Emile Zola - Kod ženskog raja

– A kad biste ih našli? – jednostavno upita gospođa Deforž. On je pogleda i odjednom se uozbilji. Da to nisu samo reči ljubomorne žene? Ona mu, međutim, ne dade vremena da je bilo šta zapita, već dodade: – Najzad, vi sami znate koliko me interesujete… O tome ćemo još razgovarati. U predsoblju zazvoni zvonce, a on instinktivno, kao da je neko mogao već sada da ih ulovi, odmaknu svoju stolicu. U salonu sa tapetama vedrih boja i toliko mnogo ukrasnog bilja, kao da je između prozora izrasla čitava šuma, vladala je tišina. Osluškujući prema vratima u predsoblju, ona je stojeći čekala. – On je – prošaputa ona. Sluga najavi: – Gospodin Mure, gospodin De Valanjosk. Nije mogla da prikrije ljutit pokret. Zašto nije došao sam? Iz bojazni da slučajno ne ostanu nasamo, morao je da dovede prijatelja. Zatim se nasmeši i obojici pruži ruku. – Retko vas viđamo!… To važi i za vas, gospodine Valanjosk. Na svoju veliku žalost, sve se više gojila; da bi prikrila sve veću gojaznost, utezala se u haljine od crne svile. Pa ipak je njena lepa glava s tamnom kosom sačuvala svoju ljupku lepotu. I, obuhvativši je pogledom, Mure joj neusiljeno reče: – Ne treba da vas pitam kako ste… Sveži kao ruža. – O, odlično se osećam – odvrati ona. – Mogla sam, uostalom, i da umrem, a vi o tome ne biste ni znali. I ona je njega ispitivački posmatrala i nalazila da je živčano rastrojen, da ima plave kolutove ispod očiju i da mu je lice potamnelo. – E pa – nastavi ona tonom kome pokuša da dâ šaljiv prizvuk – ne mogu da vam uzvratim komplimente, večeras ne izgledate dobro. – Poslovi – reče Valanjosk.

Učinivši samo neki neodređeni pokret, Mure ništa ne odgovori. Upravo je ugledao Butmona i prijateljski mu klimnuo glavom. Sve dok su bili veliki prijatelji, sam je za vreme najvećeg posla dolazio po podne po njega u odeljenje i odvodio ga sa sobom do Anrijete. Ali vremena su se izmenila i on mu poluglasno reče: – Rano ste kidnuli… Znate da su primetili kad ste izišli i da su besni na vas. Mislio je pritom na Burdonkla i ostale ortake, kao da nije on bio šef. – O – promrmlja Butmon uznemiren. – Da, imam s vama da razgovaram nešto… Pričekajte me, ići ćemo zajedno. Anrijet je u međuvremenu ponovo sela i, slušajući Valanjoska koji joj je najavio da će je gospođa De Bov verovatno posetiti, nije skidala očiju s Murea. Ovaj je zaćutao, posmatrao nameštaj i kao da je nešto tražio po tavanici. A kada se ona kao u šali požalila da joj na čaj dolaze sami muškarci, on se toliko zaboravio da mu se oteše reči: – Mislio sam da ću ovde naći barona Artmana. Anrijet preblede. Bila je svesna da ju je posetio samo zato da se ovde nađe sa baronom, ali nije trebalo da joj na ovakav način otvoreno pokaže svoju ravnodušnost. U tom trenutku vrata se otvoriše i sluga stade iza nje. Kad ga samo pokretom glave upita, on se nagnu i sasvim tiho joj reče: – Zbog mantila. Gospođa mi je naredila da je izvestim… Prodavačica je tu. Ona tada podiže glas da je svi čuju. I sav bol svoje ljubomore iskali u ovim osornim i prezrivim rečima: – Neka čeka! – Treba li da je uvedem u gospođinu sobu za oblačenje? – Ne, ne, neka čeka u predsoblju. I kad sluga izađe, ona mirno produži razgovor sa Valanjoskom. Mure, kome je opet bilo dosadno, slušao je jednim uvom i od svega nije

ništa shvatao. Butmon je razmišljao o tom slučaju koji ga je svega zaokupio. Uto se vrata otvoriše i dve gospođe uđoše. – Zamislite – reče gospođa Marti – upravo kad sam silazila s kola, gospođa De Bov naiđe od Arkada. – Da – prihvati ova – lepo je vreme, a moj lekar traži da se stalno krećem. Zatim, pošto se svi rukovaše, ona zapita Anrijetu. – Uzimate novu sobaricu? – Ne – odgovori ova začuđeno. – Zašto? – Jer sam u predsoblju videla neku devojku… Smejući se, Anrijet je prekide: – Zar ne, sve prodavačice liče na sobarice… Da, i to je neka prodavačica koja dolazi da mi popravi mantil. Kao da je nešto naslutio, Mure ju je netremice gledao. A ona je nastavila s usiljenom veselošću i pričala kako je prošle nedelje kupila ovaj konfekcijski komad u Ženskom raju. – Zar se više ne odevate kod Soverove? – reče gospođa Marti. – Da, draga moja, ali želela sam samo da pokušam. I prvom kupovinom putnog mantila bila sam prilično zadovoljna… Ali ovog puta nije uspelo. Uzalud pričate, u vašim magazinima čovek može da se odene samo neukusno. O, ja se ne ustručavam, govorim to pred gospodinom Mureom… Nikada vam neće uspeti da odevate malo otmeniju damu. Mure nije branio svoju firmu, još je netremice gledao u gospođu Deforž, ponovo se primirio i u sebi mislio da se ona na tako nešto nikad ne bi odvažila. I ostalo je na Butmnonu da Raj uzme u zaštitu. – Kad bi se sve dame iz otmenog sveta koje se kod nas odevaju time hvalisale, vi biste se začudili koliko ima tih mušterija – odvrati on veselo. – Poručite kod nas haljinu po meri, biće isto tako dobro sašivena kao i ona od Soverove, a platićete je upola jevtinije. Baš zbog toga što je jevtinije, smatrate da nije tako dobra. – Znači gotov mantil vam ne pristaje – primeti gospođa De Bov.

– A, sad znam ko je ta prodavačica… Malo je mračno u vašem predsoblju. – Da – dodade gospođa Marti – i sama sam razmišljala gde sam videla tu osobu… Idite, dakle, draga, ne ustručavajte se zbog nas. Anrijet odmahnu prezrivo i ravnodušno. – O, odmah, nije tako hitno. Gospođe nastaviše da razgovaraju o odeći u velikim pomodnim kućama. Gospođa De Bov povede zatim razgovor o svom mužu, koji je, kako je pripovedala, upravo krenuo na inspekcijsko putovanje u Sen Lo da obiđe ergelu pastuva, dok je Anrijet pričala kako je zbog bolesti neke tetke gospođa Gibal dan ranije morala da ode u provinciju Franš Konte. Međutim, nije se više nadala gospođi Burdle, koja se krajem svakog meseca zatvarala s nekom krojačicom da pokrpi rublje svojih mališana. Gospođu Marti kao da je mučio neki potajni nemir. Položaj gospodina Martija u gimnaziji „Bonaparta“ bio je poljuljan zbog časova koje je jadnik davao u nekim sumnjivim zavodima u kojima se uveliko trgovalo maturskim svedočanstvima; grozničavo se trudio da stvori novac gde god je mogao da bi tako zadovoljio rasipanje koje je njegovo domaćinstvo vodilo u propast; kad ga je jedne večeri videla da plače od straha da mu ne otkažu, ona se priseti i zamoli svoju prijateljicu Anrijetu da se za njenog muža zauzme kod načelnika Ministarstva prosvete, koga je ova poznavala. Anrijeti pođe za rukom da je s nekoliko reči umiri. Uostalom, sam gospodin Marti doći će da sazna za svoju sudbinu i da joj izrazi zahvalnost. – Rđavo izgledate, gospodine Mure – primeti gospođa De Bov. – Poslovi! – podrugljivo i hladnokrvno ponovi Valanjosk. Kao čovek koji žali što se toliko zaboravio, Mure se naglo diže. Kao obično, sede među gospođe i opet je bio vrlo ljubazan. Zanimali su ga zimski noviteti, govorio je o velikim porudžbinama čipaka: možda bi gospođa De Bov neku i kupila. Sada je morala i trideset sua da prištedi na kolima i vratila se bolesna što je stajala pred izlozima. Odevena u mantil koji je imala već dve godine, ona je u mašti svoja divna ramena ogrtala svim onim skupocenim tkaninama što ih je videla, a potom, kad bi se iz tog sna probudila u prepravljenim starim haljinama i bez nade da će svoje želje

ikad zadovoljiti, činilo joj se kao da su joj ove skupocene tkanine zderali sa kože. – Gospodin baron Artman – prijavi sluga. Anrijet primeti s kakvim je veselim stiskom ruke Mure dočekao gosta. Ovaj pozdravi gospođe, pogleda mladog čoveka obešenjački, što je s vremena na vreme davalo prijatan izraz njegovom grubom alzaškom licu. – Stalno o krpama – progunđa smešeći se. Zatim kao prisan prijatelj kuće dozvoli sebi da doda: – U predsoblju je neka dražesna devojka… Ko je to? – O, niko – jetko odgovori gospođa Deforž. – Neka prodavačica iz robne kuće, koja čeka. Pošto je sluga posluživao čaj, vrata su ostala poluodškrinuta. Izlazio je i ulazio, metnuo na okrugli stočić kineski servis, zatim tacne sa sendvičima i biskvitima. Pod jasnom svetlošću, koju su u prostranom salonu ublažavale ukrasne biljke, svetlucao je bakarni okvir na nameštaju, dok su svilene presvlake izgledale još mekše i vedrije; i svaki put kad bi se vrata otvorila, ugledali bi mračan ugao predsoblja u koje je svetlost dopirala samo kroz mutna prozorska okna. Onde, u tami, nazirala se neka nejasna, nepomična i strpljiva prilika. Deniz još nije sela; bila je tu neka kožom presvučena klupa bez naslona, ali joj ponos nije dopuštao da joj se približi. Osećala je smišljenu uvredu. Već pola sata čekala je ovde bez ijednog pokreta, bez ijedne reči. Gospođe i baron odmerili su je u prolazu. Sada su glasovi iz salona dopirali do nje kao lak povetarac, a sva ova ljupka raskoš kao da ju je šamarala svojom ravnodušnošću; ipak se nije micala s mesta. Odjednom, kroz poluotvorena vrata, ona poznade Murea. I on je, najzad, pogodio da je to ona. – Da li je to jedna od vaših prodavačica? – upitao je baron Artman. Mureu je pošlo za rukom da savlada svoju zbunjenost i samo mu je glas zadrhtao od uzbuđenja. – Svakako, ali ne znam koja. – To je ona mala plavuša iz odeljenja konfekcije – požuri da odgovori gospođa Marti. – Mislim da je pomoćnica glavne prodavačice.

Anrijet ga pogleda. – A tako – reče on. Mure pokuša da kaže neku reč o svečanostima u čast pruskog kralja, koji od juče boravi u Parizu. Ali baron zlobno ponovo prenese razgovor na prodavačice u velikim robnim kućama. Pravio se kao da želi da se obavesti i postavljao razna pitanja: odakle se one uglavnom regrutuju? Ponašaju li se zaista, kako se to govori, nemoralno? I o tome se razvi živa diskusija. – Šta kažete, vi mislite da su poštene? – ponavljao je on. Mure je branio njihovo poštenje tako ubedljivo da Valanjosk prasnu u smeh. Da šefa izvuče iz škripca, Butmon se umeša. Ima ih, bože moj, svake vrste, nevaljalih i poštenih. Uostalom, njihov moralni nivo se podigao. Nekad smo u trgovini imali samo propale devojke iz trgovačkog staleža, sumnjive i siromašne devojke ulazile su u pomodne robne kuće, dok danas, na primer, porodice iz Ulice Sevr vaspitavaju svoju decu naročito za Bon marše. Sve u svemu, ako hoće da se dobro vladaju, one i to mogu jer nisu primorane, kao radnice na pariskoj kaldrmi, da se same brinu za svoj stan i hranu, imaju one sto i postelju, obezbeđen život, ali svakako vrlo težak. Najgore je što, u stvari, nikuda ne pripadaju, nalaze se negde između piljarice i dame. Iznenada bačene u svu tu raskoš, često bez onog osnovnog obrazovanja, one sačinjavaju posebnu, bezimenu klasu. Otuda potiču i njihova beda i njihovi poroci. – Što se mene tiče – reče gospođa De Bov – ja ne poznajem neprijatnija stvorenja… Čovek bi ih katkada išamarao. I gospođe dadoše oduška svom besu: kraj tezgi su jedna drugu proždirale u grozničavom nadmetanju zbog novca i lepote, žena je upropašćavala ženu. Prema lepo obučenim mušterijama, gospođama čije su ponašanje htele da podražavaju, prodavačice su osećale neku zlovolju i zavist, ali još veća je bila zavist sirotinjski odevenih mušterija, malograđanki, prema prodavačicama, devojkama obučenim u svilu, od kojih su, zbog svoje kupovine od deset santima, tražile da prema njima budu ponizne kao služavke. – Ostavimo to – reče na kraju Anrijet – sve te bednice mogu se kupiti kao i njihova roba!

