Emile Zola - Kod ženskog raja

– Ako je damo po pet franaka i šezdeset, isto je kao da smo je dali sa gubitkom jer treba da računamo s našim troškovima koji su veliki… Svuda bi se inače prodavala po sedam franaka. Na ovo se Mure naljuti, udari dlanom po svili i besno uzviknu: – Znam ja to, zbog toga i želim da je poklonim našim mušterijama… Zaista, vi nikada nećete razumeti žene… Razumejte jednom da će se one o tu svilu otimati. – Sigurno – prekinu ga ortak, koji je uporno ostajao pri svom – ali što se više budu otimale, više ćemo gubiti. – Izgubićemo neku paru na ovoj robi, priznajem. Pa šta onda? Velike li štete ako uspemo da s tim namamimo sve žene i ako nam se one, zaluđene i zavedene ovim obiljem robe predaju posle na milost i nemilost, pogotovu ako im ispraznimo džepove. Sve je u tome da se raspale, a za to nam je potreban artikal koji će im se svideti i privući njihovu pažnju. Posle možete ostalu robu da prodajete isto tako skupo kao i drugi, ali one će uvek misliti da je kod nas jevtinije. Na primer, kir d’or, ovaj naš taft od sedam i po franaka koji se i na drugom mestu prodaje po toj ceni, važiće kao jevtina roba i pokriće nam gubitak na pari boneru, videćete, videćete! Bio je sve rečitiji. – Razumejte, hoću da u roku od osam dana pari boner uzbuni čitavo tržište. to će nam biti glavni zgoditak jer on će nas iščupati i podići. Samo će se o njemu govoriti, a za njegovu plavu i srebrnu ivicu znaće cela Francuska. Slušaćete samo besnu kuknjavu naših konkurenata. Sitnoj trgovini biće još jednom podsečena krila. Pokopani su svi starinari koji u svojim podmuklim jamama crkavaju od reumatizma! Proveravajući pošiljke, okupljeni oko šefa, trgovački pomoćnici su sve to slušali smešeći se. Voleo je da govori i da bude uvek u pravu. Burdonkl i ovog puta popusti. Jedan sanduk je bio ispražnjen, dva radnika su otkivala drugi. – Samo, u fabrikama nije do smeha – dobaci Butmon. – U Lionu besne na vas i govore kako ih vaše niske cene upropašćuju. Vi znate da mi je Gožan najavio rat. Zakleo se da će pre malim trgovačkim radnjama dati robu na dugoročne kredite nego prihvatiti moje cene.

Mure sleže ramenima. – Ako se Gožan ne opameti – odgovori on – Gožan će tresnuti o zemlju… Na šta se, uostalom, žale? Plaćamo im odmah, kupujemo sve što proizvedu, a ono što bi oni najmanje mogli da učine jeste da proizvode što jevtinije. Dovoljno je samo da od svega toga narod ima koristi. Trgovački pomoćnik raspakova drugi sanduk, dok je za to vreme Butmon sravnjivao robu s računom. Na kraju stola drugi pomoćnik je upisivao poznate šifre i, po izvršenoj proveri, račun, koji je potpisao šef odeljenja, predavan je glavnoj blagajni. Mure je još jedan časak posmatrao posao oko raspakivanja robe i sve veće komešanje koje je pretilo da poplavi podrum, a zatim, kao vojskovođa koji je zadovoljan svojim vojnicima, u pratnji Burdonkla, ode dalje bez ijedne reči. Obojica, zatim, laganim korakom prođoše kroz suteren, u koji je kroz podrumske prozore ovde-onde prodirala bleda svetlost, dok su duž tesnih hodnika, u mračnim uglovima, neprestano gorele gasne svetiljke. U tim hodnicima, podrumčićima pregrađenim lestvicama, nalazile su se zalihe robe gde su razna odeljenja smestila višak svojih artikala. Prolazeći ovuda direktor baci letimičan pogled na peć za centralno grejanje, koju je u ponedeljak prvi put trebalo založiti, i na malu četu vatrogasaca koja je bdela nad ogromnim aparatom za merenje pritiska, zatvorenim u gvozdenoj kutiji. Kuhinja i trpezarije, u stvari, podrumi pretvoreni u male sale, nalazile su se sleva prema Gajonovom trgu. Najzad on dođe do ekspedicije na drugom kraju suterena. Paketi koje mušterije nisu ponele bili su dostavljani ovamo, po stolovima odvajani i po rafovima razvrstavani, a svaki od njih nosio je ime jedine pariske četvrti. Zatim su ih preko nekih širokih stepenica, koje su se nalazile nasuprot Starom Elbefu i vodile na ulicu, nosili u kola koja su čekala pored pločnika. Pri ovakvom funkcionisanju Ženskog raja, ove stepenice na Ulici Mišodijer bez prestanka su bljuvale robu koju je ona klizaljka u Ulici Nev Sen Ogisten gutala i koja je za to vreme već prošla kroz mehanizam poslovnih prostorija. – Kampione – reče Mure šefu ekspedicije, bivšem suvonjavom naredniku – zašto onih šest pari čaršava koje je juče oko dva sata kupila jedna gospođa nije sinoć otpremljeno?

– Gde stanuje ta gospođa? – upita nameštenik. – U Ulici Rivoli, na uglu Alžirske ulice… Gospođa Deforž. U ove rane sate stolovi za sortiranje robe bili su još prazni, dok se u rafovima nalazilo samo nekoliko od sinoć preostalih paketa. I dok je Kampion, pošto je pregledao spisak, preturao po paketima, Burdonkl je posmatrao Murea i mislio o tome kako ovaj đavolski čovek sve zna, bavi se svim i svačim, čak i za stolom u barovima i u ložnicama svojih ljubavnica. Šef ekspedicije pronađe najzad grešku: blagajna je dala pogrešnu adresu i paket se vratio. – Koja blagajna? – upita Mure. – Kažete blagajna deset… – I, okrenuvši se prema svome ortaku, dodade: – Blagajna deset, tu radi Alber, zar ne… Porazgovaraćemo malo. Ali pre nego što obiđe celu robnu kuću, hteo je da se popne do prijemnog odeljenja, smeštenog u više prostorija na drugom spratu. Ovamo su stizale sve porudžbine iz unutrašnjosti i inostranstva i svako jutro odlazio je tamo da pregleda poštu. Već dve godine je iz dana u dan bivala sve obimnija. Na ovom poslu radilo je u prvo vreme svega desetak nameštenika, dok ih je sada trebalo više od trideset. S obe strane istog stola jedni su otvarali drugi čitali pisma, ostali ih razvrstavali, svako obeležavali rednim brojem koji se nalazio i na jednom od fahova; kada bi, zatim, pisma podelili raznim odeljenjima a odeljenja robu uputila, ovu su, potom, prema rednom broju razvrstavali u odgovarajuće fahove. Trebalo je još jednom sve prekontrolisati i u jednoj od susednih prostorija, u kojoj je jedna grupa radnika od jutra do mraka zakivala i povezivala, spakovati. Po svom običaju, Mure upita: – Koliko ima pisama od jutros, Levasere? – Pet stotina trideset i četiri, gospodine – odgovori šef ove službe. Bojim se da u ponedeljak, kad pustimo robu u prodaju, nećemo imati dovoljno osoblja. I juče smo jedva izašli na kraj. Burdonkl zadovoljno klimnu glavom. Utorkom nikada nije računao sa pet stotina trideset i četiri pisma. Uz neprestano šuštanje zgužvane hartije, nameštenici su za stolom otvarali i čitali pisma, a pred rafove je počelo donošenje i odnošenje robe. Ovo je bila jedna od najsloženijih i

najvažnijih službi u robnoj kući: ovde se živelo u stalnoj nervozi jer je, po pravilu, trebalo da porudžbine prispele toga jutra budu sve otpremljene do večeri. – Levasere, dobićete onoliko ljudi koliko vam bude trebalo – uzvrati Mure, koji jednim pogledom utvrdi da je ovde sve u najboljem redu. – Vi znate da vam nikad ne uskraćujemo radnu snagu kad god vam je potrebna. Sasvim gore, u potkrovlju, nalazile su se sobe u kojima su noćivale prodavačice. On se, međutim, ponovo spusti do glavne blagajne, smeštene pored njegove kancelarije. Ova prostorija imala je staklena vrata sa prozorčetom od bakra i kroz njih se videla velika kasa prikovana uza zid. Dva blagajnika su ovde ostavljala ceo dnevni pazar, koji je svake večeri donosio glavni blagajnik Lom i od koga su podmirivali izdatke, isplaćivali fabrikante, osoblje i sve one koji su živeli od robne kuće. Blagajna je bila povezana s jednom prostorijom punom zelenih mapa, u kojoj je deset nameštenika proveravalo račune. Za ovim je dolazila još jedna kancelarija, obračunsko odeljenje: nad crnim pultovima, s gomilom registara iza sebe, šest mladića izračunavalo je procente i upoređivalo račune sa kontrolnim blokovima. Još neuhodana, ova služba se slabo odvijala. Mure i Burdonkl prođoše kroz blagajnu i odeljenje za kontrolu faktura. Kad uđoše u drugo odeljenje, mladi ljudi, koji su se smejali i zabavljali umesto da rade, trgoše se iznenađeni. Ne prekorevajući ih, Mure im saopšti da će uvesti nov način nagrađivanja prema kome će im za svaku grešku pronađenu u računima dati malu nagradu; kada on odavde izađe, nameštenici se više nisu smejali i, kao da je neko iza njih stajao s bičem, počeše da traže greške i revnosno prilegoše na posao. Idući kroz poslovne prostorije u prizemlju, Mure se zaputi pravo prema blagajni 10, gde je Alber Lom, čekajući na mušterije, doterivao nokte. Otkako je gospođa Oreli, glavna prodavačica u odeljenju konfekcije, progurala svog muža za glavnog blagajnika i uspela da na blagajni prodaje na malo namesti i sina, bledunjavog, visokog i razuzdanog mladića, koji nigde nije mogao da se skrasi i zbog toga joj je zadavao velike brige, govorilo se o „dinastiji“ Lomovih. Međutim, kada stigoše do mladića, Mure ostade po strani: bilo mu je vrlo neprijatno da u ulozi žandarma proigra svoju blagonaklonost i po svojoj sklonosti i taktici više je voleo

ulogu milostivog božanstva. Neprimetno gurnu laktom Burdonkla, tog čoveka-brojku, kome je obično davao u zadatak da izriče kazne. – Gospodine Albere – reče ovaj strogo – opet ste dali pogrešnu adresu i paket je vraćen. To se ne može trpeti. Blagajnik pomisli da treba da se brani i pozva se na poslužitelja koji je pakovao robu. Poslužitelj, po imenu Žozef, pripadao je takođe dinastiji Lomovih jer je bio Alberov brat po mleku i ovde je namešten zahvaljujući uticaju gospođe Oreli. I kad ga mladić htede navesti da posvedoči kako za ovo krivicu snosi kupac, Žozef, kolebajući se između savesti bivšeg vojnika i osećanja zahvalnosti prema svojim zaštitnicima, poče da zamuckuje i čupka bradicu koja mu je boginjavo lice činila još dužim. – Ostavite Žozefa na miru – podviknu Burdonkl – i pre svega ne odgovarajte više… Imate sreću što vodimo računa o velikom zalaganju vaše majke. Ali u taj čas dotrča Lom. Iz svoje blagajne pri ulaznim vratima mogao je da vidi blagajnu svog sina u odeljenju za rukavice. Bio je već potpuno sed i trom od stalnog sedenja, a bledo i bezizražajno lice otupelo mu je od odsjaja novca koji je neprestano prebrojavao. Iako je bio bez jedne ruke, ipak mu to nije smetalo, i radoznalci su dolazili da vide kako prebrojava dnevni pazar jer mu je papirnati i metalni novac neobično brzo klizio preko leve ruke, jedine kojom se služio. Kao sin poreznika iz Šablija, došao je u Pariz da radi kao knjigovođa kod nekog trgovca, nastanio se u Ulici Kivije, oženio ćerkom nastojnika, malog krojača iz Alzasa, i od tog dana živeo pod papučom svoje žene, čijim se trgovačkim sposobnostima duboko divio. Ona je u konfekciji zarađivala preko dvanaest hiljada, dok je on imao stalnu platu od svega pet hiljada franaka. Svoje divljenje prema ženi koja je toliku sumu novaca davala u kuću preneo je i na sina koga mu je rodila. – Šta se dogodilo – upita tiho – da nije Alber nešto pogrešio? Da se pokaže da je dobar poslodavac, Mure se po svom običaju umeša. I dok je Burdonkl uterivao ljudima strah i trepet u kosti, Mure je sve preduzimao da među njima bude omiljen. – Glupost – izusti on. – Vaš Alber je, dragi moj Lome, običan vetrogonja i trebalo bi da se ugleda na vas.

