Emile Zola - Kod ženskog raja

meseca polako povećavali, što je odlagalo onaj neminovni svršetak. Još su se uporno nadali i neprestano proricali skori bankrot Ženskog raja. – Pa šta – govorio bi on – još smo mladi… Pred nama je budućnost. – Na kraju, vrlo važno, ako si učinio ono što si hteo da učiniš – dodavala bi ona. – Samo da mi budeš zadovoljan, onda sam, srećo moja, i ja zadovoljna. Posmatrajući izlive njihovih nežnosti, Deniz bi se takođe raznežila. Strepela je, predosećajući onaj neizbežni slom, ali se više nije usuđivala da se u bilo šta meša. Ovde je potpuno shvatila moć nove trgovine i oduševila se najzad za ovu silu koja je preobražavala Pariz. Njeni pogledi su sazrevali i od onog preplašenog deteta, koje je jednog dana došlo iz Valonja, razvi se dražesna žena. Uostalom, uprkos svim tegobama i oskudicama u novcu, njen život je proticao prilično prijatno. Pošto bi ceo dan prestajala u dućanu, jurila bi kući da vidi šta je sa Pepeom; njega je srećom stari Bura, koji je tvrdoglavo ostao pri tome, dobro hranio. Imala je ona i drugih briga, kao pranje košulja, krpljenje, ne računajući galamu maloga od koje joj je glava pucala. Pre pola noći nikad nije zaspala, a nedelja je bila dan teških poslova: čistila je sobicu, sređivala svoje stvari i imala toliko posla da se često tek oko pet časova češljala. Nekada je izlazila, uzimala dete i s njim pešačila u pravcu Neja; njihovo gošćenje sastojalo se u tome da popiju čašu mleka kod nekog odgajivača stoke koji im je dozvoljavao da u dvorištu malo posede. Žan nije voleo ovakve izlete, dolazio je s vremena na vreme, uveče preko nedelje, a zatim, izgovarajući se nekim posetama, nestajao; novaca nije tražio, ali je tužna lica dolazio, tako da je njegova zabrinuta sestra ostavljala na stranu poneku paru za njega. To joj je bio sav luksuz. – Sto sua! – svaki put bi uzviknuo. – Uh, sto mu muka, strašno si dobra! Eto, baš ona žena trgovca hartijom… – Ćuti! – upadala mu je u reč Deniz. – Ne zanima me. On je, međutim, verovao da ga ona grdi samo zato što se on razmeće. – Kada ti kažem da je to žena trgovca hartijom… O, nešto divno!

Prošla su tri meseca. Opet dođe proleće. Deniz ne pristade da sa Polinom i Božeom još jednom ode do Žoenvila. Vraćajući se od Robinoovih, sretala ih je često u Ulici Svetog Roka. Za jednog od tih susreta Polin joj poveri da će se po svoj prilici udati za svoga ljubavnika; samo se još koleba jer u Ženskom raju nerado gledaju udate prodavačice. Ovaj plan o udaji iznenadi Denizu, ali ona se ne usudi da prijateljici bilo šta savetuje. Jednog dana, kad je Kolomban zaustavi u blizini vodoskoka, želeći da joj nešto ispriča o Klari – ova je baš tada prolazila trgom – Deniz je morala da pobegne jer ju je preklinjao da bivšu drugaricu pita da li bi htela da se za nj uda. Šta im je svima? Zašto se tako muče? Za sebe je mislila da je srećna što nikog ne voli. – Jeste li čuli šta je novo? – upita je jedne večeri trgovac kišobranima. – Ne, gospodine Bura. – Eto, oni lopovi kupiše hotel Divilar i… Sada sam opkoljen! U napadu besa od koga mu se kostrešila njegova bela griva, starac je mlatarao velikim rukama. – Ujdurma, da ne možeš da se snađeš – nastavi on. – Hotel je, izgleda, pripadao Kreditnoj banci za nekretnine i njen predsednik baron Artman prepustio ga je našem slavnom Mureu. I, eto, sad me drže zdesna, sleva i otpozadi; pogledajte, eto tako, kao što ja držim u ruci ovu jabučicu na štapu! Ovo je bilo tačno: dan ranije bio je potpisan prenos. Sada se činilo da će kućica starog Buraa, prikleštena između Ženskog raja i hotela Divilar i kao lastavičije gnezdo pripijena uz pukotinu zida, neodložno morati da bude smrvljena onoga dana kad veliki magazin prigrabi za sebe hotel, a taj dan je došao. Džin je zaokružavao ovu slabu zapreku, opkoljavao je gomilama robe, pretio da je proguta i da je usisa snagom svog džinovskog disanja. Bura je vrlo dobro osećao ovo stezanje usled koga je njegov dućan pucao. Pričinjavalo mu se kao da mu se dućan svakog dana smanjuje, strepeo je da će i sam biti progutan i da će sa svojim štapovima i kišobranima takođe dospeti na drugu stranu, toliko je u ovom trenutku tutnjala ova strašna mašina.

– Ej, čujete li ih? – povika on. – Zar ne biste rekli kao da nagrizaju zidove? I u podrumu i na tavanu, na sve strane ista cika testere koja seče malter… Ne mari, možda me neće zgužvati kao parče hartije. Ostaću ovde sve dok mi nad glavom ne sruše krov i kiša kao iz kabla ne pljusne po mom krevetu! Sve ovo događalo se baš tada kada je Mure starome Burau dostavio nove predloge: hteli su da mu povise cenu i otkupe dućan sa zakupninom za pedeset hiljada franaka. Ova ponuda još više razbesne starca i on ih odbi uz grdne psovke. Treba li ova fukara da pokrade ceo svet da bi za nešto što ne vredi ni deset platila pedeset hiljada franaka? I u ime časti i poštenja prema samom sebi, stari je ustao u odbranu svog dućana, kao što nevina devojka brani svoje poštenje. Deniz takođe primeti da je Bura svih petnaest sledećih dana bio stalno nečim zauzet. Grozničavo se muvao tamo-amo; premeravao zidove svoje kućice i kao pravi arhitekt posmatrao je sa sredine ulice. Zatim jednoga jutra dođoše radnici. Bila je u pitanju odlučna bitka, skovao je neki ludi plan prema kome bi, dajući ustupke modernoj raskoši, tukao Ženski raj na njegovom terenu. Kad ga potpuno obnovljena vide kako sija, mušterije će se vratiti u njegov dućan, kome su prigovarale da je vrlo mračan. Najpre su zapušili pukotine i okrečili fasadu, zatim su svetlozeleno obojili drvenariju na izlozima i ceo ovaj sjaj uveličali još i time što su i firmu pozlatili. Sve ovo progutalo je one tri hiljade koje je čuvao za crne dane. Čitava gradska četvrt bila je na nogama: dolazili su da ga vide u njegovoj raskoši kako se sav izbezumio pa je čak i svoje ponašanje izmenio. Međutim, u ovom sjajnom okviru i u ovom prijatnom dekoru, potpuno smušen, s velikom bradom i kosom, on se nije osećao kao svoj na svome. Prolaznici na suprotnoj strani ulice zastajali su u čudu kad bi ga videli kako živo mlatara rukama i delje drške za štapove. Trčkarao je tamoamo kao u nekoj groznici, strepeo da nešto ne isprlja i sve dublje zalazio u tu raskošnu trgovinu, kao u ponor u kome ništa nije razumevao. Kao i Robino, Bura je u međuvremenu objavio svoj ratni pohod protiv Ženskog raja. Pustio je u prodaju novi tip kišobrana, koji se tek mnogo kasnije pročuo. Raj je odmah usavršio ovaj pronalazak, a posle ovoga počela je borba za cenu. U njega se nađe jedan kišobran od kineskog satena sa čeličnom šipkom za franak i devedeset pet, povrh svega

neuništiv, kako je stajalo na reklami. Međutim, on je naročito želeo da konkurenta tuče svojim drškama od bambusove trske, drenovine, maslinovog drveta, mirte, španske trstike, ukratko svim vrstama drški koje mogu da se zamisle. Manje umetnički nastrojen, Raj je pridavao više značaja tkaninama, reklamirao svoje alpakinske tkanine, mohere, razne vrste serža i mekog tafta. I on odnese pobedu, dok je očajni starac stalno tvrdio da je umetnost propala, pa je stoga i dalje morao da delje drške za svoje lično zadovoljstvo i bez nade da će ih ikad prodati. – Za sve sam to sam kriv! – doviknu on Denizi. – Šta mi je trebalo da se i ja bavim ovim boflom od franak i devedeset i pet. Eto kuda čoveka mogu da zavedu nove ideje. Hteo sam da se ugledam na one razbojnike, pravo je ako i crknem. Jul je bio vrlo vruć. Deniz se mnogo mučila u tesnoj sobici, pod krovom od crepa. Stoga je, čim bi izišla iz radnje, uzimala Pepea od starog Buraa i, umesto da se popne s njim u sobu, odlazila u Tiljerije da se malo nadiše vazduha i ostajala tamo sve dok se park ne bi zatvorio. Kada se tako jedne večeri zaputila prema kestenima, zastade zaprepašćena: nekoliko koraka dalje neko je išao pravo k njoj i učini joj se da je prepoznala Itena. Srce joj jače zalupa. Bio je to Mure, koji je večerao na levoj obali i žurio da što pre pešice stigne do gospođe Deforž. Zbog naglog pokreta koji devojka učini u želji da se skloni, on je primeti. Počelo je da se smrkava, ali on je ipak poznade. – To ste vi, gospođice! Zbunjena što se udostojio da se zaustavi, Deniz ništa ne odgovori. Našavši se u neprilici u ulozi ljubaznog zaštitnika kojom se prikrivao, Mure se smešio. – Još uvek ste u Parizu? – Da, gospodine – izusti ona. Laganim pokretom ona htede da se izvuče i nastavi šetnju. Ali on se vrati i pođe s njom ispod tamnih senki velikih kestenova. Bilo je sveže, a negde u daljini deca su se kikotala terajući obruče. – To je vaš brat, zar ne? – upita on gledajući Pepea.

Zaplašen neobičnim prisustvom ovog gospodina, švrća je ozbiljno koračao pored sestre i držao je za ruku. – Da, gospodine – odvrati ona. Pocrvenela je setivši se onih strašnih Margeritinih i Klarinih izmišljotina. Mure je svakako razumeo otkuda ovo crvenilo jer živo dodade: – Slušajte, gospođice, moram da vam se izvinim… Mnogo bi me više radovalo da mi se ranije pružila prilika da vam kažem koliko žalim zbog one nepravde koju su vam učinili. Suviše su vas olako nabedili zbog nekog propusta… Najzad, nepravda je učinjena i hteo sam samo da vam saopštim da nam je svima danas vrlo dobro poznata vaša ljubav prema braći. Govorio je dalje vrlo učtivo i sa poštovanjem, na šta prodavačice Ženskog raja nisu bile navikle. Denizina zbunjenost bila je sve veća; srce joj se topilo od radosti. On je, dakle, znao da se nikome nije podala! Oboje su ćutali, a on je koračao pored nje podešavajući hod prema sitnim mališanovim koracima. Ispod gustih senki velikih stabala zamirala je daleka buka Pariza. – Mogu, gospođice, da vam ponudim samo neku zadovoljštinu – nastavi on. – Razume se, ako želite, da se nama vratite. Grozničavo i užurbano ona ga prekide: – Ne mogu, gospodine… Hvala vam ipak, zaposlila sam se na drugom mestu. On je to znao, pre kratkog vremena kazali su mu da radi kod Robinoa. Mirno i kao da razgovara s nekim sebi ravnim govorio joj je o njemu i odavao mu priznanje: mladić živa duha, ali suviše nervozan. Završiće katastrofalno, Gožan ga je uvukao u neki vrlo loš posao, u kome će obojica zaglaviti. Osvojena ovom iskrenošću, Deniz postade otvorenija i kao izdaleka nagovesti da je u borbi koja se odigrava između velikih robnih kuća i sitne trgovine ona na strani velikih robnih kuća; oduševljavala se, navodila primere, pokazala da poznaje problem i da je prožeta širokim i novim idejama. Očaran, on ju je zaprepašćen slušao, okretao se prema njoj i nastojao da joj u sve gušćoj tmini sagleda crte lica.

Bila je uvek ista, u jednostavnoj haljinici, ali iz njene skromne povučenosti izbijao je neki prodoran miris kome je on podlegao. Ova mala se već sigurno privikla na pariski vazduh i, eto, sada je već postala žena, bila je uzbudljiva, tako razumna, a pored toga imala je tako lepu i bujnu kosu. – Ako ste s nama – reče on smejući se – zašto onda ostajete s našim protivnicima? Čini mi se da su mi kazali da stanujete kod onog starog Buraa? – Neobično pošten čovek – prošapta ona. – Ne, ostavite to! Matora budala, ludak koji će me naterati da ga dovedem do prosjačkog štapa, a dao bih mu ceo imetak da ga skinem s vrata… Vama, pre svega, nije mesto kod njega, kuća mu je na zlu glasu, izdaje je osobama… On oseti da se devojka zbunjuje i požuri da doda: – Čovek može svuda da bude pošten i, ako nije bogat, još više vredi što je takav. Ćuteći napraviše još nekoliko koraka. Pepe je sve ovo pažljivo slušao, kao dete pre vremena sazrelo. S vremena na vreme pogledao bi sestru i čudio se što joj vrela ruka malo podrhtava. – Slušajte – veselo nastavi Mure – hoćete li da budete moj izaslanik? Želim sutra da povisim ponudu i predložim starom Burau osamdeset hiljada franaka. Najpre mu vi govorite o tome i recite mu da samoubilački postupa. Možda će vas poslušati jer se prema vama odnosi prijateljski, a vi ćete mu učiniti najbolju uslugu. – Pa neka bude – smešeći se odgovori Deniz. – Poruku ću preneti, ali sumnjam da ću uspeti. Ponovo utonuše u ćutanje. Više nisu imali jedno drugom šta da kažu. Jednog trenutka on htede nešto da kaže o stricu Bodiju, ali ućuta kad vide da joj je to neprijatno. Nastavili su dalje sa šetnjom i najzad stigoše do aleje koja je vodila u Ulicu Rivoli, gde se još dobro videlo. Kada napustiše senke drveća, bilo im je kao da su se naglo probudili. On shvati da je duže ne može zadržavati. – Laku noć, gospođice.

