Emile Zola - Kod ženskog raja

I dok je Favje ovo premeravao, ona poslednji put pokuša da još nešto izvuče od Butmona koji je stajao pored nje, – Otići ću do konfekcije da pogledam putne mantile… Je li ona prodavačica o kojoj ste mi pričali plavuša? Šef odeljenja, koga je njena upornost počela da uznemirava, samo se nasmeši. Baš tog trenutka prođe Deniz. Ona se upravo vraćala iz odeljenja merino tkanina gde je Lijenaru predala gospođu Butarel, onu provincijalku što dvaput godišnje dolazi u Pariz s namerom da u Raju ostavi novac zakinut od domaćinstva. I kad je Favje već pakovao fular gospođe Deforž, Iten ga zadrža misleći da će ga razbesneti: – Nije potrebno, gospođica će biti ljubazna da otprati gospođu. Zbunjena, Deniz rado pristade da ponese paket s računom. Kad god bi susrela ovog mladića, ona bi se zastidela, kao da ju je podsećao na neki stari greh. Međutim, ona je samo u snovima grešila. – Kažite mi – zapita gospođa Deforž sasvim tiho – nije li to ova tako smetena devojka? Opet ju je zaposlio! To je, dakle, junakinja one ljubavne pustolovine! – Moguće – odvrati šef odeljenja smešeći se i dalje, čvrsto rešen da joj ne kaže istinu. I dok je Deniz išla ispred nje, gospođa Deforž se pela uza stepenice. Svaka tri sekunda morala se zaustaviti da je svetina koja je silazila ne povuče sa sobom. Dok je cela kuća treperila, pod nogama su se osetno ljuljali gvozdeni podupirači stepenica i podrhtavali od zaduvane svetine. Na svakoj stepenici stajale su dobro učvršćene lutke obučene u kostime, kapute ili kućne haljine, tako da su izgledale kao vojnici postrojeni u dvojne redove, spremni za neki pobednički defile, s malom drvenom drškom, sličnom dršci noža zabodenog u crveni molton kao u svežu ranu u predelu vrata. Najzad se gospođa Deforž pope na prvi sprat, gde joj još žešća gužva prepreči put. Ispod nje su sada bila sva odeljenja u prizemlju i ona razasuta masa kupaca kroz koju je prošla. Pred njom se ukaza nov prizor: more glava koje su, gledane odozgo, izgledale manje, gornji delovi tela nisu se uopšte videli, a sve je vrelo kao u uskomešanom mravinjaku. Sad

su i beli natpisi sa cenama bili samo kao tanke crte, gomile traka prilegle jedne uz druge, greben od flanela presecao je galeriju kao tanak zid, dok su se ćilimi i vezena svila, zastirući balustrade, vili ispod njenih nogu kao posvećeni barjaci pred crkvenim amvonom. A tamo u daljini videla je uglove pobočnih galerija, kao što se sa visokih skela nekog zvonika naziru uglovi susednih ulica po kojima kruže crne mrlje prolaznika. Iznenađivalo ju je naročito kad je već zamorenih očiju, zasenjenih usled bleštave mešavine boja, kad bi sklopila očne kapke, po onoj potmuloj huci plime koja je nadolazila i ljudskoj toplini kojom je odisala, u još većoj meri osećala gomilu. Sa poda se dizala laka prašina puna mirisa žene, njenog rublja i potiljka, njenih sukanja i kose, miris prodoran, osvajački, koji je u ovom hramu podignutom njenom telu služio kao tamjan. Stojeći i dalje pred čitaonicom, zajedno sa Valanjoskom, Mure je udisao ovaj miris sve to vreme, opijao se njim i ponavljao: – One su kao u svojoj kući, znam ih koje ovde provedu ceo dan da bi se najele kolača i obavile svoju prepisku… Preostaje mi samo da im dam krevet. Na ovu šalu Pol se nasmeši, ali je ipak u svom sumornom pesimizmu smatrao da je glupa ovolika galama svetine oko takvih sitnica. I kada se kasnije sa svojim starim školskim drugom oprostio, pošao je odavde gotovo ozlojeđen što ga vidi tako puna života i okružena dopadljivim ženama. Da li će mu neka od njih, prazne glave ili srca, otkriti svu prazninu i ništavost ovog života? Činilo se da baš tog dana Oktav gubi onu uobičajenu uravnoteženost; on, koji je obično odmerenom ljubaznošću mađioničara raspirivao strasti svojih ženskih mušterija, bio je i sam obuzet iznenadnom strašću koja je postepeno zapalila svu robnu kuću. Otkako je spazio Denizu i gospođu Deforž kako se glavnim stepenicama penju, govorio je još glasnije i nesvesno gestikulisao, i ne želeći, naoko, da se na njih osvrće, još vrše se zanosio ukoliko je osećao da mu se primiču. Lice mu je oblivalo rumenilo a u očima mu je bilo nečeg od onog žarkog zanosa kojim su ponekad plamsale oči njegovih ženskih kupaca. – Mora da vas strašno potkradaju – progunđa Valanjosk, nalazeći da gomila izgleda zločinački. Mure raširi ruke.

– To se ne da ni zamisliti, dragi moj. I presrećan što je našao temu za razgovor, iscrpno je s krajnjim uzbuđenjem iznosio more pojedinosti, nabrajao činjenice i svrstavao ih. Pomenuo je, pre svega, profesionalne kradljivice koje su nanosile najmanje štete jer ih je policija gotovo sve poznavala. Za ovima su sledile kleptomanke s izopačenim prohtevima, nova vrsta nervnog oboljenja koje je pronašao jedan lekar za duševne bolesti kao ozbiljnu posledicu iskušenja u koja ih dovode robne kuće. Bilo je takođe i trudnih žena naročito specijalizovanih za neke krađe: tako je kod jedne od njih policijski komesar pronašao dve stotine četrdeset i osam pari ružičastih rukavica pokradenih u raznim trgovačkim radnjama u Parizu. – Zato, dakle, žene ovde imaju tako čudne oči! – promrmlja Valanjosk. – Dobro sam primetio njihova lakoma i postiđena lica sumanutih stvorenja… Lepa škola poštenja! – Dođavola! – odvrati Mure. – Ma koliko sve da činiš da se osećaju kao kod kuće, ipak im ne možeš dopustiti da pod mantilima odnesu svu robu… I to vrlo ugledne ličnosti. Prošle nedelje ulovili smo sestru nekog apotekara i ženu jednog savetnika parlamenta. Gledamo da to neki put zataškamo. Zatim prekide svoje izlaganje u nameri da pokaže inspektora Žuva, koji je dole, oko tezge sa trakama, baš tog trenutka pratio neku trudnicu. Ovu ženu, čiji je ogroman trbuh teško stradavao od muvanja, pratila je njena prijateljica koja je na svaki način gledala da je sačuva od suviše grubih udaraca, i kad god bi ona stala ispred neke tezge, Žuv je nije ispuštao iz vida, dok je njena prijateljica pored nje do mile volje preturala po rafovima. – O, taj će je već uloviti – reče Mure – taj poznaje njihove trikove. Glas mu, međutim, zadrhta i on se usiljeno nasmeši. Pošto su se Deniz i Anrijet, na koje je stalno vrebao, s mnogo muke probile kroz svetinu, najzad ga zaobiđoše. On se okrenu, pozdravi diskretno svoju mušteriju kao prijatelj koji ne želi da ženu dovede u nepriliku na taj način što je javno zaustavlja. Ali ona, pošto su je već upozorili, vrlo dobro primeti pogled kojim je on obuhvatio Denizu. Ova devojka je sigurno ona suparnica koju je iz radoznalosti došla da vidi.

U odeljenju za konfekciju prodavačice više nisu znale gde im je glava. Dve od njih bile su bolesne, dok je gospođa Frederik, pomoćnica glavne prodavačice, potpuno mirno dan pre toga otkazala, otišla na blagajnu da se obračuna, spremna da svakog trenutka napusti Raj onako kako je on otpuštao svoje nameštenike. U gužvi oko prodaje, od jutros se samo ovaj događaj prepričavao. Klara, koju je Mure iz ćefa zadržao u odeljenju, smatrala je da je to vrlo „šik“; Margerit je pričala o Burdonklovom ogorčenju, dok je uvređena gospođa Oreli govorila kako je gospođa Frederik morala bar unapred da je obavesti jer se niko nije nadao takvoj dvoličnosti. Mada se ova nikada nikome nije poverila, ipak su je svi sumnjičili da ostavlja robnu kuću da bi se udala za vlasnika nekog kupatila u blizini Hala. – Gospođa želi putni mantil? – upita Deniz gospođu Deforž pošto joj ponudi da sedne. – Da – odsečno odgovori ona, rešena da bude neučtiva. Ovo preuređeno odeljenje bilo je vrlo ukusno i raskošno, s visokim ormanima od rezbarene hrastovine, ogledalima širokim kao vrata i ćilimom od crvenog pliša koji je smanjivao buku od stalnog tabanja mušterija. Dok je Deniz otišla da potraži putne mantile, gospođa Deforž, osvrnuvši se, ugleda se u ogledalu i vrlo pažljivo poče samu sebe da posmatra. Mora da je ostarila dok je on vara s prvom devojkom koja je naišla? U ogledalu se videlo celo odeljenje i sva njegova vreva, ali ona je gledala samo svoje bledo lice i nije čula Klaru kako iza njenih leđa priča Margeriti o nekim tajnama gospođe Frederike, o tome kako je jutrom i večerom zaobilazila Pasaž Šoazel da bi neko pomislio da i ona stanuje na levoj obali. – Ovo su naši najnoviji modeli – izusti Deniz. – Imamo ih u raznim bojama. Iznese četiri do pet mantila. Gospođa Deforž ih pogleda s prezrenjem, i pri svakom je postajala sve osornija. Čemu ovi nabori koji stešnjavaju odeću? A ovaj, u ramenima tako širok mantil, zar ne izgleda kao da je sekirom krojen? Ako čovek već negde putuje, ipak ne treba da izgleda kao nakarada. – Gospođice, pokažite mi nešto drugo.

Ne odajući nijednim pokretom svoje raspoloženje, Deniz je razvijala i savijala odeću. Koliko je pritom bila mirnija i strpljivija, toliko je gospođa Deforž bila sve bešnja. Neprestano je bacala pogled u ogledalo ispred sebe. Videla se u njemu pored Denize i pravila poređenja. Zar je moguće da neko njoj pretpostavlja ovo beznačajno stvorenje? Sećala se da je to bilo baš ono stvorenje koje joj se još u početku učinilo glupo i nespretno, baš kao neka guščarica sa sela. Istina, ona se danas nešto bolje držala i izgledala spretnija i urednija u svojoj svilenoj haljini. Pa ipak je bila jadna i sasvim prosečna devojka! – Pokazaću gospođi ostale modele – reče mirno Deniz. Kad se vratila, odigra se isti prizor. Materijal joj je sad bio suviše težak i nekvalitetan. Gospođa Deforž se osvrtala, podizala glas i nastojala da skrene pažnju gospođe Oreli, nadajući se da će ova ukoriti devojku. Ali, otkako se vratila, Deniz je malo-pomalo pridobila celo odeljenje i u njemu se osećala kao u svojoj kući, tako da joj je čak i glavna prodavačica priznavala vanredne osobine, onu upornu ljubaznost i sposobnost da uz osmeh druge ubeđuje. Ne želeći stoga da se meša, gospođa Oreli samo lako sleže ramenima. – Da li bi gospođa bila ljubazna da pobliže opiše vrstu koju želi – ponovo je zapita Deniz s istom učtivom istrajnošću koju ništa nije moglo da obeshrabri. – Ali kad ništa nemate! – uzviknu gospođa Deforž. Osetivši nečiju ruku na ramenu, ona začuđena ne dovrši. Bila je to gospođa Marti, koju je neka pomama za traćenjem novca terala kroz sva odeljenja. Njena kupovina, počev od mašni, preko vezenih rukavica, do onog crvenog suncobrana, toliko se nagomilala da je poslednji prodavac rešio da paket koji nije mogao da nosi u rukama, metne na stolicu, pa je išao napred vukući za sobom stolicu na kojoj su bili naslagani donje rublje, salvete, zavese, jedna lampa i tri brisača. – Ah – reče ona – kupujete putni mantil? – O, ne – odgovori gospođa Deforž. – Strašni su. Međutim, gospođa Marti naiđe na neki prugasti mantil koji joj se učini da nije loš. Njena ćerka Valentin pažljivo ga je razgledala. Želeći da

se odeljenje otarasi ovog artikla, prošlogodišnjeg modela, Deniz zovnu Margeritu koja ga, na mig svoje drugarice, ponudi kao vanrednu priliku. Kad se zaklela da mu je cena već dvaput snižena i da je od sto pedeset smanjena na sto trideset te sada staje sto deset franaka, gospođa Marti nije mogla da odoli ovom jevtinom iskušenju. Kupila ga je, a prodavac koji ju je dovde pratio ostavi stolicu i sve račune zajedno s robom. Za to vreme, iza leđa ovih gospoda, u vrevi oko prodaje, i dalje su otrcavali gospođu Frederiku. – Da li je zaista imala nekog? – pitala je neka mala tek primljena prodavačica. – Vlasnika kupatila, dabome! – odgovori joj Klara. – Ne treba verovati tim mirnim udovicama. I dok je Margerit ispostavljala račun za mantil, gospođa Marti okrenu glavu i, namigujući prema Klari, šapnu gospođi Deforž: – Znate, ćef gospodina Murea. Zaprepašćena, ova druga osmotri Klaru, a zatim pogleda na Denizu i odgovori: – Ne, ne ova velika, već ona mala! I pošto se gospođa Marti ne usudi više da bilo šta tvrdi, gospođa Deforž s prezrenjem otmene dame prema sobaricama glasnije dobaci: – Možda mala i velika, sve koje hoće! Deniz je ovo čula. Krupnim bezazlenim očima pogleda gospođu koja ju je tako uvredila i koja je nije poznavala. Po svemu sudeći, bila je to ona osoba o kojoj su joj već toliko govorili, direktorova prijateljica s kojom se van kuće sastajao. Pri pogledima koje izmeniše, Denizin je izražavao tako dostojanstvenu tugu i tako iskrenu bezazlenost da se Anrijet zbuni. – Pošto nemate ništa što meni odgovara – reče ona iznenada – odvedite me do haljina i kostima. – I ja ću s vama – uzviknu gospođa Marti… – Htela bih da pogledam neki kostim za Valentinu.