A da ispadne još ljubazniji, skrenu razgovor na drugu stvar i upita: – Kako je onomad bilo na koncertu? Da li ste imali dobro mesto? Rumen obli bledo lice starog blagajnika. Jednu jedinu slabost je imao, i to je bila muzika, potajnu strast kojoj je robovao posećujući stalno sva pozorišta, sve koncerte i audicije. Iako bez jedne ruke, svirao je u rog pomoću nekih štipaljki; i pošto gospođa Lom nije podnosila buku, on bi uveče, beskrajno zanet zvucima koje je otuda izmamljivao, uvijao svoj instrument u komad čohe. U neizbežnom rasulu svog domaćeg ognjišta, u muzici je nalazio utočište. Osim divljenja svojoj ženi, muzike i novca u blagajni, ni za šta drugo nije znao. – Imao sam dobro mesto – odgovori on i oči mu zasjaše. – Vrlo ste ljubazni, gospodine Mure. Mure, koji je lično uživao u tome da zadovoljava strasti, poklanjao je katkada Lomu ulaznice kojim su ga pokroviteljice raznih zabava obasipale. I potpuno ga oduševi kada mu reče: – Ah, Betoven. Ah, Mocart. Kakva muzika! I ne sačekavši odgovor, udalji se i priključi Burdonklu koji je već obilazio odeljenja. U glavnoj hali, unutrašnjem dvorištu koje su natkrili staklom, nalazilo se odeljenje svilene robe. Išli su najpre galerijom duž Ulice Nev Sen Ogisten, u kojoj je celom njenom dužinom bilo smešteno rublje. I ovde zatekoše sve u redu, pa laganim korakom prođoše pored poniznih trgovačkih pomoćnika. Zaputiše se zatim u odeljenje za šareno ruansko platno i pletenu robu, u kome je isto tako sve bilo u redu. Međutim, u odeljenju za vunenu robu, duž galerije koja je pod pravim uglom izlazila na Ulicu Mišodijer, primetivši nekog mladića kako sedi na tezgi lica isceđena od probdevene noći, Burdonkl nastupi u ulozi sudije za krivična dela. Pod prekorima i bojeći se da ga otac zbog lenstvovanja, bezbrižnog i raskalašnog života ne vrati kući, mladić, po imenu Lijenar, sin bogatog trgovca pomodnom robom iz Anžera, skrušeno obori glavu. I odavde dalje počeše kao gr d da pljušte teške opomene i na galeriju do Ulice Mišodijer sruči se velika bura. U odeljenju suknene robe neki prodavac, koji je radio za stan i hranu, jedan od onih početnika koji su spavali u svom odeljenju, vratio se posle jedanaest sati, u odeljenju sitničarske robe uhvaćen je pomoćnik glavnog prodavca kako puši udno

suterena, ali iznad svega u odeljenju za rukavice oluja se sruči na glavu jednog od retkih Parižana u kući, na lepog Minjoa, kako su ga svi zvali, deklarisanog i nezakonitog sina neke harfistkinje, čiji je zločin bio u tome što je u trpezariji, tužeći se na hranu, izazvao pravi skandal. Pošto se jelo izdavalo triput, prvi put u pola devet, drugi put u pola deset i, najzad, u pola jedanaest časova, on je hteo da pokaže kako je, dolazeći u trećoj grupi, stalno primao ostatke i manje obroke. – Šta, zar hrana ne valja? – upita prostodušno Mure, rešivši se da progovori. On je dnevno po osobi davao samo franak i po šefu kuhinje, nekom strašnom Overnjancu, koji je inače pronalazio sve moguće načine da napuni džepove. Hrana je zaista bila loša. Burdonkl slegnu ramenima: šef kuhinje koji je morao da posluži četiri stotine doručaka i četiri stotine glavnih obroka, pa neka je to i u tri smene, ne može da se upušta u finese kulinarske veštine. – Kako mu drago – nastavi vlasnik dobroćudno – ali ja želim da svi naši nameštenici imaju zdravu i obilatu hranu. Razgovaraću sa šefom kuhinje. Ovim je Minjoova pritužba bila pokopana. Vrativši se zatim odakle su i pošli i zastavši kraj vrata usred kišobrana i kravata, Mure i Burdonkl primiše izveštaj jednog od četvorice inspektora, čija je dužnost bila da kontrolišu poslovne prostorije robne kuće. Čika Žuv, bivši kapetan, odlikovan kod grada Konstantina, još uvek lep čovek, duga nosa i dostojanstvene ćele, skrenuo im je pažnju na jednog prodavca koji ga je na njegovu običnu opomenu nazvao „matorom budalom“, i prodavac je bio smesta otpušten. Za sve to vreme u robnoj kući još nije bilo mušterija. Samo su domaćice iz ovog dela grada prolazile kroz prazne galerije. Inspektor, koji je na ulaznim vratima upisivao dolazak nameštenika, upravo je zaklopio beležnicu upisavši one zakasnele. Prodavci su u to vreme odlazili u odeljenja, koja su već od pet sati izjutra poslužitelji meli i čistili od prašine. Zadržavajući zevanje i još bunovni, skidali su šešire i kapute, dobacivali jedan drugom poneku reč i ogledali se kao da se spremaju za novi radni dan. Drugi su bez velike žurbe skidali zeleni serž kojim su sinoć pokrili

robu pošto su je uredno složili, a ispod njega pojavile su se simetrično poređane gomile tkanina. Cela robna kuća bila je čista i uredna, bleštava i tiha u veselom ranom jutru, očekujući da je gužva oko prodaje još jednom ispuni i da je istovremeno zakrči lavinom od platna, svile i čipaka. U odeljenju za svilenu robu, u vrlo svetloj glavnoj hali, tiho su ćeretala dva mladića. Jedan omalen i lepuškast, dobro građen i u licu rumen, trudio se da za izložbu u samoj robnoj kući aranžira svilu raznih boja. Ime mu je bilo Iten, bio je sin kafedžije iz Ivtoa i, zahvaljujući savitljivosti svog karaktera i stalnom dodvoravanju, ispod čega je skrivao nezasitnu ambiciju koja je, čak i kad nije bio gladan, prosto iz zadovoljstva, proždirala sve i svakoga, uspeo je da za godinu i po dana postane jedan od najboljih prodavaca. – Slušajte, Favje, ja bih ga, časti mi, na vašem mestu ošamario – reče on svom drugu, visokom, mrzovoljnom, suvonjavom i u licu žutom mladiću, rođenom u Bezansonu, u porodici tkača, koji je na jedan vrlo neprijatan način pod maskom ravnodušne spoljašnjosti skrivao uznemiravajuću snagu volje. – Ničemu ne vodi šamarati ljude – progunđa on nemarno. – Bolje je pričekati. Bila je reč o Robinou koji je nadzirao trgovačke pomoćnike dok se poslovođa nalazio u suterenu. Iten je podmuklo potkopavao pomoćnika glavnog prodavca, čije je mesto priželjkivao. Da bi ga uvredio i primorao da ode onog dana kad mesto glavnog prodavca koje su mu obećali bude upražnjeno, on je tada smislio da spolja dovede Butmona. Robino se, međutim, čvrsto držao i od tog vremena borba se stalno vodila. Iten je maštao da protiv Robinoa pobuni celo odeljenje i da ga zajedanjem i vređanjem otera. Sve ovo radio je u rukavicama i naročito huškao Favjea, koji bi kao prodavac došao na njegovo mesto i koji se naoko za njim povodio, ali se, u stvari, naglo povlačio, pri čemu se ipak osećalo da se u tišini vodi lična borba. – Pst! Sedamnaest – dobaci živo kolegi da bi ga ovim ugovorenim uzvikom upozorio da se Mure i Burdonkl približavaju. Prolazeći kroz halu oni zaista produžiše sa inspekcijom. Zaustaviše se i zatražiše od Robinoa da im objasni odakle na skladištu tolike količine

somota, koji je zapremao celu tezgu. Kada im Robino odgovori da nema mesta, Mure smešeći se uzviknu: – Rekao sam vam, Burdonkle, da je kuća tesna! Jednog dana moraćemo porušiti zidove do Ulice Šoazel… Videćete kakva će gužva biti sledećeg ponedeljka. I povodom puštanja u prodaju robe, koju su u svim odeljenjima pripremali, on postavi Robinou još nekoliko pitanja i dade mu nekoliko uputstava. Međutim, ne prekidajući razgovor, već nekoliko minuta posmatrao je šta radi Iten, koji je oklevao da stavi plavu svilu pored sive i žute, pa se zatim izmicao da vidi da li se boje slažu. Mure se odjednom umeša: – Zašto štedite oči? – reče on. – Ne bojte se, zasenite ih… Pogledajte, crveno, zeleno, žuto! Dohvati komade svile, zgužva ih i baci da bi iz njih dobio celu skalu divnih boja. Svi se saglasiše da je direktor najbolji dekorater u Parizu, zaista revolucionaran dekorater koji je osnovao novu školu i u veštinu aranžiranja robe uneo notu grubog i veličanstvenog. Voleo je da vidi naizgled nesređenu i kao slučajno iz praznih rafova ispalu robu i želeo da ona plamsa u žarkim bojama i da delujući jedna na drugu postane još življa. Kada mušterije izađu iz radnje, govorio je on, treba da ih zabole oči. Iten, koji je, suprotno Mureu, bio pristalica klasične škole, simetričnosti i usklađenosti boja, posmatrao ga je kako nasred stola raspaljuje požar od tkanina a da pritom nije imao smelosti da se upusti u kritiku, već je samo podrugljivo razvlačio usta kao umetnik čije oči vređa ovakva razuzdanost. – Tako – uzviknu Mure kad je završio. – I ostavite to tako… U ponedeljak ćete mi kazati da li je ovo namamilo žene. I upravo kad se ponovo priključi Burdonklu, uđe neka žena koja pred izloženom robom zastade kao ukopana i bez daha. Bila je to Deniz. Pošto je zbog svoje strašne bojažljivosti skoro ceo sat oklevala na ulici, najzad se odlučila. Samo je bila toliko zbunjena da ni najprostija objašnjenja nije razumevala, a trgovački pomoćnici, dok je zamuckujući pitala za gospođu Oreli, uzalud su joj pokazivali stepenice za međusprat; ona im se zahvaljivala, skretala ulevo kad bi joj govorili da zaokrene udesno, tako da je već duže vremena lutala po prizemlju idući iz odeljenja

u odeljenje, praćena zlobnom radoznalošću i mrzovoljnom ravnodušnošću prodavaca. U takvom stanju zažele da pobegne, ali ona potreba da se divi prikova je ovde. Bila je izgubljena, sićušna u ovoj grdosiji, u ovom stroju koji je još mirovao, strepela je da i nju ne zahvati zahuktalost od koje su zidovi podrhtavali. Pri pomisli na mračni i teskobni dućančić Stari Elbef, ova ogromna kuća činila joj se još većom, videla ju je kao da je svetlošću pozlaćena, a slična nekom gradu sa raskošnim zgradama, trgovima, ulicama u kome se, kako joj je izgledalo, nikad ne bi mogla da snađe. Još se nije usudila da pođe prema hali za svilenu robu, koja joj je svojom visokom tavanicom od stakla, raskošnim tezgama i izgledom crkve zadavala strah. Kad je, najzad, ušla unutra, izbegavajući poglede trgovačkih pomoćnika za belo rublje koji su se smejali, odjednom se spotače o onaj Mureov izlog i, uprkos prestravljenosti, u njoj se probudi žena, lice joj obli rumenilo i gledajući požar svilene robe zaboravi na sve oko sebe. – Gle! – prošapta nemilosrdno Iten Favjeu – prostitutka sa Gajonovog trga. Dok se pretvarao kao da sluša Burdonkla i Robinoa, Mureu je, u stvari, laskalo što se ova sirota devojka toliko uzbudila, i to isto onako kao što neku markizu uzbuđuje strastan pogled kočijaša u prolazu. Deniz pogleda i još više se zbuni kad poznade mladića za koga je mislila da je šef nekog odeljenja. Uobrazila je da je strogo gleda. Ne znajući kuda da se skloni, potpuno izbezumljena, obrati se ponovo prvom pomoćniku koji je naišao, Favjeu, kad se našao u blizini. – Gospođa Oreli, molim vas? Neljubazni Favje odsečno odgovori: – Na međuspratu! Žureći da izbegne poglede svih ovih muškaraca, Deniz se zahvali i ponovo okrenu leđa stepenicama, ali u tom trenutku Iten popusti svojoj urođenoj sklonosti za udvaranjem. Doduše, on ju je nazvao bludnicom, ali sada joj se obrati sa ljubaznošću lepog prodavca: – Ne, ovuda, gospođice… Ako biste hteli da se potrudite…

Čak pođe nekoliko koraka ispred nje i odvede je do stepenica s leve strane hale. Pokloni joj se s osmehom koji je imao za sve žene. – Kad budete gore, skrenite levo, konfekcija je prekoputa. Ova ljubazna učtivost duboko ganu Denizu i učini joj se kao neka bratska pomoć. Podigla je oči i posmatrala Itena i sve što je bilo na njemu, lepuškasto lice, nasmejan pogled koji je razbijao njen strah, glas koji ju je blago tešio, sve je to ostavilo na nju dubok utisak. Srce joj je bilo puno zahvalnosti i ona mu se u nekoliko nepovezanih reči, koje je u svom uzbuđenju s teškom mukom promucala, prijateljski zahvali. – Mnogo ste dobri.. . Ne uznemiravajte se. Hvala, gospodine, hiljadu puta hvala. Iten se vrati Favjeu i dobaci mu svojim oporim glasom: – Sama kost i koža! Gore devojka upade pravo u odeljenje za konfekciju. To je bila prostrana dvorana okružena visokim ormarima od rezbarene hrastovine, čija su okna gledala na Ulicu Mišodijer. Ovde se vrzmalo i ćeretalo pet do šest u svilu odevenih žena, vrlo koketnih sa svojim kovrdžavim punđama i unazad zabačenim krinolinama. Jedna visoka i mršava, s predugačkom glavom što podseća na konja koji se oteo, bila je leđima naslonjena na orman, kao da je od umora već malaksala. – Gde da nađem gospođu Oreli? – ponovi Deniz. Prodavačica je odmeri s prezirom ne odgovorivši joj ništa zbog toga što je bila sirotinjski odevena, i obraćajući se jednoj od svojih koleginica, maloj, bledolikoj i bolešljivoj osobi, glupa i neprijatna izgleda, upita: – Da li vi znate, gospođice Vadon, gde se nalazi šefica? Ova je slagala ogrtače po veličini i ne nađe za potrebno da se okrene. – Ne, gospođice Priner, nemam pojma – procedi ona kroza zube. Ćutale su. Deniz je stajala nepomična i niko više o njoj nije vodio računa. Pošto ipak malo pričeka, usudi se da ponovo upita: – Mislite li da će se gospođa Oreli brzo vratiti?

