Conn Iggulden - 05 Osvajac (SR)

Dok posmatra Mongea, general Ilugej oseća čudnovatu zabrinutost, što je za njega neobično osećanje. Zna kako je za novog vladara valjana taktika da ukloni sve one koji su podržavali njegovog prethodnika. Pored toga, običan zdrav razum nalaže uklanjanje svih osoba u krvnoj vezi sa prethodnim režimom. Na taj način u budućnosti neće biti nikakvih pobuna, kad zaboravljena deca odrastu i nauče se mržnji. Džingisovi potomci su i te kako naučili lekcije iz njegovog života. Ilugeju naročito zadovoljstvo predstavlja stavljanje sopstvenih neprijatelja na spiskove koje priprema za Mongea, što je nivo moći u kojem nije uživao nikad ranije. Jednostavno izgovori neko ime pisaru, a za svega jedan dan kanovi lojalni gardisti ih pronađu i pogube. Nema ulaganja žalbi na spiskove. Pa ipak, događaj kojem je jutros prisustvovao uznemirio ga je i skršio njegovu poslovičnu staloženost. I ranije je vidao mrtvorođenu decu. Njegove žene su rodile četvoro tokom proteklih godina. Možda mu je upravo zbog toga prizor sićušnog mlitavog telešca izazvao mučninu. Pretpostavlja da bi Monge to smatrao slabošću, te se stoga trudi da zvuči potpuno ravnodušno dok mu podnosi izveštaj. „Čini mi se da je Gujukova žena možda sišla s uma, gospodaru”, kaže Mongeu. „Priča i rida kao neko detešce. A čitavo vreme ljuljuška u naručju mrtvu bebu kao da je još uvek živa.” Monge zamišljeno gricka donju usnu, iznerviran što se tako jednostavna stvar iskomplikovala. Gujukov naslednik je predstavljao pretnju. Da ga Ogul Kaimiš nije rodila, možda bi je poslao natrag njenoj porodici. Podseća se da je kan u svemu osim u imenu. Pa ipak, njegov novi položaj ima granice. U sebi proklinje Ilugejevog čoveka zato što je toliko detaljno opisao njene zločine. Javna optužnica za veštičarenje ne može se ignorisati. Steže pesnice dok razmišlja o hiljadu drugih stvari koje danas mora da obavi. U roku od svega nekoliko dana pogubio je četrdeset troje Gujukovih najbližih sledbenika, a gradsko vežbalište je još uvek vlažno od njihove krvi. Još više ljudi će izgubiti glavu u danima koji slede dok Monge cedi gnojni čir u Karakorumu. „Neka je”, kaže napokon. „Stavi njeno ime na spisak i neka se ta ujdurma konačno završi.” Ilugej saginje glavu, skrivajući razočaranje. „Biće kako zapovedaš, gospodaru.”

12 Ogul Kaimiš stoji na obali reke Orhon i gleda u mračnu vodu. Ruke su joj vezane iza leđa, zadebljale i utrnule u konopcima koji je sputavaju. Dva ratnika stoje pored nje kako bi je sprečili da se pre vremena baci u reku. Ogul Kaimiš blago drhti na prohladnom jutarnjem vazduhu i trudi se da kontroliše užas koji preti da joj oduzme dostojanstvo. Monge stoji u blizini sa nekolicinom miljenika. Vidi kako se osmehuje na reči jednog oficira. Nestali su dani kada bi okupljeni ljudi činili blistav i živahan prizor. Svi prisutni ratnici i oficiri su odeveni u jednostavne dolame, bez ikakvih ukrasa izuzev običnog veza. Kosa većine ljudi je sređena na tradicionalni mongolski način, sa obrijanim prednjim delom lobanje i punđom na vrhu. Lica im se blistaju namazana svežim ovčijim lojem. Nenaoružani su samo Jao Šu i šačica preostalih kineskih pisara. Svi ostali nose dugačke mačeve koji im dopiru skoro do gležnjeva, teška sečiva izrađena za sečenje pešadije sa konjskih leđa. Karakorum ima sopstvenu kovačnicu, gde se oružari po vasceli dan znoje pored svojih ognjišta. Nije tajna da se Monge priprema za rat, nakon što pobije poslednje Gujukove pristalice i prijatelje. Pristalice i prijatelje njenog supruga. Ogul ništa ne oseća, kao da joj je oko srca izrastao zaštitni omotač. U veoma kratkom periodu izgubila je previše toga, a u glavi joj se uvek još vrti od svega što se dogodilo. Ne može podneti da gleda u svoju staru sluškinju Bajarmu, uvezanu sa desetak drugih koji u sumornoj tišini čekaju da Monge naredi njihovo pogubljenje. Čini se kao da orlok nigde ne žuri. Monge je masivna figura u središtu ratnika, bezmalo duplo širi od najkrupnijeg čoveka u svojoj pratnji. Uprkos glomaznoj građi, kreće se sa lakoćom, siguran u svoju snagu i još uvek dovoljno mlad da u njoj uživa. Ogul stoji i sanjari o tome kako pada mrtav naočigled svih, ali to je samo puka maštarija. Monge je nesvestan patnje šćućurenih zarobljenika. Dok ga Ogul posmatra, od sluge prihvata pehar airaga i smeje se nečemu sa prijateljima. To je boli više od svega ostalog, činjenica da mu njihova sudbina znači toliko malo dok stoje i čekaju svoj sudnji čas. Primećuje kako jedan od uvezanih ljudi gubi kontrolu nad bešikom, a tanki mlaz mokraće mu potamnjuje čakšire i skuplja se u baricu pod stopalima. Čini se kao da čovek to uopšte ne primećuje, pogleda već

praznog. Ogul skreće pogled, pokušavajući da pronađe vlastitu hrabrost. Taj čovek treba da se plaši jedino noža. Njena smrt će, međutim, biti veoma spora i bolna. Nije nikakav blagoslov što se Monge složio da kanova žena bude kraljevske krvi. Ogul gleda u tamni kanal koji je napravio Ogedaj i ponovo drhti. Oseća potrebu da isprazni bešiku, iako je vodila računa da od jutros ništa ne pije. Po licu i rukama joj je hladno dok krv napušta njene udove, a puls joj se ubrzava. I pored toga se znoji, a odeća pod pazuhom joj je već vlažna. Usredsređuje se na sitne promene u svom telu dok čeka, očajnički se trudeći da skrene misli sa predstojeće kobi. Monge ispija airag i dobacuje prazan pehar slugi. Klima glavom jednom oficiru, a čovek uzvikuje naređenje. Svi ratnici staju u stav mirno, pa čak i pojedini sužnji, uspravljajući se koliko to mogu uvezanih ruku i nogu. Ogul vrti glavom zbog ponašanja bednih budala. Zar misle da će zadiviti svoje mučitelje i dobiti milost? Monge nije milostiv. Jao Šu je prisutan, a njoj se čini kako može da vidi znakove velikog stresa na starčevom licu. Čula je da kancelar nije prisustvovao prvim pogubljenjima, tvrdeći da je bolestan. Sa delikatnim osećanjem za okrutnost, Monge je osetio njegovu nelagodu. Jao Šu sada igra ulogu u njihovom pogubljenju. Ogul sluša kako stari kancelar čita spisak imena, tužno posmatrajući kako svaki zatočenik blago diže glavu kad začuje vlastito ime. Nakon beskonačnog čekanja, postupak iznenada počinje munjevito da se odvija. Vojnici šutiranjem teraju zarobljenike da ustanu, a jedan veoma mlad ratnik izdvaja se iz grupe oko Mongea i izvlači dugi mač iz korica. Ogul zna da je zadobio ovu dužnost kao nagradu za neku učinjenu uslugu. Mnogi ratnici priželjkuju ovaj zadatak ako još uvek nisu okrvavili ruke u bici. Priseća se da je Džingis poubijao na desetine hiljada sužanja u nekom stranom gradu samo zato kako bi obučio svoje ljude stvarnosti ubijanja. Ne sluša drhtavi glas Jao Šua dok čita optužnice sa lista hartije koji drži u rukama. Dželat se priprema iznad prve žrtve na kolenima, odlučan u nameri da se dobro pokaže pred Mongeom. Ogul gleda preko reke kad ubijanje započne, ignorišući povike odobravanja i smeh Mongeovih oficira. Bajarma je četvrta u nizu i Ogul se prisiljava da gleda kad dođe red na njenu staru sluškinju. Staričin jedini zločin je povezanost sa Ogul Kaimiš, a optužili su je da je navela kanovu ženu na bavljenje crnom magijom.

Bajarma ne saginje glavu niti isteže vrat, a dželat joj se obraća oštrim rečima. Starica ga ignoriše i gleda ka mestu na kojem stoji Ogul. Pogledi im se nakratko susreću, a Bajarma se smeši pre nego što joj mladić odseca glavu sa dva silovita udarca. Ogul ponovo skreće pogled ka mračnoj vodi, dok se ubijanje ne završi. Kada se poslednji zarobljenik ruši obezglavljen, okreće se i vidi kako mladi ratnik posmatra svoje sečivo sa zapanjenim izrazom na licu. Oštrica se nesumnjivo iskrzala i istupila udarajući u kosti. Monge prilazi dželatu i tapše ga po leđima, a zatim mu tutka nov pehar airaga u ruke dok ih Ogul posmatra sa turobnom mržnjom. Kada Monge pogleda u nju, oseća kako joj se srce uspaničeno steže, a umrtvljene ruke uvrću u konopcu. Jao Šu izgovara njeno ime. Glas mu ovog puta podrhtava, a čak se i Monge mršti na njega. Džingis je proglasio da njegov narod nikad neće proliti kraljevsku krv, ali alternativa je ispunjava užasom. „Ogul Kaimiš, koja je ukaljala kanovo ime veštičarenjem i nečistim postupcima, pa čak i... umorila vlastito dete.” Šake joj se skupljaju u pesnice kad čuje kancelarove poslednje reči, posežući u hladnoću unutar nje kako bi ostala na nogama. Nakon što Jao Šu dovrši čitanje optužnice, pita želi li neko da istupi i govori u njenu odbranu. Vazduh je prezasićen mirisom krvi, a niko se ne miče. Monge klima glavom ratniku koji stoji pored nje. Ogul drhti dok je podižu i smeštaju na debeli ćilim od filca. Oseća trzanje mišića u nogama, izvan njene kontrole. Njeno telo želi da pobegne, ali ne može. Jao Šu iznenada počinje da izgovara molitvu za nju, ali mu glas puca i prekida se. Monge seva očima ka kancelaru, ali starac nastavlja da govori. Ratnici je prevrću na ćilimu, tako da joj memljivi materijal pritiska lice i puni pluća prašinom. Obuzima je panika i ona viče, ali joj tkanina prigušuje dah. Oseća cimanje dok je umotavaju u filcani čilim, koji zatim uvezuju kožnim uzdama i čvrsto stežu kopče. Ogul neće da doziva u pomoć dok Monge sluša, ali ne može da suzbije uplašeno ječanje, nalik životinji uhvaćenoj u zamku. Čini se kao da učmalost traje večno. Može da čuje kako joj srce glasno dobuje u grudima i ušima. Iznenada je u pokretu, polako se okreće dok je ratnici kotrljaju prema kanalu. Ledena voda je svuda oko nje i ona se izbezumljeno koprca, videći srebrnkaste mehuriće pred očima. Umotani filcani ćilim brzo tone. Ogul Kaimiš zadržava vazduh što duže može.

Sorhatani leži pokrivena samo čaršavom, mada je noć veoma hladna. Kublaj kleči pored nje i kad je uzme za ruku, bezmalo se štreca i uzmiče od vreline. Groznica je sagorela put kroz Karakorum i svakog dana ima sve manje i manje novih slučajeva bolesti. Svakog leta je isto. Nekoliko desetina ili nekoliko stotina podleže nekoj pošasti. Veoma često su to oni koji su preživeli poslednju boleštinu, još uvek iznureni i žgoljavi. Oseća kako ga suze peckaju u očima kad se njegova majka nakašlje, a kašalj se produbljuje sve dok Sorhatani ne počne da se guši, izvijajući se u leđima i napinjući sve mišiće u telu. Kublaj čeka sve dok majka ustreptalo ne udahne vazduh. Sorhatani deluje posramljeno što je sin vidi tako izmučenu i slabašno mu se osmehuje, očiju staklastih od groznice. „Nastavi”, kaže mu. „Jao Šu se zaključao u svojim odajama. Nikad ranije ga nisam video toliko uzrujanog. To nije bila lepa smrt.” „Ne postoji tako nešto”, kaže Sorhatani, s mukom udišući vazduh. „Smrt nikad nije lepa, Kublaju. Sve što možemo da uradimo jeste da je ignorišemo dok ne dođe.” Trud govora je ogroman i on pokušava da je zaustavi, ali Sorhatani zanemaruje njegovo negodovanje. „Ljudi to tako dobro čine, Kublaju. Žive iako znaju da će umreti, ali bez obzira na to koliko puta izgovore reči, ne veruju zaista u njih. Misle da će smrt nekako baš njih zaobići, da će živeti i živeti i da nikad neće ostariti.” Ponovo počinje da kašlje, a Kublaj se štreca i strpljivo čeka sve dok majka nije u stanju ponovo da diše. „Čak i sada, očekujem da... živim, Kublaju. Ja sam jedna budalasta starica.” „Nisi budalasta, niti si stara”, kaže joj tiho. „I još uvek si mi potrebna. Šta bih radio bez tebe i tvojih saveta?” Vidi kako se ona opet osmehuje, ali joj se koža bora poput stare tkanine. „Ne planiram... da se večeras pridružim tvom ocu. Želim da kažem Mongeu šta mislim o njegovim spiskovima smrti.” Kublaj pravi kiseli izraz lica. „Koliko čujem, impresionirao je svoje kneževe i generale. Oni su vrsta ljudi koja se divi pokolju. Govore da je on novi Džingis, majko.” „Možda... i jeste”, odgovara Sorhatani, gušeći se. Kublaj joj stavlja pehar sa sokom od jabuke u šake, a ona ga pijucka sklopljenih očiju.