Margerit dohvati stolicu za naslon i povuče je nakrenutu na stražnje noge, koje su pod ovakvim teretom s vremenom izanđale. Deniz je nosila samo nekoliko metara fulara koje je gospođa Deforž kupila. Pošto su se haljine i kostimi sad nalazili na drugom spratu i čak na kraju poslovnih prostorija, ovo je predstavljalo pravo putovanje. I tako duž krcatih galerija započe ovo veliko putovanje. Na čelu je stupala Margerit, vukla stolicu kao kolica i s mukom se probijala. Već od odeljenja za rublje gospođa Deforž poče da se vajka: kako su smešni ovi bazari kada čovek mora da prevali dve milje da bi došao do najmanje sitnice! I gospođa Marti takođe je govorila da je mrtva umorna, ali taj njen umor, lagano zamiranje njenih snaga u ovoj neiscrpnoj gomili robe, nije je sprečavao da u svemu tome uživa. Mureov genijalni potez potpuno ju je osvojio. Zastajkivala je u prolazu u svakom odeljenju. Najpre se zaustavi pred spremom za udavače, privučena košuljama, koje joj Polin prodade; Margerit se tako oslobodi stolice i ova morade da je preuzme. Da bi što pre oslobodila Denizu, gospođa Deforž je mogla da krene odmah dalje, ali činilo se da je neobično zadovoljna što je ustrajnu i strpljivu oseća iza sebe, dok je u isto vreme svaki čas zastajkivala savetujući nešto svojoj prijateljici. U odeljenju dečjeg rublja gospođe se oduševiše, ali ništa ne kupiše. Gospođa Marti ponovo ispolji svoju slabost: jedno za drugim podleže lepoti jednog korzeta od crnog satena, krznenih manžetni, prodavanih s popustom zbog sezone, i ruskih čipaka kojima su u to vreme ukrašavali stolnjake. Sve su to tovarili na stolicu, paketi su se gomilali, drvo je škripalo i prodavcima, koji su se jedan za drugim smenjivali, ovaj teret koji je rastao bivao je sve teži. – Ovamo, gospođe – posle svakog ovakvog zadržavanja strpljivo bi ponovila Deniz. – Ali to je ipak glupo – uzviknu gospođa Deforž. – Nikad stići! Zašto haljine i kostimi nisu pored odeljenja mantila? Lepa zbrka! Oči gospođe Marti su se širile i, opijena ovim skupocenim stvarima koje su kao u nekom plesu prolazile pored nje, ona poluglasno ponovi: – O, bože, šta će mi reći muž? Imate pravo, nema reda u ovoj kući. Samo tumaramo i pravimo gluposti.

Na glavnom odmorištu stolica je jedva mogla da prođe. Smatrajući da je tu suviše slobodnog prostora i da se tu svetina ne gura, Mure je baš ovde izložio specijalne pariske artikle: šoljice sa nožicama od pozlaćenog cinka, servise za kafu, čaj i liker, sve u bescenje. Postavio je ovde jednog prodavca da na jednom stočiću izloži retkosti iz Kine i Japana, neke jevtine stvarčice o koje su se mušterije otimale. To je imalo naročiti uspeh i on je već maštao kako da proširi ovu vrstu trgovine. Dok su dva služitelja vukla stolicu na drugi sprat, gospođa Marti kupi šest dugmeta od slonove kosti, svilenu traku, kutiju za šibice sa pregradama od emajla. Na drugom spratu krstarenje se nastavi. Hodajući od jutros s mušterijama, Deniz je padala od umora, ali je i dalje ostala primerna, uljudna i ljubazna. I u odeljenju presvlaka za nameštaj, u kome se gospođa Marti zakači za neki divan kreton, morade ponovo da sačeka gospođe. U odeljenju za nameštaj gospođa Marti zažele jedan sto za šivenje. Ruke su joj podrhtavale i smejući se preklinjala je gospođu Deforž da joj ne dozvoli da dalje troši, kad u susretu sa gospođom Gibal nađe i za ovo opravdanje. Dogodilo se to u odeljenju ćilima, u koje je gospođa Gibal došla da vrati orijentalne zavese, priličnu kupovinu zaključenu pre pet dana. I sada je ovde stajala i razgovarala s nekim kršnim veselim prodavcem koji je svojim bokserskim mišicama, kojima bi i vola ubio, od jutra do mraka prevrtao terete. Razumljivo da ga je ovo „vraćanje“ zaprepastilo jer mu je smanjivalo njegov procenat. Stoga je nastojao da zbuni mušteriju, sluteći da tu nisu čista posla i da se, po svoj prilici, radi o nekom kućnom balu za koji su poslužile ove zavese uzete u Raju, da bi ih posle vratili i tako izbegli da plate pozajmninu kod tapetara. Znao je on da se slične stvari s vremena na vreme događaju u redovima cicijaške buržoazije. Trebalo bi da gospođa ipak ima neki razlog što ih vraća; ako joj ne odgovaraju deseni ili boje, pokazaće joj nešto drugo jer raspolaže bogatim izborom. Na sve njegove primedbe, s uverenjem žene koja je svesna svoje moći, gospođa Gibal potpuno mirno odgovori da joj se zavese više ne sviđaju, ali se ne udostoji da to bilo čim objasni. Odbijala je takođe i da pogleda druge, a on morade tome da se povinuje jer su prodavci imali nalog da primaju vraćenu robu čak i kad zapaze da je bila upotrebljavana. Kad se tri dame udaljiše i gospođa Marti se pokajnički vrati stolu za šivenje koji joj uopšte nije bio potreban, gospođa Gibal joj reče mirno:

– Pa dobro, vratićete ga… Niste li videli? Ništa prostije… Pošaljite ga samo kući. Postavite ga u salon, pogledajte ga, a kad ga se zasitite, vratite ga. – To je ideja! – uzviknu gospođa Marti. – Ako mi se muž razgoropadi, vraćam im sve. Za nju je ovo bilo savršeno opravdanje, ni o čemu nije više vodila računa, a potajno je želela da sve zadrži jer nije bila od onih žena koje nešto vraćaju. Na kraju dođoše do haljina i kostima. Ali upravo kad je Deniz nameravala da jednoj od prodavačica preda fular koji je gospođa Deforž kupila, ova kao da se nešto predomisli i reče da će po svoj prilici kupiti putni mantil, i to svetlosive boje; Deniz morade ponovo da je najučtivije pričeka i da je još jednom odvede do konfekcije. U ćudljivosti ove nadmene mušterije devojka jasno oseti njenu želju da s njom postupa kao s nekom služavkom, ali uprkos svemu, ona se zarekla da uvek odgovori na svojoj dužnosti, da sačuva svoj mir iako joj je srce jako udaralo i njen ponos se bunio. U odeljenju haljina i kostima gospođa Deforž ne kupi ništa. – O, mama – reče Valentin – kad bi samo ovaj kostimčić odgovarao mojoj veličini! Gospođa Gibal je u najvećoj tišini objašnjavala svoju taktiku gospođi Marti. Kad god joj se u radnji svidi neka haljina, ona zatraži da joj je pošalju, uzima kroj i potom je vraća. Tako gospođa Marti kupi za svoju kćerku kostim i reče: – Dobra ideja! Vi ste zaista praktični, draga gospođo. Stolicu moradoše ostaviti. Ostala je u žalosnom stanju u odeljenju nameštaja, pored stočića za šivenje. Teret je bio tako težak da je pretila opasnost da se zadnje noge polome; stoga rešiše da celu kupovinu skupe na jednu blagajnu i da je kasnije predaju ekspediciji. Zajedno sa Denizom, gospođe su nastavile da švrljaju dalje. Ponovo ih videše u svim odeljenjima. Ali one nisu bile jedine koje su se vrzmale po stepenicama i duž galerija. Svakog trenutka ponekog bi srele i tu se zadržale. U blizini čitaonice zatekoše gospođu Burdle sa njeno troje dece.

Mališani su bili pretovareni paketima: Madlen je pod rukom nosila haljinicu, Edmond kolekciju cipelica, dok je najmlađi Lisjen navukao na glavu novu kapu. – I ti si ovde – smešeći se doviknu gospođa Deforž svojoj prijateljici iz internata. – Ne govorimo o tome! – reče gospođa Burdle. – Besna sam… Sada nas love preko ovih mališana! Ti znaš da zbog sebe nikada ne bih napravila ovakve gluposti! Ali kako da odoliš ovoj dečici koja su svega željna? Došla sam s namerom da ih malo provodam, ali, eto, pustošim po celoj radnji! Mure koji je još uvek stajao sa Valanjoskom i gospodinom De Bovom, slušao ju je i smeškao se. Ona ga spazi i veselo, ali zaista uzbuđeno, požali mu se na zamke razapete materinskoj ljubavi. Pomisao da je i ona podlegla bučnoj reklami strašno ju je ljutila, dok se on i dalje samo smeškao, klanjao i uživao u svojoj pobedi. Gospodin De Bov vrlo spretno se prikrade gospođi Gibal i, pokušavajući da se po drugi put otarasi Valanjoska, uspe da je otprati, dok ovaj zamoren od gužve požuri da sustigne grofa. Deniz još jednom zastade da pričeka gospođe, okrenu leđa, dok se Mure pravio da je ne vidi. Zahvaljujući profinjenom instinktu ljubomorne žene, gospođa Deforž od tog trenutka više nije sumnjala. I dok joj se on i dalje udvarao i kao ljubazan domaćin otpratio je nekoliko koraka, ona je razmišljala i pitala se kako da mu dokaže njegovo neverstvo. Za to vreme gospodin De Bov i Valanjosk, koji su sa gospođom Gibal već poodmakli, stigoše do odeljenja čipaka. U blizini konfekcije, ovo je bio raskošno uređen salon, pun rafova sa fiokama od rezbarene hrastovine koje su mogle da se izvlače. Oko crvenim somotom presvučenih stubova vijugale su bele čipke; s kraja na kraj prostorije talasale su se ispupčene čipke, dok su tezge bile zasute bregovima velikih kartona sa namotanim valensijskim, brabantskim i končanim čipkama. U dnu, ispred parčeta svile u boji slezova cveta, razapete na okviru preko koga je Deloš bacao vezene šantiji čipke, sedele su dve gospođe; posmatrale su ih ćutljivo i neodlučno. – Vidi! – vrlo iznenađen reče Valanjosk. – Vi rekoste da se gospođa De Bov ne oseća dobro… Ali eno je tamo sa gospođicom Blanšom.

Pogledavši krišom gospođu Gibal, grof se naglo trže. – Zaista je tako – reče on. U salonu je bilo vrlo toplo. Blede, ali sjajnih očiju, mušterije su se ovde gušile. Reklo bi se kao da je zavodljivost tih odeljenja dostigla vrhunac u ovom krajnjem iskušenju, da je to neko skriveno gnezdo greha, kutak večitog prokletstva kome su i one najotpornije podlegale. Ruke su ponirale u poplavu od čipaka i podrhtavale od opijenosti. – Mislim da vas ove gospođe upropašćavaju – nastavi Valanjosk, koga je ovaj susret zabavljao. Gospodin De Bov odmahnu glavom kao muž utoliko sigurniji u svoju ženu što joj nije davao ni prebijene pare. Pošto je sa ćerkom obigrala sva odeljenja ne kupivši ništa, i besna zbog nezadovoljene želje, stigla je najzad do čipaka. Mada mrtva od umora, zastala je pred jednom tezgom. Poče da pretura po gomili, ruke joj se ovlažiše a leđa joj podiđe neka vrućina. A kad joj ćerka okrenu glavu i prodavac se malo udalji, na brzinu htede da pod mantil strpa parče alansonske čipke. Sva odjednom zadrhta i ispusti čipku kad iza sebe ču Valanjoskov glas koji joj veselo reče: – Ulovili smo vas, gospođo! Bleda kao krpa, za nekoliko trenutaka ona osta bez reči, a zatim izusti da joj se, pošto se bolje osećala, prohtelo da udahne malo vazduha. Primetivši muža u društvu gospođe Gibal, potpuno se pribra i pogleda ih sa takvom dostojanstvenošću da ova nađe za potrebno da kaže: – Bila sam sa gospođom Deforž, gospoda su nas srela. Upravo stigoše i ostale gospođe. Pratio ih je Mure i za časak ih zaustavi da im pokaže inspektora Žuva, koji je još uvek pratio u stopu onu trudnu ženu i njenu prijateljicu. Čudnovato, čovek ne može da zamisli koliko je kradljivaca uhvaćeno u krađi čipaka. Gospođa De Bov ču ove reči i pored svojih četrdeset i pet godina, svoje raskoši i muževljevog visoka položaja, vide sebe između dva žandarma. Pa ipak, bez griže savesti mislila je da je trebalo da u rukav strpa neki restl. Žuv se u međuvremenu reši da uhvati onu trudnicu pošto je već izgubio svaku nadu da će je uloviti na samom delu, sluteći, uostalom, da je na neki vrlo vešt način, koji mu je izmakao, već napunila džepove. Kad je povede u stranu i pretrese, na svoju

veliku sramotu ništa ne nađe kod nje, čak nijednu mašnu, nijedno dugme. Njena prijateljica je nestala. Odjednom mu sinu: trudna žena bila je tu samo da ga zavara, a prijateljica je krala. Ovaj događaj zainteresova žene. Malo uvređen, Mure samo primeti: – Ovog puta nasamariše čika Žuva… On će im se već osvetiti. – Mislim – zaključi Valanjosk – da on tome nije dorastao… Uostalom, zašto izlažete toliku robu? I pravo je što vas kradu. Ne bi trebalo ove slabe sirote žene dovoditi u toliko iskušenje. Bila je to poslednja reč što u velikoj uzrujanosti koja je vladala u robnoj kući odjeknu kao najoštriji ton toga dana. Gospođe su se razilazile i poslednji put prolazile kroz prenatrpana odeljenja. Izbijalo je četiri časa, zraci sunca na zalasku padali su ukoso kroz široke prozore na fasadi, obasjavali staklene krovove hala, a u ovoj, poput požara crvenoj svetlosti dizala se gusta prašina, slična zlatnoj pari, koju je od samog jutra uzvitlala svetina svojim tapkanjem. Široka svetlosna traka provlačila se kroz veliku središnju galeriju, a na usplamteloj pozadini oštro su se izdvajali stepenice, viseći mostovi, sva ta čipka od gvožđa. Na frizovima su se prelivali mozaik i fajans, a od požara bogate pozlate kao plamen su buktale još sveže crvene i zelene boje zidova. Kao živa žeravica gorela je izložena roba, palate od rukavica i mašni, lusteri od traka i čipaka, visoki stubovi od vunenih štofova i katuna, a prizemlje je kao baštenska leja, procvetalo u raznim bojama od lake svile i fulara. Ogledala su bleštala. Izloženi suncobrani, kao okrugli štitovi, sijali su kao metal, a tamo u dnu, s one strane senki, nalazila su se udaljena i sjajna odeljenja u kojima je vrvela gomila suncem pozlaćena. I u ovim poslednjim trenucima pre zatvaranja, u pregrejanom vazduhu vladale su samo žene. Sve poslovne prostorije zauzeše na juriš i kao pobednička horda utaboriše se ovde kao u osvojenoj zemlji i zasedoše usred krša raznovrsne robe. Iznureni i potpuno ošamućeni, prodavci su za njih predstavljali samo stvari kojima su despotski raspolagale. Debele su muvale ostale, a mršavije uporno branile svoja mesta i bile bezobrazne. Sve su se pravile važne, živo gestikulisale, osećale se kao u svojoj kući, bile neučtive i ponašale se tako slobodno da su čak i prašinu sa zidova odnosile. Želeći da izvuče troškove, gospođa Burdle ponovo odvede svoje

