Emile Zola - Kod ženskog raja

Emil Zola KOD ŽENSKOG RAJA Prevela s francuskog Mirjana Lalić

DRUGA STRANA, Alfred Kubin Čovek od poverenja, Herman Melvil Naslov originala Emile Zola Au Bonheur des Dames Translation copyright © 2021 za srpsko izdanje, LAGUNA Knjiga br. 3 Izdavačka kuća LAGUNA DOO BEOGRAD iz Beograda, ulica Resavska br. 33, poziva nosioca odnosno nosioce autorskih prava (autori ili druga lica koja su u skladu sa zakonom stekla autorska prava) na prevod knjige Kod Ženskog raja autora Emila Zole da se jave našoj izdavačkoj kući u cilju dogovora u vezi sa regulisanjem svih autorskih prava i obaveza. U vezi sa navedenim možete s nama da kontaktirate putem imejla [email protected].

U ključalom loncu Ženskog raja Zola i razvoj „velikih magazina“ Glavni lik Zolinog romana koji je danas, posle više od trideset godina, ponovo pred našim čitaocima, ako je suditi po njegovom naslovu, jeste starinski rečeno „veliki magazin1 “, ili čitaocu bliže i razumljivije „robna kuća“ Ženski raj (Au Bonheur des Dames, 1883, u doslovnom prevodu Ženska ili Damska sreća) 2 . U ovom Zolinom izboru nema ničeg neobičnog jer je on, kako u svom književnom delu tako i u svojim različitim javnim istupanjima, pokazivao veliko interesovanje za sve što predstavlja moderni duh kapitalizma. I ne samo da se za taj duh zanimao već je i verovao u modernost i progres potrošačkog društva, u značaj rada i sticanja novca. Takvom piščevom stavu doprineo je s jedne strane sam proces industrijalizacije i urbanizacije koji u Francuskoj postaje naročito intenzivan u doba Drugog carstva (1851‒1870), a kome pisac svedoči i opisuje ga u svojim romanima: Pariz se tada modernizuje, ulice se proširuju i grade se veliki bulevari i mnoga zdanja, industrija tekstila doživljava procvat itd.3 S druge strane, sam Zola, budući iz građanske porodice skromnijih imovinskih mogućnosti, radi od najmlađih dana, te tako u periodu od 1862. do 1866. stiče profesionalno iskustvo u izdavačkoj kući Ašet (Hachette), prvo kao običan službenik, a zatim i kao šef odeljenja za reklamu, te i sam neposredno može da se uveri u razvoj trgovine i značaj reklame. Kasnije, kada se u potpunosti bude posvetio pisanju, Zolu će posebno zanimati korenite promene koje se u društvu događaju usled industrijalizacije. Njegova namera je, kako ćemo dalje videti, da u svojim romanima u celosti prikaže francusko društvo Drugog carstva, te o razvoju trgovine piše i u svom novinarskom radu, kao i o drugim temama vezanim za pitanja industrijalizacije4 , a njegovi brojni polemički članci takođe su posvećeni nizu značajnih društvenih pitanja: društvenoj nejednakosti,

životu zaposlenih ljudi, posebno ulozi zaposlenih žena u društvu, kao i „magazinima“ u modi i drugim temama. Osamdesetih godina XIX veka „veliki magazini“ privlače posebnu pažnju javnosti. Prvi od njih otvoren je u Parizu još krajem XVIII veka, a od sredine XIX veka niče ih sve više.5 Nazivaju ih još i „magazinima noviteta“, čime se ukazuje na raznovrsnu a neretko i luksuznu robu koja se u njima može naći. U poređenju s malim trgovačkim radnjama, oni kupcima pružaju niz pogodnosti: fiksne cene, mogućnost prodaje „na daljinu“, zamenu robe i druge, a ženama iz građanskog sloja obezbeđuju svojevrsnu zabavu. Pri svem tom, oni plene svojim izgledom: impozantno su veliki, njihovu unutrašnjost čini veliki središnji, obično kružni prostor, dok velelepna stepeništa i različite pasarele vode na galerije. Zasvođeni su staklenom kupolom kako bi u njima bilo što više svetlosti, a dodatni sjaj daje i polihromija prisutna kako u spoljašnjoj tako i u unutrašnjoj dekoraciji.6 Oni svojim usponom, iako ne u onoj meri niti onom brzinom kao što to Zola prikazuje u romanu, ugrožavaju postojanje malih dućana i njihove vlasnike. Konačno, neposredan povod za pisanje o ovoj temi Zoli daje i požar do koga dolazi u jednom od „velikih magazina“ (Prentan, 1881), zatim njegova brza rekonstrukcija i ponovno otvaranje u još raskošnijem izdanju. Recimo još i to da kada se Zola bude konačno odlučio da napiše roman o jednoj od ovih velikih trgovačkih kuća, on ih neumorno obilazi, provodi po više sati dnevno u njima, beleži razgovore, raznorazne brojke, lične utiske, radno vreme i menije u menzi za osoblje, način govora prodavaca; on još konsultuje kataloge, čita u štampi sve što se o robnim kućama može pročitati i nastoji da na svaki način bude što bliži stvarnosti, da u nju uroni i upozna je. Rugon-Makari i Kod Ženskog raja Ova očigledna veza sa stvarnošću prilika je da se podsetimo da je Emil Zola glavni predstavnik i vođa francuske naturalističke škole. Naturalizam

kao književni pravac ponikao je, kao i realizam, na dostignućima pozitivizma i evolucionizma u nauci (Ogist Kont, Čarls Darvin) i materijalističkoj filozofiji (Fojerbah, Marks i Engels), te je usvojio i u književnost i umetnost uveo metode eksperimentalnih i egzaktnih nauka (Ipolit Ten). U realizmu „verno predstavljanje stvarnog sveta“ (Šanfleri) podrazumeva prikazivanje svakidašnjih događaja, a oslanja se na bezličnost i objektivnost u pripovedanju. Zola prihvata i usvaja ova načela realizma, dopunjavajući ih nekim svojim idejama za koje poseban značaj imaju istraživanja iz oblasti medicine Prospera Likaa u Raspravi o prirodnom nasleđu (Prosper Lucas, Traité de l’hérédité naturelle, 1847, 1850) i Kloda Bernara u Uvodu u proučavanje eksperimentalne medicine (Claude Bernard, Introduction à l’étude de la médecine expérimentale, 1865). Dok se prvi naročito zanima za osnovna načela nasleđivanja, a posebno u slučaju bolesti nervnog sistema, drugi je posebno zaslužan za primenu hipotetičko-eksperimentalnih metoda u medicini, kojima se može doći do određenih zakonitosti i objašnjenja pojava vezanih za živa bića. Zola se stoga zalaže za eksperimentalnu i materijalističku umetnost, za pažljivo posmatranje stvarnosti, njeno pomno razlaganje, raščlanjivanje, a zatim njenu „rekonstrukciju“, za hladnu analizu, poput posla „koji hirurzi vrše na leševima“ kako kaže u svom predgovoru romana Tereza Raken. Od realista on preuzima kao svojevrsne ambleme književnog stvaranja i potrage za prirodnim čovekom, za njegovim najskrivenijim porivima, potrage za istinom, kako smatra, medicinska oruđa kao što su skalpel i mikroskop. No, iako je roman u velikoj meri reprodukcija stvarnosti, „parče našeg života“, iako Zola odbacuje svoju naklonost prema romantizmu iz mladih dana, on umetnika ne izjednačava u potpunosti s naučnikom: „Stvarnost sama ne očarava me. […] Šta marim što pisac iskrivljuje stvarnost, obeležava je svojim pečatom, ako nam je vraća izvanredno obrađenu i svu toplu od njegove ličnosti“ (Zola u Noiray 2017a: 278; naš prevod). Posle početnog romantičarskog zanosa, još kao službenik izdavačke kuće Ašet, Zola se u svojim prvim romanima i novelama, dakle, okreće realizmu (na primer u Pričama Ninoni 1864), da bi zatim sve jasnije i odlučnije izgrađivao svoju naturalističku poetiku. Krajem šezdesetih godina XIX veka pisac odlučuje da napiše ciklus romana pod nazivom

Rugon-Makari – Prirodna i društvena istorija jedne porodice pod Drugim carstvom (Les Rougon-Macquart. Histoire naturelle et sociale d’une famille sous le Second Empire), ciklus u kome će neke od svojih determinističkih ideja izložiti kroz sudbinu glavnih likova povezanih rodbinskim vezama i kroz ispoljavanje naslednih osobina u različitim vidovima i u zavisnosti od sredine u kojoj predstavnici te porodice žive. U podnaslovu ciklusa izražena je i druga važna Zolina zamisao, a to je da pored sudbine jedne porodice prikaže i istoriju francuskog društva u doba Drugog carstva, autoritarnog režima koji je predmet njegovih stalnih kritika. Neophodno je osvrnuti se i na činjenicu da je glavni Zolin uzor Balzak, i njegova Ljudska komedija. Zola neizmerno ceni Balzaka i naziva ga „osnivačem naturalističkog romana“ (Zola 1881: 45) ‒ što je pre njega učinio i Ipolit Ten ‒ predviđajući svetlu budućnost Balzakovom delu, „na čelu književne Francuske sutra“. Samo, ako je Balzak kao moralist u Ljudskoj komediji dao ogledalo savremenog francuskog društva, veli Zola, on sam biće prevashodno naturalista i fiziolog, a prikazivaće društvo kao sredinu od koje njegovi likovi trpe određeni uticaj te se u skladu s tim i razvijaju. Zola usvaja i Balzakov princip ponovnog pojavljivanja ličnosti iz romana u roman, kao i neke značajne Balzakove teme, kao što je tema novca. Nadasve, ono što kod Balzaka posebno ceni jeste snaga kojom odiše njegovo delo u celini (Zola 1881: 57). Prve nacrte za budući ciklus Zola izrađuje tokom zime 1868‒1869, detaljan plan izdavaču dostavlja 1869, dopune i novi spisak 1872, kada objavljuje i genealoško stablo porodice Rugon-Makara, tu i tamo naknadno dopunjavano, a štampano uz roman Stranica ljubavi (Une Page d’amour) i mimo njega. Početna Zolina zamisao bila je da napiše osam, zatim deset, pa dvanaest, dok završna verzija sadrži ukupno dvadeset naslova. Ovaj impozantan književni projekat Zola ostvaruje za nešto više od dvadeset godina, između 1871. i 1893.7 Svi društveni slojevi i zanimanja predstavljeni su u romanima:8 visoko društvo, politički i finansijski krugovi, sudstvo, sveštenstvo, buržoazija, trgovci, umetnici, kurtizane, radnici, seljaci, vojnici. Za svako od svojih dela pisac pravi takozvani „pripremni dosije“: on prikuplja beleške, sastavlja prvo opšti, zatim detaljan plan romana po poglavljima, „fiše“ to jest kartice posvećene

detaljnom opisu likova, a svi ovi planovi i danas se čuvaju u Francuskoj nacionalnoj biblioteci kao važno svedočanstvo o genezi njegovog dela. Zolini prvi romani iz ciklusa Rugon-Makara izazivaju veliko interesovanje (Bernar 1966: 48), ali već od drugog romana u nizu, nazvanog Kaljuga, Zoli upućuju optužbe da je „pornografski pisac“, a preti mu i cenzura. Međutim, uprkos toj svojevrsnoj reklami, pisac još ne doživljava željeni uspeh sve do 1877. kada izlazi Trovačnica (L’Assommoir), a nekoliko godina kasnije i Nana 1880. Oba romana izazivaju skandale, a prethodno od Zole zahtevaju i opsežan rad na pripremi dokumentacije. Podsetimo da je Trovačnica roman o propadanju radničke porodice ogrezle u alkoholizam, dok je Nana priča o tragičnoj sudbini njihove kćerke, prostitutke visokog ranga, ali ujedno i prikaz razvrata i drugih poroka koji vladaju u visokim krugovima. Zola se zbog ovog mračnog slikanja društva nalazi na meti još žustrijih napada kritike jer navodno u ta dva dela promoviše „naturalističku pornografiju“, ali ona ujedno dobijaju veliki odjek u javnosti i ostvaruju ogroman uspeh, i to i van granica Francuske; uostalom, upravo su ona, uz Žerminal, danas najcenjenija i najčitanija. Ubrzo zatim, posle zatišja oličenog u već pomenutom romanu Stranica ljubavi, izlazi U ključalom loncu (PotBouille, 1882), roman koji je Zola naknadno dodao u svoj plan RugonMakara (Fougère 2017: 7‒8) a kojim na izvestan način prelazi u protivnapad, obrušavajući se na takozvani lažni malograđanski moral. Kritike koje tada dobija podjednako su oštre: reč je o „najbestidnijoj pornografiji […] najdosadnijoj i najglupljoj priči“, „nedostojnom delu“, „lažnoj slici građanske kuće i njenih žitelja“ (v. Fougère 2017: 469, 472‒ 473),9 dok sam Zola u svojoj prepisci s jednim prijateljem10 svoj roman naziva „surovim“, ali „moralnim delom“ (1882) jer on prikazuje samo ono što vidi, a samo je istina moralna, makar bila i sablažnjiva (u Fougère 2017: 9). U ključalom loncu ima poseban značaj za roman Kod Ženskog raja, i to barem iz dva razloga. Prvi se tiče ponovnog pojavljivanja jedne od ličnosti Oktava Murea, koji će U ključalom loncu imati važnu, a u Ženskom raju jednu od glavnih uloga. Oktav Mure je pripadnik jedne od porodica potomaka izvesne Adelaide Fuk, zvane teta Dida, koja je, s mužem (Rugon) rodila jednog sina, zatim, posle muževljeve smrti, s ljubavnikom

