Emile Zola - Kod ženskog raja

porodicama. Ali toga dana samo je Polin ovde ležala kraj jednog od velikih prozora koji su gledali na Ulicu Nev Sen Ogisten. Usred čistog krevetskog rublja, u uspavljujućoj atmosferi sobe u kojoj se osećao miris lavandule, započeše odmah nežnim i tihim rečima svoje ispovedanje. – On, dakle, čini sve što vi želite? Baš ste okrutni kad mu zadajete toliko jada! Objasnite mi to kad sam već slobodna da nabacim ovo pitanje. Vi ga, dakle, ne trpite? Dok je Deniz sedela pored kreveta, naslonjena na jastuk, ona je njenu ruku držala u svojoj, a ova, zbunjena zbog ovog neočekivanog i neposrednog pitanja, pocrvene i popusti. Odade svoju tajnu, sakri lice u jastuk i prošapta: – Volim ga! Polin se zaprepasti. – Šta, volite ga? Pa to je vrlo jednostavno: kažite „da“. Skrivajući i dalje lice i odlučno odmahujući glavom, Deniz je odgovorila „ne“. I ne objašnjavajući ovo pobliže, govorila je „ne“ baš zato što ga je volela. Sigurno, to je bilo smešno, ali ona je tako osećala i nije se mogla promeniti. Njena prijateljica se sve više čudila i najzad upita: – I sve to samo zato da se za njega udate? Devojka se odjednom prenu, bila je van sebe. – Da se mnome oženi! O, ne! O, kunem vam se da nešto slično nisam nikad zaželela! Ne, nikada mi nije tako nešto palo na um, a vi znate da se užasavam svake laži! – E, draga moja – tiho će Polin – pomišljali biste vi na udaju kad biste na to drukčije gledali… Treba zaista tome učiniti kraj i ne preostaje drugo do udaja jer vi drugo ništa i ne želite… Slušajte, treba da vas upozorim da svi tako misle: svi su uvereni da ste ga ostavili da se tako dugo batrga da biste ga najzad odveli k matičaru! Bože moj, kako ste smešni! Polin morade da teši Denizu koja je ponovo spustila glavu na jastuk i jecajući ponavljala da će najzad otići jer joj stalno pripisuju svakojake stvari koje joj nisu ni na kraj pameti. Jasno, ako muškarac voli ženu, treba

da se i oženi njom. Ona, međutim, ništa ne traži, ni na šta ne računa, molila je i preklinjala da je kao i sve druge ostave na miru s njenim jadima i radostima. Inače, otići će. Toga trenutka Mure je prolazio kroz odeljenja. Ponovo pregledajući radove, želeo je da se zaboravi. Meseci su protekli i na fasadi, iza ograde od dasaka koja ju je sakrivala od publike, već su se videle monumentalne linije. Čitava vojska zanatlija dekoratera pregla je na posao: klesari, keramičari; pozlaćivali su vajarske radove iznad vrata u sredini a na slemenu građevine postavljali podnožja na koja je trebalo podići statue svih industrijskih gradova Francuske. Jutrom i večerom duž nedavno prosečene Ulice 10. decembra zastajkivala je gomila besposlenih prolaznika koji su buljili i nisu ništa videli, ali su bili zaokupljeni ovim čudom o kome su pričali, o ovoj fasadi čije će svečano otkrivanje uzbuniti ceo Pariz. I baš na ovom od rada uzavrelom gradilištu, među umetnicima koji su najzad ostvarivali njegov san što su ga započeli zidari, Mure je gorko, više no ikada, osetio ništavnost svojih uspeha. Pomisao na Denizu iznenada mu je stegla grudi, pomisao koja ga je neprestano kao plamen prožimala, kao bolna probadanja neke neizlečive boljke. Bez ijedne reči kojom bi izrazio svoje zadovoljstvo, pobegao je s odvratnošću prema svom velikom uspehu strepeći da mu ne vide suze. I ova najzad podignuta fasada učini mu se mala, slična kućicama od peska koje grade dečica; kada bi je produžili od jednog predgrađa do drugog i digli visoko do neba, ona ipak ne bi mogla da ispuni svu onu prazninu duše koju je samo ono „da“ jednog deteta moglo sasvim popuniti. Kad se vratio u kancelariju, Mure se gotovo gušio od uzdržanih jecaja. Šta ona hoće? Nije više imao hrabrosti da joj ponudi novac, u duši mu se nejasno rađala pomisao na ženidbu, mada se u njemu, kao mladom udovcu, sve protiv toga bunilo. I pošto je bespomoćan istrošio sve snage, on briznu u plač. Bio |e nesrećan.

XIII Jednog novembarskog jutra Deniz je u svom odeljenju izdavala prve naloge kad dođe služavka porodice Bodi da joj javi da je gospođica Ženevjev vrlo rđavo provela noć i da bi želela odmah da vidi svoju sestru od strica. Od pre izvesnog vremena devojka je iz dana u dan sve vise slabila i prekjuče je morala da legne u postelju. – Recite, dolazim odmah – poruči vrlo uznemirena Deniz. Iznenadni Kolombanov nestanak bio je poslednji udarac koji je dotukao Ženevjevu. U prvo vreme kada mu se Klara samo podsmevala, počeo je da spava van kuće, a posle toga, kad se potpuno odao onom sladostrašću podmuklih i čednih mladića, postao je poslušan pas ove prostitutke i jednog ponedeonika nije se više vratio kući, a poslodavcu je biranim rečima napisao samo oproštajno pismo, kao čovek koji želi da izvrši samoubistvo. Možda bi se u ovoj ljubavnoj strasti mogla naći, takođe, lukava računica mladića srećnog da se oslobodi kobnog braka; sa trgovinom je stajalo isto tako loše kao i sa njegovom budućom i trenutak je bio podesan da s ovim prekine zbog bilo kakve ludosti. I ceo svet je na njega ukazivao kao na nesrećnu žrtvu ljubavi. Kada je Deniz stigla u Stari Elbef, gospoda Bodi je bila sama. Bleda i bez kapi krvi sedela je za blagajnom čuvajući tihu i praznu radnju. Trgovačkog pomoćnika više nije bilo; služavka je peruškom skidala prašinu sa rafova, a već su pomišljali i na to da je zamene nekom pokućarkom. Mračna studen bila je sa tavanice; prolazili su časovi i nijedna mušterija nije navratila da uznemiri ovo carstvo senki, dok je robu, koju nisu pomerali, sve više zahvatala vlaga od zidova. – Šta je novo? – živo upita Deniz. – Je li Ženevjev u opasnosti? Gospođa Bodi ne odgovori odmah. Oči joj se napuniše suzama. Zatim promuca: – Ništa ne znam, meni niko ništa ne govori… Ah, svršeno je, svršeno je.

Očima punim suza gledala je po mračnom dućanu kao da oseća da i ćerka i kuća zajedno nestaju. Sedamdeset hiljada franaka što ih je donela prodaja imanja u Rambujeu rasplinulo se u vrtlogu konkurentske borbe za manje od dve godine. Da bi se borio protiv Raja, koji je sad držao čohu za muška odela, somote za lovce i livreje, trgovac čohom podneo je ogromne žrtve. Posle svega, moltoni i flaneli njegovog protivnika i bogat izbor kakav pariska pijaca još nije videla s vremenom su ga potpuno upropastili. Dugovi su sve više rasli i, kao poslednje sredstvo, odlučio je da digne zajam na staru kuću u Ulici Mišodijer u kojoj je njegov predak Fine osnovao svoju radnju; sve je propadalo, gotovo da se i tavanice stropoštaju, bilo je to sad samo pitanje dana kada će se, kao neka varvarska i crvotočna građevina, sve pretvoriti u prah i pepeo. – Otac je gore – reče gospođa Bodi utučeno. – Smenjujemo se svaka dva sata, potrebno je da uvek neko od nas bude ovde, oh, samo reda radi, jer zaista… Ona pokretom ruke završi rečenicu. Da nije bilo onog starog trgovačkog ponosa koji ih je još držao u ovom delu grada, oni bi na svojoj radnji spustili roletne. – Idem gore, strina – reče Deniz, čije se srce stezalo zbog ovog bespomoćnog očajanja koje je izbijalo čak i iz bala čohe. – Idi gore, idi brzo, kćeri moja… Čeka te, tražila te svu noć. Želi nešto da ti kaže. Ali baš u taj čas je odozgo silazio Bodi. Žuč mu se izlila, a žuto lice sa krvlju podlivenim očima pozelenelo. Još je tiho koračao kao kad je izlazio iz sobe i šaputao kao da ga je neko odozgo mogao čuti. – Spava. I pošto su mu noge klecale od umora, svali se u stolicu. Zaduvan, kao čovek koji dolazi sa teškog posla, on mehanički obrisa čelo, poćuta, a zatim reče Denizi: – Odmah ćeš je videti… Kad spava, čini nam se kao da je već ozdravila.

Ponovo zaćutaše. Otac i mati su sedeli jedno prema drugom i gledali se. A tada prigušenim glasom, ne navodeći nikoga i ne obraćajući se nikome, on poče da nabraja svoje nevolje. – Glavu bih dao, ali nikad u to ne bih poverovao… On je bio poslednji, podigao sam ga na noge kao sina. Da mi je neko došao i rekao: „I njega će ti preoteti, a ti ćeš videti da će i on verom prevrnuti“, ja bih mu odgovorio: „E, pa ni Boga više nema! I on je zaista verom prevrnuo!“ Ah, nesrećnik, a tako je dobro znao šta je prava trgovina i imao iste poglede na nju kao i ja. I sve to zbog one ružne ženturače, zbog jedne od onih manekenki koje paradiraju u izlozima sumnjivih kuća! Ne, to je da ti pamet stane! Vrteo je glavom, sumorno gledao preda se i posmatrao vlažni i od upotrebe tolikih pokolenja izanđali pod. – Hoćete li sve da znate? – nastavi on još tišim glasom. – E pa dobro, ima trenutaka kad se osećam najviše krivim za svu ovu nesreću. Da, moj je greh što naša jadna ćerka leži gore u groznici. Zar nije trebalo da se odmah venčaju a ne da popustim svom glupom ponosu, svojoj upornoj želji da im ostavim radnju onakvu kakva je nekad bila. Ona bi sada imala čoveka koga voli i oboje bi možda svojom mladošću stvorili ovde čudo koje ja nisam mogao da ostvarim… Ali ja sam stara budala, ništa od svega nisam razumeo i nikada nisam mislio da se zbog takvih stvari neko može razboleti… Zaista, mladić nije bio sasvim običan; imao je talenta za prodaju, bio je pošten, jednostavan u svom načinu života, u svakom pogledu uredan, najposle, pravi moj đak… Braneći i dalje svoje mišljenje o pomoćniku koji ga je izdao, stari Bodi podiže glavu. Deniz više nije mogla da sluša kako sam sebe optužuje i uzbuđena što ga vidi tako skrušenog i sa suzama u očima, njega koji je nekad ovde gospodario kao džandrljivi i neprikosnoveni gospodar, sve mu odjednom izgovori. – Ne pravdajte se, dragi striče, molim vas… Ženevjevu on nikada nije voleo i još ranije bi pobegao da ste hteli da ubrzate ženidbu. Razgovarala sam s njim o tome, i on je vrlo dobro znao da moja sirota sestra zbog njega pati, a vama je sada jasno da ga to nije sprečilo da ode… Pitajte strinu.

Ne otvorivši usta, gospođa Bodi potvrdi klimnuvši glavom. Trgovac čohom još više preblede, od suza mu se zamagliše oči i on promuca: – Mora da mu je to u krvi. I otac mu je prošlog leta umro jer je previše jurio za suknjama. Bodi nasumce pređe pogledom po mračnim uglovima dućana, gledajući gole tezge i pune rafove, da ga najzad zaustavi na ženi koja je i dalje sedela za blagajnom i uzalud očekivala mušterije što nisu dolazile. – Zaista, svemu je kraj – nastavi on. – Upropastili su nam trgovinu, a jedna od njihovih drolja ubija našu ćerku. Na ovo niko ne progovori ni reči. Prigušeno niskom tavanicom, kotrljanje kočija, od koga su se s vremena na vreme potresale pločice na podu, odzvanjalo je u ustajalom vazduhu kao udarci doboša u nekom posmrtnom maršu. I u ovoj sumornoj tuzi starih trgovačkih radnji, začuše se negde u kući tupi udarci. Ženevjev se probudila i udarala štapom koji su joj stavili kraj kreveta. – Hajdemo brže gore – naglo se digavši reče Bodi. – Gledaj da budeš vesela, ona ništa ne treba da zna. A na stepenicama je protrljao oči da bi izbrisao tragove suza. Samo što je na prvom spratu otvorio vrata, ču se tih stravičan glas. – O, neću da budem sama… Ne ostavljajte me samu… Strah me je da budem sama. Zatim, kad ugleda Denizu, Ženevjev se smiri i radosno osmehnu. – Došla si, dakle! Od juče te čekam! Već sam pomišljala da si me i ti ostavila! Tužno je bilo pogledati je. Devojčina soba je gledala na dvorište i otud je ulazila siva svetlost. Roditelji su u prvo vreme smestili bolesnicu u svoju sobu s ulice, ali pogled na Ženski raj preko puta toliko ju je uzbuđivao da su morali da je vrate u njenu sobu. Ovde je pod pokrivačima ležala opružena i toliko slaba da joj se telo i njegovi oblici nisu mogli ni da nazru. Mršave ruke, koje je spekla jaka groznica tuberkuloznih bolesnika, bile su u stalnom pokretu kao da za nečim nesvesno i bojažljivo tragaju, dok joj je crna, strasno bujna kosa, još gusta i željna života, gutala njeno

jadno lice, na kome se odražavala agonija jedne preživele porodice koja živi u mračnom podrumu stare pariske trgovine. Za sve to vreme, srca bolna od sažaljenja, Deniz ju je posmatrala. Bojeći se da je ne obliju suze, ni reči nije izustila. Najzad s mukom progovori: – Odmah sam došla… Mogu li da učinim nešto za tebe? Tražila si me… Treba li da ostanem? Dišući ubrzano, dok su joj ruke stalno nešto tražile u naborima pokrivača, Ženevjev ju je netremice gledala. – Hvala, ništa mi ne treba… Htela sam samo da te poljubim. Suze joj navreše na oči, Deniz se tad brzo sagnu, poljubi je u obraze i sama se užasnu kada na svojim usnama oseti žar tih upalih obraza. Bolesnica je, međutim, zagrli i grčevito privuče k sebi. Zatim upravi pogled prema ocu. – Treba li da ostanem? – ponovo Deniz. – Mogu li što za tebe da učinim? – Ne, ne. Ženevjev je i dalje uporno gledala oca, koga je nešto stezalo u grlu i koji je tu stajao kao izbezumljen. Najzad mu postade jasno, on se povuče bez reči i čulo se kako lagano silazi niza stepenice. – Reci mi da li je još s onom ženom? – upita bolesnica uhvativši za ruku svoju sestru od strica, koja sede na ivicu kreveta. – Želela sam da te vidim i samo mi ti možeš nešto reći… Je li istina da oni žive zajedno? Iznenađena ovim pitanjem, Deniz zamuca, ali morade da prizna istinu i potvrdi glasove koji su se pronosili kroz poslovne prostorije robne kuće. Klara, kojoj je ovaj mladić dodijao, zatvorila mu je vrata, a Kolomban, očajan zbog toga, svuda ju je saletao kao poslušan pas i sve preduzimao da se s vremena na vreme sastane s njom. Govorilo se da će se zaposliti u Luvru. – Ako ga toliko voliš, on još uvek može da ti se vrati – produži devojka da bi samrtnicu uljuljkala ovom poslednjom nadom. – Ozdravi što pre i on će uvideti svoje greške i oženiće se tobom.