„Mogao je da protera Ogul Kaimiš i njenu matoru služavku”, kaže Kublaj. Proučavao je život dede Džingisa i sumnja da je njegova majka u pravu, ali to ne uklanja ukus gorčine. Njegov brat je izgradio reputaciju nemilosrdnog vođe sa manje od nekoliko stotina žrtava. To mu svakako nije odmoglo sa nacijom. U njemu vide vladara koji će ih povesti u novu epohu osvajanja i proširenja. Uprkos svojim strepnjama i netrpeljivosti prema bratu, oseća da su najverovatnije u pravu. „On će biti kan, Kublaju. Ne smeš da preispituješ ono što radi. On nije Gujuk - upamti to. Monge je jak.” „I glup”, mrmlja Kublaj. Majka se smeje, a napad kašlja koji sledi je najgori koji je dosad video. Kašalj traje i traje, a kada Sorhatani čaršavom obriše usta, Kublaj na tkanini vidi krvavu mrlju. Ne može da skrene pogled s nje. Nakon što napad kašlja prođe, ona vrti glavom, a glas joj je jedva jači od šapata. „Monge nije budala, Kublaju. On shvata mnogo bolje nego što misliš. Ogromne kanove armije ne mogu tek tako ponovo da postanu pastiri, više ne. On sada jaše na leđima tigra, sine moj. Ne usuđuje se da sjaše.” Kublaj se mršti, iznerviran što Sorhatani u svemu podržava Mongea. Želi da podeli bes s njom, a ne da sluša kako ona opravdava bratovljeva zlodela. Pre nego što ponovo progovori, odjednom shvata nešto. Sorhatani mu je prijatelj kao i majka, ali ona nikad neće biti objektivna kad je reč o njenim sinovima. To je njena slepa tačka. S tugom shvata da neće uspeti da uradi ništa, osim što će je povrediti. Zatvara usta i ne izgovara nijedno obrazloženje koje je nameravao da izrekne. „Razmisliću o tome”, kaže. „A sad ozdravi, majko. Želećeš da budeš tamo, da vidiš kako Monge postaje kan.” Sorhatani slabašno klima glavom na njegove reči, a on joj briše znoj sa lica pre nego što ode. Gujukovo telo gori na pogrebnoj lomači izvan Karakoruma, a dani žalosti dostižu vrhunac. Čak i u hladnom podrumu palate telo je počelo da truli, a lomača je natopljena mirisnim uljima. Monge posmatra kako se konstrukcija urušava u sebe dok plamen suklja u nebo. Pola nacije je pijano, dabome, budući da im treba malo izgovora dok drže bdenje za kanov duh u sledećem svetu. U hiljadama prilaze velikoj vatri i prskaju je kapljicama

airaga. Više no jedan čovek prilazi preblizu lomači i vrišteći se tetura unazad, zahvaćen vatrom. U mraku insekti pucketaju dok uleću u plamenove, privučeni svetlošću lomače iz grada i šatora. Umiru u milionima, crne tačkice koje ostavljaju svetleće tragove na nebu iznad lomače dok upadaju u vatru. Monge misli na mlade žene, sluge i ratnike sahranjene zajedno sa Džingisom. Osmehuje se na pomisao da Gujuku u smrti društvo prave samo mušice i moljci. Nakon što od ogromne lomače ne ostane ništa osim usijane gomile pepela, Monge šalje po svoju braću. Kublaj, Hulegu i Arik-Boke mu prilaze, a mala skupina kreće natrag u utihli grad, ostavljajući naciju da nastavi terevenku. Mnogobrojna deca će se roditi kao rezultat te noći. Muškarci i žene će biti ubijeni u pijanim tučama, ali takav je zakon prirode: život i smrt su zauvek isprepleteni. Sasvim prikladno. Grad izgleda prazno dok braća zajedno koračaju. Maltene nesvesno, Monge i Kublaj stupaju na čelu omalene povorke, sušte suprotnosti po telesnoj građi i izgledu. Za petama im hoda Hulegu, koji ima isto široko čelo i robusno telo kao Monge, dok je Arik-Boke najniži među braćom, sa očima koje gledaju čas u Kublaja, čas u Mongea. Stari ožiljak ruži lice najmlađeg Sorhataninog sina, a boja debele linije koja mu se pruža preko lica varira od tamnoružičaste do žućkaste boje žuljeva. Nesreća koja mu se desila godinama ranije ostavila ga je bez korena nosa, tako da ostala trojica slušaju kako Arik-Boke čujno diše kroz usta dok hodaju. Svaki stranac bi smesta uvideo da su četvorica muškaraca rođena braća, ali u toj malenoj grupi ima više napetosti negoli prijateljstva. Ćute i čekaju da vide šta Monge planira za njih. Kublaj je napetiji od ostalih. Samo on je odbio da se odrekne svog kineskog stila, od frizure do fino satkane svilene odeće. Posredi je mala pobuna, ali Monge mu dosad nije zamerio zbog toga. U palati čekaju gardisti, držeći vlastito bdenje dok stoje u stavu mirno pod svetlošću uljanih lampi. Dok im Monge prilazi, stražari stoje nepomično poput statua. Čini se da ih Monge ne primećuje, toliko je zadubljen u misli. Prelazi preko spoljašnjeg dvorišta, a Arik-Boke mora da kaska kako bi zadržao korak sa ostalima dok prolaze kroz nadsvođene hodnike i odlaze u glavnu dvoranu za prijem. Tamo čeka još kanovih gardista, stojeći pred vratnicama od uglačanog bakra. Na blistavim vratima nema ni traga zelenila, a u vazduhu se oseća miris sredstva za poliranje i voska za pod. Monge možda još uvek nije

postao kan, ali su njegova naređenja zakon u gradu i on ih sve tera da naporno rade. Kublaj sa skrivenom razdraženošću posmatra kako Monge ulazi i hoda preko prostorije, skida krpu sa krčaga i sipa vino u pehar, koji ispija u nekoliko brzih gutljaja. Nema nigde da se sedne. Prostorija je skoro sasvim prazna, izuzev dugačkog stola prekrivenog nehajno razbacanim svicima i mapama, od kojih su neke uvezane vrpcama živopisnih boja. Blistavi Gujukov i Ogedajev presto je iščezao, nesumnjivo ostavljen da čami u nekoj ostavi narednih stotinu godina. „Pijte ako želite”, Monge kaže braći. Hulegu i Arik-Boke prilaze stolu, ostavljajući samo Kublaja da stoji u mestu i čeka da im Monge saopšti zašto su pozvani u palatu. Odgovor pristiže nedugo potom. „Biću kan na proleće”, kaže Monge. Izgovara to bez likovanja, kao prostu činjenicu. „Ja sam orlok vojske i Džingisov unuk. Bajdur neće izazvati moje pravo na presto, a Batu mu je u pismu saopštio da imam njegovu podršku.” Zastaje dok se Kublaj premešta s noge na nogu. Dvojica najstarijih kneževa nacije su Ogedajevim testamentom dobila ogromne zemlje. Neće izazvati njegovog brata. Uprkos Mongeovom sporom rezonovanju, uzdigao se iznad ostalih velikaša. Prihvata svoj položaj zdravo za gotovo, ali on je uistinu jedini čovek koga će tumani prihvatiti. „Dakle, postaćeš kan, brate”, kaže Kublaj, prihvatajući Mongeovu procenu. „Naš otac bi bio ponosan da vidi kako se jedan od njegovih sinova uzdiže tako visoko.” Monge ga posmatra, tražeći znakove poruge u Kublajevom glasu. Ne primećuje nijedan i brekće, zadovoljan sopstvenom dominacijom. „Međutim, neću vas ostaviti iza sebe”, kaže braći. Kublaj zapaža kako se Monge obraća prvenstveno Huleguu i Arik-Bokeu, ali i pored toga klima glavom kad Monge nastavi da priča. „Uzdići ćete se zajedno sa mnom, baš kao što bi naš otac želeo. Večeras ćemo razgovarati o budućnosti naše porodice.” Kublaj sumnja da će biti mnogo diskusije. Monge je samouveren u novostečenoj vlasti, deleći mudrost pre kao otac deci, negoli brat. Monge tapše Hulegua po ramenu, a Kublaj razmišlja o tome koliko su njih dvojica slični. Premda je Monge malo širi u ramenima, Hulegu ima istovetne hladne oči.

„Neću čekati do proleća da započnem pohode”, kaže Monge. „Svet je predugo čekao da slabašni kan nestane. Naši neprijatelji su ojačali bez šake na svojoj guši, bez noža na grlu ljubljenih osoba. Kucnuo je čas da ih podsetimo ko su njihovi gospodari.” Hulegu ispušta neodređeni zvuk odobravanja dok ispija još jedan pehar vina i mljacka. Monge ga zadovoljno gleda, videći u njemu iste osobine kao i Kublaj. „Hulegu, izdao sam naređenja da preuzmeš zapovedništvo nad Bajdurovom armijom zapada, uz još tri tumana iz Karakoruma. Učinio sam te orlokom stotinu hiljada vojnika i dao sam ti trojicu svojih najboljih generala, Baijua, Ilugeja i Kitbuku.” Kublaj oseća stid dok gleda kako Hulegu pada na kolena i saginje glavu. „Hvala ti, brate”, kaže Hulegu i ponovo ustaje. „To je velika čast.” „Sravnićeš sa zemljom jug i zapad, koristeći Samarkand kao bazu operacija. Bajdur se neće usprotiviti mojim naređenjima. Dovrši posao koji je započeo naš deda, Hulegu. Otidi dalje nego što je on ikad otišao. Cilj mi je da mačem isečeš sebi nov kanat, brate, ispunjen basnoslovnim bogatstvima.” Monge pruža Huleguu svitak i posmatra kako brat odmotava mapu oblasti, precrtanu sa velikom pažnjom i označenu zakrivljenim linijama i tačkama rukom nekog odavno mrtvog Persijanca. Kublaj fascinirano zuri u mapu i protiv volje prilazi bliže. Biblioteka u Karakorumu sadrži mnoštvo čudesa, koje još uvek nije video. Hulegu razmotava mapu na stolu i stavlja pehare s vinom na uglove hartije. Oči mu blistaju dok zuri u zemlje predstavljene na mapi. Monge ga tapše po leđima dok se naginje nad mapom i pokazuje slobodnom rukom. „Najveći grad, brate, nalazi se na obalama reke Tigar. Džingis nikad nije stigao tako daleko. To je središte religije koju nazivaju islam. Zauzećeš ga u moje ime i učiniti srcem svog novog kanata.” „Biće učinjeno, brate”, kaže ushićeno Hulegu. Monge zapaža bratovljevo zadovoljstvo i smeši se, a zatim mu dopunjuje pehar. „Tolujeva loza je došla na vlast”, kaže i baca kratak pogled na Kublaja. „Nećemo je ispustiti iz šaka, ne sad. Naša porodica će nastaviti put koji je započeo Džingis. To mora da je sudbina, brate. Naš otac je dao život za kana, a naša majka je zadržala grad i domovinu na okupu kada je sve moglo da se raspadne u paramparčad.” Oči mu blistaju dok zure u prizore

budućnosti. „Sve što se dosad dogodilo je poslužilo da pripremi našu lozu za ovaj trenutak. Četvorica braće zajedno u sobi, dok nas svet čeka kao slatka devica.” Kublaj ćutke posmatra kako se Hulegu i Arik-Boke cere, zaneseni Mongeovim grandioznim rečima. Ne oseća se prijatno da stoji odvojeno od njih, pa impulsivno puni pehar vinom i ispija ga. Mlađa braća se pomeraju u stranu da bi dohvatio vrč sa vinom, ali se Monge blago mršti. Dok Kublaj pijucka, nelagodno uviđa kako se Arik-Boke praktično trese od uzbuđenja da čuje kakva ga sudbina očekuje, a ožiljak na licu mu je tamnoružičast, maltene crven. Monge bira upravo taj trenutak da zgrabi za ruku najmlađeg brata. „Ariče, razgovarao sam s majkom, a ona se složila sa mnom u ovome.” Kublaj seva očima ka Mongeu kad čuje njegove reči. Uveren je da Sorhatani nije u stanju da razgovara o bilo čemu. Monge nastavlja da govori, nesvestan Kublajeve sumnjičavosti. „Majka i ja smo se složili da ti naslediš kanat u zavičaju, sve zemlje osim samog Karakoruma, koji će ostati u kanovom vlasništvu. Ne želim ovo kužno mesto, ali su mi kazali da ga narod smatra simbolom. Ostatak kanata je tvoj, da njime vladaš u moje ime.” Arik-Boke bezmalo prosipa vino, a zatim i on pada na kolena i saginje glavu u znak odanosti. Kad ponovo ustane, Monge ga hvata za potiljak i blagonaklono drmusa. „Te zemlje su pripadale našem ocu, Ariče, a pre toga Džingisu. Vodi računa o njima. Učini da budu zelene i prepune stoke.” „Hoću, brate, kunem ti se”, odgovara Arik-Boke. Sa svega nekoliko reči, dobio je nezamislivo bogatstvo. Čekaju ga milioni grla marve i konja, baš kao i ogroman status u naciji. Monge ga je jednim dahom načinio moćnikom. „Sutra ću još razgovarati sa vama”, kaže Monge. „U zoru se vratite nazad u palatu i podeliću s vama sve što sam isplanirao.” Okreće se prema Kublaju, a mlađa braća stoje mirno, shvatajući napetost koja oduvek postoji između dva starija brata. Monge celim bićem izgleda kao mongolski ratnik u naponu snage. Kublaj je viši, a njegova kineska odeća je u oštroj suprotnosti sa Mongeovom. „Ostavite nas sada, Hulegu, Ariče”, kaže im tiho Monge. „Hoću da u četiri oka popričam sa našim bratom.”

Nijedan od mlađih muškaraca ne gleda u Kublaja dok izlaze iz dvorane. Obojica odlaze bodrim korakom, naglo gurnuti u svoje najveće ambicije. Kublaj gotovo da im zavidi na samopouzdanju i na tome koliko im je ono lako pruženo. Kada ostanu sami, Monge pažljivo puni dva pehara vinom i jedan dodaje Kublaju. „A šta da radim sa tobom, brate?” „Izgleda mi kao da si sve već isplanirao. Zašto mi jednostavno ne kažeš?” „Jedva da si ijednom izašao iz grada u toku života, Kublaju. Dok sam ja jahao sa Cubodajem na zapad, ti si se ovde igrao sa knjigama i trskama za pisanje. Dok sam ja zauzimao Kijev, ti si učio kako da se odevaš kao Kineskinja i kupaš dva puta dnevno.” Monge se naginje ka bratu i njuši vazduh, mršteći se kad oseti delikatan miris oko Kublaja. „Možda bi nameštenje u gradskoj biblioteci bilo prikladno za čoveka tvojih... sklonosti.” Kublaj se koči, svestan da mu se Monge namerno ruga. Svejedno, oseća kako mu se obrazi crvene od besa zbog uvrede. „Nema nikakve sramote u obrazovanju”, kaže kroz stisnute zube. „Ako ćeš ti biti kan, možda ću zaista biti najsrećniji ovde u gradu.” Monge zamišljeno pijucka vino, mada Kublaj pretpostavlja da je već doneo odluku, dugo pre sastanka. Njegov brat se ne odlikuje velikom inteligencijom, ali je temeljan i strpljiv. Te osobine mogu da posluže čoveku skoro jednako dobro. „Ipak, obećao sam ocu da ću paziti na porodicu, Kublaju. Sumnjam da bi Toluj želeo da te ostavim sa prašnjavim svicima i prstima umazanim mastilom.” Kublaj odbija da pogleda nadole u svoje šake, iako su Mongeove reči sasvim istinite. „On je želeo da mu sinovi budu ratnici, Kublaju, a ne kineske ćate.” Protivno zdravom razumu, Kublaj odgovara na uvredu. „Kada smo bili deca, brate, Džingis je govorio ljudima da se meni obrate ako imaju neki problem. Govorio im je da mogu da vidim kroz najgušći trnovit žbun. Pitaš li me šta želim od tebe?” Monge se polako osmehuje. „Ne, Kublaju. Govorim ti šta ja želim. Hulegu će porušiti utvrđenja islama, a Arik-Boke će čuvati postojbinu mongolskog naroda. Imam stotinu drugih železa u vatri, brate, sve do daleke Koreje. Svakog dana primam

izaslanike i ambasadore desetina malih naroda. Ja sam izabrani kan, srce nacije. Ali pred tobom je drugačiji put, da dovršiš posao koji su započeli Ogedaj i Džingis.” Kublaj brzo dolazi do zaključka i nelagodno guta knedlu. „Carstvo Sung”, mrmlja. „Carstvo Sung, Kublaju. Na desetine gradova, milioni seljaka. Osvajanje Sunga će biti tvoje životno delo. U moje ime ćeš završiti ono što je započeo Džingis.” „A kako misliš da ostvarim tvoj grandiozni san?”, pita tiho Kublaj, zabašurujući nervozu dubokim gutljajem vina. „Džingis je počeo osvajanje kineskih zemalja regijom Si Sja. Moji savetnici su otkrili drugu kapiju u carstvo Sung. Želim da povedeš vojsku duž jugozapadne granice, Kublaju, u oblast Junan. Tamo postoji samo jedan jedini grad, premda može da sakupi vojsku jednaku mojoj. Ipak, mislim da to neće predstavljati pretežak zadatak, čak i za nekoga ko još uvek nije okrvavio ruke u bici.” Osmehuje se kako bi izvadio žaoku iz snishodljivih reči. „Želim da postaneš unuk kakvog je Džingis želeo, Kublaju, mongolski osvajač. Posedujem sredstva i volju da ti promenim život. Zakuni mi se na vernost i daću ti vlast da predvodiš tumane. Načiniću od tebe strah i trepet carstva Sung, ime koje se neće usuđivati da naglas izgovore.” Kublaj ispija pehar i drhti, osećajući kako mu se ježe dlačice na rukama. Mora da naglas izgovori svoju prvu sumnju, ili će ga ona večito izjedati. „Očekuješ li da poginem, brate, šaljući me protiv takvog neprijatelja? Je li to tvoj plan?” „Još uvek tražiš smutnje i spletke?”, odgovara Monge i smeje se. „Čini mi se da te je Jao Šu predugo držao u rukama, brate. Stvari su ponekad krajnje jednostavne, kao što i treba da budu. Izgubio bih dragocene topove i svog najboljeg generala zajedno s tobom. Da li bih poslao Urijang-Hadaja u smrt? Prestani da brineš, brate. Za svega nekoliko meseci postaću kan. Imaš li ikakvog pojma koliko mi to znači? Sećam se Džingisa. Da stojim na njegovom mestu mi znači... više nego što mogu da objasnim. Ne moram da igram nikakve igre ili da smišljam komplikovane spletke. Vojska carstva Sung je već upala na kinesku teritoriju, na više frontova. Ako im ne odgovorim silom, polako će povratiti zemlje koje je Džingis osvojio. To mi je jedini plan, brate. Moj jedini cilj.” Kublaj u Mongeovim očima vidi jednostavnu istinu i klima glavom, shvatajući da njegov brat pokušava da igra ulogu koju je za sebe izborio.