– Laku noć, gospodine. Ali on ni tada ne ode. Pogledavši gore, na uglu Ulice Alžir spazi osvetljene prozore gospođe Deforž, koja ga je čekala. Zatim pogled prenese na Denizu i kroz bledi suton je jasno vide: upoređena s Anrijetom, izgledala je vrlo jadno. Zašto mu je onda uzbudila srce? Neki ludi ćef… – Momčić je već umoran – nastavi on samo da još nešto kaže. – I ne zaboravite, zar ne, da vam je naša kuća uvek otvorena. Samo zakucajte, daću vam svako zadovoljenje koje zaželite. Laku noć, gospođice. – Laku noć, gospodine. Kada je Mure ostavi, Deniz opet zađe u gustu tminu ispod kestenova. Šetala je dugo i bez cilja između ogromnih stabala; krv joj je navaljivala u lice i u glavi joj je šumelo od uzburkanih misli. Pepe joj se i dalje vešao o ruku, izdužavao svoje sitne korake da bi je stigao. Bila je već zaboravila na njega kad on najzad reče: – Suviše brzo ideš, majčice. Ona tada sede na klupu i, kako se zamorilo, dete joj zaspa na krilu. Lutajući pogledima po gustoj tami, čvrsto ga je držala i pripijala na svoje devičanske grudi. Kada se sat kasnije vratila u Ulicu Mišodijer, lice joj je odražavalo njoj svojstveni mir razumne devojke. – Sto mu gromova – doviknu joj Bura čim je izdaleka ugleda. – Izveli su prepad. Onaj bandit kupio je moju kuću. Bio je van sebe i stojeći u dućanu mlatarao oko sebe tako besno da je pretila opasnost da porazbija izloge. – E, fukara jedna! Piše mi trgovac voćem. A znate li pošto je taj prodao moju kuću? Za sto pedeset hiljada, četiri puta više no što vredi! Jedan razbojnik više… Zamislite, kao izgovor poslužilo mu je ono moje ulepšavanje, i koristio je priliku što je baš sad kuća obnovljena. Kad misle da prestanu da se sa mnom sprdaju? Pomisao da je novac koji je utrošio na premazivanje i bojadisanje mogao da bude od koristi trgovcu voćem dovodila ga je u očajanje. Sada mu Mure postaje kućevlasnik, njemu će morati da plaća kiriju! Moraće kod svog omraženog konkurenta da stanuje. Pomisao na ovo još ga više razjari.

– Dobro sam čuo kad su probijali zid… Sad su baš ovde, dođe mi kao da jedu iz mog tanjira! I ceo dućan se zatrese od pesnice koja se sruči na tezgu, a kišobrani i suncobrani zaigraše. Izbezumljena, Deniz nije stizala da izusti nijednu reč. Stajala je kao ukopana i čekala kraj ovog napada, dok je Pepe od umora zaspao na stolici. Kada se Bura malo stišao, ona se reši da mu prenese Mureovu poruku. Starac je nesumnjivo bio ogorčen, ali njegov preterani gnev i ćorsokak u koji je upao mogli su da utiču na to da iznenadno popusti. – Upravo sam srela nekoga – započe Deniz. – Da, jednu inače vrlo dobro obaveštenu osobu iz Raja… Izgleda da će vam sutra ponuditi osamdeset hiljada… Strašno zaurlavši, on joj upade u reč: – Osamdeset hiljada! Osamdeset hiljada! Sad ni za milion! Ona pokuša da ga razumno ubedi, ali vrata se na dućanu otvoriše, ona zaćuta i, prebledevši, naglo ustuknu. Naišao je stric Bodi, bio je žut u licu i mnogo je ostario. Podboden njegovim dolaskom, Bura zgrabi svog komšiju za dugmeta na kaputu i, ne dopuštajući mu da dođe do reči, zagrme mu u lice: – Znate li da su toliko drski da mi nude osamdeset hiljada! Tako daleko su dogurali ti razbojnici! Misle da se ja prodajem kao prostitutka… Kupili su kuću i misle da me sad imaju! Svršeno je! E, oni je neće imati! Možda bih ja i popustio, ali pošto je njihova, neka samo pokušaju da je uzmu! – Vest je, dakle, tačna? – otegnutim glasom izusti Bodi. – To mi neki rekoše i stoga svratih da proverim. – Osamdeset hiljada! – ponovi Bura. – A zašto ne sto? Bunim se na tako velike pare. Šta misle oni, da će me naterati da s njihovim parama i ja počinim neki lopovluk? E, sto mu gromova, neće je imati! Nikada! Nikada! Shvatite. Želeći da o tome nešto kaže, Deniz prekide ćutanje: – Imaće je za devet godina kad istekne rok ugovora o zakupu.

Pa iako joj se ovde nalazio stric, preklinjala je starca da prihvati. Borba je postajala nemoguća, on je ustao protiv jače sile i bila bi prava ludost ne primiti čitavo bogatstvo koje mu se nudi. On je, međutim, i dalje odbijao. Nadao se da će za devet godina biti među mrtvima i da to neće doživeti. – Čujete li ovo, gospodine Bodi? – nastavi on. – Vaša sinovica je s njima, zadužili su je da me podmiti… Časna reč, udružila se s razbojnicima. Sve dotle stric se pravio kao da je ne vidi. Sada podiže glavu isto onako namćorasto kao na pragu svog dućana kad god je Deniz mimo njega prolazila. Okrenu se lagano i odmeri je, a debele mu usne zadrhtaše. – Znam – poluglasno odgovori. Zatim nastavi da je posmatra. Ganuta do suza, Deniz primeti da su ga brige mnogo izmenile. Dok ga je potajno mučila griža savesti što joj nije pritekao u pomoć, on je možda razmišljao o teškim časovima života kroz koje je ona prolazila, a pogled mu pređe na Pepea koji je spavao usred ove bučne diskusije, i on se razneži: – Deniz – dobaci joj bez uvijanja – navrati sutra s malim da nešto prezalogajimo… Žena i Ženevjev zamolile su me da te pozovem ako te negde sretnem. Deniz pocrvene i zagrli ga. A kad on ode, srećan zbog ovog izmirenja, čika Bura mu doviknu: – Urazumite je, ima u njoj nečeg dobrog… Što se mene tiče, kuća može i da se sruši, mene ćete naći pod njenim ruševinama. – Naše kuće se već ruše, komšija – sumorno dodade Bodi. – Svi ćemo u njima propasti!

VIII Za sve to vreme celom gradskom četvrti pronosili su se glasovi o velikom putu koji će se proseći od nove opere do Berze, pod nazivom Ulica 10. decembra. Rešenja o eksproprisanju bila su dostavljena, dve ekipe radnika za rušenje već su se s oba kraja okomile na prokop; jedna je u Ulici Luja Velikog rušila stara zdanja, a druga je obarala tanke zidove nekadašnjeg Vodviljskog pozorišta; čuli su se udarci pijuka koji su se sve više približavali; u ulicama Šoazel i Mišodijer vladalo je uzbuđenje zbog kuća osuđenih na smrt. Ovim prosecanjem trebalo ih je u roku od petnaest dana izbaciti iz utrobe ovog prostranog, bučnog i suncem obasjanog prokopa. Međutim, u još većoj meri ovaj deo grada uzbuđivali su radovi započeti na Ženskom raju. Govorilo se o ogromnom proširenju, o neobično velikim poslovnim prostorijama, čije će tri fasade izlaziti na ulice Mišodijer, Nev Sen Ogisten i Monsinji. Mure je, tako se govorilo, zaključio ugovor sa baronom Artmanom, predsednikom Kreditne banke za nekretnine, i on će zauzeti ceo blok ovih zgrada, izuzev buduću fasadu u Ulici 10. decembra, u kojoj je baron hteo da sazida konkurenciju hotelu Grand. Na sve strane Raj je otkupljivao ugovore o zakupu, dućani su zatvarani, stanari iseljavani; u opustelim kućama, u oblaku kreča i maltera, armija radnika počela je s novim preuređenjima. Sam u ovom opštem metežu, nepomičan i netaknut, stajao je uzani kućerak starog Buraa, držeći se uporno i čvrsto među zidovima načičkanim zidarima. Sutradan, kad Deniz sa Pepeom krenu stricu Bodiju, ulica je upravo bila zakrčena redom dvokolica iz kojih su pred bivšim hotelom Divilar istovarivali cigle. Sumorna pogleda, stojeći na pragu dućana, stric je sve ovo posmatrao. Ukoliko se Ženski raj proširivao, utoliko se činilo da se Stari Elbef smanjivao. Devojka je primetila da su izlozi još prljaviji, još uži i teskobniji ispod polusprata s okruglim tavanskim prozorima. Na dućanu je stari natpis zelene boje izbledeo usled memle, a iz cele njegove, kao olovom premazane i očerupane fasade zjapila je velika beda. – Tu ste – reče Bodi. – Čuvajte se! Izgaziće vas.

U dućanu Deniz oseti da joj se srce ponovo steže. I ovog puta učini joj se još mračniji, još učmaliji u svom propadanju; prazni uglovi pretvorili su se u mračne jame, prašina je prekrila tezge i rafove, dok se neki miris, kao iz šalitrom zasutog podruma, širio iz bala čohe koje se nisu pomerale s mesta. Za blagajnom, kao u nekom usamljenom kutku u koji niko nije zalazio da ih uznemirava, sedele su neme i nepomične gospođa Bodi i Ženevjev. Mati je porubljivala krpe za sudove. S rukama na krilu, ćerka je gledala uprazno. – Dobro veče, strina – reče Deniz. – Presrećna sam što vas opet vidim; ako sam vas što uvredila, molim da mi oprostite. Vrlo uzbuđena, gospođa Bodi je zagrli. – Jadna moja kćeri – odvrati ona – kad drugih briga ne bih imala, bila bih veselija. – Dobro veče, sekice – nastavi Deniz poljubivši prva Ženevjevu u obraz. Ova se kao iza sna trže. Uzvrati joj poljupce ne izustivši ni reči. Zatim obe žene uzeše Pepea koji je pružao ručice. I tako se izmiriše. – E, pa dede, već je šest sati, da sednemo za sto – reče Bodi. – Što nisi dovela Žana? – Trebalo je da dođe – zbunjena promuca Deniz. – Baš jutros sam ga videla, izričito mi je obećao… Ah, ne treba ga čekati, poslodavac ga je sigurno zadržao. Naslućivala je neke vanredne pustolovine i želela da ga unapred opravda. – E, pa onda hajdemo za sto – ponovi stric. Okrenuvši se zatim ka mračnoj pozadini dućana, on uzviknu: – Kolombane, možete zajedno s nama večerati. Niko neće doći. Deniz nije primetila pomoćnika. Strina joj objasni kako su bili primorani da otkažu drugom pomoćniku i prodavačici. Poslovi su išli tako loše da je Kolomban bio dovoljan, a i on je satima ostajao bez posla, trom i dremajući otvorenih očiju.

Uprkos dugim letnjim danima, u trpezariji je gorelo gasno osvetljenje. Dok je ulazila, Denizu prođe laka jeza jer joj hladnoća, koja je izbijala iz zidova, zapljusnu ramena. Zateče opet onaj isti okrugli sto, pribor za jelo postavljen na mušemi, prozor kroz koji su dopirali vazduh i svetlost iz neke zagađene jame u dvorištu. I sve ovo, kao i sam dućan, učini joj se još mračnije i žalosnije. – Tata – reče Ženevjev u neprilici zbog Denize – hoćete li da zatvorim prozor? Ovde nešto zaudara. On nije ništa osećao. Samo se začudi. – Ako ti čini zadovoljstvo, zatvori ga – najzad odgovori. – Samo, ostaćemo bez vazduha. Unutra je zaista bilo vrlo zagušljivo. Bila je to obična porodična večera. Posle čorbe od povrća, pošto je služavka poslužila kuvanu govedinu, stric neizbežno navede razgovor na ljude preko puta. U početku je bio vrlo trpeljiv i dopuštao sinovici da drukčije misli. – Ti si, zaista, potpuno slobodna da braniš kuće ovih skorojevića. Svako ima svoje mišljenje, kćeri moja… Pošto ti se nisu zgadili kad su te onako gadno najurili, znači da imaš jakih razloga da ih voliš. E pa vidiš, ako bi se tamo opet vratila, ja ti neću zameriti… Zar ne, od nas joj niko neće zameriti. – O, ne – prošapta gospođa Bodi. Odmerenim tonom, isto onako kako je to obrazložila kod Robinoovih, Deniz iznese svoje razloge: logičan razvoj trgovine, potrebe modernog vremena, veličina ovog novog stvaralaštva i najzad sve viši standard stanovništva. Razrogačenih očiju, stisnutih usana, Bodi ju je slušao s upadljivo napregnutom pažnjom u želji da je shvati. A kad ona završi, on zavrte glavom. – Sve su to obmane. Trgovina je trgovina i preko toga se dalje ne može. O, dopuštam da imaju uspeha, i to je sve. Dugo sam mislio da će slomiti kičmu; da, to sam očekivao, bio sam strpljiv, sećaš se? E, pa dobro, izgleda mi da se danas samo lopovi bogate, dok pošten svet skapava za plotom… Eto, dokle smo dogurali, primoran sam da se priklonim pred činjenicama. I priklanjam se, bože moj, priklanjam…

Prigušivani bes sve više ga je podilazio. Odjednom zamahnu viljuškom: – Ali Stari Elbef nikad neće ustuknuti! Slušaj, to sam rekao starom Burau: „Komšija, vi paktirate sa šarlatanima, vaša mackanja su sramota.“ – De, jedi – upade mu u reč gospođa Bodi, preplašena što se toliko razjario. – Čekaj, želim da moja sinovica sazna za moju parolu… Slušaj ovo, kćeri moja: ja sam ti kao ova boca, ja ne mrdam. Oni uspevaju, gore po njih! Ja se bunim, to je sve. Služavka donese teleće pečenje. On ga drhtavim rukama raseče; pošto ga oči više nisu dobro sluzile, nije mogao tačno da odmeri parčiće. Svest o porazu oduzimala mu je onu raniju samouverenost nekad uglednog poslodavca. Pepe je zamišljao da se stric ljuti: trebalo ga je primiriti nudeći mu odmah slatkiše, biskvite koji su stajali pred njegovim tanjirom. Spustivši glas, stric pokuša da razgovara o nečem drugom. Za časak nabaci nešto o rušenju kuća, pohvali Ulicu 10. decembra, čije će prosecanje sigurno oživeti trgovinu u ovom delu grada. Odavde se opet vrati na Ženski raj, sve ga je vodilo tamo kao neka bolesna opsesija. Od kreča su već istruleli, ništa ne prodaju otkako teretna kola sa građevinskim materijalom zakrčuju ulicu. Uostalom, bilo bi smešno praviti se velikim na silu boga; mušterije će izgubiti, a zašto ne i parisku pijacu? I uprkos molećivim pogledima i nastojanjima njegove žene, sa građevinskih radova pređe na podatke o prometu robne kuće. To je nepojmljivo! Za nešto manje od četiri godine oni su pet puta povećali svoj promet: njihov godišnji promet nekad osam miliona, prema poslednjem inventaru, popeo se na četrdeset. To je, najzad, ludost, nešto dosad neviđeno i protiv čega je nemoguće boriti se. Neprestano su se proširivali, imaju sad hiljadu nameštenika, najavljuju dvadeset i osam odeljenja. Brojka od dvadeset i osam odeljenja naročito ga je izbacivala iz koloseka. Nesumnjivo, neka je trebalo pojačati, ali sva ostala bila su potpuno nova: na primer, odeljenje nameštaja i pariskih artikala. Ko to razume? Pariski artikli! Ti ljudi zaista nemaju ponosa, završiće s prodajom ribe. Praveći se da ceni Denizino mišljenje, ipak je završio time što joj je očitao lekciju.