Ženevjev joj upade u reč. Celim svojim bićem ju je slušala, s nekim bolom koji je primora da se pridigne, ali i da odmah ponovo legne. – Ne, ostavi to, znam ja vrlo dobro da je svemu kraj… Ne kažem ništa jer čujem kako tata plače i neću da se mama još više razboli. Ali ja, kao što vidiš, odlazim, i ako sam te noćas zvala, učinila sam to od straha da ne umrem pre no što svane… Bože moj, kad samo pomislim da čak ni srećan nije! A kad joj Deniz na ovo odmah prigovori uveravajući je pritom da njeno stanje nije toliko ozbiljno, ona joj ponovo upade u reč i odjednom, nevinim pokretom device koja na samrti nema šta da krije, zbaci pokrivač. Otkrivena tako do trbuha, Ženevjev izusti: – Pogledaj me! Zar sa mnom nije svršeno? Podrhtavajući, Deniz se diže s kreveta jer se plašila da čak i dahom ne usmrti ovo jadno razgolićeno stvorenje. Bio je to zaista kraj ljudskog tela, tela verenice izmučene dugim čekanjem, koje se vratilo u slabačko detinjstvo svojih prvih godina. Ženevjev opet polako navuče pokrivač i ponovi: – Sad si videla, ja više nisam žena… Bilo bi rđavo da i dalje žudim za njim. Obe zaćutaše i, ne nalazeći više šta da kažu, gledale su jedna u drugu. Ženevjev nastavi: – A sada, nemoj da ostaješ više ovde. I ti imaš posla. Hvala ti, mučila me samo želja da se obavestim, sad sam zadovoljna. Ako ga vidiš, reci mu da mu praštam… Ostaj zbogom, dobra moja Deniz. Snažno me zagrli, to je poslednji put… Razuveravajući je, Deniz je zagrli. – Nemoj, nemoj, ostavi se crnih slutnji. Treba ti nege, i to je sve. Ali bolesnica energično odmahnu glavom. Smeškala se, bila je načisto. A kada joj sestra od strica pođe vratima, reče: – Pričekaj, lupni ovim štapom da dođe tata… Strah me da ostanem sama.

Zatim, kad se Bodi opet pojavi u ovoj sumornoj sobici, u kojoj je sate proveo sedeći na stolici, ona se napravi kao da je vesela i doviknu Denizi: – Sutra nemoj dolaziti, nije potrebno. Ali u nedelju te čekam, ostaćeš sa mnom celo popodne. Sutradan, u šest časova, u svitanje, Ženevjev je posle četiri sata teškog hropca izdahnula. Sahrana pade u subotu, po oblačnom vremenu, pod natmurenim nebom koje se kao mòra nadnelo nad grad. Zastrt belim platnom, Stari Elbef je svetleo na ulici kao neka bela mrlja, a sveće koje su gorele u sumornom dnevnom svetlu izgledale su kao zvezde utonule u sutonu. Venci i velika kita belih ruža pokrivali su mrtvački kovčeg, taj uzani sanduk, kao za devojčicu, ostavljen u mračnom tremu kuće, u visini pločnika i tako blizu odvodnog kanala da su kola već uprskala zavese blatom. Iz cele gradske četvrti izbijala je vlaga, isparavao se memljiv podrumski zadah, dok su se po blatnjavom pločniku neprestano muvali prolaznici. Deniz je došla već u devet časova da se nađe pored strine. Ali kad je trebalo da pratnja krene, ova je prestala da plače, oči su je pekle od suza, te zamoli Denizu da isprati kovčeg i pripazi na strica, koji je bio sav skamenjen i izbezumljen od bola, pa je zadavao brige celoj porodici. Na ulici devojka zateče mnogo sveta. Sitni trgovci iz ovog dela grada hteli su da izraze svoje saosećanje sa porodicom Bodi; u toj njihovoj usrdnosti bilo je nešto i od protesta protiv Ženskog raja, koji su optuživali za Ženevjevinu smrt. Sve žrtve ovog čudovišta stekle su se ovde: Bedore i sestra, trgovci pletenom robom iz Gajonove ulice, krznari braća Vanpuj i Delinjijer, prodavac igračaka, kao i Pio i Rivoar, trgovci nameštajem; zatim gospođica Taten, trgovkinja rubljem, i rukavičar Kinet, koji su već duže bili pod stečajem i smatrali svojom dužnošću da dođu, jedno iz Batinjola, drugo iz Bastilje, gde su morali da se zaposle kod drugih. Dok je čekao na pogrebna kola, koja su nekom greškom zakasnila, ceo ovaj u crninu odeven svet, tapkajući u blatu, često je s mnogo mržnje bacao poglede na Ženski raj, koji mu je izgledao kao da svojim svetlim vitrinama i bleštavim i veselim izlozima vređa Starog Elbefa, dok je ovaj svojom žalošću drugu stranu ulice činio još tužnijom. Iza stakala na izlozima pokazalo se nekoliko glava radoznalih trgovačkih pomoćnika, ali kolos je i

dalje ostajao ravnodušan kao stroj pod punom parom, nesvestan žrtava koje na svom putu može da prouzrokuje. Deniz je pogledom tražila brata Žana. Ugleda ga pred dućanom čika Buraa i priđe u nameri da mu skrene pažnju da se nađe pored strica kako bi ga pridržao ukoliko mu bude teško da ide. Kao da ga je mučila neka briga, Žan je već nekoliko nedelja bio ozbiljan. Tog dana, u crnom redengotu, sad već odrastao momak koji dnevno zarađuje dvadeset franaka, izgledao je vrlo dostojanstveno i žalosno, tako da mu se i sestra iznenadila jer nije ni slutila da je i on toliko voleo njihovu rođaku. Želeći da Pepea poštedi nepotrebne žalosti, sklonila ga je kod gospođe Gras, obećavši sama sebi da će ga po podne dovesti kako bi i on zagrlio strica i strinu. Pogrebna kola još nikako nisu stizala i Deniz je uzbuđeno posmatrala kako voštanice dogorevaju kad je trže neki poznat glas koji je čula iza sebe. Bio je to Bura. Pozvavši prodavca kestenja, čija se tezga nalazila preko puta, prislonjena uz dućan trgovca vinom, on mu doviknu: – Ej, Viguru, budite ljubazni… Vidite, zatvorio sam… U slučaju da neko dođe, kažite mu da opet navrati. Ali neka vas to mnogo ne brine, niko neće doći. Zatim stade na ivicu pločnika, čekajući kao i ostali. Našavši se u neprilici, Deniz letimično pogleda njegov dućan. Sada ga je potpuno zanemario, u izlogu je bila samo žalosna gomila od sunca izbledelih kišobrana i od gasa pocrnelih štapova. Ulepšavanje koje je ranije izveo – bledozelena boja, stakla na izlozima, pozlaćena firma – sve je to bilo ispucalo, sve prljavo i brzo je i tužno propadalo kao lažni sjaj nalepljen na ruševine. Pa ipak, iako su se stare pukotine opet pojavile, iako su ispod pozlate izbile vlažne mrlje, kuća se još uporno držala pribijena uz bok Ženskog raja, kao neka ružna bradavica, već ispucana i trula, koja neće da otpadne. – O, bednici – progunđa Bura. – Neće da dozvole ni da je odnesu! Pogrebna kola su najzad stigla, na putu su ih zadržala kola Ženskog raja, čije su spoljne lakovane strane probijale maglu svojim zvezdanim sjajem, dok su ih dva divna konja vukla u brzom kasu. Stari trgovac iskosa pogleda Denizu, a oči mu ispod mrkih veđa zasjaše.

Pratnja lagano krenu šljapkajući kroz barice, u tišini koja nastade jer se kočije i omnibusi odjednom zaustaviše. Kad posmrtni ostaci pod belim pokrovom prođoše Gajonovim trgom, tmurni pogledi onih iz pratnje zaustaviše se još jednom na izlozima velikog magazina, iza kojih su se videle samo dve prodavačice koje su dotrčale željne razonode. Za kovčegom je išao Bodi, teškim i mehaničkim korakom, odbivši jednim pokretom ruku koju mu je pružio Žan koračajući pored njega. Zatim su iza ove duge povorke išla troja kola namenjena ožalošćenoj porodici. A kad su prolazili Ulicom Nev de Pti Šan, pratnji se priključi Robino, vrlo bled i ostareo u licu. U Crkvi Svetog Roka čekalo je mnogo žena; bile su to sitne trgovkinje iz ove gradske četvrti, koje su se pribojavale velike navale pred kućom žalosti. Prilikom izjava saučešća došlo je do strašne gužve, a kad je posle opela pratnja ponovo krenula, mada je trebalo prilično pešačiti od Ulice Sent Onore do groblja na Monmartru, svi su joj se opet priključili. Trebalo se opet uspeti Ulicom Svetog Roka i po drugi put proći pored Ženskog raja. Ovo jadno devojačko telo šetali su kao ukleto oko velike trgovačke kuće, kao prvu žrtvu koja je pala pod mecima revolucije. Na ulazu su na vetru lepršali crveni flaneli kao zastave, a izloženi tepisi blistali poput ogromnih kao krv crvenih ruža i procvetalih božura. Uzbuđena zbog mučnih sumnji, dok joj se srce stezalo od teške žalosti, Deniz se pope u kola jer više nije imala snage da ide. Zaustaviše se ispred skela nove fasade u Ulici 10. decembra, koje su još uvek ometale saobraćaj. Uza same točkove kola, u kojima je sedela, devojka primeti starog Buraa koji je zaostao vukući jednu nogu. Taj nikad neće stići do groblja. Ovaj podiže glavu, pogleda Denizu, zatim se i on pope u kola. – E, ova prokleta kolena – progunđa on. – Ne odmičite se! Zar vas da neko mrzi! Učini joj se da je kao i ranije isto toliko blag koliko i prek. Gunđao je i tvrdio da se ovaj đavolski Bodi dobro drži kad, uprkos tolikim udarcima koji su mu se sručili na glavu, još uvek može da pešači. Deniz primeti strica kako teškim korakom uporno korača za kovčegom, kao da daje takt ovoj ćutljivoj i tužnoj povorci. Ona se tada povuče u svoj ugao i

dok su se kola lagano i melanholično kotrljala, slušala je beskrajno pričanje starog trgovca kišobranima. – Policija bi morala da se pobrine da se na javnim mestima ne ometa saobraćaj! Ima više od osamnaest meseci kako su nam zatvorili put svojom fasadom, na kojoj je pre neki dan opet nastradao neki čovek. Vrlo važno! Ako zažele da se još više prošire, moraće da podignu mostove iznad ulica. Kažu da vas nameštenika ima dve hiljade sedam stotina i da će ovogodišnji promet iznositi sto miliona… Sto miliona! Sto miliona! Deniz nije znala šta da odgovori. Pratnja je upravo zaokrenula u Šose d’Anten, gde je zadrža pravi krkljanac kola. Zureći uprazno i kao da sniva na javi, Bura je i dalje pričao. On još ni sad nije razumevao veliki uspeh Ženskog raja, ali je priznavao propast stare trgovine. – Propao je i onaj jadni Robino, izgleda kao davljenik… I Bedoreovi i Vanpujovi se klimaju, noge su im podsečene kao i meni. Delinjijera će udariti kap, Pio i Rivoar su dobili žuticu. E, baš lepo izgledamo, prava pratnja kostura koju smo priredili ovom dragom detetu! Ljudima koji ovo posmatraju mora da je smešna ova povorka bankrota. Uostalom, čišćenja će još biti. Mangupi otvaraju odeljenja za sveće, šešire, parfimeriju, obuću i šta mu ja znam. Parfimer Gronje iz Gramonove ulice može da se iseli; a za prodavnicu Nod iz Šose d’Anten ne bih dao ni deset franaka. Kuga je doprla sve do Ulice Svete Ane, gde će u roku kraćem od dve godine biti uništeni Lakasanj, koji prodaje ukrasno perje i cveće, i gospođa Šadej, čuvena po svojim šeširima… Posle ovih dolaze drugi, a posle njih opet drugi! Sve trgovačke radnje ove gradske četvrti doživeće isto. Kad kalfići počinju da prodaju sapun i kaljače, može lako da im se prohte da započnu s prodajom prženog krompira. Časti mi, sve je krenulo nizbrdo. U ovom času mrtvačka kola su prolazila preko Trga Trinite: iz mračnog kutka svojih kola, uljuljanoj posmrtnim maršem pogrebne povorke, dok je s velikom pažnjom slušala neprekidno jadikovanje starog trgovca i kad su izlazili iz Šose d’Anten, Denizi se pruži prilika da vidi kovčeg koji se već kretao uz strmu Ulicu Blanš. I njoj se tom prilikom učini da iza strica, koji je gacao za kovčegom slep i nem, kao vo udaren maljem, čuje topot nekog stada koje vode na klanicu i vidi potpuno propadanje trgovačkih radnjica u ovom delu grada, propadanje sitne

trgovine koja nečujno, u staroj i iznošenoj obući, šljapka ovim crnim pariskim blatom, zapućena sigurnoj propasti. Bura je za sve to vreme, usled teškog pentranja uz Ulicu Blanš, nešto prigušenijim i usporenijim glasom i dalje nabrajao: – I ja sam dobio svoje… Ali ipak ga imam u rukama i ne ispuštam ga. Na višem sudu priziv mu je odbijen, pravobranioci, pa advokati, ali šta mari, taj neće proći ispod mog dućana; sudije su rešile da se takav posao ne može smatrati za nužnu opravku. I kad čovek samo pomisli da je govorio kako će ispod njega napraviti neki salon sa svetlosnim uređajima kako bi pod gasnim osvetljenjem procenjivao boju tkanine, u neku ruku podzemnu prostoriju koja bi povezivala odeljenja platna i sukna. On ne prestaje da besni i nikako ne može da proguta da mu se neka stara krntija, kao ja, opire, dok ostali pred njegovim kapitalom padaju na kolena. E, ja to neću nikada! To se zna! Možda ću i ja ostati na mestu mrtav. Ali otkako se mlatim sa sudskim izvršiteljima, znam dobro da taj lopov traga za mojim dugovima, svakako u nameri da mi podvali. Ali šta mu to pomaže, kad god on nešto ustvrdi, ja ću to poreći i uvek ću, sto mu gromova, kazati „ne“, pa čak i tada kad me, kao ovu malu, koja danas pre nas odlazi, spakuju među četiri daske. Kada su izbili na Bulevar Kliši, kola su krenula brže. Mnogi su se zaduvali i osećala se nesvesna užurbanost posmrtne povorke kojoj se žurilo da se to što pre svrši. Ono o čemu Bura nije otvoreno govorio bila je krajnja nemaština u koju je zapao, gubeći glavu u svim tim nedaćama sitnog trgovca koji tone, ali ipak, uprkos protestovanim menicama, i dalje uporno hoće da izdrži. Upućena u njegove prilike, Deniz prekide ćutanje i skoro molećivo prošaputa: – Ne pravite se, gospodine Bura, gori nego što ste. Prepustite mi da stvar uredim. Ovaj se kao ošinut prenu i upade joj u reč: – Ni reči više o tome, to se nikoga ne tiče… Vi ste dobra devojčica i ja znam da mu zagorčavate život, tom čoveku koji je mislio da vas proda isto onako kao moju kuću. Ali šta biste vi kazali kad bih ja vama savetovao da pristanete? A? Poslali biste me dođavola, pa dabome! A kad ja kažem „ne“, ne zabadajte svoj nos u to.