Tada od ormana gde je kontrolisala cene pomoćnica glavne prodavačice u tom odeljenju, nema mršava i ružna žena koju Deniz nije ni primetila, udovica, isturenih vilica i oštre kose, dobaci: – Pričekajte ako lično želite da govorite sa gospođom Oreli. I, pitajući drugu prodavačicu, dodade: – Da nije na prijemnom odeljenju? – Ne, gospođo Frederik, ne verujem – odgovori ona. – Ništa nije rekla, ali nije daleko. Pošto je dobila ovakvo obaveštenje, Deniz je i dalje stajala. Nekoliko stolica bilo je, doduše, mušterijama na usluzi, ali pošto njoj niko ne ponudi da sedne, ona se, iako su joj noge klecale od uzbuđenja, ne usudi da sedne. Prodavačice su po svoj prilici naslućivale u njoj prodavačicu koja je došla da se ponudi, odmeravale je, zagledale ispitivački iz prikrajka, neljubazno i neprijateljski zlobno, kao neki društvo za stolom koje ne želi da se malo pomakne da bi gladnim pridošlicama napravilo mesta. Ona se još više zbuni. Na vrhovima prstiju prođe kroz prostoriju i, da bi savladala svoju pometenost, poče da gleda na ulicu. I baš ispred nje, Stari Elbef, sa prljavom fasadom i mutnim izlozima, dok ga je posmatrala iz ove raskoši i vreve koje su je okruživale, učini joj se toliko ružan i bedan da joj se od neke griže savesti srce steže. – Slušajte – šaptala je visoka Priner maloj prodavačici Vadon – videste li joj cipele? – A tek haljinu? – prošapta druga. Gledajući i dalje na ulicu, Deniz je imala osećanje kao da je svi ti pogledi proždiru, ali se nije ljutila, ni jednu ni drugu nije smatrala lepom, ni onu visoku s riđom punđom koja je pala po vratu kao u konja, još manje onu malu čija je koža imala boju pokvarenog mleka, što je njeno spljošteno lice, kao bez kostiju, činilo još punijim. Klara Priner, ćerka obućara iz Vivea, koji je tamo pravio drvenjake, prošla je kroz ruke raznih sobara u grofovskom zamku Marej, gde ju je grofica uzela da joj koješta krpi; tek kasnije je iz jedne trgovačke radnje u Langru došla u Pariz, u kome se dobro svetila muškarcima zbog onih udaraca nogom i modrica koje je dobila od svoga oca čika Prinera. Margerit Vadon, rođenu u Grenoblu, gde

joj je porodica držala trgovinu platnom, morali su na brzu ruku da otpreme u Ženski raj da bi ovde na neki način prikrila svoj greh – svoje vanbračno dete. Ovde se vladala vrlo dobro, trebalo je da se vrati kući, preuzme dućan svojih roditelja i uda se za nekog rođaka koji je na nju čekao. – Evo nam još jedne – nastavi Klara tiho – koja se kod nas neće baš dobro provesti! Pošto se pojavi neka četrdesetpetogodišnja žena, one prekinuše razgovor. Bila je to gospođa Oreli, snažna žena, u pripijenoj haljini od crne svile, čiji se gornji deo, zategnut na masivnoj oblini ramena i grudi, sjaktio kao viteški oklop. Ispod glatke, razdeljene crne kose dva krupna ukočena oka, stroga usta, široki i nešto opušteni obrazi, a njeno dostojanstveno lice šefice izgledalo je otečeno kao podnadula Cezarova maska. – Gospođice Vadon – reče ona srdito – vi juče niste vratili u radionicu model mantila na struk. – Trebalo je, gospođo, nešto izmeniti na njemu – odgovori prodavačica – gospođa Frederik ga je zadržala. Na ovo pomoćnica glavne prodavačice izvadi model iz ormana i objašnjavanja se nastaviše. Kad je gospođa Oreli smatrala za potrebno da ustane u odbranu svog ugleda, sve se pred njom povijalo. Sujetna u tolikoj meri da čak nije dopuštala da je nazivaju gospođom Lom, jer joj je to ime bilo mrsko, i da je poricala da joj je otac, o kome je govorila kao o krojaču s malom radnjom, bio nastojnik, kao starešina bila je ljubazna samo prema onim prodavačicama koje su joj se ulagivale i koje su joj laskale. Nekada u radionici za konfekciju, koju bi vrlo rado uredila po svom ukusu, bila se prozlila, stalno progonjena zlom sudbinom i očajna što je osećala da je dovoljno sposobna da u životu uspe, a uvek je svršavala sa katastrofama. Štaviše, i danas, posle njenih uspeha u Ženskom raju, gde je godišnje zarađivala dvanaest hiljada franaka, bila je kivna na ceo svet i ponašala se surovo prema početnicima, kao što je život ranije i prema njoj bio surov. – Dosta razgovora! – dobaci ona odsečno. – Niste ništa pametniji od ostalih, gospođo Frederik. Opravka odmah da se izvrši. Dok je ovo objašnjavanje trajalo, Deniz je prestala da gleda na ulicu. Naslućivala je da ova žena mora da je gospođa Oreli, ali, zaplašena njenim piskavim glasom, stajala je i dalje čekala. Zadovoljne što su zavadile šeficu

i njenu pomoćnicu, prodavačice se nemarno dadoše na posao. Prođe nekoliko minuta i niko se ne sažali da devojku spase iz ove neprilike. Primeti je najzad sama gospođa Oreli i, čudeći se što je vidi tako nepomičnu, zapita je šta želi? – Molim vas, da li ste vi gospođa Oreli? – Da, ja sam. Denizi su se usta osušila, ruke ohladile i obuzeo ju je onaj detinji strah kao nekad kad se kao dete bojala batina. Jedva izloži svoju molbu, i da bi je učinila razumljivom morade je ponoviti. Krupnim ukočenim očima gospođa Oreli netremice ju je posmatrala, a da joj se strogo cezarovsko lice ne razneži. – Koliko vam je godina? – Dvadeset, gospođo! – Šta, dvadeset godina, a izgledate kao da vam nije ni šesnaest. Prodavačice ponovo pogledaše. Deniz brzo dodade: – O, ja sam vrlo jaka. Gospođa Oreli slegnu širokim ramenima i procedi: – Rado ću vas uneti u spisak. Upisujemo svakog ko god se prijavi. Donesite mi spisak, gospođice Priner. Spisak ne nađoše odmah, sigurno je bio u rukama inspektora Žuva. Kad dugačka Klara ode da ga donese, uđe Mure sa Burdonklom. Bili su pri kraju inspekcije odeljenja na međuspratu, obišli su odeljenja čipaka, šalova, krzna, nameštaja, rublja i najzad su došli da posete odeljenje konfekcije. Gospođa Oreli se povuče s njima u stranu, porazgovara o nekim ogrtačima koje je nameravala da poruči kod jednog od krupnih pariskih preduzimača. Ona je obično sama i na svoju odgovornost nabavljala, ali za važnije nabavke savetovala se s upravom. Burdonkl je posle ovoga obavesti o najnovijoj aljkavosti njenog sina Albera, zbog koga je, izgleda, bila sva očajna. Ovo dete će joj doći glave, a otac, ukoliko i nije bio naročito sposoban, bar se pristojno ponašao. I cela ova dinastija Lomovih, nad kojom je ona bila neprikosnoveni gospodar, zadavala joj je ponekad velike brige.

Iznenađen što je ponovo susreo Denizu, Mure se nagnu prema gospođi Oreli i upita je šta ova devojka radi ovde. Kad glavna prodavačica odgovori da se prijavila za prodavačicu, Burdonkl, koji je potcenjivao žene, razbesne se zbog te uobraženosti. – Taman posla – promrmlja on – to je za lakrdiju. Suviše je ružna! – Tačno je da na njoj nema ničeg lepog – ne usuđujući se da je brani, reče Mure, mada ga je njen zanos dole pred izloženom robom duboko ganuo. Spisak najzad donesoše i gospođa Oreli priđe Denizi koja, po svemu sudeći, nije ostavljala dobar utisak. U skromnoj, crnoj vunenoj haljinici izgledala je vrlo čisto. Oni pak nisu vodili toliko računa o njenom sirotinjskom odevanju jer su svima davali uniforme koje su obično bile od svile, ali Deniz je izgledala vrlo slaba i jadna. Ne zahtevajući od devojaka da budu lepe, tražili su da u interesu prodaje budu simpatične. Pod ispitivačkim pogledima ovih gospođa i gospode, koji su je odmeravali i zagledali kao seljaci kad prodaju ždrebe na pijaci, Deniz izgubi svaku prisebnost. – Vaše prezime – upita glavna prodavačica s perom u ruci, spremna da na kraju tezge zabeleži podatke o njoj. – Deniz Bodi, gospođo. – Koliko vam je godina? – Dvadeset godina i četiri meseca. I usudivši se da baci pogled na Murea, tobožnjeg šefa odeljenja, koga je stalno susretala i čije ju je prisustvo još više zbunjivalo, ponovi: – Ne izgledam, doduše, tako, ali sam vrlo jaka. Svi se ovome nasmejaše. Samo je Burdonkl nervozno gledao u nokte. Tišinu, koja ju je obeshrabrila, neko preseče: – U kojoj ste pariskoj kući dosad radili? – nastavi glavna prodavačica. – Ali, gospođo, dolazim pravo iz Valonja. Ovo je bila nova nezgoda. Od svojih prodavačica Ženski raj je obično tražio da imaju bar godinu dana radnog staža u jednoj od manjih

trgovačkih kuća u Parizu. Deniz je bila očajna i da nije pomišljala na decu, učinila bi kraj ovom uzaludnom saslušavanju i otišla. – Kod koga ste bili u Valonju? – Kod Korneja. – Poznajem ga, solidna kuća – ote se Mureu. Pošto su starešine odeljenja bile odgovorne za svoje osoblje, on se obično nikad nije mešao u pitanja primanja na posao nameštenika, ali je ovog puta svojim profinjenim osećajem za žene u ovoj devojci osetio neku skrivenu draž, onu retku lepotu i nežnost kojih ni sama nije bila svesna. Prilikom primanja na posao, dobar ugled prethodne kuće bio je od velikog značaja i često odlučivao o tome. Stoga gospođa Oreli nastavi blažim tonom: – Zašto ste otišli od Korneja? – Iz porodičnih razloga – odgovori Deniz pocrvenevši. – Izgubili smo roditelje, morala sam za braćom… Evo, uostalom, uverenja o mome radu. Ono je bilo odlično i kad se već malo ponadala, poslednje pitanje dovede je u nepriliku: – Imate li nekih preporuka iz Pariza? Gde stanujete? – Kod strica – reče ona snebivajući se da ga imenuje i plašeći se da neće uzeti sinovicu jednog od svojih konkurenata. – Stric mi je Bodi, tu preko puta. Mure se po drugi put umeša: – Šta, Bodijeva sinovica! Da li vas je on ovamo poslao? – O ne, gospodine! I na to nije mogla a da se ne nasmeje jer joj se i sama pomisao na ovo u tom trenutku učini vrlo neobična. Sva se preobrazi, porumene kao ruža, lice joj se rascveta od osmeha. Zasjaše njene pitome sive oči, napraviše se na obrazima divne jamice, pa čak kao da joj i kosa bez sjaja zaleprša onom otvorenom i lepom vedrinom celog njenog bića. – Pa lepa je – sasvim tiho reče Mure Burdonklu.

Njegov ortak sa mrzovoljom odbi da se o tome izjasni. Klara prezrivo iskrivi usta. Margerit okrenu leđa. Jedino se gospođa Oreli klimnuvši glavom složi s Mureom kad ovaj nastavi: – Vaš stric nema pravo što vas sam nije doveo ovamo. Njegova preporuka bila bi nam dovoljna. Kažu da se na nas ljuti… Mi nismo tako uskogrudi, i ukoliko on nije u stanju da u svojoj radnji zaposli sinovicu, dokazaćemo mu da je trebalo da ona samo zakuca na naša vrata i da je odmah primimo. Kažite mu da ga ja uvek mnogo volim i da ne treba mene da optužuje, već nove uslove trgovačkog poslovanja. I kažite mu da će se, na kraju krajeva, sam upropastiti ako se i dalje bude uporno pridržavao nečega što je već postalo smešno i što smo odavno prevazišli. Deniz preblede. To je, dakle, bio Mure. Niko mu ime nije izgovorio, sam se otkrio, ona ga je prepoznala i sad je razumela zašto ju je ovaj mladi čovek toliko uzbudio, najpre na ulici, zatim u odeljenju za svilenu robu i opet sada. Ovo uzbuđenje, koje ni sama nije znala da objasni, pritiskalo joj je srce kao neki težak kamen. Sve stričeve priče koje su Murea još više uzdizale i okružavale ga legendom, zatim pravile od njega gospodara ovog strašnog stroja koji je i nju još od jutros držao gvozdenim zupcima svojih zupčanika, padoše joj na pamet. Ali, iza njegove lepe glave s negovanom bradom i očima koje su sjale kao staro zlato, ona ugleda onu mrtvu ženu, gospođu Eduen, koja je svojom krvlju zalila temelje ove kuće. I kao dan pre toga obuze je neka hladna jeza i ona poverova da ga se prosto boji. Gospođa Oreli zatvori svoj spisak. Potrebna joj je bila samo jedna prodavačica, a imala je već deset ponuda. Međutim, ona je isuviše žarko želela da ugodi svom poslodavcu da bi oklevala. Predstavka će u svakom slučaju ići svojim tokom, proveru će izvršiti inspektor Žuv i podneti izveštaj, a ona će kao šefica doneti odluku. – U redu, gospođice – završi ona dostojanstveno, s očiglednom željom da i dalje sačuva svoj autoritet. – Dobićete pismeni odgovor. Još uvek zbunjena, Deniz se za trenutak ne pomače s mesta. Nije znala na koju će stranu pored tolikih ljudi. Zahvali se gospođi Oreli i prolazeći pored Murea i Burdonkla ona ih pozdravi. Ne interesujući se više za nju, ovi joj ne otpozdraviše pošto su svu pažnju obratili na to da sa gospođom Frederikom razmotre uzorak ogrtača na struk. Namigujući

Margeriti, Klara načini neku zlobnu grimasu, želeći time da ponovo predskaže kako se nova prodavačica neće lepo provesti u odeljenju. Deniz je isto tako osetila ovu ravnodušnost i mržnju jer niza stepenice siđe s istim nemirom s kojim je i došla, mučena onom čudnom strepnjom i pitajući se treba li da očajava ili da se raduje što je ovamo došla. Može li da računa na zaposlenje? S takvim osećanjem neprijatnosti, koje ju je sprečavalo da stvari jasnije gleda, poče i sama da sumnja u to. Od svih utisaka ostadoše joj samo dva koja su potiskivala sve ostale: onaj koji je na nju učinio Mure bio je toliko jak da ga se plašila, a onda Itenova ljubaznost, jedina radost toga jutra. Sećanje na tu nežnu ljubaznost ispunjavalo ju je zahvalnošću, pa kad izlazeći prođe robnom kućom, ona potraži ovog mladića, srećna ako bude mogla da mu se još jednim pogledom zahvali, ali se rastuži kad ga ne nađe. – O, gospođice, jeste li uspeli? – upita je neko uzbuđenim glasom kad se našla na pločniku. Ona se okrenu i poznade onog visokog, bledunjavog i smetenog mladića koji joj je jutros prišao. Izlazio je takođe iz Ženskog raja, još više zbunjen nego ona i kao van sebe zbog onih saslušavanja koja je morao da prođe. – Ništa ne znam, gospodine – odgovori ona. – I vi, dakle, kao i ja. I to mi je neki način da vas unutra onako zagledaju i s vama onako razgovaraju. Stručnjak sam za čipke i u poslednje vreme radio sam kod Krevkera u Ulici Mel. Stajali su jedno prema drugom. Nisu znali kako da se rastanu. Oboje pocrveneše, i da bi joj u svojoj velikoj stidljivosti još nešto kazao, mladić se usudi da je nespretno i dobronamerno zapita: – Kako se zovete, gospođice? – Deniz Bodi. – Ja sam Anri Deloš. Oboje se nasmejaše. Sličnost njihovih položaja ih zbliži i oni jedno drugom pružiše ruku. – Svaku sreću!

– Neka je sa srećom!

III Svake subote od četiri do šest po podne gospođa je pozivala na čaj svoje bliže prijatelje, koji su je rado posećivali. Stanovala je na trećem spratu na uglu ulica Rivoli i Alžir. Prozori njenih salona gledali su na Tiljerijski park. Upravo te subote, dok ga je sluga uvodio u veliki salon, Mure spazi kroz odškrinuta vrata iz predsoblja gospođu Deforž kako prolazi malim salonom. Primetivši ga, ona zastade, a on uđe i svečano je pozdravi. Kada sluga zatvori vrata, on živahno uhvati mladu ženu za ruku i nežno je poljubi. – Pazi, ima gostiju – reče ona sasvim tiho, pokazujući vrata velikog salona. – Pošla sam po lepezu da im je pokažem. I vrhom lepeze taknu ga lako i veselo po licu. Bila je to smeđa žena, punačka, krupnih čežnjivih očiju. Držeći je za ruku, Mure je upita: – Hoće li on doći? – Sigurno – odgovori ona. – Obećao mi je. Govorili su o baronu Artmanu, direktoru Kreditne banke za nekretnine. Gospođa Deforž, ćerka državnog savetnika, bila je udovica nekog berzijanca; on joj je ostavio imanje koje su jedni omalovažavali, drugi precenjivali. Štaviše, još za njegovog života, tako se bar pripovedalo, ona je bila vrlo zahvalna baronu Artmanu koji je, kao veliki finansijski stručnjak, svojim savetima bio od koristi ovom bračnom paru, a nešto kasnije, posle smrti njenog muža, ta veza, navodno, nije bila prekinuta, već je i dalje diskretno i bez buke održavana. Nikada se gospođa Deforž nije javno izlagala i bila je primana u svim visokim buržoaskim krugovima odakle je poticala. Pa i danas, kada se ljubav tog bankara, čoveka vrlo skeptičnog, ali i vrlo promućurnog, pretvorila u običnu očinsku nežnost, pa je sebi dopuštala da ima ljubavnike koje je ovaj trpeo, ona je u izlive svojih osećanja unosila prefinjenu odmerenost i takt, vešto je iskorišćavala svoje poznavanje ljudi, tako da je naizgled bilo sve u redu i niko ne bi ni pomislio da otvoreno posumnja u njeno poštenje. Kada je u prvo vreme

kod zajedničkih poznanika sretala Murea, nije ga marila; zatim mu se predala zaneta neodoljivom strašću s kojom ju je progonio, i otkako je on nastojao da preko nje zadobije barona, s vremenom ga je istinski duboko zavolela i obožavala strašću tridesetpetogodišnje žene, koja je govorila da joj je svega dvadeset i devet, očajna što je osećala da je on mlađi od nje i u stalnom strahu da ga najzad ne izgubi. – Zna li on o čemu je reč? – nastavi Mure. – Ne, vi ćete mu objasniti – odgovori ona ne oslovljavajući ga više sa „ti“. Posmatrala ga je i mislila da on o svemu ne zna ništa dok se tako služi njome kod barona, praveći se da ga smatra njenim starim prijateljem. I dalje ju je držao za ruku, nazivao svojom dragom Anrijetom, a ona je osećala kako joj se srce rastapa. Bez reči, pruži mu usne, pripi se uz njegove a zatim tiho reče: – Pst! Čekaju me… Dođi odmah posle mene. Iz velikog salona dopirala je tiha graja prigušena tapetama. Ona otvori vrata i, ostavivši oba krila otvorena, predade lepezu jednoj od četiri gospođe koje su sedele nasred salona. – Evo, gledajte – reče. – Nisam znala gde sam je ostavila, ali moja sobarica je ne bi nikad pronašla. I, okrenuvši se, veselo dodade: – Uđite, gospodine Mure, prođite kroz mali salon, biće manje svečano. Mure pozdravi gospođe koje je poznavao. Salon sa nameštajem u stilu Luja XVI, presvučen brokatom sa utkanim cvetovima, sa pozlaćenom bronzom i zelenilom u saksijama, bio je, uprkos visokoj tavanici, ženstven i vrlo prijatan, a kroz dva prozora nazirali su se u Tiljerijskom parku kestenovi, čije je lišće raznosio oktobarski vetar. – Ova šantiji čipka nije tako ružna! – uzviknu gospođa Burdle držeći lepezu. Ova tridesetogodišnja mala plavuša, lepog nosa i sjajnih očiju, Anrijetina prijateljica iz internata, bila je udata za nekog zamenika

načelnika Ministarstva finansija. Poreklom iz stare buržoaske porodice, vodila je domaćinstvo vrlo vešto, vaspitavala svoje troje dece lepo i imala vanredan smisao za praktičan život. – I ovo parče platila si dvadeset pet franaka – nastavi ona zagledajući svaku petlju čipke. – Kažeš u Liku, kod neke seljanke… O, to nije skupo. Trebalo bi samo da daš da se montira. – Svakako – odvrati gospođa Deforž. – Montiranje nije skuplje od dve stotine franaka. Gospođa Burdle prasnu u smeh. Anrijet to naziva jevtinom kupovinom! Dvesta franaka za obično montiranje na slonovoj kosti s monogramom! Za parče šantiji čipke na kome je možda uštedela sto sua! Za sto dvadeset franaka mogu se naći iste gotove lepeze. I navede neku radnju u Ulici Poasonijer. Lepeza je i dalje kružila među gospođama. Gospođa Gibal jedva je pogleda. Bila je to visoka, mršava, riđokosa žena, potpuno ravnodušna lica na kome su njene sive oči, naoko nezainteresovane, s vremena na vreme odavale skrivenu strašnu glad njenog egoizma. Nikada je niko nije video u društvu njenog muža, poznatog pariskog advokata, koji je, kako su prepričavali, živeo za sebe, u svojim aktima i razonodama. – O – prošapta ona dodavši lepezu gospođi De Bov – celog života nisam ni dve kupila. Poklanjaju vam toga više nego što vam treba. S prefinjenom ironijom grofica odgovori: – Vi ste srećni, draga moja, što imate tako galantnog muža. I nagnuvši se prema svojoj već poodrasloj kćeri: – Pogledaj, Blanš, ovaj monogram. Kako je lepo izrađen! Montiranje je zbog slova sigurno skuplje. Gospođi De Bov bilo je već preko četrdeset. Ova stasita žena izgledala je kao boginja: široko pravilno lice, krupne sanjarske oči. Muž, glavni inspektor Ergele, oženio se njom samo zbog njene lepote. Prefinjenost kojom je ovaj monogram bio izrađen uzbudi je u tolikoj meri i probudi u njoj takvu želju za tim da joj se oči zamagliše i njoj se iznenada ote:

– Šta vi mislite o tome, gospodine Mure? Da li je suviše dve stotine franaka za montiranje. Smeškajući se i pokazujući veliko interesovanje za sve što je i njih interesovalo, Mure se našao između pet žena. Uze lepezu, osmotri je i baš kad je hteo da o njoj nešto kaže, sluga otvori vrata i prijavi: – Gospođa Marti! Uđe mršava žena, ružna, boginjama unakažena, i nakinđurena. Godine joj se nisu mogle odrediti, ali prema stepenu nervne rastrojenosti, koja joj je davala nešto živosti, moglo je da joj bude trideset i pet isto kao četrdeset ili trideset. U desnoj ruci nosila je crvenu kožnu torbu koju nije ispuštala. – Draga gospođo – obrati se ona Anrijeti – oprostite mi zbog ove torbe… Zamislite, idući da vas posetim, navratih malo u Raj i, pošto sam tamo još jednom počinila ludosti, nisam htela da ovo ostavim u kolima iz straha da me ne pokradu. I čim primeti Murea, smešeći se dodade: – O, nisam ovo, gospodine Mure, rekla da vam pravim reklamu jer uopšte nisam znala da ste ovde… Stvarno, sada imate neobično lepe čipke. Ovo odvrati pažnju sa lepeze koju mladi čovek stavi na okrugli stočić. Gospođe su bile vrlo radoznale da vide šta je to gospođa Marti nakupovala. Znale su za njenu rasipničku strast i da nije u stanju da se odupre iskušenjima, znale su da je retko poštena i nesposobna da se preda nekom ljubavniku, ali što se tiče i najmanje krpice, bila je slaba i popustljiva. Ćerka nekog nižeg činovnika, ona je sada terala u propast svog muža, profesora u petom razredu gimnazije „Bonaparta“, koji je dajući privatne časove, pored svoje plate od šest hiljada franaka, morao da zaradi još toliko kako bi zadovoljio sve veće potrebe svog porodičnog budžeta. Torbu nije otvarala, već ju je stavila na kolena i za to vreme pripovedala o Valentini, četrnaestogodišnjoj ćerki, svom najmilijem ukrasu jer ju je, kao i sebe, odevala po poslednjoj modi, kojoj je neodoljivo podlegala. – Znate li – reče ona – da ove zime haljine mladih devojaka opšivaju uskim čipkama… Jasno, kad sam ugledala jednu vrlo lepu valensijsku…

Izgovorivši ovo, reši se da otvori torbu. Žene istegoše vratove, a u tišini koja nastade začu se zvonce iz predsoblja. – Moj muž! – u velikom uzbuđenju promuca gospođa Marti. – Sigurno je po izlasku iz gimnazije svratio po mene. Na brzinu zatvori torbu i instinktivno je gurnu pod stolicu. Gospođe se nasmejaše, a ona zbog te užurbanosti pocrvene i ponovo je stavi na krilo govoreći kako muškarci ne razumeju takve stvari i kako ne treba ni da znaju sve. – Gospodin De Bov, gospodin De Valanjosk – prijavi sluga. Svi se malo začudiše. Ni gospođa De Bov se nije nadala svom mužu. Ovaj lepi čovek sa brkovima i bradicom, vojničkog držanja, omiljen u Tiljerijama, poljubi ruku gospođi Deforž, koju je još kao mladu devojku upoznao u kući njenog oca. Povuče se zatim malo u stranu da bi drugi posetilac, mladić bledunjav i plave krvi, pozdravio domaćicu. Ali samo što se razgovor nastavi, začuše se dva tiha uzvika: – Šta! To si ti, Pole! – O, gle, Oktav! Mure i Valanjosk čvrsto stegoše jedan drugom ruku. Ovo začudi gospođu Deforž. Poznaju se, dakle? Svakako, odrasli su jedan pored drugog u koledžu u Plasansu, samo se nekim pukim slučajem još nisu sreli kod nje. Držeći se i dalje za ruke, ćeretajući i šaleći se, pređoše u mali salon baš kad je sluga posluživao čaj u pravom kineskom servisu na srebrnom poslužavniku, koji ostavi pored gospođe Deforž nasred mermernog, bakrom optočenog okruglog stočića. Gospođe priđoše bliže, razgovarale su sve glasnije i ponekad sve u jedan glas, dok se gospodin De Bov iza njih s vremena na vreme duboko klanjao i, s otmenošću rutiniranog činovnika višeg ranga, dobacivao poneku reč. Ova velika prostorija s prijatnim i veselim nameštajem bila je još prijatnija usled ćeretanja često prekidanog smehom. – O, stari moj Pole! – ponavljao je Mure. On sede kraj Valanjoska na kanabe. Sami udno malog salona, vrlo koketnog budoara sa svilenim tapetama u boji đurđevka, gde ih niko nije

mogao da čuje dok su oni mogli da vide gospođe kroz širom otvorena vrata, smeškali su se podrugljivo i udarali jedan drugog po kolenima. Sećali su se svojih mladih dana, stare gimnazije u Plasansu, njenih dvorišta, memljivih učionica i trpezarije, u kojoj su pojeli toliko bakalara, i spavaonice u kojoj su često jastuci leteli s kreveta na krevet, dok je vaspitač hrkao. Poreklom iz stare porodice koja je davala poslanike, iz osiromašenog i još uvek upornog plemstva, Pol je bio uvek vredan i odličan đak, i profesor, koji mu je proricao sjajnu budućnost, isticao ga je stalno za primer, dok je Oktav bio poslednji u razredu, čmavao među lenjivcima, srećan i ugojen, prepuštajući se bučnim zabavama. Mada su bili različito nastrojeni, njih je ipak čvrsto vezivalo nerazdvojno drugarstvo sve do mature koju su položili, jedan odlično, drugi s teškom mukom posle dva neprijatna pokušaja. Kasnije ih je život razdvojio i sada su se, već izmenjeni i mnogo stariji, našli ponovo posle deset godina. – Slušaj, šta je s tobom? – upita Mure. – Ništa. I pored radosti što su se ponovo sreli, Valanjosk je i dalje ostao umoran i sumoran. A kada njegov prijatelj, pomalo začuđen, ponovo navali na njega i upita ga: – Pa ipak nešto radiš… Šta radiš? – Ništa – odgovori on. Oktav prasnu u smeh. Ništa, to nije dovoljno. I, reč po reč, najzad saznade Polovu istoriju, običnu istoriju svih siromašnih mladića koji zbog svog porekla smatraju da treba da budu intelektualci i kao takvi povlače se u neku sujetnu osrednjost, sa fiokama punim diploma, srećni da ne pocrkaju od gladi. Zbog porodične tradicije studirao je pravo, zatim je neko vreme živeo na teret majke udovice, koja, pored toga, nije znala kako da udomi dve kćeri. Posle svega bilo ga je sramota, i ostavivši sve tri žene da bedno žive od mrvica svog imanja, prihvatio je neko beznačajno mesto u Ministarstvu unutrašnjih poslova, gde se zavukao kao krtica u svoju rupu. – Kolika ti je plata? – nastavi Mure. – Tri hiljade franaka.