alkoholičarem (Makar) još dvoje dece. Iako je fizički bila zdrava i veoma dugovečna, mentalno je obolela, te se njena bolest zatim prenosila i na neke od njenih potomaka. Pri svem tom Oktavovi roditelji Fransoa Mure (grana Makarovih) i Marta Rugon su rođaci i glavni su junaci četvrte knjige ciklusa Osvajanje Plasana (La Conquête de Plassans, 1874), u kojoj upoznajemo i njihovog sina kao dečaka i momka. Oktav tada radi kao trgovački pomoćnik u jednoj marseljskoj trgovačkoj kući. U romanu U ključalom loncu on, međutim, iz Marselja dolazi u Pariz i nastanjuje se u jednoj zgradi u ulici koja je u neposrednoj blizini trgovačke radnje Ženski raj, u kojoj će se i zaposliti. Glavni tok radnje prati događanja u zgradi u kojoj stanuje Oktav, koji se svojim očima uverava u licemerje i razvratnost građanskog sloja a sam istovremeno nastoji da napreduje u društvu, kao i mnoge Balzakove ličnosti. Mladić pritom štedro i promućurno, pa čak i sa izvesnim cinizmom, koristi prednosti svoje mladosti, privlačnog izgleda i svoje veštine zavođenja žena, koje pomalo prezire smatrajući ih lakim plenom. Pošto je prvo ostvario nekoliko ljubavnih avantura u samoj zgradi, posle smrti svog poslodavca, vlasnika Ženskog raja, Oktav uspeva da osvoji i njegovu udovicu, časnu i radnu gospođu Eduen i da se njome oženi. Usled nesreće na gradilištu i ona gubi život, te Oktav Mure postaje jedini vlasnik trgovačke kuće. Oktavovo „sentimentalno vaspitanje“ 11 uspešno je okončano, a prokrčen je i put njegovom društvenom i finansijskom uspehu. Drugi razlog zbog koga je roman U ključalom loncu za nas značajan jeste taj što na njegovom kraju Zola daje prvi nacrt narednog, romana Kod Ženskog raja. Autor se zadržava na nekoliko ključnih tema: filozofiji života, ulozi i liku Oktava Murea, značaju žena, kao i borbi malih i velikih trgovačkih kuća. Zolina želja je da u novom romanu prikaže drugo viđenje ljudskog života, dijametralno suprotno od onog izraženog u nekim od njegovih poslednjih dela, a posebno u romanu U ključalom loncu koji, kako smo napomenuli, prikazuje moralnu posrnulost i intelektualnu osrednjost građanskog sloja, kao i promašenost ovakvog načina života. Stoga Zola, umesto pesimističke i melanholične vizije, najavljuje kao svoj glavni predmet „radost delanja i zadovoljstva koja život donosi“ jer vek u kome živi je vek osvajanja i pregalačkog rada (Zola 2017: 487).

Žena u svom hramu Ovaj ideal „radosti delanja“ autor želi da prikaže slikajući „ljude srećne što žive […], ljude koji su obasuti srećom i uspehom“, jer je to druga strana medalje, odnosno takođe deo istine o njegovom dobu (Zola 2017: 487). Zato on za svoje glavne junake bira one koji taj ideal najbolje otelotvoruju, a to su Oktav Mure i Deniz Bodi. Prvobitni Zolin plan bio je da Oktav Mure bude glavni lik romana i pisac mu i u Nacrtu pripisuje niz osobina koje bi ga za tu ulogu mogle predodrediti: „Moj Oktav je izvanredan. Momak bez prevelikih skrupula, koga ću učiniti relativno čestitim u uspehu. Maturirao je, ali je svoju diplomu bacio u vetar […] on se u poslove upušta s veselošću i snagom. […] Ne zaboraviti njegovu maštovitost u trgovanju, njegovu smelost, kojima je osvojio gospođu Eduen. […] Ali mu prvenstveno ostaviti njegovu žensku crtu, njegovo poznavanje žena…“ (Zola 2017: 487). Međutim, iako Oktav Mure tako dobro oličava uspeh i smisao za trgovinu, pisac se ipak opredeljuje za to da njegov glavni lik bude Deniz Bodi. Ona predstavlja istinsku sponu između novog i starog sveta, potiče iz porodice sitnih trgovaca a ujedno se zapošljava u Ženskom raju: baš zbog tog svog ambivalentnog položaja ona bolje od drugih – a i čitalac zajedno s njom – ima uvid kako u pojedinačne tragedije sitnih trgovaca, tako i u pozitivne strane novog načina poslovanja, kao i u značaj emancipacije kroz rad. Pored toga Deniz je oličenje onih ljudskih osobina koje Zola najviše ceni: uprkos krhkom izgledu, ona poseduje unutrašnju snagu, radna je, istrajna i u njoj nema ničeg rđavog ili pokvarenog. Za razliku od nekih, iako retkih, likova u drugim Zolinim romanima obdarenih snagom, neosetljiva je na „zvuk zlata i pohote“ (Zola u: Bernar 1966: 46). Njena snaga je višestruka: ne samo da se sama bori da prehrani sebe i braću, radi u teškim uslovima, nailazi na netrpeljivost i podsmeh drugih službenika već se, kao društveno podređena i nezaštićena žena,12 svojim celokupnim čednim držanjem i stavom uporno opire Mureu u njegovim pokušajima da je zavede i učini svojom ljubavnicom. Upravo joj njena beskompromisnost obezbeđuje, za čitaoca možda neočekivanu, ulogu Mureove savetnice i

saputnice: ostvarenje ljubavne veze i zajedništva u radu između nje i njenog poslodavca najavljuje u Zolinom stvaralaštvu mogućnost rehabilitacije moralnih vrednosti, što je osetila i onovremena kritika – ista ona koja ga je prethodno razapinjala – te je Zoli između ostalog uputila hvale o „vedrini njegove filozofije“ i „ganutljivom raspletu“, kojih bi se on rado odrekao (Mitterand 1980: 521). Igra zavođenja koju Oktav Mure pokušava da okonča u svoju korist nije, međutim, jedina igra u romanu. Važnija, prisutna od početka do kraja, jeste ona koja se odvija u Ženskom raju. Ova monumentalna robna kuća iz poglavlja u poglavlje raste i širi se pred čitaocem. Ona je, u skladu s naturalističkim postupkom, viđena očima različitih likova: upoznajemo je zajedno s Denizom, skromnom i uplašenom provincijalkom, naizmenično pratimo njene užurbane prodavce i oduševljene posetioce, pomno proučavamo njeno „doterivanje“ zajedno sa Oktavom Mureom. No, kako Zola sam kaže u Nacrtu, Ženski raj je i svojevrsna himna ženi u čast, njen hram: „Ovde se javlja pesnička strana knjige, opsežan poduhvat usmeren na ženu, žena treba da bude kraljica u magazinu, da se u njemu oseća kao u hramu podignutom u njenu slavu, njoj za nasladu i trijumf. Svemoć žene, miris žene vlada nad celim magazinom“ (Zola 2017: 488). I zaista, pisac veliku pažnju posvećuje svemu onome što je za nasladu, stvarajući gotovo bajkovitu a ujedno i senzualnu atmosferu: posetiočevom oku nude se najraskošnije tkanine, eksplozija boja, odblesci svetlosti, maštoviti aranžmani, izložbe najfinijih predmeta i komada odeće, raskošni orijentalni tepisi i druga blaga, sve do završne izložbe u belom koja ujedno najavljuje i kruniše srećno razrešenje, happy end romana. Ovde se najbolje vide Zolina pesnička strana i njegovo majstorstvo u orkestraciji velikih scena: pisac niže metafore snega i leda, belo rublje poleglo je po zemlji kao sneg, ubrusi čine sante, a maramice su poput pahulja snega. Divinizacija žene ima ipak i svoju tamniju stranu jer je Ženski raj mesto na kome žena može da zadovolji svoje porive za posedovanjem, gde se sve čini da njena najveća sreća bude u tome da „pobledi od želja“ i izgubi glavu, da srlja u rasipništvo, da se krišom maši za stvari koje ne može da plati, jednom rečju, to je mesto njenog pada kao svesnog ljudskog bića, njenog pretvaranja u robinju sopstvenih želja. Ovakvo čitanje baca naravno drugačije svetlo i na sam „ženin hram“, a naziv trgovačke kuće

dobija ironičan, pa čak i pomalo prezriv prizvuk. Sa svoje strane, Oktav Mure pojavljuje se kao gospodar „strašne mašine“, gospodar „harema“, iskušavatelj i osvajač, vrhunski manipulator i strateg, onaj kome, kako se sam hvali, pripadaju sve žene, dok on ne pripada nijednoj. Uostalom, iako se roman okončava prizorima čednosti i čistote, u njemu preovladavaju ratničke slike, Ženski raj je razbojište na kome se čuje topot, vrtlog što usisava svoje žrtve, košnica u kojoj se tiska svetina, u kojoj sve bruji od glasova i zveckanja zlata. Robna kuća je čas čudovište Minotaur, čas parna mašina, stroj, čas brod, jednom rečju „ključali lonac“! No Oktav Mure ne gospodari samo nad klijentkinjama svoje trgovačke kuće, on svojim kapitalističkim načinom poslovanja, čije mehanizme Zola jasno prikazuje, poslovanja u kome ima veoma malo mesta za razumevanje ljudskih životnih poteškoća, Ženski raj pretvara u poprište bespoštedne borbe između svojih službenika. Život trgovaca – kako muškaraca, tako i žena – ispunjen je neizvesnostima, borbom za svakog kupca, strahom od masovnih otpuštanja, sastavljanjem kraja s krajem. I to sve uprkos tome što Mure službenike podstiče da i oni sami budu deo njegovog vizionarskog poduhvata, da ulože svoju ušteđevinu u nabavku robe i sl. No reklo bi se da za Zolu odgovor leži u jednom velikom i utopijski zamišljenom kolektivu, poput Furijeovih falanstera – tih godina Zola čita Šarla Furijea (Charles Fourier) – u kojem će izvesna ujedinjenost zaposlenih na istom zadatku i njihovo relativno bogaćenje stvoriti bolje uslove za život, a Deniz u tome biti glavni pokretač. Ipak, možda se najozbiljnija borba vodi između Mureovog preduzeća i sitnih trgovaca: to je borba između starog i novog, jakih i slabih, malih radnji i velikih „organizama“, konzervativnog i savremenog načina trgovanja, borba u kojoj su slabi osuđeni na propast. U toj borbi Mure koristi legitimna sredstva, pa ipak njegovo delanje dovodi do tragičnih posledica, osiromašenja i bankrota mnogih trgovaca, tihog umiranja i samoubistava. Zola međutim nije nimalo sentimentalan i staje na stranu velikih, jer to tako hoće život, i još od Nacrta romana pisac namerava da pokaže: „trijumf moderne delatnosti“ jer sitni trgovci „ne idu više u korak s vremenom, šta da se radi! Njih drobi kolos.“ (Zola 2017: 488) Iako iz perspektive savremenog čitaoca verovatno ima dosta naivnosti u Zolinoj viziji, ne može se poreći da on istovremeno ima sluha za korenite

društvene promene, da ih naslućuje, predviđa13 i nadasve priželjkuje jer, kako je Anatol Frans na posmrtnom govoru na Zolinom grobu rekao: „Ovaj iskreni realist bio je strastan idealist“ (Bernar 1966: 191). Tako bi se verovatno mogao razumeti i sveukupan rasplet romana Kod Ženskog raja: unapređenje uslova za rad i opšti boljitak s jedne strane, a sa druge priča o Oktavu i Denizi, iako na prvi pogled naivna bajka o pobedi jedne moderne Pepeljuge, uveravaju nas u mogućnost pobede ljubavi i čovečnosti u društvu u kome vladaju samo interes i novac, te tako rasplet unosi toplinu u inače sumoran Zolin svet. Iste godine kada je izašao u Francuskoj roman je preveden na engleski i italijanski, dve godine kasnije na španski, a zatim i na druge evropske jezike, pa i na srpski prvi put još 1904.14 godine. U mnogim zemljama roman je doživeo više prevoda i brojna izdanja. Više puta je ekranizovan, tri puta u Francuskoj, jednom u Nemačkoj (1913, 1922, 1929, 1943), a poslednjih godina bio je predmet i dve televizijske serije. Ti podaci najbolje govore o interesovanju publike za ovo delo koje i dandanas ima sasvim očiglednu aktuelnost. Tamara Valčić Bulić

Najvažniji izvori: Becker C. et Gaillard J. (1982). Au Bonheur des Dames. Paris: Hatier, Profil d’une œuvre. Bernar M. (1966). Zola njim samim. Prevela Mirjana Lalić. Beograd: Vuk Karadžić. Fougère M.-A. (2017). „Introduction“, Pot-Bouille. Œuvres complètes ‒ Les Rougon-Macquart, X, Zola É. Paris : Classiques Garnier. 7‒32. Fougère M.-A (2017). „La réception de Pot-Bouille (choix)“, Pot-Bouille. Œuvres complètes ‒ Les Rougon-Macquart, X, Zola É. Paris : Classiques Garnier. 465‒485. Lanoux A. (1984). „Au Bonheur des Dames ou Eros 1883“. Paris: Fasquelle, Le Livre de poche. III‒VI. Matić D. (1956). „Emil Zola, Predgovor za Ežena Rugona“, 1940 u : D. Matić D. Jedan vid francuske književnosti, Beograd: Prosveta. 112‒ 143. Milačić dr D. (1952). „Emil Zola“ u Eseji iz francuske književnosti, Beograd: Prosveta. 132‒153. Mitterand H. (1980). Dossier in Zola, Au Bonheur des Dames. Paris : Gallimard. 497‒523. Noiray J. (2017a). „Sur deux instruments symboliques du naturalisme. Le scalpel et le tremplin“, Le Simple et l’Intense. Vingt études sur Émile Zola. Paris: Classiques Garnier. 271‒285. Noiray J. (2017b). „Zola romancier de la force“, Le Simple et l’Intense. Vingt études sur Émile Zola, Paris: Classiques Garnier. 329‒343. Zola É. (1881). Les Romanciers naturalistes. 2e édition. Paris: G, Charpentier, Éditeur. Zola É. (1980). Au Bonheur des Dames. Paris: Gallimard. Zola É. (2017). „La suite de Pot-Bouille, Au Bonheur des dames“, in PotBouille. Œuvres complètes ‒ Les Rougon-Macquart, X, Zola É. Édition de Fougère M.-A. Paris: Classiques Garnier. 487‒488.