Kad se kola pri ulazu u groblje zaustaviše, on izađe sa devojkom. Porodična grobnica Bodijevih nalazila se u prvoj aleji sleva. Svečani obred bio je za nekoliko minuta završen. Strica, koji je ukočen, otvorenih usta gledao u grobnicu, Žan povuče u stranu. Poslednji red povorke već se razilazio po obližnjim grobovima, a lica sitnih trgovaca, isceđena boravkom u nezdravim potleušicama, izgledala su vrlo ružna pod sivkastobledim nebom. Kad su kovčeg lagano spustili u zemlju, njihovi bubuljičavi obrazi još više pobledeše, noseve ušiljene od malokrvnosti oboriše ka zemlji, a oči požutele od žuči i iznurene od cifara odvratiše na drugu stranu. – Trebalo bi da se svi potrpamo u ovu raku – reče Bura Denizi, koja je i dalje stajala pored njega. – S ovom malom pokopana je cela gradska četvrt. O ne, sebe ne izuzimam; mogu i svu staru trgovinu da bace s ovim belim ružama što ih zajedno s njom zakopavaju. Deniz odvede strica i brata u crno zastrtim kolima. Ceo dan bio je beskrajno tužan. Najpre ju je uznemiravalo Žanovo bledilo, a kad je saznala da je opet u pitanju neka žena, htede da ga ućutka na taj način što mu otvori svoj novčanik, na šta on odmahnu glavom i odbi je. Ovog puta stvar je bila vrlo ozbiljna, bila je reč o nećakinji nekog vrlo bogatog poslastičara koja čak ni kiticu ljubičica ne bi primila. Zatim, po podne, kad je otišla gospođi Gras po Pepea, ova joj reče da je on već prilično poodrastao da bi ga i dalje čuvala; bila je to još jedna neprilika, trebalo je naći neki internat i dati dete možda negde još dalje. Kad je odvela Pepea da pozdravi Bodijeve, umalo joj ne puče srce kad ugleda sumorni i tužni Stari Elbef. Dućan je bio zatvoren, a stric i strina u maloj trpezariji, gde su, i pored toga što je ovog zimskog dana bilo vrlo mračno, zaboravili da upale gasne svetiljke. Njih dvoje su sada bili sami i jedno drugo gledali u kući koja je već polako propadala, dok je smrt njihove ćerke unela u nju još više mraka i bila u isto vreme poslednji potres koji će srušiti od vlage natrule grede. U ovoj utučenosti, ne nalazeći nigde mira i pokoja, stric je kao gluv i slep i dalje kružio oko stola onim istim korakom posmrtne povorke, dok se strina, bleda kao ranjenik kome krv otiče kap po kap, zgrčila u stolici ne govoreći ništa. Suze ne pustiše čak ni onda kada im mali Pepe snažno poljubi hladne obraze. Deniz se gušila u suzama.

Iste večeri Mure naredi da pozovu Denizu da s njom porazgovara o novoj dečjoj odeći, nekoj mešavini škotskog i zuavskog kroja, koju je nameravao da izbaci na tržište. Sva drhteći od sažaljenja i uzbuđena tolikim bolom, nije imala snage da se savlada, pa se najpre usudi da nešto progovori o čika Burau, tom upropašćenom siromašku koga žele da zadave. Ali kad je pomenula ime trgovca kišobranima, Mure planu. Stari šašavko, kako ga je on zvao, zagorčavao mu je život i svojom idiotskom tvrdoglavošću nanosio štetu njegovom uspehu i ugledu jer nije hteo da mu ustupi kuću, tu ružnu straćaru koja svojim malterom prlja Ženski raj, jedini ostatak u velikom bloku kuća koji je umakao da ne bude osvojen. Njega je ovo tištalo kao mora i ko bi se, kao ova devojka, zauzeo za Buraa, izložio bi se opasnosti da ga istera napolje jer Murea je u tolikoj meri mučila bolesna želja da bi ovu straćaru nogama zgazio. I na kraju, šta se to od njega traži? Kako da ovu gomilu ruševina i dalje ostavi uz bok Ženskog raja? Ona će bezuslovno nestati jer se velika robna kuća mora proširiti. Tim gore po onu staru budalu. Naveo je ponude koje mu je učinio, davao mu je sto hiljada franaka. Zar to nije prilično? On se sigurno ne cenjka i daje novaca koliko traže, ali i onaj treba bar malo da se urazumi i da ga pusti da završi svoj posao! Pada li kome na pamet da na pruzi zaustavlja lokomotivu? Nalazeći opravdanja samo u svojim osećanjima, Deniz ga je slušala oborenih očiju. Stara poštenjačina bila je već vrlo stara, trebalo je sačekati njegovu smrt, a stečaj bi ga dotukao. Na ovo Mure reče kako on to više ne može da spreči jer se time bavi Burdonkl, a i uprava je rešila da se s tim okonča. Na ovo Deniz ništa ne reče, uprkos bolnom sažaljenju svoje osetljive duše. Posle mučnog ćutanja Mure sam progovori o Bodijevima. Mnogo ih je sažaljevao zbog gubitka ćerke. Dobri su to i vrlo pošteni ljudi na koje se okomila nesreća. Zatim nastavi sa svojim dokazima. Sami su, u stvari, hteli svoju nesreću, nemoguće je i dalje ostati tako tvrdoglavo u crvotočnoj baraci stare trgovine; nije čudo ako im se kuća stropošta na glavu. Već stotinu puta je on to predskazao, čak i ona može da se seti kako ju je molio da upozori strica na katastrofu koja je neminovna ukoliko i dalje ostane pri svojim starim i smešnim ubeđenjima. Katastrofa je došla i sad je niko na svetu ne može sprečiti. Nije pošteno tražiti od njega da propadne da bi spasao staru gradsku četvrt. Pretpostavimo, uostalom, da ga je uhvatilo

ludilo pa da i zatvori Raj, odmah bi tu nikla druga velika robna kuća jer ideja o tome živi u svetu i sam duh vremena briše trošnu građevinu davnih vekova i donosi sa sobom pobedu radničkih i industrijskih gradskih centara. Mure je pri tome sve više padao u vatru, uzbudljivo se braneći od mržnje svojih nenamernih žrtava i onih povika sitnih trgovaca na izdisaju što su se čuli oko njega. Mrtvaci se ne čuvaju, oni se pokopavaju, i jednim pokretom ruke on ih je slao na drugi svet, uklanjao i bacao u zajedničku grobnicu leš stare trgovine, koji je svojim istrulelim i kužnim ostacima služio samo na sramotu sunčanih ulica modernog Pariza. O ne, njega ne grize savest. On vrši posao svog vremena, a ona to dobro zna jer voli život i ima ljubavi za velike poslove, zaključene otvoreno i javno. Ućutkana, još ga je dugo slušala i kad je pošla, u duši je ostala duboko uznemirena. Te noći Deniz gotovo da nije spavala. Od nesanice, koja ju je mučila kao mora, prevrtala se pod pokrivačem. Pričinjavalo joj se kao da je sasvim mala i kao da je u svojoj bašti u Valonju briznula u plač kad je videla kako grmuša proždire pauke, a pauci mušice. Da li je zaista umiranje nužno da bi se zemlja nađubrila, da li je nužna ta borba za život koja primorava živa bića da rastu na groblju večitog uništavanja? Potom se ponovo našla pred rakom u koju su spustili Ženevjev i ugledala strica i strinu same u njihovoj mračnoj trpezariji. U dubokoj tišini, kroz ustajali vazduh odjeknula je potmula tutnjava kao da se nešto ruši: kao potkopana velikom poplavom rušila se kuća čika Buraa. Zavlada još kobnija tišina i razlegoše se nova rušenja jedno za drugim: jedan za drugim rušili su se i propadali Robinoovi, Bedore i sestra, Vanpuji; sitna trgovina u gradskoj četvrti Svetog Roka nestajala je pod udarcima nevidljivog pijuka, uz bučni tresak kola koja istovaruju. Tada se ona od prevelike tuge naglo trže iza sna. Kakve patnje! Porodice plaču, starci bačeni na ulicu, sve same potresne tragedije! A ona nikog nije mogla da spase, bila je svesna da je to dobro i da je ovo bunjište jada i čemera potrebno radi zdravlja sutrašnjeg Pariza. Kad se razdani, ona se smiri, ležala je sad u dubokoj i tihoj tuzi, otvorenih očiju uprtih u prozor čija su okna zasvetlela. Da, bio je to danak krvi, svaka revolucija traži svoje mučenike a napred se ide samo preko leševa. Njeno strahovanje da je rđav čovek što je učestvovala u ubistvu svojih bližnjih pretvaralo se sada u sažaljenje od koga joj se srce kidalo pred ovim teškim mukama, koje su predstavljale porođajne bolove svake generacije. I najzad

je tražila neko moguće olakšanje, i u svojoj dobroti razmišljala kojim bi sredstvima mogla da se posluži kako bi bar svoje najbliže sačuvala od potpune propasti. Pred njom se sada ukaza Mureov lik koji ju je milo i zaljubljeno gledao. On joj sigurno ništa ne bi odbio; ona je bila uverena da bi pristao na svaku razumnu odštetu. Misli su joj lutale i trudila se da o njemu stvori svoje mišljenje. Poznavala je njegov život, znala je da su mu ranije ljubavi bile proračunate, znala je za njegovo stalno iskorišćavanje žene, za ljubavnice pomoću kojih je pravio karijeru i da je njegova veza sa gospođom Deforž imala jedini cilj da se on približi baronu Artmanu, i za sve druge, slučajne Klare, za kupljeno, plaćeno i odbačeno zadovoljstvo. Pa ipak, prvi koraci ovog pustolova u ljubavi, na čiji je račun cela kuća zbijala šalu, gubili su se u genijalnim potezima ovog čoveka i u privlačnosti njegove ličnosti kojoj se niko nije mogao odupreti. Bio je istinski zavodnik. Ali njegove nekadašnje laži i onu zavodničku ravnodušnost koju je prikrivao otmenom komedijom svoje ljubaznosti ona mu nikad ne bi oprostila. Sada pak, kad on zbog nje pati, nije više bila kivna na njega. Patnja ga je oplemenila. Kad ga je videla izmučenog i kako teško ispašta svoje preziranje žene, činilo joj se da je iskupio grehe. Još istog jutra Mure je rekao Denizi da je spreman na svaku odštetu koju ona bude smatrala opravdanom onog dana kada Bodijevi i stari Bura iznemognu. Prolazile su nedelje, skoro svakog popodneva iskradala se po nekoliko minuta da bi posetila strica i da bi ga razvedrila. U sumorni je dućan unosila svoj smeh i hrabrost valjane devojke. Naročitu brigu zadavala joj je strina, koja je posle Ženevjevine smrti kopnela i bila kao skamenjena. Kao da joj je životna snaga svakog časa kopnela, a kad bi se zbog toga zabrinuli, ona je kao u čudu odgovarala da je ništa ne boli i da joj se stalno drema. U gradskoj četvrti ljudi su vrteli glavom: ova sirotica neće dugo tugovati za ćerkom. Jednoga dana kad je odlazila od Bodijevih, Deniz začu strašan krik na uglu Gajonovog trga. Gomila pojuri, stvori se panika, ono uzbuđenje nastalo od straha i sažaljenja koje na ulici iznenada stvori gužvu. Pod točkovima omnibusa smeđe karoserije, jednog od onih vozila koja saobraćaju između Bastilje i Batinjola, pri izlasku iz Ulice Nev Sen Ogisten, baš pred vodoskokom na samom trgu, našlo se telo jednog

prolaznika. Stojeći na svom sedištu, kočijaš je naglo zaustavio dva vranca, koji su se propinjali, i pritom psovao i proklinjao. – Sto mu gromova! Sto mu gromova! Pazi tamo, prokleti zvekane! Omnibus se zaustavi, svetina se sjati oko povređenog, a slučajno se tu nađe i jedan policajac. Još uvek na nogama i pozivajući za svedoke putnike sa sedišta na krovu, koji su se i sami digli da vide krv, kočijaš je pun očajanja objašnjavao ceo slučaj i s teškom mukom savladavao sve žešći bes. – Ni na kraj pameti… Ko mi ga samo stavi na put? Stajao je tu kao kod kuće. Vikao sam, ali, eto, on se baci pod točkove. U tom trenutku pritrča neki radnik sa susedne građevine, moler sa četkom, i usred ove graje oštrim glasom reče; – Ne uzbuđuj se! Video sam ga, zaboga, kako se bacio pod kola! Gle, ovako se glavačke bacio. Po svoj prilici, još jedan od onih kojima je dozlogrdilo. Javiše se i ostali i zaključiše da je reč o samoubistvu, dok je policajac sastavljao zapisnik. Prebledele žene užurbano su silazile i ne osvrćući se odnosile sa sobom užas tupog potresa, od koga im se prevrnula utroba, kad je omnibus prelazio preko tela. Podstaknuta iskrenim sažaljenjem koje ju je primoravalo da se umeša u sve nesrećne slučajeve, bilo da su u pitanju pregaženi psi, iznemogli konji ili radnici koji su pali s krova, Deniz takođe priđe bliže. Na pločniku prepoznade onesvešćenog, unesrećenog čoveka, čiji je redengot bio poprskan blatom. – To je gospodin Robino! – uzviknu ona bolno iznenađena. Policajac odmah sasluša devojku. Ona kaza ime, zanimanje i adresu. Zahvaljujući kočijaševoj prisebnosti, omnibus je naglo zaokrenuo, tako da su se samo Robinoove noge našle pod točkovima. Postojala je bojazan da su obe slomljene. Četiri čoveka dobrovoljno odnesoše ranjenika do apoteke u Gajonovoj ulici, a omnibus lagano krenu dalje. – Sto mu gromova! – reče kočijaš ošinuvši konje – dosta mi je za danas! Deniz pođe za Robinoom do apotekara. Dok su čekali na lekara, koga nisu mogli odmah da nađu, apotekar je tvrdio da ne postoji

neposredna opasnost i da bi bilo najbolje odneti ranjenika kući, pošto stanuje u blizini. Neki čovek otrča do policijske stanice da potraži nosila. Devojci tada pade na um dobra ideja da pođe napred kako bi pripremila gospođu Robino na ovaj strašni udarac Ali ona se s teškom mukom probi na ulicu kroz gomilu koja se gurala pred vratima. Željna da vidi smrt, gomila je svakog časa postajala sve veća. Deca i žene propinjali su se na prste i čvrsto se odupirali ovom surovom guranju. Svaki pridošlica prikazivao je ovaj slučaj na svoj način, tako da je to sada već bio muž koga je ženin ljubavnik bacio kroz prozor. U Ulici Nev de Pti Šan već izdaleka, na vratima radnje koja se isključivo bavila trgovinom svilom, Deniz ugleda gospođu Robino. Ovo joj dade povoda da se malo zaustavi i porazgovara s njom tražeći načina kako da ublaži ovu strašnu vest. U dućanu su se primećivali nered i zapuštenost zbog poslednjih napora trgovine koja se gasi. Bio je to unapred predviđen ishod velike bitke dveju konkurentskih radnji svilenom robom, u kojoj je pari boner, posle sniženja cena za pet santima, potisnuo svaku konkurenciju: sad su ga prodavali po četiri franka i dvadeset pet santima, pa je Gožanova svila doživela ovde svoj Vaterlo. Primoran da preduzme poslednje mere, Robino je već dva meseca živeo pasjim životom nastojeći da izbegne stečaj. – Videla sam vašega muža kako prolazi Gajonovim trgom – promuca Deniz i najzad uđe u dućan. Gospođa Robino, koja je zbog nekog potajnog nemira neprestano skretala poglede prema ulici, brzo reče: – Ah, zar ne, malopre? Čekam ga, trebalo bi da je već ovde. Jutros je došao gospodin Gožan pa su zajedno izišli. Još uvek je bila mila, nežna i vesela, ali već ju je zamarala poodmakla trudnoća, stalno je strahovala od trgovačkih poslova, koji su inače njenoj nežnoj prirodi bili uvek strani a sada su vrlo rđavo stajali. „Čemu sve to?“, često je ponavljala. Zar ne bi bilo lepše mirno živeti u nekom malom stanu, pa makar samo suva hleba jeli? – Drago moje dete – nastavi ona s tužnim osmehom – nemamo pred vama šta da krijemo… Ne ide dobro i zato moj siroti muž više ni oka ne