– Žalosno! Žao mi te je, jadni moj stari… Kako to? Tako talentovan mladić koji je među nama bio prvi. Pošto su te već pet godina zaglupljivali, daju ti sada samo tri hiljade franaka! O, to nije u redu! Onda predahnu i poče priču o sebi. – Ja sam im duboko zahvalan… Znaš li šta je sa mnom bilo? – Znam – odgovori Valanjosk. – Pričali su mi da si u trgovini. Tvoja je ona velika robna kuća na Gajonovom trgu, zar ne? – Tako je… Gospodin aršinović, dragi moj! Mure diže glavu, potapša ga po kolenu i sav radostan, kao neki veseljak koji se ne stidi svog zanata u kome se obogatio, ponovo reče: – Gospodin aršinović, kratko i jasno… Nikada se, kako se i sam sećaš, nisam, časti mi, lepio na njihove ujdurme, iako sam o sebi mislio da sam gluplji od ostalih. I kad sam, da bih zadovoljio porodicu, položio maturu, mogao sam isto tako da postanem advokat ili lekar kao i moji drugovi, ali ja sam se bojao ovih zanimanja, ima ih tamo dosta koji skapavaju od gladi… I tada sam, bože moj, svu tu učenost okačio o klin, i to bez ikakvog žaljenja, i glavačke se bacio u trgovinu. Valanjosk se zbunjeno smeškao i zatim izusti: – Stvarno, matura ti nije potrebna da prodaješ platno. – Sve što tražim – veselo odgovori Mure – jeste, časti mi, da mi ne smeta. Ti znaš kad čovek napravi neku glupost i sam sebi nešto naprti, nije uvek lako da se toga reši. Kroz život jedni idu kao puževi, drugi, oni bosonogi, trče iz sve snage. Pošto mu se učini da mu prijatelj zbog nečega pati, uhvati ga za ruke i nastavi: – Slušaj, ne bih hteo da te žalostim, ali priznaj da tvoje diplome nisu koristile nijednoj tvojoj potrebi… Znaš li ti da će moj poslovođa u odeljenju za svilu primiti preko dvanaest hiljada franaka? Tako je! Pametan čovek ide dalje od pravopisa i četiri računske radnje. Kod mene obični prodavci zarađuju tri i četiri hiljade franaka više no što ti zarađuješ, a školovanje ih nije stajalo toliko kao tebe i u svet nisu krenuli sa nadom da će ga osvojiti… Samo, zaraditi novac, sigurno nije sve. Ja se, časti mi,

između onih jadnika koji su se očešali o nauku i kojima su toliko pretrpane slobodne profesije da im ne pružaju ni toliko da se do sita najedu – i onih mladih, za život naoružanih praktičnih ljudi, majstora svog posla, nemam šta da kolebam i nemam šta da biram. Ja sam za ove poslednje, protiv onih, i mislim da su ti mladi ljudi dobro shvatili duh vremena! Dok je ovo govorio, sve više je padao u vatru. Služeći čaj, Anrijet odjednom okrenu glavu. Kada je spazi kako se udno velikog salona smeje i primeti kako ga još dve druge gospođe slušaju, sâm ismeja ono što je maločas rekao. – Ukratko, dragi moj, svaki naš kalfica koji tek započinje nalazi se u koži jednog milionera. Valanjosk se nemarno zavali na kanabe, zatvori upola oči s izrazom dosade i prezira u kojima se nešto izveštačeno mešalo sa stvarnom iscrpenošću njegovog soja. – Koješta! – promrmlja on. – Život nije vredan tolike muke. Nema u njemu ništa prijatno. Kada ga Mure, koji se u sebi protiv ovoga bunio, začuđeno pogleda, on nastavi: – Sve ide svojim tokom. Bolje je, prema tome, skrstiti ruke. Govorio je zatim o svom pesimizmu, osrednjosti i besciljnosti života. Jedno vreme je maštao o književnosti, ali od druženja s pesnicama ostade mu samo očaj. Došao je do zaključka o uzaludnosti svakog napora, o dosadi isto tako uprazno provedenih časova i potpunoj ništavnosti sveta. Od uživanja nema ništa, čak ni radosti u tome da činiš zlo. – Kaži da li se pomalo zabavljaš? – upita najzad. Van sebe od negodovanja Mure uzviknu: – Šta? Da li se zabavljam… Šta mi tu pevaš? Tu si, dakle, stari moj! Dabome da se zabavljam, čak i onda kad zaškripi jer sam tada besan što ne ide kako treba. Pun sam strasti, život ne primam mirno, i to je ono što za mene ima svoju čar. Pogleda prema salonu i zatim će tiše:

– O, bilo je žena koje su mi dosađivale, priznajem. Ali kad neku ulovim, onda je ne puštam! To ne upali svaki put, ali ni s kim ne delim, uveravam te… Naposletku, nije mi ni stalo samo do žena na koje zviždim… Gledaj, postoje volja i akcija, jednom rečju stvaranje. Imaš neku ideju, boriš se za nju i ljudima je kao čekićem zabijaš u glavu, gledaš kako izrasta i pobeđuje… Tako je, dragi moj, ja se zabavljam. U ovim rečima odzvanjala je sva radost stvaranja, sva volja za životom. Ponovo naglasi da ide u korak s vremenom. I zaista, trebalo je biti nastran, udaren u glavu i u noge, pa ne raditi u vreme tako širokih mogućnosti za rad, kad celo stoleće stremi ka budućnosti. Ismejavao je očajnike i sve one kojima je život dodijao, pesimiste, te bolesnike zbunjene od naših osnovnih znanja, koji na ovom ogromnom savremenom gradilištu izgledaju kao plačljivi pesnici i zajedljivi skeptici. Lepa, poštena i pametna uloga – zevati od dosade dok drugi rade! – To mi je jedino uživanje da pred drugima zevam – izusti Valanjosk, smeškajući se nemarno. Mureova žestina odjednom splasnu. Postade srdačniji. – E, moj stari, dragi Pol, uvek je isti, uvek je u protivrečnostima! Nismo se, valjda, našli da se prepiremo. Svako, srećom, ima svoje mišljenje. Međutim, trebalo bi da ti pokažem svoju mašinu u pogonu i videćeš da to nije tako glupo… Dede, pričaj mi nešto o sebi. Nadam se da su ti majka i sestre dobro? Čuo sam da je trebalo da se pre šest meseci oženiš u Plasansu. Naglim pokretom Valanjosk ga prekide, a pošto je Mure i sâm nemirno tražio pogledom nešto po salonu, okrenu se i spazi gospođicu De Bov kako ga netremice motri. Visoka i krupna, Blanš je bila slična majci, samo joj je lice odebljalo a crte ogrubele i podnadule se od nezdrave debljine. Na Mureovo oprezno pitanje, Pol odgovori da još ništa nije odlučeno, a možda nikada ništa neće ni biti. S ovom mladom devojkom upoznao se kod gospođe Deforž, kojoj je prošle zime često dolazio, ali se sada vrlo retko javljao, što objašnjava zašto se ni sa Mureom ovde nije sretao. Porodica De Bov ga je primala, a on je naročito cenio oca, nekog starog veseljaka, koji je iz administracije otišao u penziju. Ova porodica nije bila bogata: gospođa De Bov je donela mužu samo svoju junonsku

lepotu i porodica je živela od poslednjeg zaduženog poseda, na čiji je mršavi prihod, na veliku sreću, dolazilo još devet hiljada franaka koje je grof primao kao glavni inspektor Ergele. Mati i kći su morale često same da prepravljaju haljine pošto im je otac davao vrlo malo novca, koji su i dalje gutale njegove ljubavne pustolovine van kuće. – Zašto se onda ženiš? – upita Mure. – Treba jednom i s tim da se svrši – odgovori Valanjosk dižući umorno veđe. – Uz to ima izgleda i za nasleđe. Očekujemo da uskoro umre neka tetka. Ali se Mure, ne skidajući očiju sa gospodina De Bova, koji je ljubazan i s nežnim osmehom zavodnika sedeo kraj gospođe Gibal, okrenu prijatelju i značajno mu namignu, na šta Valanjosk reče: – Ne, tu ne… Bar zasada ne… Nesreća je u tome što ga službena putovanja razvlače u staje pastuva po celoj Francuskoj, i što mu se na taj način pruža prilika da nestane. Tako je prošlog meseca bio s nekom učiteljicom klavira u hotelu, negde daleko u zabačenom delu grada, dok mu je žena mislila da je u Perpinjanu. Za trenutak zaćutaše, a mladi čovek, koji je budnim okom pratio grofovo udvaranje gospođi Gibal, tiho nastavi: – Imaš, bogami, pravo… Tim pre što prema onome što se okolo priča ova simpatična gospođa nije tako nepristupačna. O njoj i o nekom oficiru pronose se čudne priče. Gledaj, molim te, zar nije smešno kako je ispod oka hipnotiše! E, to ti je stara Francuska, dragi moj… Divim se ovom čoveku, pa ako se oženim njegovom ćerkom, moći će s pravom da kaže da je to samo zbog njega. Murea je ovo zabavljalo i on se smejao. Ponovo je Valanjosku postavljao razna pitanja i kad saznade da je zamisao o ženidbi između njega i Blanše potekla od gospođe Deforž, cela priča učini mu se još boljom. Kao udovica, Anrijet je uživala u tome da ženi i udaje druge, tako kad bi zbrinula kćeri, događalo se da očevi u njenom društvu biraju sebi prijateljice, ali sve to, naravno, vrlo pristojno, da nikad niko nije u tome video nešto sablažnjivo. Kao radan i zaposlen čovek, Mure ju je voleo, ali navikao da svoja ljubavna osećanja pretvara u brojke, nije ni pomišljao da

na njoj iskoristi svoju zavodničku veštinu, te je za nju osećao samo prijateljstvo kao prema drugu. Tog trenutka ona se pojavi na vratima malog salona s nekim šezdesetogodišnjim starcem, čiji dolazak ova dva prijatelja nisu primetila. S vremena na vreme gospođe su bučnije razgovarale a njihove razgovore pratilo je zveckanje kašičica u šoljama od kineskog porculana. Kadikad kroz nastalu tišinu čuo se zveket tanjirića koji bi neko življe spustio na mramorni stočić. Neka iznenadna zraka sunca na zalasku, koja se pojavila na kraju velikog oblaka, pozlaćivala je vrhove kestenova u parku i prodirala kroz prozore kao crvenozlatna prašina, koja bi svojim požarom osvetlila brokat i bakarne okvire nameštaja. – Ovuda, dragi barone – govorila je gospođa Deforž. – Predstavljam vam gospodina Oktava Murea, koji jedva čeka da vam izrazi svoje duboko poštovanje. I, obraćajući se Oktavu, dodade: – Gospodin baron Artman. Na starčevim usnama neprimetno zatitra laki osmeh. Bio je to omalen, ali krepak čovek, velike glave kao u svakog Alzašanina, čije bi ogromno lice, pri najmanjoj bori oko usana i najneosetljivijem treptaju očiju, zasjalo nekom blistavom inteligencijom. Već petnaest dana odupirao se Anrijetinoj želji, kad ga je molila za ovaj sastanak, ne zbog toga što je osećao neku preteranu ljubomoru, jer se kao pametan čovek već pomirio s tim da preuzme ulogu oca, već zbog toga što je to bio već treći prijatelj s kojim ga je Anrijet upoznavala i jer se, ako bi to potrajalo, pomalo plašio da ne ispadne smešan. Stoga se, prilazeći Oktavu, diskretno smeškao kao bogat zaštitnik koji, ukoliko i želi da bude ljubazan, ipak ne pristaje da bude prevaren. – O, gospodine barone – s provansalskim oduševljenjem reče Mure – onaj poslednji pothvat Kreditne banke za nekretnine bio je zaista za divljenje. Ne možete da zamislite koliko sam srećan i ponosan što mogu da vam stisnem ruku. – Vrlo ljubazno s vaše strane, gospodine, vrlo ljubazno – smešeći se stalno je ponavljao baron.

Nimalo se ne bunivši, Anrijet ih je posmatrala sjajnim očima. Stajala je između njih dvojice, podigla lepu glavu i prilazila sad jednom sad drugom; u čipkanoj haljini koja joj je otkrivala ruke i nežni vrat, izgledala je vrlo ushićena što ih vidi kako se lepo sporazumevaju. – Ostavljam vas same, gospodo, da malo porazgovarate – reče ona. I okrenuvši se Polu, koji se digao, dodade: – Jednu šolju čaja, gospodine De Valanjosk. – Vrlo rado, gospođo. Oboje se vratiše u salon. Kad je zauzeo mesto na kanabetu kraj barona Artmana, Mure se u razgovoru sav rasplinuo u pohvalama povodom nekih novih pothvata Kreditne banke za nekretnine. Zatim navede razgovor na predmet koji mu je ležao na srcu i nabaci nešto o novoj ulici kao produženju Reomirove ulice, od koje treba da se prokopa nova deonica pod imenom 10. decembar, između Berze i Opere. Pravo korišćenja već je bilo objavljeno pre godinu i po i komisija za eksproprijaciju postavljena, a cela gradska četvrt živo se interesovala za ovo probijanje velike ulice i strepela zbog rokova određenih za izvođenje radova, naročito zbog kuća osuđenih na rušenje. Već tri godine Mure je čekao na ove radove, nadajući se najpre većim poslovima, zatim iz ambicioznih težnji za proširenjem, što nije smeo javno da kaže, toliko je u svom maštanju otišao daleko. Kako je Ulica 10. decembra trebalo da preseče ulice Šoazel i Mišodijer, on je već zamišljao kako Ženski raj obuhvata ceo blok zgrada, okružen ovim ulicama i Ulicom Nev Sen Ogisten, i već ga je video u novoj ulici sa fasadom velike palate kako dominira kao gospodar osvojenog grada. Otuda se u njemu rodila živa želja da se upozna sa baronom Artmanom jer je saznao da se Kreditna banka za nekretnine, na osnovu ugovora zaključenog sa državom, obavezala da prokopa i izgradi Ulicu 10. decembra pod uslovom da joj budu prepušteni obližnji placevi. – I vi ćete im zaista – ponavljao je izigravajući naivka – predati gotovu ulicu s kanalizacijom, pločnicima i gasnim osvetljenjem? I okolni placevi biće dovoljni da vas obeštete? Interesantno, vrlo interesantno!

