavu noć, sve dok Kublaj ne zadrema u sedlu dok njegov konj hoda, a glava mu se klima u ritmu konjskih koraka. Nikad u životu nije bio toliko umoran. Poslednje staze nestaju, a Kublaj počinje da se pita da li se Tarijal izgubio. Ne mogu da vide zvezde pomoću kojih bi mogli da se orijentišu, a sve izgleda kao san na javi dok konji prelaze preko nevidljivih prepreka i probijaju kroz žbunje gonjeni oštrim naredbama trojice jahača. Grane i trnje ih grebu dok se zavlače dublje u šipražje.

Zora polako sviće, a siva svetlost vraća šumu u stvarnost. Kublaj je natopljen znojem i jedva može da drži glavu uspravno. Leđa ga strahovito bole i naizmenično se uspravlja i savija u sedlu, pokušavajući da otupi oštricu bola. Tarijal ga posmatra sa jedva prikrivenim prezirom, ali sa druge strane, izviđač nije naporno jahao čitav mesec, sagorevajući rezerve snage i oskudno se hraneći. Kublaj je stigao do tačke kada iz dna duše mrzi Batua, bez ikakvog razloga. Svestan je da čovek nikad neće ceniti ono što je preživeo kako bi mu doneo vesti o dolasku Gujukove armije, a gnev u njemu raste zajedno sa sunčevim svetlom. Trenutno, bes je jedino što ga drži u sedlu. Dok sunce izlazi, čini mu se kao da se nemoguće zamršeno klupko drveća od prethodne noći polako proređuje. Dugo i naporno putovanje već postaje niz nepovezanih, neobičnih sećanja. Kublaj podiže lice ka sunce koje sve toplije greje, a kad otvori oči zakrvavljene od umora, vidi da su konačno izašli iz šume. Sa druge strane šume prostire se blago zatalasana udolina. Kublaj napreže oči i vidi kako u daljini ponovo počinje zid drveća. Pred njim se ne nalazi prirodna livada, već rezultat dugogodišnjeg rada nebrojenih hiljada ljudi koji su raščistili zemlju na kojoj su Batuove porodice mogle da se na miru nasele. Oko njih, šuma se proteže kilometrima unaokolo u svim pravcima. Kublaj se po prvi put pita kako će Gujuk pronaći ovo mesto. Među hrastovima i bukvama, uopšte ne može da namiriše dim njihovih vatri. Njihov dolazak ne prolazi neopaženo. Čim tri konjanika izbiju iz šume, logorom odjekuju povici i krici upozorenja. Ratnici se okupljaju između zbijenih čadora i kuća i jašu ka njima. Kublaj otresa umor, znajući da mora biti bistrog uma na predstojećem sastanku sa Batuom. Uzima mešinu i prska se mlakom vodom po licu, a zatim žestoko trlja čekinje na obrazima. Može samo da zamisli koliko nečisto i bedno izgleda. Njegovo prerušavanje u siromašnog kurira je postalo stvarnost. Ratnici na odmornim konjima im prilaze lakim kasom, izgledajući budno i na oprezu. Kublaj masira očne duplje dok im se konjanici približavaju, pokušavajući da ublaži glavobolju. Zna da uskoro mora nešto da pojede, ili će se onesvestiti u toku popodneva. Zapovednik jaguna otvara usta da progovori, a Kublaj podiže ruku u vazduh.

„Zovem se Kublaj od Bordžigina, Batuov rođak i princ mongolske nacije.” Svestan je da se Tarijal i Parik trzaju u sedlima i okreću ka njemu. Nije im rekao svoje ime. „Smesta me vodite vašem gospodaru. Želeće da čuje šta imam da mu kažem.” Oficir zatvara usta uz škljocanje zuba, trudeći se da pomiri ideju o princu sa štrokavim prosjakom kojeg vidi pred sobom. Neznančeve žute oči besno gledaju kroz sloj prljavštine na licu, a zapovednik se naglo priseća opisa Džingisa koje je čuo. Klima glavom. „Pođi sa mnom”, kaže i okreće konja. „I hranu”, mrmlja Kublaj, prekasno. „Želim hranu i možda malo airaga ili vina.” Ratnici mu ne odgovaraju, a on kreće za njima. Tarijal i Parik ga razrogačenih očiju posmatraju kako odlazi. Osećaju se odgovornim za njega, i nevoljni su da odu i vrate se natrag na svoj samotni stražarski položaj u brdima. Nakon izvesnog vremena, Tarijal razdražljivo uzdiše. „Možda ne bi bila loša ideja da ostanemo ovde i saznamo šta se događa. Trebalo bi barem da okvasimo grlo pre raportiranja.” Dok Kublaj ulazi u Batuov logor, opaža široke puteve od utabane zemlje između domova. Pojedina staništa su šatori u stilu koji poznaje, ali je mnogo više naseobina sagrađeno od drveta, možda čak i od ogromnih stabala posečenih prilikom krčenja šume. Ima ih na hiljade. Batuovih prvobitnih deset hiljada porodica odgajile su decu tokom godina života u divljini. Očekivao je usamljeni logor, ali pred sobom vidi naciju u procvatu. Drveta ima u izobilju, a građevine su visoke i čvrste. Zainteresovano gleda u zgrade sa dva sprata i pita se kako bi njihovi stanari pobegli u slučaju požara. Kamen je ovde redak, a čitav logor miriše na borovinu i hrastovinu. Shvata da mu umorne misli lutaju kad se oficir zaustavi ispred velikog doma smeštenog otprilike u središtu logora. Sa ogromnim olakšanjem, Kublaj vidi Batua koji stoji pred hrastovim vratima, naslanjajući se leđima na drveni stub ruku prekrštenih na grudima. Dva krupna psa izviruju kroz vrata da vide stranca, a jedan od njih potmulo reži pre nego što Batu pruža ruku i mazi ga po ušima. „Bio si tek dečak kad sam te poslednji put video, Kublaju”, kaže Batu, a bore oko očiju mu se mreškaju kad se osmehne. „Dobro došao u moj dom. Dajem ti pravo gostoprimstva.”

Kublaju klecaju kolena dok silazi sa konja i umalo da se ruši na zemlju. Snažne ruke ga hvataju i pridržavaju, a on mrmlja zahvalnicu nekom neznancu. „Unesite ga unutra pre nego što se sruši”, čuje kako Batu govori. Batuov dom je veći nego što deluje spolja, možda zato što nema mnogo unutrašnjih zidova. Najveći deo je otvoren prostor, sa drvenim stepenicama koje vode do platforme za spavanje na jednom kraju, umnogome nalik seniku nad njima. Pod je pretrpan divanima, stolovima i stolicama, nemarno razbacanim unaokolo. Kublaj ulazi ispred dvojice ratnika i zastaje na pragu kako bi mu psi pomirisali ruku. Čini se kao da prihvataju njegovo prisustvo, mada ga jedan posmatra jednako podozrivo kao i dvojica muškaraca iza njegovih leđa. Stoji strpljivo dok ga stražari pretresaju u potrazi za oružjem, znajući da neće ništa pronaći. Dok čeka, vidi glave dece koja sa drugog nivoa vire nadole u njega. Smeši im se, a ona nestaju. „Izgledaš iscrpljeno”, kaže mu Batu nakon što ratnici završe pretres. Batu nosi dugačak nož na boku, a Kublaj primećuje da je spreman da ga potegne na prvi znak nevolje. Batu nikad nije bio budala, a u naciji se prepričava legenda o tome kako je Džingis jedanput ubio čoveka oštrom pločicom oklopa, kada su svi mislili da je razoružan. Nema mnogo pretnje u Kublajevoj dugačkoj odori koja bazdi na ustajalu mokraću i znoj. „To nije bitno”, kaže Kublaj. „Donosim poruku iz Karakoruma. Od moje majke tebi.” Pravo je olakšanje izgovoriti reči koje toliko dugo skriva. „Mogu li da sednem?”, pita. Batu blago crveni. „Naravno. Sedi ovde.” Naređuje da se donesu čaj i hrana, a jedan ratnik trkom odlazi da izvrši naređenje. Drugi stražar je niski, žilavi muškarac sa kineskim crtama lica i slepim belim okom. Čovek zauzima mesto kraj vrata, a Kublaj vidi kako mrtvim okom namiguje deci iznad njih pre nego što se zagleda pravo ispred sebe. „Hvala ti”, kaže Kublaj. „Bilo je to dugo putovanje. Voleo bih da su vesti lepše. Majka mi je kazala da te upozorim da Gujuk dolazi. Odveo je armiju izvan grada. Pratio sam ih nekoliko dana sve dok se nisam uverio da putuju na sever. Ostao sam ispred njih, ali nisu više od nedelju dana iza mene, ako i toliko. Žao mi je.” „Koliko tumana Gujuk ima?”, pita ga Batu.