sklapa. I danas ga je Gožan opet mučio zbog neplaćenih menica. Skoro umirem od straha kad god ostanem ovako sama… I kad ponovo htede da proviri na vrata, Deniz je zadrža. Iz daljine je čula graju svetine. Videla je nosila i bujicu radoznalih, koji se nisu odvajali od ovog nesrećnog slučaja, kako se sve više primiču. U grlu ju je nešto gušilo i pošto nije nalazila nijednu utešnu reč koju je mislila da će kazati, ona ipak progovori: – Ne uznemiravajte se, neposredne opasnosti nema… Videla sam gospodina Robinoa, dogodila mu se nesreća. Eno ga nose, ne uznemiravajte se, molim vas. Mlada žena ju je slušala, potpuno bleda i ne shvatajući još sve. Ulica se ispuni svetinom. Kočijaši su, zaustavljajući fijakere, psovali, a nekoliko ljudi postaviše nosila ispred vrata da bi najpre otvorili oba staklena krila. – Nesrećan slučaj – produži Deniz, rešena da prikrije pokušaj samoubistva. – Bio je na pločniku, okliznuo se pod točkove omnibusa. Samo noge! Otišli su da potraže lekara. Ne uznemiravajte se! Gospođa Robino zadrhta i dva-tri puta neartikulisano vrisnu, onda zaćuta, baci se kraj nosila i drhtavim rukama podiže pokrivač. Ljudi koji su doneli nosila čekali su pred kućom da ih, čim se pojavi lekar, ponovo odnesu. Robinoa, koji je u međuvremenu došao k svesti i pri najmanjem pokretu osećao strašne bolove, niko nije smeo ni da takne. Kad pored sebe ugleda svoju ženu, dve krupne suze skotrljaše mu se niz obraze. Ona ga je grlila, plakala i gledala ukočena pogleda. Ulica je još uvek bila bučna, prisutni su se užarenih očiju tiskali kao pred pozornicom, a neki radnici, koji su krišom napustili radionice da bi bolje videli, zamalo nisu polupali staklene izloge. Da bi se zaštitili od ove grozničave radoznalosti i misleći da ne priliči da dućan u ovom slučaju bude i dalje otvoren, Deniz se priseti da spusti gvozdene roletne. Sama okrenu ručicu, zupčanici tužno zaškripaše i limeni kapci se lagano spustiše, kao što pada teška zavesa na kraju svakog pozorišnog komada. Kada se Deniz vrati i zatvori iza sebe obična vratašca, zateče gospođu Robino u tužnoj polusvetlosti, koja je dopirala kroz dve zvezde isečene u limu, kako još uvek očajnički grli svog muža. Sve je u propalom dućanu postalo ništavno, samo su dve zvezde

sjale nad ovom brzom i surovom katastrofom pariske ulice. Gospođa Robino je najzad smogla snage da progovori: – O, dragi moj… O, dragi moj… O, dragi moj… Našla je samo ove reči, a on, videvši je tako lomnu, trudnu i na kolenima pripijenu uz nosila, skoro se zaguši i u nekom nastupu griže savesti sve joj ispovedi. Dok se nije micao, osećao je samo svoje vrele i kao olovo teške noge. – Oprosti mi, mora da mi se um pomračio… Kad mi je Gožanov advokat saopštio da će sutra objaviti stečaj, učinilo mi se kao da vidim plamenove kako igraju i zidove koji gore… Posle ovoga ne sećam se više ničega. Išao sam Ulicom Mišodijer i pomislio da mi se oni iz Ženskog raja rugaju i da me je prljava kućetina dokrajčila… Kad je omnibus zaokrenuo na onom uglu, pomislio sam na Loma i njegovu ruku i bacio se pod kola… Užasnuta ovom ispovešću, gospođa Robino polako klonu na zemlju. Bože moj, hteo je da umre! Uhvati za ruku Denizu, koja se, duboko potresena ovim prizorom, nadvila nad nju. Ranjenik se iscrpen od uzbuđenja ponovo onesvestio. Lekar još nije dolazio! Dva čoveka su već obigrala celu gradsku četvrt, pa i nastojnica je krenula da ga traži. – Ne uznemiravajte se – mehanički je ponavljala Deniz jecajući. Tada gospođa Robino, sedeći na podu dok joj je glava bila u visini nosila i lice naslonjeno na platno na kome joj je ležao muž, otvori svoje srce. – O, kad bih vam sve ispripovedala… Zbog mene je hteo da umre. Stalno mi je govorio: pokrao sam te, to je bio tvoj novac. I noću je sanjao o onih šezdeset hiljada franaka, i smatrajući sebe nesposobnim, budio se sav u znoju. Kad čovek nema pameti, ne sme ni da stavlja na kocku imanje drugih… Poznato vam je da je uvek bio nervozan, uvek je nečim razbijao glavu. Pričinjavalo mu se koješta, a to je počelo da me plaši. Tako me je video na ulici u dronjcima kao prosjakinju, mene koju je mnogo voleo i želeo da vidi bogatu i srećnu. Okrenuvši se, ona primeti da je opet otvorio oči, pa ipak mucajući nastavi:

– Zašto si to učinio, dragi? Misliš, dakle, da sam vrlo rđava? Koješta, potpuno mi je svejedno ako i propadnemo. Samo da smo zajedno, nećemo biti nesrećni… Neka sve odnesu. Hajdemo nekuda gde nećeš više ništa čuti o njima. Uprkos svemu, ti ćeš raditi i videćeš kako će još sve biti dobro. Čelo prisloni uz bledo muževo lice i oboje, klonuli od velikog strahovanja, ućutaše. Nasta tišina. Izgledalo je kao da dućan spava umrtvljen bledim sumrakom u koji se zavio, dok se iza spuštenih limenih kapaka čula ulična buka, život na svetlosti dana koji se odvijao uz tandrkanje kola i muvanje svetine po pločnicima. Deniz je svakog minuta odlazila da proviri kroz vrata koja su vodila u trem, najzad se vrati i uzviknu: – Lekar! Nastojnica uvede mladog čoveka živahnih očiju. Pre nego što povređenoga stave u postelju, on je smatrao da najpre treba da ga pregleda. Ispostavilo se da mu je samo jedna, i to leva noga iznad članka bila slomljena. Prelom je, međutim, bio običan i nije bilo bojazni od komplikacija, ali baš kad su se spremali da nosila prenesu u sobu, naiđe Gožan. Došao je da ih obavesti o poslednjem koraku koji mu, uostalom, nije pošao za rukom: stečaj je objavljen. – Šta se dogodilo? – promrmlja on. Deniz ga ukratko obavesti o svemu. On se tada zbuni, a Robino mu blagim glasom dobaci: – Ne ljutim se na vas, mada u svemu tome ima ponešto i vaše krivice. – Istina je, dragi moj – odvrati Gožan. – Treba imati jača leđa nego što su naša… I sami znate da ni ja nisam bolje prošao. Digoše nosila. Ranjenik je pribrao toliko snage da kaže: – Ne, ne, i jača bi se leđa pod ovim slomila… Razumem što tvrdoglavi starci, kao Bura i Bodi, još oko toga troše snagu, ali zašto mi ostali, koji smo mladi i koji smo prihvatili novi tok događaja… O ne, Gožane, to je, kao što vidite, smak sveta. Odnesoše ga. Gospođa Robino zagrli Denizu sa oduševljenjem u kome je bilo i pomalo radosti što se najzad oslobodila briga zbog radnje. I

kad je otišao s mladom devojkom, Gožan joj je priznao da je jedini Robino bio u pravu. Bilo je glupo boriti se protiv Ženskog raja. I sam je osećao da je propao ako ne zadobije njihovu naklonost. Dan pre toga već je potajno intervenisao kod Itena, koji se baš spremao na put u Lion. Bilo je malo nade i trudio se da za sebe zainteresuje Denizu, o čijem je nesumnjivo velikom uticaju bio dobro obavešten. – Tim gore, bogami, po fabričku proizvodnju. Svako bi mi se narugao kad bih propao boreći se za tuđe interese, dok se oni lopovi međusobno takmiče ko će od njih da proizvodi jevtinije. E, kao što ste i vi jednom kazali, fabrička proizvodnja treba da se stalno unapređuje boljom organizacijom i novim metodima i tada će sve biti u redu. Glavno je da kupci budu zadovoljni. Smešeći se, Deniz odgovori; – Sve ovo treba da kažete samom gospodinu Mureu… Prijatno će mu biti ako ga posetite. Nije on neko zlopamtilo, samo ako mu ponudite zaradu od bar jednog santima po metru. Jednog svetlog sunčanog popodneva u januaru gospođa Bodi je izdahnula. Već petnaest dana nije više mogla da silazi u dućan, koji je čuvala neka najmljena žena. Sedela je u krevetu oslanjajući se leđima na jastuke. Na bledom licu bile su joj žive samo oči; izdignute glave uporno je gledala kroz zavese na prozorima na suprotnu stranu, prema Ženskom raju. I Bodi je patio zbog ove opsesije i ovog očajnički ukočenog pogleda, pa je s vremena na vreme hteo da navuče deblje zavese. Ali ga je ona sprečavala molećivim pokretom i uporno ostajala pri tome da ga gleda do poslednjeg daha. To čudovište odnelo joj je sve, i dom i ćerku, pa je i sama, zajedno sa Starim Elbefom, kopnela i sve više gubila od života kao što je dućan gubio sve više mušterija. A onoga dana kad su nastupili njegovi poslednji dani, i ona je ostala bez daha. I kad je osetila da se primiče smrt, našla je još snage da zamoli muža da otvori oba prozora. Vreme je bilo blago i vesele sunčane zrake pozlaćivale su Raj, dok se spavaća soba njenog drevnog boravišta ledila od zime. Ukočena pogleda, gospođa Bodi je ponela sliku ove veličanstvene građevine i onih providnih stakala na izlozima, iza kojih su u galopu promicali milioni. I kad se na njih počeo spuštati večiti mrak,

oči su joj lagano gubile sjaj, i kad su se najzad ugasile, ostale su ipak otvorene i kroz krupne suze i dalje gledale. Svi propali sitni trgovci ove gradske četvrti opet su prodefilovali u posmrtnoj povorci. Tu su bila braća Vanpuj, još uvek bledi zbog onog decembarskog roka svojih menica koje su s teškom mukom isplatili, što više nikad ne bi mogli da učine. Bedore se poštapao pritisnut teškim brigama, usled čega se pogoršavala njegova bolest stomaka. Delinjije je dobio srčani napad, Pio i Rivoar, pokunjeni kao propali ljudi, koračali su ćuteći. Niko se nije usuđivao da zapita šta je s onima koji su odsutni. Sa Kinetom, gospođicom Taten i ostalima koji su svakodnevno propadali i koje je zahvatao i odnosio talas stečajeva, a da i ne pominjemo Robinoa, koji je sa slomljenom nogom ležao u krevetu. Posebno interesovanje izazivali su oni sitni trgovci na koje je u poslednje vreme udarila kuga: parfimerist Gronje, modiskinja gospođa Šadej, cvećar Lakasanj i obućar Nod, koji su još tavorili, ali u isto vreme i strahovali da će i njih jednog dana ova neman zbrisati. Onim istim korakom ošamućenog vola, kojim je ispratio ćerku, za kovčegom je koračao Bodi, dok su se u prvim kolima u posmrtnoj povorci videle sjajne oči čika Buraa, ispod čupavih obrva i kao sneg bele kose. Neka crna tuga mučila je Denizu. Od briga i muka već petnaest dana bila je sva slomljena. Pepea je trebalo smestiti u internat. Žan, do ušiju zaljubljen u poslastičarevu nećakinju, preklinjao je sestru da ovu moli da se uda za njega i primoravao je da zbog toga juri. Zatim strinina smrt i ostale nevolje koje su se stalno ponavljale skoro su dotukle devojku. Mure joj se ponovo stavio na raspolaganje: ono što bi ona učinila za strica i ostale bilo bi dobro urađeno. Kada je jednoga dana saznala da su čika Buraa izbacili na ulicu i da će Bodi zatvoriti dućan, ona je razgovarala s Mureom. Onda, nadajući se da će ih bar malo utešiti, odmah posle ručka iziđe iz magazina. Bura je kao ukopan stajao u Ulici Mišodijer, preko puta svoje kuće, iz koje su ga dan pre toga izbacili, i to na osnovu jedne iste podvale, neke advokatske smicalice: pošto je Mure imao u ruci potraživanja dugovanja, nije mu bilo teško da dobije rešenje o stavljanju pod stečaj trgovca kišobrana; stoga je na licitaciji, koju je izvršio pravozastupnik stečajne mase, za pet stotina franaka otkupio pravo zakupa; na taj način je tvrdoglavi starac dopustio da mu za pet stotina franaka uzmu ono za šta su

mu davali stotinu hiljada. Arhitekta, koji je došao sa grupom radnika na rušenje, bio je prinuđen da se obrati komesaru policije da bi starog izbacili napolje. Robu su rasprodali, sobe ispraznili, dok je on i dalje ostao u kutku gde je inače spavao i odakle ga samo iz krajnjeg sažaljenja nisu hteli da isteraju. Digli su istruleli krov, tavanica se stropoštala, zidovi popucali, ali on je i dalje ostao tu, pod ogolelim gredama, usred ovog krša i uprkos svemu, i tek se pred policijom povukao. Međutim, već sutradan, pošto je prenoćio u obližnjem konačištu, ponovo se pojavio na suprotnoj strani ulice. – Gospodine Bura – tiho ga oslovi Deniz. On je nije čuo i zažarenim očima proždirao je one koji su pijucima udarali po fasadi njegove straćare. Sad se kroz prazne prozorske otvore videla unutrašnjost, bedne sobe, crna stepeništa koja već dvesta godina nisu videla sunca. – A, to ste vi – odgovori on kad je poznade. – Rade svoj posao, ovi lopovi! Duboko ganuta žalosnim izgledom ovog drevnog boravišta i ne skidajući očiju sa plesnivog kamenja koje se rušilo, ona se više nije usudila da bilo šta kaže. Gore, u jednom uglu na tavanici njene nekadašnje sobe ugleda opet crna drhtava slova onog imena ispisanog plamenom sveće: Ernestina; u njoj ponovo iskrsnu sećanje na teške dane koje je provela ovde u velikoj bedi, i obuze je neko duboko saosećanje za bilo čije stradanje. Želeći da ceo zid jednim udarcem sruše, radnici su se prisetili da ga potkopaju iz temelja. Zid se zaljulja. – Samo kad bi ih sve smrvio! – besno progunđa Bura. Začu se strašan tresak. Preplašeni radnici pobegoše na ulicu. Rušeći se, zid se toliko zatresao da je za sobom povukao celu ruševinu. Nakrivljena i naprsla, stara građevina više nije bila čvrsta; još samo jedan jači udarac i ona bi se od vrha do temelja raspala. Bila je to već tužna razvalina, slična onim kućercima od blata koje je kiša rastočila. Nijedan pregradni zid nije ostao čitav, na zemlji su ležale samo gomile krša, pravo đubre prošlosti izbačeno na drum. – E, bože moj – starčev uzvik je bio kao odjek onog poslednjeg udarca.