Najzad stiže na ono osetljivo pitanje. Saznao je takođe kako Kreditna banka potajno kupuje izdvojene blokove kuća oko Ženskog raja, i to ne samo one koje će radnici pijucima sravniti sa zemljom već i one koje preostaju. U tome je naslućivao plan o nekoj budućoj zgradi i mnogo se zabrinuo za proširenje o kome je toliko maštao, pa je strepeo pri pomisli da će jednog dana doći u sukob s nekom moćnom kompanijom kao vlasnikom nekretnina koji sigurno neće popustiti, i upravo ova bojazan primorala ga je da se što je moguće pre približi baronu posredovanjem jedne žene – veze koja je uvek jaka među muškarcima koji vole žene. Mogao je, doduše, da se sa baronom vidi i u njegovoj kancelariji i da porazgovaraju o velikom poslu koji je nameravao da mu predloži. Međutim, kod Anrijete mu je bilo sigurnije jer je bio svestan u kolikoj meri zajednička ljubavnica može da zbliži i razneži ljude. Činilo mu se da će uspeh biti osiguran kad se obojica nađu u njenoj blizini koja im je prijala, a ona tu, uvek spremna da ih jednim jedinim osmehom u nešto ubedi. – Jeste li vi kupili bivši hotel Divlar, onu staru zgradu pored mene? – upita Mure iznenada. Baron Artman se nađe u nedoumici i posle kratkog oklevanja odgovori da nije. Zatim, gledajući ga pravo u oči, Mure poče da se smeška i odsad je igrao ulogu poštenog, iskrenog i u poslovima otvorenog mladog čoveka. – Slušajte, gospodine barone, pošto sam već imao čast da se s vama neočekivano sastanem, potrebno mi je da vam se ispovedim… Ne tražim da mi otkrivate vaše poslovne tajne. Želim samo da vam poverim svoje i uveren sam da ih u bolje ruke ne bih mogao predati… Potrebni su mi vaši saveti i već duže vreme nisam imao hrabrosti da vas posetim. I zaista, on poče da mu se ispoveda i sve mu iznese o svojim prvim koracima, pa čak, uprkos svojim uspesima, ne zataji mu ni finansijsku krizu u kojoj se nalazio. Sve mu je otkrio; i postepeno proširivanje, i dobitak koji je stalno ulagao u posao, zatim novac koji su unosili nameštenici, rizik robne kuće pri svakom puštanju nove robe u prodaju kad sva novčana sredstva bivaju stavljena na kocku. Uprkos tome, novac nije tražio jer je fanatički verovao u svoje mušterije. Njegova ambicija bila je daleko veća. Baronu je predlagao da se udruže; u tom slučaju bi Kreditna

banka za nekretnine uložila ogromnu palatu o kojoj je maštao, dok bi on, sa svoje strane, priložio svoju sposobnost i već stvoren trgovački kapital. Svi ulozi bi bili procenjeni, i ništa mu nije izgledalo lakše izvodljivo od ovoga. – Šta ćete učiniti sa placevima i zgradama – uporno je zapitkivao. – Svakako imate o tome neki svoj plan. Potpuno sam siguran da vaš ne vredi koliko moj. Razmislite malo! Na placevima ćemo sagraditi prodavnice, porušiti ili preurediti zgrade, podići najveću robnu kuću u Parizu, bazar koji će donositi milione. I na ovo mu se iz dubine duše ote uzvik: – O, kad bih samo mogao sve da posvršavam bez vas! Ali sad je sve u vašoj ruci. Osim toga, ne bih nikad dobio potrebna sredstva… Treba da se sporazumemo, u protivnom bila bi grdna šteta… – Što ste toliko navalili, gospodine – na to će baron Artman. – Kakva fantazija! Rešen da na poverenje ne uzvrati poverenjem, vrteo je glavom i dalje se smeškao. Kreditna banka za nekretnine nameravala je da u Ulici 10. decembra podigne preduzeće kao konkurenciju hotelu Grand, luksuznu palatu koja bi već po svom položaju u centru privlačila strance. Pošto bi, međutim, hotel obuhvatao samo okolne placeve, baron je ipak mogao da prihvati Mureovu ponudu i pregovara o preostalom delu, velikom bloku zgrada koji je još uvek pokrivao znatne površine. Ali već je dvojici Anrijetinih prijatelja dao potreban kapital i, osim toga, zasitio se da stalno igra divnu ulogu nekog uslužnog zaštitnika. I još nešto: uprkos svojoj velikoj sklonosti za poslove, zbog koje je morao da dreši kesu svim inteligentnim i smelim mladim ljudima, Mureovoj trgovačkoj preduzimljivosti više se čudio nego što ga je privlačila. I ta džinovska robna kuća, zar i ona nije samo jedna zanesenjačka i nepromišljena špekulacija? Zar se čovek ne izlaže sigurnoj propasti ako želi da preko svojih mogućnosti proširi trgovinu pomodne robe? Sve u svemu, on u sve to nije verovao i stoga je odbijao. – Ideja je nesumnjivo privlačna – reče on. – Samo je pesnička… Gde su vam kupci kojima ćete ispuniti takvu katedralu?

Skamenjen što ga ovaj odbija, Mure ga nemo pogleda. Zar je to moguće? Takav čovek koji je uvek imao dobar nos za novac. I kao neki veliki govornik, odjednom jednim gestom pokaza na dame u salonu i uzviknu: – Mušterije! Evo ih! Sunce je gubilo svoj sjaj, zlatnocrvenkasta prašina prelivala se u plavi zračak i gasila, rastajući se od svilenih tapeta i sjajnih površina nameštaja. I u tom sutonu, koji se spuštao, veliki salon postajao je topliji i prisniji. Dok su gospodin De Bov i gospodin De Valanjosk, lutajući pogledima daleko po parku, razgovarali kod jednog prozora, gospođe su se skupile i usred salona napravile društvance odakle su se čuli kikot, šaputanje i brzopleta pitanja i odgovori, sva ona strast žene za rasipanjem novca i dronjcima. Razgovarale su o haljinama, i gospođa De Bov je naširoko pričala o nekoj balskoj haljini. – Najpre providna svila slezove boje, zatim, odozgo, volani od starih alansonskih čipaka, široki oko trideset santimetara… – O, da li je tako nešto moguće – u reč joj upade gospođa Marti – ima još srećnih žena. Baron Artman, koji je s pažnjom posmatrao Mureove pokrete, gledao je u isto vreme gospođe kroz širom otvorena vrata. Slušao ih je jednim uhom, dok se mladi čovek, goreći od želje da ga ubedi, još upornije trudio da mu protumači mehanizam nove trgovine u pomodnim robnim kućama. Ova vrsta trgovine zasniva se na neprestanom i brzom obnavljanju kapitala, koji kroz robu treba da se obrne što je moguće više puta godišnje. Tako se ove godine njegov kapital od svega pet stotina hiljada franaka obrnuo četiri puta i na taj način napravio promet od dva miliona. Slab uspeh, koji je mogao da bude deset puta veći jer on je siguran da bi se kasnije u pojedinim odeljenjima ovaj isti kapital obrnuo petnaest i dvadeset puta. – Vidite, gospodine barone, u tome je ceo mehanizam. Stvar vrlo prosta, samo što ju je trebalo izmisliti. Nama nisu potrebna velika obrtna sredstva. Jedini nam je napor u tome da se što je moguće brže otarasimo kupljene robe, zamenimo je drugom, što kapitalu procentualno vraća njegovu kamatu. Na taj način možemo da se zadovoljimo i malom

zaradom; pošto se naši troškovi režije penju do velike cifre od šesnaest odsto i pošto na robi zarađujemo jedva dvadeset odsto, znači da imamo svega četiri odsto čiste dobiti. Samo što će nam i to na kraju doneti milione ako budemo radili s velikim količinama robe, koju ćemo stalno obnavljati… Jeste li razumeli, jasno kao dan! Baron još jednom zavrte glavom. On koji se nije plašio ni najsmelijih poteza i čija je neustrašivost, od onih pokušaja sa gasnim osvetljenjem, bila već skoro legendarna ostao je i dalje podozriv i uporan. – Razumem – odvrati ovaj – prodajete jevtino da biste prodali mnogo, a prodajete mnogo da biste prodavali jevtino… Samo treba prodati! Vraćam se na ranije pitanje: kome ćete vi to prodavati? Na koji način se nadate da ćete postići tako velik promet? Neki zvonak glas koji se čuo iz salona prekide Mureovo izlaganje. Bila je to gospođa Gibal, koja je više volela volane od starih alansonskih čipaka samo na prednjem delu haljine. – Ali, draga moja – na to će gospođa De Bov – i prednji deo takođe je bio opšiven. Nešto tako bogato nisam nikad videla. – Gle! Dali ste mi ideju – prihvati gospođa Deforž. – Imam nekoliko metara alansonske čipke… Treba mi još malo za potpunu garnituru. Razgovor je postajao sve tiši i pretvarao se u tihi žagor. Brojke su pljuštale, pravo cenkanje još više je raspirivalo strasti i gospođe su oberučke kupovale čipke. – E! – najzad reče Mure kad uspe da dođe do reči. – Kad se neko razume u prodaju, taj može da proda sve što hoće! U tome je naš uspeh. Sa provansalskim zanosom, vatreno i slikovito, Mure tada poče da objašnjava kako izgleda ova moderna trgovina u praksi i ukaza na desetostruku mogućnost skladištenja svakovrsne robe, nagomilane na jednom mestu, što pomaže drugoj robi da dođe do izražaja jer jedna drugu povlači: tu nikada nema zastoja; sezonska roba je uvek pri ruci; idući od odeljenja do odeljenja kupac je privučen, ovde kupi štof, tamo konac, onde mantil, snabdeo se, zatim natrapao na nešto nepredviđeno i sav se predao onoj gladi za suvišnim i lepim. Veličao je utvrđene cene. Veliki preobražaj trgovine imao je svoj koren u ovoj novini. I ukoliko je stara, sitna trgovina

na izdisaju, to je zbog toga što nije u mogućnosti da izdrži borbu s niskim cenama otkako su one javno istaknute. Ova konkurentska borba odvija se sad naočigled same publike, i jedna šetnja pored izloga određuje cene i svaka velika robna kuća snižava ih sama za sebe i zadovoljava se najmanjom mogućom zaradom; nema više prevare ni dugo smišljanog slučajnog dobitka na nekoj tkanini prodatoj dvaput skuplje nego što vredi. Reč je samo o običnom svakodnevnom tekućem poslovanju, istom procentu uračunatom za sve artikle, a uloženi kapital služi samo boljem funkcionisanju prodaje, koja je utoliko veća što se obavlja javno. Nije li to neobičan pronalazak? On je okrenuo tumbe dosadašnje tržište, preobratio Pariz jer u potpunosti odgovara prirodi žene. – Ženu imam, za ostalo me nije briga! – u zanosu mu se ote ovo grubo priznanje. Ova izjava kao da pokoleba barona Artmana. Njegov osmeh izgubi onu ironičnu notu i, osvojen samopouzdanjem ovog mladog čoveka, on poče da oseća simpatije prema njemu. – Pst! – prošapta on očinski – čuće vas one. Gospođe su u tom trenutku bile već toliko uzbuđene da jedna drugu nisu slušale, već su sve uglas govorile. Gospođa De Bov je upravo završavala s opisivanjem večernje toalete: svilena tunika slezove boje, nabrana i čipkama obrubljena, duboko dekoltovana i isto tako na ramenima čipkom opšivena. – Videćete – govorila je – daću da mi se sašije slična bluza od satena… – A ja bih htela jednu od somota – dodade gospođa Burdle. – Retko jevtina prilika. Gospođa Marti upita: – A šta staje svila? Na ovo sve uglas zagrajaše. Gospođa Gibal, Anrijet, Blanš merile su, krojile i parale. Tkanine su uništavane, skladišta robe opustošena i među njima zavlada prava pohlepa za raskoši koju su prenele na haljine, na kojima su jedna drugoj zavidele, beskrajno srećne što mogu da se bave krpama u koje su utonule kao u neki blag i za život potreban vazduh.

Za sve to vreme Mure je bacao letimične poglede prema salonu. I sa nekoliko reči koje je prošaputao na uvo baronu Artmanu, kao da mu poverava svoje ljubavne tajne, što se ponekad događa među muškarcima, on završi objašnjavanje o mehanizmu moderne veletrgovine. Tada, još jasnije nego povodom ranije iznetih činjenica, izbi na videlo pravo iskorišćavanje žene. Tome je sve vodilo: kapital koji se neprestano povećava, sistem skladištenja robe, jevtinoća koja privlači, artikli s utvrđenim cenama koji ulivaju poverenje. Pomoću ove konkurencije robne kuće su se otimale o ženu i, pošto bi je svojim izlozima omađijale, stalno su je lovile u zamke svojih jevtinih okaziona. One su u njoj probudile nove želje, one su bile velika iskušenja kojima je neminovno podlegala odlazeći u prvo vreme da kupuje kao štedljiva domaćica, zatim iz čiste koketerije, da bi, najzad, bila progutana. Udesetostručenim prometom i unošenjem luksuza u mase, velike robne kuće postale su strašni uzročnik traćenja novca, upropašćavale domaćinstva i podsticale ludosti mode koje su bile sve skuplje. Pa ako je žena u njima i bila kraljica kojoj su se ulagivali i čijim su slabostima laskali, obasipajući je predusretljivošću, ona je, uza sve to, vladala ovde samo kao zaljubljena kraljica čiji podanici vode trgovinu i koja svaki svoj ćef plaća kapima svoje krvi. Pod maskom ljubazne učtivosti skrivala se ćivtinska okrutnost koja ženu prodaje na kilograme. Mure je ženi podigao hram, kadila joj je cela legija trgovačkih pomoćnika, stvorio je za nju novi kult i mislio samo na nju trudeći se neumorno da iznađe još savršenija sredstva zavođenja, a iza njenih leđa, kad bi joj ispraznio džepove i razorio nerve, prezirao ju je kao što muškarac prezire ljubavnicu koja je učinila glupost što mu se podala. – Dokopajte se žena – reče on tiho i smejući se u brk baronu – i prodaćete ceo svet! Baronu je sada sve bilo jasno. Nekoliko reči bilo mu je dovoljno, ostalo je samo naslućivao, a takvo otmeno iskorišćavanje žena njega je uzbuđivalo i budilo u njemu prošlost čoveka koji je voleo život. Treptao je očima s izrazom razumevanja i posle svega počeo da se divi pronalazaču ovog mehanizma koji proždire žene. Bilo je to vrlo dovitljivo, reče isto što i Burdonkl, izreku koju mu šanu njegovo staro iskustvo. – Znajte da će se one naplatiti.