Kanu je potrebna širina vizije, kako bi bio u mogućnosti da se uzdigne iznad sitničavih zavada porodica i nacije. Monge se trudi da uradi upravo to. Njegov trud je impresivan, a Kublaj odbacuje svoje sumnje. „Kakvu zakletvu želiš da ti položim?”, pita najzad. Monge ga pomno posmatra, dobro skrivenih emocija. „Zakuni mi se da ćeš odbaciti svoje kineske navike, da ćeš se na pohodu oblačiti i ponašati i izgledati kao mongolski ratnik, da ćeš svakog jutra vežbati sa mačem i lukom sve dok te ne zaboli svaki mišić u telu. Zakuni se da nećeš čitati knjige dok budeš na pohodu, ni jednu jedinu, i već danas ću ti dati vojsku. Daću ti Urijang-Hadaja, ali će zapovedništvo biti samo tvoje.” Na trenutak, podsmešljiv osmeh mu dodiruje usne. „Ako ti je sve to previše, onda možeš da se vratiš natrag u ovdašnje biblioteke i provedeš naredne godine u čekanju, pitajući se šta si mogao da postaneš, šta si mogao da uradiš sa svojim životom.” Misli se kovitlaju Kublajevim umom. Monge pokušava da bude kan. Čini se kao da misli da može da izazove sličnu promenu u svom bratu. Skoro da mu je milo što vidi krupnog grubijana tako iskrenog. Misli na Jao Šua i spokojne godine koje je proveo u Karakorumu. Voli tišinu učenja, slavu uvida. Pa ipak, jedan deo njegovog bića odvajkada sanja o predvođenju ljudi u rat. Džingisova krv teče u njegovim venama jednako kao i u Mongeovim. „Huleguu si obećao kanat ako osvoji Bagdad”, kaže Kublaj nakon, kako mu se čini, čitave večnosti. Monge se glasno smeje, a zvuk odzvanja kroz dvoranu. Već se zabrinuo da će ga njegov učeni brat odbiti. Oseća se bezmalo opijeno sopstvenim predviđanjem dok poseže rukom ka mapama i dokumentima. Prst mu pronalazi ogromna prostranstva severne Kine. „Ovde postoje dve oblasti, brate. Nančing i Čingčao. Moje su, da ih dam kome god poželim. Izaberi bilo koju sa mojim blagoslovom. Imaćeš udeo u osvojenim kineskim teritorijama, sopstvena imanja. Ako pristaneš na ovo, moći ćeš da ih posetiš. Pre nego što ti obećam išta više, pokaži mi da možeš da dobiješ bitke u moje ime.” Osmeh mu se vraća na lice dok gleda kako Kublaj u najsitnije tančine proučava mape, fasciniran. „Onda, jesmo li se dogovorili?” „Podaj mi Jao Šua kao savetnika i dogovorili smo se”, odgovara Kublaj, puštajući da mu reči same izlete iz usta, svestan da se do smrti može dvoumiti i razmatrati izbore. Postoji vreme kada odluka mora brzo da se

donese, a deo njega ispunjava uzbuđenje istovetno onome kakvo je video kod mlađe braće. „Imaš ga”, smesta uzvraća Monge. „Tako mi nebeskog oca, možeš imati sve kineske učenjake koji su preostali u Karakorumu ako pristaneš na ovo! Videću uspon svoje porodice, Kublaju. Svet će znati naša imena, kunem ti se.” Kublaj pomno posmatra mape. Oblast Nančing se nalazi blizu Žute reke, a on se priseća da je okolna ravnica sklona poplavama. Područje je gusto naseljeno, a Monge sigurno očekuje da izabere upravo tu oblast. Provincija Čingčao je nešto dalje ka severu od Jenkinga, na granici sa zavičajem mongolskog naroda. Na mapi jedva postoji šačica obeleženih gradova. Voleo bi da je Jao Šu prisutan da mu iznese svoje mišljenje i pomogne sa izborom. „Sa tvojom dozvolom, uzeću oblast Čingčao”, kaže napokon. „Manju oblast? To nije dovoljno. Takođe ću ti dati...”, Monge prstom prati liniju na mapi dok je posmatra, „Huajmeng. Posede toliko velike da su bezmalo kanat, brate. Dobićeš još imanja ako budeš uspešan. Ne možeš reći da nisam velikodušan.” „Dao si mi više nego što sam očekivao”, iskreno odgovara Kublaj. „Vrlo dobro, brate. Imaš moju zakletvu. Pokušaću da budem čovek kakav želiš da budem.” Pruža ruku, a Monge je prihvata sa ponosom i zadovoljstvom. Obojica su iznenađena snagom onog drugog. Na proleće, nacija se okuplja na ravnici Avraga, duboko u postojbini predaka. Najstariji muškarci i žene još uvek se sećaju kako je Džingis na tom mestu ujedinio plemena, zamenivši njihove pojedinačne barjake samo jednim štapom sa izbeljenim konjskim repovima. Ravnica je nepregledna i maltene potpuno ravna, tako da pogled puca kilometrima unaokolo u svim pravcima. Jedan jedini potok protiče kroz deo ravnice, a Monge teatralno pije vodu iz njega, na mestu gde je pre toliko mnogo godina stajao Džingis. Batu je napustio svoja ruska imanja i došao sa gardistima - slika i prilika svog oca Ðočija. Vidno je uzrujan što zatiče Sorhatani tako ispijenu, mršavu i iscrpljenu bolešću koja iz dana u dan postaje sve gora. Groznice dolaze i prolaze, a Kublaj katkad veruje da se majka grčevito drži za život samo zato da bi videla kako Monge postaje kan.

Sa zapada dolazi Bajdur, Čagatajev sin. Njegovo bogatstvo je očigledno u zlatu koje nosi na sebi i finim konjima koje jašu njegovi gardisti. Kao kan zavičaja Mongolaca, Arik-Boke se postarao za sve, tako da velikaši pristižu tokom dva meseca. Jedan za drugim, poglavari porodica i generali ujahuju i podižu logore, sve dok se naposletku čak i ta ogromna ravnica ne crni od ljudi i životinja. Hrišćanski kaluđeri dolaze čak iz Rima i Francuske, a kneževi Koreje su prevalili hiljade kilometara da prisustvuju ustoličenju čoveka koji će njima vladati. Sve do pojavljivanja poslednjih kneževa, okupljeni ljudi trguju i menjaju robu i konje, sklapajući poslove koji će pojedine učiniti bogatim, a druge osiromašiti za čitavu narednu generaciju. Airag i vino teku u potocima, a hiljade goveda i ovaca biva zaklano kako bi se prehranilo ogromno mnoštvo naroda. Kada kucne čas, Monge obilazi skup, a ljudi padaju na kolena pred njim i zaklinju mu se na vernost. Niko ne izaziva njegovo pravo na presto. On je Džingisov unuk i dokazao je svoje poreklo, svoje pravo da vlada. Gorke godine pod Gujukom ostaju za njima. Kublaj kleči zajedno sa ostalima, razmišljajući o vojsci koju mora da povede u zemlje dinastije Sung. Pita se da li njegov brat zaista shvata izazov koji je postavio pred njega. Kublaj je najveći deo života proveo u Karakorumu. Brusio je um najvećim filozofijama Lao Cea, Konfučija i Bude, ali sada je sve to prošlost. Dok Monge postaje kan u sveopštem gromoglasnom klicanju, Kublaja trese drhtavica i govori sebi da je to od iščekivanja, a ne od straha.

DRUGI DEO „Vatra je ispit za zlato; zla kob za snažne ljude. “ - SENEKA

13 Sulejman je star, ali su mu planine i pustinje očvrsnule telo, tako da mu se tetive i tanki mišići vidljivo pomeraju ispod kože. Iako ima već šezdeset godina, snaga volje mu je još uvek jaka, izbrušena do dijamantske čvrstine životom koji je vodio. Kad progovori, glas mu je blago prekoran. „Nisam te to pitao, Hasane, zar ne? Pitao sam te da li znaš ko je ukrao hranu iz kuhinja, a ne jesi li ti to učinio.” Dok vidljivo drhti, Hasan mrmlja nerazumljiv odgovor. Kleči na kamenom podu ispred Sulejmanove velike stolice. Njegov gospodar je odeven u debelu odoru koja ga štiti od jutarnje svežine, dok Hasan na sebi ima samo prljavu lanenu košulju. U senkama planine Hodegan, sunčeva svetlost dopire u prostoriju samo u toku poslepodneva. Sve do tada u njoj se može čuvati meso da se ne ukvari. „Priđi bliže, Hasane”, kaže mu Sulejman, kikoćući se. Starac čeka dok se čovek ne dogega na kolenima do podnožja stolice, a zatim zamahuje rukom i udara ga nadlanicom po licu. Hasan se ruši na pod, skupljajući noge i rukama skrivajući glavu. Iz nosa mu curi krv, a on u užasnutoj tišini gleda u blistave kapi. Dok Sulejman posmatra, mlađi čovek pruža prst i razmazuje crvenu liniju po podu. Oči mu se pune suzama, a Sulejman se glasno smeje. „Pregršt ukradenih kolača, Hasane. Da li je vredelo?” Hasan se koči, nesiguran da li je pitanje zamka ili ne. Polako klima glavom, a Sulejman s neodobravanjem cokće jezikom. „Voleo bih da svi ljudi na ovom svetu lažu jednako loše kao ti, Hasane. Svet bi bio kudikamo manje zanimljivo mesto, ali bi toliko problema naprosto nestalo. Postoji li išta u toj tvojoj glavudži što razume da ne smeš da me potkradaš? Da ću uvek saznati za to i kazniti te? Pa ipak, ti to i dalje činiš. Donesi mi moj štap, Hasane.” Mladić kukavno gleda u gospodara. Odmahuje glavom, ali je odavno naučio da će kazna biti samo još gora ako odbije. Dok ga Sulejman zabavljeno posmatra, pridiže se na noge i prelazi preko zamrznute prostorije, osećajući kako mu telo prekriveno modricama protestuje. Retki su dani kad ne dobija batine. Ne razume zbog čega ga njegov gospodar povređuje. Voleo bi da je odoleo medenjacima, ali ga je miris slatkih kolača

skoro izludeo. Tokom minulih godina, Sulejman mu je izbio previše zuba da može da jede bez bola, a medenjaci su mekani i tope mu se u ustima sa osećanjem nalik ekstazi. Sulejman tapše Hasana po glavi dok mu mladić pruža štap. To je štap za hodanje sa teškim vrhom i sečivom skrivenim u dršci, oružje prikladno za čoveka koji predvodi sektu ismailitskih asasina u Alamutu. Starac vidi da Hasan plače i stavlja mu mršavu ruku na rame dok ustaje. „Miruj, momče. Da li se plašiš štapa?” Hasan čemerno klima glavom. „Shvatam. Ne želiš da te tučem. Ali, ako to ne uradim, ponovo ćeš krasti, jelda?” Hasan ne razume i tupo gleda u starca usukanog, ispijenog lica sa okrutnim crnim očima. Hasan je mnogo mlađi i krupniji od Sulejmana, a ramena su mu široka i snažna usled beskrajnog rada u vrtovima. Možda bi čak bio viši od starca ako bi se uspravio. I pored toga, trza se kad ga starac poljubi u obraz. „Bolje da prihvatiš kaznu kao dobar dečko. Možeš li to da učiniš za mene? Možeš li da budeš hrabar?” Hasan saginje glavu, a suze mu iz očiju kaplju na pod. „Tako je. Psi, dečaci i žene moraju da se tuku, Hasane, ili se pokvare.” Sulejman naglo spušta štap na Hasanovu lobanju. Mladić vrišti i uzmiče, a Sulejman mu prilazi, deleći kišu udaraca. Hasan očajnički pokriva lice, a Sulejman ga smesta udara koščatom pesnicom u grudi, u tačku tik iznad stomaka, a ispod grudne kosti. Hasan se ječeći od bola stropoštava na pod, mučeći se da udahne vazduh. Sulejman ga nežno posmatra i iznenađeno shvata da je zadihan. Starost je prokletstvo. Nastavio bi da kažnjava glupaka da njegov sin ne bira upravo taj trenutak da stupi u prostoriju. Dok ulazi, Rukn al Din jedva obraća pažnju na Hasana. „Poslali su odgovor, oče.” Sulejmanovo raspoloženje se srozava kad čuje sinovljeve reči. Zamišljeno stoji i palcem trlja krvavu mrlju na štapu. „I, šta kažu, sine moj? Puštaš me da čekam?” Rukn crveni. „Pustili su našeg čoveka neozleđenog, ali poruka glasi da napustimo tvrđavu.” Sulejman pokazuje rukom Hasanu da ustane sa poda, a zatim mu pruža štap da ga vrati na mesto. Čudno, ali katkad mu više prija glupakovo negoli

sinovljevo društvo. Hasan je nalik omiljenom lovačkom psu. Možda je posredi to što priglupi mladić nikad ne može da ga razočara, budući da očekuje tako malo od njega. „Ništa drugo?”, pita sina. „Nema pregovaranja, nema kontraponude? Zar mi taj kanov brat, taj Hulegu, nije ponudio ama baš ništa u nadoknadu za pretrpljenu patnju?” „Ne, oče, žao mi je.” Sulejman ne proklinje, niti odaje ikakva osećanja. Smatra da su takve reakcije krajnje uzaludne, ili još gore, da daju prednost neprijatelju. Čak i kad počne da se znoji od napora prebijanja Hasana, i dalje je u stanju da priča smireno i ljubazno, Dok razmišlja, čuje udaljeno zveckanje porcelanskih šolja koje se uspinju uz spiralno stepenište tornja. Smeši se u iščekivanju. „Bliži se vreme za moj jutarnji čaj, Rukne. Hoćeš li da mi se pridružiš?” „Dabome, oče”, odgovara sin. Rukn ne čuje približavanje žene i iznenađeno se okreće ka njoj kad uđe u prostoriju noseći težak pladanj u rukama. Talenti njegovog oca povremeno se graniče sa mističnim. Starac zna sve što se dešava u tvrđavi, od najsitnijih šapata sve do veština i stepena obuke svakog čoveka. Hasan se brzo okreće kad čuje korake. Kamila na arapskom jeziku znači „najsavršenija”, a žena je uistinu lepa kao što joj ime i kaže, sa crnom kosom i glatkom kožom maslinaste boje. Kukovi joj se njišu dok hoda, a Hasan ne može da skrene pogled. Sulejman se kikoće dok gleda Hasana tako očaranog. Dve godine ranije je iz čistog hira Hasanu dao Kamilu za ženu. Uživao je u njegovoj zbunjenosti i užasu kad je mladić shvatio vrednost dara. Glupak nikad ranije nije bio sa ženom, a to Sulejmana strahovito zabavlja. Ako je u nečemu stručnjak, onda je to pronalaženje slabosti drugih ljudi. U stanju je da natera Hasana da uradi bilo šta iz straha da Kamila ne bude ozleđena. Povremeno može da tretira njegov bol maltene umetnički, sa budalom kao slikarskim platnom. Zabeležio je veliki deo onoga što se desilo između njih, zarad prosvećivanja i podučavanja budućih vođa sekte. Postoje detaljni izveštaji o svemu, a Sulejman je zadovoljan što može da uveća znanje sveta. Kamila poslužuje čaj, a da pritom nijedanput ne gleda u svog muža. Sulejman oduševljeno posmatra njenu samokontrolu. Pseto se može naučiti samo najprostijim trikovima, ali su ljudi čudesno suptilni i složeni. Svestan je da se Kamila ne usuđuje da u njegovom prisustvu obrati pažnju na