Ukočeno je stajao i nikad ne bi poverovao da će se sve tako brzo svršiti. Gledao je u ranu koja je zjapila, u onaj slobodan prostor uz bok Ženskog raja, sa koga je nestala ona bradavica što ga je nagrđivala. Bila je to zdrobljena mušica, poslednja pobeda nad tvrdoglavim otporom nečeg beskrajno malog. Ceo blok bio je osvojen i pokoren. Prolaznici su se okupljali i na sav glas razgovarali s radnicima, a ovi su se ljutili na ove stare straćare dobre još samo za to da narod od njih pogine. – Gospodine Bura – nastavi Deniz pokušavajući da ga povuče u stranu. – Znajte da vas neće ostaviti na cedilu. Brinuće se o svim vašim potrebama… Ovaj se tada uspravi: – Nemam ja nikakvih potreba… Odande su vas poslali, je li tako? E, pa dobro, kažite vi njima da je čika Bura još uvek sposoban za rad i da će naći posla kad god to zaželi… O, bilo bi to vrlo jednostavno, deliti milostinju ljudima koje si mučki umorio. Ona ga je preklinjala: – Ali, molim vas, prihvatite, nemojte me žalostiti. Ali on zatrese svojom grivom. – O ne, nikada, svršeno je, laku noć… Da ste mi srećni, vi ste još mladi, ne ometajte nas stare da nestanemo zajedno s našim idejama. Poslednji put baci još jedan letimičan pogled na gomilu razvalina, a zatim s teškom mukom pođe. Ona ga je pogledom pratila kroz gužvu na ulici, a kada on zamače iza ugla na Gajonovom trgu, sve je bilo svršeno. Deniz je za trenutak bila kao ukočena i izbezumljena. Posle svega reši da svrati do strica. Trgovac čohom bio je sam u svom mračnom dućanu. Pomoćnica mu je dolazila samo izjutra i uveče da nešto malo skuva i pomogne mu da digne i spusti kapke na izlogu. Satima je bio sam u ovoj čamotinji, često mu niko nije dolazio, a kad bi se neka mušterija usudila da navrati, bio je sav van sebe jer robe više nije imao. I u ovoj tišini i polutami on je bez prestanka hodao onim tromim korakom svoje žalosti, savladan bolećivom potrebom za nekim usiljenim maršom, kao da je time hteo da uljuljka i ublaži svoj bol. – Je li vam bolje? – upita Deniz.

On se za časak zaustavi, a zatim opet nastavi da hoda od blagajne do mračnog ugla. – Da, da, vrlo dobro… Hvala! Ona je tražila neku prijatnu temu za razgovor, neku vedru dosetku i nije ih nalazila. – Jeste li maločas čuli onu tutnjavu? Sravnili su jednu kuću sa zemljom. – Gle, istina je – promrmlja on čudeći se – to mora da je bila kuća… Osetio sam kao da se zemlja trese… Ali kad sam ih jutros video na krovu, zatvorio sam vrata. Tada neodređeno odmahnu rukom, čime je hteo da kaže da ga to više ne zanima. A svakog puta kad bi prišao blagajni, posmatrao je onu praznu klupicu, s iscepanom somotskom presvlakom, na kojoj su mu žena i ćerka dane probavile. Zatim, kad bi ga to neprestano kruženje dovelo na drugi kraj, piljio je u mračne rafove, u kojima se već gotovo uplesnivilo nekoliko bala sukna. Kuća je bila napuštena, onih koje je voleo nestalo je, radnja je doživela sraman kraj, i samo je još on, mrtva srca i ponosa slomljena u ovim velikim katastrofama, kružio unaokolo, upirao poglede u pocrnelu tavanicu, osluškivao tišinu koja je dolazila iz male mračne trpezarije, jedinog porodičnog kutka u kome je sve voleo, čak i onaj njegov ustajali vonj. Ni daha u starom roditeljskom domu, a od njegovih ravnomernih i teških koraka odzvanjali su stari zidovi, kao da korača po groblju svojih ljubavi. Deniz ipak navede razgovor na ono zbog čega je došla. – Dragi striče, vi ne možete i dalje ostati ovde. Morate se odlučiti. Ne zaustavljajući se, on joj odgovori: – Sigurno, ali šta da se radi? Pokušao sam da prodam, ali niko nije došao… Jednog dana zatvoriću radnju i otići. Deniz je znala da se stečaja ne treba više bojati. S obzirom na tako strašne udarce sudbine, poverioci su više voleli da se nagode. A kad sve bude isplaćeno, stric će se prosto naći na ulici.

– Ali šta ćete onda raditi? – prošaputa ona tražeći neki prelaz da dođe do ponude za koju nije imala hrabrosti da je izgovori. – Ne znam – odgovori on. – Sigurno će me negde pokupiti. Na ovo je izmenio pravac svog hodanja i koračao od trpezarije do izloga i svaki put bi tužno zagledao one zapuštene izloge sa već davno zaboravljenom robom. I nijednom ga pogled nije odveo ka onoj trijumfalnoj fasadi Ženskog raja, čije su se arhitektonske linije zdesna i sleva gubile na oba kraja ulice. Bio je potpuno iznemogao, nije imao snage čak ni da se ljuti. – Slušajte, striče – sva zbunjena progovori Deniz. – Za vas bi se možda našlo mesta. Zatim se još više pribra i promuca: – Stavljeno mi je u dužnost da vam poverim mesto inspektora. – A gde to? – upita Bodi. – Preko puta… Kod nas… Šest hiljada franaka… Posao nije naporan. Bodi tada iznenada stade pred nju, ali umesto da prasne, čega se ona najviše bojala, on je samo prebledeo pod pritiskom bolnog uzbuđenja i bespomoćnog teškog mirenja sa sudbinom. – Preko puta… Preko puta – promuca ponavljajući. – I ti hoćeš da se ja zaposlim preko puta? Njegovo uzbuđenje pređe i na Denizu. Ponovo je videla onu dugotrajnu borbu dveju trgovačkih radnji, prisustvovala pogrebu Ženevjeve i gospođe Bodi, imala pred očima Stari Elbef, koji je srušio i ugušio Ženski raj. I pri samoj pomisli da joj se stric zaposli preko puta i tamo šeta sa belom mašnom, srce joj naglo poče da lupa od sažaljenja i gneva. – Deniz, dete moje, zar je tako nešto moguće? – izusti on skrstivši svoje nemoćne drhtave ruke. – O, ne, ne, striče! – uskliknu ona ustreptala svim svojim pravednim bićem. – To ne bi bilo dobro… Oprostite mi, preklinjem vas.

On produži da hoda i njegovi koraci su samo remetili grobnu tišinu kuće. A kada ga ona ostavi, on je hodao i opet hodao u nevoljnoj potrebi za koračanjem, kao čovek u velikom očajanju, kome se stalno vraćao i koga nije mogao da se oslobodi. Deniz provede još jednu noć bez sna. Bila je potpuno svesna svoje nemoći. Staviše, ni za svoje najbliže nije nalazila nekog olakšanja. Morala je do kraja da bude svedok onog neumitnog životnog procesa koji zahteva smrt da bi neprestano sejao novi život. Protiv toga se više nije bunila i prihvatila je neminovnost te borbe, ali pomisao na čovečanstvo koje pati ispunjavala je njenu žensku dušu plačljivom dobrotom i sestrinskom ljubavlju. I sama je već godinama bila zahvaćena točkovima ovog stroja. Nije li stoga i ona krvarila? Nisu li je mučili, progonili i vređali? I još i danas bi se katkad užasnula kad bi osetila da je po logici događaja baš ona odabrana. I zašto baš ona, tako bedna? Zašto baš njena mala ruka da odjednom postane toliko uticajna u delu ovog čudovišta? A sila koja je rušila sve pred sobom ponela je i nju, nju čiji je dolazak trebalo da bude osveta. Ovaj mehanizam, nad čijim se bezobzirnim funkcionisanjem zgranjavala, Mure je izmislio da uništi svet, gradsku četvrt je zasejao ruševinama, opljačkao jedne, uništio druge, ali ona ga je ipak volela zbog veličine njegovog dela, pa i kad bi zahvaljujući svojoj moći učinio neki akt nasilja, uprkos potoku suza koje su joj navirale, videći ovu svetu bedu pobeđenih, ona ga je još više volela.

XIV Februarskim suncem obasjana, pružala se nova Ulica 10. decembra, sa belo okrečenim kućama i poslednjim skelama na još nekoliko nedovršenih zgrada. Bujica kola tekla je u širokom osvajačkom pohodu ovim svetlim prolazom, koji je presecao vlažnu tamu stare gradske četvrti. Između ulica Mišodijer i Šoazel vladala je velika gužva, metež svetine koja je već ceo mesec raspaljivana reklamom, pa je sada buljila i zijala pred veličanstvenom fasadom Ženskog raja, čije je otkrivanje obavljeno baš tog ponedeljka povodom velike izložbe belog rublja. U svojoj blistavoj svežini i raznim bojama, među kojima je preovladavala pozlata, ona je predstavljala na širokoj osnovi zasnovano arhitektonsko delo koje je kao neki ogromni, u žarkim bojama usplamteli izlog privlačilo poglede. Da se ne bi smanjio utisak tkanina u izlozima, dekor u prizemlju bio je odmeren: osnov zgrade od mermera zelenog kao more; četvrtasti stubovi i podupirači obloženi crnim mermerom, čiju su strogost ublažavali pozlaćeni ukrasi, a sve ostalo su bila stakla u gvozdenim okvirima, sve sama stakla koja kao da su otvarala dubine galerija i hala svetlosti dana koja je prodirala s ulice. Ukoliko su se spratovi više uzdizali, utoliko su svetle boje postajale življe. Friz na prizemlju, koji se do u beskraj obavijao oko ovog kolosa, bio je u mozaiku sličnom vencu crvenog i plavog cveća, ispresecanom u jednakim razmacima mermernim pločicama na kojima su bile ugravirane oznake razne robe. Zatim su na osnovi od emajliranih cigala na prvom spratu bili visoki prozori koji su dopirali sve do friza, a ovaj se opet sastojao od pozlaćenih grbova francuskih gradova i raznih motiva u terakoti, u čijem su se emajlu videle one iste svetle boje sa osnova. A sasvim prema vrhu, kao plameni cvet čitave fasade, razabirao se sims pod krovom, boje mozaika i fajansa bile su sada toplije, cink na oluku izreckan i pozlaćen, duž slemena načičkane statue, čije su se siluete ocrtavale visoko na nebu, predstavljale su industrijske i trgovačke gradove. Radoznao svet naročito se divio glavnom ulazu visokom kao slavoluk, koji je bio isto tako raskošno ukrašen mozaikom, fajansom i terakotom i iznad koga se

nadvijala alegorička vajarska kompozicija, čija je sveža pozlata blistala: žena koju je oblačila i ljubila svita nasmejanih amora. Oko dva sata odred saobraćajne policije morao je da reguliše kretanje svetine i da pazi da vozila ne zakrče ulicu. Palata je bila podignuta, taj hram rasipnoj ludosti mode. On je nadvisivao čitavu gradsku četvrt i bacao na nju svoju senku. Rana koju je na njenom boku ostavilo rušenje čika Buraove čatrlje bila je tako dobro zarasla da bi uzalud tražili mesto na kome je nekad stajala ova bradavica. U svojoj gordoj izdvojenosti, četiri fasade protezale su se bez prekida duž četiri ulice. Na drugoj strani ulice, otkako je Bodi otišao u dom staraca, Stari Elbef bio je zatvoren i iza svojih kapaka, koji se više nisu otvarali, stajao je zazidan kao grobnica. Točkovi fijakera s vremenom su ih isprskali blatom, oglasi ih preplavili i slepili, ova bujica reklame bila je poslednja lopata zemlje bačena na grob stare trgovine; a usred ove mrtve fasade, ukaljane otpacima ulice i prošarane tricama svakodnevnog bučnog pariskog života, isticao se, kao zastava pobodena nad nekim osvojenim carstvom, ogroman, žut, tek odštampan plakat, koji je krupnim slovima najavljivao početak prodaje u Ženskom raju. Pošto se postepeno proširio, ovaj kolos je izgledao kao da se stidi i gadi mračne gradske četvrti u kojoj je skromno ponikao i koju je kasnije pridavio, okrenuo joj leđa ostavljajući iza sebe blatnjave i uske ulice i okrećući svoje lice skorojevićima, bučnom i sunčanom Parizu. Sada, kako je prikazan na reklamnom plakatu, toliko se nagojio da je bio sličan džinu iz bajki koji svojim ramenima želi da rasprši oblake. Na crtežu su se spreda videle najpre ulice 10. decembra, Mišodijer i Monsinji, načičkane crnim figuricama i toliko nesrazmerno proširene kao da su htele da kroz njih prođu kupci celog sveta. Za ovim, posmatrane iz ptičje perspektive, sledile su preterano uveličane zgrade, sa krovovima koji su označavali pokrivene galerije, njihova zastakljena dvorišta gde su se nazirale hale, beskrajno jezero stakla i cinka koje je bleštalo na suncu. S one strane prostirao se Pariz, ali Pariz smanjen, upola progutan od čudovišta: kuće u njegovoj blizini, kao neke skromne krovinjare, bile su razasute kao prašina nerazgovetnih dimnjaka; velike zgrade kao da su se stapale u jedno, levo dve crte za Bogorodičinu crkvu, desno dugi naglasak za Dom invalida, a u pozadini kao postiđen i zabačen, manji od sočiva, stajao je Panteon. Vidik se gubio u magli, služio je samo kao nedostojan okvir sve do uzvišica