KOD ŽENSKOG RAJA

I Deniz krenu pešice sa stanice Sen Lazar, na koju je, posle noći provedene na tvrdoj klupi u vagonu trećeg razreda, sa svoja dva brata stigla vozom iz Šerbura. Za ruku je vodila Pepea, Žan je išao za njom, sve troje, premoreni od puta, zaplašeni i kao izgubljeni u ogromnom Parizu, nisu skidali oči s kuća i na svakom raskršću zapitkivali su za Ulicu Mišodijer, u kojoj je stanovao njihov stric Bodi. Kad, najzad, stigoše do Gajonovog trga, iznenađena devojka zastade: – O – reče – pogledaj, Žane! Privijeni jedno uz drugo, u dubokoj crnini, u dotrajaloj odeći, koju su nosili zbog žalosti za ocem, sve troje stadoše kao ukopani. Nejaka za svojih dvadeset godina, bedna izgleda, Deniz je nosila neki mali zamotuljak, dok joj se, sa druge strane, o ruku vešao petogodišnji bratac a iza leđa, mlatarajući rukama, stajao stariji u cvetu svojih divnih šesnaest godina. – Baš dobro – nastavi ona prekinuvši ćutanje – evo jednog dućana! Na uglu ulica Mišodijer i Nev Sen Ogisten nalazila se pomodna robna kuća čiji su izlozi blistali živim bojama u blagom i bledom oktobarskom jutru. Na Crkvi Svetog Roka izbijalo je osam sati, na ulicama Pariza nije bilo još nikoga osim ranoranilaca: činovnika koji su žurili u kancelarije i domaćica koje su jurile po bakalnicama. Ispred glavnih vrata dva trgovačka pomoćnika popela su se na dvokrake lestvice i vešala vunenu robu, dok je u izlogu s Ulice Nev Sen Ogisten drugi trgovački pomoćnik klečao i leđima okrenut ulici pažljivo nabirao parče plave svile. U robnoj kući, gde još nije bilo kupaca i kuda je zaposleno osoblje tek pristizalo, brujalo je kao u košnici koja se budi. – Bogme – uzviknu Žan – naš Valonj može pred ovim da se sakrije… Tvoja radnja nije bila tako lepa. Deniz klimnu glavom. Dve godine provela je kod Korneja, prvog trgovca pomodnom robom u tom gradu, a ova radnja na koju je iznenada naišla, ova za njene pojmove ogromna zgrada potpuno je rastuži i zaokupi. Bila je uzbuđena i toliko zainteresovana da je na sve drugo zaboravila. Na

uglu koji je gledao na Gajonov trg, između zamršenih i raskošno pozlaćenih ornamenata, dizala su se sve do međusprata visoka staklena vrata. Dve alegorične figure, dve nasmejane žene golih i isturenih grudi, držale su natpis: „Kod Ženskog raja“. Zatim su se duž ulica Mišodijer i Nev Sen Ogisten usecali i jedan za drugim nizali izlozi, koji su se, osim u onoj na uglu, nalazili u još četiri nedavno dokupljene i preuređene zgrade, dve s leve, dve sa desne strane. S izlozima u prizemlju i staklima na međuspratu, kroz koja se videlo sve što se u poslovnim prostorijama događalo, ovo prostranstvo, posmatrano iz perspektive, činilo se Denizi beskrajno. Gore, jedna u svilu obučena prodavačica oštrila je olovku, dok su pored nje druge dve iznosile mantile od somota. – „Kod Ženskog raja“ – pročita Žan s nežnim osmehom lepog mladića koji je već u Valonju imao nešto s nekom ženom. – Ovako nešto mora da privlači publiku! Deniz, duboko zaneta, zastade pred izlogom kraj glavnog ulaza. Ovde se pod vedrim nebom na ulici, na samom pločniku, nalazila gomila jevtine robe, mamac na samim vratima, prilika za jevtinu kupovinu koja je od prolaznika stvarala mušterije. Sve je to počinjalo odozgo, bale vunenih štofova i sukna, merino tkanina, ševiota, moltona, sve se to, lepršajući poput zastava, spuštalo sa međusprata, a njihove neutralne, kao škriljac sive, mornarskoplave i maslinastozelene boje bile su ispresecane belim etiketama sa cenama. Sa strane, uokvirujući ulaz, visili su, isto tako, komadi krzna, uske trake za ukrašavanje haljina, fina pepeljasta poleđina veverice, kao sneg belo labudovo perje, veštački hermelin i krzno od zečje dlake. A dole u rafovima, po stolovima između gomile restlova sve je bilo puno pletene robe koju su prodavali budzašto, vunenih rukavica i marama, kapuljača, prsluka – prava izložba zimske robe, s osnovom u raznim bojama, na pruge i sa tačkicama crvenim kao krv. Deniz spazi karirani vuneni štof po četrdeset pet santima, krzneni okovratnik od američkog vizona za jedan franak i ženske rukavice bez prstiju za pet sua. Bila je to ogromna vašarska izložba, činilo se da će se robna kuća raspuknuti i svoj suvišak izbaciti na ulicu. Na strica Bodija već su zaboravili, pa je čak i mali Pepe, ne ispuštajući sestrinu ruku, razrogačio oči od čuda. Jedna kola primoraše ih sve troje da se uklone sa sredine trga i tako, idući pored izloga i

zastajkujući pred svakim, zaokrenuše u Ulicu Nev Sen Ogisten. U prvi mah naročito su ih očarali neobično vešto aranžirani izlozi. Sasvim gore, ukoso poređani kišobrani izgledali su kao krov seoske kolibe; ispod toga, na šipkama okačene svilene čarape pokazivale su zaobljene profile listova na nogama, jedne išarane kitama ruža, druge u svim bojama, crne sa šupljikama, crvene sa vezenim umecima iznad peta, boje puti sa satenskom potkom nežnom kao koža plavuše; najzad, na čohom zastrtoj poličici bile su simetrično poređane rukavice s ispruženim prstima i s uskom šakom kao u vizantijske madone – sva ta kruta i u isto vreme devičanska lepota još nenošene ženske odeće. Najviše ih privuče poslednji izlog. Ovde je u nežno treperavoj skali najlepših boja cvetala izložba svile, satena i somota; pri vrhu somoti potpuno crni i kao kiselo mleko beli, a ispod toga sateni, ružičasti i plavi sa bleštavim prelivima, postajali su sve bleđi i nežniji; još niže, svile u spektru duginih boja, komadi umotani u čaure i nabrani kao oko stasa koji se izvija izgledali su pod veštom rukom trgovačkih pomoćnika kao živi. Između svakog pojedinog motiva, svakog izloga izraženog u boji diskretno se provlačila tanka nabrana žuta svilena traka. Ovde su se, na oba ugla, u ogromnoj gomili nalazile dve vrste svile – pari boner i kir d’or, naročiti artikli koji će napraviti uzbunu u trgovini pomodne robe i na koje je robna kuća imala isključivo pravo prodaje. – Ah, teška flandrijska svila za pet franaka i šezdeset! – promuca Deniz zadivljena ovom novom vrstom svile. Žanu je već bilo dosadno i on zaustavi nekog prolaznika. – Gospodine, gde se nalazi Ulica Mišodijer? Kad mu ovaj pokaza prvu desno, sve troje se, obišavši oko robne kuće, vratiše odakle su i došli. Međutim, kada je skrenula u ulicu, Denizu ponovo privuče izlog sa ženskom konfekcijom. Kod Komeja, u Valonju, ona je baš i radila u konfekciji. Nikada još ništa slično nije videla i u svom divljenju stade kao prikovana na pločniku. Udno izloga veliki ženski šal od skupocenih čipaka iz Briža širio je, kao pokrov na oltaru, svoja belocrvenkasta krila, volani od alansonskih čipaka visili su u vencima, a za njima je navirala bujica svakovrsnih čipaka, kao što su mehelnske, valensijske, zatim briselski umeci i kao sneg bele venecijanske čipke. Zdesna i sleva mračni stubovi od komada čohe kao da su udaljavali ovo

svetilište. I u ovom hramu posvećenom kultu ženske lepote bilo je konfekcijske robe: u sredini su se nalazili posebni artikli, mantil od somota optočen srebrnom lisicom, svileni ogrtač postavljen sivim veveričjim krznom s jedne, a s druge strane štofani kaput optočen petlovim perjem i, na kraju, ženski balski mantil od belog kašmira, sa belom postavom, ukrašen labudovim perjem ili resama. Bilo je svega što ti srce zaželi, od večernjih ogrtača po dvadeset devet franaka do mantila od somota s označenom cenom od hiljadu i osam stotina franaka. Na punim grudima lutaka u izlozima nadimao se štof, jaka bedra još više su isticala nežnost struka na telu bez glave, pričvršćen čiodom za crveni molton na vratu stajao je karton sa cenama, i sve se to jednom dobro smišljenom igrom u ogledalima s obe strane izloga odražavalo i u beskraj umnožavalo, punilo ulicu lepoticama na prodaju, koje su umesto glave nosile cene sa krupno ispisanim brojkama. – Divne su – izusti Žan, koji ništa drugo ne nađe da izrazi svoje oduševljenje, ali je, i sam zabezeknut, stao. Pred ovom raskošnom ženskom lepotom ozari mu se lice. Žan je bio lep kao devojka, lepota koju kao da je ukrao od svoje sestre, bleštave bele puti, riđe grgurave kose, usana i očiju punih čežnje. Dok je tako, čudeći se, stajala pored njega, Deniz je, međutim, sa svojim duguljastim licem, velikim usnama i već uvelom puti i kosom bez sjaja izgledala još jadnija. Podjednako plav, detinjski plav i obuzet nekom nestašnom potrebom za maženjem, uzbuđen lepoticama u izlogu, Pepe se još jače privi uz nju. I ovo troje plavokosih stvorenja u sirotinjskom crnom ruhu, ova tužna devojka između lepog deteta i divnog mladića, bili su toliko neobični i dražesni da su se prolaznici, smešeći se, okretali za njima. Sa praga jednog dućana na drugoj strani ulice posmatrao ih je već izvesno vreme neki debeljko sede kose i žuta lica. Stajao je tamo, sevao besno očima i izbezumljen krivio usta zbog izloga Ženskog raja kad se, ugledavši devojku u njenu braću, još više razbesne. Što li ove tri budale tako bleje pred ovom cirkuskom paradom? – A stric? – odjednom se seti Deniz, kao da se trže iz sna. – Pa sad smo u Ulici Mišodijer – reče Žan. – Ovde negde treba da stanuje.

Podigoše glave, osvrnuše se. I tog trenutka ispred sebe a iznad debeljka ugledaše zelenu firmu sa žutim, od kiše ispranim slovima Kod starog Elbefa, čoha i flaneli, Bodi, ranije Oškorn. Kuća premazana nekom starinskom žućkastom bojom, potleušica okružena velikim zgradama u stilu Luja XIV, imala je s lica samo tri prozora, a na svakom četvrtastom prozoru bez roletni bile su gvozdene rešetke sa dve unakrsne šipke. Međutim, u čitavoj ovoj golotinji Denizi, u čijim su očima još sjali izlozi Ženskog raja, naročito se činio čudan dućan u prizemlju, pritisnut tavanicom s vrlo niskim međuspratom i tamničkim prozorima u obliku polumeseca. U drvenariji kojom je kuća bila obložena, iste boje kao natpis firme, zelene kao boca, i kojoj je vreme postepeno dalo boju ilovače i bitumena, bilo je zdesna i sleva mesta za dva duboka, mračna i prašnjava izloga, u kojima su se s teškom mukom nazirali komadi nabacanog sukna. Otvorena vrata kao da su vodila u memljivu tamu nekog podruma. – Tu je – reče Žan. – Dobro, treba da uđemo – reče Deniz. – Hajdemo, hodi, Pepe! Zazirući, sve troje se još više zbuniše. Kad im je otac umro od iste groznice koja im je mesec dana ranije ugrabila majku, tada je čika Bodi, uzbuđen zbog ove dvostruke žalosti, napisao sinovici da će se u njegovu domu, kad god zaželi da okuša sreću u Parizu, za nju uvek naći mesta, ali od toga pisma prošlo je skoro godinu dana i sada se devojka ljuto kajala što je tako naglo napustila Valonj a da o tome nije strica unapred obavestila. Ovaj ih uopšte nije poznavao jer tamo nikada nije nogom kročio, otkako je još sasvim mlad otišao da se kao šegrt zaposli kod trgovca čohom Oškoma, čijom se ćerkom najzad i oženio. – Gospodin Bodi? – zapita Deniz kad se najzad odluči da oslovi debeljka koji ih je, čudeći se njihovom ponašanju, ispitivački posmatrao. – Ja sam – odvrati on. Deniz sva pocrvene i promuca: – Ah, tim bolje! Ja sam Deniz, ovo je Žan, ovo Pepe. Kao što vidite, dragi striče, mi dođosmo.

Bodi je izgledao zgranut. Na žutom licu zatreptaše mu krupne crvene oči, jezik mu se zaplete. Bio je, sudeći po svemu, hiljadu milja daleko od ove porodice koja mu sada pade na grbaču. – Šta? Šta? To ste vi! – ponovi on nekoliko puta. – Pa bili ste u Valonju! Zašto niste još u Valonju? Tihim drhtavim glasom Deniz je morala da mu sve objasni. Po smrti oca, koji je u svojoj bojadžinici straćio sve do poslednje pare, postala je majka ovoj deci. Međutim, ono što je kod Komeja zarađivala nije bilo dovoljno da ih sve troje ishrani. Žan se, doduše, zaposlio kod nekog stolara, umetnika koji je popravljao starinski nameštaj, ali za to nije dobijao ni pare. U međuvremenu u njemu se probudila ljubav za antikvitete, počeo je da se bavi rezbarstvom, štaviše, jednoga dana, kad je našao komad slonove kosti, prihvatio se da izradi glavu; to je video neki prolaznik, i baš je taj gospodin doprineo da su odlučili da ostave Valonj jer je u Parizu, kod nekog rezbara slonovače, Žanu našao zaposlenje. – Da se razumemo, striče, Žan će već sutra stupiti kao šegrt kod novog poslodavca. Novac mi ne traže, dobiće stan i hranu… Mislila sam da ćemo se Pepe i ja već nekako snaći. Gore nego u Valonju ne može nam biti. Prećutala je Žanov ljubavni nestašluk, dopisivanje s nekom devojčicom plemićkog porekla iz grada, ljubakanje preko zida, pravi skandal koji ju je naterao da ode; ovo odraslo, lepo i veselo dete koje su sve žene obožavale, obuzeta materinskih strahom, dopratila je u Pariz da nad njim bdi. Stric Bodi nije mogao da se pribere. Nastavio je s pitanjima. Međutim, kad je čuo da tako govori o svojoj braći, poče da je oslovljava sa „ti“. – Otac vam, dakle, ništa nije ostavio? A ja sam verovao da se tamo našla još koja para. Eh, u pismima sam mu često savetovao da se okane one bojadžinice! Dobričina, ali ni trunčice pameti! A tebi ove bate ostadoše na vratu, morala si da hraniš ove mališane! Mrzovoljno lice mu se razvedri, oči kojima je maločas posmatrao Ženski raj nisu više besno sevale. Odjednom se priseti da je zakrčio vrata.