Sa dubokim prezrenjem Mure sleže ramenima. One su mu sve pripadale, bile su njegovo vlasništvo, on nije pripadao nijednoj. A kad bi od njih izvukao imanje i uživanje, bacao ih je u gomilama na ulicu onima koje bi još mogle da izdržavaju. Bilo je to smišljeno potcenjivanje južnjaka i špekulanata. – E dobro, poštovani gospodine barone – zapita Mure na kraju – želite li da sarađujete sa mnom? Da li vam posao sa placevima izgleda moguć? Iako već skoro pridobijen, baron je još oklevao da se upusti u to. I pored privlačnosti koju je polako počeo da oseća, u njemu je i dalje tinjala neka sumnja. I upravo kad je hteo da mu pruži neki zaobilazan odgovor, hitan poziv gospođa prištede mu ove neprijatnosti. Kroz smeh čuli su se glasovi koji su se ponavljali: – Gospodine Mure! Gospodine Mure! Pošto se ovaj, ozlojeđen što ga ometaju, pravio da ih ne čuje, gospođa De Bov, koja je već ranije ustala, priđe vratima malog salona. – Zovu vas, gospodine Mure… Nije baš pristojno što ste se zavukli u kutak da razgovarate o poslovima. Sa neusiljenom gotovošću i velikim ushićenjem, što zadivi barona, on se napokon reši da se odazove. Obojica se digoše i pređoše u veliki salon. – Stojim vam, gospođe, na raspolaganju – reče on ulazeći s osmehom na usnama. Dočekaše ga s urnebesnom bukom kao pobednika. Morao je da priđe bliže, gospođe mu napraviše mesta. Sunce je zalazilo iza drveća u parku, dan se bližio kraju i prostrana odaja postepeno je tonula u blagu pomrčinu. Bio je to onaj sentimentalni trenutak večernjeg sutona, časak onog uzdržljivog sladostrašća u pariskim apartmanima kad nestaje svetlosti koja dolazi s ulice i kada počnu da se pale svetiljke u sobama gde jede posluga. Široke senke gospodina De Bova i Valanjoska, koji su i dalje stajali kraj prozora, padale su po ćilimu, dok je gospodin Marti, jadan u svom tesnom, ali čistom redengotu i bled od profesorskog službovanja, maločas neprimetno ušao i ostao nepomičan u poslednjim sunčevim

zracima koji su dolazili kroz drugi prozor, potpuno zbunjen zbog razgovora gospođa o haljinama. – Da li ćete zaista pustiti zimsku robu u prodaju sledećeg ponedeljka? – upita ga gospođa Marti. – Svakako, gospođo – odvrati Mure prijatno pevušeći glasom glumca, kojim se služio kad je razgovarao sa ženama. U ovo se umeša Anrijet: – Znajte, sve ćemo doći… Govori se da spremate čuda. – O, čuda! – promrmlja on s izrazom nadmene skromnosti. – Trudim se samo da budem dostojan vašeg poverenja. Gospođe su i dalje navaljivale s pitanjima. Gospođa Burdle, gospođa Gibal, pa čak i Blanš želele su da saznaju nešto više. – Upoznajte nas s pojedinostima – uporno je ponavljala gospođa De Bov. – Stavili ste nas na muke. Okružiše ga i Anrijet primeti da još nije uzeo ni šolju čaja. Sve se vrlo ražalostiše i sve četiri potrčaše da ga usluže pod uslovom da im posle toga odgovara na pitanja. Anrijet je sipala čaj, gospođa Marti držala je šolju, dok su se gospođe De Bov i Burdle otimale o čast da mu čaj zašećere. Pošto je odbio da sedne i dok je stojeći tako među njima polako pijuckao čaj, one mu priđoše i zarobiše ga u svoj ženski krug. Uzdignutih glava i sjajnih očiju, sve su bile nasmejane. – Šta je s onom vašom svilom pari boner, o kojoj pišu sve novine? – nestrpljivo nastavi gospođa Marti. – O, odlična roba – odgovori on – teška flandrijska svila grubog tkanja, meka i izdržljiva. Videćete, drage gospođe. Samo je kod nas možete dobiti jer na nju imamo isključivo pravo. – Stvarno, to je lepa svila za pet franaka i šezdeset – oduševljeno dodade gospođa Burdle. – Da čovek prosto ne veruje. Otkako je reklamirana, ova svila je zauzela značajno mesto u njihovom svakodnevnom životu. I dok su ih mučile svakojake želje i sumnje, samo su o njoj govorile i na nju čekale; ispod ove brbljive radoznalosti, kojom su napastvovale mladog čoveka, otkrivali su se

posebni temperamenti ovih žena kao mušterija: gospođu Marti već je obuzela rasipnička strast i ona je u Ženskom raju, ne birajući, kupovala sve što je slučajno u izlozima videla; gospođa Gibal je satima po njemu tumarala a da nikada ništa nije kupila, bila je srećna i zadovoljna što su joj samo oči mogle da uživaju; gospođu De Bov, uvek u škripcu zbog novca, stalno su mučili preveliki prohtevi, pa je bila kivna na robu koju nije mogla da ponese; po instinktu sređene i praktične buržujke, gospođa Burdle je odlazila pravo na rasprodaju po sniženim cenama i kao dobra domaćica umešno je iskorišćavala velike robne kuće i bez uzrujavanja činila prilične uštede; najzad, vrlo elegantna Anrijet kupovala je ovde samo neke artikle, kao što su rukavice, pletena roba i posteljno rublje. – Imamo i drugih jevtinih, skupocenih i neobičnih tkanina – pevušećim glasom nastavi Mure. – Preporučujem vam posebno našu marku kir d’or, taft divnog sjaja. U pomodnoj svili imamo takođe dražesnih desena, koje je naš dobavljač odabrao među hiljadama, a što se tiče somota, tu ćete naći bogat izbor boja… Upozoravam vas da će se ove godine mnogo nositi čoha. Videćete naše navlake za dušeke i naše ševiote… Nisu ga više prekidale i, neodređena osmeha na poluotvorenim usnama, zanetih i napetih lica kao da su se svim svojim bićem ustremile ka svom zavodniku, još su se više oko njega zbijale. Oči su im gubile sjaj, laka jeza prolazila potiljkom dok je on, usred opojnih mirisa kojima su mirisale njihove kose, sačuvao i dalje svoj osvajački mir. Posle svake rečenice popio bi po gutljaj čaja, koji je svojim mirisom ublažavao one oštrije u kojima se pomalo osećao vonj divljači. Ova veština zavođenja, kojom je potpuno vladao i koja je bila dovoljno jaka da se poigra sa ženom a da pritom sam ne podlegne čari koja iz nje zrači, učinila je da mu se baron Artman, koji ga je netremice gledao, počeo sve više diviti. – Nosićemo, dakle, čohu – nastavi gospođa Marti, čije je boginjama unakaženo lice od strasne težnje da se nekom dopadne postajalo sve lepše. – Moraću da pogledam. Gospođa Burdle, koja je sačuvala svoju prisebnost, dodade sa svoje strane.

– Restlove ćete prodavati sledećeg četvrtka, zar ne? Pričekaću, treba da obučem mališane. Ova lepa plavuša obrati se domaćici i dodade: – Ti se još odevaš kod Soverove! – Pa, jasno – na ovo će Anrijet. – Doduše, mnogo je skupa, ali u celom Parizu jedino ona zna da sašije bluzu… Najzad, neka gospodin Mure govori šta hoće, ona ima najlepše desene, kakvih nigde nema. Ne volim da vidim kako svaka žena ima istu haljinu kao što je moja. Mure se na ovo jedva primetno nasmeši i zatim, kao uzgred, nabaci da gospođa Sover kupuje štofove kod njega; neke desene, za koje je dobila isključivo pravo, nabavlja svakako neposredno od fabrikanata, ali za crnu svilu, na primer, ona vreba na okazionu prodaju Ženskog raja i pravi ogromne zalihe koje zatim prodaje po dvostrukoj i trostrukoj ceni. – Potpuno sam uveren da će njeni ljudi pokupovati našu marku pari boner i, najzad, zbog čega bi u fabrici ovu svilu plaćala skuplje nego kod nas… Dajemo je, časti mi, sa gubitkom. Ovim je gospođama zadao poslednji udarac. Ideja da se dokopaju robe koja se prodaje sa gubitkom rasplamsavala je u njima pohlepu žene koja u kupovini više uživa kad veruje da potkrada trgovca. On je, međutim, znao da one ne mogu da odole jevtinoj kupovini. – Prodajemo sve budzašto – uzviknu veselo dohvativši iza sebe lepezu gospođe Deforž koja je ležala na okruglom stočiću. – Uzmimo kao primer ovu lepezu… Kažete da je stajala? – Šantiji čipka dvadeset pet franaka i montiranje dve stotine – izusti Anrijet. – E lepo, šantiji čipka nije skupa. Istu takvu imam za osamnaest franaka… A što se tiče montiranja, to je, draga gospođo, strašna krađa. Nikada se ne bih usudio da istu takvu prodajem skuplje od devedeset franaka. – To sam i ja rekla! – uzviknu gospođa Burdle. – Devedeset franaka! – kao za sebe prošapta gospođa De Bov – treba zaista biti bez para i odreći se toga.

Ponovo je uzela lepezu i sa ćerkom Blanšom pažljivo je razgledala, dok se na njenom punačkom i pravilnom licu i u sanjivim krupnim očima javljao uzdržan i beznadežan prohtev za nečim ekstravagantnim, koji nikada neće moći da zadovolji. Uz primedbe i kikotanje, lepeza ponovo obiđe sve gospođe. Gospodin De Bov i Valanjosk odoše od prozora. I dok je prvi stao iza gospođe Gibal kojoj je merkao grudi, držeći se pristojno i dostojanstveno, mladi čovek se nagnu prema Blanši trudeći se da nađe neku ljubaznu reč. – Pomalo tužno, zar ne, gospođice? Beli okvir sa crnom čipkom. – O – reče ona potpuno ozbiljno a da joj pritom njeno bucmasto lice nije pocrvenelo – videla sam takvu od sedefa i belog perja. Nešto upravo devičansko! Gospodin De Bov, koji je razgledajući lepezu ulovio žalostan pogled svoje žene, umeša se najzad u razgovor. – Lako se lome ove stvarčice. – Ne govorite mi o tome – izjavi gospođa Gibal praveći se ravnodušna i napući se kao riđokosa lepotica. – Već mi je dosta što svoje moram da lepim. Gospođa Marti, koju je ovaj razgovor već nervirao, prevrtala je grozničavo na krilu svoju crvenu torbu. Još nije pokazala svoju kupovinu i izgarala je od neke čulne potrebe da je izloži. Zaboravivši na muža, otvori naglo torbu i iz nje izvadi nekoliko metara neke uske, oko kartona namotane čipke. – Valensijska čipka za moju ćerku Valentinu – reče – široka je svega tri santimetra, ali je divna, zar ne… I samo franak i devedeset. Čipka prošeta od ruke do ruke. Začuđene gospođe ponovo zagrajaše. Mure ih je uveravao da ove male garniture prodaje po fabričkoj ceni. Gospođa Marti zatvori zatim torbu, kao da je htela da sakrije stvari koje se ne pokazuju. Ali pošto je uspela sa valensijskom čipkom, nije mogla da odoli želji da iz torbe ne izvuče još jednu džepnu maramicu. – Našla se takođe i ova maramica… S umecima od briselske čipke, draga moja… Pravo otkriće! Dvadeset franaka!

Posle toga torbica više nije imala dna. Za svaki novi komad što ga je vadila crvenela je od uživanja, a stidljivost žene koja se svlači činila ju je još lepšom i zbunjenijom. Nalazila se tu i jedna mašna od španskih svilenih čipaka za trideset franaka: nije htela da je kupi, ali joj se trgovački pomoćnik zaklinjao da mu je to poslednja i da će uskoro poskupeti. Bio je tu još mali veo od šantiji čipaka za šešir: malo skup, pedeset franaka, ali ako ga ona sama i ne bude nosila, napraviće nešto za ćerku. – O, čipke! Toliko su lepe – izgovarala je smešeći se nervozno – a kad se nađem unutra, kupila bih celu radnju. – A šta je ovo? – upita gospođa De Bov razgledajući neki komad ispupčene široke čipke. – To je umetak. Ima ga dvadeset i šest metara. Metar franak, razumete li? – Gle – u čudu zapita gospođa Burdle – a šta će vam to? – Ni sama, časti mi, ne znam… Imala je neobičan desen. U tom trenutku podiže oči i ugleda pred sobom užasnutog muža. Bio je još bleđi i celom svojom pojavom odavao preplašenog i bespomoćnog jadnog čoveka koji prisustvuje traćenju svoje s teškom mukom zarađene plate. Svaki komadić neke nove čipke predstavljao je za njega novu, tešku nesreću, gorke dane provedene u profesorskoj službi, straćene po blatu i trčkaranju da bi davao privatne časove, napore celog njegovog života koji su se završavali u prikrivenoj bedi, u paklu jedne uboge porodice. I dok ju je on prestravljen motrio, ona htede da ponovo zgrabi maramicu, onaj mali veo za šešir, mašnu i, mlatarajući grozničavo rukama, zbunjeno je kroz smeh ponavljala: – Napravićete da me muž izgrdi… Uveravam te, dragi, da sam bila vrlo razborita jer bio je tu još i jedan divan veliki šal od pet stotina franaka! – Zašto i njega niste kupili? – reče mirno gospođa Gibal. – Gospodin Marti je vrlo galantan čovek. Pošto izjavi da je njegova žena potpuno slobodna, profesor morade još jednom da se pokloni. Ali kad pomisli na opasnost od ovog šala, hladna jeza mu prođe preko leđa: i pošto je Mure upravo tvrdio da nove robne kuće dižu standard porodice srednje buržoazije, ovaj ga preplašeno i s puno

mržnje pogleda, kao bojažljiv čovek koji nema hrabrosti da naprečac kida s ljudima. Za sve to vreme gospođe nisu ispuštale čipke. Opijale su se njima. Odmotavale su pojedine komade, koji su išli od jedne do druge i tako ih još više zbližavali i vrlo tankim nitima povezivali. Svoje grešne ruke dugo su zadržavale na ovom divnom nežnom tkanju koje im je milovalo kolena. Zbijale su se još tešnje oko Murea i postavljale mu uvek nova i nova pitanja. Pošto se sve više hvatao sumrak, on je s vremena na vreme morao da sagne glavu i da im bradom dotakne kosu ako je želeo da bolje pogleda neku čipku i ukaže na neki desen. Ali u ovom sumraku punom čežnje, u toplom mirisu njihovih ramena, on je, pored svog prividnog ushićenja, bio njihov gospodar. I sam je postao žensko, znale su da ih je on svojim prefinjenim osećanjem za njihovo tajanstveno biće prozreo i njima ovladao i predavale su mu se kao omađijane, dok je on, siguran da mu odsada potpuno pripadaju, vladao njima svirepo kao neki despotski kralj ženskih krpa. – O, gospodine Mure! Gospodine Mure! – čulo se kroz tamu salona mucanje i čežnjivo šaputanje. Bela nebeska svetlost na izdisaju gasila se na bakarnim okvirima nameštaja. Jedino su čipke kao sneg bleštale na tamnim kolenima gospođa koje su, u gomili koja se jedva nazirala oko mladog čoveka, izgledale kao bogomoljke na kolenima. Poslednji zračak zasvetle na donjem rubu čajnika, živo i brzo zatreperi kao kandilo u nekom toplom, čajem zamirisanom kutku. Odjednom uđe sluga sa dve svetiljke i čarolije nestade. Salon se probudi, gospođa De Bov pojede još jedan kolač, dok se Anrijet već beše digla i tiho razgovarala sa baronom u udubljenju jednog prozora. – Divan je – reče baron. On se nasmeši i očinski je blago pogleda. Prvi put je tada osetio da je ona u tolikoj meri osvojena, ali, suviše jak da bi zbog toga patio, samo ju je sažaljevao što je pala u zamku ovog nežnog, ali savršeno hladnog čoveka. Smatrajući da je potrebno da je upozori, on joj u šaljivom tonu šapnu: – Čuvajte se, draga, sve će vas progutati.