Šatijona i širokih poljana čije su jedva vidljive daljine odražavale potčinjenost. Već od jutra gužva je rasla. Još nikada nijedna robna kuća nije sa toliko bučne reklame uzbudila grad. Na plakate, oglase i razna obaveštenja Raj je godišnje trošio gotovo šest stotina hiljada franaka; broj odaslanih kataloga penjao se na četiri stotine hiljada, za uzorke je sečeno raznih tkanina u vrednosti preko sto hiljada franaka. Osvojili su dnevne listove, zidove, uši građana i kao nekom čudovišnom bronzanom trubom, uz paklenu buku, objavljivali na sve četiri strane sveta početak svoje velike prodaje. I odsada je ova fasada, ispred koje su se gotovo gušili, i sama bila živa reklama sa svojim šarolikom i bazarskom raskoši, svojim širokim izlozima u kojima se mogla izložiti sva ona pesma ženske odeće, sa bezbroj nacrtanih, graviranih i urezanih natpisa, počev od mermernih pločica u prizemlju do limenih traka savijenih u vidu luka, koje su iznad krovova razvijale pozlaćene reklamne natpise, na kojima se moglo pročitati ime firme od izrezanih slova koja su na nebeskom plavetnilu i sama izgledala plava. Da bi što svečanije proslavili otvaranje, dodali su još i trofeje i zastave, pa je i svaki sprat bio okićen zastavama i stegovima sa grbovima glavnih gradova Francuske, dok su se na vrhu na kopljima izvešene zastave raznih naroda vijorile na vetru. Dole je bela roba izložena u vitrinama zaslepljivala svojim jakim bleskom. Sve sama belina, potpuna devojačka sprema, čitavo brdo krevetskih čaršava sleva, toranj od zavesa i piramida od maramica zdesna zamarali su oči. Na ulazu između „obešenih“ komada platna, katuna, muslina, što su u širokim trakama padali kao snežni usovi, stajali su obučeni modeli, napravljeni od plavog kartona, jedna nevesta i jedna gospođa u balskoj haljini, obe u prirodnoj veličini, odevene u prave štofove, čipku i svilu, i smešili se svojim naslikanim licima. Krug radoznalih besposličara bez prestanka se obnavljao, a u zaprepašćenoj svetini rasla je pohlepa. Ono što je u još većoj meri privlačilo radoznale u Ženski raj bila je velika nesreća o kojoj je govorio ceo Pariz, požar u velikom magazinu Četiri godišnja doba, koji je pre tri nedelje Butmon otvorio kraj Opere. Novine su bile preplavljene pojedinostima: do požara je došlo noću zbog eksplozije gasa, u paničnom strahu prodavačice beže u košuljama, hrabrost samog Butmona koji ih je pet izneo na leđima i tako spasao. Međutim,

ogromna šteta bila je pokrivena i publika je počela da sleže ramenima, govoreći da je reklama bila divna. Pa ipak, u ovom trenutku grozničava pažnja se okrenula ka Raju, izazvana pričama koje su kružile i potpuno posvećena ovim bazarima koji su u javinom životu počeli da igraju sve vidniju ulogu. Ima sreće ovaj Mure! Pariz je klicao njegovoj srećnoj zvezdi i sav se slegao da ga vidi kako se čvrsto drži jer se sada oganj postarao da mu s puta ukloni konkurenciju. Već su izračunavali njegovu dobit u ovoj sezoni, pokušavali da procene povećani priliv kupaca koji će zbog prinudnog zatvaranja konkurentske kuće morati da prođu kroz njegova vrata. Neko vreme bio je uznemiren i uzbuđen što je osećao da je protiv njega jedna žena, ona ista gospođa Deforž kojoj je pomalo dugovao za svoj dosadašnji uspeh. Jednako ga je uzbuđivao finansijski diletantizam barona Artmana, koji je u oba preduzeća uložio svoj novac A iznad svega je bio ozlojeđen što sâm nije došao na onu genijalnu Butmonovu zamisao: nije li ovaj bonvivan dao da mu župnik Crkve Svete Magdalene, sa celom popovskom svitom, osveti poslovne prostorije! Čudesna ceremonija, litija koja se šetala od svilene robe do rukavica, sam Bog je sišao među ženske gaćice i steznike, što ipak nije moglo da spreči požar, ali što je vredelo koliko i milion oglasa, toliko je ovaj potez delovao na mušterije iz mondenskih krugova. Od tog vremena Mure je maštao o nadbiskupu. Uto časovnik na ulaznim vratima otkuca tri sata. Zavladala je popodnevna vreva, oko sto hiljada kupaca gušilo se u galerijama i halama. Napolju, duž cele Ulice 10. decembra, stajala su kola, a od Opere druga gusta gomila zaposedala je ćorsokak od koga je trebalo da započne nova avenija. Obični fijakeri mešali su se sa gospodskim dvokolicama, kočijaši su čekali pored točkova, konji su rzali i tresli amovima, iz kojih su na suncu vrcale iskrice. Čim bi poslužitelji prozvali neko ime, redovi su se usled guranja životinja, koje su same od sebe prilazile, stalno smenjivali, dok su se nova kola bez prestanka priključivala. Pešaci su se sklanjali u preplašenim grupama i, dokle god su duž široke i prave ulice oči mogle sagledati, pločnici su se crneli od svetine. A između belih kuća dizala se graja, ljudska reka valjala se širokim srcem Pariza, kroz taj beskrajni i blagi dah čije se džinovsko milovanje osećalo. Gospođa De Bov sa ćerkom Blanšom posmatrala je, zajedno sa gospođom Gibal, polugotove kostime u izlogu.

– O, pogledajte ove lanene kostime – reče ona – po devetnaest franaka i sedamdeset i pet santima! U četvrtastim kartonskim kutijama, povezani tankom svilenom trakom, kostimi su bili savijeni tako da se video samo ukras izvezen u plavoj i crvenoj boji, a u uglu svake kartonske kutije na slici se videlo gotovo odelo na nekom mladom stvorenju koje je izgledalo kao princeza. – Više i ne vredi – prošapta gospođa Gibal. – Pravi dronjak, čim ga uzmeš u ruke! Otkako gospodin De Bov usled kostobolje više nije mogao da se kreće, njih dve su bile prisnije. Žena je trpela ljubavnicu, štaviše, bilo joj je milije da se sve odigrava u kući jer je na taj način dolazila do malo džeparca, nešto novca koji joj je muž dozvoljavao da mu digne jer je i sam morao da gleda na to kroz prste. – Pa da uđemo – produži gospođa Gibal. – Treba da pogledamo njihovu izložbu… Nije li vam tamo vaš zet zakazao sastanak? Gospođa De Bov ništa ne odgovori, lutajući pogledom i naizgled potpuno zadubljena u povorku kočija koje su se jedna po jedna otvarale i iz kojih su bez prestanka izlazile mušterije. – Jeste – najzad nemarno reče Blanš. – Pošto iziđe iz ministarstva, Pol treba da dođe po nas u čitaonicu oko četiri sata. Pre mesec dana su se venčali i posle tronedeljnog odsustva, koje je proveo na Jugu, Valanjosk se vratio na dužnost. Mlada žena bila je isto tako krupna kao i njena majka, a u braku kao da je podnadula i još više se udebljala. – Eno tamo gospođe Deforž – uzviknu grofica ugledavši luksuznu kočiju koja se baš zaustavila. – O, mislite? – prošaputa gospođa Gibal. – Posle svega što se desilo… Mora da još uvek oplakuje požar u Četiri godišnja doba. Zaista je to bila Anrijet. Ona spazi gospođe i veselo im priđe, skrivajući svoj neuspeh neusiljenim držanjem žene iz otmenog sveta. – Želela sam da sama stvorim svoj sud. Bolje da se čovek sam uveri, zar ne? O, još sam u prijateljstvu sa gospodinom Mureom, mada kažu da je

besan otkako sam se založila za onu konkurentsku firmu… Samo jedno mu ne praštam, što je, znate, onog Žozefa nagovorio na ono venčanje s mojom štićenicom gospođicom De Fontenaj… – Šta! To je svršeno? – prekide je gospođa De Bov. – Strašno! – Da, draga moja, i to samo zato da nam zada udarac Znam ja njega, hteo je da nam pokaže kako naše devojke iz boljeg društva nisu ni za šta drugo do da se udaju za njegove poslužitelje. Padala je u vatru. Sve četiri stajale su na pločniku u onoj gurnjavi pri ulazu. Talas je, međutim, i njih polako zahvatio i nije im preostalo drugo već da se prepuste struji da ih ponese, pa su, i ne znajući kako, prošle kroz vrata razgovarajući sve glasnije da bi se bolje razumele. Raspitivale su se šta je sa gospođom Marti. Pričalo se da je jadnog gospodina Martija zbog žestokih razmirica u braku spopalo ludilo grandomanije: obema rukama izvlačio je zemljino blago, praznio rudnike zlata, dijamantima i dragim kamenjem tovario dvokolice. – Jadni kukavac! – reče gospođa Gibal. – Uvek tako pohaban i ponizan kao čovek koji potajno daje privatne časove! A žena? – Iskorišćava zasad nekog ujaka, starog poštenjačinu koji se, pošto je ostao udovac, sklonio kod nje – odgovori Anrijet. – Ona, uostalom, treba da je ovde, videćemo je. Gospođe se odjednom od zaprepašćenja zaustaviše. Pred njima se prostirala robna kuća, najveća robna kuća na svetu, kao što je stajalo u reklamama. Sada se glavna galerija pružala s jednog kraja na drugi i izlazila na ulice 10. decembra i Nev Sen Ogisten, dok su leva i desna galerija, slične pobočnim lađama neke crkve, išle pravo duž ulica Monsinji i Mišodijer. Hale su ovde-onde pravile široka raskršća usred metalne konstrukcije visećih stepenica i mostova. Unutrašnji raspored bio je potpuno izmenjen: jevtina roba nalazila se prema Ulici 10. decembra, svila u sredini, odeljenje rukavica bilo je iza hale Sen Ogisten, a iz nove sale za prijem, kad bi se pogledalo naviše, videlo se odeljenje posteljnog rublja prebačeno s jednog na suprotan kraj drugog sprata. Ogromna brojka odeljenja iznosila je sada pedeset; nekoliko potpuno novih odeljenja otvoreno je baš toga dana, ostala, koja su postala suviše glomazna, morala su da budu naprosto podeljena da bi se olakšala prodaja. Usled ovog

povećanja poslova, i osoblje se u novoj sezoni povećalo na tri hiljade četrdeset i pet nameštenika. Čudesan prizor velike izložbe belog rublja posebno je privukao pažnju gospođa. Najpre su se našle u tremu, u hali sa bleštavim ogledalima, popločanoj mozaikom, u kojoj su niske cene izložene robe zaustavljale pohlepnu gomilu. Galerije su se gubile u bleštavoj belini kao u nekom pejzažu krajnjeg severa, u snežnim predelima koji su podsećali na beskraj stepa prekrivenih hermelinom, na gomilu suncem zapaljenih glečera. Ovde su ponovo naišle na isto belo rublje koje su videle u izlozima, ali sad nešto sjajnije, bogatije, i kao da s kraja na kraj ove ogromne lađe plamti belim plamenom razbuktalog požara. Belina na sve strane, bela roba iz svih odeljenja, kao neki razvrat u belom, kao neka bela zvezda čije ustrajno zračenje u prvi mah zasenjuje oči, tako da se u ovoj neuporedivoj belini nisu mogle da uoče ostale pojedinosti. Oči su se, međutim, na sve ovo ubrzo privikle: sleva, u galeriji Monsinji nalazili su se grebeni lanenog i pamučnog platna, bele stene od čaršava, peškira i maramica, dok je zdesna galerija Mišodijer, puna sitničarske pletene i vunene robe, izlagala čitave bele zgrade dugmadi od sedefa, zatim veliki ukras od kratkih belih čarapa, celu dvoranu potpuno zastrtu belim moltonom i obasjanu svetlosnim zracima iz daljine. Ali izvor svetlosti zračio je ipak iz glavne galerije, iz odeljenja gde su bile trake, ženske marame, rukavice i svilena roba. Pod ovom belinom svile i traka, rukavica i marama iščezavale su tezge. Oko tankih gvozdenih stubova talasali su se beli muslini povezani ponegde belim fularima. Stepenice su bile ukrašene belim draperijama naizmence od pikea i porheta, koje su se pružale duž ograde i obavijale hale sve do drugog sprata; a sva ta uzvisina od beline kao da je dobila krila, skupljala se i nestajala kao jato golubova u letu. Potom se spuštala sa svodova i rasipala svoje paperje i svojim krupnim pahuljicama pravila snegom zavejanu putanju; beli krevetski prekrivači, bele navlake za perine lepršali su u vazduhu izvešeni kao crkveni barjaci; dugačke trake čipaka bile su razapete kroz celu ovu prostoriju i izgledale kao rojevi belih leptirova koji su, iako su lepršali, ipak ostajali na istom mestu; čipke su podrhtavale sa svih strana, lebdele kao sunčeva pređa na letnjem nebu i svojim belim dahom ispunjavale vazduh. A najdivniji u svemu tome bio je oltar podignut kultu ove beline, koji se nalazio u velikoj

hali iznad odeljenja za svilu, šator od belih zavesa koje su visile sa staklenog krova. Kao laki talasi spuštali su se muslini, velovi i umetnički izrađene čipke, dok su pozadinu ove ogromne dekoracije, koja je u isto vreme bila slična šatoru i ložnici, činili bogato vezeni til i komadi srebrom protkane orijentalne svile. Čovek bi rekao, velika bela postelja u svom veličanstvenom devičanstvu očekuje svoju belu kneginju, onu koja jednoga dana treba da dođe, svemoćna, u belom nevestinskom velu. – O, ovo je divno! – ponavljale su gospođe. – Neviđeno! Pesma beline, koju su pevale tkanine cele kuće, nije ih zamarala. Nikada još Mure nije izveo nešto veličanstvenije, i sve je odavalo genijalno delo njegove veštine izlaganja. Pod lavinom ove beline, u prividnom haosu tkanina, koje kao da su iz ispražnjenih rafova slučajno poispadale, bilo je nekog muzički skladnog izraza, belina se nastavljala i širila u svim tonovima, koji su se rađali, rasli, razvijali u složenoj orkestraciji majstorske fuge, čije su stalne varijacije zagrevale duše sve većim poletom. Belina na sve strane i nikad ista, sve nijanse beline koje su se izdizale jedna iznad druge, suprotstavljale se i upotpunjavale i čak sve zajedno postizale svoj blesak svetlosti. Počinjalo je sa pamučnim i lanenim platnom bez sjaja, zagasitom belinom flanela i čaršava, zatim su u skali koja raste sledili somoti, svile, sateni, belina koja se blago prelivala da na prelomima najzad zasvetluca kao plamen; ukoliko su zavese bile providnije, utoliko se ova belina gubila, pa je i sama postajala providna u muslinima, čipkama, naročito u tilu, koji je bio toliko nežan kao da je predstavljao onaj najviši nečujni ton, dok je utkano srebro na orijentalnoj svili udno ložnice najglasnije pevalo. Tada odeljenja oživeše, mnogo sveta opsedalo je liftove i gušilo se u bifeu i čitaonici, ceo jedan narod tumarao je ovim prostorom pokrivenim snegom. Gomila se crnela. Čovek bi rekao da su to klizači na nekom jezeru u Poljskoj, u decembru. U prizemlju se suprotnom strujom talasalo uzburkano tamno more sveta, u kome su se isticala nežna i ushićena lica žena. Po gvozdenoj konstrukciji, duž stepenica, po visećim mostovima pele su se unedogled male crne figure, kao da su zalutale između snežnih planinskih vrhova. Nasuprot ovim ledenim visinama, iznenađivala je zagušljiva vrućina kao u staklenoj bašti. Žagor ljudskih glasova pretvarao se u ogromnu buku reke kojom se kotrljaju ledene sante. Bogato pozlaćena

tavanica, zlatom ukrašeni zastakljeni krovovi i pozlaćene rozete bili su slični sunčevim zracima koji obasjavaju Alpe ove veličanstvene izložbe belog rublja. – Hajde da i mi krenemo – reče gospođa De Bov. – Ne možemo ovde da ostanemo. Otkako je ovamo ušla, inspektor Žuv, koji je stajao kraj ulaznih vrata, nije je ispuštao iz vida. Kad se okrenula, pogledi im se ukrstiše, a kad je pošla dalje, on je pusti da malo izmakne, prateći je izdaleka kao da ga naoko više ne interesuje. – Gle, divna ideja, ove ljubičice! – reče gospođa Gibal, zaustavivši se usred gužve ispred prve blagajne. Govorila je o novom poklonu Raja, takođe Mureovom pronalasku, o kome je kroz štampu digao veliku graju, kiticama ljubičica kojih je u Nici nakupovao na hiljade i delio svakoj ženskoj mušteriji i za najmanju kupovinu. Pored svake blagajne, pod nadzorom inspektora, livrejisani služitelji delili su ovaj dodatak. I malo-pomalo sve se mušterije okitiše, kuću ispuni svatovska belina i sve su žene jako mirisale na cveće. – Da – sa zavišću izusti gospođa Deforž – ideja nije loša. Ali upravo kada su gospođe nameravale da pođu dalje, čule su kako se na račun ovih ljubičica dva prodavca šegače. Povisok mršavko u čudu se pitao: stvar je dakle gotova, gazdina ženidba sa glavnom prodavačicom dečje odeće? Na ovo je onaj drugi, omanji debeljko, uzvratio da se o tome još ništa ne zna, ali da je cveće ipak kupljeno. – Šta! – reče gospođa De Bov. – Gospodin Mure se ženi? – Prvi put to čujem – odgovori Anrijet praveći se ravnodušna – uostalom, tako se to i moralo svršiti. Grofica značajno pogleda svoju novu prijateljicu. Obe su sada shvatile zbog čega je gospođa Deforž došla u Ženski raj, uprkos svađi koja je dovela do raskida. Nesumnjivo da je popustila neodoljivoj potrebi da sve vidi i da sama pati. – Ostaću s vama – reče joj gospođa Gibal, koja je postala radoznala. – Sa gospođom De Bov videćemo se u čitaonici.