– Pa dobro – reče – uđite kad ste već došli… Uđite, biće bolje nego da zurite u te ludorije. I pošto se na izloge preko puta poslednji put besno napući, napravi mesta deci, prvi uđe u dućan i pozva ženu i ćerku: – Elizabet, Ženevjev, hodite, došli su vam gosti! Pred mračnim dućanom Deniz i mališani su se malo ustezali. Zaslepljeni dnevnom svetlošću ulice, treptali su očima kao na ivici neke provalije, pipajući tlo nogom, instinktivno se plašeći da se ne spotaknu o neki nevidljivi stepenik. I zbliženi ovim neodređenim strahom, privijajući se još više jedno uz drugo, mališan i dalje uz devojčinu suknju, a stariji iza nje, uđoše nasmejani i uznemireni. Na jutarnjoj svetlosti ocrtavala se tamna senka njihove crnine, kosi sunčevi zraci pozlaćivali su im plavu kosu. – Uđite, uđite – ponovi Bodi. U nekoliko reči obavesti o svemu ženu i ćerku. Prva je bila malokrvna ženica, sasvim bela, bezbojne kose, bezbojnih očiju, bezbojnih usana. Ženevjev, kod koje se majčina slabost još u većoj meri ispoljila, bila je nejaka i isto tako bezbojna kao biljka izrasla u senci. Pa ipak, divna crna kosa, gusta i teška i kao nekim čudom izrasla na ovom slabačkom telu, davala joj je neku žalosnu draž. – Uđite – ponoviše obe žene. – Dobro nam došli! Denizi ponudiše da sedne iza tezge. Pepe se pope sestri u krilo, dok je Žan, naslonjen na drvenu oplatu, stajao kraj nje. Ohrabrili su se i, posmatrajući dućan, oči su im se privikavale na tamu. Videli su sada njegovu nisku i čađavu tavanicu, hrastove, od upotrebe uglačane tezge i gvožđem okovane prastare rafove. Potamneli denjkovi robe dizali su se uvrh tavanice, miris tkanina i boja, opor miris hemikalija, usled vlage s poda, bio je još oporiji. Na jednom kraju dva trgovačka pomoćnika i jedna prodavačica sređivali su gomile belog flanela. – Možda bi ovaj gospodičić hteo nešto da pojede? – reče gospođa Bodi smešeći se Pepeu. – Ne, hvala – odgovori Deniz. – Popili smo po šolju mleka u kafani ispred stanice.

I pošto je Ženevjev gledala na zamotuljak koji je Deniz stavila na pod, dodade: – Tamo sam i prtljag ostavila. Pocrvenela je shvativši da se tako ne upada u kuću. Još u vagonu, čim je voz krenuo iz Valonja, duboko je zažalila zbog svega ovoga, i, eto, zato je po dolasku ostavila kofer i deci dala doručak. – Šalu na stranu – odjednom reče Bodi – porazgovarajmo kratko, ali pametno… Pisao sam ti, istina, ali od tada je prošla godina dana, a vidiš, sirotice, poslovi nikako da krenu već celu godinu… On zasta, gušio se od uzbuđenja koje nije hteo da pokaže. Gospođa Bodi i Ženevjev bespomoćno oboriše oči. – O – nastavi on – kriza koja će proći, potpuno sam miran… Samo, smanjio sam osoblje, ovde ih je svega troje i nije vreme da uzimam četvrtog. Sve u svemu, sirotice moja, ne mogu da te primim kao što sam ti obećavao. Bleda i utučena, Deniz je slušala. Ostavši pri tome, on dodade: – Sve to ne bi bilo dobro ni za tebe ni za nas. – Dobro, striče – s mukom izusti ona. – Pokušaću ipak da se snađem. Bodijevi nisu bili loši ljudi, samo su se žalili da sreće nikad nisu imali. Dok im je trgovina dobro išla, trebalo je da podignu pet sinova od kojih su trojica umrla u dvadesetoj godini, četvrti krenuo stranputicom, peti nedavno kao kapetan otišao u Meksiko. Ostala im je samo Ženevjev. Izdržavanje porodice stajalo je teških para i kupivši u Rambujeu, rodnom mestu svoga tasta, neku trošnu kućerinu, Bodi se mnogo istrošio. Stoga je u svom upravo bolesnom poštenju trgovca starog kova postajao sve više ozlojeđen. – Trebalo je ipak javiti – započe iznova, pomalo se ljuteći na samog sebe što je tako prek. – Mogla si mi pisati, odgovorio bih ti da ostaneš tamo… Kad sam saznao za smrt tvog oca, rekao sam, sto mu muka, ono što se obično u takvoj prilici kaže. Ali ti si samo banula bez reči. Vrlo nezgodno.

Govorio je sve glasnije, davao sebi oduška. Žena i ćerka gledale su stalno u zemlju, kao pokorna bića koja se nikad nisu usudila da se bilo u šta mešaju. I dok je Žan bledeo, Deniz je privijala na grudi prestravljenog Pepea. Dve krupne suze kanuše joj niz obraze. – Pa dobro, striče – ponovi ona. – Otići ćemo svojim putem. On se odmah stiša. Zavlada neprijatna tišina. Zatim nastavi nabusito: – Ne teram vas napolje… Kad ste već ovde, večeras ćete prenoćiti gore. Posle ćemo videti. Po njegovu pogledu gospođa Bodi i Ženevjev shvatiše da stvari ipak mogu nekako da se urede. Sve bi uređeno. O Žanu se nije trebalo brinuti. Što se tiče Pepea, njemu će biti divno kod gospođe Gras, jedne stare žene koja je stanovala u velikom prizemlju u Ulici Orti, gde je za četrdeset franaka mesečno primala na stan i hranu malu decu. Deniz reče da za prvi mesec ima čime da plati. Ostalo je, dakle, samo da zbrine samu sebe. Već će se i za nju u ovom delu grada naći neki posao. – Zar Vensar nije tražio prodavačicu? – reče Ženevjev. – Gle, tako je – uzviknu Bodi – potražićemo ga posle ručka. Gvožđe se kuje dok je vruće. Od mušterija niko nije navratio i tako niko nije smetao ovom porodičnom savetovanju. Dućan je bio sumoran i prazan. U dnu su dva trgovačka pomoćnika i jedna prodavačica, šapćući i šuškajući, radili svoj posao. Najzad uđoše tri žene, Deniz za trenutak osta sama. Pri pomisli na skori rastanak, žalosna srca poljubi Pepea. Umiljato kao mače, ne dajući glasa od sebe, dete joj sakri glavu u nedra. Kada se gospođa Bodi i Ženevjev vratiše, zatekoše ga sasvim mirna, i Deniz ih uveri da nikada ne diže buku: danima ćuti i živi od maženja. Zatim su do ručka, sve tri pomalo zbunjene, kao svojta koja se ne poznaje, isprekidano i nevezano razgovarale o deci, domaćinstvu, životu u Parizu i unutrašnjosti. Privučen životom ulice, smeškajući se lepim devojkama koje su prolazile, Žan je stajao na pragu dućana i nije se micao. Oko deset sati pojavi se služavka. Sto su obično postavljali najpre za Bodija, Ženevjev i poslovođu. Po drugi put sto se postavljao u jedanaest sati za gospođu Bodi, pomoćnika poslovođe i prodavačicu.

– Za sto! – povika trgovac suknom obraćajući se sinovici. I kad su već svi posedali u tesnoj trpezariji iza radnje, pozva poslovođu koji se nešto zadržao: – Kolombane! Mladić se izvinjavao da je hteo da sredi flanele. Bio je to snažan dvadesetpetogodišnji momak, trom i prepreden, poštena izgleda, s velikim otromboljenim usnama i lukavim očima. – Dođavola, sve u svoje vreme – reče Bodi. Zatim odmah sede i kao ljubazan i spretan domaćin, koji okom ume da odmeri svaki gram, poče da vadi komade hladnog telećeg pečenja. Sve ih posluži, nareza čak i hleb. Deniz uze Pepea k sebi da bi pristojno jeo. Sumorna soba ju je tištala, razgledala je oko sebe i osećala da joj se srce steže jer je u svojoj palanci navikla na prostrane, jednostavne i svetle sobe. Samo jedan prozor gledao je u malo dvorište, povezano s ulicom mračnim hodnikom kuće: vlažno i zagađeno dvorište izgledalo je kao dno bunara u koji je padao snop mutnog svetla. Za zimskih dana morao je da gori plin od jutra do mraka. Kad je vreme dopuštalo da se ne pali, bilo je još žalosnije. Denizi je bilo potrebno izvesno vreme da joj se oči priviknu da bi videla jelo u tanjiru. – Ovaj momak ima dobar apetit – reče Bodi primetivši da je Žan pojeo svoju porciju teletine. – Bude li na delu kao na jelu, biće od njega čovek. Ali ti, kćeri moja, ti ništa ne jedeš? Kaži mi sad, kad možemo malo da ćeretamo, zašto se nisi udala u Valonju? Deniz spusti čašu koju baš htede da prinese ustima. – O, striče, da se udam! Šta vam pada na pamet! A dečica! Prasnula je u smeh, toliko joj se smešna učini ova pomisao. Uostalom, da li bi je neko i hteo, bez ijedne pare, sitnu kao vrabac, a uz to ni lepu? Ne, ne, ona se nikad neće udati, dosta joj je i ovo dvoje dece. – Grešiš – uzvrati stric – ženi je uvek potreban muškarac. Da si našla nekog valjanog mladića, nikad ne biste, ti i tvoja braća, kao čergari pali na parisku ulicu.

On zasta da još jednom, štedljivo i pravedno, razdeli činiju krompira sa slaninom, koju služavka unese. Zatim pokazujući kašikom na Ženevjevu i Kolombana: – Slušaj – ponovi on – ovo dvoje će se uzeti na proleće ako zimska sezona bude dobra. To je bio starinski običaj ove kuće. Osnivač Aristid Fine udao je svoju kćer Dezire za svog prvog pomoćnika Oškorna. On, Bodi, došavši u Ulicu Mišodijer sa sedam franaka u džepu, oženio se Elizabetom, ćerkom starog Oškorna, a sad namerava da svoju kćer Ženevjevu i radnju preda Kolombanu čim poslovi ponovo krenu. Odlagao je još pre tri godine ugovoreno venčanje zbog raznih obzira i tvrdoglavog poštenja: preuzeo je radnju koja je napredovala i nije hteo da je preda zetu s manjim brojem mušterija i sumnjivim poslovima. Bodi nastavi da predstavlja Kolombana koji je, kao i otac gospođe Bodi, poticao iz Rambujea, štaviše, bili su neka dalja rodbina. Vredan radnik koji je već deset godina argatovao u dućanu i svoje zvanje pošteno stekao. Uostalom, nije on bio ma ko: otac mu je bio onaj veseljak Kolomban, poznati veterinar u celoj pokrajini Sene i Oaze, majstor svog zanata, ali toliko predan jelu i piću da je sve što je imao straćio. – Hvala bogu – dodade na kraju suknar – ako otac pije i juri za ženama, sin je kod nas naučio da ceni vrednost novca. Dok je stari Bodi govorio, Deniz je ispitivački posmatrala Kolombana i Ženevjevu. Sedeli su za stolom jedno pored drugog, ali su pritom bili sasvim mirni, bledi i bez osmeha. Od dana svog zaposlenja mladić je računao na ovu ženidbu. Prošao je različite faze: šegrt, zatim plaćeni prodavac, najzad je stekao poverenje porodice i s njom delio sve radosti; to je činio vrlo strpljivo, živeo kraj nje uredno i gledao u Ženevjevi odličan i pošten posao. Sigurnost da će mu jednog dana pripasti sprečavala ga je da za njom žudi. I devojka se takođe privikla da ga voli, ali s ozbiljnošću svoje povučene prirode i dubokom strašću koje ni sama nije bila svesna u svom jednoličnom i sređenom svakodnevnom životu. – Kada se jedno drugom sviđaju i kad imaju mogućnosti – nasmeši se Deniz, misleći da to treba da kaže kako bi se pokazala ljubazna.