troje dece u bife; mušterije su ovde pohlepno navaljivale, tako da se čak i majke do mile volje počastiše malagom. Od svečanog otvaranja robne kuće popilo se osamdeset litara voćnih sokova i sedamdeset boca vina. Pošto je kupila putni mantil, gospođi Deforž pokloniše na blagajni neke slike; odlazeći odavde, razmišljala je kako da Denizu zadrži, da je u Mureovom prisustvu ponizi u nameri da vidi njihova lica i da se sama u sve uveri… I kad je, najzad, gospodinu De Bovu pošlo za rukom da se u gomili izgubi i sa gospođom Gibal iščezne, gospođi De Bov, koju su pratili Blanš i Valanjosk, pade na pamet da, mada ništa nije kupila, ipak zatraži jedan crveni balon. Ovo je ipak bilo nešto jer neće otići praznih ruku i na taj način steći će prijateljstvo ćerčice svog nastojnika. Na tezgi na kojoj su deljeni baloni bila je načeta četrdeseta hiljada: četrdeset hiljada crvenih balona vinulo se kroz zagrejani vazduh robne kuće – oblak crvenih balona što su ovog trenutka lebdeli s kraja na kraj Pariza i visoko prema nebu pronosili ime Ženskog raja! Otkucalo je pet časova. U poslednjoj vrevi prodaje, od svih žena sama sa ćerkom ostade gospođa Marti. Iako premorena, kao da je nekim čvrstim nitima vezana, nije mogla da se odvoji odavde, tako da se stalno i bez ikakve potrebe vraćala natrag i u svojoj neutoljivoj radoznalosti i dalje kružila odeljenjima. To je bio trenutak kad svetina, šibana ogromnom reklamom, poče da gubi pamet; šezdeset hiljada franaka plaćenih za oglase u novinama, deset hiljada po zidovima izlepljenih plakata, dve stotine hiljada poslatih kataloga ispraznilo je novčanike i ostavilo nerve žena rastrojene od opijenosti; žene su još uvek bile uzbuđene zbog ovih Mureovih novotarija, kao što su snižavanje cena, pravo vraćanja kupljene robe i neprestano laskanje. Usred promukle vike prodavaca, zveckanja zlata na blagajnama, kotrljanja paketa koji su tekli u podrum, gospođa Marti je svakog časa zastajkivala ispred pultova izložene robe; još jednom prođe prizemljem pored belog rublja, svile, rukavica, vunene robe, zatim se opet pope uživajući u podrhtavanju gvozdenih stepenica i visećih mostova, ponovo se vrati do konfekcijske robe, rublja, čipaka i odjuri do drugog sprata, visoko gore u odeljenje za posteljno rublje i nameštaj; trgovački pomoćnici Iten i Favje, Minjo i Lijenar, Deloš, Polin i Deniz već su pali s nogu i činili poslednje napore da svojim krajnje uzrujanim mušterijama još ponešto utrape. Ovo uzbuđenje i onaj opojni miris koji se širio iz

neprestano prevrtanih tkanina rasli su postepeno još od jutros. Od žarkog popodnevnog sunca svetina se zajapurila. Kao u devojčice koja se napila čistog vina, lice gospođe Marti bilo je uzbuđeno i nervozno. Ušla je bistrih očiju, sveža lica zbog hladnoće napolju, ali dok je posmatrala svu ovu raskoš i jake boje koje su ispred nje neprestano i brzo promicale i raspaljivale njene strasti, oči i koža joj se polagano zažariše. Kada se posle svega odluči da pođe, pošto je zgranuta visinom računa rekla da će platiti kod kuće, crte joj se zgrčiše i oči kao u bolesnice proširiše. S teškom mukom je uspela da se probije kroz gomilu koja je nagrnula na vrata; ovde se svetina gušila oko rasprodaje bofl robe. Zatim, kad na ulici pronađe ćerku koju je izgubila, zadrhta od hladnoće, stade izbezumljena i rastrojena od nervoze koja je vladala u velikim bazarima. Kada se uveče Deniz vratila s večere, poslužitelj joj reče; – Gospođice, zovu vas u direkciju. Bila je već zaboravila na ono što joj je Mure tog jutra naredio: da po završetku prodaje svrati u njegovu kancelariju. Čekao ju je stojeći. Ulazeći ona ostavi vrata otvorena. – Zadovoljni smo vama, gospođice – reče on – i želimo da vam izrazimo naše zadovoljstvo… Poznato vam je na kakav nas je nedostojan način gospođa Frederik napustila. Vi ćete od sutra, kao pomoćnica glavne prodavačice, zauzeti njeno mesto. Uzbuđena i nepomična, Deniz ga je slušala. Drhtavim glasom ona promuca: – Ali, gospodine, u odeljenju ima prodavačica mnogo starijih od mene. – Pa šta onda? – nastavi on. – Vi ste najsposobniji i najozbiljniji. Vas sam izabrao. To je sasvim razumljivo… Ne radujete se? Ona pocrvene. Oseti se srećnom i prijatno zbunjenom i njen raniji strah nestade. Zašto je odmah pomislila na razne pretpostavke koje će kod nekih izazvati ova neočekivana naklonost? Iako je osećala duboku zahvalnost, ipak je i dalje ostala zbunjena. U skromnoj svilenoj haljinici, bez ikakvog ukrasa osim divne plave kose, on ju je posmatrao smešeći se.

Bele kože, lica nežna i ozbiljna, bila se profinila. Od one jadne kržljavice postala je dražesna i privlačna devojka. – Vrlo ste dobri, gospodine – promuca ona. – Ne znam kako da vam izrazim… Ali reč joj zastade. Na vratima se pojavi Lom. U zdravoj ruci je nosio veliku kožnu torbu punu novca a onom sakatom pridržavao je na prsima veliki novčanik, dok je njegov sin Alber vukao za njim teške vrećice pod kojima su mu klecala kolena. – Pet stotina osamdeset i sedam hiljada dvesta deset franaka i trideset santima! – uzviknu blagajnik, kome se zbog ove sume njegovo opušteno i iznureno lice odjednom razvedri kao da ga je sunce obasjalo. To je bio najveći dnevni pazar koji je Raj ikad napravio. Iz daljine, iz dalekih poslovnih prostorija kojima je Lom teškim koracima pretovarenog vola prošao, dopirao je žagor, mešavina zaprepašćenja i radosti koje je na putu iza sebe ostavio ovaj ogromni pazar. – Sjajno – oduševljeno reče Mure. – Ostavite to tamo, vredni moj Lome, odahnite jer ste se umorili. Narediću da se novac odnese u glavnu blagajnu… Tako, tako, sve na moj pisaći sto. Hoću da ga vidim na gomili. Radovao se kao dete. Blagajnik i njegov sin skinuše teret. Zlato zazveča u kožnoj torbi, iz dve naprsle vreće pokulja srebrni i bakarni novac, dok su iz novčanika virile novčanice. Jedan deo velikog pisaćeg stola bio je zasut; zgrnuto za deset sati, ovo blago se sručilo kao neki usov. Kad se Lom i Alber udaljiše brišući znoj sa lica, Mure osta za trenutak nepomičan, duboko zamišljen, pogleda uprta u novac. Kad diže glavu, ugleda Denizu kako stoji po strani. Ponovo se nasmeši, pozva je da priđe bliže i reče da će joj dati onoliko novaca koliko šakom može da zagrabi. Ova šala značila je u stvari ljubavnu ponudu. – Hajde, zagrabite iz kese, kladim se da neće biti ni hiljadu franaka, šaka vam je vrlo mala! Ona još više ustuknu. Voli je dakle? Shvatila je i osetila odjednom sve jači plamen njegove žudnje kojom ju je obavijao otkako se vratila u odeljenje konfekcije. Uzbudi se još više kad oseti da joj srce udara kao da hoće da iskoči. Zašto je vređa tim novcem kad mu je inače mnogo

zahvalna i kad je samo jednom ljubaznom reči mogao da je pridobije? Šaleći se i dalje, on joj se primicao, kad se u taj čas, na njegovo veliko nezadovoljstvo, pojavi Burdonkl pod izgovorom da ima da mu saopšti broj posetilaca, ogromnu brojku od osamdeset hiljada kupaca koji su tog dana posetili Raj. Pošto mu se još jednom zahvali, ona požuri da iziđe.

X Prve nedelje meseca avgusta radilo se na inventarisanju, koje je trebalo da bude završeno iste večeri. Od samog jutra, kao i svakog radnog dana, svi nameštenici su bili na radnim mestima i posao je započeo iza zatvorenih vrata u dućanu bez mušterija. Toga dana Deniz nije sišla u osam časova kao ostale prodavačice. Penjući se u radionice, uganula je nogu i još od četvrtka nije izlazila iz sobe; sada se već bolje osećala; ali pošto se gospođa Oreli u to vreme prema njoj prijateljski odnosila, nije se žurila, s teškom mukom je nazula cipele, rešena da se ipak pojavi u odeljenju. Sobe prodavačica nalazile su se sada na petom spratu nove zgrade prema Ulici Monsinji; bilo ih je šezdeset s obe strane hodnika i mada su od nameštaja imale samo gvozdeni krevet, veliki orman i mali umivaonik od orahovine, bile su ipak nešto udobnije. Lični život prodavačica postao je nešto uredniji i otmeniji, kod njih se javljao prohtev za skupim sapunima i finim rubljem, i ukoliko se njihovo stanje poboljšavalo, utoliko su se i one, razume se, približavale buržoaziji, iako su se još uvek, na vetrometini ovog skloništa kojoj su bile izložene svakog jutra i večeri, čule psovke i lupa vrata. Deniz je, uostalom, kao pomoćnica glavne prodavačice imala jednu od najvećih soba, čija su oba prozora na mansardi gledala na ulicu. Pošto je sad bila bogata, dopuštala je sebi nešto luksuza: crvenu perinu zastrtu prekrivkom od ispupčene čipke, mali ćilim pred ormanom i na umivaoniku dve staklene vaze u kojima su venule ruže. Kada navuče cipele, pokuša malo da prohoda po sobi. Morala se oslanjati o nameštaj jer je još hramala, ali već će nekako ići. Pa ipak je dobro učinila što je za to veče odbila čika Bodijev poziv na večeru i zamolila strinu da izvede u šetnju Pepea, koga je ponovo dala u pansion gospođe Gras. Žan, koji ju je uoči toga dana posetio, takođe je večerao kod strica. Dok se i dalje trudila da oprezno hoda i samoj sebi obećavala da će rano leći da odmori nogu, na vrata zakuca nadzornica gospođa Kaben i s tajanstvenim izrazom lica uruči joj pismo.

U čudu što se ova žena tako diskretno smeška, čim se vrata zatvoriše, Deniz otvori pismo. Sruši se na stolicu: pismo je bilo od Murea; pisao je kako je srećan zbog njenog ozdravljenja i pošto još ne može da izlazi, molio ju je da te večeri siđe k njemu na večeru. Podjednako prisan i očinski, ton pisamceta nije bio nimalo uvredljiv; ona se, međutim, nije varala: u Raju se dobro znalo šta, u stvari, znače ovakvi pozivi o kojima se svašta pričalo: Klara je večeravala, ostale takođe, sve one na koje je šef bacio oko. Posle večere, kako su to neke šaljivčine među trgovačkim pomoćnicima govorile, dolazilo je slatko. U bledo devojčino lice polako je navirao talas krvi. Srce joj je snažno udaralo i, s pismom koje joj skliznu na krilo, Deniz se zagleda u zaslepljujuću svetlost jednog od prozora. Ovde, u ovoj sobi, za besanih noći morala je samoj sebi nešto da prizna: mada je uvek, kad god je on prolazio, drhtala, sad je znala da to nije bilo iz straha, a ono ranije neprijatno osećanje i njen raniji strah bili su samo stidljivo nepoznavanje ljubavi, neodređenost prvih osećanja u njenom detinjem zaziranju od ljudi. O svemu tome ona nije razmišljala, osećala je samo da ga je, od onog časa kad je pred njim drhteći i mucajući stajala, stalno volela. Volela ga je i kad ga se kao nemilosrdnog gospodara plašila, volela ga je kad je njeno zaplašeno srce, iz potrebe za nežnošću, nesrećno sanjarilo o Itenu. Možda bi se i nekom drugom predala, ali ona je volela samo ovog čoveka od čijeg je pogleda strepela. I cela njena prošlost odjednom ožive i pred njom, na svetlosti prozora, poče da se odvija: ono mučno stanje u početku, ona tako prijatna šetnja u tamnoj senci Tiljerija i, najzad, želja kojom ju je, otkako se vratila, milovao. Pismo skliznu na pod. Deniz je i dalje gledala u prozor kroz koji ju je sunce zaslepljivalo. Neko iznenada zakuca na vrata, ona brzo podiže pismo i strpa ga u džep. Bila je to Polin, koja je pronašla neki izgovor i umakla iz odeljenja da s njom malo porazgovara. – Jeste li ozdravili, mila moja? Nikad da se vidimo. Pošto je bilo zabranjeno ulaziti u spavaće sobe, naročito zatvarati se u njima udvoje, Deniz je povede na kraj hodnika, gde se nalazila sala za sastanke – ljubazan poklon direktora prodavačicama, koje su ovde do jedanaest sati mogle da ćeretaju ili da rade. U belo okrečenoj i pozlaćenoj

sali, goloj i banalnoj kao u svakom hotelu, nalazili su se klavir, okrugao stočić, fotelje i kanabeta presvučeni belim navlakama. U prvo vreme ushićene ovom novotarijom, prodavačice se, već posle nekoliko zajednički provedenih večeri, nisu više ovde sastajale a da se gadno ne sporečkaju. Trebalo ih je najpre vaspitati: mali falanster nije bio složan. Tamo je još poneki put uveče dolazila samo mis Pauel, pomoćnica glavne prodavačice u odeljenju korzeta, koja je bez osećanja drndala na klaviru Šopenove melodije i koja je, na kraju krajeva, svojim zavidnim talentom sve razjurila. – Kao što vidite, noga mi je bolje – reče Deniz. – Sići ću. – Zaista? – uzviknu prodavačica rublja. – Vrlo ste revnosni! Kada bih samo našla neki izgovor, ostala bih da dremuckam! Sedoše na kanabe. Otkako joj je prijateljica postala pomoćnica glavne prodavačice u konfekciji, Polin je potpuno promenila držanje. U srdačnosti ove čestite devojke osećalo se neko duboko poštovanje i čuđenje što vidi da nekad beznačajna, mala prodavačica još može da bude srećna. Deniz ju je, međutim, mnogo volela, i u stalnoj jurnjavi onih dve stotine žena, koliko ih je sada bilo, samo se njoj poveravala. – Šta vam je? – zapita je brzo Polin videvši je zbunjenu. – Ništa – smešeći se uzdržljivo uveravala ju je ona. – Ali, ipak ima nešto… Nemate više poverenja u mene i zbog toga mi ništa ne govorite o svojim brigama. I pošto nije mogla da savlada uzbuđenje od koga su joj se nadimale grudi, Deniz joj se poveri. Mucajući pruži pismo prijateljici: – Gledajte, pisao mi je. O Mureu do tada nisu razgovarale, ali baš ovo ćutanje bilo je u neku ruku dokaz da su obe o tome mnogo mislile. Polin je sve znala. Pošto je pročitala pismo, privi se uz Denizu, obuhvati je oko struka i tiho prošapta: – Da budem iskrena, ja sam, draga moja, mislila da je ta stvar već gotova… Ne ljutite se zbog toga, uveravam vas da cela kuća u to veruje kao što sam i ja verovala. Tako vas je brzo postavio za pomoćnicu glavne prodavačice, a osim toga, stalno vas prati, i to sve pada u oči.