„Deset, a svaki čovek ima po dva-tri rezervna konja.” „Katapulti? Topovi?” „Ne. Jašu veličanstveno kao napadači. Sve zalihe nose na rezervnim konjima, barem one koje sam video. Rođače, moja majka mnogo rizikuje šaljući me ovamo. Ako se to sazna...” „Moja usta su zapečaćena, kunem ti se”, odgovara Batu. Pogled mu se gubi u daljini dok razmišlja o onome što mu je upravo rečeno. Pod nemim pritiskom Kublajevog pogleda, vraća se natrag i usredsređuje. „Hvala ti, Kublaju. Neću to zaboraviti. Voleo bih da imam više od nedelju dana da se pripremim, ali to će morati da bude dovoljno.” Kublaj trepće. „Gujuk ima sto hiljada ratnika. Ne misliš valjda da se boriš?” Batu se osmehuje. „Ne mislim da o tome treba da razgovaram sa tobom, rođače. Odmori se ovde nekoliko dana, jedi i povrati snagu pre nego što kreneš natrag u grad. Ako preživim, pokazaću svoju zahvalnost - prenesi majci moje pozdrave.” „Moj brat Monge jaše zajedno sa kanom”, kaže Kublaj. „On je orlok Gujukovih armija, a ti znaš da on nije budala. Budi razuman, Batu! Upozorio sam te kako bi mogao da pobegneš.” Batu ga posmatra i uviđa Kublajev strahoviti umor u načinu na koji sedi pogrbljeno za stolom. „Ako diskutujem o tome sa tobom, ne mogu te pustiti da odeš, razumeš li? Ako te Gujukovi izviđači zarobe, ionako poseduješ već previše informacija.” „Ne bi se usudili da me stave na muke”, kaže Kublaj. Batu samo odmahuje glavom. „A šta ako to Gujuk naredi? Imaš previsoko mišljenje o sebi, prijatelju moj. Pretpostavljam da je tvoja majka preživela samo zato što Monge tako odano podržava Gujuka. A na tom skutu ima mesta samo za jednog.” Kublaj donosi odluku, delimično zato što ne može da zamisli kako ponovo seda na konja, sa obzirom na to kako se trenutno oseća. „Ostaću ovde dok ne bude bezbedno da odem. A sada mi reci da ne razmišljaš o tome da napadneš kanovu vojsku - vojsku koja je zauzela Jenking, srušila utvrđenje asasina i ponizila avganistanska plemena! Koliko ti imaš, dvanaest hiljada ratnika uvrh glave, pri čemu su neki od njih još uvek neoprobani dečaci? To bi bilo samoubistvo.”

Hrana i čaj stižu, a Kublaj se kao izgladneli tigar baca na njih, a glad isključuje sve ostale brige. Batu pijucka čaj i pomno ga posmatra. Kublaj je poznat po inteligenciji. Čak je i Džingis zapazio čudo od deteta i rekao braći da se obrate Kublaju za rešenja svojih problema. Batu ne može da prenebregne njegovo mišljenje, kada je tako potpuno protiv njega. „Ako sad pobegnem, bežaću zauvek”, kaže. „Bio sam tamo u Mađarskoj, Kublaju, osam hiljada kilometara daleko od doma. Nema mnogo živih ljudi koji jednako dobro kao ja shvataju da se od kana ne može uteći. Gujuk će me proganjati do kraja sveta i uživaće u tome.” „Onda naredi svojim ljudima da se raštrkaju u stotinu različitih pravaca. Naloži im da odjašu duboko u ruske stepe kao pastiri. Reci im da zakopaju oklope i mačeve, kako bi barem preživeli. Ne možeš da pobediš, Batu.” „Šuma je ogromna...”, započinje Batu. Kublaj se vraća u život gutljajem slanog čaja i udara pesnicom po stolu kad mu upada u reč. „Šuma će ih samo usporiti, ali ne i zaustaviti. Džingis je prešao preko planina oko kineskog zida sa ratnicima kao što su ovi. Kažeš da poznaješ vojsku. Razmisli, onda. Vreme je da bežiš. Kupio sam ti nekoliko dana, dovoljno da ostaneš ispred njih. Pa čak ni to nije... Pa, to je sve što imaš.” „A ja sam ti zahvalan na tome, Kublaju. Već sam ti to rekao. Ali, ako pobegnem, koliko će ljudi u ovoj dolini još biti živo za godinu dana? Nekoliko hiljada? Nekoliko stotina, čak? Njihovi životi su posvećeni meni. Ove zemlje su moje, darovao mi ih je lično Ogedaj-kan. Niko nema pravo da mi ih oduzme.” „Zašto nisi došao u Karakorum? Da si tada kleknuo na koleno i položio zakletvu, ne bi bilo nikakve vojske na putu ovamo.” Batu uzdiše i trlja se šakama po licu. Na trenutak izgleda podjednako izmoždeno kao Kublaj. „Samo sam želeo da me ostave na miru. Nisam hteo da moji ratnici budu uzeti za neki besmisleni Gujukov rat. Podržavao sam Bajdura, Čagatajevog sina, ali je on na kraju izabrao da se ne bori za kanat. Ne mogu da kažem da ga krivim. Nisam očekivao da će se okupljanje održati bez mene, ali eto ti ga sad. Nazovi to taštinom, možda, ili naprosto greškom. Moglo se desiti i jedno i drugo.” „Ali nakon toga? Pošto je Gujuk postao kan, i dalje si mogao da dođeš.” Batuovo lice postaje bezizražajna maska. „Da spasem svoj narod, učinio bih čak i to. Kleknuo bih ispred tog naparfemisanog žapca i položio mu

zakletvu vernosti.” „Ali ipak nisi”, kaže Kublaj, uznemiren jačinom Batuovog kiptećeg besa. „Nije me pozvao, Kublaju. Ti si prva osoba iz Karakoruma koju sam video otkako je Gujuk izabran za kana. Izvesno vreme sam čak mislio da si došao da me pozoveš na zakletvu. Bio sam spreman na to.” Maše rukom kao da obuhvata čitav logor oko njih, baš kao pse i decu, porodice. „Ovo je sve što želim. Stari kan je mudro izabrao kada mi je podario ove zemlje. Znaš li to?” Kublaj ćutke odmahuje glavom. „Kad sam stigao ovamo”, nastavlja Batu, „zatekao sam šačicu natrulih šatora i drvenih domova, duboko u šumi. Bio sam zapanjen. Šta te stvari mongolske nacije traže tako daleko od domovine? Onda sam pronašao polomljeno sedlo, još uvek obeleženo simbolom mog oca. Ovo su zemlje u kojima se Ðoči naselio nakon što je pobegao od Džingisa, Kublaju. Duh mog oca je ovde, a premda to Gujuk možda nikad neće razumeti, ovo je moj dom. Da se samo držao podalje, nikad mu ne bih predstavljao pretnju.” „Ali on ipak dolazi. Spaliće ovaj logor do temelja”, kaže tiho Kublaj. „Upravo zbog toga moram da mu se suprotstavim.” Batu klima glavom sam sebi. „Možda će prihvatiti lični izazov, borbu između dva Džingisova unuka. Mislim da bi uživao u dramatičnosti takvog dvoboja.” „Gujuk će narediti da te načičkaju strelama pre nego što otvoriš usta”, kaže Kublaj. „Ne uživam u izgovaranju ovakvih stvari, Batu. Ali moraš da znaš da on nikad neće rizikovati vlastiti život. Odbaci te sumanute planove. Govoriš iz očajanja, razumem! Ali nemaš izbora...” Kublaj naglo prekida da priča, jer mu misao iznenada pada na pamet. Batu vidi kako mu je pažnja usmerena na neko unutrašnje mesto i naglo ga hvata za ruku. „Šta je bilo? Šta ti je maločas palo na pamet?” „Ma ništa, glupost”, kaže Kublaj, oslobađajući se njegovog stiska. „Dozvoli da ja to procenim”, kaže Batu. Kublaj naprečac ustaje, a jedan pas počinje da reži na njega. „Ne. Ne dozvoljavam da me požuruješ. Daj mi vremena da razmislim o tome.” Počinje da šetka tamo-amo po prostoriji. Ideja koja mu je pala na pamet je monstruozna. Zna da je previše naviknut na rešavanje problema u bezbednim međama grada, gde ne mora da razmišlja o posledicama. Ako to