– Tako je, tako to uvek biva – žvaćući sporo reče Kolomban, koji dotle ni reči nije izustio. Pošto ga značajno pogleda, Ženevjev će na to: – Potrebno je međusobno razumevanje, posle sve ide samo od sebe. U ovom prizemlju starog Pariza razvijala se, slično cvetu u podrumu, njihova obostrana naklonost. Već deset godina poznavala je samo njega, danima živela kraj njega iza iste gomile tkanina u mračnom dućanu, a jutrom i večerom oboje su se ponovo sastajali u kao bunar tesnoj i hladnoj trpezariji. Ni u prirodi pod gustim lišćem ne bi bili bolje skriveni i sami sebi više prepušteni. Samo jedna sumnja, ljubomorna strepnja, mogla je devojci da otkrije da se u ovom saučesničkom mraku, zbog praznine u srcu i čamotinje u duši, zauvek predala. Međutim, Denizi se učini kao da je u pogledu koji je Ženevjev dobacila Kolombanu primetila klicu nemira. Stoga ljubazno odgovori: – Pa jasno, kad se ljudi vole, oni se i razumeju! Bodi je, međutim, strogo pazio na trpezu. Podeli komadiće sira u vidu klina i, u želji da počasti svoje rođake, zatraži i drugi desert, činiju ušećerenih ribizli – darežljivost koja začudi Kolombana. Sve dotle miran, kada je donet desert, Pepe je postao vrlo nestašan. Zainteresovan razgovorom o braku, Žan je posmatrao sestru od strica Ženevjevu, koja mu se učini suviše klonula i vrlo bleda, pa je u sebi uporedi s malim belim kunićem, crnih ušiju i crvenih očiju. – Dosta pričanja, mesta drugima! – završi trgovac suknom dajući im znak da se dignu od stola. – Ako nekad sebi nešto i priuštimo, ne treba da prekardašimo. Gospođa Bodi, drugi pomoćnik i prodavačica smestiše se za sto. Sedeći kraj vrata, Deniz osta sama očekujući da je stric odvede do Vensara. Kraj nje se igrao Pepe. Žan je ponovo otišao na svoju osmatračnicu na pragu. Skoro ceo sat Deniz je pažljivo pratila sve što se oko nje događa. Kadikad bi ušla poneka mušterija: pojavi se jedna, zatim druge dve gospođe. Dućan je mirisao na memlu, a u njegovoj polutami činilo se kao da ona stara, čestita i jednostavna trgovina oplakuje svoju bespomoćnost. Na drugoj strani ulice posebno ju je oduševljavao Ženski raj, čije je izloge

videla kroz otvorena vrata. Nebo je bilo i dalje oblačno, blaga kiša, uprkos godišnjem dobu, zagrejala je vazduh, i u toj bledoj svetlosti dana, po kojoj se rasula kao sunčana prašina, velika pomodna robna kuća oživela je u jeku prodaje. Denizi se tada učini kao da pred sobom vidi neku mašinu u pogonu pod visokim pritiskom, koja je svojim zamahom dopirala do samih izloga. Nisu to više bili oni jutrošnji hladni izlozi: činilo se da su se zagrejali i podrhtavali od unutrašnje zahuktalosti. Svet ih je zagledao, žene zastajkivale i gurale se pred staklima, prava pohlepna i bezobzirna gomila. I od ovog oduševljenja na ulici tkanine su oživele: čipke su treperile, nekako tajanstveno visile i skrivale prostranstvo robne kuće, čak su i debeli, teški komadi čohe disali, mamili svojim dahom, dok su se kaputi na lutkama, koje kao da su takođe oživele, još više prsili, a somotski mantil, pripijen i topao, nadimao se kao na ramenima živog tela u kome je kucalo srce i podrhtavala bedra. Međutim, ona vreva kao u nekoj topionici dolazila je, pre svega, od prodaje, od gužve oko tezgi što se osećala i kroz zidove. Ovde je mašina u pokretu neprestano brektala, mušterije zbijene ispred odeljenja navaljivale, najpre robom opijene zatim na blagajnu oterane. I sve je bilo sređeno, organizovano s mehaničkom tačnošću, a ceo ovaj ženski svet kretao se po sili i logici ovog mehanizma. Već od jutros Deniz je bila u iskušenju. Od ove za njene pojmove tako ogromne kuće, u koju je za jedan sat ušlo sveta više nego kod Korneja za šest meseci, u glavi joj se vrtelo, ona ju je u isto vreme privlačila, dok joj se sa željom da u nju uđe mešalo neko nejasno osećanje straha koje ju je najzad potpuno zavelo. U isto vreme, stričev dućan budio je u njoj neko neprijatno osećanje. Bilo je to neko bezrazložno potcenjivanje, instinktivna odvratnost prema ovoj ledenoj jazbini staromodne trgovine. Svi ovi utisci, njen dolazak pun strepnje, neljubazan prijem rodbine, turoban ručak pri svetlu kao u tamnici, iščekivanje u ovoj dremljivoj samoći stare kuće na umoru, sažimali su se u jedan nemi protest, u strasnu želju za životom i suncem. I uprkos svom dobrom srcu, neprestano je pogledom navraćala na Ženski raj kao da je prodavačica, koja je živela u njoj, osećala potrebu da se ogreje na vatri ove velike prodaje. – Ovi bar imaju mušterija – omaknu joj se.

Ali kad spazi Bodijeve pored sebe, zažali što je to rekla. Gospođa Bodi, koja je s jelom bila gotova, stajala je samrtnički bleda i bezbojnim pogledom zurila u to čudovište i, pomirena sa sudbinom, nije mogla da ga vidi, da se s njim sa druge strane ulice suoči a da joj nemi očaj ne natera suze na oči. Što se tiče Ženevjeve, ona je sve nemirnija motrila na Kolombana, koji je, misleći da na njega niko ne vrba, stalno, sav ushićen pogledao naviše prema prodavačicama konfekcijske robe, čije se odeljenje naziralo kroz stakla na međuspratu. Žučna lica, Bodi najzad reče: – Nije zlato sve što sija. Strpljenja! Porodica je očigledno u sebi potiskivala talas mržnje koji joj je došao do grla. Samo ju je samoljublje sprečavalo da se pred ovom tek jutros prispelom decom otkrije tako brzo. Trgovac suknom najzad se pribra, okrenu se da bi se otrgnuo od prizora prodaje preko puta. – E, onda – nastavi on – da pogledamo kod Vensara. Posla danas mnogi traže, sutra će možda biti kasno. Ali pre nego što pođoše naredi drugom pomoćniku da ode na stanicu po Denizin prtljag. Gospođa Bodi, kojoj devojka poveri Pepea, reši da iskoristi ovaj trenutak i odvede malog do gospođe Gras u Ulicu Orti, da se s njom dogovori i pogodi. Žan obeća sestri da se neće maknuti iz dućana. – Za dva minuta smo tamo – objasni Bodi dok je sa sinovicom silazio niz Gajonovu ulicu. – Vensar je otvorio specijalnu radnju samo sa svilenom robom i još uvek pravi poslove. O, ima i on muka kao i ostali, ali to je šeret koji svojim pasjim cicijašlukom sastavlja kraj s krajem… Pa ipak, mislim da će se i on povući zbog reumatizma. Radnja se nalazila u Ulici Nev de Pti Šan, u blizini Pasaža Šoazel. Čista i svetla, raskošno i moderno uređena, ipak je bila tesna i imala malo robe. Bodi i Deniz zatekoše Vensara u važnom razgovoru sa dva gospodina. – Ne uznemiravajte se – uzviknu suknar. – Nama se ne žuri, sačekaćemo. I, vrativši se učtivo do vrata, on se sagnu i šapnu devojci na uvo: – Ovaj mršavko je drugi pomoćnik u odeljenju za svilu u Ženskom raju, a debeljko je fabrikant iz Liona.

Deniz shvati da Vensar želi da naturi svoju radnju Robinou, trgovačkom pomoćniku kod Ženskog raja. Pristupačan i srdačan, davao je časnu reč vrlo lako, kao čovek koga zakletve ne zbunjuju. Njegova je radnja, kako je govorio, zlatan majdan. Zdrav kao dren, često je u govoru zastajkivao da bi zastenjao i da bi se požalio na proklete bolove koji su ga jedini sprečavali da se ne obogati. Ali, nervozan i plahovit, Robino ga je nestrpljivo prekidao: dobro je poznavao krizu koju su preživljavale pomodne robne kuće, naveo je, između ostalih, jednu koja se isključivo bavila prodajom svile i koja je propala samo zato što se nalazila u blizini Raja. Pavši u vatru, Vensar podiže glas. – Zaboga, propast onog velikog glupana Vabra bila je neizbežna. Žena mu je sve straćila… Osim toga, mi smo ovde udaljeni jedan od drugog više od pet stotina metara, dok se Vabr nalazio vrata uz vrata s onim drugim. Umeša se i fabrikant svile Gožan. Razgovarali su tiše. Ovaj je optuživao velike robne kuće da upropašćavaju francusku industriju. Tri do četiri nameću joj svoje zakone, zagospodarile su tržištem, i najzad reče da je jedini način da se čovek protiv njih bori to da se ide naruku sitnoj, pogotovu specijalizovanoj trgovini, kojoj pripada budućnost. Stoga ponudi Robinou velike kredite. – Pomislite samo kako se Raj poneo prema vama – ponovi on. – Nikakvog obzira za učinjene usluge, oni su mašina za iskorišćavanje ljudi! Mesto glavnog prodavca bilo vam je već poodavno obećano, a odjednom dobi ga, bez ikakvog prava, neki Butmon, koji je došao iz bela sveta. Ranu zbog ove nepravde Robino još nije preboleo. Pa ipak, objašnjavajući da novac nije njegov, oklevao je da se osamostali. Žena mu je nasledila šezdeset hiljada franaka i prema tom novcu odnosio se vrlo obazrivo. Radije bi, tako je govorio, da izgubi obe ruke no da ga u sumnjivim poslovima prokocka. – Ne, nisam se još rešio – završi najzad. – Dajte mi vremena da razmislim, još ćemo razgovarati o tome. – Kako želite – skrivajući svoje razočaranje, reče Vensar naizgled dobroćudno. – Ni meni ne ide u račun da prodajem. A da mi nije ove boleštine…

I, vrativši se u sredinu radnje, zapita: – Čime mogu da vas uslužim, gospodine Bodi? Trgovac suknom, koji je jednim uvom prisluškivao razgovor, predstavi Denizu, ispriča o njoj što je smatrao za potrebno i dodade da je dve godine radila u unutrašnjosti. – I pošto, kako su me obavestili, tražite dobru prodavačicu… Vensar se pretvarao da je očajan. – O, to je baš pravi baksuzluk! Istina, osam dana sam tražio prodavačicu, ali nema ni dva sata kako sam jednu primio. Svi zaćutaše. Deniz je bila preneražena. Robino koji ju je, verovatno iz sažaljenja zbog tako jadnog izgleda, radoznalo posmatrao, bio je tako slobodan da je posavetuje: – Znam da i kod nas traže nekog za konfekcijsku robu. Bodi nije mogao da se savlada a da iz sveg srca ne uzvikne: – Kod vas, zbilja, to ne, nikada! Zatim se zbuni. Deniz sva pocrvene: nikada se ne bi usudila da se zaposli u ovoj velikoj pomodnoj robnoj kuci. Ali pomisao da se u njoj nađe ispuni je ponosom. – Zašto ne? – začuđeno upita Robino. – Naprotiv, za gospođicu bi to bila sreća… Savetujem joj da se sutra ujutro javi gospođi Oreli, šefici odeljenja. Najgore što može da joj se desi jeste da je ne prime. Da prikrije svoje ogorčenje, suknar se upusti u prazno ćeretanje. Poznaje on gospođu Oreli ili bar njenog muža, blagajnika Loma, debeljka kome je omnibus razmrskao desnu ruku. Zatim, vraćajući se opet na Denizu, reče: – Uostalom, to je njena stvar, a ne moja. Od volje joj. Pošto se pozdravi s Gožanom i Robinoom, izađe. Izrazivši još jednom svoje žaljenje, Vensar ga isprati do vrata. Želeći da od pomoćnika nešto više dozna, zaplašena devojka zastade usred radnje, ali se ipak ne usudi da ga još nešto upita, već ga samo pozdravi i reče: – Hvala, gospodine.

Na ulici Bodi ne progovori ni reči sa sinovicom. Koračao je tako brzo kao da su ga njegova razmišljanja gonila, tako da je Deniz morala da trči. U Ulici Mišodijer upravo htede da uđe u kuću kada mu, sa vrata, njegov komšija trgovac dade znak da priđe. Deniz uspori korake da ga sačeka. – Šta je, čika Bura? – zapita suknar. Bura je bio starac visoka rasta, glave kao u proroka, duge kose i brade, oštra pogleda pod gustim čupavim obrvama. Trgovao je štapovima i kišobranima, vršio opravke, štaviše, pravio i drške, zbog čega je u tom kraju grada stekao glas umetnika. Deniz baci letimičan pogled na izloge dućana u kome su kišobrani i štapovi bili poređani kao po koncu. Kad pogleda naviše, zaprepasti je iznad svega izgled kuće: straćara, priklještena između Ženskog raja i neke druge privatne građevine u stilu Luja XVI, koja je na neobjašnjiv način upala u ovu tesnu pukotinu u kojoj su oba donja sprata bila skoro spljoštena. Bez tog oslonca sleva i zdesna ona bi se srušila; crep na krovu bio je ispreturan i propao, fasada sa dva prozora izrovašena pukotinama iz kojih je na izbledelu drvenu firmu kapala rđa i ostavljala duguljaste mrlje. – Slušajte, pisao je mome kućevlasniku da želi da kupi kuću – reče Bura, sevajući očima i netremice gledajući suknara. Bodi još više preblede i polegnu ramena. Trenutak su obojica ćutali i zamišljeni stajali jedan prema drugom. – Čovek treba da je spreman na sve – promrmlja Bodi. Starac planu, zatrese kosom i talasastom bradom. – Pa neka je kupi, platiće je četiri puta skuplje. Ali, kunem vam se, dok sam ja živ, ni kamena od nje dobiti neće. Ugovor o zakupnini važi još dvanaest godina… Videćemo, videćemo! Bila je to objava rata. Bura se okrenu prema Ženskom raju, ali ga ni jedan ni drugi u usta ne uzeše. Bez reči Bodi odmahnu glavom, zatim pređe preko ulice i, kao da su mu se noge odsekle, uđe u kuću neprestano ponavljajući: – O, bože, bože!