Čvrsto je poljubi u obraz, a zatim poče da ispituje: – Razume se, večeras mu idete? Ne odgovorivši ništa, Deniz je samo pogleda, a zatim, naslonivši glavu na rame svoje prijateljice, odjednom zajeca. Ova se iznenadi. – De, smirite se, nema tu ništa zbog čega treba da se uzbuđujete. – Ne, ne, ostavite me – mucala je Deniz. – Kad biste znali koliko patim. Otkako sam primila ovo pismo, ne živim više… Pustite me da se isplačem, biće mi lakše. Sa mnogo saosećanja, ali ne razumevajući svoju prijateljicu, prodavačica rublja pokuša da je uteši. On se, pre svega, s Klarom više nije sastajao. Govorilo se, doduše, da je u gradu posećivao neku ženu, ali to nije dokazano. I, na kraju, ona joj protumači kako na jednog muškarca na takvom položaju ne treba biti ljubomorna. On ima suviše novaca i svoj je gospodar. Deniz ju je slušala, pa ukoliko još i nije bila svesna svoje ljubavi, sad više u nju ne bi sumnjala zbog bola od koga joj je pucalo srce pri pomenu Klarinog imena i podsećanju na gospođu Deforž. Čula je Klarin neljubazan glas, videla još jednom gospođu Deforž kako je s nadmenošću bogate dame vodi za sobom kroz prostorije robne kuće. – A vi biste, znači, otišli? – zapita ona. Ne razmišljajući mnogo, Polin uzviknu: – Svakako, zar je moguće nešto drugo učiniti! Zatim malo promisli i dodade: – Ranije da, danas više ne jer udajem se za Božea, pa bi to ipak bilo ružno. I zaista, Bože, koji je nedavno napustio Bon marše i prešao u Ženski raj, nameravao je da se njom oženi. Burdonkl nikako nije voleo da ima bračne parove, ali oni su ipak dobili odobrenje i nadali se čak petnaestodnevnom odsustvu. – Eto, vidite – reče Deniz. – Ako vas neki muškarac voli, taj se vama i oženi… Bože vas uzima za ženu. Polin se od srca nasmeja.

– Ali, mila moja, to nije isto. Bože se ženi mnome jer je to Bože. On mi je ravan i to se onda po sebi razume… Ali gospodin Mure! Može li gospodin Mure da se oženi nekom svojom prodavačicom? – O, ne, o, ne – odvrati devojka uzbuđena zbog ovog besmislenog pitanja – stoga nije trebalo ni da mi piše. Ovakav stav uveliko začudi prodavačicu rublja. Na njenom punačkom licu i u blagim očima ogledalo se materinsko sažaljenje. Ona se diže, otvori klavir i, u nameri da unese više vedrine u celu atmosferu, jednim prstom odsvira pesmu o kralju Dagoberu. Graja s ulice i udaljeni povici neke piljarice koja je nudila zeleni grašak dopirali su sve do golih zidova salona, čiju su hladnoću one bele navlake još povećavale. Deniz se baci na kraj kanabeta, tako da joj je glava ležala na drvenom naslonu, i poče da se trese od jecanja koje je prigušivala maramicom. – Zar opet? – okrenuvši se reče Polin. – Zaista ste ludi… Zašto ste me doveli ovamo? Bolje bi bilo da smo ostale u vašoj sobi. Ona kleknu pred nju i ponovo poče da joj drži lekciju. Kolike bi samo želele da su na njenom mestu! Uostalom, ukoliko joj se to ne sviđa, sve je vrlo prosto: treba samo da kaže „ne“ i da se zbog toga ne žalosti. Svakako će razmisliti o tome pre nego što neobjašnjivim odbijanjem stavi na kocku svoje mesto, utoliko pre što nikakvih obaveza na drugoj strani nema. Zar je to nešto tako strašno? I upravo je završavala svoje prekore uz neke vesele šale kad se iz hodnika začuše nečiji koraci. Polin pritrča vratima da pogleda. – Pst! Gospođa Oreli! – prošapta ona. – Bežim… A vi obrišite oči, ne treba da se zna. Kada ostade sama, Deniz se diže, obrisa suze i drhtavim rukama, iz straha da je ne zataknu ovakvu, zatvori klavir koji je prijateljica ostavila otvoren. Uto začu kako gospođa Oreli kuca na njena vrata i tada izađe iz salona. – Šta, ustali ste! – uzviknu glavna prodavačica. – To nije pametno, drago dete. Došla sam zapravo da vidim kako ste i da vam kažem da nam dole niste potrebni.

Deniz ju je uveravala da joj je bolje, da će joj prijati da nešto radi, da se razonodi. – Neću se, gospođo, premarati. Daćete mi stolicu da sednem i pisaću. Sišle su zajedno. Vrlo predusretljiva, gospođa Oreli je primora da se osloni o njeno rame. Sigurno je primetila da su joj oči crvene jer ju je ispod oka ispitivački zagledala. Bez sumnje, znala je mnogo toga. Ovo je bila nenadana pobeda: Deniz je najzad osvojila celo odeljenje. Pošto se ranije skoro deset meseci borila i podnosila razne pakosti svojih drugarica, sad ih je za nekoliko nedelja sve osvojila i sve su je sada slušale i poštovale. U tom neprijatnom poslu da pridobije srca ostalih, iznenadno prijateljstvo gospođe Oreli mnogo joj je pomoglo; šaputalo se da je glavna prodavačica Mureova podvodačica i da mu čini delikatne usluge; Denizu je tako revnosno uzimala pod svoju zaštitu kao da ju joj je zaista neko posebno preporučio. Ali i Deniz je upotrebila svu svoju draž da razoruža sve svoje neprijateljice. Zadatak je bio utoliko teži što je trebalo da joj oproste njeno postavljenje za pomoćnicu glavne prodavačice. Prodavačice su se javno bunile protiv ove nepravde, optuživale je da je to dobila za vreme deserta sa šefom, pa su ovome čak dodavale i neke strašne pojedinosti. Ipak, uprkos njihovoj ozlojeđenosti, zvanje pomoćnice glavne prodavačice uticalo je na njih, Denizin ugled je rastao, što je izazivalo čuđenje i lomilo i one koje su bile najviše neprijateljski raspoložene. Uskoro su se našle i ulizice baš među onima koje su joj poslednje prišle. Njena blagost i skromnost bile su krunisane pobedom. I Margerit joj se priključi. Samo je Klara i dalje ostala pakosna i još je imala hrabrosti da nastavi sa starim podsmevanjem čupavici, čemu se više niko nije smejao. Mureov prolazni zanos zloupotrebljavala je tako što je u brbljanju i praznom besposličenju zanemarivala posao. Kad mu je ubrzo dosadila, nije joj to teško palo jer je u svom haotičnom ljubavnom životu bila nesposobna za ljubomoru i zadovoljavala se naprosto tim da iz tih odnosa izvuče koristi, da je trpe a da ništa ne radi. Smatrala je da joj je Deniz preotela mesto naslednice gospođe Frederike. Ona se toga, zbog neprestanog secanja, zbog stalnih briga koje taj posao nosi sa sobom, nikada ne bi ni prihvatila, ali je bila uvređena bezobzirnošću jer je, kao i ova, imala ista, čak i starija prava.

– Gledaj, izvode porodilju – promrmlja ona kad ugleda gospođu Oreli kako Denizu vodi podruku. Margerit sleže ramenima i reče: – Vrlo ste duhoviti! Odbijalo je devet časova. Napolju je usijano plavetnilo nebeskog svoda zagrevalo ulice. Fijakeri su tandrkali prema železničkim stanicama, a praznički odeveno stanovništvo u povorci se kretalo ka šumama u okolini grada. U robnoj kući, koju je kroz širom otvorene prozore zapljuskivala sunčana svetlost, zatvoreno osoblje započelo je s inventarisanjem. Na vrata su stavili reze, ljudi su se zaustavljali na pločniku, gledali kroz prozore i čudom se čudili ovom zatvaranju, mada se unutra primećivala neobična delatnost. S jednog kraja galerija na drugi, od najvišeg do najnižeg sprata, trčkarali su nameštenici, uzmahivali rukama i prebacivali pakete, i sve to uz strašnu galamu, izvikivanje brojeva, što je sve više raslo i nestajalo u zaglušujućoj buci. Ne vodeći brigu o susednim odeljenjima, svako od trideset i devet odeljenja radilo je svoj posao zasebno. Uostalom, tek su bili započeli sa rafovima i na podu je bilo samo nekoliko bala štofa. Trebalo je da se mašina zagreje ako su želeli da završe posao te večeri. – Zašto ste sišli? – učtivo zapita Margerit obraćajući se Denizi. – To može da vam naškodi, a osoblja imamo dovoljno. – To sam joj i ja rekla – reče gospođa Oreli. – Ali ona je ipak zaželela da nam pomogne. Sve prodavačice skupiše se oko Denize. Zbog toga je rad prekinut. Obasuše je ljubaznostima i s uzvicima saosećanja saslušaše njenu priču o tome kako je uganula nogu. Gospođa Oreli najzad je primora da sedne za sto i dogovoriše se da se zasad zadovolji time da upisuje artikle koje budu brojali. Uostalom, za potrebe ovog nedeljnog inventarisanja uposlili su sve nameštenike koji su znali da pišu: inspektore, blagajnike, pomoćne knjigovođe, sve do poslužitelja; zatim su se razna odeljenja međusobno ispomagala da bi što brže otaljala posao. Tako se Deniz našla pored blagajnika Loma i poslužitelja Žozefa, pred kojima su bili tabaci hartije. – Pet mantila od sukna, opšivenih krznom, veličine tri, po dvesta četrdeset! – uzvikivala je Margerit. – Četiri isto, veličina jedan, po dvesta dvadeset!

Rad se nastavljao. Iza Margerite tri prodavačice su praznile ormane, sortirale artikle i dodavale ih spakovane, a kad bi ih ona izviknula, bacale bi ih na stolove na kojima su malo-pomalo narastale ogromne gomile. Lom je upisivao, Žozef kontrolisao. Za to vreme je gospođa Oreli, uz pomoć tri druge prodavačice, brojala svilene haljine koje je Deniz upisivala. Klara je imala zadatak da budno pazi na gomile, da ih sređuje i slaže tako da zauzmu što manje mesta. Ali ovaj posao nije dobro obavljala jer su se neke gomile već rušile. – Kažite mi – upita ona jednu malu prodavačicu, koja je tek ove zime stupila na posao – da li vam daju neku povišicu? Vi znate da pomoćnica glavne prodavačice treba da dobije dve hiljade franaka, što će s njenim udelom u prometu izneti oko sedam hiljada franaka. Ne prestajući da dodaje ogrtače, mala prodavačica odgovori da će napustiti radnju ako joj ne dadu osam stotina franaka, O povišicama se rešavalo sutradan po inventaru; padalo je to u vreme kad su šefovi odeljenja, pošto se već znalo za promet ostvaren preko godine, dobijali svoj procenat od povećanog prometa upoređenog sa prometom iz prošle godine. Stoga su, uprkos velikoj galami i gužvi oko posla, nastavili i dalje da se žustro ogovaraju. Između dva artikla koje bi upisali razgovarali su samo o novcu. Pronosio se glas da će gospođa Oreli izvući više od dvadeset i pet hiljada franaka, a tolika suma uveliko je uzbuđivala prodavačice. Margerit, najbolja prodavačica posle Denize, doterala je do četiri hiljade i pet stotina franaka, hiljadu pet stotina stalne plate i oko tri hiljade franaka u procentima, dok Klara nije stigla ni do dve i po hiljade u sve svemu. – Marim ja mnogo za njihove povišice – reče ona obraćajući se maloj prodavačici. – Da mi je otac umro, već bih ja njih udesila… Ali ono što me najviše ogorčava to je onih sedam hiljada franaka onog ženskog patuljka. E, a vi? Gospođa Oreli odsečno prekide ovaj razgovor i okrete se sa njoj svojstvenom gordošću. – Da ćutite, gospođice! Časna reč, ne čujemo se. Zatim nastavi da izvikuje:

– Sedam pelerina, sicilijanski kroj, veličina jedan, sto trideset!… Tri bunde, surah, veličina dva, sto pedeset!… Je li tako, gospođice Bodi? – Tako je, gospođo. Klara tad morade da se pobrine o gomilama razne odeće naslagane po stolovima. Gurnu ih u stranu i tako dobi na prostoru. Ali ubrzo sve to ostavi da porazgovara sa nekim prodavcem koji ju je tražio. Bio je to Minjo, prodavac rukavica, koji je krišom napustio svoje odeljenje. Šapćući je zamoli da mu pozajmi dvadeset franaka; dugovao joj je već trideset, koje je uzeo sutradan posle konjskih trka jer je svoju nedeljnu zaradu izgubio kladeći se na jednog konja; ovog puta već je unapred potrošio proviziju koju je dan pre toga primio, tako da mu je ostalo svega deset sua za izlazak u nedelju. Klara je imala samo deset franaka, koje mu rado pozajmi. Ćeretali su i razgovarali o onom izletu ušestoro do jedne gostionice u Buživalu, gde su žene same platile svoj račun; tako je bolje jer se svako osećao prijatno; zatim Minjo, kome je trebalo dvadeset franaka, šapnu Lomu na uvo; ovaj je izgledao vrlo zbunjen pošto ga je prekinuo u knjiženju, ali ipak se nije usuđivao da odbije, i dok je po novčaniku tražio deset franaka, gospođa Oreli se začudi što više ne čuje Margeritu, koja je zbog ovog prekinula posao, i čim ugleda Minjoa, sve joj bi jasno. Oštrim rečima vrati ga u njegovo odeljenje jer nije želela da bilo ko dolazi i zadržava njene devojke u poslu. Istina je, međutim, bila u tome da je ona zazirala od ovog mladića, prisnog prijatelja njenog sina Albera, saučesnika u mnogim sumnjivim pustolovinama, pa bi sva uzdrhtala pri pomisli da će ovaj jednoga dana zlo svršiti. Stoga, kad je Minjo primio onih deset franaka i odmah umakao, nije mogla da se uzdrži a da ne dobaci mužu: – Slušaj, zašto dozvoljavaš da od tebe prave budalu? – Ali, draga, zaista nisam mogao da odbijem ovom bećaru… Slegnuvši snažnim ramenima, ona mu zapuši usta. Ali pošto su se prodavačice ovoj porodičnoj svađi potajno podsmevale, ona strogo produži: – Hajde, gospođice Vadon, da ne zaspimo.