– Pa dobro, u redu – dobaci grofica – i ja imam posla na prvom spratu. Ideš li sa mnom, Blanš? U pratnji ćerke pođe naviše, dok je inspektor Žuv, prateći je stalno, krenuo susednim stepenicama da ne bi skrenuo njenu pažnju. Druge dve izgubiše se u gustoj gomili u prizemlju. U svim odeljenjima, uprkos gužvi oko prodaje, stalno se pričalo samo o gazdinim ljubavima. Ova pustolovina, koja je mesecima zanimala trgovačke pomoćnike, radosne zbog Denizinog istrajnog odupiranja, odjednom je ušla u presudnu fazu: dan pre toga saznalo se da devojka, pod izgovorom da joj je potreban odmor, napušta Raj uprkos Mureovim molbama. Pojavila su se razna mišljenja: hoće li otići? Neće li otići? Od odeljenja do odeljenja kladili su se u sto sua za iduću nedelju. Pakosnici su se kladili da će najzad doći do ženidbe, ali ni ostali, koji su verovali u odlazak, nisu bez jakih razloga stavljali novac na kocku. Nema sumnje, prodavačica ima prednost voljene žene koja se odupire, ali i gazda ima prednosti zbog svog bogatstva, zbog srećnog udovištva i svog ponosa koji je preterano postavljanje zahteva moglo odvesti u krajnost. Uostalom, svi su bili saglasni da je ova mala prodavačica kao neka prepredena raspusnica znalački vodila stvar sa otkazom i da je, ostavljajući mu na taj način na volju, igrala na svoju poslednju kartu. Ili me uzmi ili idem. Deniz, međutim, nije ni pomišljala na tako nešto. Nikad ništa nije zahtevala, ni na šta nije računala. Stanje koje ju je navodilo da odavde ode imalo je koren u mišljenjima o njenom ponašanju koja su je stalno zaprepašćivala. Je li ona htela sve ovo? Je li bila lukava, koketna i častoljubiva? Ona je jednostavno došla, i sama se čudila da je neko može tako voleti! Zašto još i danas na njenu odluku da napusti Raj gledaju kao na neku smicalicu? To je, međutim, bilo sasvim prirodno! Živci su joj popuštali. Živela je u nepodnošljivoj strepnji zbog stalnih ogovaranja u kući, strasnih Mureovih saletanja, borbi koju je vodila sama sa sobom; bojeći se da jednoga dana ne podlegne i da se posle celog života ne kaje, više je volela da ode. Ako je u tome postojala neka smišljena taktika, ona je sigurno nije bila svesna i očajnički se pitala šta da radi da ne bi izgledalo kao da lovi muža. Pomisao na udaju sad ju je uzbuđivala, bila je rešena da opet kaže „ne“, zauvek „ne“, u slučaju da on u svojoj ludosti dotera dotle. Samo ona treba da pati. Neizbežnost rastanka izazivala joj je suze, ali u

svojoj hrabrosti sama sebi je ponavljala da je tako moralo da bude i da nikad više ne bi bila mirna i radosna ako bi drukčije postupila. Saznavši za njen otkaz, mada ga je mnogo muke stalo da se savlada, Mure ostade bez reči i naizgled hladan. Zatim oštro dobaci da joj daje osam dana da dobro razmisli pre nego što počini takvu glupost. Kad nedelju dana posle toga ona ponovo pokrenu ovo pitanje i još jednom izrazi čvrstu volju da posle ovog velikog izlaganja robe ode, on nije planuo, već se napravi kao da želi da je urazumi: promašiće svoju sreću jer nigde neće naći takvo mesto kakvo ima kod njega. Ima li već nešto drugo u izgledu? Spreman je da joj pruži sve pogodnosti za koje se ona nada da će ih imati na drugom mestu. I kad je devojka odgovorila da zaposlenje još uopšte nije tražila, već da s ušteđevinom koju ima namerava da se mesec dana odmori u Valonju, on je upita šta je sprečava da se posle toga vrati u Raj, ukoliko je briga za svoje zdravlje jedini razlog što odlazi. Izmučena ovim saslušavanjem, ona je ćutala. On tada odjednom pomisli da ona, možda, želi da poseti nekog ljubavnika, pa možda i muža. Nije li mu jedne večeri priznala da nekoga voli? Ovu ispovest, koja joj se tada otela u času uzbuđenja, nosio je u sebi kao nož zaboden u srce. I kad bi je taj čovek uzeo za ženu, ona bi sve ostavila da bude s njim; to je u isto vreme objašnjavalo njenu upornost. Bilo je svršeno; on još samo dodade da je više neće zadržavati pošto nije mogla da mu kaže prave razloge svog odlaska. Ovaj hladan razgovor, u kome nije bilo srdžbe, zbunio ju je još više nego oštar ispad koga se plašila. Cele nedelje koju je Deniz morala da provede u robnoj kući Mure je bio hladan i bled. Prolazeći kroz odeljenja, pravio se kao da je ne vidi i nikad nije izgledao toliko ravnodušan i zauzet poslom. Opklade počeše ponovo da padaju, ali su se samo oni najsmeliji usuđivali da svoj ručak stave na kartu ženidbe. Međutim, pod ovom hladnoćom, koja je za njega inače bila neuobičajena, Mure je preživljavao strašne krize kolebanja i patnje. Od izliva gneva krv bi mu navaljivala u glavu, mrak padao na oči, pa je često maštao kako da je stegne u zagrljaj i silom zadrži kod sebe gušeći njen vrisak. Potom bi opet zaželeo da o svemu mirno razmisli, tražio neki praktičan izlaz i sredstva da spreči njen odlazak, ali se pritom spoticao o svoju nemoć, besan na samog sebe što mu njegova moć i novac u svemu tome ništa ne koriste. Pa ipak, uprkos njegovoj ozlojeđenosti, u

tim sumanutim planovima sazrevala je i sve se više sama sobom nametala jedna jedina misao. On se posle smrti gospođe Eduen zavetovao da se nikada više neće oženiti, a pošto je za svoj prvi uspeh imao da zahvali jednoj ženi, rešio je da se ubuduće obogati na račun ostalih. Bio je praznoveran, kao i Burdonkl, i verovao da direktor velike pomodne robne kuće mora da bude neženja ukoliko želi da kao muškarac sačuva svoju kraljevsku vlast nad onim silnim prohtevima svojih ženskih mušterija: žena menja atmosferu radnje i, unoseći u nju svoj miris, rasteruje ostale žene. Protivio se ovoj neumitnoj logici zbivanja i katkada, kad bi ga bes protiv Denize ponovo obuzeo, više je voleo da umre nego da popusti jer je tačno osećao da ona znači odmazdu i strahovao da pobeđen ne padne preko svojih miliona, slomljen kao slamka onim večitim ženskim, onoga dana kad bi se njome oženio. Posle ovoga javljali su se malo-pomalo trenuci slabosti i tada bi temeljito ispitivao razloge svoje ozlojeđenosti: čega se plašio? Bila je tako blaga i tako razumna da joj se bez ikakve bojazni mogao predati! Prazna srca započinjao je sto puta dnevno istu borbu sa samim sobom. Ponos je pozleđivao onu staru ranu, gubio je i ono malo razuma pri pomisli da bi Deniz i posle onog krajnjeg potčinjavanja mogla da kaže „ne“, zauvek „ne“, ako nekoga voli. I tako izjutra, na sam dan ove velike prodaje, on još ništa nije odlučio, a Deniz je već sutradan trebalo da ode. Kad je upravo toga dana oko tri sata po podne Burdonkl po svom običaju ušao u Mureovu kancelariju, zatekao ga je nalakćenog na pisaći sto, s rukama na očima i toliko zamišljenog da je morao da ga udari po ramenu. Mure podiže uplakano lice, njih dvojica se pogledaše, ispružiše ruke i odjednom se ova dva čoveka, koja su zajedno vodila tolike bitke u trgovini, zagrliše. Uostalom, ima već mesec dana otkako je i Burdonkl promenio držanje. Pred Denizom je pognuo glavu, čak je direktora potajno nagovarao na ženidbu. Nema nikakve sumnje da je ovako postupao samo zato da i njega neka sila, koju je sada priznavao višom, ne bi odavde očistila. U osnovi ove promene, međutim, našlo bi se, osim toga, oživljavanje jedne stare, najpre prigušivane potom sve življe ambicije, nadanja da će prožderati Murea pred kojim je tako dugo savijao šiju. Ležalo je to u vazduhu ove kuće, u toj borbi za opstanak koja je oko njega, usled stalnog međusobnog pokolja, podsticala prodaju. Ista struja zahvatila

je i njega pa mu je, kao i ostalima, porastao apetit a samim tim i proždrljivost koja je, odozgo do dole, terala mršave da potpuno unište debele. I samo neki bogobojažljivi strah i neverovanje u uspeh sprečavali su ga dosad da u ovo zagrize. Direktor je podetinjio, bio sve bliže glupoj ženidbi i sav se usmerio na to da upropasti svoje imanje i izgubi simpatije mušterija. Zašto da ga odvraća od toga kad bi, posle svega, tako jednostavno mogao da nasledi ovog izgubljenog čoveka, palog pod uticaj jedne žene. Stoga je na rastanku, kao ganut saosećanjem starog drugarstva, čvrsto stegao ruku svom šefu ponavljajući: – Napred, samo hrabro, dođavola… Oženite se njome da se i to jednom svrši. Mure se već postideo što se trenutno toliko zaboravio. Diže se i poče da protestuje: – O ne, ne, to je suviše glupo… Hajde da malo obiđemo poslovne prostorije. Posao ide, zar ne? Verujem da će dan biti dobar. Izišli su i počeli popodnevnu inspekciju kroz odeljenja prepuna sveta. Burdonkl ga je krišom posmatrao, uznemiren zbog ove neobične energije, proučavajući mu usne da mu ne bi promaknuo ni najmanji titraj bola. Prodaja se stvarno rasplamsala onim paklenim tempom od koga je cela kuća podrhtavala, kao veliki brod koji plovi pod punom parom. U Denizinom odeljenju tiskala se bučna gomila majki koje su sa sobom vukle jata devojčica i dečaka: deca su skoro nestajala u odeći koju su im probali. Odeljenje je iznelo svu svoju belu robu, pa je i ovde, kao svuda, te robe bilo u tolikom izobilju da se njom mogla u belo odenuti gomila zimljivih amora: beli sukneni kaputići, haljinice od pikea i belog kašmira, bela mornarska odela pa sve do belih zuavskih ogrtača. U sredini, kao dekoracija, mada za nju nije bilo vreme, aranžirana je izložba odeće namenjene prvoj pričesti: haljina i veo od belog muslina, cipele od belog satena – nežni cvetni pupoljci koji su tu stajali kao neka velika kita cveća nevinosti i iskrene bezazlenosti. Stojeći ispred svoje troje dece, poređane po veličini – Madlene, Edmona i Lisjena, gospođa Burdle se ljutila na najmanjeg jer se bacakao, dok se Deniz mučila da mu navuče žaketić od vunenog muslina.

– Smiri se jednom! Ne čini li vam se, gospođice, da je malo uzan? Pronicljivim pogledom žene koja se ne da prevariti, ispitivala je tkaninu, ocenila kroj i sa svih strana osmotrila šavove. – Ne, dobro stoji! – nastavi ona. – Teško je odenuti ove švrće. A sad mi treba još jedan mantil za ovu odrasliju. I Deniz je morala da se uključi u prodaju jer su na odeljenja prosto jurišali. I baš kad je pošla po traženi mantil, ona tiho uzviknu od iznenađenja: – Šta! Ti si! Šta se desilo? S velikim paketom u rukama pred njom je stajao njen brat Žan. Oženio se pre nedelju dana i u subotu mu je žena, mala bojažljiva i lepuškasta crnka, radi kupovine posetila Ženski raj. Trebalo je da mladenci prate Denizu u Valonj: pravi svadbeni put, mesec dana odmora u uspomenama na prošlost. – Zamisli – odgovori on – Tereza je štošta zaboravila da kupi. Nešto treba da se zameni, a nešto da se kupi. Pošto joj se žuri, poslala je mene sa paketom…To ću ti već objasniti… Međutim, ugledavši Pepea, Deniz ga prekide: – Gle! I Pepe! A internat? – Pravo da ti kažem – reče Žan – sinoć posle večere nisam se usudio da ga odvedem natrag… Odvešću ga večeras… Siroto dete, mnogo se žalosti što ostaje sâmo u Parizu dok ćemo se mi tamo šetati. I pored svojih briga, Deniz im se smešila. Jednoj od prodavačica predade gospođu Burdle i vrati se k njima, u jedan kutak odeljenja koji je srećom bio prazan. Mališani, kako ih je uvek nazivala, bili su sada već odrasli momci. Dvanaestogodišnji Pepe bio je viši i jači od nje, ali još uvek isto tako ćutljiv, nežan i umiljat u svojoj đačkoj uniformi, dok je Žan bio plećat i za glavu viši od nje, sa plavom kosom koja mu je kao u nekog umetnika lepršala na vetru. I dalje slabačka, mršava kao ševa, kao što je i sama govorila, ona je sačuvala svoj brižni autoritet majke, postupala s njima kao s deranima koje treba negovati, zakopčavala Žanu redengot da ne izgleda mangupski i proveravala da li Pepe ima čistu maramicu. I kad je tog dana primetila da su mu oči pune suza, blago ga prekori.

– Budi pametan, čedo moje. Škola se ne sme prekidati. Ići ćeš sa mnom za vreme raspusta… Želiš li nešto? Možda više voliš da ti ostavim koji santim? – A ti, mali, ti mu takođe puniš glavu i daješ mu povoda da misli kako mi odlazimo da se provodimo. Gledaj da se malo urazumiš! Polovinu svoje ušteđevine, četiri hiljade franaka, dala je starijem da uredi svoje domaćinstvo. Mlađi ju je u internatu mnogo stajao i, baš kao i nekada, sva joj je zarada odlazila na njih. Živela je i radila samo za njih jer se ponovo zaklela da se nikada neće udati. – Evo, u čemu je stvar – nastavi Žan – u paketu je pre svega onaj smeđi ogrtač koji je Tereza… Ali on zastade, a Deniz,, okrenuvši se da vidi od čega se uplašio, ugleda Murea koji je stajao iza njih. Već nekoliko trenutaka posmatrao je kako ova mlada majka postupa sa ova dva odrasla momka, kako ih grdi i ljubi i okreće kao bebe kojima menja pelene. Tobože zainteresovan prodajom, Burdonkl je ostao po strani, ali nije ispuštao iz vida ovaj prizor. – To su vaša braća, zar ne? – upita Mure prekinuvši ćutanje. Izustio je ovo hladno i kruto, kao što je u to vreme s njom razgovarao. I sama Deniz se trudila da ostane hladna. Osmeh joj iščeznu i ona odgovori: – Da, gospodine… Starijeg sam oženila, i žena mi ga šalje zbog neke kupovine. Mure ih je sve troje posmatrao, a zatim nastavi: – Mlađi je mnogo porastao. Prepoznao sam ga, sećam se da sam ga jedne večeri video s vama u Tiljerijama. Reči su mu bivale sve tiše a glas mu je neprimetno podrhtavao. Silno uzbuđena, ona se tobože sagnu da Pepeu namesti kaiš. Pocrvenela je, oba brata su se smešila poslodavcu svoje sestre. – Liče na vas – dodade ovaj. – O, lepši su od mene! – uzviknu ona.

Za trenutak je izgledalo da im upoređuje lica, ali snaga ga je izdavala. Koliko ih voli! Učini nekoliko koraka, zatim se vrati da joj prišapne: – Dođite posle prodaje u moju kancelariju. Pre nego što otputujete, želim da razgovaram s vama. Ovog puta Mure zaista ode i nastavi sa inspekcijom. Ponovo se u njemu rasplamtela borba jer ga je zakazani sastanak uznemirio. Šta ga je podstaklo da popusti kad ju je video sa braćom? Bilo je to ludo jer više nije imao snage da pokaže svoju volju. Treba najzad da joj rekne samo nekoliko oproštajnih reči. Kad mu se Burdonkl pridružio, nije izgledao tako uznemiren, mada ga je ovaj i dalje ispitivački posmatrao. Deniz se zatim ponovo vrati gospođi Burdle. – Odgovara li ovaj mantil? – Da, da, vrlo dobro… Za danas imamo dosta. Ova dečica su prava propast! Tada, pošto joj je pošlo za rukom da se izvuče, Deniz sasluša Žanova objašnjenja i isprati ga do tezgi, među kojima bi se on sigurno potpuno izgubio. Tereza je najpre, posle dužeg razmišljanja, htela da zameni smeđi ogrtač za beli, iste veličine i istog kroja. Uzevši paket, devojka se sa braćom uputi prema odeljenju konfekcije. Tu je bila izložena odeća nežnih boja, letnji žaketi i mantili od lake svile i vunenih tkanina po novoj modi. Ovde se, međutim, malo prodavalo, mušterije su bile srazmerno retke. Skoro sve prodavačice bile su nove. Klara je nestala pre mesec dana, prema jednima, odveo ju je muž neke mušterije, prema drugima, odala se razvratnom životu. Što se tiče Margerite, ona je nameravala da se vrati i preuzme radnjicu u Grenoblu, gde ju je čekao brat od tetke. Ovde je ostala jedino gospođa Oreli, nepromenljiva u glatkom oklopu svoje svilene haljine, sa cezarovskom maskom koja je sačuvala žućkastu boju antičke mermerne statue. Pa ipak, i nju je mučilo Alberovo rđavo vladanje i vrlo rado bi se povukla na selo da joj ušteđevinu nije okrnjio ovaj nevaljalac koji je svojim strašnim zubima pretio da zalogaj po zalogaj pojede celo porodično imanje u Rigolu. Razoreno ognjište kao da se svetilo, mati je nastavljala da se provodi sa ženama, dok je otac i dalje svirao u rog. I Burdonkl poče da gleda popreko

gospođu Oreli, čudeći se što nema toliko uviđavnosti da ode u penziju: suviše je stara za prodaju. Posmrtno zvono uskoro će zazvoniti i dinastija Lomovih će se ugasiti. – Gle, to ste vi! – reče ona Denizi preterano ljubazno. – A tako, hoćete da zamenite ovaj ogrtač? Odmah ćemo… To su vaša braća! Već su odrasli ljudi! Da joj se dodvori, uprkos svojoj gordosti, bila je u stanju da se pred njom baci na kolena. U odeljenju za konfekciju, kao i u ostalima, govorilo se samo o Denizinom odlasku, i šefica je zbog toga bila skoro bolesna jer je računala na protekciju svoje bivše prodavačice. Potom dodade tišim glasom: – Govori se da nas napuštate… Zar je to moguće? – Sasvim sigurno – odgovori devojka. Margerit je slušala. Otkako je njena udaja bila utvrđena, ona je šećkala sa još mrzovoljnijim izrazom na licu, koje je bilo kao prokislo mleko. Ona priđe i reče: – Potpuno ste u pravu. Poštovanje samog sebe iznad svega, zar ne? Ostajte zbogom, draga moja. Mušterije su pristizale. Gospođa Oreli naredi Margeriti da pripazi na prodaju. A kada Deniz uze ogrtač da ga sama vrati, ona se razvika i pozva jednu pomagačicu. Bilo je to nešto novo, što je devojka sugerirala Mureu: služiteljke su odnosile i donosile robu, a to je olakšavalo rad prodavačicama. – Otpratite gospođicu – reče šefica dodajući joj ogrtač. I obrativši se Denizi, reče: – Razmislite malo, molim vas… Svima nam je žao što odlazite. Žan i Pepe, koji su smešeći se čekali u ovoj gomili žena što su pristizale, krenuše za sestrom. Trebalo je da zajedno odu do odeljenja devojačke spreme i da tamo na rasprodaji kupe još šest košulja sličnih tucetu onih koje je Tereza kupila u subotu. Ali u odeljenju za rublje, gde je iz svih rafova bela roba vejala kao sneg, bila je velika navala i nije mu se moglo prići.

Najpre je došlo do gužve kod steznika. Došavši ovog puta s mužem i ćerkom s Juga, gospođa Butarel je od jutros krstarila galerijama tražeći spremu za ćerku koju je udavala. Oca su pitale za savet i tome nije bilo kraja ni konca. Porodica je posle svega najzad prispela u odeljenje za rublje, i dok se gospođica sva unela u temeljno razgledanje ženskih gaćica, majke je nestalo jer je i sama bacila oko na jedan steznik. Kad je gospodin Butarel, punokrvan debeljko, sav van sebe, ostavio ćerku da bi potražio ženu, pronađe je najzad u salonu za probe, gde mu ljubazno ponudiše da sedne. Ovi saloni bili su uzane odaje sa vratima od mutnog stakla, u koje muškarci, čak ni muževi, nisu imali pristup zbog preteranog osećanja pristojnosti direkcije. Prodavačice su otuda izlazile i brzo ulazile; i pored brzog zatvaranja vrata ipak je postojala mogućnost da se nazru figure žena u košuljama i podsuknjama, obnažena vrata i golih ruku, od gojaznih, čija se koža belela, do mršavih boje stare slonove kosti. Ceo red muškaraca sedeo je tu i čekao dosađujući se. Kad je gospodin Butarel shvatio da i on mora da čeka, sasvim otvoreno se naljutio, vičući da hoće da vidi svoju ženu, da zna šta se s njom događa i da ni u kom slučaju neće dopustiti da se svuče dok on ne bude prisutan. Uzalud su nastojali da ga smire: kao da je mislio kako se unutra događaju neprilične stvari. Gospođa Butarel je morala da iziđe, dok je gomila sa smehom to pretresala. Denizi tada pođe za rukom da prođe sa braćom. Sve žensko rublje, i ono donje belo rublje, koje se krije od tuđih pogleda, bilo je izloženo u više dvorana i raspoređeno u razna odeljenja. Jedno odeljenje zauzimali su steznici i turniri: šiveni steznici, sa dugačkim strukom, slični oklopima, a naročito steznici od bele svile s umecima u raznim bojama, koji su toga dana bili posebno izloženi: čitava vojska lutaka bez glave i nogu, u jednom redu postrojeni trupovi, grudi spljoštene pod svilom sa uzbudljivom pohotljivošću bogalja; a pored toga, na drugim stalcima, turniri od konjske dlake i pamučne tkanine proširivali su ove drške od metli u ogromne i isturene zadnjice čije su konture bile kao neke nepristojne karikature. Ali tada je počelo svlačenje naveliko, skidanje odeće koja je pokrivala prostrane prostorije, kao da se grupa lepih devojaka iz odeljenja u odeljenje svlačila do kao saten meke kože. Ovde su artikli finog rublja, bele manžetne i mašne, bele marame i okovratnici, veliki izbor lakih šljokica, bili kao bela pena koja je izvirala iz kutija i gomilala se kao sneg. Bilo je tu

košulja, prslučića, jutarnjih haljina, sobnih haljina od platna, nansuka, čipke, dugačkih belih haljina, širokih i lakih, koje su podsećale na prijatno lenstvovanje posle provedenih ljubavnih noći. Tada se pojavilo donje rublje koje je jedno za drugim padalo: beli žiponi raznih dužina, žipon koji se tesno pripija uz kolena i onaj sa šlepom čiji se kraj vuče po zemlji, plima žipona u koju su utonule noge; gaćice od perkela, platna, pikea, široke bele gaćice u kojima bi muška krsta mogla da igraju, najzad, košulje, noćne – do grla zakopčane, za dan – otvorene do grudi, koje su se držale samo na tankim naramenicama, košulje od prostog pamučnog platna, irskog platna, batista, belog i tankog kao veo, koji se od grudi spušta niz bokove; u odeljenju za devojačku spremu, u kome se videla intimna strana žene, počev od obične građanke, u jednostavnoj pamučnoj tkanini, do bogatašice, uvijene u čipku, nametljivo je bilo raspakovano rublje, svakom otvorena ložnica, čiju su skrivenu raskoš nabori, vezovi i valensijske čipke pretvarali u čulnu izopačenost ukoliko su više prelazili u skupu fantaziju. Žena se ponovo odevala, beo talas nagomilanog rublja ponovo se vraćao u treperavu tajanstvenost sukanja, još kruta košulja koju su uobličili prsti krojačice, gaćice bez topline, koje su još čuvale prevoje kartona, sav taj mrtvi perkal i batist, razbacan po tezgama, bačen, nagomilan, oživeće životom tela, mirisav i topao od daha ljubavi, posvećen i u noć utonuo beli oblak, čiji i najmanji drhtaj, ružičasti blesak kolena koji se pojavio iz tog belila, pustoši svetom. Bila je tu još jedna dvorana, u kojoj se belo žensko rublje puno požude završavalo čednim dečjim rubljem: nevinost, radost, ljubavnica u kojoj se budi majka, benkice od mekog pikea, dečje kapice od flanela, košuljice i vunene kapice male kao igračke, kaputići od kašmira, bele perine za novorođenčad, sve slično sitnoj kiši belog perja. – Znaš, to su one nabrane košulje – reče Žan, koji je bio van sebe od ushićenja među ovim ženskim rubljem i ovom gomilom ženskih krpa u koju je utonuo. U odeljenju za devojačku spremu Polin, čim ugleda Denizu, odmah pritrča. I pre no što saznade šta ova želi, tiho joj se obrati, vrlo uzbuđena zbog glasova koji su se pronosili robnom kućom. U njenom odeljenju dve prodavačice su se čak posvađale jer je jedna tvrdila da Deniz odlazi, dok je druga to poricala. – Ostaće s nama, glavu bih dala… Šta bi bilo sa mnom?

A kad Deniz odgovori da sutra odlazi, ova nastavi: – Ne, ne, vi to samo mislite, ali ja znam suprotno… Ta nije valjda! Sad kad imam bebu, treba da me postavite za pomoćnicu glavne prodavačice. Bože računa na to, draga moja. Polin se ubedljivo smešila. Potom joj predade šest košulja, a kad Žan reče da sada treba da odu po maramice, ona takođe pozva jednu služiteljku da ponese košulje i ogrtač koje je donela druga iz odeljenja konfekcije. Devojka koja se pojavi bila je gospođica De Fontenaj, koja se odskora udala za Žozefa. Ovo mesto služiteljke dobila je protekcijom, imala je široku crnu bluzu sa brojem od žute vune na ramenu. – Ispratite gospođicu – reče Polin. Zatim se nešto tiše obrati Denizi: – Zar ne? Biću pomoćnica glavne prodavačice, naravno! Šaleći se i sama, Deniz smejući se obeća. Ona siđe sa Pepeom i Žanom, zajedno sa služiteljkom. U prizemlju upadoše u odeljenje vunene robe, u jedan deo galerije potpuno zastrt belim moltonom i belim flanelom. Lijenar, koga je otac uzalud pozivao da se vrati u Anžer, razgovarao je s lepim Minjoom, koji je postao trgovački posrednik i bio dovoljno drzak da se izazivački pojavi u Ženskom raju. Sigurno su govorili o Denizi jer obojica zaćutaše i predusretljivo je pozdraviše. Uostalom, u svim odeljenjima kroz koja je prolazila prodavci su se uzbuđivali i klanjali u nedoumici zbog onoga što bi ona sutra mogla da postane. Šaputali su, zaključivali da je pobedila i klađenje ponovo uze maha. Stadoše da se klade u aržantejsko vino i prženu ribu. Da bi došla do maramica koje su se nalazile sasvim na kraju, Deniz se uputila u galeriju bele robe. Bela roba se nizala: bela pamučna roba, katuni, porheti, piketi, kaliko; bela roba od lakog prediva, nansuk, muslin, tarlatan; potom su sledila platna u ogromnim gomilama, pravilno složenim balama, kao kocke od tesanog kamena, platna gruba i fina, svih širina, beljena i nebeljena, od čistog lana, beljena na livadi; a zatim se to nastavljalo, ređala su se odeljenja za svaku vrstu rublja, rublje za domaćinstvo, stono rublje i rublje za poslugu, neprekidna lavina bele robe, krevetski čaršavi, navlake za jastuke, bezbroj vrsta ubrusa, stolnjaka, kecelja i kuhinjskih krpa. Pozdravljanju nije bilo kraja, stajali su u redu kad je Deniz prolazila, a Bože je pohitao do platnene

robe da joj se nasmeši kao dobroj vladarki ove kuće. Najzad, pošto je prošla kroz odeljenje za pokrivače, dvoranu okićenu belim zastavama, uđe u odeljenje za džepne maramice, čija je vešto smišljena dekoracija zadivljavala ljude: sve sami beli stubovi, bele piramide, beli dvorci, složena arhitektura sazdana isključivo od džepnih maramica, od finog batista, kambrejskog batista, irskog platna, kineske svile, sa inicijalima, rukom vezenih, čipkama opšivenih, sa šupljikavim porubom i utkanim šarama, ceo grad od belih beskrajno raznolikih cigala javljao se kao fatamorgana na belo usijanom nebeskom svodu istoka. – Kažeš još jedno tuce? – upita Deniz brata. – Marke šole, je li? – Tako je, kao ova – odgovori on pokazujući jednu džepnu maramicu iz paketa. Pribijajući se uz nju, kao nekada kada su umorni od puta stigli u Pariz, Žan i Pepe se nisu odvajali od njenih sukanja. Ogromne poslovne prostorije, u kojima se ona osećala kao kod kuće, najzad su ih sasvim zbunile, postali su njena senka i, dok se u njima nagonski budilo detinjstvo, tražili su zaštitu svoje majčice. Gledali su za njima, smeškali se ovoj dvojici odraslih momaka koji su u stopu jurili za ovom slabom i ozbiljnom devojkom: Žanu, koji se plašio iako mu je već izrastala brada, Pepeu u đačkoj uniformi, koji je bio van sebe; sve troje su bili podjednako plavi, zbog čega ih je, pri prolaženju kroz odeljenja, pratio šapat: – To su njena braća… To su njena braća. Međutim, dok je Deniz tražila nekog prodavca, dođe do jednog susreta. Mure i Burdonkl uđoše u galeriju; i baš kad šef, ne progovorivši, ponovo zastade pred devojkom, naiđoše gospođe Deforž i Gibal. Anrijet savlada drhtaj od koga joj je ustreptalo celo telo. Pogleda Murea, pogleda Denizu. I oni nju pogledaše, bila je to poslednja scena, nema, bez reči, uobičajeni kraj velikih ljubavnih drama, letimični pogledi izmenjeni u gužvi svetine. Mure se već udaljio, dok je Deniz u pratnji braće, tražeći još uvek nekog slobodnog prodavca, nestala udno odeljenja. U tom trenutku, pošto je u služiteljki koja je pratila Denizu poznala gospođicu De Fontenaj, sa žutim brojem na ramenu i podnadulom i bledožutom maskom služavke, Anrijet dade oduška svom srcu i razjareno reče gospođi Gibal: