– Pogledajte šta je učinio od ove jadnice… Nije li to uvredljivo? Jedna markiza! A on je tera da kao pseto prati stvorenja koja je pokupio negde na ulici! Pokušavši da se smiri i praveći se da joj je svejedno, dodade: – Hajdemo u odeljenje svile da vidimo šta su tamo izložili. Odeljenje svile bilo je kao neka velika odaja ljubavi, koju je ljubavnica kao sneg bele puti po svojoj želji zastrla belim da bi istakla svoju belinu. Sve nijanse mlečne beline obožavanog tela opet su bile tu, počev od somota bokova sve do nežne svile bedara i sjajnog atlasa grudi. Komadi somota bili su razapeti između stubova, a svile i sateni isticali su se na žućkastobeloj pozadini kao bele draperije od metala i porculana. Tu su se kao svodovi nadvile čvrste svile bez sjaja, grubo tkana sicilijanska svila, fulari i laki surah u svim nijansama, od ugasite beline plave Norvežanke do providno bele i suncem opaljene riđokose Italijanke ili Španjolke. Favje je upravo premeravao beli fular za onu „lepoticu“, elegantnu plavušu, stalnu mušteriju, koju su prodavci poznavali samo pod tim imenom. Godinama je dolazila, a o njoj, njenom životu, mestu boravka, čak ni o imenu, nisu znali ništa. Niko, uostalom, nije ni pokušavao da nešto o njoj sazna, iako su svi, prilikom njenih poseta, dopuštali sebi razne pretpostavke, prosto iz potrebe da malo proćeretaju. Nešto je izmršavela, nešto se ugojila, dobro se ispavala, ili je uoči toga dana suviše kasno morala da legne; i svaka najsitnija činjenica iz njenog nepoznatog života, događaji oko nje i drame u njoj nalazili su na taj način ovde odjeka i dugo se prepričavali. Baš toga dana izgledala je vrlo veselo. Stoga Favje, kada se vratio sa blagajne do koje ju je otpratio, saopšti Itenu svoje mišljenje o njoj. – Možda će se ponovo udati. – Udovica je, dakle? – upita drugi. – Ne znam… Sigurno se sećate da je već jednom bila u crnini… A možda je i dobila na berzi. Za trenutak zaćutaše, a zatim on zaključi:
– Njena stvar… Ko bi mogao da poznaje sve žene koje ovamo dolaze? Iten je, međutim, izgledao zamišljen. Pre dva dana živo se objašnjavao s direktorom i osećao da je presuda pala. Kada svečana prodaja izložene robe bude završena, otpuštanje s posla bilo mu je neminovno. Njegov položaj se već duže vreme ljuljao i prilikom poslednjeg inventarisanja prigovorili su mu da je planirani promet podbacio; na ovo se nadovezalo još i to što su prohtevi koji su neprestano rasli i njega mučili i što ga je sva ona potajna borba u odeljenju, dok je mašina bila u punom pogonu, bacala napolje. Čulo se Favjeovo podmuklo rovarenje i potajno škljocanje vilica. Ovome su već obećali da će ga postaviti za glavnog prodavca. Iten, kome je sve ovo bilo poznato, umesto da išamara starog druga, smatrao ga je sada vrlo moćnim. Tako hladan i bezosećajan momak! Kako se samo ropski ponašao da bi došao glave Robinou i Butmonu. Ovo je izazivalo njegovo veliko čuđenje, koje se mešalo sa dubokim poštovanjem. – Uostalom – nastavi Favje – znate li da ona ostaje. Videli su šefa kako je značajno gleda… Stajaće me to boce šampanjca. Govorio je o Denizi. Iz odeljenja u odeljenje, uprkos sve jačoj navali mušterija, ogovaranja su postajala sve življa. U odeljenju svile vladalo je naročito uzbuđenje jer su se ovde uveliko kladili. – Dođavola! – ote se Itenu kao da se trgao iza sna. – E baš sam bio budala što s njom nisam spavao… Gde bi mi danas bio kraj! Potom, videći da se Favje smeje, pocrvene zbog ovog priznanja. Pravio se kao da se i on smeje i, da popravi ono što je rekao, dodade da je ta kreatura izazvala protiv njega neraspoloženje direkcije. Ipak oseti potrebu da iskali svoj bes i okomi se na prodavce koji su se zbog navale mušterija raspojasali. Ali odjednom se opet nasmeši: spazio je gospođe Deforž i Gibal kako laganim korakom prolaze kroz odeljenje. – Danas vam, gospođo, ništa ne treba? – Ne, hvala – odgovori Anrijet. – Malo švrljam, kao što vidite, došla sam jedino iz radoznalosti.
A kad je uspeo da je zadrži, poče da govori tiše. U glavi je skovao ceo plan. Njoj je polaskao, kuću ocrnio: bilo mu je svega dosta, više je voleo da ode nego da i dalje gleda takav nered. Ona ga je ushićeno slušala. Verujući da ga preotima Raju, ponudi mu da ga preuzme Butmon, kao glavnog prodavca svile, čim se ponovo otvore Četiri godišnja doba. Posao je bio utanačen, oboje su vrlo tiho šaputali, dok se gospođa Gibal interesovala za izloženu robu. – Mogu li da vam ponudim stručak ljubičica? – nastavi glasno Iten pokazujući pritom na stolu tri-četiri stručka koja je uzeo s jedne blagajne za svoje lične poklone. – O, ne, samo bi mi još to trebalo! – ustuknuvši uzviknu Anrijet. – Nemam želju da budem na svadbi. Razumeše jedno drugo i, udarivši ponovo u smeh, rastadoše se sporazumevajući se pogledima. Tražeći gospođu Gibal, gospođa Deforž uzviknu u čudu kad je vide s gospođom Marti. Ovu je već dva sata pratila njena ćerka Valentin, dok ju je kroz sva odeljenja gonio jedan od njenih rasipničkih napada iz kojih je izlazila iscrpena i ošamućena. Obigrala je odeljenje za nameštaj, gde je izložba belog lakovanog nameštaja bila pretvorena u veliku devojačku sobu, odeljenje traka i marama, koje su stvarale hodnike sa stubovima, zastrte velikim belim velovima, odeljenje galanterije, gde su bele rese služile kao okvir za vešto smišljen ukras, strpljivo napravljen od kartona s dugmetima i paketića igala, pletenu robu, pred kojom su se ove godine skoro gušili da bi videli ogromni dekorativni motiv, bleštavi natpis firme kod Ženskog raja, slova visoka tri metra, napravljena od belih na pozadini od crvenih kratkih čarapa. Ali gospođu Marti naročito su oduševljavala nova odeljenja. Nijedno nije moglo biti otvoreno a da ona tome ne prisustvuje; jurnula bi tamo i, uprkos svemu, dalje kupovala. I sad je već ceo sat provela u odeljenju za pomodnu robu, smeštenom u novom salonu na prvom spratu, gde je zahtevala da joj isprazne sve rafove i skidala šešire sa malih stalaka od palisandra, koji su krasili dva stola, i probala ih sve redom, ona i njena ćerka: bele šešire, bele beretke i bele toke. Posle ovoga se spustila u odeljenje obuće, na kraju jedne galerije u prizemlju, tamo iza kravata, koje je bilo otvoreno baš toga dana i u kome je, ispred papuča od
bele svile, ukrašenih labudovim perjem, cipela i čizmica od belog satena s visokim potpeticama po modi Luja XV, obuzeta bolesnom strašću, ispreturala sve vitrine. – O, draga moja, pojma nemate! – promuca ona. – Imaju izvanredan izbor beretki. Izabrala sam jednu za sebe, a jednu za ćerku… A cipele, šta kažeš, Valentin! – Nešto neviđeno! – dodade devojka s uobraženošću neke iskusne žene. – Ima i čizmica, i to kakvih čizmica za dvadeset franaka i pedeset santima! Za njima je išao jedan prodavac i vukao onu večitu stolicu na kojoj se već nalazila gomila raznih artikala. – Kako je gospodin Marti? – upita gospođa Deforž. – Mislim da nije baš loše – odvrati gospođa Marti, preneražena ovim neočekivanim pitanjem, koje ju je zlobno pogađalo u njenom rasipničkom uzbuđenju. – Još uvek je tamo, trebalo je da ga ujak jutros obiđe… Potom ućuta i sva ushićena uskliknu: – Pogledajte, nije li divno! Učinivši nekoliko koraka, gospođe se nađoše pred novim odeljenjem za cveće i veštačko ukrasno perje, smeštenim u glavnoj galeriji između odeljenja svile i rukavica. Pod jarkom svetlošću zastakljenog krova sve je bujno cvetalo, kao neki beo snop, visok i širok kao hrast. Donji deo krasili su strukovi cveća, ljubičice, đurđevak, zumbuli, bele rade, u svim nežnobelim bojama baštenskih leja. Za ovim su izrastali bokori ruža, čija je belina za nijansu bila ublažena bojom puti, veliki beli i kao malo karminom obojeni božuri i najzad bele hrizanteme na tankim stabljikama sa žutim zvezdicama. Sve ovo cveće raslo je sve više, od velikih tajanstvenih ljiljana i prolećnih mladica jabukova drveta do strukova mirisavih jorgovana – beskrajno cvetanje nad kojim su se u visini prvog sprata povijale kićanke nojevog perja, a i perje je bilo belo i slično nekom dahu koji se vinuo iz ovog obilja belog cveća. U jednom kutku gusto su se nizali razni ukrasi i venci od pomorandžinog cveta. Bilo je tu i cveća od metala, čičkova i klasja od srebra. Po lisnatom granju i cvetnim krunicama od muslina, svile i somota, na kojima su kapljice od gume blistale kao rosa,
letele su neke ptice sa Antila, koje su služile kao ukras za šešire, grimizne senice od somota, sa crnim repićima, i kolibri čiji se trbuh prelivao u duginim bojama. – Kupiću jabukovu grančicu – nastavi gospođa Marti. – Divna je, zar ne? Pogledaj onu ptičicu, Valentin, i nju ću uzeti. Gospođa Gibal se dosađivala što je u ovom komešanju svetine morala da stoji na jednom mestu, pa najzad reče: – E, pa dobro, vi kupujte, a mi odosmo gore. – Nemojte, pričekajte me – uzviknu gospođa Marti. – Idem i ja s vama gore… Tamo je parfimerija. I ja moram u parfimeriju. Otvoreno tek dan ranije, ovo odeljenje se nalazilo pored čitaonice. Da izbegne gurnjavu po stepenicama, gospođa Deforž predloži da pođu liftom, ali moradoše da odustanu od toga jer se pred njegovim vratima čekalo u redu. Najzad stigoše, prođoše ispred bifea oko koga je gužva bila tolika da je jedan inspektor bio primoran da obuzda apetite na taj način što je proždrljive mušterije propuštao samo u malim grupama. Ali već od samog bifea gospođe osetiše blizinu parfimerije, onaj prodoran miris zatvorenih kesica od koga je mirisala cela galerija. Ovde su se otimali o sapun marke raj, specijalitet ove kuće. U zastakljenim tezgama, na staklenim pločama po policama ređale su se pomade i paste, kutijice s puderom i šminkom, bočice s uljima i mirišljavim vodicama, dok su četkice fine izrade, češljevi, makaze i bočice za torbice stajali u posebnom ormanu. Prodavci su se dosetili da policu ukrase svim teglicama od belog porculana i kao mleko belim bočicama. Publiku je naročito oduševljavao vodoskok od srebra koji se nalazio u sredini i predstavljao nimfu u cveću; iz njega je neprestano tekao tanak mlaz vode, koji je mirisao na ljubičice i melodično odzvanjajući padao u plitak metalni bazen. Otuda se širio divan miris svuda naokolo, a gospođe su prolazeći ovuda u njemu kvasile svoje maramice. – Tako – reče gospođa Marti kada se snabdela mirišljavim vodicama za kosu, zubnim pastama i ostalim kozmetičkim sredstvima. – Gotova sam, a sad mogu s vama. Hajdemo da potražimo gospođu De Bov. Ali na odmorištu glavnih stepenica opet zastade kod japanske robe. Otkako je Mure pokušao, više u šali, da na istom ovom mestu izloži
nekoliko antiknih predmeta, ne verujući ni sam u veliki uspeh, ovo odeljenje se naglo proširilo. Malo je bilo odeljenja koja su tako skromno počela, a sada je već bilo prepuno antiknih predmeta od bronze i radova od slonove kosti i voska, pa je preko godine pravilo promet od milion i po franaka i pokretalo ceo Daleki istok, gde su putnici za njega prekopavali stare palate i hramove. Nova odeljenja su, uostalom, stalno nicala i već u decembru su pokušali sa dva nova da bi u mrtvoj zimskoj sezoni popunili prazninu: sa odeljenjima za knjige i dečje igračke koja će se sigurno proširiti i potisnuti slične trgovačke radnje u susedstvu. Samo četiri godine bile su dovoljne japanskom odeljenju da privuče sve ljubitelje umetnosti u celom Parizu. Ovog puta je čak i gospođa Deforž, iako je bila kivna i zaklela se da ništa neće kupiti ovde, podlegla pred jednim divno izrađenim predmetom od slonove kosti. – Pošaljite mi to – reče kratko na obližnjoj blagajni. – Devedeset franaka, zar ne? I primetivši gospođu Marti i njenu ćerku kako su se zanele odabirajući neki bofl porculan i odlazeći sa gospođom Gibal, ona im doviknu: – Naći ćete nas u čitaonici… Moram malo da sednem. U čitaonici gospođe moradoše da ostanu na nogama. Oko velikog stola, zatrpanog novinama, sve stolice su bile zauzete. Isturenih trbuha i zavaljeni, debeli ljudi su čitali i ni na kraj pameti im nije bilo da budu toliko ljubazni da im ustupe svoja mesta. Duboko pognute nad hartijom, kao da su cvećem na šeširima htele da sakriju pismo, nekoliko žena je pisalo. Gospođa De Bov nije bila tu, a Anrijet je već počela da gubi strpljenje kad spazi Valanjoska koji je takođe tražio svoju ženu i taštu. On joj se javi i reče: – Sigurno su u odeljenju čipaka. Nemoguće ih je odande izvući… Idem da pogledam. I pre no što ih napusti, bio je toliko ljubazan da im pribavi dve stolice.
U odeljenju čipaka gužva je svakog minuta sve više rasla. Ovde je u svojoj najukusnijoj i najskupocenijoj belini trijumfovala velika izložba bele robe. Bilo je to strašno iskušenje, bezumna pohlepa zbog koje su žene ludovale. Odeljenje su pretvorili u belu kapelicu. Spuštajući se odozgo, til i čipke su stvarali beličasto nebo, jedan od onih magličastih oblaka od čije fine pređe bledi sunce na uranku. Oko stubova obavijali su se karneri od brabantskih i valensijskih čipaka, bele baletske haljinice koje su trepereći dodirivale zemlju, a zatim, sa svih strana, po svim tezgama kao sneg je padala belina, španske svilene čipke lake kao dah, briselski umeci s velikim cvetovima na finoj potki, končane čipke izrađene kukicom i venecijanske sa složenim desenima, kraljevski raskošne i u isto vreme skromne alansonske i briške čipke. Izgledalo je po svemu da je ovde bogu krpa bilo podignuto belo svetilište. Pošto je sa ćerkom dugo švrljala i lutala ispred izložene robe, gospođa De Bov oseti neku čulnu potrebu da u tkanje zavuče svoje ruke i upravo se reši da Deloša zamoli da joj pokaže alansonske čipke. Ovaj joj najpre iznese imitacije, ali ona zažele da vidi one prave i nije se zadovoljavala malim garniturama od tri stotine po metru, već je tražila čipke od hiljadu franaka, maramice i lepeze od sedam i osam stotina franaka. Uskoro je cela tezga bila preplavljena bogatstvom u čipkama. U jednom uglu odeljenja, usred gužve stajao je nepomičan i ravnodušan inspektor Žuv koji, uprkos njenom tobožnjem lutanju, nije ispuštao iz vida gospođu De Bov i stalno ju je motrio. – A imate li kukicom rađenih čipaka? – upita grofica Deloša. – Pokažite mi, molim vas. Pomoćnik, koga je već dvadeset minuta zadržala, nije imao hrabrosti da joj se suprotstavi, toliko je ona sa svojom grofovskom pojavom i zapovedničkim glasom izgledala dostojanstvena. Pa ipak je malo oklevao jer im je bilo preporučeno da po tezgama ne gomilaju skupocene čipke, a njemu su ionako prošle nedelje već ukrali deset metara brabantskih čipaka. Ona ga je, međutim, zbunila, on popusti i za trenutak ostavi gomilu alansonskih čipaka da bi iz jednog rafa iza svojih leđa dohvatio čipke koje je tražila.
– Pogledaj, mamice – reče Blanš, koja je pored nje preturala po kutiji punoj uskih, jevtinih valensijskih čipaka. – Ove bi se mogle upotrebiti za jastučnice. Gospođa De Bov nije odgovarala. Ćerka tada okrenu svoje bezizrazno lice i spazi majku s rukama u čipkama kako je upravo namerila da u rukav mantila strpa karner od alansonskih čipaka. Ona se nije iznenadila, već joj se više instinktivno približila da je zakloni kad Žuv stade između njih. Sagnu se i učtivo šapnu grofici na uvo: – Izvolite sa mnom, gospođo! Ona se za trenutak usprotivi. – Ali zašto, gospodine? – Izvolite sa mnom, gospođo – istim glasom ponovi inspektor. Prestravljena izraza, ona baci letimičan pogled oko sebe. Zatim se pomiri i koračajući pored njega, kao kraljica koja se udostojila da se stavi pod pokroviteljstvo svog ađutanta, zauze svoje ranije nadmeno držanje. Niko od mušterija nije ni primetio šta se događa. Deloš, koji se sa čipkama vratio tezgi, zinuvši je gledao kako je odvode. Kako, zar i ona, tako otmena gospođa! Trebalo bi ih, dakle, sve pretresati! Blanš, koju nisu dirali, išla je malo podalje za majkom, zastajkivala zbog gurnjave, samrtnički bleda, dok se kidala između dužnosti da je ne ostavi i straha da je s njom ne zadrže. Videla ju je kako je ušla u Burdonklovu kancelariju i najzad se zadovoljila time da šetka ispred vrata. Burdonkl, koga se Mure baš otarasio, upravo je bio tu. O ovakvim vrstama krađa, koje su vršile ugledne ličnosti, obično je donosio odluke sâm. Već duže vreme Žuv je vrebao na ovu gospođu i saopštio mu je svoje sumnje; stoga se i nije iznenadio kada ga inspektor ukratko obavesti o tome. Kroz ruke je uostalom propustio tolike čudne slučajeve da je često otvoreno govorio kako je žena spremna na sve čim je spopadne ludilo za dronjcima. Međutim, pošto je znao za direktorove odnose sa kradljivicom, ponašao se prema njoj savršeno učtivo. – Gospođo, mi razumemo ovakve trenutke slabosti… Molim vas, razmislite kuda bi vas ovo moglo odvesti ako se tako zaboravite. Da vas je neko drugi video kako trpate ove čipke…
Ona ga, međutim, preseče s prezirom. Ona kradljivica! Šta on misli ko je ona? Ona je grofica De Bov, njen muž, generalni inspektor Ergele, ima pristup na kraljevski dvor. – Znam, znam, gospođo – ponavljao je mirno Burdonkl. – Čast mi je što vas poznajem… Izvolite, pre svega, vratiti čipke koje ste uzeli… Ona poče ponovo da viče, ne dade mu više da dođe do reči i, lepa u svom besu i duboko uvređena kao otmena dama, udari čak u suze. Svako drugi bi se pokolebao i pobojao da se zbog neke učinjene greške kasnije ne pokaje jer mu je ona pretila da će se obratiti sudu i zatražiti zaštitu protiv takve uvrede. – Pripazite se, gospodine, moj muž će otići do ministra. – Taman posla, niste nimalo razumniji od ostalih – izusti Burdonkl gubeći strpljenje. – Izvršićemo pretres, to je neophodno. Ona ne trepnu, već gorda i sigurna u samu sebe dobaci: – U redu, pretresite me… Ali upozoravam vas da time svoju firmu izlažete opasnosti. Žuv ode da pozove dve prodavačice iz odeljenja steznika; kad se vratio, saopšti Burdonklu da se ćerka ove gospođe, koju nije dirao, ne miče od vrata i postavi pitanje da li i nju, mada nije primetio da je bilo šta uzela, treba da zgrabi. Uvek korektan, ortak u ime morala reši da je ne treba uvesti da ne bi primorali majku da pocrveni pred ćerkom. Obojica se zatim povukoše u susednu prostoriju, dok su prodavačice pretresale groficu pa joj čak svukle haljinu da bi joj pregledale nedra i bedra. Osim alansonskih čipaka sakrivenih u karneru rukava, dvanaest metara po hiljadu franaka, u nedrima nađoše po jednu maramicu, lepezu i kravatu zgužvane i tople, sve u svemu u vrednosti oko četrnaest hiljada franaka. Razdirana nekom ludom i neodoljivom potrebom, gospođa De Bov je na taj način krala već godinu dana. Krize su se pogoršavale i bivale sve češće dok nisu postale neophodna i strasna potreba njenog života, pred kojom je nestajala svaka razboritost i obazrivost i koju je zadovoljavala utoliko opasnijim uživanjem što je u očima sveta time na kocku stavljala svoje ime, svoj ponos i visoki položaj svoga muža. Pa i sada, kad joj je on dopuštao da mu isprazni sve fioke, mada su joj džepovi bili puni para, ona je krala samo zato da krade, kao što se voli da se voli, pod bičem strasti i u nervnom
rastrojstvu koje je bilo posledica velikih i okrutnih iskušenja, kakva su za nju predstavljale velike robne kuće zbog svojevremeno nezadovoljenih prohteva za luksuzom. – To je klopka – uzviknu ona kada se Burdonkl i Žuv vratiše. – Krišom su mi, tako mi boga, podmetnuli ove čipke! Sručivši se na stolicu i gušeći se u upola zakopčanoj haljini, ona od jeda briznu u plač. Ortak otprati prodavačice, a zatim na svoj način mirno nastavi: – Želja nam je, gospođo, da iz obzira prema vašoj porodici zataškamo ovaj nemio događaj, ali pre toga ćete nam potpisati sastavljenu izjavu: „Krala sam čipke u Ženskom raju“, zatim potanko o samim čipkama i datum… Vratiću vam, uostalom, to parče hartije čim mi donesete dve hiljade franaka za sirotinju. Ustala je i protestujući ponovo rekla: – Nikad to neću potpisati, pre ću umreti. – Umreti, gospođo, nećete. Upozoravam vas samo da ću poslati po policiju. Tada se odigra strašan prizor. Psovala ga je, mucala da je podlo što muškarci na taj način muče jednu ženu. Od njene junonske lepote i divnog stasa ne ostade ništa do bes piljarice… Zatim pokuša da ih gane, zaklinjala ih je majkama i govorila kako će se pred njima baciti na kolena. A kako su oni, već po navici otvrdli, ostajali ravnodušni, odjednom se spustila na stolicu i drhtavom rukom počela da piše. Pero je prskalo reči: „Krala sam…“, što ih je u besu ispisivala, i zamalo ne pocepa tanku hartiju dok je gušeći se i dalje ponavljala: – Evo, gospodine, evo… Povinujem se sili… Burdonkl primi parče hartije, pažljivo ga savi i na njene oči stavi u fioku govoreći: – U društvu je, kao što vidite, jer gospođe, pošto su rekle da više vole da umru nego da potpišu, uglavnom prenebregavaju da dođu po ova pisamca… Stoji vam na raspolaganju. Sami odlučite vredi li dve hiljade franaka.
Sada, pošto je sve ovo prošlo, ona, nadmena kao i ranije, dovede u red svoju haljinu. – Mogu li da idem? – upita oštro. Burdonkl se već bavio nečim drugim. Na osnovu izveštaja inspektora Žuva doneo je odluku da se otkaže Delošu: ovaj prodavac je bio zaista glup, dopuštao je da ga stalno potkradaju i nikad među mušterijama ne bi stekao ugled. Gospođa De Bov ponovi svoje pitanje, a kad joj klimanjem glave dadoše znak da može da ide, ona ih obojicu krvnički pogleda i bujica psovki, koju je zadržavala, izli se u jedan jedini melodramski uzvik. – Bednici! – reče i zalupi vrata. Blanš se za to vreme nije odmicala od kancelarije. Pošto nije znala šta se unutra događa, nju je vrlo uznemirilo stalno odlaženje i dolaženje inspektora Žuva i prodavačica i stvaralo u njoj predstavu o žandarmima, sudu i tamnici. Ali odjednom se nađe u čudu: pred njom je bio Valanjosk, njen muž od pre mesec dana, koji joj je sa svojim „ti“ još uvek smetao; čudeći se njenoj zbunjenosti, on poče da je ispituje. – Gde ti je mama?… Izgubile ste se?… Hajde, odgovori, brineš me. Ne pade joj na pamet da išta ubedljivo slaže i u svojoj nesreći ona šapatom izusti: – Mama, mama… Ona je krala… Šta? Krala? Najzad mu je bilo jasno. Užasnu ga podbulo lice, samrtnički bleda i od straha izbezumljena maska njegove žene. – Čipke, evo ovako, u rukav – mucala je dalje. – Ti si je, znači, videla, posmatrala? – promrmlja on sav obamro jer je slutio da je i ona saučesnik. Ućutaše jer su se već osvrtali na njih. Za trenutak Valanjosk nije bio u stanju ni da se pomakne. Šta da se radi? Već se rešio da uđe kod Burdonkla kad ugleda Murea koji je prolazio galerijom. Reče ženi da ga pričeka, uze podruku svog starog druga iz školskih klupa i u isprekidanim rečenicama obavesti ga o svemu. Ovaj ga brzo povede u svoju kancelariju i umiri ga s obzirom na moguće posledice. Uveravao ga je da nema potrebe
da se u to meša, objašnjavao mu kako će se po svoj prilici stvar svršiti i pritom se zbog ove krađe, koju kao da je već predviđao, naizgled nije uzbuđivao. I kad je prestao da strahuje od neposrednog hapšenja, Valanjosk ipak ne primi ovaj događaj baš tako ravnodušno. Spusti se u fotelju i sad, kad je mogao da razmišlja, udari u jadikovke nad samim sobom. Zar je moguće? Upao je u porodicu kradljivaca? Samo ocu za ljubav glupo se na brzinu oženio! Začuđen plahovitošću ovog bolešljivog deteta, Mure ga je posmatrao kako plače i pritom se sećao njegovog ranijeg pesimističkog stava. Nije li ga bezbroj puta slušao kako tvrdi da je život na kraju krajeva samo ništavilo u kome mu je samo zlo nešto zanimljivo? Stoga, da bi ga odvratio od ovakvih misli, Mure za trenutak nađe razonodu u tome da mu na prijateljski način i u šali preporuči da bude ravnodušan. Valanjosk, međutim, planu: on zaista nije više bio u mogućnosti da nađe put za povratak svojoj poljuljanoj filozofiji i sve njegovo buržoasko vaspitanje dođe do izražaja u moralnom negodovanju protiv tašte. Čim je pri najmanjem dodiru sa ljudskom bedom, koju je inače zlurado ismevao, bio sam stavljen na probu, ovaj skeptični razmetljivac nemoćno je klonuo i krvario. Strašna stvar, okaljana je čast njegova roda i činilo se da će ceo svet zbog toga propasti. – Hajde, smiri se – s osećanjem sažaljenja završi Mure. – Nikad ti više neću reći da sve ide svojim tokom jer izgleda da te to sada ne može utešiti. Mislim da bi trebalo da odeš i pružiš gospođi De Bov ruku, što bi bilo pametnije nego da dižeš graju… Dođavola! I to baš ti koji si javno ispovedao hladnokrvan prezir prema opštem nevaljalstvu! – Da – naivno uzviknu Valanjosk – ali kada se tiče tuđe kože. On se ipak diže i posluša savet svog starog školskog druga. Obojica su se vratila na galeriju baš kad je gospođa De Bov izlazila iz Burdonklove kancelarije. S veličanstvenim dostojanstvom ona prihvati ruku svog zeta, a kad je vrlo ljubazno i vrlo učtivo pozdravi, Mure ču kako reče: – Izvinili su mi se. Zaista, ovakve greške su strašne. Sam i zamišljen, Mure još jednom prođe kroz poslovne prostorije. Ovaj događaj ga je za trenutak odvojio od unutrašnje borbe koja ga je razdirala, još više ga uzbudio i doveo do poslednjeg obračuna sa samim sobom. U mislima mu je iskrsavala neka nejasna veza: krađa ove
nesrećnice i krajnja ludost pobeđenih ženskih mušterija koje su nemoćno ležale pod nogama svog zavodnika izazivale su u njemu Denizin ponosni i osvetnički lik, čiju je pobedničku petu osećao na svojim grudima. Stajao je tako na vrhu glavnih stepenica i dugo posmatrao ogromnu lađu u kojoj se skoro gušio njegov ženski svet. Izbijalo je šest časova, dnevna svetlost je slabila, povlačila se iz već mračnih galerija i postajala sve bleđa u halama koje je polako zahvatala tama. U ovoj slaboj, još neugašenoj svetlosti dana, palile su se jedna po jedna električne svetiljke i svojim belim mutnim kuglama, kao sjajni meseci, obasjavale sva odeljenja sve do najudaljenijih kutaka. Ova bela, zaslepljujuća i nepromenljivo jaka svetlost, koja se širila kao odblesak neke blede zvezde, gutala je suton. Kad se najposle sve upališe, u gomili nasta žagor oduševljenja, a velika izložba bele robe zasja pod ovim novim svetlom čarobnim sjajem apoteoze. Činilo se kao da i ovo ogromno obilje bele robe svetli i sâmo postaje svetlost. Pesma bele robe vinula se ka usplamteloj belini praskozorja. Beo sjaj zračio je sa platnene i pamučne robe, iz galerije Monsinji, sličan onoj svetloj traci što prva zarudi na istoku neba, dok se duž galerije Mišodijer, odeljenja galanterije, pariskih specijaliteta i traka, odbijala svetlost udaljenih brežuljaka, belo svetlucanje sedefne dugmadi, posrebrene bronze i bisera. Iznad svega, lađa u sredini pevala je pesmu u slavu plamenom obavijene bele robe: penušavi beli muslin oko stubova, beli porheti i piketi kojima su bile zastrte stepenice, kao zastave izvešani beli pokrivači, bele ispupčene i obične čipke, što su treperile u vazduhu, otvarali su zvezdano nebo snova i pogled na zaslepljujuću belinu raja u kome se slavila svadba neke nepoznate kraljevne. Šator u hali za svilenu robu, sa belim zavesama, belom gazom i belim tilom, koji su svojim sjajem štitili od pogleda nevestinu golotinju, služio joj je kao ogromna ložnica. Osim ovog opšteg slepila, ove bele svetlosti s kojom se sva ostala belina stapala i ove zvezdane prašine koja je na ovu sjajnu belinu padala kao sneg, ništa drugo nije postojalo. Usred ovog bleska, Mure je i dalje posmatrao svoj ženski svet. Tamne senke živo su se ocrtavale na bledoj pozadini. Duge povorke probijale su se kroz gužvu u oba pravca, dan prodaje grozničavo se kao u nekoj vrtoglavici bližio kraju, dok se uzburkano more glava talasalo. Publika poče da se razilazi, razbacane gomile tkanina prekrivale su tezge,
zlato je zveckalo u blagajnama, dok su se opljačkane, silovane, skoro malaksale mušterije, zasićene uživanjem, s nekim potajnim stidom zbog zadovoljene strasti, kao u nekoj javnoj kući, razilazile. Stalnim nagomilavanjem robe, snižavanjem cena i pravom „vraćanja“ robe, ljubaznošću i reklamom Mure ih je sve zadobio i one su mu se predale na milost i nemilost. Osvojio je čak i majke, vladao je okrutno nad svima kao despot koji svojom ćudljivošću upropašćava porodice, Njegovo stvaralačko delo dovelo je do nove religije, a crkve, opustele zbog poljuljane vere, u praznim dušama zamenio je njegov bazar. Svoje slobodne časove, časove strepnje i nespokojstva, koje je nekada proživljavala u crkvama, žena je sada provodila kod njega: neophodno trošenje uzburkane strasti, stalna borba nekog božanstva protiv muža, večiti kult tela i podjednako božanski, vanzemaljski kult lepote. Da je zatvorio vrata, došlo bi do pobune na ulici, do izbezumljene vike bogomoljki kojima time žele da uskrate ispovedaonicu i oltar. U njihovim prohtevima za luksuzom, koji su već deset godina sve više rasli, Mure ih je, uprkos poodmaklom vremenu, posmatrao kako se i dalje uporno zadržavaju u ogromnoj gvozdenoj konstrukciji kuće, na visećim stepenicama i mostovima. Gospođa Marti se sa ćerkom popela do vrha i dalje je tumarala odeljenjem za nameštaj. Gospođa Burdle, zadržavši se zbog svojih švrća, nije bila u stanju da se odvoji od pariskih artikala. Za ovima je nastupila ona otmena banda, gospođa De Bov podruku sa Valanjoskom i Blanšom, koja je zastajkivala u svakom odeljenju i bila toliko drska da još onako nadmeno zagleda tkanine. Ali u ovoj gomili ženskih mušterija i u moru grudi nabreklih od života, koje su podrhtavale od pohlepe, zakićene kiticom ljubičica, kao na nekom narodnom veselju prilikom svadbe neke vladarke, Mure najzad prepozna samo jednostavnu bluzu gospođe Deforž, koja se sa gospođom Gibal zaustavljala u odeljenju rukavica. Uprkos svojoj ljubomornoj mržnji, ona je takođe kupovala, i on je i ovog puta osetio da je gospodar, i pod sjajnim električnim osvetljenjem bile su mu pod nogama kao stoka iz koje izvlači svoj imetak. Koračao je mehanički kroz galerije i duboko zamišljen prepuštao se svetini da ga gura. Kada je podigao glavu, našao se u novoosnovanom odeljenju šešira, čiji su prozori gledali na Ulicu 10. decembra. I ovde, naslonivši se čelom na okno, još jednom stade i pogleda kako publika
izlazi. Sunce na zalasku obojilo je žutom bojom slemena u belo okrečenih kuća, bledeo je i plavi nebeski svod ovog lepog dana, osveženog pirkanjem povetaraca, dok su u sutonu koji se spuštao na ulice električne svetiljke Ženskog raja neprekidno sijale, kao zvezde upaljene na horizontu u predvečerje. Prema Operi i Berzi pružao se trostruki red nepokretnih i mrakom obavijenih kočija, čiji bi amovi s vremena na vreme zasjali svetlošću nekog fenjera ili od svetlucanja nekog posebnog đema. Svakog minuta odjeknuo bi poziv livrejisanog poslužitelja, laka kola bi krenula, uzimala po jednu ženu i zatim se brzim kasom udaljavala. Red kola se smanjivao, šest kočija išlo je uporedo širinom ulice, uz lupu vrata, pucketanje bičeva i gunđanje pešaka koji su se provlačili između točkova. Činilo se da su se mušterije, okupljene sa svih strana grada, ovde neprestano rasturale i opet pridolazile, i pritom, kao uz besnu buku vodene brane, praznile poslovne prostorije robne kuće. Međutim, krovovi Raja, velika pozlaćena slova natpisa na firmi, prema nebu izvešane zastave i dalje su u odsjaju požara od sunčevog zalaska plamteli i ovako iskosa osvetljeni izgledali tako ogromni da su podsećali na čudovište sa reklamnih oglasa, na falanster koji svojim mnogobrojnim krilima proždire čitave gradske četvrti, sve do šumarka u predgrađu. U večernjoj vedrini predavala se snu široka duša Pariza, taj sveobuhvatni i blagi dah milovao je dugo i nežno poslednje kočije što su odlazile kroz opustele i u noćnu tamu utonule ulice. Rasejanog pogleda, Mure je osećao da se u njemu zbiva nešto veliko, i dok je u svojoj pobedničkoj groznici, od koje je podrhtavao čitavim telom, posmatrao osvojeni Pariz i pokorenu ženu, oseti iznenadnu nemoć, klonulost volje koja je bila uzrok da i sam podlegne nekoj višoj sili. Bila je to neshvatljiva potreba da usred svoje pobede bude pobeđen, ludost ratnika koji se dan posle pobede povinuje ćudima jednog deteta. On, koji se već mesecima otimao i još istog jutra se zaklinjao da će ugušiti svoju strast, odjednom je popustio, obuzet nekom visinskom vrtoglavicom i srećan što može da učini nešto za šta je smatrao da je ludo. Tako nagla odluka dobijala je iz minuta u minut toliku snagu da mu se ništa drugo na svetu nije činilo korisnije i potrebnije. Uveče, pošto je poslednja smena završila s večerom, čekao je u kancelariji. Podrhtavajući kao mladić koji svu svoju sreću stavlja na kocku,
nije mogao da se skrasi na jednom mestu i stalno je prilazio vratima da bi oslušnuo žagor iz odeljenja u kojima su trgovački pomoćnici, do guše utonuli u nered koji je ostao posle prodaje, slagali razmotanu robu. Na svaki šum koraka srce bi mu jače zakucalo. Odjednom se trže, pojuri prema vratima jer je u daljini čuo potmuli, sve jači žagor. Natovaren dnevnim pazarom, Lom se polako približavao. Tog dana dnevni pazar je bio tako težak i u naplaćenoj gotovini bilo je toliko bakra i srebra da su mu morala pomoći dva poslužitelja. Za njim su se Žozef i još jedan od njegovih drugova povijali pod ogromnim džakovima koje su kao vreće kreča prebacili preko ramena, dok je on, idući ispred njih, nosio papirni novac i zlato u velikom novčaniku nabijenom novčanicama; dve o vrat obešene kese zanosile su ga svojom težinom udesno, prema onoj strani na kojoj nije imao ruku. I lagano, sav u goloj vodi i zaduvan, prolazio je kroz odeljenja u kojima je raslo uzbuđenje prodavaca. U odeljenjima rukavica i svilene robe u šali mu ponudiše pomoć, a u odeljenjima suknene i vunene robe zaželeše da posrne i da se zlato prospe na sve strane. Zatim je morao da se popne stepenicama, da pređe preko visećeg mosta, da se još više penje i kruži gvozdenom konstrukcijom, gde su ga od ushićenja pred ovolikim imetkom, koji je putovao vazduhom, pratili pogledima iz odeljenja belog rublja, pletene i sitničarske robe. Na prvom spratu, konfekcija, parfimerija, čipke, šalovi stali su pobožno u red kao da prolazi sveto otajstvo. Žagor je postepeno rastao i pretvarao se u strašnu graju naroda koji kliče zlatnom teletu. U međuvremenu Mure je već otvorio vrata. U pratnji dvojice poslužitelja, koji su teturali, pojavi se Lom; iako bez daha, on još nađe toliko snage da vikne: – Milion dvesta četrdeset i sedam franaka i devedeset i pet santima! Najzad, dakle, milion, milion za jedan dan, brojka o kojoj je Mure tako dugo maštao! Ali on ljutito odmahnu rukom i kao neko ko se razočarao i kome neka neželjena poseta smeta u očekivanju druge, nestrpljivo reče: – Milion, pa šta! Stavite ga tamo. Lom je dobro znao da on voli da veliki pazar, pre nego što ga predaju u glavnu blagajnu, vidi na svom pisaćem stolu. Milion prekri ceo
pisaći sto, zgužva sve hartije na njemu i zamalo ne prevrnu mastilo, a zlato, srebro i bakar što se prosuše iz džakova, provalivši kese, činili su veliku gomilu, gomilu bruto-prometa kakav je, još topao i kao živ, došao iz ruku mušterija. U trenutku kad je blagajnik, ožalošćen zbog direktorove ravnodušnosti, odlazio, pojavi se Burdonkl veselo kličući: – E, ovog puta ga imamo! Dostigli smo milion! Kad primeti Mureov grozničavi nemir, razumede i smiri se. Radost mu zasja u očima i posle kraćeg ćutanja nastavi: – Rešili ste se najzad, zar ne? Tako mi Boga, potpuno vam odobravam. Odjednom Mure stade preda nj i kao u nervnoj krizi strašnim glasom viknu: – A slušajte, prikane, nešto ste suviše raspoloženi… Zar ne? Mislite da je sa mnom svršeno i apetit vam raste. Pričuvajte se, mene niko ne može da proguta! Van sebe zbog ovako žestokog napada ovog đavolskog čoveka koji je sve pogađao, Burdonkl promuca: – Šta, vi se šalite? Ja, koji sam vam se uvek toliko divio! – Ne lažite! – još žešće nastavi Mure. – Slušajte, glupo je što smo bili praznoverni i verovali da brak treba da nas upropasti. Nije li on neophodan za zdrav život, nije li on njegova snaga i red! E tako je, dragi moj, ženim se i ako samo mrdnete, sve ću vas najuriti. Tako je, Burdonkle, otići ćete na blagajnu kao i svaki drugi! Pokretom ruke on ga otpusti. Burdonkl oseti da je osuđen na smrt i da će ovom pobedom žene biti zbrisan. I on se udalji. Upravo je ulazila Deniz. Mure joj se duboko pokloni. – Najzad, vi ste! – tiho izusti. Od uzbuđenja Deniz je bila bleda. Još jednom se ražalostila: Deloš ju je obavestio o svom otpuštanju, a kada je pokušala da ga zadrži, predlažući mu da će se zauzeti za njega, on se u svojoj nesreći uzjogunio i hteo da ode. Zašto da ostane, zašto da smeta srećnim ljudima? Sva u
suzama Deniz se sestrinski oprostila s njim. Zar i sama nije želela da zaboravi? Svemu je došao kraj. Od svoje malaksale snage nije više ništa tražila do malo hrabrosti za rastanak. Za koji minut moći će i ona, ako bude dovoljno hrabra, da ućutka svoje srce, da ode odavde sama i da se negde daleko isplače! – Želeli ste da me vidite, gospodine – reče mirno. – Uostalom, ja bih i sama došla da vam zahvalim na svoj vašoj dobroti. Ulazeći ugleda na stolu milion i uvredi je razmetljivo izlaganje ovog novca. Iznad nje, kao da posmatra ovaj prizor, u svom pozlaćenom okviru smešio se portret gospođe Eduen s onim večitim osmehom svojih obojenih usana. – Imate li još uvek nameru da nas ostavite? – upita Mure čiji je glas podrhtavao. – Da, gospodine, tako mora da bude. Tada je on uze za ruke i u velikom izlivu nežnosti, posle tako dugotrajne ravnodušnosti na koju je samog sebe prisiljavao, reče: – I kad bih se vama oženio, Deniz, da li biste i tada otišli? Međutim, ona povuče ruke. U sebi se borila kao s nekim velikim bolom. – O, gospodine Mure, ćutite, molim vas! Ne mučite me i dalje! Ne mogu! Ne mogu! Bog mi je svedok da odavde odlazim kako bih izbegla takvu nesreću! Nastavljala je da se brani isprekidanim rečima. Nije li zbog ogovaranja u kući isuviše patila? Hoće li, dakle, i on da u očima drugih i u njegovim izgleda kao prostitutka? Ne, ne, ona će imati dovoljno snage i sigurno će ga sprečiti da ne učini takvu glupost. Stavljen na muke, slušao ju je strasno ponavljajući: – Ali ja hoću… Hoću… – O, ne, to je nemoguće… A moja braća? Zaklela sam se da se neću udavati, dvoje dece ne mogu da vam dovedem u brak, zar ne? – Oni će biti moja braća… Deniz, recite „da“. – Ne, ne, ostavite me, ne mučite me!
Malo-pomalo izdavala ga je snaga i ovaj poslednji otpor dovede ga do bezumlja. Šta? Čak i po tu cenu još uvek ga odbija! Iz daljine osluškivao je žagor svih tri hiljade nameštenika koji su obema rukama premetali njegovo kraljevsko blago. I ovaj glupi milion! Osećao ga je kao gorku ironiju i najradije bi ga bacio na ulicu. – Idite onda – uzviknu briznuvši u plač. – Vratite se onome koga volite… To je glavni razlog, zar ne? Upozorili ste me na to, trebalo je da to znam, da vas više ne mučim. Denizu zaprepasti žestina ovog očajanja. Srce htede da joj prepukne. Tada mu se ona, detinjski neobuzdano, obisnu oko vrata i zajeca mucajući: – O, vi ste taj koga volim! Poslednji glasovi svetine dopirali su iz Ženskog raja, daleko klicanje gomile. Portret gospođe Eduen i dalje se smešio svojim obojenim usnama. Usred miliona, koji više nije video, Mure je seo na pisaći sto. Denizu više nije puštao, strasno ju je privijao na grudi govoreći da sada može da otputuje i mesec dana provede u Valonju, što će zapušiti usta svetu, i da će potom on doći po nju da je otuda dovede sa sobom kao pobednicu.
O autoru Emil Zola (Émile Zola) rodio se 1840. u Parizu, odakle se već 1843. s roditeljima seli u Eks-an-Provans. Zolina majka bila je Francuskinja i zvala se Emili Ober (Émilie Aubert), a otac, Fransoa Zola (njegovo pravo ime bilo je Francesco Zolla), poticao je iz oficirske porodice iz Venecije. Kao građevinski inženjer, Fransoa Zola radio je kod Eks-an-Provansa na izgradnji brane i kanala koji će i dobiti njegovo ime. Fransoa Zola umire već 1847, a njegova porodica od tada živi u oskudici zbog dugova koje je ostavio za sobom. Sve do 1858. Zola s majkom živi na jugu Francuske, gde se i školuje, a jedan od njegovih najbližih drugova iz tog perioda bio je Pol Sezan. Te 1858. napušta Eks-an-Provans i nastanjuje se u Parizu, gde nastavlja gimnazijsko školovanje i dva puta pada na maturi. I pored neuspeha u školi, Zola veoma mnogo čita, naročito francuske romantičare kojima se tada divi. U prestonici živi boemski i u velikom siromaštvu i piše stihove. Godine 1862. dobija francusko državljanstvo i žrebom biva oslobođen vojne obaveze. Prvo ozbiljno nameštenje te iste godine dobija u izdavačkoj kući Ašet (Hachette), kao trgovački pomoćnik, a zatim biva unapređen u šefa odeljenja za reklame i upoznaje svet izdavaštva i štampe. Posle prvih ljubavnih iskustava, godine 1864. upoznaje Aleksandrinu Mele (Alexandrine Meley), s kojom otpočinje ljubavnu vezu i zajednički život. Godine 1866. napušta Ašet i u potpunosti se posvećuje književnom i novinarskom radu. Već u tim prvim godinama života u Parizu druži se s nekima od kasnije slavnih slikara, kao što su Pisaro i Eduar Mane, a počinje da se bavi i likovnom kritikom, u kojoj se zalaže za novo slikarstvo protiv vladajućeg akademizma. Iz tog doba čuven je Maneov portret Zole na kome se u pozadini vidi i Maneova Olimpija. Pored stihova u mladalačkim danima, svoja prva književna iskustva Zola stiče pišući priče i novele. Prva zbirka novela koju objavljuje bile su Priče Ninoni (1864), a godinu dana kasnije izlazi i njegov prvi roman autobiografske inspiracije Klodova ispovest (1865). Posebnu pažnju publike privlači, ali izaziva i brojne osude, roman Tereza Raken (1867), u
kome Zola prikazuje dvoje ljubavnika čijim brakolomnim i zločinačkim ponašanjem upravljaju njihovi nagoni. Iste godine Zola po narudžbini objavljuje i roman u nastavcima Tajne grada Marselja (a po ugledu na Tajne grada Pariza Ežena Sija), roman komplikovane i uzbudljive radnje, posvećen sudskim procesima savremenog doba: ovaj posao omogućava mu da „ispeče“ spisateljski zanat, a kako sam priznaje, potrebni su mu i reklama i novac. Sledeće godine izlazi i roman Madlen Fera (1868). Zola tada počinje da se zanima za fiziologiju, posebno za teorije nasleđa, te čita neka značajna naučna dela iz te oblasti. Još od 1868. Zola planira da napiše jedan romaneskni ciklus koji će dobiti naziv Rugon-Makari (s podnaslovom: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva) po dvema porodicama čiji članovi će biti glavni likovi budućih romana. Pisac pravi svoje nacrte, detaljan plan i rodoslovno stablo porodice, a prvi tom ovog ciklusa, pod nazivom Uspon Rugonovih, počinje da izlazi u nastavcima 1870, ali njegovo izlaženje prekida Francusko-pruski rat. Neposredno pred početak rata Zola se ženi, a zatim sa porodicom napušta Pariz kako bi izbegao opsadu grada. Pisac boravi prvo u Marselju, zatim u Bordou, bavi se političkim novinarstvom i posle pada carstva pokušava da dobije nameštenje u administraciji Treće republike, ali mu to ne polazi za rukom. Po završetku rata pisac se vraća u Pariz i izdaje Uspon Rugonovih (1871). Za tim prvim romanom nižu se, gotovo iz godine u godinu Kaljuga (1872), Trbuh Pariza (1873), Osvajanje Plasana (1874), Greh opata Murea (1875), Njegova Ekselencija Ežen Rugon (1876), Trovačnica (1877), Stranica ljubavi (1878), Nana (1880). Romani Trovačnica i Nana nesumnjivo predstavljaju prekretnicu u Zolinom stvaralaštvu: uspeh koji doživljavaju, praćen skandalima, Zoli donosi slavu i novac, kao i uvažavanje nekih značajnijih pisaca njegovog doba. Pisac se u to vreme sprijateljuje s Dodeom i Edmonom Gonkurom, a Flobera smatra svojim učiteljem i velikim uzorom. Zola 1878. godine kupuje kuću u Medanu, mestu u okolini Pariza, u kojoj narednih godina provodi leta i jeseni. Tamo se oko njega okuplja grupa mladih pisaca, a među posetiocima su i neka buduća značajna književna imena, kao što su Mopasan i Uismans. Jedan od plodova ovih medanskih okupljanja jeste i kolektivna zbirka šest novela Medanske večeri, iz 1880, posvećena