Lepe Anrijetine oči sevnuše plamenom ljubomore. Naslućivala je, po svoj prilici, da se Mure samo poslužio njom da bi se približio baronu. Zaklinjala se da će sve učiniti da i on poludi od ljubavi, on čija je ljubav poslovnog čoveka imala prijatnu draž pesme koju svi pevaju. – O – odgovori ona kao u šali – na kraju jagnje uvek pojede vuka. Sa mnogo razumevanja baron je ohrabri klimnuvši glavom. Možda je ona ta žena koja je jednom morala da dođe i osveti ostale. I pošto Mure još jednom izrazi želju da Valanjosku pokaže svoju mašinu u punom pogonu, on priđe da se pozdravi, ali ga baron zadrža pored prozora koji je gledao u mračni park. Posmatrajući ga među gospođama, na kraju je i sam podlegao njegovoj veštini zavođenja i u njega stekao poverenje. Trenutak su nešto tiho razgovarali, a zatim bankar izjavi: – E, lepo, ispitaću stvar… Ako vaša prodaja u ponedeljak bude imala toliki promet kako vi kažete, stvar je zaključena. Rukovaše se i Mure se zadovoljno povuče jer mu večera nije prijala ako na kraju dana ne bi svratio u radnju da bar delimično pogleda dnevni pazar Ženskog raja.

IV Tog ponedeljka, desetog oktobra, jaka sunčeva svetlost pobednički probi sive oblake zbog kojih je već nedelju dana Pariz bio natmuren. Cele noći rominjala je kiša sitna kao prašina i od njene vlage ulice su bile blatnjave, ali u svitanje jak vetar rastera oblake, osuši pločnike, plavo nebo se razgali i posta prozračno kao u proleće. Stoga je i Ženski raj već od osam sati, povodom svečanog puštanja u prodaju pomodne zimske robe, zablistao obasjan svetlim sunčevim zracima. Na ulazu su lepršale zastavice i na svežem jutarnjem povetarcu, kao na nekoj vašarskoj svetkovini, lelujala se vunena roba i oživljavala Gajonov trg, dok su izlozi na obe ulice razvijali simfoniju izložene robe, čije su žive boje zbog blistavih stakala izgledale još življe. U raskošnom šarenilu boja i radosti ulice koja je tu izbijala, bio je to širom otvoren kutak razne robe, u njega je svako mogao da dođe da se očima nauživa. U ove sate bilo je još malo posetilaca, nekoliko retkih, mnogo zaposlenih ženskih mušterija, domaćica iz susedstva, koje su želele da izbegnu popodnevnu gužvu. Osećalo se da je robna kuća iza tkanina kojima je okićena prazna, ali isto tako, sa izglačanim parketima i odeljenjima prepunim robe, u iščekivanju mušterija bila je spremna za borbu. Ne usporavajući korak, svetina koja je jutrom žurila samo bi na brzinu pogledala izloge. U Ulici Nev Sen Ogisten i na Gajonovu trgu, gde je trebalo da se parkiraju kola, stajala su u devet sati samo dva fijakera. Jedino su se stanovnici ove gradske četvrti, pre svega sitni trgovci, uzbuđeni zbog toliko izvešanih zastavica i drugih šarenih ukrasa, okupljali oko vrata, po uglovima ulica, zurili i mrzovoljno gunđali. Žestili su se naročito na jedna od onih četvoro kola ispred ekspedicije u Ulici Mišodijer, koja je Mure pre kratkog vremena pustio da kruže Parizom: zelena, ukrašena žutim i crvenim uskim prugama, čije su lakovane površine blistale na suncu kao zlato i purpur. U potpuno novom šarenilu, s firmom robne kuće sa svake strane, iznad koga je veliki oglas reklamirao puštanje robe u prodaju, pošto su utovarili pakete zaostale od juče, u kola upregoše divnog konja i ona su već bila spremna za polazak. Stojeći na pragu svog

Elbefa Bodi ih je, sasvim bled, pratio očima sve do bulevara kako sijajući kao zvezda pronose gradom omraženo ime Ženski raj. Za to vreme stiglo je još nekoliko fijakera i stalo jedan za drugim. Poslužitelji robne kuće, postrojeni pred glavnim ulazom u livrejama, frakovima i pantalonama svetlozelene boje i prslucima sa crvenim i žutim prugama, odmah bi se užurbali čim bi se pojavila neka mušterija; nalazio se tu i inspektor Žuv, penzionisani kapetan, u redengotu sa belom mašnom i odlikovanjem, kao sa firmom dobrog poštenja; on je, ozbiljan i učtiv, dočekivao gospođe, duboko im se klanjao, upućivao ih u razna odeljenja, a one su zatim nestajale u predvorju preuređenom u orijentalni salon. Već na samom ulazu svako bi se začudio, zadivljen i oduševljen. Sve je to Mure izmislio. Na Levantu on je među prvima uz vrlo povoljne uslove kupio kolekciju starih i novih ćilima, onih retkih ćilima koje su sve dotle po skupe pare prodavali samo trgovci retkostima; bila mu je namera da njima preplavi tržište, prodavao ih je skoro po nabavnoj ceni i oni su mu služili kao divan ukras koji je trebalo da privuče onaj otmeni krug ljubitelja umetnosti. Sav u ćilimima i zavesama, koje su po njegovim uputstvima povešali trgovački pomoćnici, ovaj orijentalni salon video se već sa Gajonovog trga. Tavanica je bila prekrivena ćilimima iz Smirne, na čijoj su se crvenoj osnovi posebno isticali složeni deseni. Zatim su na sve četiri strane visile žutim i crvenim prugama prošarane zavese iz Karamanije, iz Sirije; za njima zastori iz Dijarbakira, pod rukom grubi i obični, kao kabanice čobana; posle ovoga ćilimi za zastiranje zidova, uzani ćilimi iz Isfahana, Teherana i Kermanča i široki iz Šumaka i Madrasa, retka flora božura i palmi, razgranata mašta u vrtu snova. I po podu opet ćilimi, mek sloj gustog runa: u sredini ćilim iz Agre, neobično divan primerak, sa belom osnovom i širokom nežnoplavom ivicom protkanom fantastično lepim bledoljubičastim ornamentima, a na sve strane oni čudesni i kao somot sjajni ćilimi iz Meke, serdžade iz Dagestana, čiji ornamenti prelaze u simboliku, rascvetanim cvećem posejani ćilimi iz Kurdistana i, najzad, u jednom kutu neuredno nagomilani oni jevtiniji ćilimi iz Gerdeša, Kule i Kiršera po ceni od petnaest franaka naviše. U ovom raskošnom pašinom šatoru bili su stolice i divani prekriveni tkaninama od kamilje dlake, jednim protkanim šarenim rombovima, drugim zasejanim primitivno izrađenim ružama. Turska, Arabija, Persija i Indija bile su ovde

predstavljene. Za to su ispraznili palate, opustošili džamije i bazare. Na starim izlizanim ćilimima, čije su izbledele boje sačuvale mračnu toplinu ugašene peći kao lepe terakote starih majstora, preovladavala je žućkastocrvena boja zlata. Vizija Orijenta lebdela je nad velikim bogatstvom ove varvarske umetnosti i u oštrom mirisu koji je stara vuna donela iz zemlje prljavštine i sunca. Kad je ujutru oko osam časova, javljajući se tog ponedeljka prvi put na posao, Deniz prošla kroz orijentalni salon, toliko se zbunila da se u ovom, već na samim vratima postavljenom haremskom dekoru izgubila i nije znala da nađe ulaz u robnu kuću. Pošto ju je jedan poslužitelj odveo u potkrovlje i tamo predao u ruke gospođe Kaben, čija je dužnost bila da čisti i nadgleda sobe, ova je smesti u sobu broj 7, gde su već doneli njen prtljag. Bila je to tesna tavanska sobica sa prozorčićem na krovu, malim krevetom, ormanom od orahovine i toaletnim stočićem sa dve stolice. Ovde se, kao u nekom manastiru, duž žuto obojenog hodnika nalazilo još dvadeset sličnih sobica: od trideset pet prodavačica tu je stanovalo njih dvadeset koje nisu imale porodicu u Parizu, a petnaest ih je stanovalo van robne kuće kod tobožnjih tetaka ili rođaka. Deniz odmah svuče svoju sirotinjsku, od četkanja izlizanu i na rukavima zakrpljenu vunenu haljinu, jedinu koju je donela iz Valonja. Obuče uniformu svog odeljenja, crnu svilenu haljinu, za nju prepravljenu, koja ju je čekala na krevetu. I sad joj je bila prevelika i u ramenima preširoka, ali od uzbuđenja i silne žurbe nije imala vremena da se bavi sitnicama oko svog doterivanja. Svilu, uostalom, nikad nije nosila. Kad je sišla ovako praznički obučena, osećajući se vrlo neprijatno, i kad je videla kako joj se suknja sija i šušti, obuze je stid. Čim siđe u odeljenje, dole dođe do neke prepirke. Čula je Klaru kako oštro kaže: – Gospođo, došla sam pre nje! – Nije istina – odgovori Margerit – gurnula me na vratima kad sam već jednom nogom bila u salonu. Bila je reč o upisivanju u spisak iz koga se videlo kojim će redom tog dana posluživati. Onako kako su dolazile, prodavačice su se redom upisivale; čim bi neka uslužila mušteriju, precrtala bi svoje ime i ponovo se upisala u isti spisak. Gospođa Oreli dade na kraju za pravo Margeriti.

– Uvek same nepravde – besno progunđa Klara. Kako Deniz uđe, prodavačice se primiriše. Pogledaše je, zatim se osmehnuše. Kako je mogla da se tako neukusno obuče! Devojka se nespretno upisa. Bila je poslednja. Gospođa Oreli ju je mrzovoljno i ispitivački zagledala i pošto nije mogla da se savlada dobaci joj: – Dve kao vi mogle bi da stanu u tu haljinu. Moraćete je stesniti… Pa vi i ne znate da se obučete. Dođite da vas malo uljudim. Odvede je pred jedno od onih velikih ogledala koja su se smenjivala sa glatkim vratima na ormanima punim konfekcijske robe. Sva u ogledalima i rezbariji od hrastovine, zastrta ćilimom od crvene, meke vunene tkanine sa ogromnim šarama, ova velika prostorija više je podsećala na običan salon nekog hotela, kroz koji su, kao u povorci, stalno prolazili putnici. Ovu sličnost su dopunjavale u svilu uniformisane prodavačice koje nikad nisu sedale na dvanaestak stolica rezervisanih samo za mušterije. U rupicama na bluzama sve su imale velike zaoštrene olovke, koje kao da su zabole u grudi i čiji su vrhovi štrčali uvis, a iz džepa su im, kao neke bele mrlje, virili kasa blokovi. Neke su pokušavale da se nakitom, prstenjem, broševima i ogrlicama istaknu; ali njihov ukras i luksuz, za koji su se u nametnutoj jednoličnosti svoje odeće borile, bile su samo njihove bujne, brižljivo očešljane i ukovrdžane kose, kojima su se razmetale i koje su, ako su bile retke, dopunjavale veštačkim pletenicama i punđama. – Povucite pojas malo napred – ponovila je gospođa Oreli. – Eto, sad bar nemate grbe na leđima… A kosa, kako ste mogli da je tako unakazite! Bila bi divna kad biste samo hteli… U stvari, jedino je kosa na Denizi bila lepa. Pepeljastoplava, padala joj je do članaka na nozi i kad bi se češljala, toliko joj je smetala da je morala da je uvije, skupi u punđu i pričvrsti jakim zupcima rožnatog češlja. Klara, koja joj na ovoj kosi pozavide, pravila se kao da se smeje njenoj kosi jer je u svojoj divljoj lepoti bila neobično upletena. Ona namignu jednoj prodavačici iz odeljenja za rublje, devojci široka lica i vrlo prijatna izgleda. Ova dva susedna odeljenja živela su u stalnim sukobima, ali kad je trebalo nekoga ismejati, prodavačice bi se odmah složile. – Gledajte, gospođice Kinjo, onu grivu – reče Klara koju je Margerit, praveći se kao da se i sama guši od smeha, gurala laktom.

Prodavačica rublja nije bila raspoložena za šalu. Pogledala je Deniz i setila se šta je sve i sama prvih meseci pretrpela u svom odeljenju. – Pa šta? – reče. – Ne može svako ni da ima takvu grivu! I, ostavivši obe u nedoumici, vrati se u svoje odeljenje. Pošto je sve čula, Deniz je zahvalno pogleda, dok joj je gospođa Oreli predavala kasa blok koji je glasio na njeno ime, rekavši tom prilikom: – Sutra ćete se, valjda, bolje doterati… Sad gledajte da se malo priviknete na kuću i pričekajte na vaš red usluživanja. Dan će biti težak, valjda ćemo moći da ocenimo za šta ste sposobni. Odeljenje je bilo još uvek prazno, vrlo mali broj kupaca dolazio je do konfekcije ovako rano. Prodavačice su se štedele i lagano kretale da bi se bolje pripremile za naporno popodne. Zaplašena od pomisli da na njen prvi korak sve vrebaju, Deniz poče da oštri olovku da bi se na taj način malo pribrala, a zatim je, kao i sve ostale, zadenu na grudi između dve rupice. Samu sebe je hrabrila jer je trebalo da osvoji to mesto. Dan ranije rekoše joj da će raditi samo za stan i hranu, bez stalne plate: imala bi samo procenat od onoga što proda. Pa ipak se nadala da će i na taj način zaraditi oko hiljadu i dvesta franaka jer je znala da vredne prodavačice, ako se malo potrude, isteraju i do dve hiljade. Njen budžet je bio sračunat; mesečni prihod od sto franaka omogućio bi joj da plati stan i hranu za Pepea i da izdržava Žana koji još ni pare nije zarađivao, a sebi bi mogla da kupi nešto odeće i rublja. Ali da bi zaradila tako veliku sumu, morala je da bude marljiva i uporna i da se ne ljuti zbog zlovolje svoje okoline, da se brani i, ako ustreba, deo koji joj pripada naprosto otme od svojih koleginica. Dok je tako samu sebe hrabrila za borbu, nasmeši joj se neki visok mladić koji je tuda prolazio; pošto ona u njemu prepoznade Deloša, koji je dan pre toga stupio na posao u odeljenje za čipke, presrećna zbog ovog prijateljstva i zbog toga što ga je ponovo srela, a osećajući u tom pozdravu neki dobar predznak, ona mu isto tako uzvrati osmehom. U pola devet zazvonilo je za prvi obrok, zatim novi zvuk zvona pozva za drugi. Kupaca još nije bilo. Pomoćnica glavne prodavačice gospođa Frederik, mrzovoljna i stroga kao svaka udovica, uživala je pri pomisli na veliki neuspeh i u kratkim izjavama tvrdila da je dan promašen; ni mačka neće priviriti! Mogu da zatvore ormane i odu. Bezizražajno