izgovori naglas, svet će se promeniti. Drži jezik za zubima, odbijajući da kaže ijednu jedinu reč sve dok ne bude spreman. Batu ga gleda kako se šetka, jedva se usuđujući da se nada. Dok je bio dečak, Kublaj je bio omiljeni učenik kanovog kancelara. Kada bi govorio, čak su i veliki ljudi zastajali i slušali. Batu čeka u tišini i mršti se na jednog od svojih sinova kad dečak dopuzi ispod stola i sklupča mu se oko noge. Dečak sa poverenjem u očima gleda nagore u njega, ubeđen da mu je otac najhrabriji i najjači čovek na svetu. Batu bi voleo da je to istina. Budući da mu je teško da razmišlja pritisnut Batuovim nadanjima i potrebama, Kublaj bez reči izlazi napolje. Ratnik sa belim okom izlazi za njim i stoji u blizini, zureći. Kublaj ignoriše njegov pogled, odlazi na put i stoji nasred druma dok ljudi užurbano prolaze pored njega. Logor je uređen kao pravi grad, sa vijugavim putevima koji idu u svim pravcima. Smeši se u bradu kad shvati da nijedan od njih nije prav, kako neprijatelj ne bi mogao da njima juriša. Kao u logoru šatora, staze se uvijaju i krivudaju da zbune moguće napadače. Mesto zrači užurbanom energijom, od povika kojima prodavci hvale robu do zvukova izgradnje. Dok Kublaj stoji tamo, vidi dvojicu muškaraca koji tegle balvan na neko nepoznato odredište, gegajući se dok vuku deblo skoro preteško za njih. Dečurlija trčkara oko njega, poderani mangupčići još uvek blaženo nesvesni sveta odraslih. Ako Kublaj ništa ne učini, Batu će ili napasti Gujuka i biti uništen, ili će pobeći i kad-tad biti uhvaćen. Da li je odista prešao tolike stotine kilometara samo da posmatra istrebljenje Batuovih porodica? Međutim, Kublaj je položio zakletvu vernosti kanu. Zakleo se šatorima, konjima, solju i krvlju da će mu služiti. Njegova reč je gvozdena, a sada je uhvaćen između svoje reči i svoje potrebe. Najednom besan kao ris, šutira kamenčić na drumu. Neki deran iznenađeno ciči, kivno zureći u njega dok trlja bolno mesto na nozi. Kublaj ga uopšte i ne primećuje. Već je zanemario zakletvu upozoravajući Batua, ali može da živi s tim. Ono što sada razmatra je kudikamo gore. Kad se konačno okreće nazad, vidi Batua koji stoji sa belookim ratnikom u dovratniku, dok im psi leže pod nogama. Kublaj klima glavom. „Dobro, Batu. Imam još nešto da ti kažem.”

9 Gujuk obožava duge letnje večeri, kada suton traje čitavu večnost, obustavljen na sivoj svetlosti. Vazduh je čist i topao, a on se oseća spokojno dok posmatra silazak sunca ka zapadu i nebo obojeno u hiljade nijansi crvene, narandžaste i ljubičaste. Stoji na ulazu u šator i gleda u tabor svojih tumana. Postupak podizanja logora je uvek isti, uzdizanje grada u divljini. Sve što im je potrebno nose na rezervnim konjima. U vazduhu oseća miris pečenog mesa i začina i udiše punim plućima, osećajući se snažno. Dnevna svetlost će potrajati još dugo, a on je gladan kao vuk. Pokušava da se podsmehne vlastitoj predostrožnosti. On je kan - Džingisovi zakoni se na njega ne odnose. Gujuk skače na konja, uživajući u sopstvenoj energiji i mladosti. Lice mu se crveni. Dva zapovednika njegovih mingana nalaze se u blizini, trudeći se iz petnih žila da gledaju bilo gde osim pravo u njega. Daje znak slugi, a Anar mu prilazi sa lovačkim orlom. Ptica i čovek su ćutljivi od napetosti. Gujuk podiže desnu podlakticu na kojoj nosi dugačku kožnu navlaku od prstiju do lakata. Prihvata težinu ptice i vezuje kožni prsten za nogu orla. Za razliku od sokola, orao se uvek opire kukuljici. Ptica je gologlava, a oči joj se cakle od uzbuđenja. Na trenutak žestoko klepeće krilima, otkrivajući belo paperje ispod krila. Gujuk gleda u stranu, dalje od silovitog naleta vetra, sve dok ptica ne počne da se smiruje. Miluje je po glavi, na oprezu zbog velikog krivog kljuna koji može vuku da iščupa grkljan. Pošto se orao smiruje, Gujuk tiho zviždi, a jedan od oficira mingana prilazi mu pognute glave. Kao da čovek ne želi da vidi ništa, da ne zna ništa o onome što se događa. Gujuk se smeši na njegov oprez, shvatajući ga. Oficirov život je u njegovim rukama i može da naredi njegovo pogubljenje zbog jednog jedinog pogleda ili loše odabrane reči. „Večeras ću loviti na istoku”, kaže Gujuk. „Jesi li doveo izviđače?” Srce mu tuče kao ludo u grudima i glas mu zvuči promuklo, ali oficir samo klima glavom, ne progovarajući ni reč. Gujuk je sedam puta za mesec dana jahanja učinio istu stvar, ponesen strastima kakve nikada nije osetio sa svojom mladom ženom u Karakorumu. „Ako budem potreban, pošalji ljude pravo na istok.”

Oficir se klanja, ne podižući pogled. Gujuk odobrava njegovu diskreciju. Bez ijedne reči, kan klima glavom Anaru, a dvojica muškaraca lakim kasom napuštaju logor. Gujuk lako nosi orla na ruci, a ptica gleda napred. Dok prolaze pored ratnika, vidi samo pognute glave. Jaše visoko uzdignute glave dok izlazi na prostrani pašnjak. Tamo na desetine hiljada rezervnih konja brste travu, krdo toliko mnogobrojno da poput senke prekriva zemlju i svake noći pase visoku travu livade skoro do samog korena. I tamo ima ratnika koji provode noć čuvajući životinje. Jedan ili dvojica ga vide izdaleka i prilaze mu bliže, sve dok ne opaze da je to kan. U tom trenutku postaju slepi i gluvi, i okreću se kao da nisu ništa videli. Večernja svetlost počinje da bledi u mekane nijanse dok prolazi pored krda. Sa svakim pređenim kilometrom oseća kako mu deo tereta spada sa ramena i uspravlja se u sedlu. Vidi kako se senke izdužuju i, dok mu se raspoloženje popravlja, u iskušenju je da pojuri za njima, kao kada je bio dečak. Dobro se oseća što je u mogućnosti da ostavi po strani ozbiljnost života, makar i na neko vreme. To je, takođe, nešto što mu nedostaje svaki put kada se vrati natrag u logor. Nakon svakog povratka, uvek može da oseti kako ga dužnosti i obaveze obavijaju i guše poput debelog plašta. Dani su ispunjeni diskusijama o taktici, izveštajima i kaznama. Uzdiše na tu pomisao. Živi za zlatne trenutke daleko od svega toga, gde može da bude svoj čovek, barem na neko vreme. Otprilike desetak kilometara istočno od logora, Gujuk i Anar pronalaze potočić koji teče kroz ravnicu. Pored suvog korita raste nekoliko stabala, a Gujuk bira senovito mesto pored obale, uživajući u potpunom miru i osami. Takve stvari su mu dragocene. Vazda je okružen muškarcima i ženama, od trenutka kad otvori oči pa sve do zadnjih sastanaka na svetlosti buktinja pre nego što ode na počinak. Stajanje i slušanje žuborenja potoka i šuštanja povetarca predstavlja mu jednostavnu radost. Odvezuje kožni prsten sa nogu orla i čeka da se ptica spremi pre nego što podigne ruku i odbacuje je u vazduh. Orao se brzo uzdiže na moćnim krilima i kruži nebom trideset metara iznad njegove glave. Već je dockan za lov, a Gujuk misli da ptica neće otići daleko od njega. Odvezuje mamac i odmotava gajtan, posmatrajući je sa zadovoljstvom. Njeno tamno perje ima primese crvene boje i potiče iz loze jednako fine kao što je njegova, potomak ptice koju je Džingis lično uhvatio kad je bio dečak.

Počinje da brzo okreće mamac oko sebe, a gajtan je nevidljiv dok vrti težinu u sve bržim i bržim krugovima. Vidi kako orao iznad njegove glave kruži i ponire, nestajući na tren sa vidika iza brda. Smeši se, budući da zna orlovu taktiku. I pored toga, ptica ga iznenađuje, dolazeći mu s boka umesto iz pravca u kojem gleda. Krajičkom oka vidi zamagljenu mrlju koja usporava ispruženih krila dok hvata mamac i s prodornim krikom ga obara na tlo. Gujuk kliče, hvaleći pticu koja drži mamac pribijen uz zemlju. Rukom umotanom u kožu hrani je komadom svežeg mesa, a ptica ga pohlepno guta dok joj ponovo privezuje kožni prsten oko nogu i podiže sa zemlje. Da ima više dnevne svetlosti, krenuo bi u lov na lisicu ili zeca, ali se spušta noć. Ostavlja orla vezanog za jabuku sedla, ćutljivog i na oprezu. Dok Gujuk uvežbava pticu, Anar prostire debele pokrivače za konje na meko tlo livade. Mladić je nervozan, kao što je naučio da bude. Gujuk skida krutu kožnu rukavicu i izvesno vreme stoji u mestu, posmatrajući ga. Kada kan pokaže zube, to je spori osmeh grabljivice. Osmeh nestaje sa Gujukovog lica kad začuje topot kopita i slabašno zveckanje praporaca u daljini. Podiže pogled, besan kao ris zato što se neko usudio da dođe. Čak ni kuriri ne smeju da ga uznemiravaju te večeri. Stegnutih pesnica, stoji u mestu i čeka pridošlicu. O čemu god da je reč, otposlaće čoveka natrag u logor da sačeka jutro. Na trenutak se pita da li neka budala uživa u pomisli na to da uznemiri kana. Posredi je ona vrsta neotesane pakosti koja je toliko privlačna običnim ljudima, a Gujuk se zaklinje da će izvući ime iz drskog nametljivca. Uživaće u njegovom kažnjavanju zbog ove neslane šale. Na sivoj svetlosti sumraka, isprva ne prepoznaje Batua. Nije ga video otkako su se iz velikog pohoda na zapad vratili u Karakorum, a jahač se lakim kasom približava spuštene glave. Kada Batu najzad podigne glavu, Gujuk ga posmatra iskolačenih očiju. U tom trenutku shvata da je usamljeniji nego što je bio već godinama. Njegova dragocena vojska je van domašaja, predaleko da je pozove. Vidi kako se Batu smrknuto smeši i silazi s konja. Anar mu postavlja neko pitanje, ali ga Gujuk ne čuje dok trči prema svom ždrepcu i izvlači mač iz korica privezanih za sedlo. Orao se komeša, uznemiren dolaskom stranca. Gujuk nagonski odvezuje gajtan koji vezuje ptičje noge pre nego što se udalji nekoliko koraka, praveći sebi prostor. „Nema potrebe da žuriš, gospodaru”, doziva Batu. Čeka sve dok se ne uveri da Gujuk neće pokušati da pobegne, a zatim silazi sa konja. „Ovo se