Francusko-pruskom ratu (među novelama je najuspelija Mopasanova, čuvena Dunda). Kao zanimljivost pomenimo da Zola na svom imanju gradi dve male kule, jednu 1880, koja dobija ime „Nana“, drugu 1885, čije ime je „Žerminal“, a svoje geslo ispisuje iznad kamina u radnoj sobi u Medanu: Nulla dies sine linea (doslovno „Nijedan dan bez crte“), što nedvosmisleno ukazuje na značaj koji pridaje radu. Osamdesete godine XIX veka donose i neke gubitke: Zolu će duboko potresti prvo smrt njegovog učitelja Flobera, zatim smrt njegove majke (obe 1880). No on i dalje neumorno radi, izdaje studije: Eksperimentalni roman (1880), Naturalizam u pozorištu (1881), Romanopisci naturalisti (1881). Istovremeno nastavlja s objavljivanjem romana iz ciklusa Rugon-Makari i do 1893. izlaze redom, iz godine u godinu, U ključalom loncu (1882), Kod Ženskog raja (1883), Radost života (1884), Žerminal (1885), Delo (1886), Zemlja (1887), San (1888), Čovek zver (1890), Novac (1891), Slom (1892) i poslednji tom Doktor Paskal (1893). Posebno značajan datum predstavlja izlazak Žerminala, romana o mukotrpnom životu rudara i njihovom velikom štrajku na severu Francuske. Ovaj roman Zolu je definitivno učinio „radničkim“ piscem. U svojim zrelim godinama pisac upoznaje (1888) preko dvadeset godina mlađu Žanu Rozro (Jeanne Rozerot), zaljubljuje se u nju i sa njom dobija i dvoje dece. Gospođa Zola, koja će ovu vanbračnu vezu prihvatiti i svoga muža nadživeti, decu priznaje za legitimne Zoline potomke. Zola povremeno putuje, 1894. godine boravi u Rimu pripremajući svoja buduća književna dela. Narednih godina objavljuje još dva kraća romaneskna ciklusa. Prvi je trilogija nazvana Tri grada: Lurd (1894) Rim (1896), Pariz (1898), a glavna tema je život Pjera Fromana, sveštenika koji se na kraju odlučuje za ovozemaljski život i ljubav, dok drugi, pod naslovom Četiri jevanđelja, prati sudbinu Fromanovih sinova. Ovaj ciklus ostaje nezavršen: za Zolinog života izlaze Plodnost (1899) i Rad (1901), Istina je objavljena posthumno (1903), dok za poslednji tom Pravda postoje samo početne beleške. Pored svih ovih romanesknih ostvarenja, Zola je objavio i šest zbirki novela. Za pozorište je napisao nekoliko drama i adaptacija svojih romana, kao i libreta. Iza njega su ostale brojne zbirke polemičkih tekstova o politici i društvu, kao i književna i umetnička kritika.
Posebno poglavlje u Zolinom životu predstavlja njegovo učešće u kampanji za reviziju Drajfusovog procesa, poznatijeg kao „afera Drajfus“. Iako je Drajfus osuđen za izdaju vojne tajne još 1894, Zola se u borbu za njegovo oslobođenje uključuje od 1897. godine. Zbog čuvenog pisma Optužujem (J’accuse) iz 1898, upućenog tadašnjem francuskom predsedniku Feliksu Foru (Félix Faure) i objavljenog u dnevnom listu Oror (L’Aurore), osuđen je na godinu dana zatvora i na novčanu kaznu, a gubi i Legiju časti koju je prethodno dobio (1888). Kako bi izbegao zatvor, zapućuje se u egzil i nešto manje od godinu dana provodi u Engleskoj. Kako je Drajfus oslobođen 1899, Zola se vraća u Francusku i nastavlja s radom sve do smrti. Umire iznenada, u svojoj pariskoj kući, u nerazjašnjenim okolnostima, od gušenja monoksidom, 29. septembra 1902. Zola je u dva navrata bio predsednik Udruženja književnika Francuske, ali nikada nije postao akademik iako se kandidovao čak devetnaest puta. Nekoliko godina posle Zoline smrti njegov pepeo prenet je u Panteon (1908), čime mu je Francuska odala vrhunsku počast kao književniku i kao neumornom borcu za pravdu.
Emil Zola KOD ŽENSKOG RAJA Za izdavača Dejan Papić Urednica Jasmina Radojičić Lektura i korektura Milan Gligorijević Slog i prelom Saša Dimitrijević Dizajn korica Marija Vasović Tiraž 2000 Beograd, 2021. Štampa i povez Grafostil, Kragujevac Izdavač Laguna, Beograd Resavska 33 Klub čitalaca: 011/3341-711 www.laguna.rs e-mail: [email protected]
1 Kalk prema francuskom izrazu grand magasin. 2 U Parizu je u doba Drugog carstva postojala robna kuća koja se zaista zvala Damski raj ili Raj za dame (Paradis des Dames), u ulici Rivoli (v. Mitterand 1980: 514). 3 Za modernizaciju Pariza velike zasluge pripadaju baronu Osmanu (baron Haussmann), pariskom prefektu u periodu od 1853. do 1870. Među njegovim inicijativama pomenimo još i današnji izgled Jelisejskih polja, operu Garnije, neke od monumentalnih železničkih stanica, kao i prilično uniformna arhitektonska rešenja (stambene zgrade građene „pod konac“) u središnjim pariskim četvrtima. 4 U romanu Kaljuga (La Curée, 1872) o arhitektonskim radovima koje sprovodi baron Osman, u delu Trbuh Pariza (Le Ventre de Paris, 1873) o pariskim Halama, ogromnoj pijaci, danas tržnom centru. 5 Od najpoznatijih i najvećih pomenimo: Bon marše (Bon Marché, 1852), Luvr (Louvre, 1855), Samariten (Samaritaine, 1869), Prentan (Printemps, 1881‒1882). 6 U ovom opisu se lako mogu prepoznati i odlike jednog novog arhitektonskog stila, stila Bel epoka (Belle Époque). 7 Gotovo svake godine izlazi po jedan naslov. Mesto događanja pretežno je Pariz, gotovo dve trećine od dvadeset, a pozornica preostalih romana je unutrašnjost, pre svega jug Francuske i imaginarno mesto Plasan, ali i neka druga mesta, Lil, Normandija, Bosa. 8 Detaljniji pregled dat je ovde u prilogu O autoru, str. 459. 9 Redom Charles Laurent, Paris, le 10. fevrier 1882, 469, 472‒473, (Albert Wolff, 22. avril 1882). Prevod je naš. 10 U pitanju je rusko-francuski fiziolog i novinar Ilja Fadejevič Cion, inače saradnik Kloda Bernara. 11 Vezu sa Floberovim romanom uspostavlja Zola lično, izjavljujući: „[…] jer sam, ponavljam, vrlo zadovoljan romanom U ključalom loncu, koji nazivam: moje Sentimentalno vaspitanje.“ (Zola u : Bernar 1966 : 91) 12 Zola se u svom novinarskom radu veoma zanima za položaj žena, kritikujući neznanje u kojem ih društvo drži pogrešnim vaspitavanjem, kao i nametnute brakove koje smatra oblikom silovanja. Prisilno sklopljeni brakovi pri tome, kako Zola nastoji da pokaže, samo podstiču na preljubu i nemoral. 13 Dodajmo da je u stvarnosti bilo raznih otpora: reč je o zahtevima sitnih trgovaca da se zakonom uredi poslovanje robnih kuća još 1881, kao i o nastanku sindikalnih saveza koji se ovim trgovačkim gigantima suprotstavljaju (1887–1888), pa čak i o protestima protiv
njih u trideset francuskih gradova na samom kraju veka (1898–1899). (Becker i Gaillard 1982, Mitterand 1980) 14 Izdala Parna štamparija Đorđa Ivkovića, Novi Sad, bez imena prevodioca.