– Dvadeset ogrtača, kašmir, veličina četiri, osamnaest franaka i pedeset santima! – pevajućim glasom uzviknu Margerit. Pognute glave Lom je dalje knjižio. Malo-pomalo povećali su mu platu na devet hiljada franaka, ali prema gospođi Oreli, koja je u domaćinstvo unosila otprilike triput toliko, on je bio i ostao ponizan. Jedno vreme posao se odvijao bez smetnji. Brojke su letele. Paketi su pljuštali po stolovima. Ali Klara je pronašla neku drugu razonodu: zadirkivala je služitelja Žozefa zbog njegove ljubavi, kako su to tvrdili, prema jednoj prodavačici u odeljenju uzoraka štofova. Mršava i bleda, već u dvadeset osmoj godini, ova gospođica je bila štićenica gospođe Deforž, koja je, da bi primorala Murea da je zaposli kao prodavačicu, ispripovedala ovu dirljivu istoriju: siroče, poslednja iz porodice De Fontenaj, starog francuskog plemstva iz Poatua, zbog oca pijanice našla se na pariskoj kaldrmi i u svoj toj nevolji ostala poštena; ali, nažalost, nedovoljno je obrazovana da bi mogla da bude učiteljica ili da daje časove klavira. Mure je obično besneo kad bi mu neko preporučivao siromašne devojke iz otmenog sveta; nema, govorio je, nesposobnijih, nesnosnijih i licemernijih stvorenja, i, uostalom, nemoguće je postati prodavačica na brzinu, zanat treba izučiti, to je složeno i lepo zanimanje. On ipak primi štićenicu gospođe Deforž, ali joj dade posao u odeljenju uzoraka, kao što je prijateljima za ljubav to već učinio i sa dve grofice i jednom baronicom, dajući im posla u reklamnom odeljenju, u kome su radile na kovertima i omotima. Gospođica De Fontenaj zarađivala je tri franka dnevno, taman toliko da životari u svojoj sobici u Ulici d’Aržantej. Kad ju je tako tužnu i sirotinjski odevenu susretao, Žozef, koji je pod svojom ćutljivošću i krutim držanjem bivšeg vojnika prikrivao blagu narav, bio je najzad ganut. Doduše, on to nije priznavao, ali je crveneo kad su se prodavačice iz odeljenja konfekcije na njegov račun šalile jer se odeljenje uzoraka nalazilo u dvorani koja je bila u neposrednoj blizini konfekcije, pa su ga primetile kako se stalno vrzma ispred vrata. – Žozef je rasejan – mrmljala je Klara. – Zabada nos u odeljenje rublja. Zahtevali su da gospođica De Fontenaj za vreme inventarisanja pomaže u odeljenju za devojačku spremu. I kako je mladić zaista stalno pogledao prema tom odeljenju, prodavačice prasnuše u smeh. On se zbuni i

zagnjuri u svoje hartije. A Margerit, da bi prigušila smeh koji ju je golicao u grlu, glasnije uzviknu: – Četrnaest žaketa, engleski štof, veličina dva, petnaest franaka! Glas gospođe Oreli, koja je u isto vreme brojala ogrtače, odjednom se nije čuo. Uvređena, dostojanstveno i odmereno izusti: – Malo tiše, gospođice. Nismo na pijaci… Nijedna od vas nema pameti kad se tako zabavljate glupim detinjarijama, a vreme je dragoceno. U taj čas, pošto je Klara prestala da pazi na pakete, dođe do katastrofe. Mantili se srušiše, gomile naslagane na stolu bile su povučene i padale jedne preko drugih. Zasule su ceo ćilim. – Eto, šta sam vam rekla! – sva van sebe uzviknu glavna prodavačica. – Pripazite malo, gospođice Priner, to je upravo nepodnošljivo. Sada svi pretrnuše. Vršeći kontrolu, naiđoše Mure i Burdonkl. Glasovi ućutaše, pera zaškripaše, a Klara se požuri da podigne odeću. Šef ne prekide posao. Ćuteći i smešeći se, zadrža se ovde nekoliko minuta, samo su mu na radosnom i pobedničkom licu, koje je obično tako izgledalo u danima inventarisanja, od uzbuđenja podrhtavale usne. Kad spazi Denizu, zamalo ne odade svoje iznenađenje. Sišla je, dakle? Njegove oči susretoše se s očima gospođe Oreli. Zatim, pošto je malo oklevao, pođe dalje i uđe u odeljenje devojačke spreme. U međuvremenu, privučena ovom tihom grajom, Deniz podiže glavu. I prepoznavši Murea, ona se jednostavno ponovo nagnu nad liste. Otkako je uz pratnju onog ravnomernog izvikivanja pojedinih artikala počela mehanički da piše, malo se smirila. Često je tako podlegala svojoj preteranoj osetljivosti: gušila se u suzama, a njena strasna osećanja činila su njen bol još većim; zatim bi dolazila k sebi, ponovo nalazila onu svoju lepu i smirenu hrabrost, blagu i nepopustljivu snagu volje. Jasnih očiju, bleda lica i ne podrhtavajući više, ona se sada predavala svome poslu, rešena da priguši svoja osećanja i da radi samo ono što joj nalaže njena volja. Otkucalo je deset časova, graja oko inventarisanja u potpuno ispreturanim odeljenjima bivala je sve veća. Kroz neprestane uzvike, koji

su pljuštali sa svih strana, kružila je zaprepašćujućom brzinom jedna ista vest: svakom prodavcu bilo je već poznato da je Mure tog jutra pisao Denizi i pozvao je na večeru. Ovu tajnu otkrila je Polin. Kada se još sva uzbuđena vratila dole, u odeljenju čipaka srela je Deloša; pošto nije primetila da Lijenar razgovara s mladićem, otvori mu srce. – Svršeno je, dragi moj… Upravo je primila pismo. Poziva je večeras. Deloš preblede. Sve mu bi jasno jer je često ispitivao Polinu, a svakodnevno su oboje razgovarali o zajedničkoj prijateljici, o iznenadnoj Mureovoj naklonosti prema njoj i o ovom čuvenom pozivu koji bi, posle svega, učinio kraj ovom romanu. Uostalom, ona ga je grdila što potajno voli Denizu kod koje nikada ništa neće postići, ali je slegala ramenima kad je ovaj odobravao devojci što se odupire šefu. – Noga joj je bolje i ona već silazi – nastavi ona. – Ne pravite, dakle, lice kao da ste sve sahranili… Za nju je luda sreća sve ovo što se događa! Zatim požuri da se vrati u svoje odeljenje. – A, odlično – promrmlja Lijenar koji je sve čuo – reč je o gospođici koja je uganula nogu… Imali ste razloga da požurite kad ste je sinoć branili u kafani! I on se odmah izgubi; ali kad se vratio u odeljenje vunene robe, ispripoveda četvorici-petorici prodavaca priču o pismu, koja se za manje od deset minuta pronese po celoj robnoj kući. Poslednja Lijenarova rečenica odnosila se na prizor koji se dan ranije odigrao u kafani Sveti Rok. U to vreme on i Deloš bili su stalno zajedno. Deloš se uselio u Itenovu sobu u hotelu Smirna kad je ovaj postavljen za pomoćnika glavnog prodavca i kad je uzeo pod kiriju trosoban stan. Oba pomoćnika su svakog jutra dolazila zajedno u Raj, a uveče čekali jedan na drugog da zajedno odu. Jedna do druge, sobe su im gledale u isto mračno dvorište, na uzanu jamu od koje je zaudaralo u celom hotelu. Uprkos razlikama u karakteru, dobro su se slagali, iako je prvi lakomisleno traćio novac koji bi iskamčio od oca, a drugi, uvek bez para, stalno razbijao glavu misleći na štednju, obojica su ipak imala nešto zajedničko: bili su vrlo neumešni prodavci zbog čega su životarili iza svojih tezgi uvek s istim platama. Posle rada, najveći deo vremena

provodili su u kafani Sveti Rok. Preko dana bila je bez gostiju, ali oko osam i po časova kafanu bi preplavio talas trgovačkih pomoćnika, kao reka koja se izlila na ulicu kroz glavni ulaz robne kuće na Gajonovom trgu. Otuda su se, usred gustog dima od lula, razlegali zaglušna buka domina, smeh, cika i piska. Potocima su tekli pivo i kafa. U levom uglu Lijenar je naručivao skupa jela i pića, dok se Deloš zadovoljavao čašicom piva koju je pijuckao četiri sata. Baš ovde, za susednim stolom, čuo je Favjea da priča gadosti o Denizi, kako je ona „smuvala“ šefa zadižući suknju dok je išla uza stepenice. Jedva se uzdržao da ga ne ošamari. Ali kada je ovaj i dalje produžio i tvrdio da mala svake noći silazi da se sastane sa svojim ljubavnikom, on se razbesne i nazva ga lažovom. – Kakav pokvarenjak! Laže, razumejte! I sav uzdrhtao od uzbuđenja, mucajući i dajući srcu oduška, on priznade: – Poznajem je, znam je dobro. – Samo je jednog muškarca simpatisala, i to gospodina Itena, ali ni on dosad za to nije znao, pa se čak ne može pohvaliti ni da ju je prstom taknuo. Naduvana i lažno prepričavana priča o ovoj svađi već je uveliko uveseljavala ceo magazin baš u isto vreme kad je počela da kruži priča o Mureovu pismu. Lijenar je ovu vest u poverenju, kao prvom, saopštio jednom prodavcu u odeljenju svilene robe. Kod svilara inventarisanje je dobro napredovalo. Favje i dva pomoćnika, stojeći na klupicama, praznili su rafove i redom dodavali bale štofova Itenu, koji je, stojeći nasred stola, pošto bi pogledao svaku etiketu, izvikivao brojeve, a zatim štofove bacao na pod, po kome su rasli kao plima za jesenje ravnodnevice. Ostali nameštenici popisivali su robu. Alber Lom, ispijena lica od neprospavane noći provedene u nekoj krčmi kod kapije La Šapel, pomagao je ovoj gospodi. Kroz stakleni krov hale padao je snop sunčeve svetlosti i videlo se čisto nebesko plavetnilo. – Navucite zavese – uzviknu Butmon zauzet nadgledanjem posla. – Nesnosno je ovo sunce. Favje, koji se baš tada digao na prste da dohvati balu štofa, kao za se progunđa:

– Zar je dopušteno da neko po ovako divnom vremenu zaključava ljude? Na dan inventarisanja nema opasnosti od kiše! Dok ceo Pariz šeta, ova gospoda nas drže pod bravom kao kažnjenike! Zatim dodade Itenu trubu svile. Na etiketi je stajala oznaka metraže, koja je prilikom svake prodaje smanjivana, što je uveliko uprošćavalo posao. Pomoćnik glavnog prodavca uzviknu: – Pomodna svila, sitno karirana, dvadeset i jedan metar, pet franaka i pedeset. I ova svila učini gomilu na podu još većom, a on nastavi sa Favjeom započeti razgovor i reče: – A tako, hteo je da vas tuče? – Pa jasno. Sedeo sam mirno i pio pivo… Baš je mnogo vredelo da poričem kad je mala upravo primila pismo od šefa koji je poziva na večeru… Sva kuća priča o tome. – Šta, zar to nije gotovo? Favje mu dobaci novi komad štofa. – Zar ne? Metnuo bih ruku u vatru. Čovek bi rekao da je to neka stara veza. – Isto to, dvadeset i pet metara! – dobaci Iten. Čuo se tup pad komada tkanine, a on tiše dodade: – Vi znate da je razvratnički živela kod onog luckastog čika Buraa. Celo odeljenje sada se time zabavljalo, a posao ipak zbog toga nije bio prekinut. Šapatom su međusobno pronosili devojčino ime, pucali od smeha i njuškali za još nečim golicavim. Ni Butmon, koji je mnogo voleo golicave priče, nije mogao da se savlada a da i sam ne dobaci neku šalu koja mu je svojom bljutavošću vrlo prijala. Kao da se trgao iza sna, Alber se zaklinjao da je pomoćnicu glavne prodavačice u konfekciji video između dva vojnika na Trgu Gro Kaju. Minjo je upravo sišao sa dvadeset franaka koje je pozajmio; zaustavio se, gurnuo Alberu u ruku deset franaka i zakazao mu sastanak za to veče; ranije pripremana terevenka, odlagana zbog nedostatka para, sada je, uprkos maloj sumi, bila moguća. Kada je

saznao za pismo, lepi Minjo dobaci nešto tako prostački da je i sam Butmon smatrao za potrebno da se umeša: – Dosta o tom, gospodo, to se nas ne tiče… Hajde, hajde, gospodine Itene. – Pomodna svila, sitno karirana, trideset i dva metra po šest franaka i pedeset – uzviknu ovaj. Baciše se ponovo na upisivanje, paketi počeše da padaju, plima štofova je neprestano nadolazila, kao da se neka reka u nju slivala. Brojanje pomodne svile produžavalo se u beskraj. Na ovo Favje sasvim tiho dobaci kako sve to predstavlja priličnu zalihu robe na skladištu: direkcija će svakako biti zadovoljna. Ta velika budala Butmon možda je kao dobavljač najbolji u Parizu, ali kao prodavac takav glupan kakvog svet nije video. Razdragan, Iten se na ovo smešio i odobravao mu prijateljskim pogledom; kao što je nekada u želji da otera Robinoa doveo Butmona u Ženski raj, tako je sada ovome kopao jamu i tvrdoglavo težio za tim da mu preotme mesto. Borba se vodila kao i nekada: lukavo dostavljanje šefovima, preterana revnost u želji da svako sebe istakne, bitka podmukla, ali u rukavicama. A Favje, prema kome je Iten postao neobično popustljiv, potajno je motrio na svaki njegov korak; mršav, hladan i jedak, kao da je ovom nezgrapnom čovečuljku brojao zalogaje i čekao da pojede Butmona da bi on zatim požderao njega. Nadao se da će zauzeti mesto pomoćnika ako ovaj drugi dobije mesto glavnog prodavca. A posle toga bi video. I kao u nekoj groznici, koja je zahvatila sva odeljenja s jednog kraja na drugi, oba su nastavila bez prekida da prebrojavaju lager pomodne svile, razgovarajući o mogućem povećanju plata: nagađali su da će te godine Butmon stići do svojih trideset hiljada. Iten će preći deset, dok je Favje izračunao da će mu stalna plata sa procentima iznositi pet hiljada i pet stotina franaka. Poslovi odeljenja su svake sezone bivali sve veći; prodavci su po jedan stepen napredovali i, kao oficiri za vreme rata, udvostručavali svoja primanja. – E, pa zar još niste završili s onom lakom svilom – odjednom srdito reče Butmon. – Kakvo đavolje proleće, stalno kiša. Stoga su i kupovali samo crnu svilu.