već sprema vrlo dugo. Još nekoliko trenutaka neće škoditi.” Gujuk užasnuto vidi da Batu za pojasom nosi mač. Dok zabezeknuto zuri, Batu vadi sečivo iz kanija i pregleda oštricu. Gujuk u šaci drži sečivo od plavičastog čelika sa balčakom izrezbarenim u obliku vučje glave koji je nasledio. Mač se već generacijama nalazi u posedu njegove porodice, prenoseći se sa kana na kana. Crpi hrabrost iz težine oružja u šaci dok baca korice u travu pored sebe. Batu mu polako prilazi, savršeno uravnotežen, a svaki korak mu je siguran. Svetlost slabi, a mrak brzo pada, ali Gujuk vidi da mu oči blistaju. Reži, odbacujući strah. Mlađi je od Batua i obučavali su ga majstori mačevanja. Razmrdava ramena, osećajući prve graške znoja na čelu dok mu se rad srca ubrzava. On nije obično jagnje, da bude zaklan bez ikakve borbe. Čini se kao da Batu oseća njegovo samopouzdanje i zastaje, a onda baca kratak pogled ka Anaru. Gujukov sadrug šokirano stoji desetak koraka dalje, sa otvorenim ustima poput žedne ptice. Gujuk shvata da će i Anar takođe umreti ako Batu uspe u ovoj ludosti. Škrguće zubima i podiže mač. „Napašćeš kana nacije? Svog rođaka?” „Ne svog kana”, kaže Batu, prilazeći korak bliže. „Nisam ti se zakleo na vernost.” „Dolazim ka tebi da prihvatim tu zakletvu, Batu”, odgovara mu Gujuk. Batu ponovo zastaje, a Gujuku je drago što vidi da ga je zabrinuo. Značiće mu svaka mala prednost. Budući da nisu oklopljeni, obojica znaju da borba može da potraje svega nekoliko otkucaja srca. Možda bi dva majstora mačevanja mogla da neko vreme drže jedan drugoga na odstojanju, ali su za obične ratnike kao žilet oštra sečiva koja drže u rukama previše smrtonosna. Jedan jedini udarac može da raspori meso sve do kosti ili da odseče ud. Batu prolazi pored njegovog ponija, a Gujuk uzvikuje naredbu. „Udari!” Batu se hitro odmiče od životinje, očekujući da će se ritnuti. Obojica su videli bojne atove hrišćanske konjice, obučene da budu oružja u bici. Gujukov konj se ne mrda, ali umesto toga orao na njegovim leđima poleće raširenih krila. Istovremeno, Gujuk skače napred urlajući iz sveg glasa. Batu uplašeno zamahuje mačem ka ptici, a sečivo pogađa orla pre nego što kandže uspevaju da ga dokače. Krila skrivaju ranu od Gujukovog pogleda, ali ptica bolno kriči i ruši se bezmalo na njegova stopala. Ubada

vrhom mača ka Batuovim grudima i ushićeno uviđa da je Batuovo sečivo prenisko da blokira njegov udarac. Batu se izmiče u stranu i istrže mač iz tela ranjene ptice. Orao se ruši nauznak dok mu kandže i dalje paraju vazduh, a glava krivi da kljunom dohvati Batua. Na delić sekunde Batuova ruka je odmaknuta od tela, ispružena upolje. Gujuk je uložio svu snagu u napad i jedva uspeva da povrati ravnotežu, ali trza sečivo naviše, a oštrica zahvata Batua po rebrima dok se povlači unazad za još jedan udarac. Kroz poderotinu u tankoj dolami vidi krv. Batu psuje i povlači se izvan njegovog domašaja, dalje od ptice i njenog gospodara. Gujuk se osmehuje, iako u sebi besni zbog štete pričinjene njegovom orlu. Ne usuđuje se da spusti pogled nadole ka ptici, ali se njeno kričanje već stišava. „Jesi li mislio da će ovo biti lako?”, ruga se Batuu. „Ja sam kan nacije, rođače. U sebi nosim Džingisov duh i imam njegov mač. On neće dopustiti da padnem od ruke nekog prljavog izdajnika.” Ne skidajući pogled sa Batua, Gujuk doziva preko ramena: „Anare! Uzmi konja i odjaši natrag u logor. Dovedi moje gardiste. Dokusuriću ovog lešinara dok vas čekam.” Ako se Gujuk nadao da će isprovocirati Batua da ga napadne, želja mu se ispunila. Dok Anar prilazi svojoj beloj kobili, Batu juri napred, a mač mu je živ u ruci. Gujuk podiže mač da blokira napad i stenje od siline udarca. Samopouzdanje mu je poljuljano i uzmiče korak-dva pre nego što se zaustavlja. Priseća se jedne od najranijih lekcija mačevanja, da kad čovek jednom počne da se povlači, veoma mu je teško da stane. Batuovo sečivo se kreće prebrzo da ga Gujuk vidi i jedino ga obuka iz detinjstva spasava dok instinktivno odbija u stranu još dva udarca. Mačevi se susreću uz zveket, a Gujuk oseća kako mu desna ruka trne od siline udarca. Zgađeno shvata da teško diše, dok Batu zatvorenih usta bez prestanka deli udarce. Gujuk zaustavlja još jedan napad koji bi ga rasporio kao kozu, ali mu pluća gore, a Batu deluje neumorno, napadajući sve brže i brže. Oseća bol kad ga vrh Batuovog mača ubode u nogu i otvori duboku posekotinu u mišiću. Povlači se korak unazad i zamalo ruši kad mu noga popušta. Ne sme da se okrene i pogledom potraži Anara, i ne čuje ništa osim vlastitog zadihanog disanja i zveketanja čelika. Nada se da je njegov sluga već otišao. Počinje da misli kako ne može da pobedi ovog čoveka koji koristi mač sa opuštenom snagom drvoseče. Nastavlja da se očajnički brani,

osećajući kako mu se topla krv sliva niz nogu dok traži samo jednu jedinu priliku. Ne vidi kako Anar dotrčava sa strane. Gujukov blok je odbacio Batuovo oružje u stranu, ostavljajući ga ranjivog. Utom Anar skače na Batua i obara ga na zemlju. Gujuk čuje kako mu srce bubnja u grudima, kao da je vreme stalo. Anar je nenaoružan, ali ipak pokušava da zadrži Batua dok ovaj pokušava da ustane, pružajući Gujuku šansu. Batu dvaput ubada Anara u bok, dva silovita udarca koja slugu lišavaju daha i života. Anarove šake čak i tada grabe Batuovu dolamu, izbacujući ga iz ravnoteže. Gujuk divljački napada. Prvi udarac propada kad Batu postavi Anara ispred sebe kao štit, a zatim ga pušta da padne na zemlju. Gujuk ubada ka Batuovom srcu, ali je prespor. Batuov mač mu se zariva u telo pre nego što uspeva da mu zada udarac. Svestan je svakog centimetra sečiva koje mu ulazi u meso između rebara. Okreće se u stranu, a snaga rođena iz besa omogućava mu da pokuša da zarobi Batuovo sečivo u svom telu. Bolno usisava vazduh kroz zube dok mu čelik kida meso, ali Batu ne može da izvuče mač. Stoje jedan pored drugoga, bezmalo kao u zagrljaju, preblizu da Gujuk zamahne mačem. Umesto toga, balčakom udara Batua u lice, razbija mu nos i uništava usne. Oseća kako mu snaga čili iz tela, a udarci malaksavaju sve dok naposletku jedva može da podigne ruke. Mač mu ispada iz prstiju i iznenada seda na zemlju, beskorisnih nogu. Batuov mač polazi za njim, i dalje duboko zariven u njegova rebra. Anar leži na tlu, gušeći se i uzaludno pokušavajući da udahne vazduh. Pogledi im se susreću, a Gujuk okreće glavu u stranu, ni najmanje ne mareći za sluginu kob. Crni mu se pred očima. Oseća kako Batu cima balčak mača kao daleki pritisak, bezmalo ne osećajući nikakav bol. Kad Batu konačno uspe da izvuče sečivo iz njegovog tela, Gujuk oseća kako mu se creva i bešika prazne. Kraj ne nastupa brzo, a on se grčevito drži za poslednje niti života, bezumno dahćući još izvesno vreme pre nego što mu se pluća isprazne. Batu ustaje i natečenim očima gleda u mrtvog rođaka. Gujukov sadrug živi još prilično dugo, a Batu ne progovara dok čeka da čovekovo krkljanje prestane i očajne oči se umrtve. Kada i drugi muškarac najzad izdahne, spušta se na koleno, zabija mač u zemlju i rukom opipava lice proveravajući pričinjenu štetu. Nos mu krvari i pljuje na travu lepljivu tečnost koja mu se sliva niz grlo. Pogled mu pada na Gujukov mač sa balčakom u obliku