Hasana. Nebrojeno puta ga je pretukao pred njenim očima zbog jedne jedine pogrešne reči ili osmeha. Znao je da će se budala zaljubiti u prelepu mladu ženu, ali je pravo čudo što se čini da mu ona uzvraća ljubav. Sulejman drži šolju čaja u mršavim rukama i gleda preko ivice dok udiše delikatni miris. Kamo lepe sreće da može naterati mongolske generale da igraju kako on svira, kao što može da natera svoje sluge. Dok se Kamila klanja, Sulejman pruža ruku i vrhom prsta polako klizi niz liniju njene vilice. „Veoma si lepa”, kaže. „Ukazujete mi čast, gospodaru”, kaže ona i dalje pognute glave. „Da”, odgovara starac. Sulejman pokazuje žućkaste zube dok pijucka čaj. „Povedi Hasana sa sobom, cvete moj. Moram nasamo da razgovaram sa sinom.” Kamila se klanja i polazi, a Sulejman posmatra kako se Hasan drhtavih ruku tetura za njom. U iskušenju je da ih pozove natrag. Štaviše, namerava da to učini, ali Rukn al Din progovara pre nego što stigne da to učini. Njegov sin zvuči iznervirano. „Možemo da srušimo tvrđavu Širat kao dokaz naše rešenosti. Mesto ionako nije bezbedno za život, prepuno je guštera i raspuklog kamenja. Ako uništimo Širat za primer, kupićemo sebi bar još godinu dana mira. Možda će mongolske armije dotad krenuti dalje.” Sulejman posmatra sina, i po ko zna koji put žali što mu nije pošlo za rukom da napravi inteligentnog čoveka. Godinama se nadao da će uspeti da dobije naslednika sličnog sebi, ali su sva njegova nadanja i snovi već odavno postali samo prah i pepeo. „Nećeš umiriti tigra hraneći ga sopstvenim mesom”, breca se starac. Hasan i Kamila su otišli, a Sulejman je besan na Rukna zato što mu je prekinuo uživanje. „Ako će moje zaveštanje da bude takvo sramno delo, onda će taj mongolski general morati da to silom izvuče od nas. Moramo da saznamo šta želi, i da se molimo da nije kao njegov deda Džingis. Mislim da nije. Takvi ljudi su izuzetno retki.” „Ne razumem”, kaže Rukn. „Ne, zato što si slabić pored toga što si žderonja, zbog čega imaš stomačinu i moraš da posećuješ moje vidare da ti sagore bradavice na muškosti.” Sulejman zastaje na delić sekunde i čeka da vidi hoće li njegov sin odgovoriti na uvrede. Rukn al Din ćuti, a Sulejman podsmešljivo frkće pre

nego što nastavi da govori. „Kada je Džingis došao u dom mog oca, želeo je samo jedno - uništenje. Kan nimalo nije mario za bogatstvo i žudeo je samo za moći i titulama. Budi zahvalan na tome što svet nije video previše takvih ljudi, sine moj! Kada je reč o ostalim ljudima, uvek postoji nešto drugo. Ponudio si mir tom Huleguu, a on te je odbio. Sada mu ponudi zlato, i vidi šta će da kaže na to.” „Koliko zlata da mu odnesem?”, pita Rukn. Njegov otac uzdiše. „Ni jedan jedini novčić. Ako mu odeš sa zaprežnim kolima prepunim dragulja, zapitaće se koliko si zadržao za sebe. Samim tim će se još više potruditi da poruši naša utvrđenja. Čak je i Džingis uzimao danak od pokorenih gradova, zato što su ljudi oko njega uživali u svetlucanju dragocenih metala i rubina. Ponudi mu... tačno polovinu svega što imamo u riznici, tako da možemo da udvostručimo ponudu kada je odbije.” „Želiš da mu damo sve što imamo?”, zapanjeno ga pita Rukn. Otac mu žestoko lupa šamar, a Rukn šokirano uzmiče. Sulejmanov glas je sasvim miran kad nastavi da govori. „Kakvu utehu će nam pružiti zlato u riznicama ako izgubimo Širat i Alamut? Niko na čitavom svetu se ne usuđuje da nam preti, osim tih Mongolaca. Oni ne smeju da dođu ovamo, sine moj. Nijedno utvrđenje ne može da postoji večno, pa čak ni Alamut. Ponudio bih mu košulju sa leđa, ako bih na ijedan jedini trenutak pomislio da će nam to doneti mir. Možda možemo da ga potkupimo zlatom. Saznaćemo.” „A onda? Ako odbije, šta ćemo onda da radimo?”, pita Rukn. Otisak očevog dlana mu se crveni na obrazu. „Ako odbije zlato, porušićemo Širat, nekadašnji dragulj u našem posedu. Znaš li da sam se tamo rodio, sine moj? Pa ipak, odreći ću se te tvrđave ako ću na taj način spasti ostale.” Cinično vrti glavom. „Ako mongolski princ i dalje bude zahtevao još više, neću imati drugog izbora nego da pošaljem naše najbolje ljude da mu otruju hranu i piće, da eliminišu njegove oficire i umore ga na spavanju. Pokušavam da to izbegnem, sine moj. Ne želim da ražestim tog rušitelja gradova, tog ubicu žena i dece.” Sulejman na trenutak steže šake u pesnice. Njegov otac je poslao asasine protiv velikog kana, a oni su omanuli. Rezultat toga je bio kovitlac uništenja koji je širom čitave oblasti ostavio razorene gradove i žetvu smrti. Duž puta kojim je prošao Džingis i dan-danas postoje pustinje.

„Ako mi ne pruži nikakav drugi izbor, oduzeću mu život. Čovek koji predstavlja pretnju našem postojanju nije ništa veći od čobana koji čuvaju naša stada koza. Svi oni mogu da umru.” Hulegu posmatra leševe koji se blago njišu na povetarcu. Uveren je da bi Monge bio ponosan na njega. Nije pokazao milost dok je išao južno i zapadno od Samarkanda. Zemljom će se proneti glas da postoji novi kan i da ga se treba plašiti. Razume svoj zadatak i uživa u dobijanju pohvala starijeg brata. Svega devetorica mladića su preostala u gradu nakon što su njegovi ratnici poubijali sva ostala živa bića. Reka se crveni dok krv iz plutajućih telesa ističe u vodu. Zadovoljan je prizorom, zamišljajući kako će struja odneti crvenilo stotinama kilometara nizvodno, izazivajući strah i trepet u srcima svih onih koji je ugledaju. Niko se neće usuditi da ponovo zatvori gradske kapije pred njim. Spalio je do temelja tri grada i desetak varošica dok je išao na zapad, ubivši svega šačicu, ali ostavivši žitelje u beznađu, oskudici i gladi, pošto je oduzeo svaku veknu hleba i svaki krčag ulja i soli za potrebe svojih vojnika. Ne zna ime utvrđenog grada čiji su stanovnici pokušali da mu se odupru, zabarikadiravši kapije železom i povukavši se u podrume dok su vojnici branili zidine. Grad je kapitulirao za samo jedan dan. Mada Hulegu nema onoliko topova koliko je Monge dao Kublaju, ipak ih ima sasvim dovoljno. Osamdeset topova poređanih u liniji je ispaljivalo uglačanu kamenu đulad koja je u dva plotuna srušila kapiju, ali nije zastao i poslao tumane da napadnu grad. Umesto toga je naredio da topovi nastave sa paljbom, rušeći bedeme i odbacujući branioce sa zidina uz vodoskoke krvi. Tumani su ravnodušno posmatrali razaranje, čekajući njegova naređenja. Samo ga je pomisao da ne bi trebalo uzalud da protraći sve manje rezerve crnog baruta naterala da naredi prestanak paljbe. Neizmerno je uživao u grmljavini koju može da prizove najobičnijim pokretom ruke. Opija ga što može da kaže „padni”, i gleda kako se gradske zidine ruše u paramparčad. Te večeri je poslao ratnike u grad, a ljudi su se utrkivali ko će prvi poharati grad. Mlade žene su najpre silovane, a zatim uvezane u ridajućim grupama, spremne za kockanje i cenkanje ratnika koje će uslediti. Deca i starci su bez izuzetka poubijani. Kao i izubijani gradski muškarci, oni nemaju nikakvu

vrednost. Predmeti od srebra i zlata su poharani iz svake kuće i nagomilani na gradskom trgu, gde čekaju da budu izmereni i procenjeni. Hulegu sa sobom nosi kovačka ognjišta. Navikao je da istopi dragocene metale, uklanjajući nečistoće i legure koje isplivavaju na površinu gušćeg zlata. Poslom rukovode persijski hemičari prastarim predmetima, održavajući vatre u prenosivim kovačnicama. Dopušteno im je da zadrže i podele između sebe desetinu svega što sakupe. Već su se obogatili, a Hulegu je primoran da poseče na stotine stabala i čeka da njegovi ljudi od novog drveta naprave zaprežna kola za prevoženje basnoslovnog bogatstva. Mnogi branioci su popadali kad su se gradski bedemi srušili, kašljući i gušeći se prašinom. Neki su pokušali da se predaju, a Hulegu prema takvima gaji samo prezir. Zadovoljno zuri u leševe koji se njišu na vetru. Nije ih obesio za vrat, da brzo umru. Nekolicina gradskih branitelja visi naglavačke okačena za stopala, ali većina je vezana konopcima ispod pazuha i isečena preko stomaka tako da polako iskrvare na smrt. Živeće još prilično dugo, a njihovi bolni krici odjekuju širom okolnih brda. Kad grad bukne u plamen, Hulegu daje signal generalu Ilugeju da preseče užad koja vezuju zarobljenike. Posredi su muškarci koji su se hrabro borili i bili oboreni na zemlju. Ima ih izuzetno malo za grad od deset hiljada žitelja, ali prema njima gaji barem trunčicu poštovanja. U strogoj tišini posmatra kako šačica muškaraca ustaje i trlja utrnule udove. Dvojica od devetorice plaču, dok ostali sa nemim užasom zure u njega. Oseća njihov strah kao odlično vino u ustima i crpi snagu iz njega. Hulegu ne zna lokalni jezik, tako da njegove reči prevodi jedan persijski hemičar, musliman u turbanu po imenu Abukarim. „Daću vam konje”, kaže. „Jahaćete ispred mojih ratnika, zaprega i topova. Idite na zapad i jug i recite svima da dolazim. Kažite svakom čoveku koga sretnete da mora da mi otvori vrata, da mora da mi da svoje žene i kćerke da budu moje i bogatstvo, koje će takođe biti moje. Može da zadrži život. Recite ljudima koje sretnete da ako bilo koji grad, palanka ili makar jedna jedina kuća zatvori vrata preda mnom, uništiću ih do poslednjeg, sve dok majka Zemlja ne zaplače od bola.” Onda se okreće, i ne trudeći se da sačeka da prevodilac završi. Bagdad leži na jugozapadu, a tamošnji kalif mu je poslao još hvalisavih pretnji i laži. Ka severu, Hulegu oseća zov utvrđenja sekte asasina. Iznervirano brekće zato što je uhvaćen između dve želje.

14 Kublaj oko sebe vidi mnoštvo ljudi, od onih koji kopaju jame za nuždu sve do ratnika koji vode konje na ispašu i žena koje pored vatri kuvaju za svoje muževe i sinove. Nikad ranije nije upoznao život u tumanima, ali deo njega pronalazi spokoj u tome. Dok gleda u daljinu, ponovo se čudi ogromnom mnoštvu ljudi koje vodi na jug. U dugačkoj koloni koja jaše ka granici države dinastije Sung sigurno ima najmanje pola miliona duša. Nije čak siguran u tačan broj. Proteže leđa uz tiho ječanje, dok mu supruga i sin podižu šator. Primećuje da od malenog Dženđina nema preterano velike koristi. Mongeova naređenja se nisu odnosila na njegovu porodicu, a osmogodišnjak još uvek nosi kinesku svilenu tuniku, čakšire i čizme od mekane jagnjeće kože. Prilikom svakog pokreta, ćuba crne kose na glavi mu se njiše napred-nazad. Kublaj pokušava da se ne nasmeje dok posmatra kako dečak krade pregršt vrelih komada mesa sa gomile koju Čabi peče. Njegova žena skreće pogled u stranu samo na trenutak, ali dečak ima hitre ruke. Dženđin je već natrpao meso u usta pre nego što se Čabi okrene natrag. Nema sreće zato što njegova majka bira upravo taj trenutak da mu postavi pitanje. Čabi obožava dečaka i razmazila ga je, ali to ne znači da su joj instinkti tupi. Dok se dečak trudi da odgovori usta punih vrelog mesa, ona ga bocka prstom u stomak, a on pljuje komadiće hrane, kikoćući se. Kublaj se osmehuje. I dalje ga iznenađuje silina osećanja dok posmatra ženu i sina. Nije posredi samo to što ga sin oduševljava, već mu svaki trenutak proveden sa njima pomaže da bolje razume vlastite roditelje. Njegov otac Toluj dao je život da spase Ogedaj-kana, a Kublaj konačno razume veličinu njegove žrtve. Čovek se žrtvovao za dobrobit nacije, dobro znajući da nikad više neće videti svoje sinove niti ženu. Na neki neobičan način, to je ostavilo dug koji sva četvorica treba da plate, baš kao i osećanje da ma kako proživeli život, nikad neće moći da dosegnu veličinu poslednjeg očevog čina. Oseća kako se Monge bori sa istovetnim bremenom. Stariji brat se trudi da se uklopi u ideal, ali nikad neće imati ni mira niti spokoja sve dok bude tražio odobrenje mrtvih. Monge barem nije škrtario kad mu je dao ljude i zalihe. Sa UrijangHadajem kao orlokom i Bajarom kao starijim generalom, Kublaj putuje sa

dvesta gvozdenih topova i hiljadu dodatnih zaprega punih crnog baruta i opreme smeštene ispod nakatranjenog platna. Njegovo osoblje broji devedeset šestoro muškaraca i žena pomoću kojih upravlja nacijom u pokretu. Dok stoji tamo sanjareći, u blizini može da vidi neke od njih. Pošto završi s jelom, oni će mu se obratiti sa pritužbama i problemima tolikog mnoštva. Uzdiše na tu pomisao, ali zadaci ne prevazilaze njegove sposobnosti, bar ne još. Svake noći mrtvosan tone u san, ali ipak ustaje pre praskozorja i vežba sa mačem i lukom. Kada konačno prestane da oseća težinu oklopa, gotovo može da zamisli kako se zahvaljuje Mongeu za promene koje je izazvao u njemu. Kan zna mnogo više o tome kako je biti ratnik od svog mlađeg brata. Nažalost, to je sve što zna. Kublaj oseća svrab ispod pazuha i zavlači palac ispod gvozdenih pločica oklopa da počeše ozleđena mesta, ječeći od zadovoljstva. Život je dobar. Posetio je svoja kineska imanja, a u njegovoj mašti zeleni izdanci brzo izbijaju iz plodne crnice. Jednostavno zabijanje nekoliko oslikanih motki u mekano tlo označilo je novi veliki poduhvat u njegovom životu. Jao Šu je ugovorio zakup nekoliko hiljada parcela, a najamnina će biti isplaćena od prve žetve. Ako kineski zemljoradnici uznapreduju, dve petine prinosa će pripadati Kublaju, a novcem dobijenim od najamnina biće finansirana izgradnja novog grada na severu. Reč je o snu vrednom snevanja, o nečemu što se nalazi izvan moći poimanja mase ratnika koji mu ispunjavaju vidokrug. Iako je grad trenutno jedva išta više od ogromnog obeleženog četvorougaonika u moru trave, njegovi ljudi su već počeli da ga nazivaju Šangdu, „severna prestonica”. Oni koji ne govore kineski jezik zovu ga Šanadu. Šapuće to ime sebi u bradu. Sa uzdahom, Čabi nadlanicom briše znoj sa čela i kaže Dženđinu da odnese pladanj sa mesom u šator i stavi ga na furunu. Kublaju polazi voda na usta. Ovih dana je neprestano gladan. Njegova žena stoji i proteže mišiće leđa. On gleda u nju i pogledi im se susreću, ujedinjeni u zajedničkom umoru. Vizije o palatama mu čile iz uma kad mu stomak glasno zakrči od gladi. „Jesi li mi donela mešinu vina?”, pita je. „Dabome”, odgovara Čabi, „iako se nadam da je nećeš ponovo isprazniti i sutra se žaliti na glavobolju. Od mene nećeš dobiti ni trunku saosećanja.”