Mure skupi toliko snage da se nasmeši. Dirnut njegovim ljubaznim ponašanjem u želji da se savlada, baron ga je ispitivački posmatrao. Stoga navede razgovor na druge stvari i nastavi da priča o svečanostima u čast pruskog kralja: biće veličanstvene i njima će se sva pariska trgovina uveliko koristiti. Anrijet je ćutala, izgledala zamišljena i kolebala se između želje da zadrži Denizu u predsoblju što je moguće duže i straha da Mure, kome je sad sve bilo jasno, ne ode. Stoga najzad ustade sa stolice. – Dopuštate li? – Razume se, draga – reče gospođa Marti. – Ja ću vas kao domaćicu zameniti. Ona ustade, dohvati čajnik, napuni šolje. Anrijet se okrenu prema baronu Artmanu: – Vi ćete ostati još koji trenutak? – Da, treba da razgovaram sa gospodinom Mureom. Zauzećemo vaš mali salon. Ona tad izađe, a kada dotaknu vrata, njena crna svilena haljina zašušta kao zmija kada šmugne u grmlje. Baron odmah preduze sve da Murea odvede, prepuštajući gospođe Butmonu i Valanjosku. Stajali su tako kraj prozora susednog salona i nešto tiho razgovarali. Reč je bila o potpuno novim poslovima. Već odavno je Mure sanjario o tome da ostvari svoj stari plan i da se dočepa bloka zgrada od Ulice Monsinji do Ulice Mišodijer i od Nev Sen Ogistena do Ulice 10. decembra. U tom ogromnom kompleksu zgrada postojao je na kraju ove ulice prostran teren koji mu nije pripadao, što je bilo dovoljno da mu osujeti pobedu. Mučila ga je neodoljiva želja da na taj način upotpuni svoj osvajački pohod i da ovde, kao apoteozu, sagradi neku monumentalnu fasadu. Sve dok se glavni ulaz bude nalazio u Nev Sen Ogistenu, mračnoj ulici starog Pariza, njegovo delo ostaće beznačajno i besmisleno; hteo je pred modernim Parizom da ga javno istakne na jednoj od onih tek nastalih avenija kojima je u sunčane dane potkraj stoleća vrvela bučna svetina; i video ga je kako se kao ogromna trgovačka kuća uzdiže, sve natkriljuje i više no stari Luvr zasenjuje ceo grad. Ali sve dosad je nailazio na upornost Kreditne banke za nekretnine, koja se čvrsto držala svoje prvobitne namere da na ovom terenu podigne konkurenciju hotelu Grand. Planovi su bili

gotovi i samo se čekalo da se Ulica 10. decembra raskrči i udare temelji zgrade. Krajnjim naporom Mure je najzad uspeo da ubedi barona Artmana. – E, da – započe ovaj – juče smo održali sastanak, pa, misleći da ću vas sresti i želeći da vas o tom obavestim, svratio sam ovamo… Oni se još uvek protive. Mladi čovek se nervozno trže. – To nema smisla… A šta kažu? – Kažu, bože moj, ono što sam vam i ja govorio, a što i sam donekle mislim… Vaša fasada je samo stvar ulepšavanja, nove građevine proširile bi vašu robnu kuću samo za deseti deo površine, a to znači ogromne svote novca bile bi bačene za običnu reklamu. Mure na to prasnu. – Reklamu! Reklamu! U svakom slučaju, ona će biti od kamena i sve će nas nadživeti. Shvatite jednom da su se naši poslovi udesetostručili! Za dve godine vratiće nam se novac. Šta mari što vi to nazivate izgubljenim zemljištem ako vam taj teren donosi ogromne kamate! Videćete silnu masu sveta kad se mušterije ne budu više gušile u Ulici Nev Sen Ogisten i kad budu mogle slobodno da se kreću širokom ulicom kojom će lako moći da prođe po šest kočija. – Svakako – odvrati baron smejući se. – Samo vi ste, ponavljam vam, pesnik svoje vrste. Gospoda, međutim, smatraju da bi bilo opasno još više razgranati vaše poslovanje i žele da umesto vas budu oprezni. – Kako to oprezni? Ne razumem… Zar brojke ne govore i ne dokazuju neprestani porast našeg prometa? Pre svega, sa kapitalom od pet stotina hiljada franaka napravio sam promet od dva miliona. Kapital se obrnuo četiri puta, zatim se popeo na četiri miliona, obrnuo se deset puta i napravio promet od četrdeset miliona. Pošto se stalno povećavao, najzad, na poslednjem inventarisanju utvrdio sam da ukupan promet danas dostiže cifru od osamdeset miliona i da se kapital koji se uopšte nije povećavao, pošto iznosi svega šest miliona, obrnuo u robi na našim tezgama više od dvanaest puta. Govorio je povišenim glasom, udarao prstima desne ruke po levom dlanu i baratao milionima tako kao da krcka lešnike. Baron ga prekide:

– Znam, znam…Ali valjda se ne nadate da će promet stalno rasti? – Zašto ne? – naivno odvrati Mure. – Nema razloga da se zaustavi. Kapital može da se okrene petnaest puta, i to sam već odavno predskazao. U nekim odeljenjima obrnuće se čak dvadeset i trideset puta… A posle toga, pronaći ćemo opet neku majstoriju da se još češće obrne. – Vi biste u tom slučaju progutali novac celog Pariza, kao što čovek iskapi čašu vode. – Pa jasno. Zar Pariz ne pripada ženama, a žene nama? Baron ga obema rukama uhvati za ramena i očinski ga pogleda. – Slušajte, vi ste simpatičan mladić i dragi ste mi… Čovek ne može da vam se odupre. Ozbiljno ćemo razmotriti ovu ideju i nadam se da ću ih urazumiti. Dosad smo zadovoljni. Na Berzi su zbog dividendi zapanjeni… Sigurno ste u pravu, bolje je uložiti novac u vaše preduzeće nego rizikovati konkurenciju hotelu Grand, što je vrlo opasno. Iako uzbuđen, Mure se smiri i zahvali baronu, ali bez uobičajenog zanosa, a ovaj primeti kako Mure, obuzet nekim potajnim nemirom koji je skrivao, baca pogled prema vratima susedne sobe. Primetivši da više ne razgovaraju o poslovnim stvarima, Valanjosk im priđe. Stajao je kraj njih i čuo kako baron otmeno, kao stari bonvivan, prošaputa: – Slušajte, ja mislim da se one svete? – Ko to? – upita Mure zbunjeno. – Pa žene… Kad im dodija da budu vaše, vi ste već njihov, dragi moj: milo za drago! Baron se šalio, bio je u toku svih bučnih ljubavnih avantura ovog mladog čoveka. Privatni apartman što ga je kupio onoj sumnjivoj dami iz pozorišta, ogromne svote novca što ih je straćio s raznim devojkama po separeima uveseljavali su ga toliko kao da je u svemu tome hteo da nađe opravdanje za ludosti koje je sam nekada činio. Za njegovo staro iskustvo ovo je bilo prava razonoda. – Zbilja, ništa od svega toga ne razumem – ponavljao je Mure. – Eh, razumete vi vrlo dobro. Njihova je uvek poslednja… Stoga sam i ja mislio: to je nemoguće, preteruje, nije on tolika sila! A kad tamo,

tu ste! Izvucite sve iz žene, iskoristite je kao rudnik uglja da ona zatim vas iskoristi i primora vas da sve vratite! Čuvajte se jer one će vam pustiti krv i izmamiti više novca no što ste vi iz njih iscedili. Smejao se sve glasnije, dok se Valanjosk, ne izustivši ni reči, pored njega podrugljivo cerio. – Treba sve oprobati – priznade najzad iskreno Mure, praveći se kao da ga sve ovo živo zanima. – Ako se ne troši, novac je prava koještarija. – U tome se potpuno slažemo – nastavi baron. – Zabavljajte se, dragi moj, neću da vam dajem lekcije o moralu, još manje da strepim za krupne poslove koje smo vam poverili… Treba proterati kera, glava je bistrija… Nije loše ni ako se čovek upropasti, samo ako je u stanju da se ponovo obogati. Ali ako novac ne znači ništa, postoje ljubavne patnje… Zaćuta i žalosno se osmehnu, a u njegovoj ironičnoj skepsi nađoše izraza negdašnje patnje. Kao radoznao čovek, koga su sukobi tuđih srca još uvek živo uzbuđivali, i on je pratio dvoboj između Anrijete i Murea i jasno osećao da je nastupila kriza, a pošto je znao sve što se dogodilo sa Denizom, koju je spazio u predsoblju, on je unapred naslućivao dramu. – O, što se ljubavnih patnji tiče, to ne spada u moju struku – izazivačkim tonom reče Mure. – Već je prilično neprijatno što se sve to plaća. Nekoliko trenutaka baron ga je ćutke posmatrao. Ne zadržavajući se dalje na ovome, baron polako dodade: – Ne pravite se gori nego što ste… Ostavićete vi tu nešto drugo, a ne samo novac. Da, ostavićete tu, prijatelju moj, deo samog sebe. On zastade pa ponovo kao u šali zapita: – Nije li tako, gospodine Valanjosk, i to se dešava? – Kažu da je tako, gospodine barone – na to će ovaj. I baš toga časa otvoriše se vrata susedne sobe. Mure koji je upravo hteo da mu odgovori malo se trže. Sva trojica se okrenuše. Pojavi se gospođa Deforž vrlo raspoložena i, samo provirivši, užurbano doviknu: – Gospodine Mure, gospodine Mure.

A zatim, kada ih spazi: – O, dozvolite, gospodo, za trenutak vas razdvajam od gospodina Murea. Pošto mi je prodao neki strašan mantil, najmanje što može da mi učini jeste da me stručno posavetuje. Ova devojka je glupača koja ništa ne zna… No, čekam vas. Želeći da izbegne scenu koju je predosećao, Mure je oklevao i borio se sam sa sobom, ali najzad morade da posluša. Očinski i podrugljivo u isti mah, baron mu reče: – Idite, idite, potrebni ste gospođi. Mure pođe za njom. Vrata se ponovo zatvoriše i njemu se učini kao da čuje Valanjoskov podrugljiv smeh prigušen tapetama. Hrabrost ga, međutim, izdade. Otkako je Anrijet izišla iz salona i pošto je znao da je Deniz u rukama ljubomorne žene, osećao je sve veću strepnju i nervnu napetost, tako da je sav zadrhtao od nekog jecanja koje kao da je čuo u daljini. Šta je sve mogla da smisli ova žena da je namuči? I sva njegova ljubav, kojoj se još uvek čudio, bila je kao pomoć i uteha upućena devojci. On nikada nije toliko voleo i, pored sve patnje, bio toliko očaran. I sve njegove ljubavne veze kao poslovnog čoveka, štaviše, i sama Anrijet tako profinjena i lepa – a to što mu je pripadala laskalo je njegovoj taštini – bile su samo prijatna razonoda, ponekad računica, u kojoj je tražio samo svoja uživanja. Odlazio je ravnodušno od svojih ljubavnica, vraćao se kući na počinak srećan zbog svoje momačke slobode, bez žaljenja i briga. A sada mu je srce udaralo od strepnje, njegov život nije više pripadao njemu, i u svojoj samotnoj postelji ni u snu nije nalazio zaborava. Misli mu je stalno zaokupljala Deniz. Čak i u ovom trenutku postojala je samo ona, a u sebi je, kad je pošao za onom drugom, strahujući od neke neprijatne scene, razmišljao kako mu je ipak drago što se nalazi ovde da je zaštiti. Prođoše najpre kroz tihu i praznu spavaću sobu. Otvorivši vrata, gospođa Deforž uđe u oblačionicu, a za njom i Mure. To je bila prilično prostrana soba, tapetirana crvenom svilom, sa mermernim toaletnim stočićem i trokrilnim ormanom sa velikim ogledalima. Pošto je prozor gledao na dvorište, unutra je već bilo prilično mračno, pa su stoga upalili sve gasne svetiljke, čiji su se poniklovani kraci pružali desno i levo od ormana.

– No – reče Anrijet – možda će sada ići bolje. Kada je ušao, Mure je zatekao Denizu kako stoji pod ovom jakom svetlošću. Bila je vrlo bleda, skromno obučena, u žaketu od kašmira, na glavi je imala crn šešir, a preko ruke onaj u Raju kupljeni mantil. Kad ugleda mladog čoveka, ruke joj malo zadrhtaše. – Želim da gospodin oceni – nastavi Anrijet. Pomozite mi, gospođice. Deniz pristupi bliže i morade ponovo da joj obuče mantil. Na prvoj probi čiodama je prikačila ramenice koje nisu dobro stajale. Anrijet se okretala i posmatrala u ogledalu. – Može li ovako? Recite otvoreno. – Zaista, gospođo, stvar nije uspela – reče Mure da sve ovo skrati. – Prosta stvar, gospođica će vam uzeti meru i skrojićemo drugi. – Ne, hoću baš ovaj, on mi treba, i to odmah – nastavi ona žučno. – Ovaj mi je tesan u grudima a na ramenima pravi bore. Zatim će osornim glasom: – Ako samo u mene gledate, greške, gospođice, nećete ispraviti! Tražite, nađite nešto. To vam je posao. Ne rekavši ni reči, Deniz nastavi da zabada čiode. Ovo potraja duže: morala je da udesi najpre jedno zatim drugo rame, pa je čak morala i da se saginje, skoro da kleči, da bi mantil izravnala spreda. Puštajući je da se muči, nad njom je stajala gospođa Deforž, sa bahatim držanjem gospodarice koju je teško zadovoljiti. Srećna što ovim poslom može da ponizi devojku kao služavku, motreći svaki i najmanji znak nervoze na Mureovu licu, izdavala joj je kratka naređenja. – Zabodite čiodu ovde. E, ne, ne tu, već ovde, pored rukava. Ne razumete, dakle? Ne tako, opet su se naborali… Pazite, sad ste me uboli. Da učini kraj ovom prizoru, Mure po drugi put pokuša da se umeša, ali uzalud. Zbog ponižavanja njegove ljubavi bilo mu se smučilo, i zbog savršenog mira koji je sačuvala, on ju je sve više i nežnije voleo. Pa ako su devojčine ruke još uvek pomalo drhtale jer se s njom u njegovom prisustvu tako postupalo, ona je ipak prihvatila neminovnost svoga poziva, hrabro i

gordo se mireći sa svojom sudbinom. Kada je gospođa Deforž uvidela da se oni neće odati, pribegla je drugom sredstvu i počela da se smeška Mureu ne bi li ga prikazala kao svog ljubavnika. Zatim će, pošto je već ponestalo čioda: – Slušajte, dragi, pogledajte u kutiji od slonove kosti na stočiću… A, da zar je prazna? Budite ljubazni, pogledajte u sobi na kaminu: znate, u ćošku do ogledala! Predstavljala je kao da je on u svojoj kući i odnosila se prema njemu kao prema čoveku koji ovde stanuje i dobro poznaje mesto gde stoje češljevi i četke. A kada joj je doneo jastučić, gde su joj bile zabodene igle, uzimala je jednu po jednu i primorala ga da ostane pored nje posmatrajući ga i tiho mu govoreći: – Da nisam možda grbava? Dajte mi ruku, opipajte radi šale ramena. Zar sam tako građena? Još bleđa, Deniz je lagano podigla oči i ćutke nastavila da zabada čiode. Na nežnom potiljku Mure je primećivao samo njenu gustu, spletenu kosu, i činilo mu se kao da vidi njeno izmučeno i postiđeno lice od jeze koja ju je podilazila. Sada će ga od sebe odgurnuti i vratiti ponovo ovoj ženi, koja svoje intimne veze nije skrivala čak ni pred stranim ljudima. Pesnice su ga svrbele, došlo mu je da tuče Anrijetu. Kako da je ućutka? Kako da kaže Denizi da je strasno voli, da samo ona u ovom trenutku postoji za njega i da bi sve svoje ranije prolazne ljubavi žrtvovao njoj? Nijedna prostitutka ne bi sebi dopustila takvu dvosmislenu prisnost kao ova buržujka. On povuče ruku i ponovi: – Niste, gospođo, u pravu što ste toliko tvrdoglavi jer i sam vidim da je ovo smandrljano. Jedna od gasnih svetiljki je šištala, a u zagušljivom i pomalo vlažnom vazduhu sobe čulo se samo šištanje plamena. Od velikih površina ogledala na ormanima odbijala se bleštava svetlost i padala na tapete od crvene svile, po kojima su poigravale senke ovih dveju žena. Iz bočice sa verbeninim mirisom, koju su zaboravili da zatvore, širio se blag i neodređen miris uvelog cveća. – Eto, gospođo, to je sve što mogu da uradim – dižući se reče Deniz.