iskežene vučje glave. Odmahuje glavom na sopstvenu pohlepu i gleda oko sebe, pogledom tražeći korice Gujukovog mača. Ukočenim pokretima briše sečivo, vraća ga u kanije i polaže na Gujukove grudi. Kanova odežda se dotad već potpuno natopila krvlju. Batu komotno može da uzme mač, ali jednostavno ne može. „Moj dušmanin kan je mrtav”, mrmlja sebi u bradu dok posmatra Gujukovo beživotno lice. Zahvaljujući Kublajevim obaveštenjima, znao je da će Gujuk napustiti bezbednost logora i ostaviti gardiste. Čekao je tri dragocena dana, rizikujući da ga otkriju izviđači dok je ležao i posmatrao. Čitavo vreme su ga morile sumnje, gore od žeđi. Šta ako Kublaj greši? Šta ako uludo traći dane, preko potrebne da odvede svoj narod u bezbednost? Batu je već bio na ivici očajanja kada je napokon ugledao Gujuka. I dalje stoji i gleda nadole. Letnja noć se spustila u međuvremenu, mada mu se čini da je borba trajala vrlo kratko. Baca kratak pogled na mrtvog orla i oseća grižu savesti, pošto zna da orao vodi poreklo od ptice koju je uhvatio lično Džingis. Proteže leđa i uspravlja se, udiše čist vazduh i počinje da oseća bol i ozlede. Povrede nisu ozbiljne i oseća se snažno. Oseća život u venama i udiše vazduh punim plućima, uživajući u osećanju. Ne žali zbog odluke da se suoči sa kanom s mačem u ruci. Ima luk, i mogao je da smakne oba muškarca pre nego što uopšte shvate da ih neko napada. Umesto toga, ubio ih je u časnoj borbi. Iznenada se glasno smeje, radostan zbog činjenice što je još uvek živ nakon borbe. Ne zna šta će se zbivati sa nacijom bez Gujuka. Nije ga briga. Njegov narod će preživeti. I dalje se kikoćući, Batu briše sečivo o čisti deo slugine tunike i vraća ga u kanije, pre nego što se okrene i krene prema svom konju. Ratnici stoje okupljeni oko tela svog kana, ošamućeni i nemi kad Monge dojaše. Vrane grakću na okolnom drveću dok sunce izlazi. Čini se kao da su donje grane prepune crnih ptičurina, a više njih se spušta na zemlju, lepršajući krilima i merkajući mrtvo meso. Dok Monge silazi s konja, jedan od ratnika iznervirano pokušava da šutne vranu, mada ptica poleće pre nego što uspeva da je zakači nogom. Gujuk leži na mestu gde je pao, sa očevim mačem položenim na grudima. Monge se probija kroz redove svojih ljudi i naginje nad kanovim telom, skrivajući osećanja iza bezizražajne maske koju svaki ratnik mora da nauči. Dugo stoji nepomičan, a niko se ne usuđuje da prozbori.

„Lopovi bi uzeli mač”, kaže najzad. Gnev mu prožima duboki glas dok se saginje i uzima mač, izvlači ga iz kanija i vidi da je sečivo očišćeno od krvi. Pogledom prelazi preko leševa i zaustavlja se na krvavim mrljama na tunici kanovog sluge. „Nisi video nikoga?”, pita iznenada Monge i okreće se u mestu prema najbližem izviđaču. Čovek drhti dok mu odgovara. „Nikoga, gospodaru”, kaže i odmahuje glavom. „Kada se kan nije vratio u logor, izašao sam da ga potražim... a onda sam se vratio da pronađem tebe.” Monge besno seva očima, a izviđač prestrašeno skreće pogled. „Tvoj zadatak je bio da izvidiš zemlju prema istoku”, tiho kaže Monge. „Gospodaru, kan je naredio da vratimo izviđače nazad u logor”, odgovara čovek, ne usuđujući se da podigne pogled. Vidno se preznojava, a kapljica znoja nalik suzi mu curi niz obraz. Štreca se kad Monge izvuče mač sa balčakom u obliku vučje glave iz kanija, ali ne uzmiče, već jednostavno stoji u mestu spuštene glave. Mongeovo lice je smireno dok se pokreće. Silovito spušta sečivo oštricom nadole na čovekov vrat, jednim jedinim udarcem mu odsecajući glavu. Obezglavljeno telo se ruši na zemlju, odjednom mlitavo dok se Monge ponovo okreće prema leševima kana i njegovog sluge. Voleo bi da je Kublaj ovde. Uprkos gađenju koje oseća prema bratovljevoj kineskoj odeći i manirima, zna da bi mu Kublaj ponudio dobar savet. Oseća se izgubljeno. Ubistvo izviđača mu nije nimalo umanjilo bes i osujećenost. Kan je mrtav. Kao orlok kanovih vojski, odgovornost može da bude samo njegova. Dugo stoji ćutke, a zatim duboko i polako udiše vazduh. Njegov otac Toluj je žrtvovao život da spase Ogedaj-kana. Monge je bio s njim na kraju. Bolje od bilo koga drugog razume čast i zahteve njegovog položaja. Ne može da učini ništa manje od svog oca. „Nisam uspeo da zaštitim gospodara kome sam se zavetovao na vernost”, mrmlja. „Kazna za to je moj život.” Jedan od generala mu prilazi dok stoji iznad kanovog tela. Ilugej je stari ratnik, učesnik u mnogobrojnim vojnim pohodima, veteran Cubodajevog velikog pohoda na zapad. Poznaje Mongea već dugi niz godina i odmahuje glavom kad čuje njegove reči. „Tvoja smrt ga neće vratiti u život”, kaže. Monge se okreće ka njemu, lica crvenog od besa. „Odgovornost je samo moja”, breca se.

Ilugej obara glavu radije nego da se sretne s tim očima. Vidi kako se mač u Mongeovoj ruci pomera i ispravlja leđa, prilazeći bliže bez ikakvog znaka straha. „Hoćeš li i mene da skratiš za glavu? Gospodaru, moraš da savladaš bes. Ne možeš da izabereš smrt, ne danas. Samo ti možeš da predvodiš vojsku. Daleko smo od kuće, gospodaru. Ako ti umreš, ko će nas voditi? Kuda da idemo? Napred? Da izazovemo Džingisovog unuka? Nazad kući? Moraš nas voditi, orloče. Kan je mrtav, a nacija je bez vođe. Leži nebranjena, sa divljim psima svuda unaokolo. Hoće li nastati haos, građanski rat?” Monge se preko volje prisiljava da skrene misli sa nepomičnih tela na proplanku. Gujuk nije poživeo dovoljno dugo da napravi naslednika. Zna da je kan imao mladu ženu u Karakorumu. Nejasno se priseća kako ju je jedanput upoznao, ali ne može da se seti njenog imena. Shvata kako to više nije ni bitno. Misli na svoju majku, Sorhatani, i kao da čuje njen glas. Ni Batu niti Bajdur nemaju podršku vojske. Kao orlok, on je u savršenom položaju da preuzme vladavinu nad nacijom. Srce mu kuca brže u grudima na tu pomisao, a lice crveni, kao da ljudi oko njega mogu da mu čuju misli. Nije sanjao o tome, ali su mu stvarnost nametnula tela koja mu leže pod nogama. Gleda naniže u Gujukovo lice, tako malaksalo i bledunjavo sada kad je sva krv istekla iz njega. „Bio sam ti odan”, šapuće lešu. Misli na Gujukove razuzdane zabave u gradu i o tome koliko mu je od njih bilo muka. Poznavajući Gujukove sklonosti, nikad mu nije bilo prijatno u njegovom prisustvu, ali sve to je sada prošlost. Bori se sa vizijom budućnosti, pokušavajući da je zamisli. Ponovo želi da je Kublaj ovde, umesto hiljadu kilometara dalje u Karakorumu. Kublaj bi znao šta da radi, šta treba da kaže ljudima. „Razmisliću o tome”, kaže Ilugeju. „Naredi ljudima da uviju kanovo telo i spreme ga za putovanje.” Gleda u čemerno telo Gujukovog sluge, primećujući tanak mlaz skorele krvi koja mu je istekla iz usta. U blesku nadahnuća, ponovo progovara. „Kaži ljudima da je kan umro hrabro, u borbi protiv svog ubice.” „Da ostavim leš ubice ovde?”, pita Ilugej, blistavih očiju. Niko ne voli laž više od mongolskog ratnika. To je možda čak i istina, premda se Monge pita kako je čovek na samrti mogao da tako pažljivo očisti mač i postavi ga na Gujukove grudi. Monge razmišlja nekoliko trenutaka, a zatim odmahuje glavom.