„Ja se nikad ne žalim!”, kaže, povređenih osećanja. „Nem sam kao kamen.” „Da li se onda neki drugi čovek jutros teturao po šatoru? Psujući i zahtevajući da zna ko mu je ukrao šešir? Učinilo mi se da si to bio ti. Zapravo, nadam se da si to bio ti, jer je on bio veoma aktivan sinoć, ma ko bio.” „Sanjala si, ženo.” Čabi mu se osmehuje i pokretom glave sa lica zabacuje dugu kosu, a zatim je brzo vezuje u rep. Kublaj namerno zuri u njene grudi koje se pokreću pod tkaninom, a ona frkće. „Kraj vrata te čeka kofa sveže vode, ako želiš da se opereš, matori jarče. Nemoj da stojiš ovde i sanjariš, inače će ti se hrana ohladiti. Znam da ćeš se svejedno žaliti, ali ću te ignorisati.” Čabi ulazi u šator, a Kublaj čuje kako grdi Dženđina zato što je ukrao nekoliko komada mesa. Kikoće se sebi u bradu. Kada je pošao na put iz Karakoruma, nije znao koliko će mu vremena trebati da stigne do zemalja dinastije Sung. Prošle su skoro već dve godine otkako je Monge postao kan, a on je proveo godinu dana u putovanju, dan za danom pomerajući svoju ogromnu vojsku sve dalje prema jugu. Njegovi tumani su sa svojim porodicama, a u njihovim redovima nema osećanja nestrpljenja. Ne moraju da zastanu da bi živeli. Za njih putovanje predstavlja život isto koliko i stizanje na odredište. Ratnici se uveče igraju sa decom, pevaju, kockaju se, vode ljubav, brinu o životinjama ili rade na hiljade drugih stvari koje mogu da rade na bilo kom drugom mestu. Za čoveka koji je proveo najveći deo života u Karakorumu, to predstavlja neobičan prizor. Kublaj je održao zakletvu datu Mongeu i otkako je napustio grad nije otvorio nijedan svitak niti knjigu. Isprva mu je to veoma teško padalo i noćima je loše spavao, sanjajući stare tekstove. Na granici sa carstvom Sung videli su mnogo znakova te prastare kulture. Prošli su kroz stotine varošica i sela, a Kublaj nije mogao da odoli a da ne uzme pisana dela svaki put kad ih pronađe. Njegova rastuća zbirka rukopisa putuje skupa s njim, poput neprestanog svraba u podsvesti. Jao Šu se ponudio da mu uveče čita. Mada mu je nelagodno što donekle zaobilazi zakletvu, ne može da porekne kako mu to predstavlja veliku utehu. Čini se kao da njegov sin Dženđin uživa u monotonom kancelarevom glasu i ostaje budan dokasno, iako bi odavno trebalo da je u krevetu, pomno

slušajući svaki starčevu reč. Kublajev um je patio kao pustinja u doba suše, a sada se nove ideje ulivaju u njega, oživljavajući ga. Telo mu je takođe očvrsnulo tokom meseci putovanja. Rane od sedla su sada daleka i bolna sećanja. Nalik prekaljenim ratnicima, stekao je tamnožuto zadebljanje na donjem delu leđa, otprilike širine dlana. Zavlači šaku iza leđa i češe se po zadebljalom sloju kože, mršteći se zbog klizavog znoja koji mu ostaje na koži bez obzira na to koliko se puta okupa. Ako ništa drugo, Monge barem ne može da mu zameri na tome što vodi računa o telesnoj čistoći. Premda nosi oklop od čeličnih pločica, Kublaj manje od svojih ljudi pati od osipa i odumiranja kože. Na vlažnom letnjem vazduhu zadah pokvarenog mesa nadjačava čak i vonj vlažne vune i životinja. I dalje mu nedostaju prijatne kineske odore koje toliko voli. Orlok tumana je razapeo šator blizu Kublajevog, sa tri žene i sijaset sluga koji mu zadovoljavaju svaku potrebu. Kublaj škilji dok posmatra Urijang-Hadaja koji se nadnosi nad slugom i izdaje mu uputstva o najboljem načinu ušivanja sedla. Orlokova leđa su uspravna kao strela, kao i uvek. Kublaj frkće sebi u bradu. Već je shvatio da je Urijang-Hadaj Mongeov čovek, kanove oči na ovoj ekspediciji. Orlok je iskusan oficir, od one vrste ljudi koji impresioniraju njegovog brata. Čovek je čak unakaradio lice ožiljcima kako bi sprečio da mu raste brada. Brazgotine zadebljalog tkiva stavljaju do znanja da orlok stavlja dužnost iznad sebe, premda Kublaj to smatra nekom vrstom izopačene taštine. Dok ga Kublaj posmatra, Urijang-Hadaj oseća njegov pogled i naglo se okreće. Uhvaćen u buljenju, Kublaj podiže ruku u vazduh u znak pozdrava, ali se orlok pretvara da ga ne vidi i okreće se nazad prema svom šatoru, svom malenom svetu unutar logora. Kublaj pretpostavlja da čovek u njemu vidi običnog učenjaka, slabića kojem je brat dao vlast koju ne zaslužuje. Kada se susretnu svakog dana, može da vidi orlokovu suptilnu zabavljenost dok mu izlaže svoje zamisli i strategije. Između njih dvojice postoji malo naklonosti, ali to uistinu nije ni bitno, sve dok orlok nastavlja da sluša njegove zapovesti. Kublaj ponovo zeva. Oseća miris pečenog mesa na povetarcu i čezne za vinom kako bi otupeo uskovitlane misli. To je jedini način da prestane da brine, da natera um da prestane da kida svaku ideju u deliće, a zatim kuje nove od komadića starih. Pošto se poslednji put osvrne oko sebe, shvata kako može da se opusti. Napetost mu napušta ramena i leđa dok se saginje i ulazi u šator, gde ga istog trena zaskače Dženđin, koji ga je strpljivo čekao u zasedi.

Tumani nikad nisu odista sami dok putuju na jug. Sa tolikim brojem ljudi koji se polako kreću, ne postoji nikakva šansa da na prepad uhvate državu Sung. Neprijateljski izviđači ih uvek posmatraju sa obližnjih brežuljaka. Vesti o njihovom prisustvu su ih pretekle. Sela kroz koja prolaze u poslednjih nekoliko dana su napuštena, a pojedina su obeležena neobičnim znakovima iscrtanim krvlju na drumu. Kublaj se pita jesu li meštani poklani radije negoli ostavljeni da eventualno pruže pomoć dušmaninu. Može da poveruje u to. Iako voli kulturu, nema nikakvih iluzija o brutalnosti neprijatelja niti o armijama sa kojima će se njegovi ljudi suočiti. Vojska Sunga je brojčano nadmoćnija od njegove u odnosu sto prema jedan. Poseduju utvrđene gradove, topove i vatrena oružja, zlatni čelik, samostrele i izvanrednu disciplinu. Dok jaše kasom, u sebi nabraja njihove snage i slabosti kao što je to učinio već hiljadu puta ranije. Njihove snage su zastrašujuće, maltene nemoguće. Jedina slabost koja mu pada na pamet jeste to što imaju slabu konjicu, a oficire biraju iz redova plemstva, ili na pisanim ispitima u gradovima. U poređenju sa ljudima kao što su UrijangHadaj i Bajar, nada se da će i generale Sunga takođe smatrati slabašnim učenjacima. On može da pobedi učenjake. Krajičkom oka vidi kako izviđač prilazi Urijang-Hadaju i podnosi izveštaj. Nastavlja da gleda pravo ispred sebe, premda oseća kako mu srce brže kuca u iščekivanju novosti. Mongolska kolona je četiri dana ranije prešla granicu države Sung i krenula na istok. Šta god da su armije Sunga radile tokom meseci njihovog dolaska, moraće da odgovore. Kublaj očekuje skori kontakt sa neprijateljem. Učinio je sve što je mogao sa formacijama i bojnim planovima, ali sve to će se promeniti kada se konačno susretne sa neprijateljskom vojskom. Smeši se dok se priseća jedne knjige. Ne mora da je ponovo čita, budući da napamet zna svaku rečenicu. Godinama ranije je naizust naučio delo Sun Cua. Svestan je ironije što je knjigu o umeću ratovanja napisao kineski general. Generali carstva Sung je svakako podjednako dobro poznaju. Urijang-Hadaj mu namerno polako prilazi, iako na hiljade zainteresovanih očiju posmatra njegovo napredovanje. Stiže do Kublaja i zvanično saginje glavu. „Neprijatelj je na polju, gospodaru”, kaže suvoparnim glasom, kao da diskutuje o raspodeli vojničkih porcija. „Zauzeli su položaj sa druge strane

reke, nekih trideset pet kilometara dalje prema jugoistoku. Moji izviđači javljaju da neprijatelj ima dvesta hiljada pešaka i otprilike deset hiljada konjanika.” Orlokov glas je namerno ravnodušan, a Kublaj oseća kako mu znoj pecka stare ranice pod pazuhom. Te brojke su zastrašujuće. Siguran je da se Džingis nikad nije suočio sa tolikim mnoštvom, izuzev možda u bici kod prolaza Jazavičja usta, daleko na severu. „Mogu li da nastavim, gospodaru?”, pita Urijang-Hadaj pošto Kublaj ćuti. Kublaj potvrdno klima glavom, iznerviran čovekovim pompeznim tonom. „Mogu da nas napadnu pošto pređemo preko reke, ali budući da je reka i dalje između nas, predlažem da nastavimo. Možemo da ih udaljimo od zamki i šančeva koje su možda iskopali. Grad Tali u provinciji Junan se nalazi svega stotinu pedeset kilometara dalje ka jugu. Ukoliko nastavimo ka njemu, neće imati drugog izbora nego da krenu za nama.” Urijang-Hadaj strpljivo čeka dok Kublaj razmišlja. Orloku nije smetalo Kublajevo beskrajno guranje nosa i raspitivanje o snabdevanju i borbenim formacijama. To i treba očekivati od novog čoveka. Bitke su, međutim, orlokova odgovornost. Monge lično mu je to jasno stavio do znanja pre nego što su krenuli na put. „Pazi na mog mlađeg brata”, rekao je kan. „Nemoj da dozvoliš da izgubi glavu dok sanjari.” Dvojica prekaljenih boraca, učesnika u mnogobrojnim vojnim pohodima, su razmenila osmeh razumevanja, a Urijang-Hadaj je zatim izjahao iz grada. Sada je kucnuo čas, a on je spreman da sprovede Kublaja kroz njegov prvi susret sa ratovanjem. Dok čeka, orlok trlja izbrazdane obraze. Pod prstima oseća nekoliko tvrdoglavih čekinja koje su nekako preživele godine nanošenja ožiljaka. Nikad nije siguran treba li ponovo da se seče ili da naprosto iščupa dlake kada dovoljno izrastu. Dok Kublaj razmišlja, Urijang-Hadaj oko prsta uvija dugačku dlaku i čupa je. „Moramo da pređemo preko reke Činša Čijang”, kaže iznenada Kublaj. Zamišlja mapu u mislima, a sećanje mu je maltene savršeno. Urijang-Hadaj iznenađeno trepće, a Kublaj klima glavom, donevši odluku. „To je ime reke koju si spomenuo, orloče. Nalazi se između nas i grada koji mi je Monge rekao da osvojim. Moramo je negde preći. Oni poznaju okolni teren, zbog čega su se okupili na drugoj strani. Zadovoljiće se da je

brane gde god odlučimo da je pregazimo. Ako pronađemo plićak, pobiće nas dok budemo u vodi, svodeći nas na uzane redove koje možemo da sastavimo.” Urijang-Hadaj odmahuje glavom dok traži prave reči da ubedi žutokljunog učenjaka koji jedva da je ikad u životu napustio Karakorum. „Gospodaru, neprijatelj ionako već ima sve moguće prednosti. Ne možemo da im pružimo i izbor terena za megdan, ili rizikujemo da nas istrebe. Dozvoli mi da ih odmamim duž obale nekih pedesetak kilometara. Moji izviđači će potražiti pogodna mesta za prelazak. Biće ih svakako više od jednog. Možemo strelcima da štitimo one koji prelaze, a zatim da ih udarimo s leđa.” Kublaj oseća tihi pritisak, dok Urijang-Hadaja čeka da popusti. Čovek je suviše očigledan, a to ga nervira. „Kao što kažeš, orloče, pažljivo su izabrali zemljište za bitku. Očekivaće da pojurimo preko reke poput divljaka kakvim nas smatraju, a zatim da umremo u hiljadama.” Iznenada mu na pamet pada način kako da brzo pređu preko reke. Osmehuje se. „Ne. Suočićemo se s njima ovde, orloče. Iznenadićemo ih.” Urijang-Hadaj na trenutak zamuckuje. „Gospodaru, moram da te posavetujem protiv tvoje odluke. Ja...” „Pošalji mi generala Bajara, Urijang-Hadaju. Vrati se natrag u svoj tuman.” Orlok smesta spušta glavu, a svaki znak njegovog besa nestaje poput svetlosti ugašene sveće. „Tvoja volja, gospodaru.” Orlok odlazi još ukočenijih leđa nego dok je dolazio. Kublaj kiselo zuri za njim. Bajar nedugo potom stoji na orlokovom mestu, sa zabrinutim izrazom na licu. On je relativno mlad za svoj položaj, čovek u ranim tridesetim. Za razliku od Urijang-Hadaja, ima glatko lice, osim čuperka paučinastih crnih dlaka na bradi. Okružuje ga prodoran zadah truleži. Kublaj se odavno navikao na čovekov smrad dok prihvata njegov pozdrav. Nije raspoložen da ublažava Bajarove strepnje. „Imam zadatak za tebe, generale. Naređujem ti da ga izvršiš bez pritužbi ili prigovora, razumeš li?” „Razumem, gospodaru”, odgovara Bajar. „Kad sam bio dečak, u nekoj knjizi sam pročitao da su Džingisovi ratnici prešli preko reke koristeći improvizovane splavove napravljene od

naduvenih ovčijih koža. Jesi li nekad čuo za to?” Bajar odmahuje glavom, blago crveneći. „Ne vladam veštinom čitanja, gospodaru.” „Nema veze. Sećam se osnovne ideje. Tvoji ratnici će morati da ubiju nekih šest stotina ovaca za ono što imam na umu. Vodi računa da runo zasečete visoko na vratu, tako da se koža ne ošteti dok je budete gulili. Verujem da vuna mora da se ostriže. Ovaj posao je veoma delikatan, Bajare, stoga ga poveri pažljivim muškarcima i ženama pod tvojom komandom.” Bajar ga u neverici posmatra, a Kublaj uzdiše. „Nema nikakve sramote u poznavanju istorije, generale. Ne bi trebalo da u svakoj generaciji iznova učimo svaku veštinu koju smo nekada posedovali. Ne, kada je teži deo posla već odrađen. Ideja je da se zašiju sve rupe u koži, osim jedne gore na vratu. Snažni ljudi mogu da uduvaju vazduh u kožu, a zatim katranom ili smolom drveta zapečate otvor. Shvataš? Naredi da se kace sa obe supstance zagreju do ključanja. Ne znam koja materija će najbolje poslužiti. Kada budu pune vazduha, kože će plutati, generale. Privežite ih zajedno u okvir napravljen od lakih motki i imaćemo splavove sposobne da preko reke prenesu mnogo ljudi.” Zastaje da obavi nekoliko proračuna u glavi, nešto što je uvek mogao da radi veoma brzo. „Sa tri splava, recimo hiljadu i osamsto ovčijih koža, trebalo bi da možemo da odjednom preko reke prevezemo... hiljadu i dvesta ratnika. Za pola dana, mogli bismo da na suprotnu obalu prebacimo otprilike dvadeset hiljada ljudi. Recimo još pola dana da konji preplivaju preko, koristeći splavove da ih vode. Da, sa omčama oko vrata koje će im pomoći da plivaju protiv rečne struje. Jedan dan, sve u svemu, osim ako ne bude bilo pehova. Koliko će vam trebati da sastavite splavove?” Bajarove oči se šire kad vidi da se Kublajev pogled više ne gubi u daljini i da je ponovo usredsređen na njega. „Dva dana, gospodaru”, kaže sa lažnim samopouzdanjem. Mora da impresionira čoveka koji mu zapoveda, a Urijang-Hadaj je već izgubio obraz. Bajar ne želi da mu se pridruži u izazivanju nezadovoljstva kanovog rođenog brata. Kublaj naginje glavu u stranu dok razmišlja. „Dobro. Neka to bude tvoj jedini zadatak sve dok splavovi ne budu gotovi. Držim te za reč, generale. Dva dana. A sada, izdaj naređenje da se kolona zaustavi. Naredi izviđačima da se vrate natrag u oblast u kojoj čeka neprijatelj. Želim da znam svaki detalj: jačinu struje, rečne obale,

konfiguraciju terena. Ništa nije previše nebitno a da me o tome ne izveste. Neka mi podnesu izveštaj nakon večere.” „Razumem, gospodaru.” Bajar nervozno guta knedlu dok odlazi. Nikad ranije nije čuo da se ovčije kože upotrebljavaju na takav način. Biće mu potrebna pomoć, a pretpostavlja da Urijang-Hadaj nije čovek od koga treba da je zatraži. Dok rogovi oglašavaju zaustavljanje a tumani silaze s konja, zapaža taljige na kojima se vozi Kublajev glavni savetnik, Jao Šu. Skoro je siguran da će stari kineski monah znati za takve neobične stvari kao što su plutajući splavovi od naduvenih ovčijih koža. Dok sunce izlazi narednog jutra, Bajar je izgubljen u izazovu zadatka. Prve gomoljaste kože su pripremljene prethodne večeri i prenete na konjima do obližnje reke. Sa velikom ceremonijom su položene u vodu, a dva dobrovoljca su se javila da na njima pokušaju da pređu na drugu stranu. Oba čoveka su potonula pre nego što su stigli do polovine reke, a ljudi na obali morali su da ih izvuku pomoću konopaca vezanih oko njihovih tela. Poduhvat deluje nemoguće, ali ako je verovati Jao Šuu, to je sigurno bilo urađeno u manjem obimu. Pokušali su da utrljaju ulje u kože čim bi se vuna ostrigala, a zatim da ih brzo naduvaju i zapečate, nakon čega su ih ostavljali da se suše. Dok se Bajar vraća ka obali, upućuje nemu molitvu majci Zemlji. Kockao se da će premazivanje koža uljem delovati, pa ih stoga na hiljade porodica pripremaju. Ako najnovija tura nauljenih koža takođe omane, neće ispuniti kvotu koju je postavio sebi. Dok stoji na sivoj svetlosti zore, gleda iskosa u Jao Šua i crpe samopouzdanje iz njegove smirenosti. Stoje zajedno dok dvojica ratnika vezuju konopce oko pasa i ležu na plutajuće kože, a zatim se otiskuju od obale. Nijedan čovek ne ume da pliva i izgleda kao da im je veoma neprijatno dok veslaju preko mračne vode. Na pola puta rečna struja je izuzetno jaka, a ljudi koji na obali drže konopce počinju da se pomeraju nizvodno skupa sa plutajućim ratnicima. U međuvremenu, ratnici na kožama nastavljaju da pljuskaju i Bajar ispušta usklik oduševljenja kad ugleda kako jedan od dvojice stoji u naspramnom plićaku i maše rukama, a zatim se ponovo penje na naduvanu ovčiju kožu kako bi se vratio nazad. To ide mnogo brže, budući da konopce sada vuče mnoštvo voljnih ruku.