Njegovo punačko, uvek na smeh spremno lice namršti se dok je posmatrao kako se roba sve više gomila na podu, dok je Iten, tonom u kome je odzvanjala pobeda, još glasnije ponavljao: – Pomodna svila, sitno karirana, dvadeset i osam metara, po šest franaka i pedeset! Bilo je toga još pun jedan raf. Već malaksalih ruku, Favje je sada radio sporije. A kad, najzad, dodade Itenu poslednji komad, on mu prišapnu: – Slušajte, zaboravio sam… Da li su vam pričali da je pomoćnica šefa konfekcije ludovala za vama? Mladić se ovome vrlo začudi: – Gle, a kako to? – Da, to nam je u poverenju rekao onaj veliki šupljoglavac Deloš… Sećam se kako vas je nekad s požudom gledala. Otkako je postao pomoćnik glavnog prodavca, Iten se okanio kafanskih pevačica i hvalisao se vaspitačicama. U stvari, vrlo polaskan, on s prezirom odvrati: – Ja volim punije, dragi moj, a onda, ne idem sa svakom, kao šef. Potom zastade i viknu: – Teška bela svila bez sjaja, trideset i pet metara, po osam franaka i sedamdeset pet. – Ah, najzad – progunđa Butmon kome laknu. Uto je zazvonilo zvono, bio je postavljen ručak za drugu smenu, kojoj je pripadao Favje. On siđe sa stoličice, na njegovo mesto se pope drugi prodavac; morao je da preskoči preko gomile tkanina na podu koja je još više porasla. Takve nesređene gomile pokrivale su u ovom trenutku pod u svim odeljenjima; rafovi, kutije, ormani praznili su se, dok je roba sa svih strana, pod nogama, između stolova plavila i stalno nadolazila. Tup pad bala pamučnog platna čuo se u odeljenju platna; u odeljenju sitničarske robe tiho lupkanje kutija, a iz odeljenja nameštaja dopiralo je neko udaljeno kotrljanje. Svi ti zvonki i mukli zvuci stapali su se u jedan, u vazduhu su

brujale brojke; prodorna graja, kao ječanje šume u januaru kada vetar zahuji kroz granje, ispunjavala je ovu ogromnu lađu. Favje se najzad probi i preko stepenica zaputi ka trpezariji. Otkako je Ženski raj proširen, trpezarija se nalazila na četvrtom spratu nove zgrade. Pošto je žurio, sustigao je Deloša i Lijenara koji su pošli pre njega; tada se odjednom okrenu Minjou koji je išao iza njega. – Đavo da ih nosi! – reče on u hodniku ispred kuhinje, videvši crnu tablu na kojoj je bio ispisan jelovnik. – Po svemu se vidi da je inventar. Velika gozba! Piletina ili ovčetina i artičoke na ulju! Ovčetina će im bogme propasti! Minjo se cerio i mrmljao: – Da nije kuga udarila u živinu? U međuvremenu Deloš i Lijenar uzeše svoje obroke i odoše. Sagnuvši se do šaltera, Favje glasno uzviknu: – Pileće! Ali trebalo je da čeka pošto je jedan od kelnera, koji je delio obroke, posekao prst i time se sve poremetilo. Stajao je tako pred šalterom, gledao ogromnu kuhinju sa štednjakom u sredini, na kome su dve šine, prikačene za tavanicu pomoću čekrka i lanaca, prenosile velike kazane koje ni četiri čoveka ne bi mogla da podignu. Oko ove tamnocrvene usijane peći, na gvozdenim lestvicama stajalo je nekoliko kuvara u belom, držalo kašike sa dugačkim drškama za skidanje pene i pazilo na jelo koje se kuvalo za večeru. Dalje su se po zidu ređali roštilji toliko veliki da na njima pečeš mučenike, šerpe da u njima skuvaš čitavog ovna, veličanstven grejač za tanjire i plitki okrugli legen, koji se stalno punio tankim mlazom vode. S leve strane primećivali su se još uređaj za pranje sudova i kao ribnjaci veliki slivnici od kamena, dok se na drugoj strani desno nalazila ostava, u kojoj se na čeličnim kukama videlo crveno meso. Kao mlin kloparala je sprava za ljuštenje krompira. Prođoše dvoja kolica natovarena očišćenom salatom. Vukla su ih dva kuvarska pomoćnika jer su hteli da pod česmom osveže salatu. – Pileće – nestrpljivo ponovi Favje. Okrenuvši se potom, dodade tiše:

– Neki od njih se posekao… Gadi mi se, to teče u jelo. Minjo htede da pogleda. Red trgovačkih pomoćnika postajao je sve veći, smejali su se i gurkali. Vireći kroz šalter ove falansterske kuhinje, u kojoj su najmanji kuhinjski sudovi sve do ražnjeva i igala za nadevanje mesa slaninom postajali ogromni, dva mladića su saopštavala jedan drugom svoja razmišljanja. Ne uzimajući u obzir to što je broj nameštenika rastao svake nedelje, trebalo je izdati dve hiljade ručkova i dve hiljade večera. To je bio bezdan koji je svakodnevno gutao hiljadu šest stotina kilograma krompira, sto dvadeset livri maslaca, šest stotina kilograma mesa, a za svaki obrok trebalo je otvoriti po tri bureta i istočiti oko sedam stotina litara vina za šankom u bifeu. – E, jedva jednom! – progunđa Favje kada najzad naiđe dežurni kuvar sa velikom zdelom, pa nabode jedan batak da mu ga stavi na tanjir. – Pileće – reče Minjo iza njega. I držeći tanjire, pošto uzeše po porciju vina u bifeu, obojica uđoše u trpezariju, dok se iza njihovih leđa bez prestanka i u jednakim razmacima ponavljala reč „pileće“ i po brzom i ritmičkom šumu čulo se kako kuvar viljuškom nabada komade. Trpezarija trgovačkih pomoćnika bila je sada ogromna sala u kojoj je bilo dovoljno mesta za svih pet stotina pribora u svakoj od tri smene. Pribor za jelo bio je postavljen na dugačkim stolovima od mahagonija koji su stajali naporedo po širini; s obe strane dvorane bili su predviđeni slični stolovi za inspektore i šefove odeljenja, a u sredini nalazila se tezga za poručivanje posebnih dodataka. Bleda svetlost padala je zdesna i sleva kroz velike prozore u ovu dugačku dvoranu, čija je tavanica, mada četiri metra visoka, zbog nesrazmerno velikih dimenzija, izgledala niska. Jedini ukras na zidovima obojenim svetložutom uljanom bojom bili su ormančići za ubruse. Iza ove dolazila je sala za ručavanje određena za poslužitelje i kočijaše, u kojoj su obroke izdavali neredovno i prema potrebi službe. – Šta, Minjo, i vi ste dobili batak! – reče Favje kad sede za jedan od stolova preko puta svog kolege. Ostali pomoćnici posedaše oko njih. Stolnjaka nije bilo, tanjiri su tupo udarali po mahagoniju, i svi su se u ovom uglu čudom čudili jer je broj bataka bio zaista čudnovat.

– I opet živina koja ima samo noge! – primeti Minjo. Oni koji su dobili pileće grudi bili su ljuti. Ali otkako su kuću preuredili, hrana se uveliko poboljšala. Mure nije više zaključivao ugovor s preduzimačem za određenu cenu; sam je rukovodio kuhinjom, od nje je stvorio jedno od svojih odeljenja, organizovano kao i svako drugo, koje je imalo svog upravnika, zamenika i inspektora; pa ako je više trošio, od bolje hranjenog osoblja dobijao je veći učinak, računica praktične i lažne čovekoljubivosti, zbog koje se Burdonkl dugo zgranjavao. – Hajde, moj je ipak mek – nastavi Minjo. – Dodajte mi hleb! Poslužiše se domaćim hlebom, a kad odseče parče, Minjo zabode nož u koru. Zakasneli su trčali da stignu na red: strašna i zbog prepodnevnog napornog posla još žešća pohlepa za jelom nadvila se nad stolove s jednog kraja trpezarije na drugi. Sve jače su zveketale viljuške, klokotale boce koje su praznili, čuli se udarci čaša kojima su treskali o sto, kloparanje žrvnja od pet stotina jakih vilica koje su energično drobile hranu. Iz punih usta čula se tek poneka reč. Deloš je sedeo između Božea i Lijenara, skoro prema Favjeu, samo nekoliko stolica dalje. Kivno su gledali jedan drugoga. Znajući za njihovu sinoćnu svađu, nekolicina iz njihove blizine su nešto šaputali. Smejali su se pritom Delošovom baksuzluku, on je bio vazda gladan i uvek ga je nekim nesrećnim slučajem zapadalo najgore parče za stolom. Ovog puta dobio je pileći vrat i parče grudi. Ne govoreći ni reči, pustio je da zbijaju šalu, gutao velike zalogaje hleba i glockao vrat s krajnjom veštinom mladića za koga je meso nešto veliko. – Što se ne žalite? – reče mu Bože. On sleže ramenima. Čemu, neće biti bolje. Kad god se s nečim nije mirio, bilo mu je još gore. – Znate li da sada i namotači kalema imaju svoj klub – reče odjednom Minjo. – Uistinu, klub namotača… Sastaju se u Ulici Sent Onore, kod nekog trgovca vinom koji im subotom iznajmljuje salu. Govorio je o prodavcima sitničarske robe. Celo društvo za stolom se razveseli. Između dva zalogaja, prigušenim glasom, svako je dobacio poneku dosetku, dodao neku pojedinost i samo su tvrdoglavi čitaoci ostali

ćutljivi, zadubljeni, s nosom u novinama. U jednom su se slagali: trgovački pomoćnici po svom načinu života bili su sve kulturniji, skoro ih je polovina sada govorila nemački ili engleski. Nije se više smatralo da je otmeno praviti džumbus u Bilijeu, obilaziti barove i u njima izviždavati ružne pevačice. Ne, po dvadeset njih bi se udružilo i osnovalo svoj kružok. – Imaju li klavir kao platnari? – zapita Lijenar. – Klub namotača ima klavir, naravno – uzviknu Minjo. – Sviraju i pevaju! Štaviše, jedan od njih, mali Bavu, recituje pesme. Veselje poraste, terali su šalu na račun malog Bavua; ali iza ovog smeha krilo se njihovo poštovanje. Razgovor se zatim povede o jednoj pozorišnoj predstavi u Vodvilju u kojoj je neki kalfić igrao ružnu ulogu; mnogi su se zbog toga ljutili, dok su se drugi brinuli kad će te večeri biti slobodni jer su bili pozvani na posela u buržoaske porodice. I na sve strane ove velike dvorane, u sve većoj lupi posuđa, vodili su se slični razgovori. Da provetre miris jela i ispuste zagušljivu paru koja se dizala sa razbacanog stonog pribora za pet stotina gostiju, otvorili su prozore, čije su se spuštene zavese užarile od pripeke avgustovskog sunca. Zapara je udarala s ulice, od zlatnog odsjaja sunca tavanica je bila žuta, a gosti, svi u goloj vodi, kupali su se u crvenožutoj svetlosti. – To još niko nije video da vas nedeljom po ovakvom vremenu zatvore! – ponovi Favje. S ovom primedbom razgovor skrenu na inventarisanje. Godina je bila divna. Dođoše opet do plata, povišica, one večne teme, pitanja koja su sve uzbuđivala. To se ponavljalo uvek u dane kad je za ručak bilo živinsko meso, javljala se opšta nervoza i buka je najzad postajala nepodnošljiva. A kada kelneri donesoše artičoke na ulju, sami sebe nisu čuli. Dežurni inspektor imao je naređenje da bude trpeljiv. – A, da – uzviknu Favje – jeste li čuli za onu ljubavnu pustolovinu? Ostali ga, međutim, nadvikaše. Minjo je pitao: – Ko ne voli artičoke? Prodajem svoj desert za jednu artičoku. Niko mu ne odgovori. Svi su voleli artičoke. Ovaj ručak smatrali su dobrim jer su videli da za desert imaju breskve.

– Pozvao ju je na večeru, dragi moj – govorio je Favje susedu zdesna i završavao svoju priču. – Šta, zar to niste znali? Ceo sto je ovo znao, već su se zamorili da od jutros o tome pričaju i uvek iste šale počeše da kruže od usta do usta. Deloš sav uzdrhta, pogled mu se zadrža na Favjeu koji je tvrdoglavo ponavljao: – Ako je nije imao, imaće je… I neće biti prvi, o, ne! I neće biti prvi… I on takođe pogleda Deloša i izazivački dobaci: – Oni koji vole kosti mogu je dobiti za sto para. Zatim odjednom sagnu glavu. Podležući nekom neodoljivom osećanju, Deloš mu toga trena sasu poslednju čašu vina u lice i pritom promuca: – Evo ti, gadni lažove, trebalo je još juče da te polijem! Bila je to nezgodna upadica. Nekoliko kapi poprska suseda, dok je Favjeova kosa bila vrlo malo ovlažena: snažno zavitlano, vino se prolilo po drugoj strani stola. Svi se naljutiše. Spavao je, dakle, s njom kad je toliko brani? Kakav grubijan, zaslužio je da ga čovek išamara da bi naučio kako treba da se ponaša. Međutim, glasovi se stišaše, neko je javio da dolazi inspektor, a ne bi bilo zgodno da se direkcija umeša u ovo. Na sve to Favje samo reče: – Da me je pogodio, videli biste kako se igra. Na kraju sve se završi podrugivanjem. Kad je Deloš, koji je još sav drhtao, hteo nešto da popije da bi prikrio uzbuđenje i mehanički zgrabio čašu, svi opet prasnuše u smeh. On nespretno stavi čašu na sto i poče da siše listiće artičoke koje je već dovršio. – Dajte bocu Delošu – izusti mirno Minjo. – Žedan je. Svi još više udariše u smeh. Gospoda su uzimala čiste tanjire sa gomila naslaganih u razmacima po stolu, dok su kelneri za desert nudili breskve u korpicama. I svi se od smeha uhvatiše za stomak kada Minjo dobaci: – Svako po svom ukusu, Deloš je za breskvu u vinu.