„Ne. Naredi ratnicima da ga raskomadaju na četiri dela, a komade pobacaju u jame za nuždu. Neka se muve i sunce goste njegovim mesom.” Ilugej se zvanično klanja, prihvatajući naređenje. Čini mu se da vidi kako se svetlost ambicije pali u Mongeovim očima. Siguran je da čovek neće odbiti pravo da bude kan, svejedno kako je došlo do toga. Ilugej je prezirao Gujuka, a pomisao da Monge predvodi naciju predstavlja pravo olakšanje. Monge nema vremena za podmukle kineske uticaje koji su u tolikoj meri postale deo mongolske kulture. Vladaće kao što je Džingis to činio, kao tradicionalni mongolski kan. Ilugej se iz petnih žila trudi da se ne smeši, iako mu srce igra od radosti. „Biće kako želiš, gospodaru”, kaže postojanim glasom.

10 Vojsci je potrebno mesec dana da se vrati natrag u Karakorum, skoro duplo manje vremena nego što joj je trebalo da izjaše. Oslobođen Gujukove komande, Monge svakog jutra goni ljude da ustaju pre zore, jašu žestokim tempom i nerado dozvoljava zaustavljanje radi hrane ili počinka. Kad ugledaju blede gradske zidine, raspoloženje među ljudima je teško opisati. Nose kanovo telo, a mnoge je sramota što su omanuli u dužnostima prema Gujuku. Međutim, Monge jaše uspravnih leđa, već siguran u novostečenu vlast. Gujuk nije bio popularan kan. Mnogi ratnici se ugledaju na Mongea i jašu uzdignute glave. Novosti su ih pretekle, zahvaljujući kuririma. Shodno tome, Sorhatani je imala dovoljno vremena na raspolaganju da pripremi grad za dane žalosti. Mangali napunjeni cepkama kedrovine i drveta aloje zapaljeni su te zore, sa dolaskom armije. Sivi dim se vijori kroz vazduh iznad čitavog Karakoruma, obavijajući grad izmaglicom i raskošnim mirisima. Barem ovog puta ne oseća se zadah zagušene kanalizacije. Sorhatani čeka ispred gradskih kapija okružena gardistima odevenim u najbolje oklope, osmatrajući drum i očekujući povratak sinovljeve vojske. Kublaj je jedva uspeo da se vrati nazad u grad pre svog brata, ponovo se maskiravši u kurira. Sorhatani oseća svoje poodmakle godine dok stoji na povetarcu i zuri u kovitlac prašine koji podižu kopita desetina hiljada konja. Jedan od gardista pročišćava grlo, a zatim ga spopada nalet žestokog kašlja koji ne može da zaustavi. Sorhatani ga nakratko posmatra, a njene oči ga upozoravaju da zaćuti. Monge je još uvek prilično daleko, te prilazi ratniku i stavlja mu šaku na čelo. Čoveka drma groznica, a ona se mršti. Ratnik crvenog lica je nesposoban da joj odgovori na pitanja. Dok mu govori, čovek bespomoćno podiže ruku, a Sorhatani ga iznervirano otpušta iz vrste. Sorhatani oseća svrab u sopstvenom grlu i guta knedlu kako se ne bi nakašljala i osramotila. Dvoje njenih slugu su pali u krevet pokošeni istovetnom groznicom, ali ne može sada da razmišlja o tome, dok se Monge vraća kući. Misli joj lutaju ka njenom suprugu, mrtvom već toliko godina. Toluj je dao život za Ogedaj-kana i nikad se ne bi usudio da sanja o tome da će se jedan od njegovih sinova uzdići toliko visoko. Ali ko drugi može da postane

kan, pošto je Gujuk mrtav? Batu joj duguje sve, a ne samo život. Kublaj je ubeđen da neće predstavljati smetnju njenoj porodici. Sorhatani šalje nemu molitvu duhu svog muža, zahvaljujući mu na prvobitnoj žrtvi koja je sve ovo učinila mogućim. Vojska se zaustavlja i razmešta oko grada, rasterećujući konje i puštajući ih da slobodno pasu travu koja je bujno izrasla u njihovom odsustvu. Neće dugo proći pre nego što ravnice u okolini Karakoruma ponovo postanu gola kaljuga, misli Sorhatani. Posmatra kako joj se Monge približava u društvu oficira mingana i pita se sme li ikada da mu ispriča za ulogu koju je odigrala u Gujukovoj smrti. Nije ispalo onako kao što su ona i Kublaj planirali. Nameravala je samo da spase Batua. Pa ipak, ne oseća nikakvo žaljenje zbog kanove smrti. Već je videla pojedine njegove miljenike svedene na drhtave, prestrašene ruine kad su čuli da im je zaštitnik mrtav. Teško joj je da ne uživa u njihovom rastrojstvu, budući da je toliko dugo trpela njihovo sitničavo gospodarstvo. Otpustila je stražare koje je Gujuk postavio da je čuvaju. Nije imala nikakvu stvarnu vlast da to učini, ali su oni takođe mogli da osete promenu pravca u kom duva vetar. Napustili su njene odaje nedostojanstvenom brzinom. Monge joj prilazi, silazi s konja i grli je sa neobičnom formalnošću. Sorhatani na njegovom levom boku zapaža mač sa vučjom glavom ugraviranom na balčaku, simbol moći. Ne pokazuje da ga je opazila. Monge još uvek nije kan i mora da hodi teškim putem u danima koji slede, sve dok Gujuk ne bude sahranjen ili spaljen na pogrebnoj lomači. „Voleo bih da se vraćam u grad sa lepšim vestima, majko.” Reči ipak moraju da budu izgovorene. „Kana je ubio njegov sluga dok su bili izvan logora u lovu.” „Ovo je mračan dan za naciju”, zvanično mu odgovara Sorhatani i saginje glavu. Grudi joj se grče kad je spopadne silovit nalet kašlja, a ona guta pljuvačku u pokušaju da ga potisne. „Moraće da se održi još jedan kuriltaj, još jedno okupljanje poglavara nacije. Odaslaću kurire da ih pozovu u grad narednog proleća. Nacija mora da ima kana, sine moj.” Monge je prodorno posmatra. Možda jedino on može da čuje blago naglašavanje njenih poslednjih reči, ali oči joj sijaju. Ovlaš klima glavom. Među generalima je već opšteprihvaćeno da će Monge biti sledeći kan. Sve što treba da učini jeste da se proglasi za kana. Duboko udiše i gleda oko sebe u počasnu gardu koju je sakupila. Kad progovori, čini to sa tihom sigurnošću.

„Ne u gradu, majko, ne u ovom mestu sačinjenom od hladnog kamena. Ja sam izabrani kan, unuk Džingis-kana. Sazvaću okupljanje nacije na ravnici Avraga, tamo gde je Džingis prvi put okupio naciju.” Sorhatani naviru na oči suze ponosa, nepozvane. Nemo saginje glavu. „Nacija je daleko odlutala od principa mog dede”, kaže Monge, podižući glas tako da ga čuju njegovi oficiri i gardisti. „Ja ću je vratiti na ispravan put.” Gleda kroz otvorenu kapiju u grad sa druge strane, u kojem desetine hiljada činovnika rade na upravljanju carstvom, od prikupljanja najnižih poreza sve do prihoda i palata kraljeva. Mongeovo lice odaje prezir i gađenje koje oseća, a Sorhatani oseća zabrinutost po prvi put otkako je čula za Gujukovu smrt. Mislila je da će Mongeu biti potrebni njeni saveti dok bude preuzimao kontrolu nad gradom. Umesto toga, čini se kao da on gleda kroz Karakorum u neku unutrašnju viziju, kao da ga uopšte ne vidi. Kada ponovo progovori, reči mu potvrđuju njene strahove. „Trebalo bi da se vratiš u svoje odaje, majko. Barem na nekoliko dana. Doneo sam plamteću buktinju u Karakorum. Postaraću se da očistim ovaj prljavi grad pre nego što postanem kan.” Sorhatani uzmiče korak-dva, a Monge se ponovo penje na konja i jaše kroz kapiju prema palati. Njegovi ljudi su naoružani, a ona vidi njihova lica u novom svetlu dok prate svog gospodara u Karakorum. Počinje da kašlje, jer joj oblak prašine koji podižu kopita njihovih konja nadražuje grlo, sve dok joj suze na navru u oči. Do kasnog popodneva mirišljavi mangali već tinjaju, a u Karakorumu počinje zvanični period žalosti za Gujuk-kanom. Njegovo telo leži u hladnom podrumu palate, spremno da bude očišćeno i odeveno za pogrebnu lomaču. Monge ulazi kroz uglačana bronzana vrata u dvoranu za prijem. Osoblje palate se okupilo na njegovo naređenje i padaju ničice dok on ulazi, čelom dodirujući drveni pod. Gujuk je voleo takve stvari, ali sada je to greška. „Ustajte”, breca se Monge dok prolazi pored njih. „Klanjajte se ako morate, ali neću trpeti to kinesko puzanje u mom prisustvu.” Seda na Gujukov ukrašeni presto sa izrazom gađenja na licu. Sluge sa oklevanjem ustaju, a Monge se mršti dok ih prodorno posmatra. U prostoriji nema ni jednog jedinog pravog Mongolca, što je zaveštanje Gujukovih