– Otvoreno govoreći, braniti ih ne možeš. Kad bih ja svojoj trgovini sukna dodao neko odeljenje šerpi? A? Kazala bi da sam poludeo… Priznaj bar da ih ne ceniš. Shvatajući da su bilo kakvi razlozi suvišni, osećajući se vrlo neprijatno, devojka se samo nasmeši. On nastavi: – Po svemu, ti si s njima. O njima više ni reči jer ničemu ne vodi da se zbog njih svađamo. To bi bilo i previše da se još postave između mene i moje porodice… Vrati im se ako hoćeš, ali ti zabranjujem da mi puniš uši pričama o njima! Zavlada tišina. Ranija žestina pređe mu u bolećivo mirenje sa sudbinom. Pošto su se u teskobnoj, plinom zagrevanoj sobi gušili, služavka morade ponovo da otvori prozor; memljiv zadah iz dvorišta zapahnu sto. Iznesoše pržen krompir. Služili su se polako, bez reči. – Gle! Pogledaj ono dvoje – nastavi Bodi pokazujući nožem na Ženevjevu i Kolombana. – Pripitaj ih da li ga oni vole, taj tvoj Ženski raj. Jedno kraj drugoga, na uobičajenom mestu na kome su se dvaput svakog dana već dvanaest godina sastajali, Kolomban i Ženevjev spokojno su jeli. Nijedne reči nisu izustili. S izrazom preterano tupe dobrodušnosti, činilo se da on iza spuštenih trepavica krije u sebi neki unutrašnji plamen od koga sav izgara, dok se ona, pognuta pod bujnom kosom, sve više povlačila u sebe, kao da je izjeda neka potajna boljka. – Protekla godina bila je strašna – objašnjavao je stric. – Trebalo je odložiti njihovo venčanje… Ali ne zbog ćefa, pripitaj ih malo šta oni misle o tvojim prijateljima. Da ga odobrovolji, Deniz postavi pitanje ovim mladim ljudima. – Baš ne mogu da ih volim, sestrice – odvrati Ženevjev. – Ali budi bez brige, ne mrze ih svi. Pogledala je na Kolombana koji je zamišljeno valjao mrvice hleba. Kad na sebi oseti devojčin pogled, ovaj besno osu: – Prljava piljarnica!… Sve goli lopov!… Sve u svemu, prava kuga za našu četvrt!

– Čujete li ga! Čujete li ga! – klicao je ushićen Bodi. – Evo jednog koga nikad neće imati! Hajde, ti si poslednji, takav se više ne rađa! Ozbiljna i izmučena, Ženevjev nije skidala očiju s Kolombana. U dušu mu je prodirala, dok se on uzbuđivao, zasipao grdnjama. Uznemirena i ćutljiva, gospođa Bodi je išla od jednog do drugog, kao da je u svemu ovome naslućivala neku novu nesreću. Od nekog vremena užasavala ju je tuga njene kćeri, osećala je da umire. – U dućanu nema nikog – izusti najzad, napuštajući sto i želeći da okonča ovaj prizor. – Pogledajte, Kolombane, učinilo mi se da sam nekog čula. Završili su i digli se. Bodi i Kolomban otidoše da porazgovaraju s nekim posrednikom koji je došao da preuzme porudžbine. Gospođa Bodi povede Pepea da mu pokaže neke slike. Služavka brzo pospremi sto, a Deniz, gledajući u dvorište, zaboravi se kraj prozora i okrenuvši se primeti Ženevjevu na istom mestu s očima uprtim u mušemu još mokru od sunđera. – Ti zbog nečeg patiš, sestro? – upita je ona. Zaokupljena mislima koje su stalno navirale i posmatrajući uporno pukotine na mušemi, devojka ništa ne odgovori. Zatim jedva podiže glavu, zagleda se u lice puno saosećanja koje se nagnulo prema njoj. Svi su dakle otišli? Šta radi ona na ovoj stolici? I odjednom je zagušiše jecaji, glava joj klonu na sto. Plakala je natapajući suzama rukav. – O, bože, šta ti je? – uzbuđena uzviknu Deniz. – Hoćeš li da ga zovnem? Ženevjev je grčevito uhvati za ruku. Zadržavala ju je i mucala: – Ne, ne, ostani… O, samo da ne sazna mama! Za tebe mi je svejedno, ali ostali, ostali ne! To je nešto jače od mene, kunem ti se. To je zato što sam potpuno sama… Čekaj, bolje mi je, ne plačem više. I krize su se ponavljale, a njeno slabačko telo treslo se kao u jakoj groznici. Kao da joj je gusta crna kosa bila preteška na potiljku. Dok je svoju bolnu glavu trljala o sklopljene ruke, ispade joj ukosnica, kosa se rasu po vratu i zavi ga u tamu. Iz straha da ne skrene pažnju, Deniz tiho pokuša da je uteši. Raskopča je i kad je vide mršavu kao mučenicu, u duši

je zabole; sirota devojka imala je slabačke grudi kao devojčica, senka od device koju je nagrizla anemija. Obema rukama Deniz joj skupi kosu, onu divnu kosu koja kao da joj je ispijala život; zatim, da bi joj bilo lakše i da bi imala malo više vazduha, čvrsto je splete. – Hvala ti, tako si dobra – reče Ženevjev. – O, nisam baš debela, zar ne? Bila sam punija, ali sve je otišlo… Zakopčaj mi haljinu, mama će mi videti ramena. Skrivam ih koliko god mogu više… O, bože, nije mi dobro, nije mi dobro. U međuvremenu kriza se stišavala. Sedela je sva slomljena na stolici i netremice posmatrala svoju sestru od strica pa je posle kraćeg ćutanja zapita: – Istinu mi kaži, da li on nju voli? Deniz oseti kako joj rumen obliva obraze. Bilo joj je potpuno jasno da je reč o Kolombanu i Klari, ali ona se naoko iznenadi. – Ko to, mila? Ženevjev s nevericom odmahnu glavom. – Nemoj da me lažeš, molim te. Učini mi tu uslugu da već jednom budem s tim načisto… Osećam da ti treba da znaš. Da, ti si se udružila s tom ženom, videla sam kako te Kolomban u stopu prati i kako ti nešto šapuće. Preko tebe joj je slao poruke, zar ne? O, smiluj mi se, kaži mi pravu istinu, kunem ti se da će mi to pomoći. Nikad dotada Deniz se nije našla u takvoj nedoumici. Pred ovim uvek ćutljivim detetom, koje je sve naslućivalo, ona obori oči. Pa ipak prikupi snage da je još jednom obmane. – Ali on tebe voli! Jednim pokretom Ženevjev tada izrazi svoje očajanje. – Dobro, nećeš da mi kažeš… Uostalom, svejedno mi je, videla sam ih. On stalno izlazi na pločnik da je vidi, a ona se odozgo smeje kao neka bludnica… Potpuno je sigurno da se negde napolju sastaju. – To ne, kunem ti se! – zaboravljajući se uzviknu Deniz, poneta željom da je bar na taj način uteši.

Devojka duboko uzdahnu. Blago se osmehnu. Potom će jedva čujno, kao bolesnik koji se ne oporavlja: – Želela bih času vode… Oprosti što te uznemiravam. Eno tamo, u ormančiću. I dok je ova držala bocu, ona popi čašu naiskap. Rukom je sklanjala Denizu koja se bojala da joj ne pozli. – Ne, ne, pusti me, stalno sam žedna. I noću ustajem da pijem. Posle ovoga ponovo zaćuta. Zatim nastavi tiho: – Kad bi ti znala, već deset godina ja sam se pomirila s mišlju o udaji. Nosila sam još kratke suknje, a Kolomban mi je već bio namenjen… A onda, ne sećam se više kako se sve to obrnulo. Budući da smo živeli zajedno, uvek zatvoreni jedno pored drugoga, a da se nikada nismo rastajali, morala sam najzad da u njemu pre vremena vidim svog muža. Ni sama nisam znala da li ga volim, bila sam mu žena i to je sve. A danas, on hoće da ode drugoj! O, srce mi se cepa. Vidiš, to je bol za koji nisam znala. On mi je u grudima i u glavi, svu me prožima, ubija me. Oči joj zasuziše. Deniz, čije se oči takođe orosiše, zapita: – Da li strina nešto sluti? – Da, mama nešto sumnja, mislim… Što se tiče tate, on ima isuviše briga, ali odlažući venčanje on ne zna kakvu mi brigu zadaje… Mama me je često zapitkivala o tome. Ona se brine što me vidi kako venem. Sama nikada nije bila otporna, često mi je govorila: „Jadna kćeri, nisam te čvrstu ni rodila.“ I još nešto, u ovim dućanima se uopšte ne raste. Mora da je primetila da sam najzad suviše smršala… Pogledaj moje ruke, zar je to shvatljivo? Drhtavom rukom dohvati opet bocu. Sestra htede da je spreči da pije. – Ne, vrlo sam žedna, pusti me. Začu se Bodijev povišen glas. Meka srca, Deniz tog časa kleknu i sestrinski zagrli Ženevjevu. Ljubila ju je, klela joj se da će sve biti dobro, da će se udati za Kolombana, da će ozdraviti i biti srećna. Odjednom se naglo diže. Zvao ju je stric.

– Žan je ovde, siđi. Bio je zaista Žan, sav užurban, došao je na večeru. Kada mu rekoše da je osam sati već prošlo, on se zablenu. Nemoguće, baš sad je otišao od gazde. Našališe se s njim, nesumnjivo je krenuo preko Vensenske šume. Ali čim mu pođe za rukom da priđe sestri, on joj tiho šapnu: – Neka mala pralja nosila je rublje… Pogodio sam kola na sat. Daj mi sto sua. Za časak izađe, vrati se da večera jer gospođa Bodi nipošto nije dozvolila da ode a da nešto ne prezalogaji. Ćutljiva i povučena kao i obično, pojavi se Ženevjev. Kolomban je upola dremao za tezgom. Veče, koje su oživljavali samo stričevi koraci s jednog kraja praznog dućana na drugi, proteče tužno i sporo. Bila je zapaljena samo jedna gasna svetiljka i sa niske tavanice padala je tama, kao što se punim lopatama crna zemlja baca u raku. Prođe nekoliko meseci. Deniz je skoro svakog dana dolazila u posetu da bar za trenutak razvedri Ženevjevu. Međutim, kod Bodijevih je žalost bila sve veća. Građevinski radovi preko puta zadavali su im stalnu brigu, tako da su svoju nesreću još teže osećali. Pa čak kad bi se za trenutak nečemu i ponadali, iznenada obradovali, samo jedan tresak dvokolica pretovarenih ciglama, klesanje kamenoresca ili običan uzvik nekog zidara bili su dovoljni da im sve to odmah pomute. Uostalom, ceo ovaj kraj proživljavao je isti potres. Oko gomila dasaka kojima su bile zakrčene tri ulice razvijala se bučna i grozničava delatnost. Mada se arhitekt koristio već postojećom konstrukcijom, da bi je preuredio, on ju je na sve strane probijao i na zemljištu gde su se nalazila dvorišta podizao glavnu galeriju prostranu kao crkva, koja je kroz posebna glavna vrata na sredini fasade trebalo da iziđe na Ulicu Nev Sen Ogisten. U prvo vreme bilo je velikih teškoća da se izgradi suteren pošto su naišli na propuštanje kanala i nasutu zemlju punu ljudskih kostiju. Zatim je obližnje kuće živo zainteresovalo kopanje bunara od stotinu metara, čiji bi kapacitet trebalo da iznosi pet stotina litara vode u minutu. Zidovi su već sada bili podignuti do prvog sprata, zidarske skele, drvene i gvozdene konstrukcije zatvarale su ceo ovaj prostor; bez prekida su se čuli škripanje dizalica koje su podizale tesani kamen, bučno istovarivanje gvozdenih nosača, povici mase

radnika praćeni udarcima pijuka i čekića. Ali, iznad svega, ljude je najviše zaglušivalo treštanje mašina: sve je pokretala para, koja je oštrim šištanjem parala vazduh, dok se od najmanjeg povetarca dizao oblak krečne prašine i kao snežna padavina zasipao susedne krovove. U očajanju Bodijevi su gledali kako ova prašina nemilosrdno svuda prodire i uvlači se kroz najbolje zatvorenu drvenariju, prlja tkanine u dućanu, dopire sve do njihovih kreveta, a pomisao da je i udišu, da će od nje najzad umreti, trovala im je život. Stanje se u međuvremenu još više pogoršavalo. Iz straha da posao neće završiti o roku, arhitekt se u septembru odluči na noćni rad. Bile su montirane jake električne svetiljke i buka više nije prestajala: ekipe su se smenjivale, čekići se nisu zaustavljali, mašine su neprestano šištale, stalna i podjednako zaglušna buka kao da je nosila i sejala kreč. Van sebe, Bodijevi su, štaviše, bili primorani da se odreknu počinka, tresli su se čak i u svojim posteljama, i čim bi ih umor savladao, ova buka je predstavljala tešku moru. Zatim, kad bi bosonogi ustajali da se primire i kad bi podigli zavese, bili bi uvek zapanjeni slikom Ženskog raja koji je duboko u noć plamsao kao neka ogromna kovačnica koja je kovala njihovu propast. Sredinom upola podignutih zidova, u kojima su zjapili probijeni otvori, električne svetiljke su bacale velike snopove plavog i zaslepljujućeg svetla. Izbijalo je dva, zatim tri i onda četiri sata izjutra. I dok je sva gradska četvrt spavala dubokim snom, na gradilištu, koje je mesečina učinila još većim i koje je zbog toga izgledalo ogromno i fantastično, vrvele su tamne senke bučnih radnika, koji su, posmatrani sa strane, gestikulirali na još svežoj krečnoj belini novopodignutih zidova. Čika Bodi je govorio: sitnoj trgovini u obližnjim ulicama još jednom je zadan strašan udarac. Uvek kad bi Ženski raj osnivao nova odeljenja, dolazilo je do likvidiranja okolnih sitnih trgovaca. Zlo se širilo, čulo se da propadaju najstarije trgovačke kuće. Gospođica Taten, koja je imala radnju platna u Pasažu Šoazel, upravo je pala pod stečaj; rukavičar Kinet s teškom mukom je izdržao šest meseci; krznari Vanpuj morali su da daju pod zakup deo svojih poslovnih prostorija; a ukoliko su se Bedore i sestra, trgovci pletenom robom u Gajonovoj ulici, još odupirali, to je zato što su, po svoj prilici, grickali nekada stečenu rentu. Ovim odavno predviđenim stečajevima pridružili su se i ostali: odeljenje pariskih artikala ugrožavalo

je Delinjijera, temperamentnog debeljka, trgovca dečjim igračkama u Ulici Svetog Roka, dok je odeljenje nameštaja pogađalo Pijoove i Rivoarove, čije su radnje čamile u mračnom Pasažu Svete Ane. Postojala je, štaviše, bojazan da trgovca dečjim igračkama udari kap jer, videći da Ženski raj reklamira novčanike sa trideset odsto rabata, on se nije smirivao. Staloženiji, trgovci nameštajem naoko su ismevali trgovce pamučnim tkaninama koji su se mešali u prodaju stolova i ormana, ali su ih mušterije već napuštale jer je izgledalo da će uspeh tog odeljenja biti ogroman. Svršeno je, trebalo je saviti šiju: posle ovih i ostali će biti pometeni, i više nije bilo razloga da razne vrste trgovina ne budu jedna za drugom oterane sa svojih tezgi. Sad je već jutrom i večerom hiljadu nameštenika dolazilo i odlazilo i na Gajonovom trgu pravilo tako dug red da se svet zaustavljao da ih posmatra kao što se gleda defile nekog puka. Desetak minuta pločnici su bili zakrčeni, a pred vratima svojih dućana sitni trgovci su razmišljali kako da prehrane jednog jedinog trgovačkog pomoćnika. Pri poslednjem inventarisanju ove velike robne kuće, brojka od četrdeset miliona prometa takođe je uzbunila okolinu. Praćena uzvicima zaprepašćenja i gneva, ona se širila od kuće do kuće. Četrdeset miliona, ko bi to pomislio? Istina, s ogromnim troškovima i praksom niskih cena, njihova čista dobit iznosila je svega nešto preko četiri odsto. Ali sto šezdeset hiljada franaka dobiti bila je ipak lepa svota, a kad su obrtali toliki kapital, mogli su da se zadovolje sa četiri odsto. Govorilo se da se Mureov ranije uložen kapital, onih prvih pet stotina hiljada franaka, uvećan svake godine za ukupan prihod, koji je danas iznosio otprilike četiri miliona, obrnuo preko tezgi u robi deset puta. Kad se ponekad posle ručka pred Denizom upuštao u računicu, zureći u svoj prazni tanjir, Robino je za trenutak ostajao pogružen: bila je u pravu, stalno obnavljanje kapitala predstavljalo je nepobedivu snagu moderne trgovine. Gord i gluv kao kamen međaš, jedini je Bura poricao i nije hteo da shvati ove činjenice. Lopovska banda, to je sve! Lažovi, protuve koje će jednog lepog dana pokupiti u nekom jarku! Bodijevi su se, međutim, i protiv svoje volje da u navikama Starog Elbefa ništa ne menjaju, trudili da i sami konkurišu. Pošto mušterije više nisu dolazile k njima, oni su se preko posrednika potrudili da dođu do njih. U to vreme živeo je na pariskoj pijaci neki posrednik koji je imao veze sa

svim velikim krojačima i, kada je hteo da ih zastupa, spasavao je male trgovačke radnje tkanina i flanela. Po sebi se razume da su se svi otimali o njega i on je postajao sve uticajnija ličnost; i Bodija, pošto se s njim dugo cenkao, zadesi nesreća da se ovaj pogodi sa Matinjonom iz Ulice Kroa de Pti Šan. Jedan za drugim, dva druga posrednika ga pokradoše, a neka treća poštenjačina nije radila ništa. Bilo je to lagano umiranje, bez potresa, stalno opadanje poslova, gubljenje jedne po jedne mušterije. I dođe dan kad obaveze postadoše teške. Sve do tada živeli su od nekadašnje ušteđevine, a sad počeše da se zadužuju. Užasnut brojem potpisanih menica, Bodi se u decembru reši na najtežu žrtvu; odlučivši se da iz toga nešto izvuče, on prodade svoj letnjikovac u Rambujeu, koji ga je zbog stalnih opravki stajao mnogo novaca i čiji mu stanari čak ni kiriju nisu plaćali. Ova prodaja uništila je jedini san njegova života, srce mu je zbog toga krvarilo kao nad gubitkom nekog najmilijeg. Morao je da ustupi za sedamdeset hiljada ono što je njega stajalo preko dvesta hiljada. Bio je još srećan što je našao Lomove, svoje susede, koje je želja da povećaju svoje imanje naterala na ovo. Sa sedamdeset hiljada franaka moći će da održe kuću još neko vreme. Uprkos ovim neuspesima, misao o borbi ponovo se rađala u njemu: sad bi se, možda, sa sređenim stanjem moglo pobediti. One nedelje kad isplatiše sumu, Lomovi zaželeše da večeraju kod Starog Elbefa. Gospođa Oreli stiže prva; trebalo je sačekati blagajnika koji je zakasnio zato što je celo popodne bio zauzet muzikom; što se tiče mladog Albera, on je prihvatio poziv, ali se nije pojavio. Veče, uostalom, proteče mučno. Provodeći dane u učmalosti svoje teskobne trpezarije, Bodijevi s teškom mukom podneše promenu koju su uneli Lomovi, kao porodica u rasulu i sklona slobodnom životu. Uvređena suviše dostojanstvenim držanjem gospođe Oreli, Ženevjev nije otvorila usta, dok joj se Kolomban divio, drhteći i pretpostavljajući da ona gospodari Klari. Uveče, pre nego što su pošli na spavanje, kad je gospođa Bodi već bila u krevetu, Bodi je još dugo šetao po sobi. Vreme je bilo blago, jugovina sa lapavicom. Mada su prozori bili zatvoreni i zavese spuštene, ipak se sa građevine preko puta čula tutnjava mašina. – Znaš na šta mislim, Elizabet? – reče on na kraju. – Uzalud su ovi Lomovi nagomilali mnogo para, više volim da sam u svojoj nego u njihovoj koži… Doduše, sve im polazi za rukom. Žena je, čini mi se,

pričala kako je ove godine zaradila dvadeset hiljada franaka, što joj je omogućilo da mi oduzme moju jadnu kuću. Nije važno, kuće više nemam, ali ja bar ne sviram na jednom, a ti ne švrljaš na drugom kraju. Ne, vidiš, oni ne mogu biti srećni. Još je mnogo patio zbog podnete žrtve, bio kivan na ljude koji su kupili njegov san. Kad se primakao postelji mlatarajući rukama, nagnu se nad ženu; a zatim, vrativši se prozoru, za trenutak je zaćutao i osluškivao buku na gradilištu. I ponavljao je stare optužbe, očajničke jadikovke o novim vremenima: to se još nikada nije videlo, trgovački pomoćnici zarađuju sad više od pravih trgovaca, a blagajnici kupuju imanja od poslodavaca. Stoga se sve ruši, porodice više nema, živi se u hotelu, umesto da se pošteno živi i jede u svojoj kući. Na kraju završi proričući da će kasnije mladi Alber sa glumicama proćerdati posed u Rambujeu. Gospođa Bodi ga je slušala, glava joj je ležala na jastuku i bila je toliko bleda da joj je lice izgledalo kao krpa. – Platili su ti – izusti ona tiho. Bodi odjednom zaneme. Oborivši oči, on prošeta po sobi još nekoliko trenutaka. Zatim nastavi: – Istina je, platili su mi, a posle svega njihov novac vredi isto koliko i svaki drugi… Bilo bi smešno baš tim novcem podići radnju. O, samo da nisam tako star i umoran! Nasta poduže ćutanje. Trgovca suknom zaokupiše neki magloviti planovi. Odjednom, gledajući u tavanicu i ne okrećući glavu, žena progovori: – Jesi li u poslednje vreme nešto primetio na svojoj ćerki? – Ne – odgovori on. – E, ona me malo brine… Sve je bleđa, kao da očajava. Stajao je pored kreveta i bio iznenađen. – Gle, a zašto? Ako je bolesna, trebalo bi da to kaže. Sutra treba pozvati lekara. Gospođa Bodi se nije micala. Posle duže pauze i razmislivši malo, ona reče:

– Mislim da bi trebalo svršiti sa tom udajom za Kolombana. On je pogleda, zatim nastavi da šeta. Priseti se nekih činjenica. Zar je moguće da mu se zbog pomoćnika ćerka razboli? Toliko ga, dakle, voli da ne može da čeka? I s ove strane još jedna nesreća! Ovo ga je utoliko više uznemiravalo što je o tom braku imao određeno mišljenje. U sadašnjim uslovima on ga nikada ne bi dozvolio. Pa ipak, zbog ove brige postade blaži. – Pa dobro – reče najzad. – Razgovaraću s Kolombanom. I ne rekavši više ni reči, on nastavi sa šetnjom. Uskoro se ženine oči sklopiše, spavala je bleda kao da je mrtva. On je i dalje šetao. Pre no što je i sam legao, razmaknu zavese i pogleda: na drugoj strani ulice, kroz razjapljene prozorske otvore nekadašnjeg hotela Divilar, videlo se gradilište po kom su se vrzmali radnici u blistavilu električnih svetiljki. Već sutradan izjutra Bodi povede Kolombana u tesnu prostoriju na međuspratu. Sinoć je već smislio šta će mu reći. – Mladiću – započe on – ti znaš da sam prodao imanje u Rambujeu. To će nam omogućiti da zadamo smrtonosan udarac… Ali, pre svega, želeo bih da malo s tobom porazgovaram. Mladić, koji se kao pribojavao ovog razgovora, zbunjeno je čekao. Sitne oči na širokom licu žmirkale su, a usta bila otvorena, što je bilo znak njegove krajnje zbunjenosti. – Slušaj dobro – nastavi trgovac suknom. – Kada mi je čiča Oškorn ustupio Stari Elbef, radnja je napredovala, i on ju je nekada preuzeo od starog Finea u dobrom stanju. Poznate su ti moje ideje: mislio sam da bi bilo vrlo gadno kad bih svojoj deci ovu porodičnu zaostavštinu ostavio smanjenu: stoga sam tvoje venčanje sa Ženevjevom stalno odlagao… Tako je, bio sam tvrdoglav, nadao sam se da ću ponovo vratiti nekadašnje blagostanje, hteo sam da ti pokažem trgovačke knjige i da ti kažem: „Gledaj, one godine kada sam došao, prodalo se toliko i toliko sukna, ove godine kad odlazim, prodalo se za deset ili dvadeset hiljada franaka više…“ Sve u svemu, razumeš, bila je to zakletva koju sam sebi dao, posve prirodna želja da sam sebi pokažem da radnja u mojim rukama nije nazadovala. Činilo bi mi se, inače, da od vas kradem.

Od uzbuđenja glas ga je izdavao. Obrisa se maramicom da se pribere, pa upita: – Ništa ne kažeš? Kolomban zaista nije znao šta da kaže, odmahivao je glavom, nešto iščekivao, bio sve nemirniji, misleći da pogađa na šta je gazda ciljao. Svadbu je trebalo obaviti u najkraćem vremenu. Kako odbiti? Nikada ne bi imao snage za to. A ona druga, ona o kojoj je noću sanjao, dok mu je telo u požaru strasti gorelo tako da se, iz straha da od toga ne umre, go bacao na pod. – Danas – nastavi Bodi – pare koje su tu mogu da nas spasu. Stanje se svakodnevno pogoršava, ali ulažući krajnje napore, možda… Smatrao sam, najzad, za potrebno da ti to kažem. Sve ćemo staviti na kocku. Ako nas pobede, to će nas pokopati. Samo, jadniče moj, vaše venčanje biće zasad ponovo odloženo jer ja ne želim da vas same pustim u tu gužvu. Bilo bi isuviše podlo, zar ne? Kolombanu laknu i on sede na trube moltona. Noge su mu još podrhtavale. Strahovao je da ne pokaže svoju radost i udarajući se po kolenima oborio je glavu. – Ništa ne kažeš? – ponovi Bodi. Ne, on ništa nije govorio, nije imao šta da kaže. Tada trgovac čohom lagano nastavi: – Bio sam siguran da će te to ožalostiti… Treba da si hrabar. Rastresi se malo, ne budi tako utučen. Shvati, pre svega, moj položaj. Zar mogu da vam obesim o vrat takav kamen? Umesto da vam ostavim dobar posao, možda bih vam ostavio stečaj. Ne, samo su pokvarenjaci spremni na takve podvale. Doduše, ja želim samo vašu sreću, ali nikad me niko neće primorati da radim protiv svoje savesti. Lomeći se u protivrečnostima kao čovek koji je hteo da ga drugi shvate iako govori uvijeno i kome su ruke vezane, on je još dugo govorio. Krajnje poštenje, pošto je obećao ćerku i dućan, primoravalo ga je da oboje preda u dobrom stanju, bez gubitaka i dugova. Samo, on je bio sit svega, breme mu je izgledalo suviše teško, a iz njegovih smušenih reči izbijalo je

preklinjanje. Na usnama su mu se reči u još većoj meri zaplitale, očekivao je od Kolombana zanos, krik srca koji nije dolazio. – Znam ja dobro – progunđa on – da su stari bez strasti… S mladima se štošta razbukti. Oni u sebi nose plamen, to je prirodno… Ali, ne, ne… Časti mi, ne mogu! Ako bih vam popustio, kasnije biste mi prebacivali. Sav uzdrhtao, on zaćuta; i pošto mladić nije dizao glavu, on ga posle mučnog ćutanja po treći put zapita: – Ništa ne kažeš? Ne gledajući u njega, Kolomban najzad odgovori: – Nema šta da se kaže. Vi ste gospodar, pametniji ste od svih nas. Kad vi to tražite, čekaćemo, trudićemo se da budemo razumni. Bilo je svršeno. U Bodiju je još neprestano tinjala nada da će mu se on baciti u zagrljaj kličući: „Oče, odmorite se, na nas je red da se borimo, dajte nam dućan takav kakav je da napravimo čudo, da ga spasemo.“ On ga potom pogleda, postide se, optuži sam sebe što je hteo da obmane svoju decu. U njemu se budilo ono staro manijačko poštenje sitnog trgovca; ovaj oprezni mladić bio je u pravu jer u trgovini nema osećanja, postoje samo cifre. – Zagrli me, mladiću moj – reče on na kraju. – Rešeno je, o ženidbi više ni reči za godinu dana. Iznad svega treba misliti na ozbiljne stvari. Uveče, u spavaćoj sobi, kad je gospođa Bodi pripitala muža o ishodu razgovora, ovaj se ponovo uzjoguni da sam lično povede borbu do istrebljenja. Kolombana uveliko pohvali: solidan mladić, staložen u svojim idejama, vaspitan na dobrim načelima, nesposoban da se, na primer, kao oni mangupi iz Raja, šali sa mušterijama. Ne, to je pošteno, od soja, taj ne špekuliše s trgovinom kao što se špekuliše na berzi. – Kada će se obaviti venčanje? – zapita gospođa Bodi. – Kasnije – odvrati on – kada budem u stanju da održim obećanje. Ona se ne pokrenu i samo reče: – Naša ćerka će zbog toga umreti. Gnevan, Bodi se ipak savlada. Svisnuće ako ga budu stalno tako uzrujavali. Da li je on za to kriv? Voli on svoju ćerku i spreman je za nju i

svoj život dati, ali ipak ne može da učini da radnja napreduje kad više ne može da napreduje. Trebalo bi da se Ženevjev urazumi i strpi do boljeg završetka poslovne godine. Dođavola! Kolomban ostaje tu, niko joj ga neće ugrabiti. – Neverovatno! – ponavljao je on. – Tako dobro vaspitana devojka! Gospođa Bodi više ništa ne reče. Ona je nesumnjivo naslućivala da Ženevjev trpi zbog ljubomore, ali nije se usuđivala da te patnje poveri mužu. Ona posebna ženska stidljivost stalno ju je ometala da s njim zapodene razgovor o osetljivim pitanjima ljubavi. Kad on primeti da je ućutala, sav svoj bes okrenu protiv ljudi na suprotnoj strani, stiskao je pesnice u praznom prostoru u pravcu gradilišta, na kome su baš te noći snažnim udarcima čekića postavljali gvozdene nosače. Deniz je nameravala da se vrati u Ženski raj. Uvidela je da su Robinoovi primorani da smanje osoblje i da ne znaju kako da joj otkažu. Ukoliko su želeli da se održe, morali su da rade sve sami; uporan u svojoj osveti, Gožan je produžavao kredite, čak je obećao da će im naći sredstva, ali njih je obuzimao strah, hteli su da pokušaju sa štednjom i organizacijom. Već petnaest dana Deniz je osećala da se pred njom ustežu, pa je prva morala da progovori i saopšti da je na drugom mestu našla posao. Svima je laknulo, vrlo uzbuđena, gospođa Robino je zagrli uveravajući je da će za njom uvek žaliti. Zatim, kad devojka na njihovo pitanje odgovori da će se vratiti Mureu, Robino preblede. – Imate pravo – žustro uzviknu. Bilo je mnogo teže saopštiti ovu novost starom Burau. Pa ipak, Deniz je morala da mu otkaže i strahovala je jer mu je bila duboko zahvalna. Baš u to vreme, u potpunoj huci i buci susednog gradilišta, Bura nije prestajao da se ljuti; kola sa građevinskim materijalom zakrčivala su mu ulaz u dućan; pijuci su udarali o njegove zidove; sve, i kišobrani i štapovi, poigravalo je od lupe čekića. Činilo se da će se kućerak, koji se uporno držao među ovim ruševinama, sav raspasti. Ali od svega je bilo najgore to što je arhitekt, da bi povezao već postojeća odeljenja robne kuće s odeljenjima koja će se smestiti u bivšem hotelu Divilar, planirao da ispod kućice, koja ih je razdvajala, prokopa prolaz. Pošto je ova kuća pripadala konzorcijumu Mure i kompanija i ugovor o zakupu predviđao da zakupac

mora da pristane na opravke, jednog dana pojaviše se radnici. Starog Buraa zamalo ne udari kap. Nije li bilo dovoljno već to što su ga tako sa svih strana pridavili, sleva, zdesna, s leđa? Trebalo je još da ga zgrabe za noge i pod njim požderu zemlju! Najurio je zidare i poveo parnicu. Radovi na opravkama, neka bude! Ali to su bili radovi na ulepšavanju. U ovom delu grada su mislili da će on parnicu dobiti, ali se nisu mogli u to zakleti. Proces je u svakom slučaju pretio da ce potrajati, ljudi su se vrlo interesovali za ovaj beskrajni dvoboj. Onog dana kada se Deniz posle svega odlučila da mu otkaže, Bura se upravo vratio od advokata. – Zamislite – uzviknu on – sada kažu da kuća nije čvrsta i nastoje da dokažu kako je potrebno pojačati temelje… Pa dabome, dozlogrdilo im je da je svojim prokletim mašinama drmusaju. Ne bi bilo čudo ako se i sruši! Zatim kad mu je devojka saopštila da odlazi i da se sa hiljadu franaka plate vraća u Raj, on se zaprepasti toliko da svoje stare i drhtave ruke diže prema nebu. Od uzbuđenja se srušio na stolicu. – Vi! Vi! – promuca on. – Naposletku, samo ja, samo ja ostajem! Zaćutavši za trenutak, on zapita: – A mališan? – Vratiće se gospođi Gras – odgovori Deniz. – Ona ga je mnogo volela. Ponovo ućutaše. Više bi volela da je besneo, grdio, lupao pesnicama; srce joj se kidalo zbog ovog utučenog i slomljenog starca. Međutim, on je polagano dolazio k sebi i ponovo počeo da viče: – Hiljadu franaka, to, bogme, nije naodmet… Svi ćete otići tamo. Odlazite, ostavite me samog! Potpuno samog, Čujete li! Ostaće samo jedan koji nikada neće saviti šiju. I recite im da ću dobiti parnicu pa makar dao poslednju košulju! Tek krajem meseca trebalo je da Deniz ode od Robinoa. Još jednom se videla s Mureom i sve je bilo uređeno. Kad se jedne večeri vraćala kući, u prolazu je zaustavi Deloš, koji ju je vrebao u jednoj kapiji. Bio je sav srećan, saznao je za veliku novost, cela robna kuća o tome govori, pričao je on. I veselo joj ispriča razne spletke po odeljenjima.

– Možete misliti kakva lica prave one gospođe iz konfekcije. Za časak zastade i potom nastavi: – Zbilja, sećate li se Klare Priner. Izgleda, dakle, da će je šef imati… Razumete li? Pocrveneo je, a ona potpuno bleda kriknu: – Gospodin Mure! – Čudan ukus, zar ne? – nastavi on. – Žena slična konju… Mala prodavačica rublja, koju je prošle godine dvaput imao, bila je bar lepuškasta. Najzad, njegova stvar. Vrativši se kući, Deniz oseti malaksalost, sigurno zbog toga što se naglo penjala. Nalaktila se na prozor, pred očima joj se ukaza Valonj, pusta ulica sa pločnikom obraslim mahovinom, koju je još kao dete gledala iz svoje sobe, i ona zažele da ponovo živi tamo, da nađe utočište u zaboravu i palanačkom miru. Pariz ju je uznemiravao, mrzela je Ženski raj i više nije znala zbog čega je uopšte pristala da se vrati tamo. Sigurno će opet patiti, i već je bolovala od neke nepoznate boljke posle Delošovih priča. Bez ikakvog razloga suze joj grunuše na oči i primoraše je da se skloni s prozora. Dugo je plakala, pa ipak, pribra nešto hrabrosti da dalje živi. Sutradan, u vreme ručka, kad ju je Robino poslao da posvršava neke poslove, prolazeći pored Starog Elbefa, ona otvori vrata primetivši da je Kolomban sam u dućanu. Bodijevi su ručali, u maloj trpezariji čulo se zveckanje viljušaka. – Uđite – reče pomoćnik. – Za ručkom su. Reče mu da ćuti, povuče ga u stranu i zatim će tiše: – Htela bih da porazgovaram s vama… Zar nemate srca? Zar ne vidite da vas Ženevjev voli i da će je ta ljubav oterati u smrt? Drhtala je celim telom i opet ju je tresla sinoćna groznica. On je bio toliko uzbuđen i zaprepašćen ovim iznenadnim napadom da ne nađe nijednu reč. – Slušajte – nastavi ona – Ženevjev zna da vi volite drugu. To mi je rekla i očajno je jecala… Ah, siroto dete! Laka je kao perce, kažem vam!

Da ste samo videli te tanke ručice! Da čovek zaplače… Slušajte, ne smete dopustiti da tako propada! Potpuno van sebe, on najzad progovori: – Ali ona nije tako bolesna, preterujete… Ja, ja ne vidim… Najposle, njen otac odlaže svadbu. Deniz nemilosrdno razgoliti ovu laž. Osećala je da bi se stric ipak odlučio kad bi mladić i najmanje nastojao. Što se tiče Kolombanovog čuđenja, ono nije bilo namešteno: u stvari, on nikada nije primetio Ženevjevino lagano umiranje. Za njega je ovo bilo vrlo neprijatno otkriće. Sve dok ovo nije saznao, on ništa nije imao sebi da prebaci. – A sve zbog koga? – nastavi Deniz. – Zbog neke žene koja je niko i ništa! Vi i ne znate koga volite? Sve dosad nisam htela da vas žalostim i često sam izbegavala vaša stalna zapitkivanja… Eto, ona ide sa svakim, ruga vam se i nikad neće biti vaša, ili ćete je, onako usput, imati jedanput, kao i ostali. On ju je slušao bled kao krpa i na svaku reč, koju mu je kroz stisnute zube tresnula u lice, usne bi mu malo zadrhtale. Postade okrutnija i sve više je padala u vatru a da toga nije bila svesna. – Sve u svemu – ote joj se poslednji krik – ako baš želite da znate, ona ide s gospodinom Mureom! Glas je izdade i ona preblede više od njega. Oni se pogledaše. Zatim on promuca: – Volim je. Deniz se zastide. Zbog čega je ovako razgovarala s ovim mladim čovekom i zašto se toliko žestila? Zanemela je. Ta jednostavna reč, kojom joj on odgovori, odjeknu u njenom srcu kao neki daleki zvuk zvona koji je zagluši. „Volim je“, „volim je“, i to se dalje širilo: bio je u pravu, nije mogao da se oženi drugom. Kad se okrenu, na pragu trpezarije spazi Ženevjevu. – Ćutite! – dobaci mu brzo. Ali bilo je kasno, Ženevjev je sigurno sve čula. Nije bilo ni kapi krvi u njenom licu. Na vratima se pojavi gospođa Burdle, jedna od poslednjih

vernih mušterija Starog Elbefa, gde je uvek nalazila solidnu robu; povodeći se za modom, gospođa De Bov je odavno prešla Raju, čak ni gospođa Marti, zavedena izlozima preko puta, nije više dolazila. Ženevjev je morala da priđe mušteriji da bi je bezbojnim glasom upitala: – Gospođa nešto želi? Gospođa Burdle je htela da pogleda flanele. Kolomban skide jednu trubu iz rafa, a Ženevjev pokaza tkaninu, i tako se oboje, hladnih ruku, nađoše jedno pored drugog iza tezge. U međuvremenu, poslednji napusti trpezariju stari Bodi, došavši za ženom, koja je sela za blagajnu. U prvi mah se nije mešao u prodaju, nasmešio se Denizi, stao i pogledao gospođu Burdle. – Nije baš naročito lep. Pokažite mi nešto solidnije – reče ova. Kolomban izvuče drugu trubu. Za trenutak ućutaše. Gospođa Burdle pogleda tkaninu. – Šta to staje? – Šest franaka, gospođo – odgovori Ženevjev. Mušterija se naglo trže. – Šest franaka! Oni preko puta imaju isto po pet. Bodijevo lice neprimetno se zgrči. Nije izdržao da se učtivo ne umeša. Gospođa se sigurno vara, ovaj artikal treba da se prodaje po šest i po franaka i nemoguće je da ga daju po pet. Reč je sigurno o nekom drugom artiklu. – Ne, ne – ponovi ona s upornošću malograđanke koja uobražava da se u to razume. – Tkanina je ista, a možda je i punija. Diskusija postade žučnija. Sav zelen od besa, Bodi se trudio da ostane nasmejan. Ogorčenje protiv Raja gušilo ga je u grlu. – Zaista – reče najzad gospođa Burdle – morate me bolje poslužiti, inače ću i ja, kao i ostale mušterije, otići preko puta. I sav drhteći od dosad uzdržanog besa, on se izbezumi i viknu: – U redu, idite preko puta! Vrlo uvređena, ona se odmah diže i ne osvrnuvši se krenu, dobacivši:

– To ću i učiniti, gospodine. Svi se zaprepastiše. Gazdina žestina sve ih zapanji, štaviše, i sam je bio zbunjen i sav se tresao zbog onog što je rekao. Reč mu se naprosto omakla kao eksplozija dugo sakupljanog jeda. Skamenjeni, opuštenih ruku, Bodijevi su gledali za gospođom Burdle koja je prelazila preko ulice. Bilo je kao da im sreću odnosi sa sobom. A kad ona laganim korakom uđe kroz glavni ulaz Raja i kad videše kako njena prilika nestade u svetini, učini im se kao da se nešto od njih samih otkide. – Još jedna koju nam preoteše – progunđa trgovac suknom. Zatim se okrenu Denizi jer je saznao za njeno zaposlenje: – I tebe su ponovo primili… Idi, ne zameram ti. Jači su jer imaju novac. Nadajući se da Ženevjev nije čula Kolombana, Deniz joj istog trenutka šapnu: – On te voli, budi vedrija. Devojka joj tiho i bolnim glasom odgovori: – Zašto me lažeš? Gledaj, on ne može da se uzdrži a da ne pogleda gore… Sigurna sam da su mi ga oteli kao što nam i sve drugo otimaju. I sede na klupu iza blagajne pored majke. Po svemu sudeći, ova je naslutila novi udarac koji je devojci zadan jer je tužno gledala čas u ćerku, čas u Kolombana, najzad zaustavivši pogled na Raju. I zaista, sve su im oteli: ocu imanje, majci dete na samrti, kćeri muža na koga je čekala deset godina. Gledajući ovu na smrt osuđenu porodicu, Deniz, čije je srce bilo puno saosećanja, za trenutak se poboja da je i sama zao čovek. Zar i ona ne pomaže mašinu koja će uništiti ove sirotane? Pa ipak, kao da je neka nepoznata sila nosi, osećala je da ne čini nikakvo zlo. – Ah, koješta – hrabreći samog sebe nastavi Bodi – nećemo valjda zbog toga poumirati. Kada izgubiš jednu mušteriju, dođu druge dve… Slušaj, Deniz, imam ovde sedamdeset hiljada franaka zbog kojih će taj tvoj Mure imati nekoliko neprospavanih noći… Ej, vi tamo, ne pravite lica kao da vam je sve pokopano!

Pa ipak, ne pođe mu za rukom da ih razvedri, i sam utonu u neku tupu utučenost; i svi su kao prikovani i omađijani oplakivali svoju nesreću i piljili u ono čudovište. Radove su privodili kraju, skidali su skele sa fasade i odjednom se ukazalo celo lice ogromne zgrade belih zidova, sa širokim svetlim izlozima. I upravo tada, duž pločnika osposobljenog za saobraćaj, pred ekspedicijom je stajalo osam kola, koja su momci tovarili jedna po jedna. Na suncu, čija se jedna zraka uvukla u ulicu, svetlucali su kao ogledala zeleni panoi sa žutim i crvenim šarama i bacali zaslepljujuće odbleske sve do Starog Elbefa. U crno obučeni i primerna držanja, kočijaši su pritezali konje u divnoj opremi, koji su tresli srebrnastim đemovima. A svaki put kad su neka kola bila natovarena, po kaldrmi je odjeknulo bučno tandrkanje od koga su se tresli susedni dućančići. Pred ovim pobedničkim defileom, koji su dvaput dnevno morali da podnose, kidalo se srce Bodijevima. Otac, koji se pitao kuda otiče ova neprekidna bujica robe, izgledao je potpuno oronuo, dok je majka, bolesna zbog ćerkinih patnji, očiju punih suza, i dalje gledala ne videći ništa.

IX Jednog ponedeljka, četrnaestog marta, Ženski raj je svečano otvorio svoje nove poslovne prostorije velikom izložbom letnjih noviteta, koja je trebalo da traje tri dana. Napolju je duvao oštar severac i prolaznici, iznenađeni ovim povratkom zime, žurno su prolazili i zakopčavali svoje kapute. Za to vreme u susednim dućanima je vrilo od uzbuđenja; uza sama prozorska stakla videla su se bleda lica sitnih trgovaca, zauzetih prebrojavanjem prvih kola što su se zaustavljala pred novim glavnim ulazom u Ulici Nev Sen Ogisten. Visok i dubok kao crkveni portal, ovaj ulaz, uokviren skulpturama i bezbrojnim drugim ukrasima, među kojima su se Industrija i Trgovina držale za ruke, bio je natkriven nastrešnicom čija je sveža pozlata obasjavala pločnike kao snop sunčeve svetlosti. Zdesna i sleva pružale su se bleštave bele fasade, zaokretale u ulice Monsinji i Mišodijer i zapremale ceo blok, izuzev onu stranu s Ulice 10. decembra na kojoj je Kreditna banka za nekretnine nameravala da nešto gradi. Kad bi sitni trgovci pogledali uz ovu građevinu sličnu kasarni, ugledali bi kao na dlanu gomile robe kroz stakla koja su išla od prizemlja do drugog sprata, I ova ogromna kocka, ovaj gorostasni bazar, zaklanjao im je nebo i činilo im se da je do njega krivica što za svojim hladnim tezgama cvokoću od studeni. Dajući poslednja uputstva, Mure se nalazio ovde još od šest časova. U sredini, u produženju glavnih ulaznih vrata, pružala se prostrana galerija od jednog kraja zgrade do drugog, sleva i zdesna nalazile su se dve uže galerije, jedna s Ulice Monsinji, druga s Ulice Mišodijer. Dvorišta, pretvorena u hale, natkrili su staklom, a iz prizemlja su vodile gore gvozdene stepenice, dok su gvozdeni mostovi povezivali po dva sprata. Arhitekt, slučajno inteligentan mlad čovek, koji se oduševljavao za sve što je novo, upotrebio je kamen samo za prizemlje i stubove na uglu, zatim je ceo kostur podigao od gvožđa, dok su sklop balvana i greda podupirali stubovi. Svodovi i unutrašnji pregradni zidovi bili su od cigala. Svuda se dobilo u prostoru, vazduh i svetlost ulazili su slobodno, a publika se nesmetano kretala ispod smelo projektovanih glavnih nosača velikog raspona. Sagrađena za ženske mušterije, ovo je bila solidna i prijatna katedrala moderne trgovine. Dole u središnjoj galeriji, iza restlova kraj

vrata, bilo je mašni, rukavica, svile; u galeriji Monsinji bilo je belo i šareno platno iz Ruana, a u galeriji Mišodijer galanterija, pletena, suknena i vunena roba. Zatim su na prvom spratu dolazili: konfekcija, rublje, šalovi, čipke i nova odeljenja, dok su na drugi sprat prebacili posteljno rublje, ćilime, tkanine za nameštaj, predmete koji zapremaju mnogo prostora i kojima se teško rukuje. U to vreme bilo je trideset i devet odeljenja sa hiljadu osam stotina nameštenika, među kojima dve stotine žena. I tu, u bučnoj vrevi visokih od metala konstruisanih lađa, živeo je ceo jedan svet. Mureova jedina strast bila je da potčini ženu. Hteo je da ona u njegovoj kući caruje, njoj je podigao ovaj hram da bi njom potpuno ovladao. Sva njegova taktika bila je u tome da je svojom ljubaznom pažnjom opije, da njenim strastima trguje i da njena uzbuđenja iskoristi. Stoga je danju i noću razbijao glavu da pronađe nešto novo. Želeći da nežnijim ženama uštedi zamaranje od penjanja po spratovima, napravio je dva lifta presvučena somotom. Posle toga je otvorio bife u kome su besplatno služeni voćni sokovi i biskviti, čitaonicu, veličanstvenu galeriju, bogato i raskošno ukrašenu, u kojoj je čak priređivao i izložbe slika. Ali njegova najznačajnija zamisao, kad su bile u pitanju žene, sastojala se u tome da zadobije majku pomoću deteta: sve je preduzimao, špekulisao njihovim osećanjima, osnovao odeljenja za dečake i devojčice i u prolazu zaustavljao majke nudeći bebama lutke i balone. Bila je to genijalna ideja, ovaj poklon u balonima koje je delio svakoj mušteriji, crveni baloni od finog kaučuka na kojima je krupnim slovima bila ispisana firma robne kuće i koji su lebdeći u vazduhu pronosili ulicama ovu upadljivu reklamu. Reklama je imala naročito veliku moć. Na kataloge, oglase i prospekte Mure je trošio tri stotine hiljada franaka godišnje. Prilikom puštanja u prodaju letnjih noviteta, razdelio je dve stotine hiljada kataloga, od kojih je pedeset hiljada, namenjenih inostranstvu, bilo prevedeno na sve jezike. Ilustrovao ih je, takođe, crtežima i dodao uzorke nalepljene na listove. Izlozi su bili krcati robom, Ženski raj je padao celom svetu u oči, preplavivši zidove, novine, sve do zavesa u pozorištu. Otvoreno je govorio da je žena bespomoćna pred reklamom i da joj neminovno naseda. Postavljao joj je, pored toga, još lukavije zamke i kao neki veliki moralista vršio nad njom analize. Pronašao je da se ona ne može odupreti kupovini jevtine robe i kad smatra da će napraviti unosan posao, kupuje i ono što joj

nije potrebno; na ovom zapažanju zasnovao je ceo sistem snižavanja cena i, veran načelu brzog obrtanja robe, neprestano obarao cene nekurentnoj robi prodajući je radije sa gubitkom. Zatim je još dublje prodro u dušu žene i izmislio „vraćanje robe“, remek-delo jezuitskog navođenja na zlo. „Uzmite samo, gospođo, pa ako vam se ne svidi, vi ćete nam robu vratiti.“ Žena koja bi se dotle opirala, odjednom bi našla neko opravdanje i mogućnost da počini ludost: kupovala je mirne savesti. Tako su „vraćanje robe“ i snižavanje cena postali klasičan oblik trgovine. Međutim, u unutrašnjem uređenju poslovnih prostorija Mure se pokazao kao majstor kome nije bilo premca. Postavio je zakon da nijedan kutak Ženskog raja ne sme da ostane prazan: svuda je zahtevao buku, masu, život; jer život, imao je običaj da kaže, privlači, stvara i umnožava život. Iz ove zakonitosti izveo je niz praktičnih zaključaka. Trebalo je, pre svega, da se publika već pri ulasku gura i čovek je već s ulice morao da dobije utisak da je ovde izbila pobuna; ovu gužvu je postizao na taj način što je pri ulazu izlagao restlove, rafove i korpe krcate robom u bescenje, tako da se svetina okupljala, zakrčivala ulaz i svako je mogao da pomisli da je robna kuća dupke puna, dok je, u stvari, često bila poluprazna. Znao je da vrlo vešto duž galerija prikrije odeljenja koja katkad nisu imala mnogo posla, kao odeljenje šalova leti i finog cica zimi, okružavao ih življim odeljenjima i nastojao da se u opštoj vrevi ne primećuju. Sam je smislio da na drugi sprat smesti odeljenja ćilima i kućnog nameštaja u kojima su mušterije bile ređe a koja bi u prizemlju stvarala strašnu prazninu i delovala hladno. Da je imao mogućnosti, proveo bi ulicu kroz svoju robnu kuću. Mure je, međutim, doživeo krizu u svom nadahnuću. Kada je u subotu uveče poslednji put izvršio letimičan pregled priprema za početak velike prodaje određene za ponedeljak, na čemu se radilo već mesec dana, odjednom mu sinu da raspored odeljenja, koji je sam odobrio, vise ne odgovara. Bio je to, u stvari, sasvim logičan raspored: tkanine na jednoj, konfekcija na drugoj strani, onaj dosledan red koji je trebalo da omogući mušterijama da se lakše snađu. Još nekada, u zbrci tesnog dućana gospođe Eduen, maštao je o ovakvom rasporedu, ali sad kad ga je ostvario, pokolebao se. Odjednom je počeo vikati da sve treba ponovo razmestiti. Ostalo im je svega četrdeset i osam časova, a jedan deo robne kuće trebalo

je, u stvari, preseliti. Preplašeno, uzmuvano osoblje moralo je da provede dve noći i ceo dan u nedelju u ovoj strašnoj gužvi. Štaviše, i u ponedeljak izjutra, sat pre otvaranja, još nije sva roba bila na svom mestu. Direktor je po svoj prilici poludeo, više niko ništa nije shvatao, zavladalo je opšte preneraženje. – Hajde, požurimo – dovikivao je miran i svestan svoje genijalnosti. – Kostime treba odneti gore. Je li japanski porculan stavljen na odmorište glavnog stepeništa? De, još malo, deco, pa ćete odmah videti šta znači prava prodaja! Već od ranog jutra i Burdonkl se nalazio ovde. Kao ni ostali, ni on više nije ništa razumevao i s izrazom nespokojstva gledao je direktora. Znajući kako bi u ovako odsudnim trenucima mogao da bude dočekan, nije se usuđivao da ga bilo šta pita. Pa ipak se reši i obazrivo ga zapita: – Zar je uoči izložbe trebalo sve ovako tumbe okrenuti? Mure najpre sleže ramenima i ništa ne odgovori, a kada se ovaj odvaži da pitanje ponovi, on planu: – Zar da se sve mušterije naguraju u jedan ugao? Bila bi to lepa ideja pravog matematičara! Tako nešto ne bih nikada sebi oprostio… Zamislite samo da sam na jedno mesto zbio svu publiku. Neka bi žena došla, otišla pravo tamo kud je namerila, prošla od sukanja do haljina, od haljina do mantila, zatim se vratila i nigde ne bi zalutala! Ni jedna jedina ne bi razgledala našu robnu kuću. – Ali – primeti Burdonkl – sada, kad ste sve ispreturali i sve na sve strane razbacali, nameštenici će pasti s nogu prateći mušterije iz odeljenja u odeljenje. Mure s prezrenjem odmahnu rukom. – Baš me briga! Mladi su, tako će se razviti… Tim bolje ako se šetkaju! Izgledaće da ih je više, povećaće publiku. Neka se samo guraju, sve će biti u redu! Smejao se i, utišavši glas, udostoji se da pobliže objasni svoju zamisao. – Pazite, Burdonkle, slušajte šta mi je cilj… Pre svega, neprestano šetkanje mušterija rastura ih pomalo na sve strane i čini da ih je više i da

gube glavu; drugo, kada ih vodimo s jednog na drugi kraj robne kuće ako, na primer, zažele postavu jer su kupili štof za odelo, njima će se zbog tog hodanja kuća učiniti triput većom; treće, ako su mušterije primorane da prođu kroz odeljenja u koja nikad inače ne bi kročile, one će prolazeći pasti u svakojaka iskušenja i podleći im; četvrto… Burdonkl se zajedno s njim smejao. Radostan, Mure zastade da dovikne momcima: – Bravo, momci! Sad malo počistite i opet je sve u redu! Ali, okrenuvši se, spazi Denizu. On i Burdonkl stajali su pred odeljenjem za konfekciju koje je upravo prepolovio, prebacivši haljine i kostime na drugi sprat, na suprotni kraj robne kuće. Ne snalazeći se još u novom rasporedu, Deniz je prva sišla i razrogačila oči. – Šta je ovo? – prošapta ona. – Selimo se? Izgleda da njeno zaprepašćenje razveseli Murea, koji je inače voleo iznenađenja ove vrste. Već početkom februara Deniz se vratila u Raj i bila prijatno iznenađena što je zatekla osoblje koje se prema njoj odnosilo vrlo ljubazno, čak i sa mnogo poštovanja. Gospođa Oreli bila je naročito blagonaklona; Margerit i Klara kao da su se pomirile sa sudbinom; i sam čika Žuv, sav zbunjen, pokorio se, kao da je želeo da izbriše nekadašnju ružnu uspomenu. Dovoljno je bilo da Mure kaže samo jednu jedinu reč i odmah su svi nešto između sebe šaputali prateći je pogledom. I u toj opštoj ljubaznosti, nju su tištali neobična Delošova tuga i zagonetni Polinini osmesi. Mure ju je i dalje očaran posmatrao. – Šta to tražite, gospođice? – upita je. Deniz ga najpre nije primetila. Lako pocrvene. Otkako se vratila, Mure joj je poklanjao posebnu pažnju, koja ju je naročito dirala. Polin joj je, a da ni sama nije znala zašto, potanko sve ispričala o ljubavnim avanturama direktora i Klare, o tome gde se s njom sastaje i koliko joj plaća; često je razgovor navodila na to i čak dodavala da ima još jednu ljubavnicu, onu celoj kući dobro poznatu gospođu Deforž. Sve te priče uzbuđivale su Denizu i kad god bi ga srela, uvek su je obuzimale negdašnje strepnje i isto osećanje neprijatnosti u kome se njena zahvalnost borila s gnevom.

– Sve je preuređeno – prošapta ona. Mure joj priđe da joj nešto šapne: – Dođite, molim vas, kad se radnja zatvori, u moju kancelariju. Želeo bih da porazgovaram s vama. Uzbudivši se, ona obori glavu ne izustivši ni reči. Zatim uđe u odeljenje u koje su već došle i ostale prodavačice. Burdonkl je, međutim, čuo Murea i posmatrao ga smeškajući se. Kada se nađoše nasamo, on se odvaži da mu kaže: – Još i to! Čuvajte se, to može da se svrši ozbiljno! Skrivajući uzbuđenje, naoko gord i bezbrižan, Mure poče živo da se brani: – Ta ostavite, šala je to! Žena, dragi moj, koja će mene osvojiti još se nije rodila! I pošto je kuća bila najzad otvorena, Mure požuri da poslednji put baci pogled na razne tezge. Burdonkl zavrte glavom. Skromna i ljupka Deniz zadavala mu je brige. Prvi put ju je pobedio svirepim otpuštanjem. Ali ona se opet pojavila i sad se prema njoj odnosio kao prema ozbiljnom neprijatelju, ćutao je i nešto čekao. U hali Sen Ogisten, prekoputa glavnih ulaznih vrata, ponovo je sustigao Murea koji je nešto vikao: – Da li se oni sa mnom šegače? Rekao sam da se plavi suncobrani stave kao okvir… Srušite ovo, i to odmah! Nije više hteo ništa da čuje, ekipa trgovačkih pomoćnika morala je da preuredi raspored suncobrana. Mada je video da mušterije već dolaze, ipak je naredio da se vrata za trenutak zatvore i reče da više voli da ih ne otvori nego da plavi suncobrani ostanu u sredini. To je remetilo njegov raspored. Poznati aranžeri izloga, Iten, Minjo i još neki, dođoše da ovo pogledaju, ali pošto su pripadali drugoj školi, pravili su se kao da se u to ne razumeju. Vrata su ponovo otvorena i bujica svetine poteče. Od prvog trenutka, pre nego što su se prostorije napunile, došlo je do tolikog guranja pod tremom da su se morali obratiti gradskim stražarima da na ulici uspostave saobraćaj. Mure je dobro računao: sve domaćice, one malograđanke u gustim redovima, i služavke sa kapama jurnule su na jevtinu robu, na

restlove i „kupone“ izložene sve do na ulicu. Dižući ruke, neumorno su opipavale pri ulazu „obešenu robu“: katun po sedam sua, sivi poluvuneni polupamučni štof po devet sua, naročito poluvuneni štof marke orlean po trideset osam santima, koji opleni sirotinjske džepove. Došlo je do muvanja u rebra, grozničavog guranja oko rafova i korpi iz kojih su, kao da ih je gutala proždrljiva svetina, oticali, nestajali artikli po sniženim cenama: čipke po deset santima, trake po pet sua, podvezice po tri sua, rukavice, podsuknje, mašne, kratke i duge pamučne čarape. Uprkos hladnom vremenu, prodavci koji su prodavali na pločniku nisu bili u stanju da udovolje svim zahtevima. Neka trudna žena vrisnu. Dve devojčice zamalo nisu ugušene. U toku celog prepodneva gužva je rasla. Oko jedan sat stvoriše se redovi i ulica je bila zakrčena kao u vreme pobune. U tom trenutku gospođu De Bov, koja je sa ćerkom Blanšom stajala na pločniku preko puta i nešto oklevala, oslovi gospođa Marti, koju je takođe pratila ćerka Valentin. – E, koliki svet! – izusti prva. – Unutra se guše… Nije trebalo da dođem, bolesna sam, a ipak sam ustala da se malo nadišem vazduha. – I sa mnom je tako – prihvati druga. – Obećala sam mužu da ću posetiti njegovu sestru na Monmartru… Ali kad sam ovuda prolazila, prisetih se da mi treba parče vrpce za steznik. Kupila je ovde ili na drugom mestu, isto mi se hvata, zar ne? O, ni pare više neću da potrošim. Uostalom, ništa mi ne treba. Pa ipak nisu skidale očiju s ulaznih vrata, kovitlac svetine već ih je zahvatio i poneo. – O, ne, ne, ne ulazim, strah me je – promrmlja gospođa De Bov. – Bežimo odavde, Blanš, zgaziće nas. Glas joj je u međuvremenu sve više slabio i sve više je popuštala želji da uđe kao i ostali svet i pred neodoljivom privlačnošću gužve njeno strahovanje se sve više gubilo. Gospođa Marti se takođe predala. Ona je ponavljala: – Drži se za haljinu, Valentin… E, tako nešto nisam nikad videla! Nose nas, a šta će tek unutra biti!

Nošene strujom, gospođe više nisu mogle natrag. I kao što se pritoke iz dolina slivaju u reke, tako je bujica mušterija koja je nadolazila u predvorje upijala prolaznike s ulice, usisavala stanovništvo celog Pariza. Stešnjene u tolikoj meri da su gubile dah, održavajući se na nogama zahvaljujući ramenima i trbusima čiju su blagu toplinu osećale, vrlo su se sporo kretale i uživale u ovoj teskobnoj stisci koja je još više raspaljivala njihovu radoznalost. Ovde su se mešale gospođe obučene u svilu, siromašno odevene malograđanke, gologlave devojke, a sve ih je pokretala i zagrevala ista strast. Nekoliko muškaraca, koji su se gubili u moru bluza, zabrinuto su se osvrtali. Neka dadilja izdizala je svoju bebu, koja se u najvećoj gužvi od srca smejala. Jedino se neka mršava žena ljutila i uz grdne psovke optuživala svoju susetku da ju je pritisnula. – Čini mi se da ću suknju ovde ostaviti – vajkala se gospođa De Bov. Ne govoreći ništa, još sveža od vazduha, gospođa Marti se dizala na prste da preko glava pre ostalih sagleda dokle sežu poslovne prostorije robne kuće. Zenice njenih sivih očiju suzile su se kao u mačke koja je došla sa dnevnog svetla; bila je sasvim odmorna i bistrih očiju kao neko ko se tek probudio iza sna. – Ah – reče uzdahnuvši. Gospođe se izvukoše iz gužve i nađoše u hali Sen Ogisten. Na svoje veliko iznenađenje zatekoše je skoro praznu. Ali ovde se prijatno osetiše i bi im kao da su izašle iz zime i ušle u proleće. Dok je napolju duvao hladan vetar s pljuskom i gradom, u galerijama Raja, s njegovim lakim tkaninama, šarenog sjaja i nežnih boja, s izletničkim raspoloženjem za letnju modu i suncobrane, osećao se blagi dah proleća. – Pogledajte! – uzviknu gospođa De Bov koja zastade zapanjena pogledavši uvis. Bila je reč o izložbi suncobrana. Svi otvoreni i kao štitovi okrugli, prekrivali su halu od staklenog krova do ivice zidne obloge od politirane hrastovine. Kao bokori cveća ukrašavali su svodove gornjih spratova i spuštali se kao venci duž stubova; ispreplitali se zatim gusto u balustradama galerija sve do ograda na stepenicama i simetrično poređani šarali zidove crvenom, zelenom i žutom bojom kao veliki venecijanski

fenjeri koji se pale za neku veliku svečanost. Po uglovima je bilo složenih motiva, zvezda od suncobrana po trideset devet sua, koje su kao kandila svetlucale svetlim, ugasitoplavim, bledožutim i svetloružičastim bojama, dok su iznad njih plamsali kao odsjaj požara ogromni japanski suncobrani, na kojima su pozlaćeni ždralovi lepršali po purpurnom nebu. Gospođa Marti se mučila da nađe neku reč kako bi izrazila svoje oduševljenje, ali uspela je da kaže samo: – Kao u bajci! Pokušavajući zatim da se pribere, ona dodade: – A da, vrpca za steznik dobija se u odeljenju sitničarske robe… Kupiću je i onda bežim. – I ja ću s vama – reče gospođa De Bov. – Slažeš li se, Blanš, da zavirimo samo malo kroz vrata i ništa više? Ali već na ulaznim vratima gospođe su bile gotove. Krenuše nalevo; ali pošto su sitničarsku robu premestili, stigoše do riševa, zatim do okovratnika i manžetni. Pod natkrivenim galerijama bilo je vrlo toplo, vlažna i ustajala sparina staklene bašte, ispunjena otužnim mirisom tkanina, u kojoj se gubilo tapkanje svetine. Ponovo se nađoše kraj vrata ispred kojih je kuljala svetina koja se vraćala, beskrajna povorka žena i dece iznad koje je lebdeo oblak crvenih balona. Spremili su četrdeset hiljada balona i postavili posebno osoblje da ih podeli. Gledajući mušterije koje su odlazile čovek bi pomislio da jato ogromnih mehura od sapunice na nevidljivim koncima u vazduhu odražava žive boje suncobrana. Oni su celu radnju svečano rasvetlili. – Ala ima sveta – izusti gospođa De Bov. – Ko da se tu snađe. Pa ipak, gospođe nisu mogle da se zadrže duže u ovoj gužvi oko vrata, u stisci pri ulazu i izlazu. Inspektor Žuv priskoči im srećom u pomoć. Ozbiljan i oprezan, posmatrajući svaku ženu u prolazu, stajao je pod tremom. Zadužen da održava red u radnji, tragao je za kradljivcima i naročito pratio trudne žene kad bi ga njihovi grozničavi pogledi uznemirili. – Sitničarska roba, gospođe – reče on vrlo učtivo – pođite levo, pogledajte, dole iza odeljenja pletene robe.

Gospođa De Bov mu zahvali, ali okrenuvši se, gospođa Marti ne nađe više pored sebe ćerku Valentinu. Uplaši se kada je ugleda dosta daleko na kraju hale Sen Ogisten, gde je sva zaneta stajala pred tezgom na kojoj su bile nagomilane ženske mašne po devetnaest sua. Mure se služio metodom da nuđenjem i glasnim izvikivanjem pojedinih artikala privuče i opljačka kupce jer se koristio svakom reklamom, ismevajući povučenost nekih svojih kolega koji su tvrdili da roba treba da govori sama za sebe. Posebni prodavci, pariski besposličari i mangupi, prodavali su na taj način velike količine sitnije bofl robe. – Ah, mama – promrmlja Valentin – pogledaj samo ove mašne, na svakoj je izvezena ptica. Trgovački pomoćnik je hvalio svoju robu, zaklinjao se da je od čiste svile, da je fabrikant pod stečajem i da se nikad više neće pružiti slična prilika za ovako jevtinu kupovinu. – Devetnaest sua, je li moguće? – rekla je gospođa Marti u iskušenju, kao i njena ćerka. – Ako uzmem i dve, to nas neće upropastiti. Gospođa De Bov odnosila se prema svemu ovom s prezrenjem. Mrzela je ovo nuđenje i kad bi je neki trgovački pomoćnik oslovio, ona bi pobegla. Ovome se gospođa Marti čudila i nije joj išlo u glavu da se neko toliko nervira i užasava samo zbog reklame; ona je bila drukčije prirode, jedna od onih srećnih žena koje vole da ih napastvuju i da ih na ovakvim javnim prodajama saleću laskanjem a da one pritom uživaju što u sve mogu da zavire i traće vreme u suvišnim razgovorima. – A sada – nastavi ona – brzo po vrpcu za steznik… Da ništa više ne pogledam. Pa ipak, prolazeći još jednom kroz odeljenje svilenih marama i rukavica, opet pade u iskušenje. Pod slabim osvetljenjem ovde je bila smeštena roba živih i veselih boja, koja je divno delovala. Ravnomerno poređane tezge izgledale su kao travnjaci koji su hale pretvarali u francusku cvetnu leju sa koje se smešila nežna skala raznobojnog cveća. Izvađene iz kutija, van prepunih rafova, pred očima su se na drvetu pojavile rukoveti svilenih marama žarkocrvene boje kao zdravac, mlečnobele kao petunija, zlatnožute kao hrizantema i plave kao verbena, a dalje, naviše, na mesinganim šipkama rasprostirali su se venci drugog

cveća, ovlaš vezane svilene marame, odmotane trake, bleštav, vrlo dugačak lanac koji se obavijao oko stubova i umnožavao u ogledalima. Publika se najviše okupljala oko odeljenja rukavica, oko švajcarske kućice napravljene od rukavica: Minjoovog remek-dela na kome je radio puna dva dana. Kao temelj služile su crne rukavice, zatim su dolazile rukavice boje slame, rezedo, crvene kao volovska krv, a sve tako dekorativno raspoređene da su služile kao ramovi za prozore, gradile balkone i zamenjivale crepove. – Gospođa želi? – zapita Minjo kad ugleda gospođu Marti ispred švajcarske kućice. – Imamo švedske rukavice po franak i sedamdeset pet, odličan kvalitet… Mameći svojoj tezgi prolaznike i dosađujući im ljubaznošću, bio je neobično uporan u nuđenju robe. A kada ona odmahnu glavom, on nastavi: – Tirolske rukavice po franak i dvadeset pet… Dečje rukavice iz Turina, vezene, u svim bojama … – Ne, hvala, ništa mi ne treba! – odvrati gospođa Marti. Ali on oseti kako joj glas postaje sve nesigurniji i, nudeći joj vezene rukavice, još žešće navali; nemajući snage da se dalje odupire, ipak je kupila jedne. Kada je gospođa De Bov smešeći se pogleda, ona pocrvene. – Pravo sam dete, zar ne? Ako ne požurim da kupim vrpcu za steznik i ne pobegnem odavde, propala sam. U odeljenju sitničarske robe vladala je, nažalost, tolika gužva da nisu mogli odmah da je posluže. Čekale su oko desetak minuta i već počele da se nerviraju kad ih zabavi susret sa gospođom Burdle i njeno troje dece. Ova lepa i praktična žena mirno im ispriča da je sve ovo htela da pokaže mališanima. Madleni je bilo deset, Edmonu osam, Lisjenu četiri godine, a oni su se zadovoljno smejali jer je ovo za njih bio davno obećani izlet za male pare. – Neobični su ovi suncobrani, kupiću crveni – odjednom reče gospođa Marti, tapkajući u mestu od nestrpljenja što ovde stoji a ništa ne preduzima. Izabrala je jedan od četrnaest i po franaka. Pošto je prekornim pogledom pratila ovu kupovinu, gospođa Burdle joj prijateljski reče:

– Grešite što žurite. Za mesec dana imali biste isti takav za deset franaka. Mene bogme neće upecati! I posle ovog ona razvi celu teoriju o dobroj domaćici. Pošto trgovačke radnje imaju običaj da obaraju cene, potrebno je samo malo pričekati. Ona ne dozvoljava da je iskorišćavaju, već se koristi njihovim stvarno povoljnim uslovima prodaje. U ovo je, štaviše, unosila nešto od one pakosne borbenosti i hvalisala se da nikada nije dozvolila da na njoj zarade neku paru. – A sada – završi ona – obećala sam svom jatu da mu gore u salonu pokažem slike… Hajdemo zajedno, imate vremena. Pošto je već zaboravila na vrpcu za steznik, gospođa Marti odmah pristade, dok je, želeći najpre da razgleda prizemlje, gospođa De Bov odbila. Nadale su se da će se gore ponovo sresti. Tražeći stepenice, gospođa Burdle primeti jedan od liftova i, da izlet bude potpun, potrpa u njega svoju dečicu. Gospođa Marti i Valentin uđoše takođe u tesni kavez, u kome su bile prilično zbijene, ali ogledalo, somotom presvučene klupe, raskošno ukrašena mesingana vrata toliko ih zaokupiše da su na prvi sprat uzletele a da nisu ni osetile ono tiho klizanje mašine. Već od galerije čipaka ovde ih je očekivalo novo uživanje. Prolazeći ispred bifea, gospođa Burdle iskoristi priliku da svoju malu porodicu napoji voćnim sokom. Bila je to četvrtasta sala sa širokim šankom od mermera; s oba kraja iz posrebrenih česmi tekla je voda u tankim mlazevima a na uzanim policama iza njega bile su poređane boce. Tri momka bez prestanka su brisala i punila čaše. Da zaustave navalu ožednelih mušterija, morali su da naprave red pomoću somotom presvučene ograde, otprilike kao u pozorišnim biletarnicama. Svetina se ovde skoro gušila. Bilo je i takvih koji su se zbog ovih besplatno nuđenih slatkiša i napitaka toliko zaboravili da su se porazbolevali. – A gde su one? – uzviknu gospođa Burdle kad se izvukla iz bučne gužve, pošto je maramicom obrisala deci usta. U taj čas ugleda gospođu Marti sa Valentinom vrlo daleko, čak na drugoj galeriji. Utonule u gomilu podsukanja, obe su i dalje kupovale. S njima je bilo svršeno, majka i ćerka podlegle su rasipničkoj groznici koja ih je ponela.

Kada je najzad ušla u čitaonicu, gospođa Burdle smesti za veliki sto Madlenu, Edmonda i Lisjena, a zatim sa police dohvati albume fotografija i donese ih deci. Tavanica ove dugačke prostorije bila je bogato pozlaćena; dva divna kamina stajala su na oba kraja jedan prema drugom; slike osrednje vrednosti u skupocenim ramovima pokrivale su zidove; između stubova, ispred svih prozora u vidu luka koji su gledali u poslovne prostorije nalazile su se visoke zimzelene biljke u vazama od majolike. Veliki broj ćutljivih ljudi sedeo je oko stola zatrpanog časopisima i novinama i snabdevenog hartijom i priborom za pisanje. Žene su skidale rukavice, pisale pisma na papiru sa natpisom firme, čije su zaglavlje potezom pera precrtavale. Nekoliko muškaraca zavalilo se u fotelje i čitalo novine. Bilo je mnogo i takvih koji nisu ništa radili; muževa koji su čekali na žene zaostale u raznim odeljenjima, mladih opreznih žena koje su potajno vrebale na dolazak svojih ljubavnika, starih roditelja koje su ostavljali kao u garderobi da bi ih odlazeći poveli. I sav taj svet prijatno je sedeo i odmarao se, zurio kraj prozora u galerije i hale, odakle je, uz tiho škripanje pera i šuštanje novina, kao iz daljine dopirao žagor ljudskih glasova. – O, gle, tu ste! – reče gospođa Burdle. – Nisam vas uopšte prepoznala. Odmah pored dece sedela je neka žena, zagnjurivši lice u časopis. Bila je to gospođa Gibal. Izgleda da joj ovaj susret nije bio baš prijatan. Pa ipak se brzo snašla i ispričala kako se popela ovamo da se malo odmori i skloni od one velike gužve. Kada je gospođa Burdle pripita da li je i ona došla da nešto kupi, ova nemarno odgovori, oborivši oči kako bi prikrila svoju sebičnu lakomost. – O, ne… Naprotiv, došla sam da vratim robu. Da, zavese za vrata koje mi se ne sviđaju. Samo sveta je toliko mnogo da ću morati da pričekam da bih prišla odeljenju. – Ćeretala je i pričala o tom vrlo zgodnom načinu vraćanja kupljene robe; inače ranije nikad nije kupovala, ali sad već ponekad padne u iskušenje. Razume se, od pet kupljenih stvari vraćala je četiri; malo-pomalo pa su je već svi u odeljenjima poznavali zbog ovog neobičnog trgovanja iz koga je stalno izbijalo nezadovoljstvo, pa je uvek vraćala jedan artikal za drugim pošto bi ga kod sebe zadržala više dana. Dok je, međutim, sve ovo pričala, nije skidala očiju s vrata

salona i izgledalo je da joj laknu kad se gospođa Burdle okrenu svojoj dečici da im protumači fotografije. U isti čas u salon uđoše gospodin De Bov i Pol Valanjosk. Grof, koji se pravio kao da ovog mladog čoveka želi da upozna sa novim poslovnim prostorijama, izmeni s gospođom Gibal na brzinu poglede dok se ona ponovo zadubi u čitanje, kao da ga nije primetila. – Gle! Pol! – ču se neki glas iza ove gospođe. Bio je to Mure, koji je po svom običaju želeo da malo pogleda razna odeljenja. Pošto se rukovaše, on ga odmah upita: – Da li nas je gospođa De Bov počastvovala svojom posetom? – O, ne – odvrati grof – na njenu veliku žalost. Ne oseća se dobro, ali ništa opasno. I kao da tek sada odjednom primeti gospođu Gibal. Odvoji se od gospode i priđe joj sa šeširom u ruci; ova dvojica je samo izdaleka pozdraviše. I ona se takođe pravila kao da je iznenađena. Pol se nasmeši: najzad mu je bilo jasno, ispriča tiho Mureu kako je grof, koga je sreo u Rišeljeovoj ulici, pokušao da mu umakne i kako se, najzad, prisetio da ga, pod izgovorom da ovo svakako vredi videti, povede u Raj. Već godinu dana ova žena mu je izvlačila pare i sve što god je mogla, nikad mu nije pisala, a da bi se s njim sporazumela, zakazivala bi mu sastanke na javnim mestima, u crkvama, muzejima i trgovačkim radnjama. – Čini mi se da za svaki sastanak uzimaju sobu u drugom hotelu – prošapta mladi čovek. – Prošlog meseca bio je na nekom inspekcionom putovanju, pisao ženi svakog drugog dana iz Bloa, Liburna i Tarba, a ja sam sasvim siguran da sam ga svojim očima video kako ulazi u jedan pansion na Batinjolu… Pogledaj ga samo kako se pred njom lepo i činovnički korektno ponaša! To ti je stara Francuska, prijatelju moj, stara Francuska! – A kako stvari stoje s tvojom ženidbom? – upita Mure. Ne puštajući grofa iz vida, Pol odgovori da još uvek čeka da mu tetka umre, a zatim s pobedničkim izrazom lica dodade:

– Ha, jesi li video? Sagnuo se i tutnuo joj adresu u ruke, a ona je uze kao najpoštenija; strašna žena, ta nežna riđokosa tako nemarnog držanja… Lepe stvari se kod tebe dešavaju! – O – smešeći se dobaci Mure – sve te žene nisu ovde u mojoj, već u svojoj kući. Posle ovoga celu stvar okrenu na šalu. Kao i lastavice, ljubav nosi sreću trgovačkim radnjama. On ih, razume se, sve dobro poznaje, devojke koje švrljaju kroz odeljenja, žene koje tobože slučajno ovde susreću ponekog prijatelja; ukoliko ništa i ne kupuju, povećavaju broj i zagrevaju poslovne prostorije. I u razgovoru povede svog starog školskog druga i tako se nađoše na ulazu u salon prekoputa velike centralne galerije, čije su se hale ispod njih nizale jedna za drugom. U salonu je i dalje vladala tišina kao u crkvi, čulo se škripanje nervoznih pera i šuštanje novina. Nad Moniterom dremuckao je neki starac. U očiglednoj nameri da budućeg zeta izgubi u gomili, gospodin De Bov je u prolazu razgledao slike. Jedino se u ovoj tišini, kao u nekoj osvojenoj zemlji, gospođa Burdle veselo zabavljala sa svojim mališanima. – Vidiš i sam, sve su one kao u svojoj kući – ponovi Mure pokazujući pokretom ruke na gomilu žena pod kojima su škripala odeljenja. Baš u taj tren, pošto zamalo u gužvi ne ostade bez mantila, gospođa Deforž prođe glavnom halom. Došavši do velike galerije, ona pogleda naviše. Ova galerija bila je prostrana kao neka velika hala železničke stanice, okružena balustradama dvaju spratova, ispresecana stepenicama i premošćena visećim mostovima; dvostruke gvozdene stepenice smelo su zavijale i na taj način pravile veći broj odmorišta; prebačeni iznad praznog prostora, gvozdeni mostovi su se dizali pravo, vrlo visoko; sve ovo gvožđe, osvetljeno bledom svetlošću staklenih krovova, predstavljalo je laku arhitekturu, čipkasto tkivo koje je propuštalo dnevnu svetlost, moderno ostvarenje nekog zamka snova, vavilonske kule na kojoj su se jedan iznad drugog nizali spratovi i širile dvorane, odakle se unedogled pružao pogled na ostale spratove i dvorane. Preovladavalo je gvožđe, a mladi arhitekt bio je dovoljno pošten i hrabar da ga ne prevlači nekom patinom koja bi imitirala kamen ili drvo. Da ne bi pokvarila utisak robe, dekoracija je dole

bila jednostavna, a sve površine u neutralnim bojama; što se metalna konstrukcija više dizala, to su kapiteli na stubovima bili bogatiji, zakivci se rascvali u cveće, a konzole i podupirači od kamena imali više ukrasnih skulptura; najzad, gore su bleštale boje od zelene do crvene u obilju pozlate, bujici pozlate, pravoj žetvi pozlate, sve do prozora čija su okna opet bila prevučena zlatom i crnim emajlom. Ispod natkrivenih galerija, kamene kocke na svodovima bile su isto tako emajlirane u žarkim bojama. Jedan deo dekoracije u mozaiku i fajansu davao je frizovima vedrinu i u ovu ozbiljnu celinu svojim svežim bojama unosio više svetlosti, dok su stepenice sa ogradom u crvenom somotu bile ukrašene isečenom i poliranom šipkom koja je sjala kao čelik na oklopu. Mada je već znala za ovo novo uređenje robne kuće, zapanjena uzavrelim životom koji je tog dana strujao ovom ogromnom lađom, gospoda Deforž za trenutak zastade. Dole oko nje vreva svetine nije prestajala i njeno kretanje u dva pravca, ka ulazu i izlazu, osećalo se sve do odeljenja za svilenu robu; gomila je bila još uvek šarena i u nju se, pored malograđanki i domaćica, po podne umeša i veći broj otmenijih gospođa; mnogo žena u crnini sa velikim velovima, još uvek dosta dadilja koje su ovamo zalutale i laktovima branile svoje bebe. I ovo more sveta, ovi raznobojni šeširi, ove gologlave plavuše i crnke, zbunjene i blede u treperavom sjaju tkanina, švrljali su s jednog kraja galerija na drugi. Gospođi Deforž odmah padoše u oči veliki natpisi s ogromnim brojkama koji su se upadljivo isticali na katunima živih boja, na raznim vrstama svile koje su se prelivale i na tkaninama bez sjaja. U gomili traka glave su se jedva videle, zid od flanela štrčao je kao greben, ogledala su svuda još više širila poslovne prostorije i u njima su se odražavali izložena roba i pojedini delovi publike; iskrivljena lica, delovi ramena i ruku, dok se s leve i desne strane iz pobočnih galerija pružao pogled na snežne provalije belog rublja, šarolike dubine pletene robe, zabačene daljine obasjane mlazom svetlosti sa nekog staklenog krova, gde je ova svetina bila samo obična ljudska prašina. Kad gospođa Deforž pogleda naviše, ugleda ceo jedan svet kako se stepenicama, na visećim mostovima i oko ograda na svakom spratu neprestano penje, diže i kreće, prolazi kroz sektore ogromne metalne konstrukcije i svoje tamne senke baca na emajlirane prozore kroz koje je probijala mutna svetlost. Sa tavanice su visili veliki pozlaćeni lusteri; more

ćilima, vezene svile, zlatom protkanih tkanina spuštalo se odozgo nadole i kao svetle zastave prekrivalo balustrade; s jednog kraja na drugi lepršale su čipke, treperili muslini, lelujali se trofeji od svile, stajale apoteoze poluodevenih lutaka, a sasvim gore, kao okačeno iznad ove šarolike zbrke, nalazilo se odeljenje za posteljno rublje, u kome su bili izloženi krevetići s dušecima pokriveni belim zavesama, spavaonica vaspitanice koja je uspavana tapkanjem mušterija, kojih je bilo sve manje ukoliko su odeljenja bila više. – Želi li gospođa jevtine podvezice? – jedan od prodavaca dobaci gospođi Deforž, videvši je kako stoji. – Prava pravcata svila, dvadeset devet sua. Ova se ne udostoji da mu odgovori. Oko nje su i dalje pljuštale sve bučnije ponude. Htela je najpre da se snađe. S leve strane nalazila se blagajna Albera Loma; ovaj ju je poznavao iz viđenja, ljubazno joj se nasmešio, sasvim miran, bez obzira na more faktura koje su ga zapljuskivale, dok se iza njega Žozef borio s nekom kutijom kanapa i nije stizao da upakuje svu robu. Ona se najzad snađe, odeljenje svilene robe bilo je ispred nje, ali svetina je toliko navaljivala da je tek posle deset minuta uspela da mu se približi. Crvenih balona, vezanih nevidljivim uzicama, bilo je sve više; zbijali su se u purpurne oblake, plovili lagano prema vratima i rasturali se po Parizu, dok je ona morala da se saginje pod jatom ovih balona koje su oko svojih ručica omotala sitna dečica. – O, i vi ste se, gospođo, usudili ovamo – veselo dobaci Butmon čim je spazio gospođu Deforž. Šef odeljenja, koga je Mure lično upoznao s njom, sad je katkada odlazio k njoj na čaj. Smatrala ga je običnim, ali vrlo ljubaznim čovekom vesele prirode, kojoj se divila i koja ju je uveseljavala. On joj je, između ostalog, još pre dva dana, bez neke zadnje namere i iz čiste nesmotrenosti mladog čoveka koji voli da se šali, ispričao sve o Mureovom i Klarinom ljubakanju; ona je od tog vremena, mučena ljubomorom i prikrivajući svoj bol prividnim prezrenjem, preduzimala sve da pronađe tu devojku, prodavačicu konfekcijske robe, kako je on, ne želeći da je imenuje, jednostavno kazao. – Želite li nešto? – ponovi on.

– Svakako, inače ne bih ni došla… Imate li fulare za jutarnje haljine? Želeći da je vidi, nadala se da će od njega saznati ime te prodavačice. On odmah pozva Favjea i nastavi s njom razgovor čekajući dok ovaj posluži jednu mušteriju – onu „lepoticu“, lepu plavušu o kojoj je pričalo celo odeljenje ne znajući ništa o njenom životu, čak ni kako se zove. – Ovog puta lepa žena je bila u dubokoj žalosti. Koga li je izgubila? Muža ili oca? Oca sigurno nije jer bi izgledala žalosnija. A šta se to onda pripovedalo? Koketa nije bila, imala je pravog muža. Možda je žalila za majkom? Mada je posao bio u jeku, celo odeljenje je ipak koješta nagađalo. – Brzo, to se ne može trpeti – doviknu Iten Favjeu koji se vraćao pošto je svog kupca otpratio do blagajne. – Kad ta gospođa dođe, nikad kraja… Ona vas samo ismeva. – Ne toliko koliko ja nju – odgovori uvređeni prodavac. Iten mu zapreti da će ga prijaviti direkciji ako prema mušterijama ne bude ljubazniji. Otkako se celo odeljenje zauzelo da mu obezbedi Robinoovo mesto, on je bio strašan, zajedljiv i strog. Štaviše, posle obećanja o poštenom drugarstvu kojim je nekada oduševljavao svoje drugove, pokaza se toliko netrpeljiv da su odsada potajno pomagali Favjea protiv njega. – Dede, ne odgovarajte – strogo nastavi Iten. – Gospodin Butmon traži od vas fular, najsvetlije desene. Izložba letnje svilene robe u sredini odeljenja osvetljavala je halu bleskom zore kao da se sunce rađa u najnežnijim bojama svetlosti, bledoružičastoj, bledožutoj, bledoplavoj, u čitavom lelujavom spektru duge. Bilo je kao oblak tananih svilenih fulara, suraha lakših od cvetnog praha popadalog sa drveća, pekinške svile meke kao put kineske device. Bilo je tu, takođe, ponžea iz Japana, tusora i koraha iz Indije, ne računajući naše lake svile, prugaste, kockaste, sa cvetovima i svim vrstama desena, što je podsećalo na one nakinđurene dame koje u majska jutra šetaju ispod visokog drveća nekog parka. – Uzeću ovaj u stilu Luja Četrnaestog, sa buketima ruža – izusti najzad gospođa Deforž.