Osećala se potpuno iscrpena. Kao zaslepljena i zamagljenih očiju, dvaput se ubola u ruku. Da li je i on učestvovao u ovoj zaveri? Da li ju je pozvao da joj se osveti zbog onog odbijanja, u želji da joj pokaže kako ga druge žene vole? Na ovu misao sva se sledila i nije se sećala da joj je, ni u časovima najveće bede, pa čak ni u teškim trenucima života kad ni hleba nije imala, bilo potrebno toliko hrabrosti. Što su je toliko ponizili, to još nije značilo ništa, ali da ga vidi u zagrljaju one druge, kao da ona i ne postoji! Anrijet se posmatrala u ogledalu, zatim ponovo prasnu. – To je pravo ruglo, gospođice. Stoji gore nego ranije… Pogledajte kako mi steže grudi. Izgledam kao dojkinja. Izgubivši svako strpljenje, Deniz tada reče razdraženo: – Gospođa je malo punija… I pored najbolje volje, nismo u stanju da je učinimo slabijom. – Punija, punija… – ponavljala je Anrijet, bledeći sve više. – Još ste i drski, gospođice… Zaista vam savetujem da ne sudite o drugima. Oči u oči, cepteći, sada su se posmatrale. Nije postojala više ni gospođa ni prodavačica. Postojale su samo žene, jednake u svom suparništvu. Jedna je besno skinula mantil i bacila ga na stolicu, dok je druga nasumce bacila na stočić nekolike čiode što su joj se našle u rukama. – Čudim se samo – nastavi Anrijet – što gospodin Mure trpi ovakav bezobrazluk… Mislila sam, gospodine, da više tražite od svog osoblja. Deniz opet postade odvažno smirena i tiho izusti: – Ako me gospodin Mure drži, to je stoga što nema šta da mi prebaci… Spremna sam da vam se izvinim ako on to zaželi. Duboko potresen ovom svađom i ne nalazeći prave reči da ovome učini kraj, Mure ju je slušao. Ovakva objašnjavanja između žena, koja su svojom surovošću vređala njegovu stalnu potrebu za ljubaznošću, užasavala su ga. Anrijet je želela da mu izvuče bar jednu jedinu reč koja bi osudila devojku, ali pošto je on i dalje neodlučno ćutao, ona ga kao bičem ošinu još jednom teškom uvredom.

– To je vrlo lepo, gospodine, ako još i u svojoj sopstvenoj kući treba da trpim bezobrazluke vaših ljubavnica… Jedne od onih devojčura nađenih u nekoj jazbini. Dve krupne suze kanuše iz Denizinih očiju. Već duže ih je zadržavala, ali sva je bila malaksala od nanete uvrede. Kad je nemu i očajnu u njenom ponosu vide da plače i ne uzvraća grubošću, Mure se više nije kolebao i u beskrajnom osećanju ljubavi srce ga je vuklo k njoj. Uze je za ruke i promuca: – Idite brzo odavde! Zaboravite ovu kuću! Potpuno preneražena i gušeći se od besa, Anrijet ih je posmatrala. – Pričekajte – nastavi on savijajući mantil – ponesite ovo. Gospođa će ga kupiti na drugom mestu. Ne plačite više, molim vas, vi znate koliko vas cenim. Isprati je do vrata koja zatim zatvori. Deniz ne progovori ni reči, samo joj lice porumene, a oči se, pune neke divne nežnosti, ovlažiše suzama. Anrijet se gušila od jeda; izvadila je maramicu i pritisnula je na usne. Ona se prevarila u računici i sama je pala u klopku koju je namestila. Bila je neutešna što je mučena ljubomorom otišla suviše daleko. Da je ostavi zbog takvog beznačajnog stvorenja i da je pred njom prezre! Njen ponos je trpeo više nego njena ljubav. – To je, dakle, ta devojka koju volite? – s teškom mukom progovori ona kad ostadoše nasamo. Mure joj ne odgovori odmah. Koračao je od prozora do vrata trudeći se da savlada svoje veliko uzbuđenje. Najzad stade i vrlo učtivo, nastojeći da bude hladan, reče: – Da, gospođo. Gasna svetiljka je i dalje šištala u zagušljivom vazduhu budoara. U ogledalima se više nisu videle senke koje su poigravale, soba je opustela i kao utonula u tešku tugu. Anrijet se odjednom spusti na stolicu i, grozničavo gužvajući maramicu, ponovi kroz jecaje: – O, bože, kako sam nesrećna!

Nepomičan, on ju je nekoliko trenutaka posmatrao, a zatim se mirno udalji. Ona je sada, potpuno sama, plakala u tišini ispred igala prosutih po stočiću i podu. Kada se Mure vrati u mali salon, nađe tamo samo Valanjoska jer se baron vratio gospođama. Pošto je još uvek bio uzbuđen, sede udno sobe na kanabe, a njegov prijatelj, videći ga tako klonula, iz sažaljenja stade ispred njega da bi ga zaklonio od radoznalih pogleda. U prvi mah, ne rekavši jedan drugom ni reči, oni se samo pogledaše. Zatim ga Valanjosk, koji se radovao ovoj Mureovoj zbunjenosti, podrugljivo zapita: – Pa kako se zabavljaš? Činilo se kao da ga Mure u prvi mah nije razumeo, ali kad se setio njihovih ranijih razgovora o besmislenosti i uzaludnim mukama u životu, odgovori: – Sigurno nikada nisam tako intenzivno živeo… Ah, dragi moj, ne podsmevaj se, najkraći su oni časovi u kojima se umire od bola! Tišim glasom, sa još neutrtim suzama, on vedro nastavi: – Da, ti znaš sve, zar ne? Obe su mi iskidale srce, ali vidiš i same rane koje zadaju prijatne su isto kao i milovanje… Slomljen sam, ne mogu više; šta mari, ne možeš da zamisliš koliko volim život! O, ipak će to dete koje mi prkosi biti moje. Valanjosk samo reče: – A posle. – Posle? Slušaj, ona će biti moja! Nije li to dosta? Dabome, misliš da si jak što nećeš da izigravaš budalu i patiš! Samo si budala, i ništa više! Pokušaj da neku poželiš i da je najzad imaš: sve jade ćeš zaboraviti u jednoj minuti. Valanjosk je preterivao u svom pesimizmu. Zašto da se toliko radi ako se za novac ne može sve dobiti? Onoga dana kada bi uvideo da milionima ne može kupiti ženu koju zaželi, on bi dućan zatvorio, izvalio se na leđa i više ni prstom ne bi maknuo. Slušajući ga, Mure se uozbilji, a zatim, verujući u svemoć svoje volje, živo mu reče:

– Želim je i biće moja! A ako mi umakne, videćeš šta ću sve preduzeti da se izlečim. Uprkos svemu, to će ipak biti divno… Ti ne razumeš ovaj jezik, inače bi znao da je u samoj akciji nagrada. Dejstvovati, stvarati, boriti se protiv činjenica, pobediti ih ili biti pobeđen, u tome je sva ljudska radost i zdravlje. – Jednostavan način da sam sebe obmaneš – promrmlja drugi. – Pa neka, više volim da se obmanjujem… Crkao, pukao, više volim da crknem od ljubavi nego od dosade. Ovo ih je podsetilo na nekadašnje razgovore u školskoj klupi, i obojica prasnuše u smeh. U to vreme Valanjosk je uživao u tome da svojim umornim glasom raspreda o bljutavostima života. Razmetao se u neku ruku nepromenljivošću i ništavilom svog bitisanja. Da, u ministarstvu će se dosađivati sutradan isto onako kao što se dosađivao dan pre toga; za tri godine dobio je povišicu od šest stotina franaka i sad je primao tri hiljade i šest stotina franaka, čak ni koliko mu je bilo potrebno za cigare; ovo je iz dana u dan postajalo sve nepodnošljivije, i što dosad nije izvršio samoubistvo, bilo je iz obične lenosti, da se ne bi uznemiravao. Kada mu je Mure nabacio nešto o ženidbi gospođicom De Bov, odgovorio mu je da će je, uprkos tome što se tetka uzjogunila da ne umre, privesti kraju; on je bar tako mislio, roditelji su bili saglasni, ali on sam, kako je tvrdio, nije bio raspoložen. Čemu hteti ili ne hteti kad nikad ne ispada onako kako to čovek želi? Kao primer, on navede svog budućeg tasta, koji je mislio da će u gospođi Gibal, ravnodušnoj plavuši, naći prolaznu ljubav, a ova ga je gospođa udarala kandžijom kao što šibaju starog konja dok ne iznemogne. I dok su ljudi verovali da on nadgleda ergele u Sen Lou, ona ga je novčano dokusurivala u kućici koju je za nju iznajmio u Versaju. – Srećniji je od tebe – reče Mure ustavši. – O, sasvim sigurno! – izjavi Valanjosk. – Možda svako zlo ima i svoje dobro. Mure se smiri. Mislio je kako da se izgubi, ali nije hteo da neko pomisli da je pobegao. Rešen stoga da popije šolju čaja, vrati se u veliki salon, razgovarajući veselo sa svojim prijateljem. Baron Artman ga upita da li mantil, najzad, dobro stoji, na šta Mure, ne zbunivši se, odgovori da bi ga, što se njega tiče, vratio. Začuše se uzvici. Dok se gospođa Marti trudila

da ga posluži, gospođa De Bov je prigovarala da veliki magazini uvek prave tesnu odeću. On najzad sede kraj Butmona, koji se nije maknuo s mesta. Ostali se na njih više nisu osvrtali, a na Butmonova zabrinuta pitanja, jer je želeo da sazna nešto o svojoj sudbini, Mure nije čekao da se nađu na ulici, već mu stavi do znanja da su gospoda iz direkcije rešila da mu otkažu službu. Posle svake rečenice srknuo bi gutljaj čaja, dodajući da mu je to vrlo žao. O, bilo je tu i svađe od koje još k sebi nije došao jer je van sebe napustio salu. Samo, šta da se radi? Zbog nekog običnog personalnog pitanja sa tom gospodom nije mogao raskinuti. Sav prebledeo, Butmon je još morao da mu se na svemu zahvali. – To mora da je neki strašan mantil – primeti gospođa Marti. – Anrijet ne može s njim da izađe na kraj. U stvari, ova preterana odsutnost postepeno je sve zbunila. Ali baš u taj tren pojavi se gospođa Deforž. – I vi ga nećete? – veselo uzviknu gospođa De Bov. – Kako to? – Tako, gospodin Mure nam je rekao da vam ne odgovora. Anrijetu ovo uveliko začudi. – Gospodin Mure se samo šalio. Mantil će odlično stajati. Ona je izgledala sasvim smirena i nasmejana. Mora da je oprala oči jer su bile sveže i bez crvenila. I dok je celo njeno biće još uvek drhtalo i srce joj se paralo, ona je pod maskom otmenog ponašanja nalazila snage da prikrije svoje jade. Sa uobičajenim osmehom ponudila je sendviče Valanjosku. Jedino baron, koji ju je dobro poznavao, primeti mali grč na usnama i mračni sjaj njenih očiju koji nije mogla da ugasi. On pogodi šta se odigralo. – Svako po svom ukusu, bože moj – reče gospođa De Bov uzimajući takođe jedan sendvič. – Poznajem žene koje ni parče trake ne kupuju drugde sem u Luvru. Ostale su, opet, zaljubljene u Bon marše… Svakako, stvar temperamenta. – Bon marše deluje palanački – procedi gospođa Marti – a u Luvru se strašno guraju!

Gospođe opet povedoše razgovor o velikim robnim kućama i primoraše Murea da i on kaže svoje mišljenje. On sede među njih i pokuša da bude objektivan. Bon marše je odlična, solidna i poštovanja dostojna kuća, ali Luvr ima sigurno otmeniju publiku. – Pa ipak vi više volite Ženski raj – smešeći se reče baron. – Tako je – mirno odvrati Mure. – Mi volimo žene kao mušterije. Sve prisutne žene složiše se s njim. To je baš ono, u Raju su se osećale kao na nekom tajnom izletu, osećale su da ih tamo neprestano obasipaju laskanjem, okružuju obožavanjem koje je privlačilo i one najpovučenije. Od ove otmene veštine zavođenja dolazio je veliki uspeh ove robne kuće. – A kada je reč o tome – upita Anrijet koja je htela da pokaže svoju veliku širokogrudost – šta je s mojom štićenicom, gospodine Mure? Znate, sa gospođicom De Fontenaj. I obraćajući se gospođi Marti: – To je markiza, draga moja, sirota devojka našla se u teškim prilikama. – Pa – reče Mure – šijući kartone s uzorcima, ona zarađuje tri franka dnevno i mislim da ću je udati za jednog od mojih poslužitelja. – Pi! – uzviknu gospođa De Bov. On je pogleda i mirnim glasom nastavi: – Zašto, gospođo? Zar za nju nije bolje da se uda za nekog vrednog mladića, odličnog radnika, nego da dođe u opasnost da je na ulici uhvate neki mangupi? Valanjosk htede da se umeša našalivši se: – Ne raspaljujte ga, gospođo, taj će vam još reći da bi sve stare francuske porodice trebalo da se prihvate prodaje katuna. – Ali za mnoge od njih – dodade Mure – to bi bar bio pošten svršetak. Svi udariše u smeh, ovo mišljenje je izgledalo malo preoštro. On produži da veliča ono što je sam nazivao aristokratijom rada. Laka rumen obli gospođu De Bov, koja je besnela što je zbog nemaštine bila primorana

da traži kojekakva rešenja, dok je, naprotiv, gospođa Marti, koju je pri pomisli na svog jadnog muža počela da grize savest, sve povlađivala. Baš u tom trenutku sluga uvede profesora koji je došao po nju. U svom kratkom redengotu koji se već izlizao, ovaj je zbog napornog rada izgledao još suvlji i mršaviji. Pošto se zahvali gospođi Deforž što se u ministarstvu zauzela za njega, on bojažljivo pogleda u pravcu Murea kao čovek koji susreće bolest od koje će umreti. I zaprepasti se kad mu se ovaj obrati. – Zar ne, gospodine, radom se sve postiže. – Radom i štednjom – odvrati on podrhtavajući lako celim telom. – Pogotovo štednjom, gospodine. Za sve to vreme Butmon je i dalje nepomično sedeo u fotelji. U ušima su mu još odzvanjale Mureove reči. Najzad se diže i sasvim tiho reče Anrijeti: – Znate li da mi je najavio otkaz, o, i to vrlo ljubazno… ali da me đavo nosi ako se zbog toga ne pokaje! Upravo sam pronašao naziv firme, Kod četiri godišnja doba, i otvoriću radnju kraj Opere. Ona ga pogleda, oči joj se smrknuše, – Računajte na mene, ja sam za to… Pričekajte! I povuče barona Artmana u udubljenje prozora. Ne oklevajući, ona mu preporuči Butmona, predstavi ga kao čoveka smela koji će, otvarajući radnju, uzbuniti Pariz. A kad mu pomenu o nekakvom ortakluku sa novim štićenikom, mada se više ničemu nije čudio, baron je ipak morao da se zgrane. Bio je to četvrti mladi genije koga mu je ona preporučivala, tako da je i sam sebi postao smešan. Pa ipak je nije otvoreno odbio, ideja o otvaranju konkurencije Ženskom raju čak mu se svidela; on je već u svom bankarskom poslovanju pronašao metod da sam sebi stvara konkurenciju ne bi li druge odvratio. Avantura ga je pored toga privlačila i obeća joj da će stvar proučiti. – Večeras treba da porazgovaramo – šapnu Anrijet Butmonu na uvo. – Neizostavno oko devet časova… Baron je uz nas… Tog trenutka u velikoj sali ponovo nastade graja. Okružen gospođama i stalno stojeći, Mure je ponovo bio dobro raspoložen: veselo se branio od prigovora da ih on krpama upropašćuje, nudio da im brojkama

dokaže da na svakoj kupovini uštede trideset odsto. Baron Artman, kao stari bećar, posmatrao ga je s osećanjem drugarskog divljenja. Dvoboj je, dakle, završen. Anrijet je bila pobeđena i sigurno da ona nije ta žena koja treba da dođe. Njemu se učini kao da nazire skromni lik devojke koju je spazio prolazeći kroz predsoblje. Bila je to ona, strpljiva, jedina, opasna zbog svoje ljupkosti.

XII Dvadeset petog septembra počeše građevinski radovi na novoj fasadi Ženskog raja. Kao što je obećao, baron Artman je na brzinu progurao stvar na poslednjem sastanku akcionara Kreditne banke za nekretnine. Mure se najzad našao pred ostvarenjem svog sna: s novom fasadom, koja je trebalo da se pojavi na Ulici 10. decembra, procvalo bi i njegovo bogatstvo. Stoga je hteo da svečano proslavi polaganje kamena temeljca. Tom prilikom je priredio svečanost, nagradio svoje prodavce, a uveče im ponudio za večeru divljač i šampanjac. Na gradilištu je palo u oči njegovo veselo raspoloženje, pobednički gest kad je mistrijom udario o kamen. Već nedeljama nije imao mira, bio je nervno rastrojen i nije mu uvek polazilo za rukom da to prikrije, ali pobeda mu je za trenutak donela mir, odvojila ga od njegovog bola. Činilo se kao da mu se tog popodneva vratila ranija vedrina, vedrina zdravog čoveka. Ali kad je posle večere prolazio kroz trpezariju da sa svima popije čašu šampanjca, ostavljao je ponovo utisak nespokojstva, s mukom se smejao, a od skrivenog bola, koji ga je nagrizao, lice mu je bilo bledo i umorno. Opet su ga spopadale muke. Sutradan u odeljenju konfekcije Klara Priner pokuša da Denizu dovede u nepriliku. Primetila je stidljivu Kolombanovu ljubav i htela da se naruga Bodijevima. I dok je Margerit, očekujući mušterije, oštrila olovku, ova joj glasno dobaci: – Znate li za mog obožavaoca preko puta… Mnogo mi je žao što je u onom mračnom dućanu u koji niko ne zalazi. – Nije on tako nesrećan, treba da se oženi gazdinom ćerkom – na to će Margerit. – Slušaj – reče Klara – bilo bi veselo da joj ga preotmem. – Prirediću im to za inat, časti mi… I ona produži sa zadovoljstvom videći da se Deniz ljuti. Ova joj je sve praštala, ali pomisao da bi ova okrutnost dotukla njenu sestru od strica Ženevjevu, koja je bila na samrti, izbezumi je. Tog trenutka uđe jedna

mušterija, a pošto je gospođa Oreli upravo otišla u suteren, ona preuze njenu dužnost i pozva Klaru: – Bilo bi bolje, gospođice Priner, da se pozabavite onom gospođom umesto što brbljate. – Nisam ja brbljala. – Ćutite, molim vas, i pobrinite se odmah za onu gospođu. Ukroćena, Klara posluša. Kad god je Deniz, ne podižući glas, nešto naredila, niko se nije opirao. Svojom blagošću je i stekla neograničen ugled. Jedan trenutak je ćuteći prolazila pored prodavačica koje su se uozbiljile. Margerit nastavi da oštri olovku čiji se grafit stalno lomio. Jedino je ona klimanjem glave i dalje odobravala što se Deniz odupire Mureu, ali ujedno je dodavala da bi bolje bilo pristojno se ponašati kad bi se imale u vidu sve neprilike koje čoveka mogu da snađu zbog neke nesmotrenosti. – Vi se nešto ljutite – ču se neki glas iza Denize. To je Polin prolazila kroz odeljenje. Videla je ceo prizor, pa je ovo rekla tiho, smešeći se. – Ali kad se mora – odvrati Deniz. – Ne mogu da izađem na kraj s ovim svetom. – Ma pustite, bili biste vi naša gazdarica samo kad biste hteli. Ona još nikako nije shvatala odupiranje svoje prijateljice. Već krajem avgusta udala se za Božea, prava pravcata glupost, kako je veselo govorila. Strašni Burdonkl postupao je sada s njom kao da ništa više ne vredi, kao sa ženom koja je izgubljena za trgovinu. Strahovala je da jednog lepog dana ne pošalju i nju i njenog muža da se vole na drugom mestu jer su gospoda iz direkcije proglasila ljubav za nešto odvratno i krajnje štetno po prodaju. U tome su otišli tako daleko da se ona, kad sretne Božea, pravila kao da ga ne poznaje. I baš se sada našla u neprilici kad ju je čika Žuv ulovio u razgovoru s mužem iza neke gomile otirača. – Slušajte, pratio me – dodade ona živahno ispričavši ceo slučaj Denizi. – Vidite li kako me je nanjušio svojim velikim nosom.

I zaista, Žuv je izlazio iz odeljenja čipaka sa besprekornom belom mašnom tragajući za nekom greškom. Ali kad spazi Denizu, on se duboko i ljubazno pokloni i prođe. – Spasena sam – prošapta Polin. – Vi ste ga, draga moja, primorali da odustane od svoje zle namere. – Kažite mi, hoćete li se zauzeti za mene ako me snađe neka nesreća? Tako je, tako je, ne iščuđavajte se. Poznato je da bi samo jedna vaša reč preobrazila celu kuću. I žurno se vrati svojoj tezgi. Uzbuđena zbog ovih prijateljskih aluzija, Deniz je pocrvenela. Uostalom, to je bila istina. Dok su joj sa svih strana laskali, ona je nejasno osećala svoju moć. Kada se gospođa Oreli vratila i našla odeljenje pod nadzorom svoje pomoćnice mirno i vredno, prijateljski joj se nasmešila. Ona je sada zapustila čak i Murea, a njena ljubaznost prema osobi koja je jednog dana mogla da priželjkuje njen šefovski položaj postajala je iz dana u dan sve veća. Denizina vladavina je počinjala. Jedino Burdonkl nije polagao oružje. Uzrok podmukloj borbi koju je stalno vodio protiv devojke bio je u prirodnoj antipatiji. Mrzeo ju je zbog njene blagosti i ljupkosti. Borio se, najzad, protiv nje zbog kobnog uticaja koji bi kuću doveo u opasnost onog dana kad bi Mure podlegao. Činilo mu se da će šefove trgovačke sposobnosti pretrpeti brodolom zbog ove neprikladne ljubavi: ono što se na drugim ženama zaradilo, ova će upropastiti. A prema svima se odnosio hladno i potcenjivao ih kao čovek bez strasti, čije je zanimanje bilo da od njih živi, koji je izgubio o njima i poslednju iluziju videći ih bedne zbog nemaštine u koju ih je dovela njegova trgovina. Umesto da ga miris sedamdeset hiljada ženskih mušterija opije, zadavao mu je nepodnošljive glavobolje: tukao je svoje ljubavnice čim bi se vratio kući. I ono što ga je posebno uznemiravalo kod ove male prodavačice, koja je malo-pomalo postajala opasna, bilo je to što on uopšte nije verovao da je ona ravnodušna i da iskreno odbija Murea; po njegovu mišljenju, ona je vrlo vešto glumila, jer da se predala prvog dana, Mure bi je sigurno sutradan zaboravio, dok je ovako, svojim opiranjem, podsticala njegovu strast i toliko ga zaludela da je bio spreman na svaku glupost; neka prepredena žena, prostitutka ogrezla u poroku, ne bi to izvela bolje od ovog nevinašceta. Stoga Burdonkl više nije mogao da vidi njene sjajne oči, ljupko lice, jednostavno držanje a da ga ne spopadne pravi strah, kao da

pred sobom ima prerušenu aždaju, mračnu zagonetku žene, smrt u licu device. Kako da osujeti taktiku ovog lažnog nevinašceta? Nije više išao za tim da uđe u njene smicalice nadajući se da će ih javno raskrinkati: ona će sigurno napraviti neku grešku, uloviće je iznenada s nekim ljubavnikom i ponovo će biti oterana. Robna kuća će, najzad, normalno proraditi kao dobro podmazan stroj. – Pripazite dobro, gospodine Žuve – ponavljao je Burdonkl inspektoru. – Ja ću vas za to nagraditi. Žuv je, međutim, bio krajnje oprezan jer je imao iskustva sa ženama i odlučio je da stane na stranu ovog deteta koje bi već sutra moglo da postane neograničeni gospodar. Iako se više nije usuđivao da je dira, ipak je nalazio da je đavolski lepa. Nekad je zbog takve mangup-devojke, jednog beznačajnog, slabačkog i skromnog stvorenja koje je jednim jedinim pogledom osvajalo srca, njegov pukovnik izvršio samoubistvo. – Pazim ja, pazim – odgovarao je on – ali časti mi, ništa ne mogu da ulovim. Pa ipak, uprkos laskanju i uvažavanju koje je Deniz uživala, priče su se i dalje pronosile, gadna ogovaranja kružila. Sada se u celoj robnoj kući govorilo da joj je Iten bio ljubavnik, ali niko se nije smeo zakleti da ova veza i dalje traje, samo su ih sumnjičili da se opet s vremena na vreme viđaju. I da Deloš s njom spava, da se stalno sastaju po skrivenim kutovima, satima razgovaraju. Prava sablazan. – Ništa, dakle, sa glavnim prodavcem svile, ništa sa mladićem iz odeljenja čipaka? – pitao je Burdonkl. – Ništa, gospodine, još ništa – tvrdio je inspektor. Burdonkl je računao naročito s tim da će Denizu uhvatiti s Delošom. Jednog jutra ih je ugledao kako se smeju u suterenu. Ali on se prema devojci odnosio kao prema nekome ko mu je ravan jer je više nije prezirao, osećao je da je dovoljno jaka da i njega potisne, uprkos njegovih deset godina službe, ukoliko izgubi igru. – Pripazite pre svega na mladića iz odeljenja čipaka – govorio je svaki put. – Uvek su zajedno. Ako ih ulovite, pozovite me, ostalo je moja briga.

Mure je, međutim, provodio dane u velikoj zebnji. Da li je to moguće da ga ovo dete toliko muči! Stalno ju je video onakvu kakva je došla u Raj: u teškim cipelama, bednoj crnoj haljini, plašljiva. Zamuckivala je, svi su joj se rugali, pa je i sam u početku smatrao da je ružna. Ružna! A sada je bio dovoljan samo jedan njen pogled pa da padne na kolena, toliko je nešto iz nje zračilo. U robnoj kući je bila među poslednjima, nisu je cenili, ismevali su je, a i on je s njom postupao kao s nekom retkom zverkom. Želeo je da u toku nekoliko meseci posmatra kako se jedna devojka razvija, zanimao ga je ovaj eksperiment, ali nije mislio da time dovodi u opasnost svoje srce. Ona se polako razvijala i postajala opasna. Možda ju je od prvog trenutka voleo, pa i tada kad je mislio da je sažaljeva. Međutim, sve do one večeri kad su šetali ispod kestenova u Tiljerijama nije bio svestan svojih osećanja. Otada je za njega počeo pravi život, i, dok je ona u toploj senci, ćuteći, koračala pored njega, slušao je kikotanje grupe devojčica, daleki šum vodoskoka. Kasnije, nije više znao kada, njegovo nespokojstvo je još više poraslo, predao se sav, dušom i telom. Takvo dete, zar je moguće? I kad je sada prolazila pored njega, činilo mu se da je laki povetarac njene suknje toliko jak da od njega mora da zatetura. Dugo se bunio protiv toga, katkad se još i sada ljutio sam na sebe, hteo da se oslobodi ove glupe opsesije. Šta je to u njoj što ga toliko vezuje za nju? Nije li je video golu i bosu? Nije li bila primljena na posao iz milosrđa? Da je bar bila reč o jednom od onih divnih stvorenja koja uzbuđuju gomilu! Ali ta devojčica, taj ništavni stvor! Ima, u stvari, takvo bezazleno lice koje nije ni pomena vredno. Sigurno nije ni naročito bistra jer se sećao da je u početku nisu mogli upotrebiti ni kao prodavačicu. A zatim bi posle svakog nastupa besa usplamteo od strasti, kao u nekom pobožnom strahu što je uvredio svoj idol. Bilo je u njoj sve ono što u ženi može da bude dobro: hrabrost, vedrina, jednostavnost, a njena blaga narav zračila je nekom nežnom čari, poput mirisa koji u sve prodire. Čovek nije smeo da je pogleda, da joj se približi kao nekoj drugoj. Čar bi odmah delovala s nekom laganom i neodoljivom snagom; kad bi se nasmešila, čovek bi joj zauvek pripao. Sve se smešilo na njenom belom licu; oči kao zimzelen, obrazi i brada s rupicama, dok joj je gusta plava kosa sjala veličanstvenom i osvajačkom lepotom. Sam je sebi priznavao da je

pobeđen, bila je razumna koliko i lepa, a njena inteligencija proisticala je iz onog što je u njenom biću bilo najbolje. Dok su ostale prodavačice imale samo površno vaspitanje, spoljašnju glazuru, koja se u propalih devojaka odmah gubi, ona je bez lažne otmenosti sačuvala ljupkost, svoju prvobitnu privlačnost. Najsmelije ideje o trgovini rađale su se iz prakse pod ovim uskim čelom, čije su čiste linije odavale volju i sklonost za red. I sklopljenih ruku molio bi je za oproštaj što ju je u trenucima ozlojeđenosti toliko grdio. Pa ipak, zbog čega se ona tako tvrdoglavo brani? Preklinjao ju je bezbroj puta, povećavao svoje ponude, nudeći joj novac, strašno mnogo novca. Potom bi sam sebi govorio da mora da je častoljubiva, obećavao joj da će je, čim se u nekom odeljenju ukaže slobodno mesto, postaviti za glavnu prodavačicu. A ona je ipak odbijala! Izbezumio se zbog borbe u kojoj se njegova požuda razbuktala. Slučaj mu je izgledao nemoguć; ovo dete će najzad popustiti jer je on žensku pamet oduvek smatrao vrlo nesigurnom. Pred sobom je imao samo jedan cilj, ništa više nije postojalo osim ove potrebe da je zadrži, posadi na kolena i ljubi joj usta. Na ovu viziju damari bi mu jače udarali, sav bi uzdrhtao zbunjen zbog svoje nemoći. Dani su mu odsad prolazili u istoj bolnoj opsesiji. Denizin lik mu se javljao kad bi se budio iza sna. Uvek je o njoj sanjao, pratila ga je do velikog pisaćeg stola u kancelariji, gde je od devet do deset potpisivao čekove i platne naloge: sve to radeći mehanički jer je stalno osećao kao da je ona pored njega i potpuno mirno izgovara ono svoje uobičajeno „ne“. Posle toga, u deset časova se održavao sastanak uprave, pravi ministarski savet, skup dvanaest akcionara robne kuće, kome je morao da predsedava i na kome se raspravljalo o pitanjima unutrašnje organizacije, analizirale nabavke, rešavalo o izlaganju robe, a ona je uvek bila tu, čuo je između brojki njen mili glas, video njen vedri osmeh čak i kad je finansijsko stanje bilo vrlo zamršeno. Posle sastanka ga je pratila, vršila zajedno s njim svakodnevnu inspekciju odeljenja, vraćala se po podne u kancelariju direkcije, ostajala pored njegove fotelje od dva do četiri dok je primao ogroman broj stranaka, fabrikante cele Francuske, krupne industrijalce, bankare, pronalazače: neprekidno dolaženje i odlaženje bogatstva i duha, sumanuta igra miliona, kratkotrajni sastanci na kojima su zaključivani

najunosniji poslovi pariskog tržišta. I ako bi katkada, donoseći odluke da li će neka industrijska grana propasti ili napredovati, za trenutak na nju zaboravio, osetio bi oštar bol u srcu i ponovo bi je video kako stoji pored njega. Glas ga je izdavao i u sebi se pitao čemu služi sve to nagomilano bogatstvo kada ga ona stalno odbija. Kada bi najzad otkucalo pet časova, morao je da potpisuje poštu, da obavi taj mehanički posao, dok bi ona za to vreme u još većoj meri njim ovladala, ponovo ga sasvim zaokupila, tako da bi za onih samotnih i strasnih noći samo njoj pripadao. I sledećeg jutra nastajao je isti dan, jedan od onih koji su bili ispunjeni napornim radom, a koji je laka senka jednog deteta mogla da pomuti. Svoj jad je, međutim, najviše osećao baš za vreme onih svakodnevnih obilazaka poslovnih prostorija. Stvoriti ovaj ogromni aparat, vladati tolikim svetom i pritom umirati od bola jer ta mala devojčica o svemu tome neće da zna! Prezirao je samog sebe i nosio u sebi groznicu i sramotu svoje teške boljke. Bilo je dana kad mu se sopstvena moć gadila i dok je išao s jednog kraja galerije na drugi, samo bi mu se smučilo. Drugi put bi mu se, opet, prohtelo da svoju carevinu još više proširi i učini je toliko velikom da bi mu se ona, možda, iz divljenja ili straha predala. Obično se najpre zaustavljao ispred šina koje su vodile u suteren, i koje su se još uvek nalazile u Ulici Nev Sen Ogisten, a koje je trebalo proširiti. Bile su slične koritu reke kojim se s hukom poplave bez prestanka u talasima valjala svakovrsna roba; ovamo je dopremana roba iz celog sveta, sa svih stanica stizali su kamioni i stalno su istovarivani i prebacivani sanduci i bale što ih je u se upijala ova nezasita kuća. On je posmatrao ovaj planinski brzak koji je kraj njega izvirao, razmišljao o tome da je jedan od gospodara narodnog blagostanja i da u svojim rukama drži sudbinu čitave francuske proizvodnje, a sam nije uspevao da kupi jedan jedini poljubac ove prodavačice. Posle toga je odlazio u odeljenje za prijem robe, koje je sada zapremalo jedan deo suterena na kraju Ulice Monsinji. U slaboj svetlosti podrumskih prozorčića tu se naziralo dvadeset stolova; gurala se čitava vojska trgovačkih pomoćnika, praznila sanduke, kontrolisala robu, obeležavala je poznatim ciframa, a za sve to vreme čula se samo neprestana tutnjava od tociljanja po šinama, koja je zaglušivala ostalu buku. Zaustavljali su ga šefovi odeljenja, morao je da rešava poneku

teškoću, izdaje nove naloge. Ovo podrumsko dno bilo je puno nežnog sjaja satena, beline platna, velikih količina raspakovane robe gde su se krzna mešala sa čipkama i specijalni pariski artikli s orijentalnim ćilimima. Išao je laganim korakom kroz ovo na sve strane razbacano i natrpano bogatstvo. Gore, u rafovima, ono će zasjati, novac će pojuriti kroz odeljenja i u mahnitoj prodaji biće sve razneto istom brzinom kojom je u kuću uneto. Pritom se sećao kako je devojci ponudio da punim rukama zagrabi s ove ogromne gomile svile, somota i svega što god zaželi, a ona je to blagim pokretom svoje plave glave odbila. Zatim bi se uputio na drugi kraj suterena da po običaju malo zaviri u otpremno odeljenje. Ovde su se pružali dugački hodnici osvetljeni gasnim svetiljkama; zdesna i sleva rešetkama zagrađene zalihe robe predstavljale su još jednu robnu kuću pod zemljom, pravu gradsku trgovačku četvrt sa radnjama sitničarske robe, rublja, rukavica, galanterije, koje su dremale u polutami. Korak dalje nalazio se jedan od tri parna kotla, a nešto dalje dežurni vatrogasac nadgledao je glavni brojač u metalnoj kutiji. Ovde po stolovima zateče tovare paketa, kartona i kutija koje su bez prestanka spuštali u korpama; šef ovog odeljenja Kampion obavesti ga o tekućim poslovima, dok je dvadeset njemu podređenih nameštenika svrstavalo pakete po fahovima od kojih je svaki nosio ime jedne gradske četvrti i odakle su ih dalje nosili do kola koja su, poređana duž trotoara, stajala na ulici. Odjekivali su povici, upola izgovorena imena ulica, oštre opomene, što je stvaralo paklenu buku kao na brodu spremnom da zaplovi. Ovde bi za trenutak zastao i posmatrao kako kuća bljuje robu koju je malopre na suprotnom kraju podruma pohlepno proždirala; ovde se slivala ogromna reka i, pošto bi u blagajnama iza sebe ostavila zlato, izlivala se na ulicu. Na oči mu je padao mrak i ovo ogromno otpremanje robe gubilo je za njega svaki smisao, pa je pomišljao samo na to kako da otputuje nekuda, da krene u neke daleke krajeve i sve ostavi, ukoliko ga ona i dalje bude tvrdoglavo odbijala. Penjao bi se zatim naviše, nastavljao svoje obilaženje, vodio razgovore, bivao sve nervozniji i nije uspevao da nađe mira. Na drugom spratu uputio bi se u odeljenje porudžbina, tražio razloga za zađevice, očajavao zbog suviše administrativnog poslovanja aparata koji je sam organizovao. Iz dana u dan ova služba postajala je sve važnija: u njoj je

već sada radilo dve stotine nameštenika, od kojih su jedni otvarali, čitali i razvrstavali poštu koja je stizala iz zemlje i inostranstva, dok su drugi razvrstavali u fahove robu koju su kupci poručivali. Broj pisama toliko je rastao da ih više nisu ni brojali, već su ih samo vagali jer su dnevno dostizala težinu do sto funti. Kao u groznici prolazio bi kroz tri prostorije ovog odeljenja i kod šefa Levasera raspitivao se o težini pošte: osamdeset, katkada devedeset, a ponedeljkom i sto funti. Brojka se stalno penjala, trebalo je da bude zadovoljan. Njega je, međutim, i dalje podilazila jeza u buci koju je zakivajući sanduke dizala obližnja ekipa pakera. Uzalud je jurio robnom kućom: ista fiks-ideja i dalje ga je pratila, a ukoliko se njegova moć širila i aparat svih službi i vojska osoblja defilovali ispred njega, on je u sve većoj meri i sve dublje u sebi osećao sramotu svoje nemoći. Stizale su porudžbine iz cele Evrope, bila su potrebna posebna poštanska kola da dopreme ovu prepisku, a ona je i dalje ponavljala svoje „ne“ i uvek samo „ne“. Ponovo bi sišao naniže, potražio glavnu blagajnu, gde su četiri blagajnika čuvala dve ogromne kase, kroz koje je prethodne godine prošlo osamdeset miliona. Letimično bi pogledao kancelariju u kojoj su proveravani računi i gde je radilo dvadeset i pet najozbiljnijih, odabranih nameštenika. Zalazio je, takođe, i u prodajno odeljenje sa trideset i pet mladih ljudi, pomoćnika knjigovođe, čiji je zadatak bio da kontrolišu blagajničke bonove i izračunavaju procente za prodavce. Vraćao se potom do glavne blagajnice, ljutio se kad bi ugledao kase, trčao između miliona čija ga je beskorisnost dovodila do besa. Ona je i dalje govorila „ne“ i samo „ne“. I uvek „ne“, na svim tezgama, u svim galerijama gde se prodavalo, u salama i u celoj kući. Išao je od svile do zavesa, od rublja do čipaka, penjao se po spratovima, zastajkivao na visećim mostovima i dalje manijački tužno i krajnje savesno produžavao svoj inspekcijski put. Trgovačka radnja brzo se širila: otvarao je odeljenja jedno za drugim, ovladavao uvek novim granama i najzad uspeo da proširi svoje carstvo sve do trgovine na veliko, koju je poslednju osvojio, pa ipak sve je to značilo „ne“, i uvek samo „ne“. Njegov personal mogao je danas da naseli celu jednu varoš: bilo je tu hiljadu i pet stotina prodavaca, hiljadu nameštenika ostalih struka, a među njima četrdeset inspektora i sedamdeset blagajnika.

Samo u kuhinjama radila su trideset i dva čoveka, a na reklami deset trgovačkih pomoćnika, bilo je tri stotine i pedeset livrejisanih poslužitelja, dvadeset i četiri stalno prisutna vatrogasca, a u konjušnicama, pravim kraljevskim konjušnicama, smeštenim u Ulici Monsinji, preko puta robnih skladišta, nalazilo se sto četrdeset pet konja, raskoš već nadaleko čuvenih zaprega. Od prvih četvoro kola koja su još donedavno unosila živost u ovu trgovačku četvrt, dok je kuća zauzimala samo jedan ugao na Gajonovom trgu, njihov broj se postepeno popeo na šezdeset i dvoja: bilo je tu ručnih kolica, jednoprežnih i dvoprežnih teretnih kola, koja su bez prestanka krstarila Parizom. Njima su upravljali u crno obučeni kočijaši i ona su neprekidno kružila i pronosila pozlaćen i purpurni natpis firme Ženski raj; odlazila su čak i van gradskih bedema, kotrljala se predgrađima, a viđali su ih i po uvalama prema Bisetru, duž strmih obala Marne i sve do senovitih senžermenskih šuma. Ponekad su neka od njih viđali kako izbijaju iz potpuno puste, tihe i suncem obasjane avenije i promiču u kasu sa svojim divnim konjima, unoseći u tajanstveni mir veličanstvene prirode bučnu reklamu svojih lakovanih površina. Maštao je o tome da ih potera još dalje, u susedne okruge, i voleo je da ih sluša kako tandrču po svim drumovima Francuske, od jedne granice do druge. Ali nikad više nije otišao da obiđe svoje konje koje je strasno voleo. Čemu ovo osvajanje sveta kad je postojalo ono „ne“ i uvek „ne“? Pa i sad, kada bi predveče otišao do Lomove blagajne, interesovao se više iz navike za visinu dnevnog prometa, ispisanog na kartonu koji bi blagajnik obično zataknuo na gvozdeni štapić pored sebe; dostignuta suma vrlo je retko bila ispod sto hiljada, a u dane velike prodaje penjala se katkad i do osam ili devet stotina hiljada, ali to više nije nalazilo odjeka u njegovim ušima i on bi zažalio što ju je i pogledao i odlazio ozlojeđen, sa mržnjom i prezirom prema novcu. Međutim, Mureove patnje su bivale sve veće. Postao je i ljubomoran. Jednoga dana u kancelariji, pre dnevnog savetovanja, Burdonkl se usudio da mu nabaci kako ga ona devojčica iz odeljenja konfekcije samo ismeva. – Kako to?– upita on prebledevši. – Eto tako, ona ovde ima svojih ljubavnika. Mure se pribra i nasmeja:

– Ne mislim više na nju, dragi moj. Možete sve da kažete… A koji su to ljubavnici? – Iten, tako tvrde, i onaj prodavac čipaka Deloš, taj veliki glupan… Ali ja ne bih mogao da se zakunem, nisam ih video. Samo, sudeći po svemu, to je očigledno. Obojica za trenutak ućutaše. Da bi prikrio kako mu ruke drhte, Mure se pravio kao da sređuje hartije na pisaćem stolu i, ne podižući glavu, izusti: – Morali bismo imati dokaze! Potrudite se da ih pribavite… O, što se mene tiče, ponavljam vam, nije mi baš stalo jer ta me već nervira, ali slične stvari ne možemo trpeti u kući. Na ovo Burdonkl dobaci: – Ne vodite brigu! Uskoro ćete imati dokaze. Ja budno motrim. Murea sada obuze krajnji nemir. Nije više imao hrabrosti da se vraća na isti razgovor, provodio je dane u stalnom iščekivanju neizbežne katastrofe iz koje će izići slomljena srca. Strašan je bio u svom bolu, cela kuća je strepela. S prezrenjem je odbijao da se krije iza Burdonkla i sam je, iz neke nervne potrebe za osvetom, donosio presude i nalazio olakšanje u tome što je zloupotrebljavao svoju moć, koja nije bila u stanju da ispuni jedinu njegovu želju. Svaka njegova kontrola značila je pokolj, i čim bi se pojavio, panični strah se širio od odeljenja do odeljenja. Započinjala je mrtva zimska sezona, vršio je čišćenje u odeljenjima, gomilao žrtve i sve ih izbacivao na ulicu. Glavna misao bila mu je da najuri Itena i Deloša, ali se zatim predomislio jer je smatrao da nikad ništa neće saznati ako ih ne zadrži. Zbog njih su se na ostalima skrhala kola i osoblju je pretila velika opasnost. A uveče, kada bi ostajao sam, suze su mu navirale na oči. I tako je jednoga dana zavladao teror. Nekom inspektoru se učinilo kao da je primetio da prodavac rukavica Minjo krade. Pred njegovom tezgom neprestano su se muvale neke devojke čudnog ponašanja, pa su tako pre kratkog vremena ulovili jednu od njih sa šezdeset pari rukavica koje je strpala u rukave i nedra. Kada se taj slučaj desio, obrazovali su posebnu kontrolu i inspektor uhvati Minjoa na delu kada je nekoj plavuši, bivšoj prodavačici iz robne kuće Luvr, koja se našla bez posla na ulici, pomagao da lakše krade; ujdurma je bila vrlo prosta, on se pravio kao da

joj proba rukavice i čekao da ih se ona nagrabi, a zatim ju je odveo do blagajne na kojoj je platila samo jedan par. I baš u taj čas nailazio je Mure. Obično nije želeo da se meša u ovakve događaje koji nisu bili retki jer, mada je sve funkcionisalo kao neka dobro uređena mašina, ipak je u pojedinim odeljenjima Ženskog raja vladao veliki nered i nije bilo nedelje da zbog krađe ne otpuste ponekog nameštenika. Ni sama direkcija robne kuće nije naročito volela da se oko ovih krađa diže velika prašina i nije smatrala potrebnim da o tome obaveštava policiju jer bi to baš ukazalo na rak-ranu ovih velikih bazara. Ali tog dana Mure je osećao potrebu da se razbesni i oštro postupi protiv lepog Minjoa koji se, bleda i izobličena lica, tresao od straha. – U stvari, morao bih da pozovem policiju – besneo je u prisustvu ostalih prodavaca. – Ko je ta žena, odgovarajte? Kunem vam se da ću poslati po policiju ako ne budete govorili istinu. Ženu dovedoše i dve prodavačice je svukoše. Minjo promuca: – Gospodine, ja je inače ne poznajem… Sama je došla… – Ne lažite – preseče ga Mure. – I niko da nas upozori! Časna reč, svi ste vi u dogovoru! Mi smo u pravoj bondijskoj šumi, potkradaju nas, dižu nam, pljačkaju nas, i nikoga ne bismo smeli da pustimo da iziđe napolje a da mu ne pretresemo džepove! Ču se neki žagor. Četiri do pet ženskih mušterija, koje su kupovale rukavice, zastadoše zaprepašćene. – Mir! – na ovo će Mure besno. – Ili ću vas sve najuriti. Bojeći se da se iz ovoga ne izrodi neki skandal, Burdonkl je brzo pritrčao. Šapnuo je nekoliko reči Mureu na uvo: slučaj je bio neobično težak i on ga nagovori da Minjoa odvede u inspektorsku kancelariju, koja se nalazila u prizemlju, pri ulazu sa Gajonovog trga. Ona žena se već nalazila tamo i potpuno mirno oblačila svoj steznik. Bez oklevanja prokazala je Albera Loma. Ponovo saslušan, Minjo izgubi glavu i zajeca; poricao je svoju krivicu i tvrdio da mu je Alber slao svoje ljubavnice; u prvo vreme on im je omogućavao da se dokopaju samo jevtinijih artikala, a kada su one nastavile da uveliko kradu, video je i sam da je toliko zagazio da o svemu nije smeo da obavesti direktora. Otkriven je niz neobičnih krađa: devojke su krale robu i u raskošnim klozetima, odmah pored bifea,

usred onog ukrasnog zelenila, trpale je pod svoje suknje; kupljenu robu prodavac bi dostavljao blagajni do koje bi dopratio mušteriju i iznos je delio sa blagajnikom. I tako sve do lažno „vraćene robe“, koju su zavodili kao artikle ponovo primljene, a tobože vraćene uplate mušterija trpali u svoj džep. Ovde ne pominjemo klasične krađe, kao što su zamotuljci koje su, obavijajući ih oko pasa a ponekad i oko bedara, uveče iznosili pod mantilom. I tako već četrnaest meseci; zahvaljujući Minjou a, nesumnjivo, i drugim prodavcima koji nisu hteli da ih odaju, Alberova blagajna je postala sumnjiva kuhinja, gadna kaljuga u kojoj su nedostajale sume čiju visinu nikada niko nije saznao. Vest o ovom događaju ubrzo se pronela po svim odeljenjima. Drhtale su nemirne savesti, pa su čak i oni koji su bili potpuno sigurni u svoje poštenje strepeli od opšteg čišćenja. Primetili su kako je Alber iščezao u kancelariji inspektora. Zatim je prošao Lom zadihan i crven u licu, ukočena vrata, kao da ga je kap udarila. Pozvali su kasnije čak i gospođu Oreli, ali uprkos sramoti, ova je digla glavu visoko i izgledala kao bleda i naduvena voštana maska. Saslušanje je trajalo duže vreme i niko nije tačno znao sve pojedinosti: pripovedalo se kako je šefica u odeljenju za konfekciju ošamarila sina tako da je sve zvezde video i kako je otac, stara poštenjačina, plakao, dok je direktor, koji je obično bio uglađen, psovao kao kočijaš i nameravao da krivca bezuslovno preda sudu. Tek dva dana kasnije Alber je nestao: sigurno je njegova majka intervenisala da neka neizbežna kazna ne osramoti čitavu porodicu. U međuvremenu, panika je vladala još nekoliko dana jer je Mure posle ovog događaja, sevajući strašno očima, lutao s jednog kraja robne kuće na drugi i kosio ispred sebe svakoga ko bi se usudio da samo malo digne glavu. – Šta radite ovde, gospodine, prodajete zjala? Idite na blagajnu. Bura se najzad jednoga dana sruči na Itenovu glavu. Kad je bio postavljen za pomoćnika glavnog prodavca, Favje ga je stalno potkopavao u želji da ga istisne. Služio se onom starom taktikom: potajno ga klevetao u direkciji, koristio se svakom prilikom da ga kao šefa ulovi u nekoj grešci. I tako jednog jutra, obilazeći odeljenja, Mure se zaprepašćen zaustavi kad

ugleda Favjea kako baš u tom trenutku menja natpise sa cenama na restlovima nekog crnog somota. – Zašto snižavate cene? – upita on. – Ko vam je to naredio! Pomoćnik glavnog prodavca, koji se na ovom poslu pravio toliko važan kao da je hteo da privuče direktorovu pažnju, predviđajući grdnju i naivno se čudeći, odgovori: – Pa, gospodin Iten, gospodine. – Gospodin Iten! A gde li je taj gospodin Iten? A kad ovaj dojuri iz prijemnog odeljenja gde je prodavac išao da ga traži, dođe do živog objašnjavanja. A tako. Pa taj po svom ćefu menja cene! Ovaj se tada nađe u čudu, sa Favjeom je, doduše, razgovarao o sniženju cena, ali mu za to nije dao nikakav nalog. Favje napravi žalosno lice kao službenik koji se našao u neprilici da protivreči svom šefu. Pa ipak, krivicu htede da primi na sebe ako to zatreba i da ga izvuče iz ove neprilike. Međutim, cela stvar krenu nagore. – Slušajte, gospodine Itene – uzviknu Mure. – Takve poteze samostalnosti nikad nisam trpeo! Samo mi odlučujemo o cenama. U nameri da vređa, on produži još oštrijim tonom, što neobično iznenadi prodavce jer su se objašnjavanja ovakve vrste obično vodila u četiri oka, pogotovo što je do ovog slučaja stvarno moglo da dođe zbog nesporazuma. Sve je ostavljalo utisak da Mure želi da zadovolji neku svoju mržnju koje ni sam nije bio svestan. Ulovio ga je, najzad, u grešci, toga Itena koga su napravili Denizinim ljubavnikom! U tome je nalazio malo olakšanja stavljajući mu oštro do znanja da je on gospodar. Preterivao je u celom ovom događaju i naposletku dobacio da se pod snižavanjem cena obično kriju ne baš poštene namere. – Gospodine – ponavljao je Iten – bila mi je namera da vam predložim ovo sniženje… Kao što i sami znate, ono se nameće jer ova vrsta somota nije rentabilna. Oštro, poslednji put, Mure ga kratko preseče: – U redu, gospodine, ispitaćemo ceo slučaj. I da se to više ne ponovi ako vam je stalo da ostanete ovde.

On okrenu leđa. Ošamućen, besan i ne nalazeći nikoga do Favjea da mu se izjada, Iten se pred njim zakle da će ovom grubijanu baciti u lice svoj otkaz. Malo potom nije više govorio o svom odlasku, već je ređao sve one gadne optužbe koje su prodavci između sebe iznosili protiv svojih šefova. Sevajući očima, Favje se branio i izražavao mu svoje velike simpatije. Morao je, zaboga, da odgovara, zar ne? A potom zar se iko mogao nadati takvom skandalu zbog gluposti! I na kraju, zbog čega li je direktor već neko vreme tako zle volje da s njim ništa ne možeš da započneš? – O, zna se zbog čega – odgovori Iten. – Šta sam mu ja kriv ako ga je ona drolja iz konfekcije zaludila? Vidite, dragi moj, otuda vetar duva. Taj zna da sam ja s njom spavao, i to mu baš nije prijatno; ili, možda, ona želi da me najure jer joj smetam… Kunem vam se, ako mi ikad padne šaka, ta će me dobro zapamtiti. Kad se dva dana kasnije Iten popeo u potkrovlje, u radionicu konfekcije, u nameri da tamo preporuči neku švelju, lako se trže kada na kraju hodnika spazi Denizu i Deloša koji su stajali kraj otvorenog prozora, tako zaneti nekim poverljivim razgovorom da se na njega i ne osvrnuše. Ovome kroz glavu sinu misao da ih ulovi na delu, ali u taj čas se začudi ugledavši Deloša kako plače. Neopaženo je ustuknuo, a na stepenicama naiđe na Burdonkla i Žuva i ispripovedi im neku priču o aparatu za gašenje požara čija je vrata neko odvalio: zbog toga će se oni popeti gore i sigurno će nabasati na ono dvoje. Prvi ih je spazio Burdonkl. Odmah se zaustavio i šapnuo Žuvu da skoči do direktora. On će dotle tu ostati. Ozlojeđen što će se u ovom slučaju izložiti neprijatnostima, inspektor ipak morade da ga posluša. Bio je to zabačen kutak onog sveta po kome se vrtelo osoblje Ženskog raja. Dolazilo se do njega kroz lavirint stepenica i hodnika. Radionice su se nalazile pod krovom, red niskih prostorija, sa nagnutim spoljnim zidom, u koje je dopiralo svetlo kroz široke prozorske otvore usečene u cinkanom krovu i kojima su ceo nameštaj bili samo dugački stolovi i velike gvozdene peći; tu su jedna do druge, leti i zimi, u zagušljivoj vrućini, u onom posebnom, ovom zanatu svojstvenom zadahu, živele švelje belog rublja, pletilje čipaka, tapetarke i krojačice konfekcijske robe. Pre nego što se stigne do ovog udaljenog kutka u hodniku, trebalo je

ići duž celog krila, zatim zaobići levo pored krojačica i potom se popeti uz pet stepenica. Retke mušterije, koje bi neki prodavac radi porudžbine ponekad doveo ovamo, tražile su vazduha, bile premorene i izgubljene i osećale se kao da su se satima vrtele same oko sebe i kao da su sto milja daleko od pločnika. Deniz je više puta naišla na Deloša koji ju je čekao na ovom mestu. Kao pomoćnici šefice, stavljeno joj je u dužnost da povezuje odeljenje sa radionicom u kojoj su se, uostalom, izrađivali samo modeli i vršile opravke, On ju je vrebao, iznalazio kojekakve razloge, jurio za njom, a zatim kad bi je sreo na vratima, pravio se kao da je iznenađen. Ovome se ona naposletku smejala, ali sve je ipak ispadalo tako kao da mu ona zakazuje sastanke. Hodnik je vodio pored rezervoara, ogromne limene kocke koja je sadržavala šezdeset hiljada litara vode; i na krovu je postojala još jedna isto tako velika kocka, do koje se dolazilo preko gvozdenih lestvica. Naslonivši se jednim ramenom na rezervoar i opustivši svoje glomazno, od umora pognuto telo, Deloš je neko vreme ćeretao. Voda je pevušila onim tajanstvenim šumom, a crni lim je upijao njene muzičke titraje. Uprkos dubokoj tišini, Deniz se uznemireno osvrnu i spazi kako na golim, svetložutim zidovima promače neka senka. Ali odmah ih je ponovo privukao prozor, nalaktiše se na njega i u veselom ćeretanju o uspomenama na svoj zavičaj, kojima nije bilo kraja, potpuno se zaboraviše. Ispod njih se pružao beskrajno velik stakleni krov glavne galerije, jezero od stakla oivičeno udaljenim krovovima kao nekim liticama. A preko toga videli su samo nebo, krajičak nebeskog svoda, koji se ogledao u mrtvoj vodi stakala zajedno sa oblacima i nežnim plavetnilom svoga azura. Baš toga dana Deloš joj je pričao o Valonju. – Bilo mi je šest godina kada me je majka u dvokolicama povela u varoš na vašar. Bilo je donde, znate, dobrih trinaest kilometara, pa je trebalo krenuti već u pet časova… Kod nas je vrlo lepo. Poznajete li taj kraj? – Poznajem – gledajući u daljinu odgovarala je tiho Deniz. – Jednom sam bila tamo, ali kao vrlo mala… Drumovi sa travnjacima sleva i zdesna, zar ne? A ovde-onde vezane dve po dve i na ispašu puštene ovce za kojima su se vukli njihovi konopci…

Malo poćuta i odmah zatim s nekim neodređenim osmehom dodade: – Drumovi kod nas idu miljama pravo između stabala koja prave hladovinu… Imamo i pašnjaka ograđenih živicom višom od mene, a po njima konji i krave… Imamo i malu rečicu, i na jednom mestu, pod šibljem, koje dobro poznajem, voda je vrlo hladna. – Baš kao i kod nas, kao i kod nas – uzvikivao je Deloš ushićen. – Trava na sve strane, svako ogradio parče zemlje grabovima i brestovima i tu se osećaš kao u svojoj kući, a na sve strane puno zelenila, o, zelenila kakvog nema u Parizu… O, koliko sam se, bože moj, igrao u onoj uvali, idući od mlina s leve strane. Razgovor je zamirao, stajali su kao izgubljeni ne skidajući očiju sa suncem obasjanog staklenog jezera. Pred njima se iz ove zaslepljujuće vode dizala fatamorgana, videli su pred sobom beskrajne pašnjake, Kotanten, ovlažen dahom okeana i okupan u srebrnastoj magli koja je zastirala vidik blagom sivom bojom akvarela. A dole pod gvozdenom konstrukcijom, u hali za svilenu robu, sve je tutnjalo i bučalo od prodaje, podrhtavala je mašina u pogonu, a cela kuća treperila od tapkanja svetine, žurbe prodavaca i graje trideset hiljada posetilaca koji su se ovde gurali. I dok su, utonuli u svoja maštanja, osluškivali ovu duboku i potmulu buku od koje su podrhtavali krovovi, njima se činilo kao da čuju buru sa pučine kako briše preko travnjaka i pred sobom kosi velika stabla. – Bože moj, gospođice Deniz, zašto niste bar malo ljubazniji prema meni? – promuca Deloš. – Mnogo vas volim. Suze mu navreše na oči i u trenutku kad ga ona pokretom htede da prekine, on hitro nastavi: – O ne, dopustite mi da vam još jednom nešto kažem… Nas dvoje bismo se tako dobro slagali… Kad su ljudi iz istog kraja, oni uvek imaju šta da kažu jedno drugom. Ponestade mu daha, a ona iskoristi ovu priliku i vrlo obazrivo izusti: – Vi niste razboriti, obećali ste mi da o tome nećete više govoriti… To je nemoguće. Prema vama osećam duboko prijateljstvo jer ste dobar mladić, ali ja želim da ostanem slobodna!

– O, znam, znam – odvrati on isprekidanim glasom – vi me ne volite. O, ništa, recite samo, meni je to jasno, ništa na meni nema zbog čega biste me voleli… Bio je, vidite, samo jedan lep trenutak u mom životu, eto, ono veče kad sam vas sreo u Žoenvilu. Sećate li se? Jednog trenutka, tamo pod drvećem, gde je bilo tako mračno, poverovao sam… Ruka vam je zadrhtala, bio sam toliko glup da uobrazim… Na ovo mu ona upade u reč. Njen oštar sluh uhvatio je Burdonklove i Žuvove korake na kraju hodnika. – Slušajte, neko je prošao. – O, ne – reče on ne puštajući je da se odmakne od prozora. – To je u rezervoaru. U njemu se uvek čuju neki čudni šumovi i čovek bi pomislio kao da u njemu ima ljudi. On nastavi sa svojim bojažljivim i laskavim jadikovkama. Utonula u snove i uljuljkana njegovom ljubavlju, ona je lutala pogledom po krovovima Ženskog raja, tako da ga više nije ni čula. Zdesna i sleva staklom pokrivene galerije, ispod krovova sa simetrično poređanim prozorima, blistale su na suncu ostale galerije i hale kao krila neke kasarne. Padali su u oči metalna konstrukcija, skele, stepenice, mostovi koji su se, sa svojim čipkastim tkivom, posebno isticali na nebeskom plavetnilu, dok je iz kuhinjskog dimnjaka sukljao gust dim, a veliki četvrtasti rezervoar na gvozdenim stubovima izgledao čudno kao neka varvarska građevina koju je gordost jednog čoveka gore postavila. U daljini je tutnjao Pariz. Kad se vratila iz ovog prostranstva, iz tog proširenja Ženskog raja, po kome su joj misli kao u nekoj pustinji neodređeno lutale, Deniz primeti da ju je Deloš uhvatio za ruku. Pošto je izgledao vrlo zbunjen, ona je nije trgla. – Oprostite – mucao je on. – Sad je svršeno, bio bih strašno nesrećan ako biste me kaznili da mi uskratite vaše prijateljstvo… Kunem vam se da sam hteo nešto sasvim drugo da vam kažem… Bio sam čvrsto odlučio da ću sve razumeti i da ću se opametiti… Suze mu potekoše, trudio se da mu glas bude odlučniji. – Jer, sve u svemu, znam ja šta mi je u životu suđeno… Sigurno je da mi se sada sreća neće nasmešiti. Propao dole, propao u Parizu, svuda

propao. Evo, već četiri godine sam ovde, a poslednji sam u odeljenju… Hteo sam da vam kažem da se ne brinete o meni, neću vam više dosađivati… Gledajte da budete srećni, zavolite nekog drugog, ja ću se tome radovati. Ako ste vi srećni, biću i ja srećan… Biće to i moja sreća. Nije mogao da nastavi. I kao za potvrdu ovog obećanja, on svoje usne pritisnu na njenu ruku i poljubi je skrušeno kao rob. Deniz je bila vrlo ganuta i sa sestrinskom nežnošću, kojom je htela da ublaži reči sažaljenja, izusti: – Jadni moj mladiću! Ali oboje zadrhtaše kad se okrenuše. Mure je stajao pred njima. Žuv je već deset minuta tražio direktora po svim odeljenjima. Ovaj je bio na gradilištu nove fasade u Ulici 10. decembra. Tamo je svakog dana provodio mnoge sate i trudio se da se zainteresuje za radove o kojima je tako dugo maštao. Među zidarima koji su podizali ugaone stubove od tesnog kamena i među bravarima koji su spajali pojedine gvozdene delove ove velike arhitektonske konstrukcije, on je svojim mukama nalazio utočište. Verao se po lestvama, dogovarao s arhitektom o ornamentici koja je trebalo da bude potpuno moderna, skakao preko gvozdenih prečaga i cigala, čak je silazio i u podrum; brektanje parne mašine, brujanje dizalica, lupa čekića, vika radnika, sve je to u ovom velikom kavezu, okruženom akustičnim pregradama od dasaka, uticalo da se za trenutak zaboravi. I kad je otuda izlazio beo od maltera, crn od strugotina, prljav od blata oko slavine vodovoda, bio je tako slabo izlečen od svog jada da ga je ponovo spopadala zebnja a srce jače udaralo ukoliko se buka na gradilištu iza njega više stišavala. I upravo toga dana kad se malo razvedrio razgledajući u nekom albumu skice mozaika i emajlirane keramike, što je trebalo da posluži kao ukras za frizove na fasadi, upade Žuv, zaduvan i srdit što je u potrazi za njim isprljao na gradilištu svoj redengot. Mure se najpre izvikao da su ipak mogli da pričekaju, ali na jednu inspektorovu reč, koju mu ovaj prošaputa, pođe za njim podrhtavajući i obuzet opet svojim bolom. Za njega više ništa nije postojalo, fasada se srušila pre no što je bila podignuta: šta mu je vredeo ovaj najveći trijumf njegove taštine kad mu je ime jedne žene, samo prošaputano, zadavalo toliki bol!

Gore, Burdonkl i Žuv su smatrali za potrebno da se izgube. Deloš je takođe umakao. Jedino Deniz ostade pred Mureom, bleđa no obično, gledajući ga pravo u oči. – Gospođice, izvolite sa mnom – reče on srdito. Ona pođe za njim i bez ijedne reči siđoše dva sprata, prođoše kroz odeljenja za nameštaj i ćilime. Kad stiže pred svoju kancelariju, on širom otvori vrata. – Uđite, gospođice. Zatvori vrata, stade za svoj pisaći sto. Nova direktorova soba bila je lepše uređena od ranije: umesto starim ripsom, zid je bio prevučen zelenim somotom, ukrašen slonovom kosti, orman za knjige zauzimao je celu jednu stranu, ali je na zidu još stajao portret gospođe Eduen, mlade žene lepih i smirenih crta, koja se smešila u pozlaćenom okviru. – Gospođice – započe on, nastojeći da ostane strog i hladnokrvan – ima stvari koje se ne mogu trpeti… Dobro ponašanje je ovde osnovno pravilo… Zastajkivao je tražeći reči da prikrije gnev koji je u njemu kuvao. Kako to, zar je to taj mladić koga ona voli, taj bedni prodavac, ruglo celog odeljenja! Jednog prostaka i smetenjaka pretpostavila je njemu, šefu. Jer on je dobro video kako mu je ruku prepustila, svoju ruku a on ju je zasuo poljupcima. – Uvek sam, gospođice, bio dobar prema vama – izusti on s naporom. – Ovakvu nagradu nisam očekivao. Već s vrata Denizin pogled se zaustavio na portretu gospođe Eduen, pa iako je ovog puta bila vrlo uzbuđena, on ju je i sad svu zaokupio. I kad god je dolazila u direkciju, njen pogled bi se ukrstio s pogledom ove žene na slici. Malo je se plašila, ali je u isto vreme osećala kako je vrlo dobra. Ovog puta gledala je u njoj neku svoju zaštitu. – Zaista, gospodine – progovori ona tiho – pogrešila sam što sam došla da ćeretam i molim vas da mi oprostite tu grešku… Taj mladić je iz mog kraja… – Najuriću ga – dobaci Mure i u ovom besnom uzviku iskali sav svoj bol.

I pošto je, izgubivši svaku prisebnost, zaboravio na svoju ulogu direktora, započeo je da čita pridiku jednoj prodavačici krivoj što je narušila kućni red, da je grdi oštrim rečima. Zar je nije stid? Kako je ona, kao devojka, mogla da se poda takvom stvorenju! I odavde pređe na strašne optužbe, prebaci joj za Itena i za još neke druge uz takvu bujicu reči da ona nije stizala da se brani. On će pročistiti kuću i sve će ih nogom izbaciti na ulicu. I tako se ono strogo saslušanje, kako ga je sam sebi obećao dok je išao sa Žuvom, pretvori u grubu ljubomornu scenu. – Da, ti vaši ljubavnici… Meni su otvoreno govorili, ali bio sam prilično glup da u to ne poverujem. Postojao sam samo ja i samo ja! Bez daha, ošamućena, Deniz je slušala ove strašne optužbe i u prvi mah ništa od svega nije razumela. Zaista je smatra nekom propalicom. I na novu, još grublju reč, ona se ćutke zaputi ka vratima. A kad on učini pokret da je zadrži, ona reče; – Pustite me, gospodine, da odem… Ako mislite da sam takva kao što kažete, neću više da ostanem ovde ni sekunde. On stade ispred vrata. – Pa branite se bar! Recite nešto! Stajala je gorda, nema i ledena. Strepeći sve više, navaljivao je s pitanjima, a nemi ponos ove nevine device delovao je kao smišljena računica žene vične ljubavnoj taktici. Ona nije bila u stanju da igra igru koja bi ga primorala da pred njom padne na kolena i izazove u njemu još jaču sumnju i želju da se uveri u njenu krivicu. – Slušajte, kažete da je on iz vašeg kraja… Možda ste se tamo upoznali… Zakunite mi se da među vama nije bilo ništa. Ali pošto je ona i dalje uporno ćutala i neprestano pokušavala da otvori vrata i iziđe, Mure izgubi svaku prisebnost i njegov bol provali. – Ja vas volim, volim vas… Zašto uživate da me mučite? I sami vidite da za mene više ništa ne postoji, da me ljudi o kojima vam govorim interesuju samo zbog vas, da sada za mene samo vi na svetu nešto značite… Mislio sam da ste ljubomorni i žrtvovao sam vam sva svoja uživanja. Pričali su vam da sam imao ljubavnice; pa dobro, nema ih više, retko kud izlazim. Nisam li vas pretpostavio onoj gospođi? Nisam li s njom

raskinuo da samo vama pripadnem? Očekujem vašu zahvalnost, samo jedno malo hvala… A ako strahujete da bih još uvek mogao njoj da se vratim, budite mirni: ona se sveti i pomaže jednom od naših bivših pomoćnika da nam stvori neprilike… Recite, treba li da se bacim na kolena i ganem vaše srce? Tako je daleko otišao. On, koji nije trpeo ni najmanju grešku svojih prodavačica i bacao ih na ulicu zbog najmanjeg ćefa, bio je sad primoran da preklinje jednu od njih da ne ode i da ga ne ostavi samog u njegovoj nesreći. Preprečio joj je put do vrata i bio spreman da joj sve oprosti, da sebe obmane samo ako bi htela da ga laže. Govorio je istinu, sad su mu se gadile sve one devojke koje je sakupljao iza kulisa malih pozorišta i po barovima; s Klarom se više nije sastajao, nije više prešao prag gospođe Deforž, gde je sada gospodario Butmon iščekujući otvaranje nove robne kuće Četiri godišnja doba, koju su naveliko reklamirale sve novine. – Recite, treba li da se bacim na kolena? – ponavljao je i gušio se od zadržavanih suza. Ne mogavši ni sama da i dalje skriva svoje veliko uzbuđenje, duboko potresena ovom nesrećnom ljubavi, Deniz ga prekide: – Nemate pravo što se žalostite – reče ona. – Kunem vam se da su sve te ružne priče obična laž… A onaj siroti mladić od maločas kriv je isto toliko koliko i ja. Izgovarajući ovo, bila je veličanstveno iskrena a svetle su joj oči gledale pravo. – Lepo, verujem vam – promuca on. – Nijednog od vaših drugova neću otpustiti pošto ih vi uzimate u zaštitu… Ali ako nikoga ne volite, zašto mene odbijate? Devojci je ovo bilo vrlo neprijatno i obuze je stid. – Vi nekoga volite, zar ne? – opet će on dok mu je glas podrhtavao. – Oh, recite samo, nemam nikakvog prava da se mešam u vaša osećanja… Vi nekoga volite. Sva je pocrvenela, srce joj je bilo u grlu; u uzbuđenju koje ju je odavalo, a gnušala se laži, na njenom licu se odražavala istina i ona je osećala da joj je nemoguće da laže.

– Da – najzad tiho priznade. – Molim vas, gospodine, pustite me, mučite me. Sad je i ona patila. Zar nije bilo dosta što je morala da se brani od njega? Zar će morati da se brani još i od same sebe, od uzavrelih osećanja ljubavi koja su joj s vremena na vreme oduzimala svaku hrabrost. Jer dok joj je on tako govorio i dok ga je tako uzbuđena i uzrujana gledala, ni sama nije znala zašto sve to izbegava, pa je tek posle, u dubini svoje zdrave devojačke prirode, otkrivala ponos i razum koji su je održavali u njenoj devičanski nevinoj upornosti. Nagon za srećom primoravao ju je da bude uporna da bi zadovoljila svoju težnju za mirnim životom, a ne da bi se povodila za nekom idejom o moralu. Da se nije bunila i skoro gadila onog konačnog predavanja celog svog bića, prepuštenog neizvesnosti sutrašnjice, ona bi se sa svom strašću tela i zanosom duše bacila u naručje ovog čoveka. Ljubavnik joj je ulivao strah, onaj ludački strah od koga svaka žena bledi kad joj se muškarac približi. Obeshrabren, Mure tužno odmahnu rukom. Ništa od svega više nije razumevao, vratio se za svoj sto na kom poče da pretura hartije koje odmah odbaci i reče: – Neću više, gospođice, da vas zadržavam, ne mogu da vas zadržavam protiv vaše volje. – Ali ja ne tražim da odavde idem – odgovori ona smešeći se. – Ako smatrate da sam poštena, ostaću… Treba imati poverenja u poštene žene, gospodine. Takvih ima mnogo, uveravam vas. Deniz i nehotice baci pogled na portret gospođe Eduen, te lepe i pametne žene, čija je krv, kako se pričalo, donela sreću ovoj kući. Drhteći, Mure je pratio devojčin pogled jer mu se učini kao da čuje svoju pokojnu ženu kako izgovara neku njemu poznatu izreku. Bilo je to kao neko uskrsnuće, u Denizi je ponovo našao onaj zdrav ljudski razum, onu pravu odmerenost, baš kao u one koju je izgubio, i onaj njen blagi glas škrt na suvišnim rečima! – Vi znate da sam vaš – na kraju promuca on. – Činite sa mnom što vam je volja. Na ovo ona veselo odgovori:

– Tako je to, gospodine, mišljenje jedne žene, ma koliko ona bila beznačajna, uvek je dobro saslušati ako je bar donekle razumna… Učiniću od vas poštenog čoveka ukoliko se meni poverite. Šalila se bezazleno, što joj je davalo posebnu draž. Tako se i on malo nasmeši i otprati je do vrata kao kakvu damu. Sutradan je Deniz postavljena za šeficu odeljenja. Direkcija robne kuće podelila je odeljenje haljina i odela i naročito za nju osnovala odeljenje dečje konfekcije, koje su smestili blizu ostale konfekcijske robe. Otkako su joj sina oterali, gospođa Oreli takođe je strepela jer je videla da su gospoda iz direkcije prema njoj vrlo hladna i da ugled ove devojke iz dana u dan sve više raste. Moguće je da pronađu neki razlog i žrtvuju je Denizi. Njeno cezarovsko, od debljine podnadulo lice kao da je smršalo zbog sramote koja je okaljala dinastiju Lomovih; stoga je ona svake večeri smišljeno podešavala da izlazi s mužem podruku. Zbližila ih je zajednička nesreća i sad su uviđali da sve njihove nevolje imaju svoj koren u labavim vezama porodičnog života, a siromah čovek, kome je sve ovo padalo teže nego njoj, u preteranom strahu da i njega ne osumnjiče zbog krađe, prebrojavao je po dva puta na sav glas dnevni pazar i pritom svojom sakatom rukom izvodio prava čuda. Stoga, kad je saznala da je Deniz postavljena za glavnu prodavačicu u odeljenju dečjih odela, ona se tome toliko obradovala da je počela da joj izražava svoja najtoplija osećanja. Zaista bilo je od njih lepo što je nisu maknuli s njenog mesta. Zasipala je Denizu izlivima prijateljskih osećanja, ponašala se prema njoj kao prema sebi ravnoj, odlazila često u susedno odeljenje da s njom porazgovara, a sve to tako svečano kao neka kraljica-majka koja vraća posetu mladoj kraljici. Deniz se u to vreme nalazila na vrhuncu. Njeno postavljenje za glavnu prodavačicu otklonilo je i ono poslednje negodovanje. Ukoliko su je pak i dalje ogovarali, bilo je to više zbog toga što ih je svrbeo jezik koji često podriva svaku zajednicu muškaraca i žena, ali su joj se ipak sve do zemlje klanjali. Margeriti, koja je postala pomoćnica glavne prodavačice u konfekciji, usta su bila puna hvale. I sama Klara je povila glavu, osećajući podmuklu zavist zbog ovog uspeha za koji ona nije bila sposobna. Međutim, Denizina pobeda bila je još potpunija nad muškarcima, nad Žuvom, koji je sada duboko presamićen razgovarao s njom, nad Itenom,

koji je bio uznemiren jer je osećao da mu je položaj uzdrman i, najzad, nad Burdonklom, čija je moć bila svedena na nulu. Kad ju je ovaj primetio kako nasmejana i mirna izlazi iz direktorove kancelarije i kad je sutradan direktor zatražio od uprave otvaranje novog odeljenja, pobeđen neprikosnovenim strahom od žene, odmah se pokorio. Uvek je podlegao pred privlačnom Mureovom ličnošću i, uprkos zastranjivanjima njegova duha i glupim izlivima srca, priznavao ga za svog šefa. Ovog puta žena je bila jača i on je očekivao da će biti uvučen u katastrofu. U svojoj pobedi Deniz je ostala mirna i ljupka. Duboko ju je diralo ono ukazivanje poštovanja u kome je htela da vidi saosećanje sa bedom svojih prvih dana i, najzad, s uspehom svoje uporne hrabrosti. I najmanju prijateljsku pažnju primala je stoga veselo i nasmejano, tako da su je mnogi zaista zavoleli, toliko je bila mila i predusretljiva i uvek spremna da sa svakim saoseća. Jedino nije mogla da prikrije svoju odvratnost prema Klari jer je saznala kako je ta devojka terala šegu kada je podrugljivo objavila svoju nameru da jedne večeri odvede k sebi Kolombana; trgovački pomoćnik je otada, ponet strašću koju je najzad zadovoljio, noćivao van kuće, dok je jadna Ženevjev izdisala na samrtnoj postelji. O ovome se u Raju pričalo i svi su smatrali ovu pustolovinu smešnom. Pa ipak ovaj bol, jedini koji je postojao van kuće, nije kvario Denizino uvek jednako raspoloženje. Trebalo ju je samo videti u njenom odeljenju, među gomilom dece raznog uzrasta. Katkada bi se našlo tu po pedeset devojčica i isto toliko dečaka, ceo nestašni pansionat prožet željom za dopadanjem, koja se kod njih tek javljala. Majke su gubile glavu. Dobroćudna i nasmejana, Deniz se trudila da ovu družinu mališana razmesti po stolicama, pa kad bi se u gomili našla poneka zajapurena devojčica koja bi je svojom lepom njuškicom privukla, ona bi sama zaželela da je usluži, donosila haljinice i probala ih na punačkim ramenima nežno i sa mnogo pažnje, kao neka starija sestra. Zvonak smeh bi se zaorio i zajedno sa bučnim prekorima odzvanjali su tihi uzvici oduševljenja. Ponekad bi već poodrasla devojčica od devet ili deset godina, probajući štofani mantil, posmatrala sebe u ogledalu i ozbiljna lica i sjajnih očiju vrtela se pred njim u želji da se i ona nekome dopadne. Izvađena roba gomilala se po tezgama, haljinice od tkanina iz Indije, ružičaste i plave, za decu od jedne do pet godina, mornarska odela od zefira, plisirane suknje i

bluze ukrašene umecima od perkala, kostimi prema modi Luja XV, mantili, žaketi, sva ta šarolika mešavina male odeće, ukrućene u svojoj dečjoj ljupkosti, nešto slično garderobi gomile lutaka izvađenih iz ormana i izručenih na jagmu. Deniz je uvek u svojim džepovima imala pomalo slatkiša, utirala suze ponekog teško ucveljenog švrće, koji nije mogao da ponese crvene pantalone, i živela tako među ovim mališanima kao u vlastitoj porodici, i zbog bezazlenosti i naivnosti dece koja su joj se vrzmala oko suknje, bila je i sama dete. Sad se događalo da je često s Mureom vodila duge i prijateljske razgovore. Kad god bi odlazila u direkciju da primi uputstva ili podnese izveštaj, on ju je zadržavao na razgovoru i voleo da je sluša. Bilo je to ono što je ona kroz smeh nazivala učiniti od njega „poštenog čoveka“. U pametnoj i pronicljivoj glavi ove Normanđanke nicali su svakojaki planovi i ideje o modernoj trgovini, koje je već jednom saopštila Robinou i od kojih je neke iznela za vreme one lepe večerašnje šetnje u Tiljerijama. Nije mogla da se nečeg prihvati i da gleda kako se nešto radi a da odmah ne oseti želju za boljom organizacijom i metodom rada. Tako ju je već od njenog zaposlenja u Ženskom raju naročito mučila nesigurna egzistencija trgovačkih pomoćnika; i u njoj se nešto bunilo protiv onog iznenadnog otpuštanja koje je smatrala neumesnim i krajnje nepravičnim, štetnim za sve, kako za robnu kuću tako i za osoblje. Još su je bolela njena stradanja iz prvih dana, srce joj se kidalo od sažaljenja prema svakoj novoj nameštenici, koju bi sretala po raznim odeljenjima, koja je nosila svoju nevolju pod svilenom uniformom, podbijenih nogu, očiju punih suza, nemilosrdno progonjena od starijih nameštenica. Od ovog psećeg života i najbolje su postajale rđave, i tužni defile je počeo: istrošene teškim radom, sve su one pre četrdesete godine nestajale, gubile se ko zna kuda, mnoge od njih su poumirale, tuberkulozne i malokrvne, od iscrpenosti i lošeg vazduha na poslu; neke su postale uličarke, srećnije su se poudavale i tako se u nekom malom palanačkom dućanu žive zakopale. Da li je bilo čovečno to što su svake godine veliki trgovački magazini gutali tolike živote, da li je to bilo pravedno? Za ovaj novi mehanizam nije se zalagala iz nekih sentimentalnih razloga, već je izlazila s argumentima koji su se čak podudarali i s interesima poslodavaca. Hoćete li da imate solidan stroj, treba da upotrebite čvrsto gvožđe; ako se gvožđe polomi ili ga polome,

tada dolazi do zastoja u radu, troškova oko opravki i znatnijih gubitaka energije. Neki put je padala u vatru i u svojoj mašti nazirala ogromnu idealnu trgovačku kuću, neku vrstu trgovačkog falanstera u kome će svako prema svojim sposobnostima imati svoj određeni udeo u dobiti i ugovorom obezbeđenu sutrašnjicu. Uprkos rastrojenosti u kojoj se nalazio, Mure je u tim trenucima postajao vedriji. Optuživao ju je zbog socijalizma i zbunjivao je ukazujući na teškoće njegovog ostvarenja; jer ona je govorila otvoreno iz duše i na osnovu iskustva svog nežnog srca, hrabro se pouzdavala u budućnost i onda kad bi sagledala neku opasnu prazninu. Pa ipak, pod utiskom ovog mladog glasa, koji je još podrhtavao od prepaćenih nedaća i bio toliko ubedljiv, pogotovo kada bi se govorilo o reformama koje bi trebalo da konsoliduju robnu kuću, on se i sam kolebao i zanosio. Šaleći se s njom, slušao ju je, a položaj prodavaca s vremenom se poboljšavao i, umesto onih masovnih otpuštanja, bili su uvedeni godišnji odmori za vreme mrtve sezone, pa je najzad osnovana i kasa uzajamne pomoći, koja je za vreme nezaposlenosti trebalo da zaštiti nameštenike i da im u starosti obezbedi penziju. To je bio začetak onog širokog pokreta udruživanja radnika dvadesetog veka. Deniz se nije ograničila samo na to da previja još uvek sveže rane od kojih je sama nekad krvarila: kao žena, ona bi šapnula Mureu neku svoju ideju koja bi očarala mušterije. Veliku radost pričinila je Lomu podržavajući plan koji je on odavno gajio: da stvori orkestar od samih članova kolektiva. Tri meseca kasnije Lom je dirigovao orkestrom od stotinu dvadeset muzičara i na taj način ostvario svoj životni san. U prostorijama robne kuće održana je velika svečanost, koncert s igrankom, u želji da se mušterijama i celom svetu predstavi muzička kapela Ženskog raja. Štampa je o tome pisala pa je čak i Burdonkl, sav van sebe zbog ovih novotarija, bio prinuđen da se pred ovom ogromnom reklamom prikloni. Zatim su za trgovačke pomoćnike osnovali igračnicu sa dva stola za bilijar, stolovima za trik-trak i šah. Uveče su u samoj radnji održavani tečajevi engleskog i nemačkog jezika, gramatike, matematike, geografije, sve do časova jahanja i mačevanja. Osnovana je takođe biblioteka i deset hiljada knjiga stavljeno je na raspolaganje nameštenicima. Svemu ovome dodali su još stalnog lekara, koji je obavljao besplatne lekarske preglede, zatim kupatila, restoran i frizerski salon. Ovde se odvijao ceo život, sve su imali

na ovome mestu tako da nisu morali izlaziti: da uče, stanuju, hrane se i odevaju. U ovom velikom bučnom Parizu, gradu rada, koji je izrastao na đubrištu starih, najzad suncem obasjanih ulica, Ženski raj je bio sam sebi dovoljan bilo da je reč o razonodi ili ostalim potrebama. U to vreme opet dođe do promene mišljenja u njenu korist. Kada je pobeđeni Burdonkl u nekoliko navrata svojim najbližima izjavio da bi ne znam šta dao da je stavi Mureu u krevet, postalo je svima jasno da ona nije podlegla i da sva njena moć potiče upravo od njenog odbijanja. Od tog trenutka ona je bila još više omiljena. Svi su dobro znali za koristi koje su joj dugovali i svi su se divili njenoj jakoj volji. Eto bar jedna koja je gazdi stala nogom za vrat, koja ih je sve osvetila i umela da kod njega postigne više od pukih obećanja! Pojavila se, dakle, jedna koja je bar nešto učinila da se prema sirotinji postupa sa više poštovanja! I kada je, lepa i gorda, ljupka i neodoljiva, prolazila odeljenjima, prodavci su je s osmehom dočekivali, ponosili se njome i pritom želeli da je pokažu celom svetu. Srećna, Deniz se predavala ovoj opštoj i sve većoj simpatiji. Je li sve ovo moguće? Ponovo se videla u onoj sirotinjskoj suknjici, preplašena i izgubljena među točkovima ove strašne mašine; dugo je osećala svoju ništavnost i da je samo zrnce prosa pod ovim vodeničkim kamenom koji mrvi ceo jedan svet; a, eto, već danas postala je njegova duša, i samo je ona nešto značila, i samo jedna njena reč bila je u stanju da ubrza ili uspori kretanje ovog kolosa koji je pred njenim malim nogama ležao savladan. Pa ipak, sve to ona nije želela, ona se samo pojavila, bez ikakvog računa, i to je postigla samo velikom čari svoje ljupkosti. Katkada je ova njena neograničena moć izazivala u njoj osećanje nespokojstva i čuđenja. Zašto joj se svi klanjaju? Lepa uopšte nije bila, zlo takođe nije činila. A zatim bi se opet smirena srca nasmešila, sva prožeta dobrotom i razumom, ljubavlju za istinom i logikom. U tome je bila sva njena snaga. Jedna od velikih Denizinih radosti, dok je bila ovako omiljena, sastojala se u tome da bude Polini od pomoći. Ova je bila trudna i strepela je jer su dve prodavačice u sedmom mesecu trudnoće morale da napuste posao u roku od petnaest dana. Direkcija nije trpela ovakve nesrećne slučajeve, a materinstvo je bilo ukinuto kao nešto što smeta i što je nepristojno. Brak su, po pravilu, dopuštali, ali decu su zabranjivali. Polin je, istina, imala muža u samoj kući, ali se ipak pribojavala, mada je još

mogla da radi za tezgom; ali da bi odgodila eventualno otpuštanje, rešena da to na svaki način krije, stezala se toliko da se uguši. Jedna od prodavačica je, zbog toga što je mučila svoje telo, upravo rodila mrtvo dete i bilo je malo nade da je spasu. Burdonkl je, međutim, primećivao kako Polinino lice dobija olovnu boju i nalazio u isto vreme da s naporom korača. Jednog jutra u odeljenju za devojačku spremu upravo se našao pored nje kad je jedan poslužitelj koji je podizao neki paket tako jako udari da se ona jauknuvši obema rukama uhvati za trbuh. Burdonkl je smesta izvede, sasluša i pred direkcijom postavi pitanje o njenom otpuštanju pod izgovorom da joj je potrebna promena vazduha: o tom događaju će se odmah pričati, strašno bi delovalo na publiku ako bi pobacila, kao što se to već dogodilo prošle godine u odeljenju za dečju spremu. Mure, koji nije prisustvovao ovom sastanku, mogao je o tome dati svoje mišljenje tek uveče. Deniz je, međutim, imala vremena da kod njega interveniše i on, u interesu same kuće, začepi usta Burdonklu. Hteli su, dakle, da podbune majke i uvrede mlade porodilje među mušterijama? Svečano je odlučeno da svaka udata prodavačica koja zatrudni bude smeštena kod stručne babice odmah čim bi svojim prisustvom za tezgom vređala uobičajeni društveni moral. Kada je sutradan Deniz otišla u bolesničku sobu da poseti Polinu, koja je posle zadobijenog udarca morala da ostane u krevetu, ova je snažno poljubi u oba obraza. – Kako ste ljubazni! Bez vas bi me oterali… Ne brinite, lekar mi kaže da ništa neće biti. Pobegavši iz odeljenja, Bože je stajao sa druge strane kreveta. I on se mucajući zahvaljivao, osećao se zbunjen pred Denizom, prema kojoj se sada odnosio kao prema osobi koja je uspela u životu i koja pripada nekoj višoj klasi. O, ako samo čuje još jednom bilo kakvu gadost o njoj, već će on sam pakosnicama zapušiti usta. Slegnuvši ramenima, Polin ga otpravi. – Jadni moj dragi, govoriš samo gluposti… Ostavi nas malo da ćeretamo. Bolesnička soba bila je dugačka, svetla prostorija u kojoj je bilo poređano dvanaest kreveta sa belim zavesama. Ovde su se lečili trgovački pomoćnici koji su stanovali u kući kad nisu želeli da se vrate svojim