Ovaj se ne pomaknu. Oborene glave i kao gluv, činilo se da više nije čuo šale i strašno je žalio sve što je učinio. Ljudi su bili u pravu, na osnovu čega je on nju branio? Poverovaće i u svakojake ružne stvari, i sam bi sebe tukao što ju je, želeći da dokaže njenu nevinost, na taj način osramotio. Uvek je bio hude sreće i bilo bi bolje da je odmah presvisnuo, jer kad god je srcu pustio na volju, učinio je neku glupost. Na oči mu navreše suze. Zar i to što se u robnoj kući pripoveda o šefovom pismu isto tako nije njegova krivica? Čuo je dobro kako se cere i prave viceve na račun tog poziva za koji je saznao samo Lijenar, pa je tako samog sebe optuživao što je Polinu pustio da sve pred njim ispriča i smatrao se odgovornim što je na taj način odao tajnu. – Zašto ste to pričali? – prošapta žalosnim glasom. – To nije u redu. – Ja? – odvrati Lijenar. – Rekao sam samo jednom ili dvojici, i to u punom poverenju… Ko da predvidi da će se o tome toliko pričati! Kad se Deloš maši za čašu da se napije vode, celo društvo ponovo prasnu u smeh. S ručkom su bili gotovi, u stolice zavaljeni nameštenici očekivali su znak zvona i u prisnom raspoloženju posle ručka međusobno se zadirkivali. Malo su poručivali dodatke sa velike tezge u sredini, tim pre što je toga dana kuća besplatno delila kafu. Iz šolja se dizala para, a kroz tu laku paru koja se pojavila kao plavičasti oblaci cigareta, sjala su oznojena lica. Spuštene zavese mirovale su na prozorima. Jedna od njih polete uvis, a mlaz sunčevih zraka pade iskosa u dvoranu i zapali tavanicu. Glasovi koji su se odbijali od zidova bili su toliko bučni da se znak zvona čuo samo za stolovima kraj vrata. Svi poustajaše i pri izlaženju u hodnicima još dugo potraja gužva. Da se skloni od viceva s kojima nisu prestajali, Deloš je zastao. Čak je pre njega izišao i Bože, koji je trpezariju obično napuštao poslednji, pomalo zaobilazno, i sretao se s Polinom baš kad bi ona polazila u žensku trpezariju: to su se oni dogovorili i to je bio jedini način da se na brzinu vide za radnog vremena. Ali baš toga dana, dok su se u jednom ćošku strasno ljubili, Deniz, koja je isto tako pošla da ruča, zateče ih na delu. Zbog noge je još uvek teško koračala. – Ah, draga moja – pocrvenevši promuca Polin – nećete nas odati, zar ne?

Nezgrapan i plećat kao neki džin, Bože je drhtao kao dečak. On promuca: – Sigurno bi nas najurili… Šta mari što smo zakazali venčanje kad ove životinje ne znaju šta je ljubav. Vrlo ganuta, Deniz se pravila kao da ništa nije videla, i Bože brzo klisnu; uto se pojavi Deloš, koji je išao zaobilaznim putem za njim. On je hteo da se Denizi izvini i stoga promuca nekoliko rečenica koje ona u prvi mah nije shvatila. A kad je zatim prebacio Polini što je pred Lijenarom govorila i kad se ova nađe u neprilici, devojci postade jasno šta su značile one reči koje su od jutros iza njenih leđa šaputali. Širila se, dakle, priča o pismu. Ponovo je zahvati ista jeza koja ju je tresla zbog ovog pisma i učini joj se kao da su je svi ovi muškarci svukli dogola. – Ja nisam znala sve to – ponavljala je Polin. – A, najzad, nema tu ništa ružno… Pa neka pripovedaju! Svi su oni, zaboga, samo kivni. – Draga moja – najzad odmerenim tonom izusti Deniz. – Na vas se ja ne ljutim… Kazali ste samo istinu. Primila sam pismo i na meni je da na njega odgovorim. Pošto je ovo shvatio kao da se devojka pomirila sa stanjem i da će te večeri otići na sastanak, Deloš ode duboko ožalošćen. Kad su obe prodavačice završile s obedom, u maloj trpezariji koja se nalazila odmah uz veliku i u kojoj su žene bile bolje poslužene, Polin je morala da pomogne Denizi da siđe jer joj se noga bila zamorila. Dole, u popodnevnoj zapari, inventarisanje je stvorilo još veći krkljanac. Bilo je vreme da se dobro zapne i da se na ovom teškom poslu, koji je pre podne slabo odmicao, upru sve snage da ga te večeri završe. Galama je bila sve veća, videli su se samo pokreti ruku koje su neprestano praznile rafove, bacale robu tako da se nigde više nije moglo stati. Činilo se kao da su udno odeljenja, u dalekoj uskomešanoj vrevi nestajale glave koje su se talasale, ruke koje su mlatarale i noge koje su pod jedva dodirivale. Usled ove stiske vreva je bila na vrhuncu, mašina skoro da se raspukne, dok su oko zatvorenog magazina, pored staklenih izloga, još uvek prolazili retki prolaznici, bledunjavi zbog nesnosne nedeljne dosade. Tri poveće, gologlave i aljkave devojke ukipile su se na pločniku Ulice

Nev Sen Ogisten i, drsko priljubivši lica uz staklo na izlogu, upinjale se da vide šta se to neobično unutra dešava. Kad se Deniz vratila u odeljenje konfekcije, gospođa Oreli prepusti Margeriti da završi s inventarisanjem odeće. Trebalo je još izvršiti kontrolu, zbog čega se, tražeći tišinu, povuče u odeljenje za uzorke štofova i povede Denizu. – Pođite sa mnom, sravnićemo… Posle ćete sabirati. Ali pošto je htela da vrata ostanu otvorena kako bi prodavačice držala na oku, u salu je prodirala tolika galama da više niko nikoga nije čuo. Bila je to četvorouglasta prostrana sala koja je od nameštaja imala samo stolice i tri dugačka stola. U uglu su stajale velike mašine za sečenje uzoraka. Kroz njih su prolazili čitavi komadi tkanina i preko godine odavde je isporučivano za više od šezdeset hiljada franaka raznih materijala isečenih na uske trake. Noževi su poput kose od jutra do mraka zvrjali režući svilu, vunene tkanine i platno. Zatim ih je trebalo sastaviti, nalepiti ili prošiti. Između dva prozora nalazila se mala ručna slagačnica za etikete. – Tiše tamo! – ponekad bi uzviknula gospođa Oreli, kad nije mogla da čuje Denizu koja je čitala nazive raznih artikala. Kada je sravnjivanje prvih spiskova bilo završeno, ona napusti devojku udubljenu u sabiranje, a zatim se odmah vrati sa gospođicom De Fontenaj, koja više nije bila potrebna u odeljenju devojačke spreme, pa su je dodelili njoj. I ona će zbog uštede u vremenu sabirati. Međutim, pojava markize, kako je zlobno govorila Klara, uzbuni celo odeljenje. Smejali su se i zadirkivali Žozefa, a čule su se i ružne reči iza vrata. – Ne ustručavajte se, meni ništa ne smetate – reče Deniz, prožeta istinskim sažaljenjem. – Evo, dovoljna nam je moja mastionica, pera ćemo umakati zajedno. Otupela usled neprestanog ponižavanja, gospođica De Fontenaj ne nađe nijedne reči da se zahvali. Morala je da trpi, njeno mršavo lice imalo je boju olova i samo su bele i nežne ruke odavale njeno otmeno poreklo. Smeh se u međuvremenu odjednom stišao i opet se čula samo ona ravnomerna tutnjava posla. Mure je ponovo obilazio odeljenja. Zaustavio

se, tražio Denizu i začudi se kad je ne vide. Gospođi Oreli dade znak da priđe, oboje se povukoše u stranu i tiho izmenjaše nekoliko reči. Morao je da je pita. Ona očima pokaza na salu za uzorke tkanina i zatim kao da ga je o nečemu obaveštavala. Po svoj prilici mu je saopštila da je devojka tog jutra plakala. – Odlično! – reče Mure glasno i priđe bliže. – Pokažite mi spiskove. – Ovuda, gospodine – odgovori šefica. – Pobegli smo od galame. On pođe za njom u susednu prostoriju. Klara se pred ovim manevrom nije zbunila: bolje bi bilo, mrmljala je ona, da odmah donesu krevet. Da je zaposli i da joj zapuši usta, Margerit poče življe da joj dobacuje robu. Zar pomoćnica nije dobra drugarica? Njene lične stvari nikoga se ne tiču. Celo odeljenje je učestvovalo u zaveri, prodavačice su bile revnosnije, Lom i Žozef, kao da nisu ništa čuli, još više su se sagnuli. A inspektor Žuv, koji je izdaleka zapazio ovaj marifetluk gospođe Oreli, dođe da, kao činovnik kome je stalo do ćefova svojih pretpostavljenih, prošeta odmerenim korakom ispred vrata odeljenja za uzorke. – Pokažite spiskove gospodinu – reče glavna prodavačica ulazeći. Deniz mu ih pruži i stade gledajući ga netremice. Malo je uzdrhtala, ali se ipak savladala, pa iako je pobledela, sačuvala je ono uzvišeno spokojstvo. Ne pogledavši devojku nijedanput, Mure se pravio kao da je sav zadubljen u spiskove. Nastade ćutanje. Gospođa Oreli priđe tada gospođici De Fontenaj, koja se čak nije ni okrenula, i, naoko nezadovoljna njenim sabiranjem, poluglasno joj reče: – Idite i pomozite kod paketa, u računanju niste vešti. Ova se diže i vrati u odeljenje, gde je dočekaše sa šaputanjem. Pod pogledima prodavačica spremnih na smeh, Žozef je pravio greške u pisanju. Oduševljena pomagačicom koju je dobila, Klara ju je ipak muvala, iz zavisti koju je osećala prema svim ženama u robnoj kući. Idiotska stvar, zaljubiti se u običnog radnika kada si već jednom bila markiza. Pa ipak, ona joj je zavidela na ovoj ljubavi. – Vrlo dobro, vrlo dobro! – ponavljao je Mure praveći se i dalje kao da čita.

Gospođa Oreli, međutim, nije znala kako da se na neki vešt način izvuče. Vrzmala se tamo-amo, pogledala mašinu sekačicu i besnela na muža što nikako nije iznalazio neki razlog da je zovne, ali ovaj se nikada u ozbiljnim situacijama nije snalazio i svako je mogao da ga žednog prevede preko vode. Margerit se ipak snađe i zamoli je za neko obaveštenje. – Dolazim – odvrati glavna prodavačica. I pošto je na taj način sačuvala svoje dostojanstvo i pred prodavačicama koje su je vrebale našla izgovor, ostavi nasamo Murea i Denizu, s kojom se zbližila, i iziđe tako svečano i dostojanstveno da prodavačice nisu smele da se nasmeju. Mure lagano spusti spiskove na sto. Pogleda devojku koja je još uvek sedela s perom u ruci. Ona nije odvraćala pogled i bila je samo nešto bleđa. – Hoćete večeras doći? – zapita on poluglasno. – Ne, gospodine – odgovori ona – ne mogu. Treba da se sa braćom nađem kod strica. Obećala sam da ću zajedno s njima večerati. – A vaša noga? Još uvek teško hodate. – O, donde ću nekako otiči. Od jutros mi je mnogo bolje. Suočen s ovim mirnim odbijanjem, on preblede. Od nervnog potresa usne mu zadrhtaše, ali se ipak pribra i nastavi kao šef koji se prema njoj prijateljski odnosi i interesuje za nju samo kao za jednu od svojih prodavačica: – Ali ako bih vas zamolio… Vi znate koliko vas cenim. Deniz se i dalje držala s puno poštovanja. – Vaša dobrota me mnogo dira i hvala vam, gospodine, na pozivu. Ali i opet vam kažem da je to nemoguće jer me večeras čekaju braća. I dalje je uporno ostala pri tome kao da od svega ništa ne razume. Vrata su bila otvorena, ali je ona jasno osećala kako ih cela robna kuća zatvara. Polin ju je već prijateljski nazvala velikom budalom, a ostale bi je ismejale ako odbije poziv. Gospođa Oreli, koja je izašla, Margerit, čiji se glas sve više čuo, Lomova nepomična i diskretno okrenuta leđa, svi su oni, kako je videla, želeli njen pad i bacali je u gospodarovo naručje. I ona buka

oko inventarisanja što se čula izdaleka, oni tako brzo prebrojavani i preko ruku prebacivani milioni robe, bili su kao vruć vetar, pun strasti, koji je dopirao do nje. Ćutali su. Mureove reči izgubiše se u graji koju je pratila silna tutnjava kraljevskog blaga osvojenog u bitkama. – Dakle, kad ćete doći? – zapita on ponovo. – Sutra? Ovo jednostavno pitanje još više zbuni Denizu. Za trenutak nesta njenog spokojstva i ona promuca: – Ne znam… Ne mogu… On se malo nasmeši i htede da je uzme za ruku koju ona povuče. – Čega se plašite? Ali ona je ponovo podigla glavu i, kako je to samo ona znala, blago i hrabro smešeći se reče: – Ničega se ne bojim… Čovek čini samo ono što hoće, zar ne? Ja neću, to je sve. Kad je zaćutala, iznenada je trže neki šum. Ona se okrenu i primeti kako se vrata lagano zatvaraju. Inspektor Žuv preuzeo je na sebe da ih zatvori. Vrata su spadala u njegovu nadležnost i nijedna nisu smela biti otvorena. Zatim opet dostojanstveno i budno nastavi da čuva stražu. Niko, izgleda, nije primetio da su vrata na tako jednostavan način zatvorena. Samo je Klara nešto vrlo prosto šapnula na uvo gospođici De Fontenaj, čije je lice ostalo i dalje bledo i bezizrazno. U međuvremenu Deniz je ustala i Mure joj tihim i drhtavim glasom reče: – Čujte me, ja vas volim… Vi to već odavno znate, ne budite okrutni i ne pravite se nevešti… I ne bojte se ničega. Dvadeset puta sam želeo da vas pozovem u svoju kancelariju. Tu bismo bili sami, trebalo je samo da stavim rezu. Ali nisam hteo. I sami vidite da razgovaram s vama ovde gde svako može da uđe… Volim vas, Deniz… Ona je bledela, slušala ga i netremice gledala. – Recite, zašto me odbijate? Zar vam ništa ne treba? Braća su vam teško breme. Sve što zaželite, sve što zatražite…

Ona mu upade u reč: – Hvala, zarađujem više no što mi treba. – Ali ja vam nudim slobodu, život pun uživanja i raskoši… Urediću vam stan, osiguraću vam imetak. – Ne, hvala, dosađivala bih se kad ništa ne bih radila. Ni deset godina nisam imala, a već sam zarađivala svoj hleb. On se besno trže. Ona je bila prva koja nije popuštala. Trebalo je samo da se sagne i da uzme druge, sve su kao poslušne služavke čekale na njegov ljubavni ćef, dok je ova odbijala i to ničim nije pravdala. Dugo potiskivana i ovim odbijanjem podsticana, njegova požuda je sve više rasla. Možda joj je malo ponudio; stoga poveća svoje ponude i navali još usrdnije. – Ne, ne, hvala – svaki put je uporno odgovarala ona. I tada on iz dubine duše kriknu: – Zar ne vidite koliko patim? Da, to je glupo, ali patim kao dete! Suze mu ovlažiše oči. Ponovo su zaćutali. Kroz zatvorena vrata još je, mada slabije, dopirala graja oko inventarisanja. I dok je gospodar doživljavao svoj poraz, pobednički urnebes je zamirao, muzička pratnja bila sve diskretnija. – Ali ako bih ja ipak želeo! – reče on vatreno je uhvativši za ruke. Ona mu ih ostavi, oči joj se zamagliše, snaga je izdade i podiđe je neka vrućina. Od vlažnih i vrelih ruku ovog čoveka obuze je neka prijatna slabost. O, bože moj, koliko ga je volela i koliku bi radost osetila kad bi mogla da mu se obisne o vrat i ostane tako na njegovim grudima! – Ja to želim, želim – ponavljao je van sebe. – Očekujem vas večeras ili ću preduzeti mere… Postajao je sve grublji. Ona tiho kriknu, bol koji je osetila u rukama vrati joj hrabrost. Istrgnu se i oslobodi, a tada se uspravi i, kao da je u svojoj nemoći porasla, reče: – Ne, pustite me… Ja nisam Klara koju sutradan svako napušta. Osim toga, gospodine, vi još nekoga volite, onu ženu koja dolazi ovamo… Ostanite s njom. Ja ni s kim ne delim.