nekoliko godina na mestu kana, baš kao i njegovog oca pre njega. Kakva je svrha pokoriti naciju, ako je kanat preuzet iznutra? Krv je na prvom mestu, premda ljudi poput Gujuka i Ogedaja nisu shvatali tu jednostavnu istinu. Ljudi u ovoj prostoriji vladaju carstvom, razrezuju poreze i bogate se, dok njihovi osvajači još uvek žive u nemaštini. Monge kezi zube na tu pomisao, dodatno ih zastrašujući. Pogled mu pada na Jao Šua, Džingisovog starog kancelara. Proučava ga izvesno vreme, prisećajući se starih lekcija kineskog monaha. Od Jao Šua je naučio budizam, arapski i mandarinski. Iako prezire veliki deo onoga što je naučio, i dalje se divi starcu, a Jao Šu je verovatno nezamenljiv. Ustaje sa prestola i šeta se duž reda činovnika, označavajući starije ljude kratkim dodirom po ramenu. „Stanite pored prestola”, kaže im i nastavlja dalje dok oni hitaju da ga poslušaju. Na kraju bira šestoricu, a zatim staje pored Jao Šua. Kancelar još uvek stoji uspravan kao strela, iako je bez premca najstariji čovek u prostoriji. Poznavao je Džingisa kao mladića, a Monge zbog toga mora da mu ukaže čast, ako ni zbog čega drugog. „Možeš uzeti ovu šestoricu za članove osoblja, kancelaru. Ostali će poticati iz nacije, isključivo ljudi mongolske krvi. Obuči ih da preuzmu tvoj posao. Neću dozvoliti da stranci vladaju mojim gradom.” Jao Šu je bled kao kreč, ali može samo da se nakloni u odgovor. Monge se osmehuje. Na sebi nosi pun oklop, signal da su Gujukovi dani svile i kadife okončani. Nacija je odgajena u ratu, a njome sada upravljaju kineski dvorani. To neće moći. Prilazi jednom stražaru i mrmlja mu naredbu u uvo. Čovek odlazi trčećim korakom, a pisari i dvorani nervozno čekaju dok Monge stoji pred njima, i dalje se blago smešeći dok zuri kroz otvoreni prozor u grad. Ratnik se vraća, noseći tanak štap sa kožnim trakama na kraju. Monge ga uzima i razmrdava ramena. „Nagojili ste se gosteći se gradom kojem niste potrebni”, kaže ljudima i praska korbačem kroz vazduh. „Ne više. Odlazite iz moje kuće.” Na trenutak okupljeni ljudi nepomično stoje u mestu, šokirani njegovim rečima. To je sve oklevanje koje mu je potrebno. „A postali ste spori pod Ogedajem i Gujukom. Kada vam čovek, bilo koji čovek mongolske nacije izda naređenje, vi slušajte!” Silovito spušta korbač preko lica najbližeg pisara, udarajući ga drvenom drškom. Čovek vrišteći pada nauznak, a Monge počinje da širokim zamasima šiba ljude oko sebe. Uspaničeni povici odjekuju kroz dvoranu

dok kineski pisari pokušavaju da se udalje od njega. Monge se ceri dok udara iznova i iznova, ponekad puštajući krv. Činovnici beže iz prostorije, a on ih izbezumljeno progoni, šibajući ih po nogama i licu, bilo kom delu tela koji može da dohvati. Juri ih niz hodnike i napolje u dvorište palate, gde stoji srebrno drvo i blista na sunčevoj svetlosti. Pojedini padaju, a on ih šutira, smejući se, sve dok ne ustanu i ne nastave da se teturaju dalje sa bolnim rebrima. On je vuk među ovcama i koristi bič da ih satera natrag u grupu, kao što bi gonio stado jaganjaca. Činovnici se teturaju sve dok se na vidiku ne pomoli gradska kapija, a stražari veselo gledaju nadole sa bočnih kula. Ne zastaje u svojim naporima, iako je sav znojav. Šutira ih, gura i šiba, sve dok se poslednji čovek ne nađe izvan gradskih zidina. Tek tada staje, brekćući, u senci kapije. „Popili ste dovoljno krvi mongolske nacije”, dovikuje im. „Vreme je da radite za hranu kao svi pošteni ljudi, ili da skapate od gladi. Uđite ponovo u moj grad i poskidaću vam glave sa ramena.” Grupa isprebijanih činovnika ispušta gromoglasan vapaj bola i besa, a Monge na trenutak misli da će ga napasti. Mnogima su žene i deca još uvek u gradu, ali ga za to uopšte nije briga. Strast za kažnjavanjem gori u njemu i bezmalo priželjkuje da se usude i napadnu ga, kako bi mogao da isuče mač iz korica. Ne plaši se učenjaka i pisara. Oni su Kinezi i, uprkos njihovom gnevu i prepredenosti, ništa ne mogu da urade. Kada gnevni pokliči utihnu u nemoćno mrmljanje, Monge podiže pogled ka stražarima iznad njegove glave. „Zatvorite kapiju”, naređuje. „Zapamtite im lica. Ako vidite ikoga među njima ponovo u gradu, imate moju dozvolu da ga ustrelite.” Smeje se dok posmatra mržnju i užas na licima izubijanih i modrih dvorana. Nijedan među njima nema dovoljno hrabrosti da ospori njegova naređenja. Čeka dok stražari zatvaraju kapiju, a pogled na ravnicu se smanjuje u pukotinu dok sasvim ne iščezne. Sa druge strane kapije dvorani nariču i jadikuju, a Monge klima glavom gardistima i najzad baca krvavi korbač, a zatim se okreće i vraća natrag u palatu. Dok hoda, vidi na hiljade kineskih lica koja pilje iz svojih domova u čoveka koji će na proleće postati kan. Mršti se i ponovo se podseća da je grad žestoko zastranio i udaljio se od svojih korena. E, pa nije on Gujuk da godinama pravi greške zbog svoje ambicije. Nacija je njegova.

Miris drveta aloje iščileo je od jutros. Grad ponovo zaudara, podsećajući ga na šator za ranjenike nakon bitke. Kiselo misli na gnojne rane koje je viđao. Potrebna je hrabrost i sigurna ruka da se isuši takva rana: duboka posekotina i oštar bol kako bi započeo proces isceljenja. Osmehuje se dok korača. On će biti ta ruka. Do sumraka, čitav grad je u metežu. Po Mongeovim naređenjima, ratnici su ušli u Karakorum i u grupama od po deset ili dvadeset patroliraju ulicama i pregledaju imetke hiljada porodica. Na prvi nagoveštaj otpora, izvlače vlasnike na ulicu i tuku ih u javnosti, a zatim ostavljaju da leže na kaldrmi sve dok se njihovi rođaci ne usude da izađu i unesu ih unutra. Pojedini po čitavu noć leže tamo gde su bačeni. Ratnici pregledaju čak i bolnice u potrazi za skrivenim srebrom ili zlatom. Bolesnike, kojih u gradu ima tušta i tma, izbacuju iz postelja i teraju da stoje na hladnoći sve dok se ne zadovolje. Ljudi koje i dalje trese groznica kašlju dok beživotno stoje sa praznim pogledima. Kineske familije stradaju više od ostalih grupa, premda muslimanski draguljari u jednoj jedinoj noći gube svu robu, od neobrađenih materijala do završenih predmeta spremnih za prodaju. U teoriji, svi konfiskovani predmeti će biti popisani, ali stvarnost je takva da sve od bilo kakve vrednosti nestaje u dolamama koje vojnici nose preko oklopa. Praskozorje ne donosi nikakav predah, i samo otkriva stepen uništenja. U svakoj ulici leži barem po jedno nepomično telo, a naricanje žena i dece odjekuje širom čitavog Karakoruma. Palata je središte svega, budući da je najpre unutra započela pretraga raskošnih soba koje su pripadale kanovom osoblju i miljenicima. Žene su ili ugrabili Mongeovi oficiri, ili su izbačene izvan gradskih zidina da se pridruže muževima. Statusni simboli su poskidani, od tapiserija na zidovima do budističkih statua. Ratnici barem tu mogu da osete Mongeove oči, a sve pronađene dragocenosti revnosno se popisuju i gomilaju u skladištima. Kudikamo više predmeta spaljuje se na velikim lomačama na ulicama. Dok se spušta veče drugog dana nakon Mongeovog povratka u grad, budući kan poziva dvojicu najpoverljivijih generala u dvoranu za prijeme. Ilugej i Nojan su Mongolci po njegovom kalupu, snažni ljudi odrasli u sedlu sa lukovima u rukama. Nijedan od njih dvojice nije usvojio nijedan znak

kineske kulture, a oficiri koji to jesu učinili već briju glavu i odbacuju rukotvorine te nacije. Orlokova volja je svima sasvim jasno stavljena na znanje kada je šibom isterao kineske pisare iz Karakoruma. Sastanak sa oficirima bez prisustva kineskih pisara koji beleže svaku izgovorenu reč predstavlja raskid sa Gujukovom tradicijom. Monge zna da se Jao Šu nalazi ispred vrata dvorane, ali pušta starca da čeka sve dok se ne završi pravi posao. Ne dopada mu se pomisao kako mora da isplati Gujukove dugove. Samo nebeski otac zna kako mu je pošlo za rukom da pozajmi tolike svote novca, a da riznica ipak bude potpuno prazna. U palatu je već dolazila delegacija nervoznih trgovaca da uzmu zlato u zamenu za svoje papire. Monge krivi usta na tu pomisao. Sa bogatstvom koje je otrgnuo od stranaca u Karakorumu može da ispuni većinu Gujukovih papirnih obećanja, premda će ga to potpuno lišiti svih novčanih sredstava za nekoliko narednih meseci. Njegova čast zahteva da tako postupi, baš kao i praktično razmatranje da su mu potrebni dobra volja trgovaca i njihova trgovina. Čini se kao da uloga kana uključuje mnogo više od pukog dobijanja bitaka. Još uvek nije siguran da je ispravno postupio kad je uklonio osoblje palate sa mekanih položaja. Deo njega sumnja da mu Jao Šu donosi svaki mogući problem kao način kritikovanja onoga što je uradio. I pored toga, sećanje na šibanje kineskih pisara i proterivanje iz grada pruža mu ogromno zadovoljstvo. Morao je da pokaže kako on nije Gujuk, da će gradom upravljati isključivo pripadnici mongolske krvi. „Jesi li poslao ljude po Torogenu?”, pita Nojana. General ponosno stoji pred njim u tradicionalnoj dolami, kože masne od svežeg ovčijeg loja. Na sebi nema oklop, ali mu je Monge dopustio da zadrži mač na sastanku. Neće se plašiti vlastitih ljudi, kao što su to činili Ogedaj i Gujuk. „Jesam, gospodaru. Podneće izveštaj direktno meni pošto delo bude izvršeno.” „A po Gujukovu ženu, Ogul Kaimiš?”, pita Monge, a pogled mu prelazi na Ilugeja. General stiska usne pre nego što odgovori. „To još uvek... nije sređeno, gospodaru. Poslao sam ljude u njene odaje, ali su vrata zabarikadirana, a mislio sam da želiš da se postaram za to u tišini.” Monge ćuti, a Ilugej počinje da se preznojava pod nemim pogledom žutih očiju. Orlok naposletku klima glavom.

„Kako ćeš izvršiti moja naređenja samo je tvoja stvar, Ilugeju. Donesi mi novosti čim ih budeš imao.” „Razumem, gospodaru”, kaže Ilugej i ispušta uzdah olakšanja. Dok Monge gleda u stranu, general ponovo progovara. „Ona je... popularna u gradu, gospodaru. Vesti o njenoj trudnoći su posvuda. Mogu izbiti nemiri.” Monge prodorno posmatra preznojenog čoveka. „Onda je uhvati noću. Učini da nestane, Ilugeju. Imaš naređenje.” „Razumem, gospodaru.” Ilugej grize donju usnu dok razmišlja. „Ona je uvek u društvu dve pratilje, gospodaru. Čuo sam glasine da se jedna od babuskera razume u lekovito bilje i prastare rituale. Pitam se da li je zarazila Ogul Kaimiš svojim mađijama i rečima?” „Nisam čuo ništa o...”, Monge naglo zaćuti. „Dobro, Ilugeju. To će poslužiti. Saznaj istinu.” Optužba za veštičarenje nosi strašnu kaznu. Neće biti nikoga voljnog da stane u odbranu Ogul Kaimiš pošto se posumnja u to. Monge shvata da je veoma umoran dok otpušta dvojicu oficira i prima Jao Šua. Dani su dugački za čoveka koji želi da bude kan, ali je on otkrio svoju svrhu. Rana će biti isečena, a krvarenje će je pročistiti. U roku od svega nekoliko meseci vladaće carstvom bez kineske korupcije u srcu. To je lep san, a oči mu blistaju od zadovoljstva dok se Jao Šu klanja pred njim.

11 U letnjoj palati svog muža, Torogena sedi u tihoj dvorani osvetljenoj jednom jedinom uljanom lampom. Uredno je odevena u belu dolamu i nove cipele od prošivenog belog lanenog platna. Proseda kosa joj je čvrsto vezana na potiljku, tako da ni jedan jedini pramen ne štrči izvan dve ukosnice. Na sebi ne nosi nikakav nakit, budući da je poklonila sve što je imala. Teško joj je da razmišlja o pređašnjem životu, ali ne može da se usredsredi na sadašnjost. Mada su joj oči još uvek otečene od plakanja za Gujukom, pronašla je nešto što podseća na spokoj. Sve njene sluge su nestale. Kada ju je prvi od njih izvestio da vojnici dolaze putem od Karakoruma, osetila je kako joj srce poskakuje u grudima. Imala je dvanaest sluga, a neki među njima su već decenijama u njenoj službi. Sa suzama u očima dala im je sve srebro i zlato koje je mogla da pronađe i poslala ih iz palate. Vojnici će ih pobiti ako ih zateknu u palati, sigurna je u to. Do nje su stigle vesti o Mongeovim naredbama o progonu, zajedno sa šačicom detalja o pogubljenjima u gradu. Monge uklanja sve ljude koji su podržavali Gujuka, a Torogenu ne iznenađuje što je poslao vojnike i po nju. Samo je umorna. Nakon što je poslednji sluga izašao na drum i krenuo dalje od Karakoruma, Torogena je pronašla mirno mesto u letnjoj palati da posmatra zalazak sunca. Prestara je da beži, čak i kad bi mislila da može da umakne progoniteljima. Neobično je osećanje videti smrt kao konačno neizbežnu, ali je otkrila kako može da suzbije strah i bes dok joj gleda u lice. Tuga zbog smrti njenog voljenog sina je i dalje sveža, možda i prevelika da joj dozvoli da tuguje zbog sopstvene sudbine. Iscrpljena je, kao osoba koja je preživela brodolom, i leži potrbuške na stenama, previše ošamućena da uradi išta drugo osim da diše i gleda. U tmini napolju, čuje glasove Mongeovih ljudi koji ujahuju u dvorište i silaze sa konja. Može da čuje i najtiše zvukove, od škripanja đonova čizama po kamenu do zveckanja oklopa. Torogena podiže glavu, razmišljajući o lepšim godinama. Njen suprug Ogedaj je bio dobar čovek, dobar kan, prerano preminuo zahvaljujući osvetoljubivom usudu. Da je on poživeo... Torogena uzdiše. Da je Ogedaj poživeo, ne bi sama čekala smrt u palati koja joj je nekada bila dom. Iznenada misli na ruže koje joj je dao Ogedaj.

Podivljaće u vrtu bez nekoga da brine o njima. Misli joj lutaju od jedne stvari do druge dok sluša kako joj se približava bat koraka. Ne zna da li bi Ogedaj bio ponosan na Gujuka na kraju. Njen sin nije bio veliki čovek. Budući da više nema budućnost, može da jasnije sagleda prošlost, a tu ima mnogo kajanja, mnogo žaljenja zbog puteva po kojima je hodila. Zna da je budalasto osvrtati se unazad i želeti da su stvari ispale drugačije, ali ne može da se obuzda. Kada začuje struganje đonova čizama ispred spoljašnjih vrata dvorane, misli joj se kidaju u dronjke i ona podiže pogled, najednom uplašena. Šake joj se grče u krilu dok ratnici jedan za drugim ulaze u prostoriju. Hodaju lakim korakom, sa oružjem na gotovs za slučaj da ih neko napadne. Torogena oseća poriv da se nasmeje njihovom oprezu. Polako ustaje na noge, osećajući kako joj kolena i leđa bolno protestuju. Oficir joj prilazi i gleda je u oči sa zbunjenim izrazom na licu. „Sami ste, gospodarice?”, pita je. Na trenutak, Torogeni oči blistaju. „Nisam sama. Zar ih ne vidiš? Moj muž, Ogedaj-kan, stoji sa moje desne strane. Moj sin, Gujuk-kan, stoji s leve. Zar ne vidiš ove ljude koji posmatraju šta činiš?” Oficir bledi, a pogled mu klizi levo-desno kao da zaista može da vidi duhove koji bde nad njom. Pravi grimasu, svestan da njegovi sadruzi slušaju i da će svaku reč preneti Mongeu. „Imam svoja naređenja, gospodarice”, kaže, skoro izvinjavajućim tonom. Torogena još više podiže glavu i uspravlja se što više može. „Ruše me psi”, mrmlja, a prezir odagnava njen strah. Glas joj je snažan i postojan kad ponovo progovori. „Za sve mora da se plati cena, vojniče.” Diže pogled, kao da može da vidi kroz kameni krov nad njima. „Monge-kan će pasti. Oči će mu se ispuniti krvlju i neće imati ni sna niti spokoja. Živeće u bolu i bolesti, i na kraju...” Oficir izvlači mač iz korica i glatkim pokretom prevlači oštricu preko njenog grla. Torogena ječeći pada na pod, iznenada malaksala dok krv lipti iz rane i kaplje na vojnikove čizme. Okupljeni ljudi ne progovaraju dok čekaju da umre. Kada je sve gotovo, tiho izlaze, u nervoznoj tišini. Ne gledaju jedni druge dok uzjahuju i odlaze.