Bajar tapše po leđima Jao Šua, osećajući kosti ispod starčeve živopisne odežde. „To će poslužiti”, kaže general, trudeći se da sakrije olakšanje. UrijangHadaj nije tu. Orlok je odlučio da ignoriše nagli i masovni trud koji je zahvatio čitav logor. Dok su porodice pripremale kože, po čitav dan ih premazujući uljem i ušivajući, orlok je naredio svojim ljudima da vežbaju streljaštvo, a timove tobdžija naterao da se preznojavaju kako bi poboljšao njihovu brzinu. Bajara nije briga. Otkrio je da ga posao fascinira, a predveče drugog dana dolazi do Kublajevog šatora, jedva sposoban da suzbije osmeh dok ulazi unutra. „Završeno je, gospodaru”, kaže ponosno. Na njegovo olakšanje, Kublaj se osmehuje, odgovarajući na Bajarovo očevidno zadovoljstvo. „Nikad nisam ni sumnjao da će biti, generale.”

15 Hulegu je žedan i vruće mu je dok jaše na sever. Glavnina njegove vojske nastavila je dalje bez njega, u pripravnosti da opsedne Bagdad. Središte islama je silan grad na obali reke Tigar, a on zna da neće brzo pasti. Odluka je bila teška, ali je mislio da će skretanje sa puta do utvrđenja Alamut biti munjevit udar, ništa tegobniji od drobljenja zmijske glave pod petom čizme pre nego što nastavi sa pravim poslom. Umesto toga pati jašući stotinama kilometara kroz najnegostoljubiviju zemlju koju je ikada video. Vrelina sunca hrani bes koji već nedeljama ključa u njemu. Štiti dlanovima oči dok zuri u planine i vidi sneg na vrhu planine poznate kao Solomonovo sedište. Negde u tim dalekim vrletima nalazi se najmoćnije utvrđenje ismailitske sekte asasina. Poslednji gradovi i zaseoci su odavno za njim. Njegovi ratnici jašu preko užarene ravnice, krševitog terena zbog koga mnogi konji lome noge. Na takvom mestu nema ispaše, a Hulegu je izgubio dosta vremena obezbeđujući pšenicu i vodu za ljude i životinje. Prvobitno su tri tumana pošla na sever s njim, ali je poslao jedan natrag u Bagdad, a drugi da naizmenično prenosi vodu kada je video pustoš terena. Ne želi da mu najbolji atovi poumiru od žeđi. Pa ipak, poteškoće ga ne obeshrabruju. Ako išta drugo, jačaju mu rešenost. Nijedan vredan cilj ne treba lako da se ostvari, kaže sam sebi. Patnja stvara vrednost. U nekom drugom dobu, Džingis se zakleo da će istrebiti sektu asasina. Veliki kan je možda i mislio da je to učinio, ali su oni ipak preživeli, istrajni kao korov na kamenju. Dok gleda u tuman, ispravlja se u sedlu, a njegov ponos je svima očigledan. Odrastao je slušajući priče o Džingisu. Susret sa starim neprijateljem na bojnom polju više je nego zadovoljavajući. Izdaće naređenje da se njihove dragocene tvrđave poruše i ostave u dolinama kao gomile pocrnelog kamenja. Zaklinje se da će samo gušteri i zmije gmizati tamo gde su nekad hodali asasini. Ubeđen je da mu Monge neće zameriti na izgubljenom vremenu. Ima dovoljno vremena da dovrši ličnu zađevicu između svoje porodice i muslimana koji obitavaju u Alamutu. Tuman preko ravnice vode trojica lokalnih vodiča, prisilno regrutovanih iz poslednjeg grada pored koga su prošli. Hulegu ima izviđače i uhode širom čitave zemlje koji mu prenose informacije, ali nijedan od njih nije

umeo da mu kaže tačan položaj utvrđenja. Čak su i pisma koja je razmenjivao sa asasinima stizala istaknutim trgovcima u gradovima, a njemu su ih zatim donosili njihovi jahači. Najbolje informacije su mu odale samo ime planinskog venca i ništa više. Čak i to ga je koštalo čitavo bogatstvo u srebru i celog dana provedenog u mučenju čoveka kojeg su odali prijatelji. Nema veze. Oduvek je znao da će lično morati da dođe u oblast da bi ih pronašao. Neprestano propituje vodiče, ali se oni samo međusobno svađaju na arapskom jeziku i sležu ramenima, neprekidno pokazujući na planine. Već dugo nije video neko drugo živo biće kad pristignu njegovi skauti, a konji su im prekriveni znojem. Hulegu se mršti dok posmatra kako kreću pravo ka njemu, ne obazirući se na hijerarhiju činova. Izdaleka može da vidi nuždu u načinu na koji sede na konjima i prisiljava se da zadrži hladnu masku na licu. „Gospodaru, opazili smo ljude na putu ispred nas”, kaže prvi izviđač. Desnom rukom dodiruje čelo, usne i srce u gestu odavanja poštovanja. „Dvadeset kilometara, ili malo više. Video sam samo osam konja i svilenu nadstrešnicu, pa sam prišao bliže dok su moji sadruzi ostali van dometa, spremni da smesta dojašu k tebi.” „Razgovarao si sa njima?”, pita ga Hulegu. Znoj mu se ispod oklopa sliva niz leđa, a raspoloženje mu se naglo popravlja na pomisao da je sigurno blizu čim su se stranci okupili u podnožju brda da ga sačekaju. Izviđač klima glavom. „Njihov vođa je kazao da se zove Rukn el Din, gospodaru. Tvrdio je da ima ovlašćenje da govori u ime ismailita. Rekao mi je da ti prenesem da ti je pripremio senovit šator i osvežavajuće piće, gospodaru.” Hulegu razmišlja, a čelo mu se bora. Nema nikakvu želju da sedi sa ljudima koji se bave smrću. Svakako neće jesti i piti s njima. Međutim, ne sme da dozvoli da njegovi ratnici vide da se plaši šačice asasina. „Reci im da ću doći”, kaže. Izviđač odlazi da uzme odmornog konja, a Hulegu poziva generala Ilugeja, a zatim mu klima glavom kad mu ovaj prilazi. „Odredili su mesto susreta, generale. Želim da ga opkoliš, tako da shvate posledice izdajstva. Ja ću se ušetati unutra, ali, ako ne izađem, želim da ih istrebiš. Ako ja padnem, Ilugeju, ti ćeš ostaviti trag u njihovoj istoriji koji će im pokazati grešku. Razumeš li? Ne zbog mene, već zarad onih koji će doći posle mene.” Ilugej saginje glavu.

„Biće kako zapovedaš, gospodaru, ali oni ne znaju kako izgledaš. Dopusti da odem umesto tebe i vidim šta nameravaju. Ako planiraju da te ubiju, neka ja budem onaj koji će ih izmamiti.” Hulegu trenutak-dva razmišlja o ideji, a zatim odmahuje glavom. U stomaku oseća crve straha, a zbog toga gnev u njemu ključa kao vrelina dana. Ne može da odagna svoj strah, ali može da se suoči s njim. „Ne ovog puta, Ilugeju. Oni se oslanjaju na strah koji stvaraju. To je deo njihove moći, ako ne i sama srž. Sa svega nekoliko ubistava svake godine, oni stvaraju užas u srcima svih ljudi. Neću im to dati, ne od mene.” Rukn el Din sedi u lakoj odori i pijucka piće rashlađeno ledom. Ako se mongolski general uskoro ne pojavi, dragocena roba donesena sa planinskih vrhova će se istopiti. Nakratko posmatra beličasti blok u drvenoj kofi i daje znak slugi da ubaci još nekoliko komadića leda u piće. Barem može da uživa u raskoši dok čeka. Mongolci još uvek jašu oko njegove malene grupe, zid pokretnih ljudi i životinja. Pola dana se zabavljaju, dovikuju poruge i uvrede, a Ruknovi ljudi ih potpuno ignorišu. Treba dosta vremena da se deset hiljada ljudi razmesti na položaje, a on se pita hoće li videti kanovog brata pre sutona. U blizini nema skrivene vojske koju će Mongolci pronaći, iako ne sumnja da su protraćili silnu energiju pretražujući okolna brda. Po hiljaditi put, u sebi ponavlja ponude koje će izneti u očevo ime. Spisak nije dug. Zlato i eventualno tvrđava, ponuđeni tako da izgleda kao da je to silom izmamljeno od njega. Rukn se mršti, želeći da je njegov otac prisutan da vodi pregovore. Starac može da mesecu proda vlastitu senku, ali Rukn zna da postoji šansa da neće preživeti ovaj sastanak. Mongolci su nepredvidljivi, nalik razjarenoj deci sa mačevima. Mogu postupati prema njemu učtivo i sa počastima, ili mu mogu naprosto prerezati grkljan i nastaviti dalje potpuno ravnodušni. Uprkos podnevnom povetarcu i hladnom piću, otkriva da se obilno znoji. Ne zna šta mu je činiti ako njegova ponuda bude odbijena. Niko nije očekivao da će se Mongolci pojaviti u području, budući da su pouzdani izvori tvrdili da su se zaputili prema Bagdadu, udaljenom stotinama kilometara. Čini se kao da ih je čak i prirodna barijera sušne ravnice jedva usporila, a Rukn shvata da se plaši. Pre sumraka, može postati samo još jedan leš koji čeka da ponovo postane prašina.

Isprva ne shvata da je Hulegu stigao. Navikao je na raskoš kalifa i očekuje barem neku vrstu pratnju, neku ceremonijalnost. Umesto toga, prašnjavi ratnik u mnoštvu sličnih silazi sa konja. Rukn ga lenjo posmatra, primećujući izvanrednu širinu čovekovih ramena dok se zaustavlja da popriča sa dvojicom-trojicom ratnika u blizini. Mongolci obožavaju da se rvu, što je jedna od retkih civilizovanih stvari u njihovoj kulturi. Rukn el Din se pita da li bi mogao da zainteresuje kanovog brata za rvanje, dok gleda kako čovek kreće prema šatoru. Rukn ustaje i spušta piće. „Selam alejkum. Dobro došao pod moj krov. Pretpostavljam da si ti princ Hulegu, brat Monge-kana. Ja sam Rukn el Din, sin Sulejmana el Dina.” Prevodilac prevodi arapski na Mongolčev grleni jezik, a Hulegu ga nakratko posmatra. Rukn bira upravo taj trenutak da se duboko nakloni. Njegov otac je to naredio, premda njega vređa ta ideja. Ratnik hladno zuri u njega, a Rukn posmatra kako Mongolac pogledom obuhvata unutrašnjost šatora, upijajući svaki detalj. Hulegu tek treba da kroči pod senovitu nadstrešnicu. Stoji na pragu sevajući očima, dok njegovih deset hiljada ratnika nastavlja da diže paklenu halabuku svuda unaokolo. Prašina lebdi kroz vazduh, vidljiva na svetlosti zalazećeg sunca. Rukn se bori da ostane smiren. „Mora da si žedan, gospodaru”, nastavlja da govori, nadajući se da ne preteruje sa titulama i počastima. „Sedi u hladovinu, molim te. Moji ljudi su doneli led da nas osveži.” Hulegu brekće. Ne veruje čoveku sumnjivog lica koji stoji pred njim, do te mere da ne namerava da otkrije kako razume njegov jezik. Razmišlja o Ilugejevoj ponudi da umesto njega dođe na sastanak i pita se da li je ovaj stranac zaista onaj za koga se izdaje. Pod pritiskom Ruknovog gesta otvorenih dlanova, savija se tek toliko koliko je potrebno da stupi u šator. Mršti se na prizor stolice okrenute leđima ka Ruknovim slugama i izdaje naređenje svojim ljudima. Jedan od mogolskih oficira ležerno ulazi u šator iza njega, zračeći opasnošću sa svakim pokretom. Rukn se ne miče dok mogolski oficir vuče stolicu preko poda zastrtog ćilimom i postavlja je ispred svilenog zida. Hulegu konačno seda i pokretom ruke otpušta oficira i slugu koji prinosi poslužavnik sa visokim čašama. „Rekao sam da uništite vaše tvrđave”, kaže Hulegu. Spušta šake na kolena, sedeći uspravnih leđa, spreman da za tren oka skoči na noge. „Jeste li to uradili?”

Rukn pročišćava grlo i pijucka piće dok prevodilac govori. Nije navikao da se o poslu razgovara toliko brzo, a to ga uzrujava. Nadao se da će započeti pregovaranje koje će potrajati čitavu noć, a možda i veći deo narednog dana, ali pod tim okrutnim pogledom zatiče sebe kako u jednom dahu brblja deo obećanja, dok se očeva upozorenja tope poput leda u njegovom piću. „Rečeno mi je, gospodaru, da ćemo sledećeg proleća otpočeti rušenje zamka Širat. Tvrđava će nestati do kraja naredne godine, a ti ćeš moći da kažeš svom kanu da smo te poslušali.” Zastaje i čeka, ali, kad prevodilac završi prevod, Hulegu ćuti. Rukn se bori da pronađe reči da nastavi. Otac mu je kazao da natera Mongolce da shvate kako su potrebni meseci da se poruše hiljade tona klesanog kamena. Ako prihvate ponudu, rad će se iznova i iznova odlagati. Uložiće ogroman trud i energiju, ali će biti potrebne godine da se zamak uništi. Možda će dotad daleki mongolski kan slomiti vrat, ili će Huleguova ogromna armija usmeriti svoju srdžbu na neke druge mete. „Utvrđenje Širat se nalazi visoko u planinama, gospodaru. Nije nimalo lak posao porušiti nešto što stoji već hiljadama godina. Pa ipak, razumemo kako želiš da izvestiš svog kana o uspehu. Pripremili smo darove za njega, zlato i dragulje u tolikoj količini da se napuni grad.” Rukn po prvi put vidi iskru zanimanja u Huleguovim očima i delimično se smiruje. „Pokaži mi”, kaže Hulegu, a prevodilac prevodi njegove reči u jednom jedinom zvuku. „Gospodaru, blago nije ovde. Ti i ja odgovaramo ljudima moćnijim od nas samih. Ja sam puki izaslanik svog oca, kao što ti govoriš u ime svog kana. Pa ipak, rečeno mi je da ti ponudim četiri hiljade zlatnih šipki, kao i dovoljno novčića da napuniš dva kovčega.” Samo izgovaranje reči čini da mu se čelo orosi novim graškama znoja. Svote su ogromne, dovoljne da se osnuje omaleni grad. Mongolski princ zuri u njega dok prevodilac nastavlja da trtlja. „Vi prihvatate danak od vaših saveznika?”, kaže Rukn, pritiskajući ga. Hulegu strpljivo čeka da prevodilac završi. „Ne. Mi prihvatamo danak od onih koji nam služe”, odgovara Hulegu. „Kazao si šta imaš, Rukne el Dine. Kazao si ono što ti je rečeno da kažeš. A sad me slušaj.” Zastaje dok prevodilac prevodi njegove reči, sve vreme pomno posmatrajući Rukna. „Moja briga je središte islama, Bagdad. Osvojiću taj grad, razumeš li?”