Deniz, koja je sve to čula, pođe za stricem. Gospođa Bodi se upravo vratila s Pepeom i odmah reče da će gospođa Gras primiti mališana kad god to zažele. U međuvremenu Žan je iščezao, zbog čega mu se sestra zabrinu. Kada se ozarena lica vratio, pričajući oduševljeno o bulevaru, samo ga je tužno pogledala, na šta on pocrvene. Donesoše im prtljag. Trebalo je da prespavaju u sobi na tavanu. – A, da, šta je bilo kod Vensara? – zapita gospoda Bodi. Trgovac suknom ispripoveda o svojoj neuspeloj intervenciji, ali dodade da su sinovici ukazali na jedno mesto i, pruživši ruku prema Ženskom raju, sa izrazom punim prezira izusti: – Eto! Tamo preko! Cela porodica oseti se zbog toga uvređena. Predveče sto se prvi put postavljao u pet sati. Deniz s oba deteta sede sa Bodijem, Ženevjevom i Kolombanom. Gasna svetiljka osvetljavala je malu trpezariju u kojoj je mirisalo na jelo. Večera proteče u ćutanju. Ali za vreme deserta gospođa Bodi, koja nije mogla da izdrži dugo na istom mestu, dođe iz dućana i sede iza sinovice. Tada od jutra zadržavana bujica provali i, pošto udariše po čudovištu, svima laknu. – To je tvoja stvar, čini što te volja – ponovi najpre Bodi. – Ne želimo da utičemo na tebe… Samo kad bi znala kakva je to kuća! Isprekidanim rečenicama on ispriča istoriju Oktava Murea. U svemu je imao sreće! Hrabar kao pustolov, momak banuo s juga u Pariz i već sutradan pustolovine sa ženama, stalno iskorišćavanje žene, skandal kad su ga uhvatili na delu, o čemu se još i danas u gradskoj četvrti prepričava; zatim nenadano i neobjašnjivo pridobijanje gospođe Eduen, koja mu je donela Ženski raj. – Sirota Karolin – upade gospođa Bodi. – Bila mi je neka daleka rođaka. Ah, da je ona živa, sve bi bilo drukčije, ona ne bi dopustila da nas ovako umore… On ju je ubio. Da, svojom pomamom za građenjem. Jednog dana, nadgledajući radove, pala je u neku jamu, tri dana posle toga je umrla. Nikad nije bolovala, bila je uvek zdrava i tako lepa! Njenom krvlju poprskani su temelji ove kuće! – Svojom bledom i drhtavom rukom upirala je kroz zidove na veliku robnu kuću. Slušajući sve ovo kao što se sluša neka bajka, Deniz lako zadrhta. U iskušenju što ga je od jutros

osećala bilo je nekog straha koji je možda poticao od krvi ove žene, za koju je verovala da je vidi u crvenom malteru podruma. – Čovek bi mogao da pomisli da mu to nosi sreću – dodade gospođa Bodi, ne pomenuvši Murea. Prezirući ove priče za decu, trgovac suknom sleže ramenima. Nastavi svoju priču i celo stanje objasni na trgovački način. Ženski raj su osnovala braća Delez 1822. godine. Posle smrti starijega, njegova ćerka Karolin udala se za Šarla Eduena, sina nekog fabrikanta platna, a kad je posle toga ostala udovica, preudala se za Murea. Ona mu je, dakle, donela polovinu radnje. Tri meseca posle svadbe umre stric Delez ne ostavivši dece iza sebe. Kad je jadna Karolin svoje kosti ugradila u temelje zgrade, Mure ostade jedini naslednik Ženskog raja. Sve mu je uvek polazilo za rukom! – To ti je dovitljiv čovek, opasan smutljivac koji će, ako ga puste, tumbe okrenuti celu gradsku četvrt – nastavi Bodi. – Verujem da su i samu Karolinu, koja je takođe bila pomalo romantične prirode, privlačili nastrani planovi ovog gospodina… Sve u svemu, on ju je nagovorio da kupi kuću s leve a potom i sa desne strane, a kada je ostao sam, dokupio je još dve, tako da se radnja sve više širila i stalno povećavala, pa se treba bojati da će sada i nas progutati. Pri tome se obraćao Denizi, ali je, u stvari, više govorio sam sebi i iz neodoljive potrebe da iskali svoje srce prežvakavao ovu priču koja ga je opsedala. U porodici je bio žučljiv, naprasit, uvek stisnutih pesnica. Nepomična na svojoj stolici, gospođa Bodi se više ne umeša; Ženevjev i Kolomban, oborenih očiju i odsutni, skupljali su i jeli mrvice hleba. U sobici beše toliko toplo i zagušljivo da Pepe zaspa na stolu, dok su se Žanu oči sklapale. – Polako – nastavi Bodi koji opet planu – razmetljivci će sigurno zaglaviti! Mure je sada u krizi, to znam. Svu dobit je morao da uloži u budalaštine oko daljeg širenja i reklame. Pored toga, da bi se dokopao kapitala, prisetio se da dobar deo svojih nameštenika nagovori da kod njega ulažu svoj novac. Stoga je sada bez prebijene pare, i ako se ne dogodi neko čudo i ne uspe da utrostruči prodaju, videćete kakav će to biti

bankrot… O, nisam ja zloban, ali toga dana, časti mi, napraviću iluminaciju! Nastavljao je osvetničkim glasom, činilo se da će slom Ženskog raja vratiti ugled poljuljanoj trgovini. Da li je iko ikad nešto slično video? Pomodna robna kuća koja prodaje sve i svašta! Pravi vašar! I osoblje im je fino! Gomila ulizica koja se vrzma kao na nekoj teretnoj železničkoj stanici, a s robom i kupcima postupaju kao s paketima, zbog jedne reči menjaju gazdu ili on njih, bez ljubavi, bez ikakvog ponašanja i stručnog znanja! I odjednom se pozva na Kolombana kao svedoka: on, Kolomban, vaspitavan u dobroj školi, sigurno je znao kako se polako ali sigurno dolazi do onih marifetluka u ovom poslu. Veština nije u tome da se prodaje mnogo, već da se prodaje skupo. A naposletku, on sam može da kaže kako se s njim postupalo, kako je primljen u porodicu, kako su ga negovali kad bi se razboleo, kako ga peru i krpe, kako ga kao roditelji paze i, povrh svega, vole! – Tako je – ponavljao je Kolomban na svaki uzvik svoga gazde. – Ti si poslednji, prikane moj – završi Bodi ganut. – Posle tebe, takvih kao ti neće biti. Ti si jedina uteha; jer ako se ovakvo muvanje danas naziva trgovinom, ja se u tome ništa ne razumem i više volim da je napustim. Nagnuvši glavu na rame, kao da joj je gusta crna kosa nad bledim čelom suviše teška, Ženevjev je ispitivački posmatrala pomoćnika koji se smešio: u njenom pogledu bilo je podozrenja i želje da sazna neće li Kolomban, mučen grižom savesti, na toliko pohvale pocrveneti. Ali ovaj je, kao mladić koji je dobro izučio licemerstvo stare trgovine, sačuvao svoje spokojstvo i dobroćudan izgled sa borom lukavosti oko usana. Bodi je, međutim, sve jače vikao, okrivljivao ono izlaganje robe na prodaju preko puta, one divljake koji se u borbi za opstanak međusobno uništavaju tako da time upropašćuju i porodicu. Kao primer navodio je Lomove, majku, oca i sina, svoje susede sa sela, sve troje namešteno u onoj daščari, ljude bez pravog domaćeg ognjišta, stalno van svog doma, koji samo nedeljom ručavaju zajedno kod kuće, ukratko, koji žive po hotelima i restoranima. Doduše, njegova trpezarija nije velika, moglo bi se čak poželeti da bude svetlija i zračnija, ali ona je bar deo njegova života, tu

je živeo u ljubavi među svojima. Govoreći o tome, očima je kružio po maloj trpezariji i pri pomisli, koju je od sebe otklanjao, da bi divljaci jednoga dana, kad mu sasvim upropaste radnju, mogli da ga isele iz ove pećine u kojoj mu je između žene i ćerke bilo toplo, on bi uzdrhtao. Uprkos svojoj tobožnjoj sigurnosti u neminovni slom koji je nagoveštavao, u sebi je potajno strahovao i jasno predosećao da će celu gradsku četvrt s vremenom drugi prigrliti i progutati je. – Ne govorim ti to zbog toga da te odvratim – nastavi on trudeći se da bude miran. – Ako je u tvom interesu da se zaposliš, sigurno ću biti prvi koji će ti reći: zaposli se. – Verujem ti, dragi striče – kao ošamućena prošapta Deniz, čije je priželjkivanje da uđe u Ženski raj u ovom opštem uzbuđenju bilo sve veće. Nalaktio se na sto, a njegov uporan pogled bio joj je neprijatan. – Recide ti meni, ti koja si od struke, kakvog smisla ima da jedna obična trgovačka radnja prodaje sve i svašta. Ranije, dok je još bilo poštene trgovine, u pomodnim trgovačkim radnjama prodavale su se samo tkanine, i ništa više. Danas samo smišljaju kako da se popnu na grbaču svojim susedima i prigrabe sve sebi… Eto, to je ono na šta se cela gradska četvrt tuži jer male trgovačke radnje strašno trpe zbog toga. Taj Mure ih upropašćava… Pomisli samo, Bedore, brat i sestra, radnja pletenom robom u Gajonovoj ulici, izgubila je već polovinu mušterija. Kod gospođe Taten, trgovkinje rubljem u Pasažu Šoazel, doterali su dotle da obaraju cene i na taj način konkurišu jevtinoćom. I posledice ove napasti, ove kuge, osećaju se sve do Ulice Nev de Pti Šan, gde, kako su mi kazali, braća Vanpuj, krznari, nisu u stanju da izdrže takav udarac… A? Trgovci katunom koji prodaju krzna, smešna stvar! Još jedna Mureova ideja! – A rukavice – reče gospođa Bodi – zar to nije strašno? Usudio se da otvori posebno odeljenje za rukavičarsku robu! Juče, kad sam prolazila Ulicom Sen Ogisten, Kineta je stajala na vratima dućana tako tužna da nisam mogla ni da je zapitam kako joj idu poslovi. – A kišobrani? – na to će Bodi. – Tu je tek prekardašio! Bura je uveren da je Mure naprosto hteo da ga upropasti jer, najzad, kako se to slaže kišobrani i štofovi? Ali Bura može štošta da izdrži i neće mu dozvoliti da ga zadavi. Uskoro ćemo se još smejati.

Govorio je i o ostalim trgovcima, izvršio smotru cele gradske četvrti. Tu i tamo omaklo bi mu se poneko priznanje: ako Vensar namerava da proda, tada svi treba da se pakujemo jer Vensar je kao pacov koji prvi beži kada oseti da brod počinje da tone. Zatim bi odmah sve poricao, maštao o udruživanju, savezu sitnih trgovaca u nameri da se suprotstave ovom džinu. Trenutno se uzdržavao da govori o sebi, ruke su mu bile u stalnom pokretu, a usne se nervozno grčile. Pa ipak započe: – Što se mene tiče, zasad nemam na šta da se tužim. I meni je, doduše, taj nevaljalac zakinuo! Ali dosad on drži samo tkanine za žene, i to lake za haljine i teže za mantile. Mušku robu još svi kupuju kod mene: somot za lovačka odela, livreje, da i ne govorimo o flanelima i moltonima, za koje ga čikam da ima takav izbor… Samo što me on seca i misli da umirem od straha zato što je svoje odeljenje suknene robe otvorio baš preko puta. Videla si mu izlog, zar ne? Tamo uvek slaže najlepšu konfekcijsku robu i uramljuje je balama sukna, prava vašarska lakrdija, samo da namami žensku čeljad… Časti mi, kao pošten čovek pocrveneo bih od stida kad bih se služio takvim sredstvima. Za Starog Elbefa zna se već sto godina i njemu na vratima ne treba takvih mamaca na koje se hvataju samo budale. Dok sam ja živ, dućan će ostati takav kakav sam preuzeo, sa četiri uzorka sleva i zdesna, i ništa više. Svoje uzbuđenje prenese na celu porodicu, a posle kraćeg ćutanja Ženevjev se usudi da progovori. – Naše mušterije nas vole, tata. Treba se nadati… Eto, i danas su nas posetile gospođa Deforž i gospođa De Bov. Očekujem gospođu Marti za flanele. – Ja sam – izusti Kolomban – primio juče porudžbinu od gospođe Burdle. Govorila mi je, doduše, o nekom engleskom ševiotu preko puta, jevtinijem za deset sua, istog kvaliteta kao naš. – Kad čovek samo pomisli – nastavi gospođa Bodi umornim glasom – da smo tu istu kuću gledali kao veliku džepnu maramicu! Tako je to, draga moja Deniz, kad su je Delezi osnovali, imala je samo jedan izlog na Ulici Nev Sen Ogisten, pravi ormar u zidu, u kome je bilo mesta za svega dva parčeta finog cica i tri komada katuna. A dućan je bio toliko mali da nisi mogla da se okreneš u njemu… U isto vreme Stari Elbef, koji je

postojao preko šezdeset godina, bio je onakav kao što ga danas vidiš… ah, sve se izmenilo, mnogo izmenilo! Vrtela je glavom i u tim sporo izgovorenim rečima osećala se sva drama njenog života. Rođena u Starom Elbefu, sve je u njemu volela, čak i njegove memljive zidove, živela zbog njega i za njega. Nekada ponosna na ovu najživlju i u ovom delu grada najposećeniju radnju, stalno je patila posmatrajući kako se polako razvija konkurentska kuća, koju su u prvo vreme svi potcenjivali, koja joj je posle postala ravna, najzad ju je prestigla i ugrozila. Za nju je to uvek bila otvorena rana, jela se zbog poniženog Starog Elbefa, tavorila kao i on po zakonu inercije i jasno predosećala da će se i sama ugasiti onog dana kad nestane dućana. Ćutali su. Po mušemi na stolu Bodi je prstima dobovao povečerje. Bio je umoran i skoro je žalio što je još jednom pustio srcu na volju. Zureći uprazno i potištena, cela porodica nastavi da kopka po svojoj prošlosti punoj nedaća. Sreća im se nikad nije nasmejala. Kada su deca porasla, kada su stekli nešto imetka, konkurencija ih iznenada ugrozi. Na sve ovo nadovezivala se još i ona kuća u Rambujeu, kuća na selu, u koju je trgovac suknom već deset godina maštao da će se povući. Bila je to slučajna kupovina, kako je i sam često govorio, neka stara zgrada koju je stalno morao da popravlja, tako da se najzad rešio da je izda pod kiriju, koju stanari uopšte nisu plaćali. Sve što bi zaradio, odlazilo je na to, i u svojoj preteranoj čestitosti, uporno se držeći starih običaja, imao je samo tu jedinu slabost. – A sada – reče iznenada – da ustupimo sto drugima. Sve su to samo prazne priče! Kao iza sna, svi se prenuše. U ustajalom i zagrejanom vazduhu sobice šištala je gasna lampa. Svi se u jedan mah digoše od stola i prekinuše turobno ćutanje. Pepe je, međutim, bio tako duboko zaspao da ga položiše na balu moltona. Žan, kome je bilo dosadno, ponovo je stao na ulazna vrata. – Naposletku da završimo s tim, učinićeš što ti bude volja – ponovi Bodi sinovici. – Mi ti govorimo onako kako stvari stoje, i ništa više. A šta ćeš ti učiniti, tvoja stvar!