Od zaprepašćenja stajao je kao ukopan. Šta li je to ona rekla i šta li je s tim htela? Nikad se do sada devojke koje je sakupljao po raznim odeljenjima robne kuće nisu brinule o tome da li su voljene. Trebalo je da se smeje tome, ali njeno ponosno i profinjeno držanje dirnulo ga je u srce. – Gospodine – nastavi ona – otvorite vrata. Nije pristojno da ovako budemo nasamo. Mure posluša dok mu je u glavi brujalo, i ne znajući kako da prikrije svoj bol, zovnu gospođu Oreli, planu zbog velikih zaliha ogrtača, reče da bi trebalo sniziti cene, i to toliko da nijedan ne ostane. U ovoj robnoj kući bilo je uobičajeno da se svake godine sve isprazni i više su voleli da prodaju sa šezdeset odsto gubitaka nego da zadrže neki stari model ili demodirane štofove. I bas tada, tražeći direktora, Burdonkl je već nekoliko trenutaka čekao na Murea, a inspektor Žuv, ozbiljna lica, zadržao ga je pred zatvorenim vratima i nešto mu na uvo šaputao. Bio je nestrpljiv, ali se ipak nije usuđivao da ometa razgovor u četiri oka. Zar je tako nešto moguće? Takav dan, a on s ovim ništavnim stvorenjem! A kad se vrata najzad otvoriše, Burdonkl progovori o ogromnim zalihama pomodne svile. Mureu, koji je sada mogao da se do mile volje izviče, laknu. Na šta misli taj Butmon? I odlazeći reče da neće trpeti nabavljača koji nema nosa za trgovinu i koji ide tako daleko da pravi gluposti i nabavlja više nego što može da proda. – Šta mu je? – uzbuđena zbog ovog prekora prošapta gospođa Oreli. I prodavačice se u čudu zgledaše. Oko šest časova inventarisanje je bilo završeno. Sunce je još uvek sijalo, ono sjajno letnje sunce, a njegovi zlatni zraci prodirali su kroz staklani krov hala. Sa buketima poljskog cveća i prteći dečicu kroz sparne i zagušljive ulice, umorne porodice vraćale su se kućama iz pariskog predgrađa. Jedno za drugim, odeljenja su se stištavala. Kroz galerije su odjekivali još poslednji uzvici nekolicine trgovačkih pomoćnika koji su praznili poslednje rafove. Zatim i ovi glasovi zanemeše i od cele buke tog dana ostade samo silan strah od strašnog krša robe. Rafovi, ormani, kutije, sve je bilo prazno: nijedan metar štofa ili bilo kakav drugi artikal nije ostao na svom mestu. I prostrana odeljenja pokazivala su samo kostur svog uređenja, samo drvenu stolariju kao onoga dana kada su ih nameštali. Ova golotinja bila je jasan dokaz potpunog i

tačnog popisa inventara. Na podu je ležala nagomilana roba u vrednosti od šesnaest miliona, plima koja je najzad preplavila sve stolove, čitava odeljenja. Do ramena utonuli u nju, trgovački pomoćnici su ponovo sređivali robu i nadali se da će ovaj posao završiti do deset časova. Kad je gospođa Oreli, koja je jela u prvoj smeni, izišla iz trpezarije, objavila je cifru ostvarenog godišnjeg prometa, ukupan iznos prometa pojedinih odeljenja. Suma je iznosila osamdeset miliona, deset miliona više nego prošle godine. Stvarno, opadanje prometa pokazivala je samo jedna vrsta svilene robe. – Ako ovim gospodin Mure nije zadovoljan, onda ja ne znam šta bi hteo – dobaci glavna prodavačica. – Gledajte! Dole je, stoji navrh glavnog stepeništa, izgleda besan. Prodavačice se okrenuše da ga vide. Stajao je usamljen, mračan, na milionima prosutim ispod njegovih nogu. – Da li ćete biti dobri, gospođo – zapita u taj čas Deniz – da mi dopustite da odem? Zbog noge nisam ni za šta, a pošto treba da večeram kod strica sa braćom… Svi se zgranuše. Nije, dakle, popustila? Gospođa Oreli bila je neodlučna i kao da je bila spremna da joj odsečno i ljutito zabrani da iziđe, dok je Klara s krajnjom nevericom slegala ramenima: prestanite s tim, prosta stvar, nije je više hteo! A kada je Polin saznala za ovakav rasplet, našla se sa Delošom u odeljenju za dečju opremu. Neobuzdana radost mladićeva nju razbesne: zar veruje da će mu to biti od koristi? Možda se raduje što mu je prijateljica bila toliko glupa do promaši sreću? A Burdonkl, ne usuđujući se da uznemiri usamljenog i srditog Murea, i sam ražalošćen i uznemiren, trčkarao je tamo-amo dok se sve to prepričavalo. Međutim, Deniz siđe. Kad je lagano, oslanjajući se o ogradu, stigla do malog stepeništa sleva, naišla je na grupu prodavaca koji su se cerili. Čula je kako pominju njeno ime, osetila je da su govorili o njenom romanu. Nisu je primetili. – Taman posla! Izmotava se! – govorio je Favje. – Skroz-naskroz pokvareno stvorenje… Poznajem jednog koga je na silu htela da osvoji.

I baci pogled na Itena koji se, da bi sačuvao dostojanstvo pomoćnika glavnog prodavca, držao po strani i nije učestvovao u ovim šalama. Međutim, bio je toliko polaskan izrazom zavisti s kojim su ga drugi posmatrali da se i on udostojio da procedi: – Baš mi je bila dojadila! Uvređena do dna duše, Deniz se čvrsto prihvati za ogradu. Sad su je sigurno primetili i svi se uz grohotan smeh raziđoše. Bio je u pravu, i ona je samoj sebi prebacivala svoju nekadašnju bezazlenost što je onako o njemu mislila. Kakav podlac, koliko ga sada prezire! Sve ju je ovo vrlo uzbudilo: zar nije čudno što je maločas imala snage da odbije čoveka koga je strasno volela, dok se nekada osećala toliko slaba prema ovom bednom momku o čijoj je ljubavi samo sanjarila. U protivrečnosti sa samom sobom, u kojoj se više nije snalazila, njen razum i hrabrost pretrpeli su brodolom. Ona požuri da prođe kroz halu. Dok je neki inspektor otvarao vrata koja su od jutra bila zaključana, ona instinktivno podiže glavu i spazi Murea kako još uvek stoji gore na stepenicama, na velikom odmorištu, odakle je imao pregled nad galerijama. On je već zaboravio na inventar, nije video svoje carstvo i svoje magazine krcate blagom. Sve je bilo iščezlo, bučne jučerašnje pobede i sutrašnje ogromno bogatstvo. Očajna pogleda pratio je Denizu, i kada ona izađe kroz vrata, više ne ostade ništa. U kući nasta tama.

XI Tog dana, u četiri časa, Butmon stiže prvi na čaj kod gospođe Deforž. Još sama u velikom salonu u stilu Luja XVI, u kome su bakarni delovi nameštaja i brokatne presvlake zračili nekom prijatnom vedrinom, ona s nestrpljenjem ustade i reče: – Dakle? – Dakle – odvrati mladić – kad sam mu rekao da ću sigurno svratiti da vas pozdravim, izričito je obećao da će doći. – Da li ste mu rekli da se danas nadam baronu? – Naravno… Čini mi se da se zbog toga odlučio. Razgovarali su o Mureu. Ovaj se prošle godine odjednom toliko zbližio s Butmonom da ga je vukao na sve svoje provode, pa ga je, štaviše, uveo i kod Anrijete, srećan što uvek ima pored sebe nekoga ko mu sve povlađuje i pomalo oživljava vezu koja mu je postajala dosadna. I tako je glavni prodavac svile postao poverljiva ličnost svog poslodavca i lepe udovice: prenosio je male poruke, pripovedao jednom o drugome i katkad ih mirio. Anrijet je u nastupima ljubomore postajala sve poverljivija, što je ovoga vrlo čudilo i zbunjivalo, nije više bila oprezna kao žena iz otmenih krugova, koja se trudi da svom svojom veštinom spase spoljašnju formu. Ona ljutito uzviknu: – Trebalo ga je dovesti. Tada bih bila sigurna. – Ta nije valjda – reče on smešeći se dobroćudno – nije moja krivica što on stalno izmiče… O, on me ipak voli. Da mi nije njega, tamo bih se loše proveo. Od poslednjeg inventarisanja njegov položaj u Raju zaista je bio ugrožen. Uzalud se izgovarao na kišovito vreme, zamerali su mu zbog velike zalihe pomodne svile, a pošto je Iten iskorišćavao ovaj slučaj i kod starešina ga potkopavao, on je vrlo dobro osećao da mu se tlo izmiče ispod nogu. Pošto mu je sigurno ovaj svedok sad smetao da ovu vezu raskine, sit prisnosti koja mu ništa nije donosila, Mure mu je već izrekao presudu. Ali,

po svojoj uobičajenoj taktici, gurao je Burdonkla napred: na svakom savetovanju Burdonkl i ostali ortaci tražili su da mu se otkaže, dok se on tome opirao i, kako je govorio, zalagao se za svog prijatelja energično, po cenu najvećih neprijatnosti. – Pričekaću, dakle – reče gospođa Deforž. – Znate da ona devojka treba da bude ovde u pet sati… Hoću da ih suočim. Moram da otkrijem njihovu tajnu. I ona se ponovo vrati na onaj dobro smišljen plan i u svom uzbuđenju potvrdi kako je gospođu Oreli zamolila da joj pošalje Denizu radi probe jednog mantila koji joj nije dobro stajao. Kad se devojka bude našla u njenoj sobi, sigurno će naći načina da pozove Murea i zatim će stupiti u akciju. Sedeći prema njoj, Butmon ju je posmatrao svojim lepim nasmejanim očima, trudeći se da im dâ ozbiljan izraz. Ovaj veseljak, brade crne kao zift, ovaj brbljivi bećar, rumena lica od vrele gaskonjske krvi, mislio je da žene iz otmenog društva nisu nimalo dobre i kad bi jednom otvorile svoju torbu, lepe bi stvari iz nje istresle. Jasno je da prodavačice, ljubavnice njegovih prijatelja, nisu mogle sebi dozvoliti toliku iskrenost. – Šalu na stranu – on se usudi da kaže – šta vas se tiče, jer ja vam se kunem da baš ništa nema između njih. – To je baš ono! – uzviknu ona. – On je voli, baš nju… Ne marim za ostale slučajne susrete, prolazne ljubavi! O Klari je govorila s prezrenjem. Pripovedali su joj, doduše, kako se Mure, pošto ga je Deniz odbila, ponovo vratio onoj visokoj riđokosoj s konjskom glavom, sigurno iz računa jer ju je, zasipajući je poklonima, zadržao u odeljenju da je izloži ogovaranjima. Pored toga, on je već skoro tri meseca živeo strašno razuzdano i rasipao pare na sve strane, tako da se o tome pripovedalo: jednoj krajnje problematičnoj ženi iz pozorišta kupio je raskošnu kuću, dok su ga u isti mah pljačkale druge dve ili tri nevaljalice, takmičeći se u skupim i glupim ćefovima. – Svemu tome krivo je ono stvorenje – ponavljala je Anrijet. – Osećam da se upropašćava jer ga ona odbija…Uostalom, nije mi do njegova novca! Više bih volela da je siromah. Vi, koji ste nam prijatelj, znate koliko ga volim.

I dok ju je u grlu nešto stezalo, gotova da brizne u plač, ona zastade i bespomoćno mu pruži obe ruke. Istina, strasno je volela Murea zbog njegove mladosti i uspeha i nikada je nijedan muškarac nije u tolikoj meri zaokupio i toliko potresao njena čula i njen ponos, ali pri pomisli da ga izgubi, mislila je da čuje posmrtno zvono ženi od četrdeset godina, koja se s užasom pita čime da naknadi tu veliku ljubav. – O, osvetiću se – prošapta ona – osvetiću se ako se ružno ponese. Butmon ju je i dalje držao za ruke. Bila je još lepa. Samo, kao ljubavnica bila bi neprijatna, i on nije voleo ovaj tip žene. Vredelo je ipak da se o svemu tome razmisli i možda bi se isplatilo da se izloži neprijatnostima. – Zašto ne otvorite sopstvenu radnju? – upita ga ona iznenada i izvuče ruke iz njegovih. Ovo ga začudi i on odgovori: – Za to su potrebna ogromna sredstva… Lani mi se jedna misao mnogo vrzla po glavi. Uveren sam da bi se u Parizu našlo mušterija još za jednu ili dve velike pomodne robne kuće, trebalo bi samo izabrati gradsku četvrt. Bon marše drži levu obalu, Luvr centar, a mi u Raju bogatu zapadnu četvrt grada. Ostaje sever gde bi Trgu Kliši mogla da se stvori konkurencija. Blizu Opere sam pronašao divno mesto… – Pa onda? On prasnu u smeh. – Zamislite kakvu sam glupost učinio što sam o svemu tome govorio ocu… Bio sam isuviše naivan što sam ga molio da za ovo potraži akcionare u Tuluzi. I veselo predstavi ozlojeđenost tog čiče, koji je iz svog provincijskog dućana besneo protiv velikih pariskih bazara. Stari Butmon, zgranjavajući se zbog toga što mu sin zarađuje trideset hiljada franaka, odgovorio mu je da bi svoj i svojih prijatelja novac pre uložio u sirotinjske domove nego što bi ijednu paru dao za ove bazare koji su pravi burdelji moderne trgovine. – Uostalom – završi mladić – za to su potrebni milioni.