Rukn nelagodno klima glavom dok sluša reči. „U poređenju s tim, tvoj otac i tvoja sekta malo mi znače. Iz poštovanja prema svom dedi, sa zadovoljstvom bih vas smrvio u prah i pepeo, ali ti si mi ponudio zlato i prijateljstvo. Vrlo dobro, prihvatiću dvostruko veću sumu zlata i uništenje dve vaše tvrđave. Prihvatiću zakletvu vernosti meni i mojoj porodici.” Čeka da prevodilac stigne do kraja, kako bi mogao da posmatra reakciju Rukna el Dina. „Ali ti neću dati reč. Kao što si već rekao, obojica iznad sebe imamo one kojima moramo da odgovaramo. Pošto se vratim svom bratu, pitaće me jesam li razgovarao sa Sulejmanom. Ništa drugo neće poslužiti, shvataš? Između naših porodica može da vlada mir, ali samo pošto razgovaram sa Sulejmanom. Odvedi me u Alamut, kako bih mogao da se sretnem s njim.” Rukn el Din se trudi da ne pokaže oduševljenje. Plašio se da će Mongolac odbiti sve što mu ponudi, možda čak do te mere da će ga ubiti u šatoru. Zajedno sa osećanjem zadovoljstva, u njega se uvlači crv sumnje. Mongolski vođa može uvideti prednost u približavanju vojske prastarom utvrđenju asasina. Rukn ne zna mogu li njegovi vodiči uopšte da pronađu Alamut. Misli na neosvojivu tvrđavu, sa jednim jedinim prilaznim putićem preko strme litice. Neka ih, neka dođu i ugledaju je. Njihovi katapulti i topovi ne mogu da dosegnu toliko visoko. Mogu da urliču i prete stotinu godina u podnožju i da nikad ne uđu unutra. „Učiniću kao što kažeš, gospodaru. Poslaću glasnika ispred nas, i dočekaće te sa dobrodošlicom kao prijatelja i saveznika.” U oči mu se uvlači prepreden izraz i žalostivo odmahuje glavom. „Što se tiče zlata, mislim da ga na vascelom svetu nema toliko koliko tražiš. Ako prvi deo prihvatiš kao poklon, siguran sam da ćeš ostatak dobijati svake godine kao danak.” Hulegu se po prvi put osmehuje od početka razgovora. Misli da mladić još uvek ne shvata da mu se život nalazi u Huleguovim rukama. Sulejman udiše punim plućima, uživajući u mirisu ovčijih brabonjaka na čistom, svežem vazduhu. Sićušni pašnjak na udaljenoj strani Alamuta predstavlja pravo-pravcato čudo, svedočanstvo veštine i planiranja njegovih predaka. Nisko drveće pruža hlad krdu, a Sulejman neretko dolazi tamo kada mu je potrebno da na miru razmisli. Livada ima površinu od svega dva jutra, što je jedva dovoljno da namiri potrebe desetak ovaca i šest koza.

Životinje su podgojene i blistave na sunčevoj svetlosti, a njihovo neprestano blejanje predstavlja melem za njegovu dušu. Pojedine mu prilaze bliže kada ga ugledaju, stojeći bez straha dok se nadaju hrani. On se smeši i pokazuje im prazne šake. U srcu, odvajkada misli o sebi kao o čobaninu, pastiru ljudi jednako kao i životinja. Hoda preko travnate livade sve dok ne dođe do strme stene na ivici litice i prelazi prstima preko nje. Tu stoji omalena koliba, u kojoj drže vreće krme za prehranu marve tokom zime i sive blokove soli. Pažljivo proverava sadržaj vreća, tražeći buđ koja može da bude smrtonosna za njegovo dragoceno stado. Izvesno vreme se gubi u iznošenju vreća na sunce i pregledanju njihovog sadržaja. Na takvom mestu teško mu je da poveruje da se suočava sa potpunim istrebljenjem svog klana. Teško je pregovarati sa ljudima koji naizgled ne žele ništa drugo osim uništenja. Sulejman se nada da će se njegov sin vratiti sa nečim, ali sumnja u to. Mongolski vođa će insistirati da lično dođe u Alamut, a kada konačno pronađe put kroz lavirint udolina i bogaza, opsešće utvrđenje u pokušaju da ih izgladni. Sulejman žalostivo gleda svoj maleni pašnjak. Malobrojne životinje neće dugo prehranjivati njegove ljude. U utvrđenju retko kad boravi više od šezdeset ili sedamdeset osoba i možda još otprilike toliko sluga. Sekta asasina je od pamtiveka mala zajednica, nemoćna da preživi bez isplata u zlatu. Ne može da se odupre Mongolcima snagom oružja, ništa više nego što je njegovom ocu to uspelo protiv Džingisa. Sulejman se mršti, shvatajući da mu nije ostao nikakav izbor. Trojica njegovih ljudi su napolju na terenu, očekujući isplate. U sebi nabraja imena trgovaca koje treba da ubiju. Neće se ponovo čuti sa njima sve dok ne obave posao. Osamnaest drugih je u naponu snage u Alamutu, gde se obučavaju u metodama tihog ubijanja. U iskušenju je da ih sve pošalje napolje, ali zna da bi zapravo samo smetali jedni drugima. Njihova obuka ih nije pripremila za bilo kakvu vrstu masovnog napada. Sve čemu se uče se usredsređuje na neprimetni pristup žrtvi i ubijanje jednim jedinim udarcem, bilo golim rukama bilo nekim oružjem. Sulejman je u mlađim danima usmrtio bogatog trgovca tako što mu je jednostavno sipao drogu u vino, a zatim zatvorio nos i usta dok je ovaj spavao. Na telu nisu ostali nikakvi tragovi, a njegovo delo se i dandanas smatra bezmalo savršenim primerom veštine. Uzdiše prisećajući se srećnijih vremena. Mongolci nemaju nikakvog poštovanja za tradiciju i, čini se, nikakav strah od moguće odmazde. Možda će morati da pošalje asasine na samog mongolskog kana, možda dok Alamut bude bio pod opsadom

koja će neumitno uslediti. Sulejman ne sumnja u kanov gnev ako njegov rođeni brat umre, ma kako izgledala njegova smrt. U mislima računa vreme putovanja, pokušavajući da dokuči najbolji način da ih sredi obojicu u isto vreme. Još uvek se nada da može nekako da ih potkupi ili obmane, ali njegova uloga pastira ljudi znači da mora da planira za sve mogućnosti. Izgubljen u mislima, ne vidi kako Hasan istupa iz senke male kolibe. Sulejman gleda preko pašnjaka, dlanom štiteći oči od zalazećeg sunca. Mlađi čovek iznenada juri napred i zamahuje spljoštenim kamenom prema njegovoj glavi. Kamen ga udara, a Sulejman viče od iznenađenja i bola. Tetura se postrance i skoro spušta u čučanj dok mu se pogled muti. Misli da se kamen odronio sa litice iznad njegove glave dok ošamućeno pipa lice i oseća krv pod prstima. Hasan ga ponovo udara i obara na zemlju. Sulejman može da oseti krv koja mu se iz napuklih usana sliva niz grlo. Zaprepašćeno podiže pogled, nesposoban da shvati šta se dešava. Kada prepozna Hasana koji stoji nekoliko koraka dalje, pogled mu pada na okrvavljeni kamen u mladićevoj šaci. „Zašto, sine moj? Zašto si ovo učinio? Nisam li postupao prema tebi kao prema rođenom sinu?”, kaže promuklim glasom. Vidi kako Hasana razdiru uskovitlane emocije dok dahće kao pseto ostavljeno da leži na suncu. Izgleda zgranuto onim što je uradio, a dok svet prestaje da mu se okreće pred očima, Sulejman podiže ruku prema njemu. „Pomozi mi da ustanem, Hasane”, kaže tiho. Mladić kreće napred, a Sulejman na trenutak misli da će učiniti ono što mu je rečeno. Hasan u poslednjem trenu opet podiže kamen i silovito udara Sulejmana u čelo, lomeći mu lobanju. Starac više ničega nije svestan i ne čuje kako budala ridajući trči natrag ka tvrđavi. Hulegu mora da prizna da je impresioniran Alamutom. Utvrđenje je sagrađeno od kamenja različitog od okolnih stena. Jedva može da zamisli količinu truda uloženog u prenošenje kamenih blokova do prvobitnog useka u stenama, proširivanje te pukotine čekićima i dletima, a zatim ređanje kamena na kamen sve dok ne izgleda kao da je tvrđava iznikla iz okolnog krajolika. Podiže glavu da upije čitav prizor, a zatim izvija vrat sve više i više unazad. Dovučeni na najveću moguću visinu, njegovi topovi bi jedva okrznuli utvrđenje, a njihovi smrtonosni projektili bi odskakali od zidina

bez ikakve probojne snage. Nema ništa drugo što može da dosegne do utvrđenja iz dna doline i vidi da samo jedna staza vodi naviše. Napad na kapije uopšte nije moguć. Sumnja da više od dvojice ljudi mogu da stoje pred kapijama, a da se neko ne strmoglavi u smrt hiljadu metara ispod. Putovanje do tvrđave traje nekoliko dana, a Hulegu zna da bi je teško pronašao bez Rukna el Dina. Njegovih deset hiljada ratnika bi verovatno mogli da pročešljaju svaku udolinu u planinskom vencu, ali bi im za to bili potrebni meseci. Trojica vodiča deluju jednako zapanjeno kao i Mongolci, a Hulegu sumnja da ih je samo strah naterao da mu obećaju ulazak u utvrđenje asasina. Od prvog sastanka došlo je do manjeg nesporazuma sa Ruknom el Dinom. Mlađi muškarac je insistirao na tome da samo počasna garda prati Hulegua na poslednjoj deonici puta. Hulegu se ponovo osmehuje na tu pomisao. Čoveku je potrebna neka prednost da pregovara, a Rukn nema nijednu. Hulegu mu je samo opisao mnoštvo načina mučenja kojima se mogu izvući informacije iz čoveka, a Rukn je smesta ućutao. Više ne jaše ponosno, čavrljajući sa ljudima iz svoje pratnje. On i njegovi saputnici su shvatili da su jedva nešto više od sužanja, uprkos svim finim obećanjima. Ipak, Alamut po prvi put krnji Huleguovo samopouzdanje. Dok se njegova južna armija obrušava na Bagdad, ne želi da gubi vreme na opsadu koja bi mogla da potraje dve godine, ili možda još duže. Dok se približava početku staze, vidi ljude koji vijugaju naniže ka njima, najverovatnije donoseći poruke od Ruknovog oca. Hulegu iznervirano posmatra strmu stazu i, iz čistog hira, šalje jednog od svojih ljudi da dočeka glasnike. Gaji neodređenu nadu da mali mongolski poniji mogu da savladaju strm uspon. Poznavali su planine u domovini, a to su spretne životinje. Zainteresovano posmatra kako usamljeni jahač tera konja do prve krivine na stazi, stotinama metara iznad njihovih glava. Čuje kako se njegovi oficiri šapatom klade, a zatim kako jedan psuje, pa onda dlanom zaklanja oči od sunca i diže pogled. Konj i jahač udaraju u tlo svega nekoliko sekundi kasnije, a tupi udarac odjekuje okolnim brdima. Ni čovek niti životinja nisu preživeli pad, a Hulegu psuje sebi u bradu dok Ilugej veselo uzima srebrne novčiće od ostalih oficira. Ljudi koji silaze niza stazu zastaju na tren, vire preko ivice, a zatim gestikuliraju jedan drugom pre nego što nastave dalje. Kada napokon stižu do ravnog terena, obojica su prekrivena znojem i prašinom. Užurbano se

klanjaju mongolskim oficirima dok pogledima traže Rukna el Dina. Hulegu silazi s konja i prilazi im, a oni mu se klanjaju. „Gospodaru, tvoj otac je mrtav”, čuje kako kaže jedan muškarac. Rukn ispušta krik bola i tuge, a Hulegu se tiho kikoće. „Čini mi se da će me novi gospodar Alamuta odvesti uza stazu do utvrđenja, Rukne el Dine. Moji ljudi će ići prvi. Ostani blizu mene. Ne želim da se strmoglaviš u smrt u ovo vreme žalosti.” Rukn el Din otvorenih usta zija u njega, očiju tupih od očajanja. Ramena mu se malaksalo opuštaju na Huleguove reči i ošamućeno kreće za prvim od muškaraca koji će se uspeti strmom stazom do utvrđenja visoko iznad njih.

16 Sunce zalazi, bojeći nebo u zlatno i crveno, kad Kublaj zaustavlja svoju ogromnu vojsku na obali reke. Sa druge strane mračne vode čeka zapovednik vojske carstva Sung. On zna da Kublaj mora preći reku na nekom mestu, možda čak i te noći. Pri sve slabijem dnevnom svetlu Kublaj se smeši dok posmatra kako se kolone vojnika carstva Sung približavaju gazu, u pripravnosti za mogući napad. Dve ogromne armije zure jedna u drugu preko vodene prepreke. Može da zamisli zbunjenost koja vlada u šatorima neprijateljskih starešina što mongolski tumani još uvek ne napadaju. Pre zamiranja poslednje svetlosti, Kublajeve tobdžije dovršavaju pripreme, obeležavaju mesta i stavljaju zaklopljene lampe na motke. Po mraku, pre izlaska meseca, na desetine dobrovoljaca u tišini vuče teške topove do obeleženih položaja. U isto vreme, glavni deo vojske se pomera unazad, dalje od reke. Kublaj ne vidi nikakav znak slične aktivnosti u neprijateljskom bivaku, ali ne želi da ga iznenadi neki preduzimljivi oficir Sunga sa istovetnom idejom. Njegovi ratnici će ovu noć provesti u sedlima ili na travi pored svojih konja. Porodice se nalaze kilometar i po dalje od reke, dobrano udaljene od opasnosti. Pita se šta Čabi trenutno radi. Znala je da će ova noć biti opasna po njega, ali nije pokazala nikakav strah, kao da ne postoji živ čovek koji može da naškodi njenom mužu. Kublaj je dovoljno dobro poznaje da zna da je sve to gluma, ali i pored toga nalazi neobičnu utehu u tome. Pomisao da saopšti ženi i sinu da nije uspeo je bolja motivacija od bilo čega što Monge može da mu uradi. Mesec se polako diže na nebu, a Kublaj stoji i posmatra ga, trljajući znojavim dlanovima oklop i želeći da na sebi ima lakšu odeždu. Čak su i noći tople ovako daleko na jugu i nikad se ne oseća prijatno. Topovi su prekriveni labavo nabacanim granama, a on misli da neprijatelj neće moći da vidi šta je uradio. Sami, topovi u najboljem slučaju predstavljaju gest, način da dušmanin nakratko iskusi strah pre nego što se povuče i ponovo uspostavi red. Neiskusni zapovednik mogao bi da donese takvu odluku, nameravajući da ubije šačicu neprijateljskih vojnika i natera ih da izvesno vreme jurcaju unaokolo. Kublaj se kikoće sebi u bradu. Nada se nečemu više od toga. Određivanje pravog trenutka biće od presudnog značaja i

napreže oči u tmini, tražeći znak. Već nekoliko dana nije razgovarao sa Urijang-Hadajem, osim najosnovnijih učtivosti. Očigledno je ogorčen zbog autoriteta koji mu je Kublaj nametnuo, autoriteta koji je odjednom postao stvarnost, a ne više samo puka formalnost. Oseća kako se Urijang-Hadaj suzdržava i čeka da Kublaj napravi neku grešku. Predstojeća bitka je važna na mnogo načina, a zabrinjava ga ono što je na kocki. Ne samo što mora da razbije vojsku države Sung pred sobom već takođe mora i da dokaže svojim generalima da je sposoban da predvodi tumane. Oseća začetak glavobolje iza slepoočnica i razmatra da poseti šamana kako bi uzeo malo praha od kore vrbinog drveta ili lišća mirte. Međutim, ne usuđuje se da bude van položaja kad kucne čas. Bajar posmatra uzdizanje meseca i tera konja u lagan kas. Koliko može da proceni, nalazi se nešto manje od petnaest kilometara severno od armije carstva Sung, na drugoj strani reke. Na kraju, Kublaj i on su se dogovorili da izgube još dva dana kako bi improvizovanim splavovima od ovčijih koža prebacili dovoljno ljudi na drugu obalu. Tri tumana su prešla reku, a prebacivanje konja i oružja im je oduzelo najveći deo vremena. Splavovi su valjano odradili posao, a Bajar oseća iščekivanje u redovima ratnika. Uz malo sreće, vojska Sunga neće imati pojma da su uopšte napustili Kublajevu armiju. Bajar ubrzava tempo, procenjujući brzinu potrebnu da prevale potrebnu razdaljinu a da konji pri tome ostanu odmorni. Petnaest kilometara nije velika udaljenost za mongolske ponije. Mogu da je prevale pre nego što mesec dosegne zenit, a da on na kraju i dalje može da naredi galop. Dalje od reke, zemljište je čvrsto i nema mnogo prepreka, mada nijedan konjanik ne voli da jaše noću, bez obzira na stanje terena. Biće padova i žrtava, ali Bajar ima svoja naređenja i raduje im se. Niko ne voli iznenadni napad više od njegovih ljudi. Sama ideja ga ispunjava veseljem. Ne škodi što je Urijang-Hadaj ostao na Kublajevoj strani reke. Orlok je sa prezirom i porugom gledao na izgradnju velikih splavova, a Bajaru je drago što je daleko od njegovog zlokobnog pogleda. Nije očekivao drugarstvo sa Kublajem koje oseća. Kanov brat je na mnogo načina nedorastao situaciji, suočavajući se sa jednim od najsnažnijih neprijatelja u istoriji nacije. Bajar se osmehuje dok jaše. Ne namerava da ga izneveri.

Kublaj u daljini vidi blistavi, svetleći trag na nebu. Na tolikoj udaljenosti trag nije ništa više od igle svetlosti koja nestaje bezmalo čim se pojavi. Plašio se da neće primetiti znak, a sada pokušava da opusti predugo napete mišiće. Bajar je tamo, sa kineskim vatrometom koji je upalio i izbacio u vazduh. Dok se Kublaj okreće da izda naređenja, na tamnom nebu se pojavljuje još jedan tračak svetlosti, za slučaj da prvi nije primećen. Na drugoj strani reke, piskutavi glasovi počinju da uzvikuju zbunjene zapovesti. „Počnite paljbu na moj signal”, viče Kublaj. Silazi sa konja kako bi se postarao za sopstvenu napravu, dugačku cev punu crnog baruta koja počiva na gvozdenom postolju. Prinosi lampu i pali fitilj, a zatim uzmiče unazad dok naprava šišti i pršti pre nego što uz prodoran zvižduk poleti u vazduh. Timovi tobdžija strpljivo čekaju trenutak i kad ugledaju signal, ogromno železno oružje počinje da se oglašava, bombardujući drugu obalu reke. Bleskovi na delić sekunde osvetljavaju obe obale, ostavljajući sliku prizora na mrežnjačama onih koji zure u tamu. Ne mogu da vide gde je đulad sletela, ali daleki krici izazivaju smeh tobdžija dok vlažnim sunđerima rashlađuju cevi topova i iznova ih pune, ubacujući vreće crnog baruta i prinoseći šuplje trske fitiljima. Plamen bljuje iz otvora cevi, ali su kugle nevidljive dok lete preko vode. Kublaj zapaža najbolje brzine paljbe i pita se kako se mogu poboljšati. Između svakog hica postoji predugačka pauza, ali je duž obale poređao najveći deo stotinu teških topova, sve što je mogao da izdvoji za bombardovanje položaja vojske države Sung. Baražna vatra će svakako biti razorna. Može da zamisli bleskove svetlosti i gromoglasne praskove iz perspektive neprijatelja, za kojima sledi zvižduk kamenih kugli koje prave pustoš u njihovom logoru. Veliki broj ispaljene đuladi se u trenutku pucanja raspada u paramparčad, što mu smanjuje domet, ali šalje kao žilet oštre krhotine duž putanje paljbe. Bilo koje druge noći, vojnici carstva Sung bi se brzo povukli nazad. Kublaj žali što ne može da čuje Bajarove tumane, ali je halabuka preglasna dok topovi nastavljaju da pucaju. Čeka onoliko dugo koliko se usuđuje, a potom šalje drugu raketu u noćno nebo. Grmljavina topova zamire kad timovi tobdžija ugledaju njegov signal, mada se čuje još nekoliko zakasnelih hitaca. Nakon paklene galame, noć je iznenada tiha, a tama potpuna. Kublaj napreže uši. U daljini se čuje nova buka, koja postojano

postaje sve glasnija. Glasno se smeje kad prepoznaje zvuk mongolskih dobošara, koji prave vlastitu grmljavinu u tami sa druge strane reke. Bajar se nikad nije borio po noći. Video je signalnu raketu, a zatim zapanjeno gledao kako zlatni bleskovi obasjavaju rečnu obalu, kotrljajući talas uništenja. Jedanput je video suvu oluju praćenu grmljavinom, dok su munje u intervalima palile tmasti vazduh. Ovo je nalik tome, ali svaki prasak svetlosti otkriva metež u logoru vojske Sunga. Bajar mora da veruje da će Kublaj zaustaviti baražnu paljbu topova pre nego što njegovi ratnici ulete u neprijateljske redove. Bleskovi svetlosti mu omogućavaju da odredi domet i on počinje da prazni tobolac sa trideset strela, stavljajući kopljišta na tetivu luka i otpuštajući ih skoro bez ikakvog razmišljanja. Ne može da nišani budući da svuda unaokolo vlada mrkli mrak isprekidan samo povremenim bleskovima svetlosti, ali uz sebe ima jurišnu liniju od nekoliko hiljada ljudi koji odapinju kišu projektila na neprijateljski logor. Gubi pojam o broju ispaljenih strela, i tek kada prstima više ne pronađe nijednu u tobolcu psuje i vezuje luk za sedlo. Iz korica izvlači mač, a njegov pokret ponavljaju hiljade ratnika. Vojnici Sunga ih čuju kako dolaze, ali mrtvaci leže svuda unaokolo u njihovim prenatrpanim redovima. Kublaj je bio mnogo uspešniji nego što je svestan. Vojnici carstva Sung su se gusto načičkali duž rečne obale kako bi odbili mongolski pokušaj noćnog prelaska preko reke, za koji su mislili da će uslediti. Topovska đulad je prosekla krvavi put kroz masu postrojenih ljudi i ubila na hiljade vojnika. Borbeni redovi se raspadaju u panici dok ljudi beže od užasne nevidljive smrti koja im još uvek uništava logor. Trče da pobegnu izvan dometa, usput bacajući štitove i mačeve. Strele Bajarovih tumana doleću iz mraka i tamane neprijateljske redove. Vojnici Sunga su uhvaćeni između čekića i nakovnja i vrte se kao muve bez glave dok pokušavaju da uteknu iz sveopšteg uništenja. Prvi redovi tumana se u punom galopu zarivaju u uspaničenu rulju. Konji i ljudi se sudaraju, a Bajarov at se ruši kad udari u grupicu vojnika, razbijajući ih. Bajar pada i kotrlja se preko nekoga ko mu urla na uvo. Topovska paljba utom prestaje, a Bajar se u mrklom mraku rve sa čovekom koga ne vidi. Izgubio je mač, ali su mu pesnice oklopljene sve do zglobova i udara mračnu figuru iznova i iznova sve dok se čovek na kraju ne umiri.

Vojska carstva Sung je u kompletnom rasulu. Bajar psuje kad se neko zakuca u njega, ali se čovek pridiže na noge i beži. Neprijatelj nema pojma o veličini vojske koja ga napada iz mraka, a oficiri Sunga su izgubili kontrolu nad vojnicima. Tumani drže poredak, terajući konje napred zajedno u liniji i kasapeći sve na svom putu. Na mesečevoj svetlosti Bajar vidi kako se iz pomrčine pred njim pomalja jahač na poniju. Viče pre nego što mu se uzdignuti mač obruši na glavu. „Daj mi svog konja! Ako me posečeš, odseći ću ti uši.” Ratnik smesta silazi s konja i dodaju mu dizgine. Drugi red tumana već stiže do njih, a Bajar ponovo mora da viče kako bi ga njegovi vojnici prepoznali. Shvata da ne može da ostavi ratnika na zemlji, gde ga mogu poseći saborci, pa mu naređuje da uskoči u sedlo iza njega. Poni frkće zbog dodatne težine, a Bajar ga smiruje češkajući ga po ušima, a zatim tera u kas prema prednjoj vrsti. Tumani su se raširili po neprijateljskom logoru, a Bajar vidi da je nekolicina ratnika poskidala svetiljke sa štapova i koristi ih da zapali šatore i zaprežna kola. Svetlost vatri počinje da obnavlja njegovo poimanje bojnog polja, a ono što vidi oko sebe ga istovremeno zaprepašćuje i oduševljava. Vojska carstva Sung je u bekstvu, a on jaše po ćilimu nebrojenih hiljada mrtvih. Prednji redovi tumana i dalje ubijaju, a Bajar urla zapovest da zadnji redovi krenu napred, više kako bi i oni okrvavili ruke negoli da bi odmorio prednje redove. Signalni rogovi istog trena oglašavaju njegova naređenja. Prvih pet redova tumana staje, a sledećih pet kreće napred, Bajar među njima. Prolazi pored zadihanih ratnika, isprskanih krvlju dušmana. Ljudi sede pognuti u sedlima, odmarajući umorne desnice na visokim oglavljima sedala. Mnogi među njima dobacuju saborcima koji prolaze pored njih, šaljivo ih pitajući gde su bili kada se obavljao pravi posao. Moral im je visok, a Bajar se kikoće dok jaše. Noć postaje sve svetlija dok vatra zahvata sve više i više šatora. Ispred sebe vidi masu ljudi, koji se očajnički tiskaju u pokušaju da se udalje od mračne linije konja. Vidi konja bez jahača i nakratko zastaje da bi njegov nepoznati saputnik uzjahao. U blizini leži mrtvac, a Bajar je ushićen kad na telu pronalazi tobolac sa pet-šest strela. Skače na zemlju, prevrće leš i sa tla uzima dugačak bodež, iako ne može da pronađe mač. Prednji redovi su nastavili dalje bez njega i on tera konja u kas da ih sustigne, a ubijanje ponovo počinje.

Kublaj čeka u agoniji neizvesnosti. Čuje zvuke bitke koji dopiru iz mraka, zveket metala i krike umirućih ljudi i životinja. Nema načina da zna kako Bajar napreduje, i priželjkuje svetlost zore kao što nikad ranije nije želeo ništa drugo. Pita se mogu li se rakete ispaliti zajedno kako bi se osvetlilo bojno polje, ali ima veoma malu zalihu. Ideja je primamljiva, doduše. To je još jedna stvar koju valja upamtiti za ubuduće. „To je dovoljno dugo”, mrmlja sebi u bradu. Uzima još jednu raketu sa nauljenog platna i postavlja je u kolevku, uperenu ka nebu. Dok uzleće, raketa pravi prodoran zvuk sličan zvižduku, nalik oblikovanim vrhovima strela kakve Mongolci ponekad koriste. Tumani na njegovoj strani reke su spremni za signal i kreću ka gazu. Ukoliko vojnici carstva Sung i dalje drže položaje na drugoj strani reke, tumani će pregaziti vodu bez odgovarajuće zaštite. Njegovi strelci će odaslati kišu strela na drugu obalu, ali je u tami nemoguće nišaniti. Kublaj izvlači mač, osećajući utešnu težinu oružja u šaci. Njegov at gazi u vodu plićaka zajedno sa hiljadama drugih, a svi konji pokušavaju da pregaze reku u lakom galopu. Oseća kako se konj tetura kad upadne u rupu i vraća mač u kanije radije nego da ga izgubi. Potrebne su mu obe ruke i oseća kako mu se obrazi rumene od stida dok mlatara rukama u pokušaju da zadrži ravnotežu. Njegov konj frkće i njišti dok se penje uz suprotnu obalu i juri dalje zajedno sa ostalima. Kublaj ne može da kontroliše životinju čak ni kad bi to želeo i zatiče se kako hita prema zvucima bitke. Svi njegovi planovi nestaju dok gubi svaku ideju o položajima tumana, pa čak i o pravcu u kom se kreće. Pri sjaju plamtećih šatora vidi ogromnu masu ljudi. Nada se da ne juriša na Bajarove tumane. Nema nikakve svrhe da osluškuje mongolske glasove, pa čak ni dobošare. Njištanje konja svuda unaokolo je ugušilo sve to, a prilikom prelaska voda mu je ušla u uvo, tako da je sada gluv na jednu stranu. Dve stotine metara ispred njega, prvi redovi ratnika se susreću sa vojnicima carstva Sung koji beže ispred Bajarovih tumana. Mongolski ratnici nisu nategli tetive na lukove pre prelaska preko reke i sada jedva imaju dovoljno vremena da potegnu mačeve pre nego što se dve sile sudare. Kublaj ne može da stane, niti da skrene u stranu. Stišnjen u masi galopirajućih konja, neumoljivo se kreće napred. Lupa se dlanom po glavi kako bi izbacio vodu iz uveta i oseća snažan vonj krvi u vazduhu. Počinje

da shvata kako, uprkos svim preimućstvima noćnog napada, opasnost leži u potpunom haosu na obe strane. Ispred čuje povike i nepogrešiv zvuk mongolskih ratnika koji slavodobitno kliču. Gleda mesec i pokušava da proceni koliko još vremena ima do svanuća, nejasno se pitajući kuda li se denuo Urijang-Hadaj. Nije video orloka od prvog plotuna topovske paljbe. Klicanje se pojačava dok jaše ka njemu, potpomognut vatrom zapaljenih šatora, koja počinje da se širi rečnom dolinom. Kublaj zaustavlja pastuva pod svetlom tri zapaljene zaprege, nagomilane jedne pored drugih. Sa olakšanjem vidi Bajara koji uzvikuje naredbe i uspostavlja kakav-takav red u tumanima. Kada ugleda Kublaja, Bajar se osmehuje i prilazi mu. „Najmanje polovina Kineza se predala”, kaže Bajar. General zaudara na krv i dim, ali je ushićen. Kublaj se pravi hladnokrvan, iznenada se prisećajući da treba da bude figura dalekog i zastrašujućeg autoriteta. Čini se kao da Bajar to ne primećuje. „Slomili smo kičmu njihovih najboljih jedinica”, nastavlja da govori Bajar, „a oni koji se nisu razbežali pobacali su oružje. Do izlaska sunca neću znati sve detalje, ali ne verujem da će noćas pokušati kontranapad. Pobeda je tvoja, gospodaru.” Kublaj vraća mač u korice, i dalje neokrvavljen. Prožima ga osećanje nestvarnosti dok zuri u gomile ljudskih telesa. Plan je uspeo, ali mu mozak ispunjava desetak stvari koje su mogli drugačije da urade. „Želim da ispitaš mogućnost osvetljavanja bojišta pomoću signalnih raketa”, kaže. Bajar ga začuđeno posmatra. Pred sobom vidi mladića koji sedi ruku opuštenih na oglavlju sedla, skroz mokrih čakšira. Dok se Kublaj zainteresovano osvrće oko sebe, Bajar klima glavom. „Dobro, gospodaru. Sutra ću početi da ih testiram. Sada bi trebalo da dovršim okupljanje zarobljenika. Moramo da im cepamo odeću na trake kako bismo ih sve uvezali.” „Da, da, naravno”, odgovara Kublaj. Gleda ka istoku, ali na horizontu nema ni traga od svanuća. Misao mu pada na pamet i smeši se u iščekivanju dok progovara. „Pošalji mi Urijang-Hadaja. Želeo bih da čujem njegovo mišljenje o pobedi.” Bajar suzbija osmeh dok saginje glavu. „Biće kako želiš, gospodaru. Poslaću ga čim ga pronađem.”