Netremice je gledao u nju i očekivao odlučan odgovor. Tvrdoglava kao svaka Normanđanka, koju su sve ove priče, umesto da je od Ženskog raja odvrate, još više za nj zagrevale, Deniz je ostala tiha i mirna. Ona samo reče: – Videćemo, striče. Okrenula je razgovor na to kako sutra treba ranije da iziđe i kako bi rado sa decom otišla da spava jer su sve troje vrlo umorni. Ali pošto je izbilo tek šest sati, zaželela je ipak da još malo ostane u dućanu. Hvatao se sumrak i pred njom se pružala mračna ulica, vlažna od sitne i guste kiše koja je lila već od zalaska sunca. Ovo je začudi: samo za nekoliko trenutaka ulica je bila puna barica, prljava voda slivala se kroz oluke, razgaženo blato lepilo se za pločnike, a na jakom pljusku video se još samo nejasan defile kišobrana koji se, kao neka velika crna krila, sudaraju i nadimaju u pomrčini. U prvi tren ustuknu jer joj je bilo hladno i jer joj je slabo osvetljen i u ove sate neobično žalostan izgled dućana kidao srce. Vlažan povetarac, dah ove stare gradske četvrti, dopirao je s ulice: pričini joj se kao da voda s kišobrana plavi sve do tezgi i da blatnjava i puna lokvica kaldrma prodire unutra, a memla sve više osvaja ovo starodrevno šalitrom prevučeno prizemlje. Takav joj je izgledao pljuskom okupan Pariz, u kome je cvokotala od zime, rastužena i začuđena što je ovaj veliki grad tako hladan i ružan. Na drugoj strani ulice Ženski raj je zapalio gusto načičkane plinske svetiljke. Privučena i kao zagrejana ovim bleskom, ona priđe bliže. Još u pokretu, mašina je i dalje brektala i u poslednjoj tutnjavi ispuštala paru, dok su prodavci slagali na gomile štofove i blagajnici prebrojavali pazar. Kroz parom zamagljena stakla na izlozima videlo se nejasno osvetljenje, cela unutrašnjost neke fabrike koja se jedva raspoznavala. Kroz zavesu od kiše koja je pljuštala, ova udaljena i nejasna pojava bila je slična nekoj ogromnoj ložionici u kojoj se ispred užarenih kotlova vrzmaju crne senke ložača. Staklene izloge zapljuskivala je kiša, tako da se s one strane ulice nazirala samo snežna belina čipaka, još belja pod mutnim svetlom gasnih svetiljki; udno ove kapelice dizala se u svoj svojoj veličini konfekcijska roba, veliki somotski mantil opšiven srebrnom lisicom izgledao je kao izvijen profil neke žene bez glave, koja je kroz pljusak žurila na neku svečanost u nepoznatu tamu Pariza.

Podlegavši iskušenju, Deniz se primače vratima ne mareći za kapljice kiše koje su je s ulice kvasile. Sijajući kao užarena peć u ove večernje sate, Ženski raj je sasvim zaokupi. U ovom velikom, mračnom i zbog kiše zanemelom gradu, u ovom Parizu koji dotad nije poznavala, Ženski raj je svetleo kao svetionik, i pričinjavalo joj se da on sam za sebe predstavlja svetlost i život ovoga grada. Ovde poče da sanjari o svojoj budućnosti, o velikom poslu dok podigne decu i još o nekim stvarima, a da ni sama nije znala o kojima, ali svakako nekim dalekim za kojima je čeznula i bojala ih se tako da je sva uzdrhtala. Još jednom se seti one žene koja je stradala prilikom polaganja temelja ove zgrade, uhvati je strah i pričini joj se da ona svetla krvare, a zatim je umiri belina čipaka, srce joj se ispuni nadom, sigurnošću u radost što dolazi, dok joj je sitna kiša hladila ruke i stišavala uzbuđenje od putovanja. – To je Bura – ču se neki glas iza njenih leđa. Ona se nagnu napred i primeti na kraju ulice, pred izlogom u kome je jutros videla onu vešto podignutu građevinu od kišobrana i štapova, nepomičnog čika Buraa. Da bi se do mile volje nagledao ovih divnih izloga, taj visoki starac se ovamo prikrao po mraku i tako stojeći ojađen nije osećao kišu koja mu pada na glavu i cedi se niz sedu kosu. – Lud je – javi se onaj glas – još će navući neku boleštinu. Deniz se okrenu i spazi Bodijeve. Kao i čika Bura, za koga su držali da je lud, i oni su protiv svoje volje stalno ovamo dolazili da posmatraju ovaj prizor od koga im se stezalo srce. Želeli su da pate. Vrlo bleda, Ženevjev se uverila da Kolomban prati senke prodavačica koje su promicale pored staklenih izloga na međuspratu, i dok se Bodi gušio od sve veće mržnje koja ga je prožimala, oči gospođe Bodi tiho zališe suze. – Sutra ćeš se prijaviti, zar ne? – upita trgovac suknom, mučen ovom neizvesnošću, dok je, uostalom, jasno osećao da su, kao i sve ostale, i njegovu sinovicu pridobili. Ustežući se, ona tiho reče: – Da, striče, samo ako vas to ne žalosti suviše.

II Sledećeg jutra, u sedam i po časova, Deniz je već bila pred Ženskim rajem. Htela je da se prijavi pre nego što odvede Žana majstoru, koji je stanovao negde daleko u predgrađu Tampl. Navikla da rano ustaje, suviše je bila požurila da stigne ovamo: na posao su upravo dolazili trgovački pomoćnici i pošto se bojala da ne ispadne smešna, a već ionako zaplašena, šetkala je još neko vreme gore-dole po Gajonovom trgu. Duvao je hladan vetar, pa je već isušio pločnike. Iz svih ulica, obasjanih bledim jutarnjim svetlom pepeljavog neba, živo su jurili trgovački pomoćnici, uzdignutih okovratnika na kaputima i s rukama u džepovima, iznenađeni ovim prvim zimskim mrazom. Većina ih je dolazila pojedinačno, upadali su u radnju bez reči, štaviše, i bez pozdrava kolegama koji su pored njih užurbano grabili; drugi su u živom razgovoru, zauzimajući ceo pločnik, išli udvoje ili utroje, i svaki je, pre nego što će ući, istim pokretom bacao u oluk opušak cigarete ili cigare. Deniz primeti da je neki od gospode usput zagledaju. Još više se preplaši i izgubi i ono malo snage da pođe za njima i, pocrvenevši pri pomisli da bi se s ovim muškarcima gurala na vratima, reši da pričeka dok taj defile prođe. Pošto povorci, međutim, nije bilo kraja, i da bi se sklonila od pogleda, ona polako zaobiđe trg. Kad se ponovo vrati, naiđe pred Ženskim rajem na nekog visokog, bledolikog i smušenog mladića koji je, kao i ona, već četvrt sata nešto čekao. – Da li ste i vi, gospođice, prodavačica u ovoj radnji? – upita je zamuckujući. Kad vide da joj se ovaj nepoznati mladić ovako obraća, toliko se zbuni da mu i ne odgovori odmah. – Vidite, naime – nastavi on zbunivši se još više – hteo bih da saznam mogu li se ovde zaposliti i da li biste mi vi o tome mogli nešto kazati. Bio je isto tako zaplašen kao ona i zato se usudio da joj priđe jer je osećao da i ona drhti kao i on.

– Vrlo rado, gospodine – odgovori ona – ali ni sama nisam odmakla dalje i isto tako sam došla ovamo da se prijavim. – E, baš dobro – izusti on potpuno zbunjen. Oboje jako pocrveneše, dva zaplašena bića trenutno se nađoše licem u lice, ganuta sličnošću svog položaja i nemajući hrabrosti da jedno drugom glasno požele uspeh. I pošto sad nisu imali šta da kažu, snebivajući se sve više, nespretno se raziđoše svako na svoju stranu, nekoliko koraka jedno od drugog, i nastaviše da čekaju. Trgovački pomoćnici su još uvek dolazili. Deniz ih je čula kako se šale dok su prolazili kraj nje i ispod oka je zagledali. Izložena pogledima, zbunjivala se sve više, stoga odluči da pola sata prošeta gradom, kad joj se pogled zaustavi na mladom čoveku koji je brzo dolazio iz Ulice Por Maon, i to je za trenutak zadrža. Po svoj prilici to će biti šef nekog odeljenja jer su ga svi trgovački pomoćnici pozdravljali. Bio je visok rastom, bele puti, negovane brade, očiju boje starog zlata, mekih kao kadifa, kojima je, kad prođe trgom, za časak pogleda. Već je ulazio u pomodnu robnu kuću potpuno ravnodušan što ona stoji nepomična, uzbuđena ovim pogledom i obuzeta nekim čudnim više neprijatnim nego prijatnim osećanjem. I zaista, uhvati je neka strepnja i ona lagano krenu niz Gajonovu ulicu, zatim Ulicom Svetog Roka očekujući da joj se vrati ranija hrabrost. Bio je to neko viši od šefa odeljenja, bio je to sam Oktav Mure. Te noći nije spavao jer je, napustivši večernju sedeljku kod nekog menjača, otišao na večeru s jednim prijateljem i dve žene, koje su pokupili iza kulisa nekog malog pozorišta. Pod zakopčanim kaputom krio je frak i belu kravatu. Brzo se pope u svoj stan, umi se, preobuče, i kad sede za svoj pisaći sto u kancelariji na međuspratu, bio je opet svež, čio, vedar i sposoban za rad kao da je deset sati prospavao u krevetu. U prostranoj kancelariji, sa nameštajem od stare, zelenim ripsom presvučene hrastovine, kao jedini ukras služio je jedan portret, portret one iste gospođe Eduen o kojoj su u ovom delu grada još uvek kružile razne priče. Otkako više nije bila u životu, Oktav se nje s nežnošću sećao i odavao poštu njenoj uspomeni zbog bogatstva kojim ga je obasula kad se udala za njega. Stoga pre nego što bi počeo da, na podmetaču s upijačem, potpisuje spremljene menice, uvek bi s osmehom srećnog čoveka pogledao na taj portret. Nije li

se kao mlad udovac uvek njoj vraćao da radi, posle kraćih pustolovina u raznim posteljama u koje ga je odvodila potreba za uživanjima! Na vratima neko zakuca i, ne čekajući odgovor, uđe neki mlad, visok i suvonjav čovek, tankih usana, šiljata nosa, inače besprekorno odeven i zalizane kose. Mure podiže oči, zatim nastavi da potpisuje i upita: – Jeste li dobro spavali, Burdonkle? – Hvala, odlično – odvrati mladić koji se ovde šetkao kao u svojoj kući. Sin siromašnog zakupca iz okoline Limoža, Burdonkl se zaposlio u Ženskom raju u isto vreme kad i Mure, još dok se radnja nalazila na uglu Gajonovog trga. Pošto je bio promućuran i radan, izgledalo je u prvo vreme da će mu lako poći za rukom da istisne svog manje ozbiljnog druga koji je imao nedostataka svake vrste, bio naoko lakomislen i imao mnogo nezgodnih pustolovina sa ženama. Burdonklu je, međutim, nedostajala ona iskra genijalnosti ovog temperamentnog južnjaka, njegova smelost i ljubazna privlačnost kojom je sve osvajao. Po nalogu razumnog čoveka, ovaj mu se već od početka i bez ikakve borbe podredio. Kad je Mure svojim trgovačkim pomoćnicima savetovao da novac ulažu u radnju, Burdonkl je bio među prvima koji se ovome povinovao i poverio mu čak i iznenadno nasleđe neke tetke. I pošto je polako prešao sve stepene, počev od prodavca preko pomoćnika glavnog prodavca do šefa odeljenja za svilenu robu, postao je jedan od zamenika vlasnika, koga je ovaj najviše cenio, čija se reč najviše slušala, jedan od šestorice akcionara koji su mu pomagali da upravlja Ženskim rajem, nešto kao ministarski savet pod apsolutističkim kraljem. Svaki od njih bdeo je nad jednom pokrajinom. Burdonklu je bio poveren vrhovni nadzor. – A vi – prihvati ovaj familijarnim tonom – jeste li dobro spavali? Kad Mure odgovori da nije ni legao, ovaj zavrte glavom i promrmlja: – Slabo se brinete o svom zdravlju! – Kako to? – reče drugi veselo. – Umoran sam manje od vas, dragi moj. Od silnog spavanja oči su vam podbule, a od prevelike mudrosti mnogo ste otromili. Zabavljajte se malo, to će vam rastresti misli!

Tako su se oni uvek prijateljski koškali. Burdonkl je u prvo vreme tukao svoje ljubavnice jer mu, kako je govorio, nisu dale da spava. Sad je otvoreno govorio da mrzi žene, iako je, sigurno, van robne kuće održavao neke veze o kojima nije govorio, toliko su malo značile u njegovom životu, a u samoj radnji zadovoljavao se time da uveliko iskorišćava ženske mušterije prezirući ih što se lakomisleno upropašćuju zbog glupavih prnja. Nasuprot tome, Mure se pravio kao da je uvek u zanosu, bio je zavodljiv i ljubazan i zaplitao se svaki čas u nove ljubavne avanture, a te njegove ljubavi bile su ujedno reklama za prodaju, pa bi se moglo reći da sav lepi pol voli istom ljubavlju kako bi ga lakše opčinio i potom sebi potčinio. – Sinoć sam video gospođu Deforž – nastavi on. – Divna je bila na balu. – A niste li posle toga s njom večerali? – upita ga ortak. Mure je protestovao: – O, ni govora. To je vrio čestita žena, dragi moj… Ne, večerao sam s Eloizom, onom malom iz pozorišta Foli Beržer. Glupa kao guska, ali vrlo zanimljiva! Zatim dohvati drugi svežanj menica i nastavi da potpisuje. Burdonkl je i dalje šetkao tamo-amo. Kroz velika prozorska stakla proviri na Ulicu Nev Sen Ogisten, vrati se i reče: – Znajte da će vam se osvetiti. – Ko to? – upita Mure kome promakoše ove reči. – Naravno, žene. Ovo ga još više razveseli i ispod maske čulnog obožavanja žene izbi sva njegova surovost koju je obično skrivao. Sleže ramenima kao da je hteo da pokaže da će ih jednoga dana, kada se preko njih obogati, sve kao prazne vreće odbaciti. Tvrdoglavi Burdonkl, na sebi svojstven način, hladnokrvno je i dalje tvrdio: – Osvetiće se… Naći će se jedna koja će ih sve osvetiti, to je neminovno. – Ne bojte se! – uzviknu Mure s preteranim južnjačkim naglaskom. – Ta se još nije rodila. Pa ako i naiđe, znajte…

Podiže uvis držalje, zavitla njim i nanišani uprazno kao da je hteo nožem da probode neko nevidljivo srce. Diveći se kao uvek nadmoćnosti svog šefa, čija ga je genijalnost sa svim njenim nedostacima ipak zbunjivala, ortak nastavi da šeta. U tolikoj meri razuman, logičan, bez ikakvih strasti zastranjivanja, on još nije shvatao koliku ulogu ima lepi pol u uspehu i da se Pariz samo jednim poljupcem predaje onom koji je najsmeliji. Nasta trenutak ćutanja. Čulo se samo Mureovo pero. Na kratka pitanja koja mu je postavljao, Burdonkl ga obavesti o velikom puštanju u prodaju zimskih noviteta, što je trebalo da započne idućeg ponedeljka. Ovo je bio neobično važan posao, radnja je stavljala na kocku svoj opstanak, i u onome što se u gradskoj četvrti govorkalo bilo je i nešto istine. Sa pesničkim zanosom Mure se sav bacio na špekulaciju, s tolikom pompom i tolikom potrebom za nečim ogromnim da se činilo da će se sve pod njim srušiti. Bio je to nov način trgovanja, očigledna trgovačka fantazija koja je ranije zadavala brige gospođi Eduen i zbog koje su još i danas, uprkos prvim uspesima, strahovali njegovi ortaci. Potajno su u sebi osuđivali direktora što se toliko zaleće, optuživali ga što je, pre nego što je uspeo da osigura veći broj kupaca, suviše proširio odeljenja robne kuće. Pored toga, naročito su strepeli kad su videli da je sav novac bacio na jednu kartu i da je nagomilao toliko robe ne ostavljajući nijedne pare za rezervu. Na taj način, ceo kapital, uložen u ovu veliku prodaju i isplaćen u velikim svotama zidarima, nalazio se van kuće; bilo je još jednom u pitanju: pobediti ili umreti. I u opštoj zbunjenosti jedino je on sačuvao pobedničku vedrinu, sigurnost u buduće milione, kao čovek koga su žene obožavale i nisu mogle da ga ostave na cedilu. A kada se Burdonkl ipak usudi da mu zbog prevelikog proširivanja nekih odeljenja, čije poslovanje još nije bilo sigurno, izrazi svoju bojazan, ovaj se samouvereno nasmeši i dobaci: – Prestanite s tim, dragi moj, kuća je isuviše tesna! Preplašen i zbunjen u tolikoj meri da to više nije mogao da sakrije, ovaj se zgranu. Kuća isuviše tesna! Pomodna robna kuća sa dvanaest odeljenja i četiri stotine i tri nameštenika. – Sigurno – nastavi Mure – moraćemo da se proširimo najkasnije za godinu dana… Razmišljam o tome najozbiljnije. Noćas mi je gospođa

Deforž obećala da ću se sutra kod nje sastati s jednom osobom… Razgovaraćemo o tome kad stvar sazre. I pošto je bio gotov s potpisivanjem menica, diže se i prijateljski potapša po ramenu svog ortaka, koji je s teškom mukom dolazio k sebi. Užasavanje ovih opreznih ljudi oko njega uveliko ga je zabavljalo. U nastupima iznenadne iskrenosti, kojom je katkada zbunjivao svoje najbliže saradnike, imao je običaj da kaže kako je on, u stvari, Jevrejin veći od svih Jevreja na svetu i da je od oca, inače veseljaka kome je umnogome bio sličan fizički i moralno, nasledio to da zna da ceni vrednost novca; ukoliko je od svoje majke poneo i trunku žive mašte, u tome je verovatno ležala nada u njegov uspeh jer je osećao neodoljivu snagu svog dara da se svega smelo prihvati. – Vi znate vrlo dobro da ćemo s vama do kraja – izusti Burdonkl. Pre nego što pođoše da po običaju obiđu poslovne prostorije, sporazumeše se o izvesnim pojedinostima. Pažljivo su razgledali primerak neke male sveske s talonima, koju je Mure izmislio za dnevnik blagajne. Pošto je primetio da se nekurentna roba prodaje brže ukoliko je procenat koji ide pomoćnicima veći, on je na ovom zapažanju zasnovao nov način poslovanja u trgovini. Na taj način zainteresovao je sve prodavce da ubuduće prodaju svaku vrstu robe, odobravao im izvestan procenat čak i za najmanje parče štofa i najsitniji artikal koji bi prodali. Ovaj novi metod prouzrokovao je pravi prevrat u trgovini pomodnom robom, a među trgovačkim pomoćnicima borbu za opstanak iz koje su poslodavci za sebe izvlačili velike koristi. Ova borba je, između ostalog, u njegovim rukama postala omiljena formula, organizacioni princip koji je u praksi primenjivao. Raspirivao je strasti, starao se o tome da se snage spremne za borbu jedne drugima suprotstave, da jači gutaju slabije, a sam se u ovoj borbi interesa bogatio. Primerak blagajničkog dnevnika svi su usvojili: na gornjem delu bloka i na talonu koji se mogao otcepiti stajali su oznaka odeljenja i broj prodavca, s obe strane nalazile su se rubrike za metražu, vrstu artikla i cenu i prodavac je imao samo da parafira talon pre nego što ga preda blagajniku. Kontrola je time bila umnogome olakšana i bilo je dovoljno da se taloni predati blagajni i računovodstvu sravne sa talonima koje je zadržao pomoćnik. Trgovački pomoćnici mogli su na taj način svake sedmice, bez ikakve greške, da primaju svoj procenat i proviziju.

– Manje će nas potkradati – zadovoljno primeti Burdonkl. – Ovo ste odlično zamislili. – Razmišljao sam noćas o još jednoj stvari – dobaci Mure. – Da noćas, na onoj večeri. Želeo bih da nameštenicima u knjigovodstvu za svaku grešku koju pronađu prilikom sravnjivanja računa dam malu nagradu… Tako ćemo, razumete li, biti sigurni da nijednu grešku neće propustiti pa će, štaviše, poneku još i izmisliti. Poče da se smeje, dok ga je drugi sa divljenjem posmatrao. Oduševljavao ga je ovaj novi metod praktične borbe za opstanak, bio je genijalan organizator i maštao o organizaciji poslovanja čitave robne kuće tako što bi iskoristio prohteve ostalih i na taj način mirno i potpuno zadovoljio sopstvene. Ako hoćeš da ljudi daju sve od sebe, pa čak i da im izmamiš nešto poštenja, treba da se najpre, govorio je često, postaraš da dođu u sukob sa sopstvenim potrebama. – Pa lepo, da siđemo – reče Mure. – Treba da se pozabavimo aranžiranjem robe za prodaju. Juče je stigla svila, zar ne! Butmon je već sigurno prima. Burdonkl pođe za njim. Prijemno odeljenje nalazilo se u suterenu, s Ulice Nev Sen Ogisten. Tu se, u visini pločnika, nalazila prostorija ograđena staklom u koju su iz teretnih kola istovarivali robu. Tu su je merili, zatim spuštali niz neku klizaljku čiji su se drveni i gvozdeni delovi sijali uglačani trenjem bala i sanduka. Sve što je ovamo dolazilo prolazilo je kroz ovo razjapljeno ždrelo; to je bio bezdan koji je sve gutao, vodopad tkanina se kao planinska reka bučno rušio. Naročito u vreme glavnih sezonskih prodaja, niz ove šine slivala se u suteren nepresušna bujica lionske svile, engleskih štofova, flandrijskog platna, alzaškog katuna, ruanskog cica, tako da su ponekad teretna kola morala da čekaju na red; na dnu bezdana potmulo su tutnjili paketi koji su se survavali kao kamen bačen u duboku vodu. Prolazeći ovuda Mure se za trenutak zaustavi pored ove klizaljke. Bila je u radu, redovi sanduka klizili su sami, a ljudske ruke koje su ih gurale nisu se ni videle, pa je izgledalo kao da sami od sebe nekuda žure. Paketi su sa visine padali kao vodopad. Kotrljajući se jedne preko drugih kao odvaljeno kamenje, iza njih su dolazile bale. Ali pred ovim kršom robe

koji je pored njega padao, pred bujicom koja mu je svakog minuta donosila stotine hiljada franaka, njegove svetle oči još više zasjaše živim plamenom. Nikada do tada nije u tolikoj meri bio svestan bitke u koju se upustio. Trebalo je da se ova roba rasturi na sve strane Pariza. Ne progovorivši, on nastavi s obilaženjem. U polutami podruma grupa radnika je primala pošiljke dok je druga u prisustvu šefova odeljenja otkivala sanduke i otvarala bale. Na dnu podruma, u suterenu čiji su svodovi počivali na gvozdenim stubovima, a goli zidovi bili cementirani, vrvelo je kao na gradilištu. – Butmone, je li sve u redu? – upita Mure prišavši plećatom mladiću koji je upravo proveravao sadržinu jednog sanduka. – Da, mora da je sve tu – odgovori ovaj. – Biće mi potrebno celo pre podne da prebrojim. Stojeći ispred velike tezge, na koju je jedan od prodavaca slagao bale svile koje je vadio iz sanduka, šef odeljenja je na brzinu proveravao fakture. Iza njih su se ređale ostale isto tako robom pretrpane tezge, koje je kontrolisala čitava vojska trgovačkih pomoćnika. U zaglušnoj buci, naizgled u neredu, raspakivali su, pregledali, preturali i obeležavali tkanine. Veseo mladić bucmasta lica, sa bradom crnom kao zift i lepim smeđim očima, Butmon je već uživao priličan ugled u trgovačkim krugovima. Rođen u Monpeljeu, bećar, larmadžija, kao prodavac osrednje vrednosti, ali u nabavci robe nije mu bilo ravna. Otac mu je tamo držao pomodnu radnju i poslao ga u Pariz da se usavrši; ali kad je čiča smatrao da je mladić već stekao dovoljno stručnog znanja da preuzme radnju, ovaj je odlučno odbio da se vrati u rodni kraj. Otada otac i sin postadoše suparnici: prvi odan sitnoj palanačkoj trgovini, ozlojeđen što običan trgovački pomoćnik zarađuje triput više od njega, drugi je uvek, kad god bi navratio, zbijao šalu na račun starčevih ukorenjenih navika, hvalisao se svojim prihodima i tumbe okretao roditeljsku kuću. Osim plate od tri hiljade franaka, on je, kao i ostali šefovi odeljenja, primao procenat od prodaje. I u celom Monpeljeu, sa divljenjem i poštovanjem, uveliko se pričalo kako je Butmonov sin prošle godine strpao u džep oko petnaest

hiljada franaka, a to je samo početak; srditom ocu neki su proricali da će se ta brojka još povećati. Burdonkl je za to vreme uzeo parče svile i stručnjački mu ispitivao težinu. Svila je imala plavu i srebrnastu ivicu. Bila je to čuvena marka pari boner. Mure je računao da će s njom napraviti senzaciju. – Stvarno je odlična – promrmlja ortak. – Vredi više po izgledu nego po kvalitetu – odvrati Butmon. – Samo je Dimontej u stanju da proizvede za nas ovako nešto… Za vreme mog poslednjeg putovanja, kad sam se posvađao sa Gožanom, hteo je da za ovu mustru odvoji sto razboja, ali tražio je dvadeset i pet santima više po metru. Butmon je skoro svakog meseca odlazio u fabrike svile, živeo je danima u Lionu, odsedao u prvoklasnim hotelima i imao naređenje da sa fabrikantima bude široke ruke. I u svemu ostalom imao je odrešene ruke, kupovao je po svom nahođenju pod uslovom da svake godine po utvrđenom planu poveća promet svog odeljenja, pa je baš na ovom povećanju postizao svoj procenat. Sve u svemu, njegov položaj u Ženskom raju, kao i položaj ostalih šefova odeljenja, njegovih kolega, bio je položaj samostalnog trgovca u okviru različitih grana trgovine na nekom velikom tržištu. – Rešili smo, dakle, udarićemo joj cenu od pet franaka i šezdeset santima… Znajte da to jedva pokriva nabavnu cenu. – Da, da, po pet i šezdeset – živo dodade Mure – a kad bih sam odlučivao, prodavao bih je sa gubitkom. Šef odeljenja ljubazno se nasmeši. – O, ne tražim bolje… To će utrostručiti prodaju, meni je u interesu da dođem do što većeg prihoda. Burdonkl se uozbilji i ugrize za usne. Svoj procenat primao je od čiste dobiti i nije mu išlo u račun da snižava cene. Kontrola koju je vršio sastojala se baš u tome da pazi na cene, da Butmon u želji da poveća ukupni promet ne bi prodavao suviše jevtino. Stoga je pred ovom sračunatom reklamom, od koje ništa nije razumevao, i dalje bio zabrinut, i usudio se da izrazi svoje neslaganje: