Emile Zola - Kod ženskog raja

kako je ove nedelje zaradio sto petnaest franaka, e, dobra nedelja, a Favje je spao na pedeset i dva, premašio je, dakle, sve prodavce na spisku, a to se bogami i vidi, zar ne? Spiskaće novac i neće otići da spava pre nego što potroši svih sto petnaest franaka. Već prilično pijan, zakači se zatim za onog slabića Robinoa, pomoćnika glavnog prodavca, koji se pravio da zauzima neko naročito važno mesto pa na ulici nije hteo da se pojavi ni s jednim od prodavaca. – Zavežite – dobaci Lijenar – suviše pričate, dragi moj. Bilo je sve toplije, po stolnjacima polivenim vinom kapale su sveće, a kad bi se graja gostiju koji su večerali odjednom stišala, kroz otvorene prozore dopirao je dalek i otegnut šum reke i visokih topola usnulih u tihoj noći. Primetivši da Denizi nije bolje jer je prebledela i brada joj je podrhtava pošto se uzdržavala da ne zaplače, Bože zatraži da plati. Kelner, međutim, nije dolazio, pa je Deniz i dalje morala da trpi Itenovo praskanje. Govorio je kako je umešniji od Lijenara jer Lijenar jednostavno troši očeve pare, dok on troši novac koji je sam zaradio – plod svoje promućurnosti. Bože na kraju plati i obe devojke iziđoše. – Evo jedne iz Luvra – promrmlja Polin, ugledavši u prvoj sali neku visoku i suvonjavu devojku koja je oblačila mantil. – Ne poznaješ je i ništa ne znaš o njoj – dobaci joj mladić. – Po tome kako izgleda i kako oblači mantil! Iz odeljenja koje ima babicu, veruj! Ako je ovo čula, treba da je zadovoljna! Bili su već napolju. Deniz s olakšanjem odahnu. Mislila je da će u ovoj zagušljivoj toploti i strašnoj galami presvisnuti, pa je to svoje rđavo osećanje objašnjavala time što nije imala dovoljno vazduha. Sad je disala punim plućima. Sa zvezdanog neba spuštala se hladnoća. A kad devojke prođoše kroz baštu pred restoranom, iz mraka se začu neki bojažljiv glas: – Dobro veče, gospođice! To je bio Deloš. Nisu ga primetile u dnu prve sale, gde je sam jeo pošto je iz Pariza došao ovamo pešice radi svog zadovoljstva. Čuvši ovaj prijateljski glas, Deniz, kojoj nije bilo dobro, oseti potrebu da se na nekog osloni. – Vratite se s nama, gospodine Deloše – reče ona. – Dajte mi ruku.

Polin i Bože su već izmakli. Ovo ih iznenadi. Nisu mogli ni da pomisle da će se ovako nešto desiti, i to s tim mladićem. Ali pošto su imali još ceo sat do polaska voza, odšetaše strmom obalom ispod velikog drveća do kraja ostrva, osvrćući se s vremena na vreme i pitajući se tiho: – Pa gde su? A, eno ih… To je ipak smešno. U početku su Deniz i Deloš ćutali. Buka iz krčme polagano je zamirala i u noći se pretvarala u tihu muziku; još uvek kao u groznici zbog onog pakla čija su svetla jedno za drugim nestajala u lišću, zalazili su sve dublje u hladovinu šume. Nađoše se kao pred nekim mračnim zidom, gustom neprozirnom tamom, tako da čak ni bledi trag staze nisu više nazirali. Pa ipak su išli mirno, bez straha. Oči su im se zatim privikle na tamu i desno ugledaše topole, slične nekim mračnim stubovima, iznad kojih se dizao svod od granja prošaran zvezdama, dok bi na desnoj strani, s vremena na vreme, reka blesnula u tami kao ogledalo. Vetar je stao i čulo se samo žuborenje vode. – Vrlo sam zadovoljan što sam vas sreo – prošapta Deloš odlučivši se da prvi progovori. – Vi i ne znate koliko mi je milo što ste pristali da sa mnom prošetate. I zahvaljujući pomrčini, posle mnogo nepovezanih reči, usudi se da joj izjavi ljubav. Već duže vreme želeo je da joj o tome piše, i da nije bilo ove lepe noći i ove reke koja je pevušila i drveća koje ih je prekrilo zavesom svojih senki, ona to, možda, nikad ne bi saznala. Međutim, ona nije odgovarala. Držeći ga podruku, koračala je i dalje kao bolesna. Pokušavao je da joj sagleda lice kad začu tiho jecanje. – O, vi plačete, gospođice, plačete – reče on. – Da vas nisam uvredio? – Ne, ne – prošapta ona. Trudila se da zadrži suze, ali nije mogla. Već za stolom mislila je da će joj srce pući. I sad se u ovoj tami predala osećanjima, gušila se od jecaja pri pomisli da se Itenu ne bi mogla odupreti kad bi bio na Deloševom mestu i govorio joj o ljubavi. Zbunilo ju je ovo priznanje pred samom sobom. Lice joj je gorelo od stida kao da je pod ovim drvećem pala u zagrljaj onog mladića koji se razmetao svojim devojkama.

– Nisam hteo da vas uvredim – ponavljao je Deloš, koga takođe obliše suze. – O, ne, slušajte – reče ona drhtavim glasom – ne ljutite se na sebe. Samo, molim vas da mi više nikada ovako ne govorite. Tražite nemoguće. Vi ste dobar mladić, rado ću biti vaša prijateljica, ali ništa više… Razumete li, vaša prijateljica! Drhtao je, a kad su ćuteći učinili još nekoliko koraka, on prošapta: – Vi me, dakle, ne volite? I pošto nije htela da mu zadaje bol svojim grubim „ne“, on tihim i turobnim glasom nastavi: – To sam i očekivao… Sreće nikad nisam imao, znam da srećan ne mogu biti. Kod kuće su me tukli. I u Parizu sam uvek ispaštao. Vidite, kad neko ne ume da preotima ljubavnice i kada nije toliko sposoban da zaradi bar koliko i oni, najbolje je da odmah i krepa iza plota… O, budite mirni, neću vam više dosađivati. Zabraniti mi ne možete da vas volim… Voleću vas bez nade da mi ljubav uzvratite, kao životinja… Eto, sve mi ide naopako, tako mi je suđeno. Sad i on zaplaka. Ona ga je tešila i u izlivu svojih prijateljskih osećanja otkriše da su iz istog kraja, ona iz Valonja, on iz Brikbeka, trinaest kilometara dalje. Ovo ih još više zbliži. Očajan što mu sin ima duguljasto bledo lice i kosu kao lan, kakvu niko, kako je govorio, u porodici nije imao, njegov otac, ubogi sudski pozivar, bolesno ljubomoran, stalno ga je tukao i grdio kao kopile. Razgovarali su zatim o velikim, živicom ograđenim pašnjacima, senovitim stazama koje su se gubile ispod brestova, travom obraslim putevima sličnim alejama parka. Tama oko njih bila je providnija, nazirali su ševar oko reke, čipkastu mrežu senki, crnu i protkanu treperavim zvezdama, i pošto su u zajedničkoj nevolji jedno drugom postali bliski i sprijateljili se kao dobri drugovi, bi im lakše i tako zaboraviše na svoje jade. – E, pa šta je bilo? – živo upita Polin Denizu, povukavši je u stranu kad se nađoše pred stanicom. Po osmehu i tonu prijateljske radoznalosti Deniz sve shvati, pocrvene i odgovori;

– Nikada, draga moja! Rekla sam vam da to neću. On je iz mog kraja. Razgovarali smo o Valonju. Pokolebani u svojim pretpostavkama i ne znajući više šta o svemu da misle, Polin i Bože bili su potpuno zbunjeni. Deloš ih ostavi na Bastiljskom trgu; kao i ostali mladi ljudi koji su radili za stan i hranu, i on je spavao u robnoj kući i trebalo je da tamo bude u jedanaest sati. Ne želeći da se s njim vrati, Deniz, koja je imala dozvolu za izlazak u pozorište, pristade da isprati Polinu do Božeovog stana. Da svojoj ljubavnici bude što bliže, ovaj se preselio u Ulicu Svetog Roka. Uzeše fijaker i Deniz se zaprepasti kad uz put saznade da će joj prijateljica provesti noć s ovim mladićem. Bilo je to vrlo jednostavno, davali su pet franaka gospođi Kaben, pa i ostale prodavačice su tako postupale. U sobi sa starim nameštajem u stilu ampir, koji mu je otac poslao, Bože požele svojim gošćama. dobrodošlicu. Razljuti se kad Deniz pomenu da se obračunaju, ali najzad ipak primi petnaest franaka i šezdeset santima koje ona metnu na ormančić; zatim htede da joj ponudi šolju čaja i, pošto se nešto mučio oko suda za kuvanje na špiritusu, morade još da siđe i kupi šećer. Otkucavala je ponoć kada im je napunio šolje. – Treba da idem – reče Deniz. Polin odgovori: – Ima vremena… Pozorišta se ne zatvaraju tako rano. Deniz se osećala neprijatno u ovoj momačkoj sobi. Gledala je prijateljicu kako se svlači i ostaje u podsuknji i stezniku, posmatrala ju je kako rasprema krevet i golim rukama namešta jastuke, pa je bila uzbuđena što se ovaj par na njene oči sprema za ljubavnu noć. Obuze je stid a u ranjenom srcu ponovo ožive sećanje na Itena. Od ovog dana nije imala nikakve koristi. Oko dvanaest i četvrt ona ode zbunjena, pogotovo kad Polin, kao odgovor na njeno „laku noć“, lakomisleno uzviknu: – Hvala, noć ce biti divna! Poseban ulaz koji je vodio do Mureovog stana i do soba za osoblje nalazio se u Ulici Nev Sen Ogisten. Gospođa Kaben otvori vrata i letimično pogleda da zabeleži ko se vraća. Trem je bio slabo osvetljen. I u ovoj polutami Deniz se osećala nesigurna i usplahirena jer je, zaokrenuvši iza ugla, primetila kako se za nekom nejasnom senkom muškarca zatvaraju

vrata. Mora da je to bio direktor koji se vraćao sa večernje sedeljke. I sama pomisao da se i on nalazi tu u mraku, da je možda čeka, budila je u njoj ono čudno osećanje straha kojim ju je on, bez nekog opravdanog razloga, i dalje zbunjivao. Neko se kretao na prvom spratu, škripale su cipele. Tad ona sasvim izgubi glavu, otvori vrata koja su vodila u poslovne prostorije i koja su zbog noćnog čuvara ostavljali otvorena. Tako se nađe u odeljenju šarenog platna iz Ruana. – Sta sad da radim? – promuca uzbuđena. Seti se da gore postoje još jedna vrata kroz koja se moglo proći do soba, ali je trebalo proći kroz celu robnu kuću. Uprkos tami u koju su utonule galerije, ona ipak odabra ovaj put. Nijedna svetiljka nije gorela, ovde-onde samo poneka petrolejka visila je o lusteru i ta slaba svetlost, slična bledožutim pegama, čije je zrake proždirala tama, izgledala je kao fenjeri u rudnicima. Svuda su poigravale velike senke, slabo se razaznavala nagomilana roba, koja je svojim konturama podsećala na srušene stubove, šćućurene životinje, lopove u zasedi i tako ulivala strah. Zbog duboke tišine, isprekidane nekim dalekim disanjem, tama je bila još gušća. Ona se ipak snađe: s leve strane belo rublje je predstavljalo bledi tok neke reke koja je postajala plavičasta kao kuće u nekoj ulici pod letnjim nebom; zatim htede odmah da prođe kroz halu, ali udari na gomilu katuna i smatrala je da je sigurnije da najpre prođe kroz odeljenje pletene a zatim vunene robe. Ovde je uhvati strah od gromkog i bučnog hrkanja poslužitelja Žozefa koji je spavao iza artikala za crninu. Ona jurnu u halu, u koju je kroz stakleni krov prodirala sumračna svetlost; ova hala izgledala je veća i kao neka crkva puna noćne strave, sa nepomičnim rafovima i senkama velikih metara, sličnim srušenim krstovima. Deniz poče da beži. U odeljenju za sitničarsku i rukavičarsku robu zamalo ne nagazi na posluižitelje i pomisli da se već spasla kad naiđe na stepenice. Ali gore ispred konfekcije ona spazi fenjer kako treperi i kako se kreće i spopade je užas: dva vatrogasca unosila su u kontrolni karton čas svog obilaska. Ne razumevajući ništa, Deniz za trenutak stade, vide kako idu od šalova do nameštaja, zatim do rublja, a njihov čudan postupak, zveckanje ključeva, limena vrata koja su lupala, sve ju je to još više uplašilo. Kad se primakoše, ona se skloni u salon za čipke, odakle je iznenadna vika primora da odmah izađe i trčeći dođe do spoljnih vrata. Poznala je Delošov glas, ležao je u svom odeljenju, na gvozdenom

krevetiću koji je svake večeri sam nameštao; još nije zaspao, oči su mu bile otvorene i još jednom je proživljavao slatke trenutke večeri. – Šta, to ste vi, gospođice? – reče Mure koga Deniz ugleda pred sobom na stepenicama sa džepnom lampicom u ruci. Ona poče da zamuckuje i htede da mu objasni kako je iz svog odeljenja htela nešto da uzme. Mure se nije ljutio i pogleda je u isto vreme očinski i radoznalo. – Imali ste, dakle, dozvolu za izlazak u pozorište? – Da, gospodine. – Jeste li se dobro zabavili? U kom ste pozorištu bili? – Bila sam na izletu, gospodine. On se nasmeja, a zatim naglašavajući svaku reč upita: – Sasvim sama? – Ne, gospodine, s jednom prijateljicom – odgovori ona pocrvenevši i zastidevši se zbog onoga što je on pritom mislio. Na to on ućuta, ali je i dalje posmatrao njenu crnu haljinicu i šešir ukrašen samo plavom trakom. Da li će ovo dete prirode ikada biti lepa devojka? Od šetnje na vazduhu odisala je svežinom i bila dražesna sa svojom lepom kosom, koja joj se od straha rasula po čelu. Postupajući već pola godine s njom kao sa detetom i savetujući je katkada zbog svojih ideja o eksperimentisanju i zluradih želja da sazna kako se neka žena razvija i propada u Parizu, on se vise nije smejao i zaokupi ga neko neodređeno osećanje čuđenja i strepnje koje se mešalo s osećanjem nežnosti. Mora da ima nekog ljubavnika kad se toliko prolepšala. Pomislivši na ovo, učini mu se kao da ga je neka omiljena ptica, s kojom se često igrao, do krvi ubola. – Laku noć, gospodine – prošapta Deniz i, ne sačekavši, poče da se penje. On ništa ne odgovori. Pratio ju je pogledom dok se nije izgubila. Zatim uđe u svoj stan.

VI Kad nasta mrtva letnja sezona, u Ženskom raju zavlada panika. Strepeli su od otkaza i onog masovnog otpuštanja, pomoću koga je za julskih i avgustovskih žega, kad su mušterije bile ređe, direkcija „čistila“ robnu kuću. Svakog jutra kada bi sa Burdonklom obilazio odeljenje, Mure je pozivao k sebi starešine odeljenja koje je, da prodaja ne bi trpela, preko zime terao da zaposle više prodavaca nego što je trebalo, pod uslovom da kasnije od tog osoblja zadrže one najbolje. Sada je trebalo da se baci na ulicu dobra trećina trgovačkih pomoćnika, onih slabijih koje su proždirali jači, i tako smanje troškovi. – Razmislite – govorio im je – imate ih sigurno koji vam ne odgovaraju. Nemoguće je držati ih i dalje tako skrštenih ruku. I ako bi starešina odeljenja nešto oklevao i dvoumio se koga treba žrtvovati, Mure bi mu dobacio: – Snađite se, dosta vam je šest prodavaca. U oktobru možete opet uzeti neke, ima ih dovoljno na ulici! Uostalom, Burdonkl je to preuzimao na sebe. Sa njegovih zajedljivih usana kao udarac sekire padalo je ono strašno: „Idite na blagajnu!“ Sve mu je bilo povod da sprovede čišćenje. Pronalazio je greške, iskorišćavao i najsitnije aljkavosti. „Sedeli ste, gospodine: idite na blagajnu! – Vi protivrečite, čini mi se: idite na blagajnu! – Niste očistili cipele: idite na blagajnu!“ Pred pokoljem koji je iza sebe ostavljao drhtali su čak i oni najhrabriji. Pošto ovaj mehanizam nije dovoljno brzo dejstvovao, izmislio je klopku pomoću koje je bez mnogo muke za nekoliko dana uhvatio izvestan broj unapred osuđenih prodavaca. Već od osam sati stajao je pri ulazu sa satom u ruci i za tri minuta zakašnjenja zaduvane mladiće kosilo je neopozivo: „Idite na blagajnu“! Brz i temeljit posao! – Lice vam je prljavo – reče jednog dana nekom jadniku čiji mu je krivi nos smetao. – Idite na blagajnu!

Oni povlašćeni dobijali su po petnaest dana odsustva koje im nije bilo plaćeno, što je predstavljalo čovečniji način da se smanje troškovi. Prodavci su se, uostalom, iz velike nevolje i navike mirili sa svojim teškim stanjem. Od svog dolaska u Pariz menjali su jedno mesto za drugim, počinjali šegrtovanje desno, završavali levo, bili otpuštani sa posla ili ga odjednom napuštali sami, već prema trenutnoj potrebi. Fabrike nisu radile, radnici su ostajali bez hleba, i sve se to odigravalo dok se mašina ravnodušno okretala i dok su suvišni delovi stroja hladnokrvno bacani u stranu kao gvozdeni točkovi kojima za učinjene usluge ne dugujemo nikakvu zahvalnost. Teško onima koji nisu umeli da se snađu! U odeljenjima se sada samo o tome govorilo. Svakog dana kružile su nove priče. Prebrojavali su otpuštene prodavce kao što se za vreme epidemije broje mrtvi. Odeljenja za šalove i vunenu robu bila su naročito pogođena: za nedelju dana izgubila su sedam pomoćnika. Zatim se u odeljenju za rublje odigrala prava drama jer je nekoj mušteriji pozlilo zato što je, kako je ona tvrdila, prodavačica koja ju je usluživala jela beli luk; ova je odmah otpuštena iako se slabo hranila i bila uvek gladna jer je u odeljenju jela samo ostatke suvog hleba. Na najmanju žalbu mušterija direkcija je postupala nemilosrdno: nije važilo nikakvo opravdanje, nameštenik nikad nije imao pravo i morao je odmah da nestane kao neki pokvaren instrument, štetan za pravilno odvijanje prodaje, a drugovi su povijali glavu i nisu čak ni pokušavali da ga uzmu u zaštitu. U opštoj panici koja je vladala, svako je strepeo samo za sebe; kada je jednog dana, suprotno pravilima robne kuće, ispod redengota poneo neki paket i zamalo što nije uhvaćen, Minjo pomisli da će izleteti na ulicu; poznat po svojoj lenjosti, Lijenar je imao da zahvali samo očevom položaju u robnoj kući što nije bio izbačen kad ga je Burdonkl jednog popodneva našao kako stojeći spava između dve gomile engleskog somota. Lomovi su bili naročito zabrinuti i svakog jutra su očekivali da će Albera otpustiti: bili su nezadovoljni njegovim vođenjem blagajne, dolazile su mu žene i odvraćale ga od posla, tako da je u dva maha gospođa Oreli morala da stišava upravu. Za vreme ovog čišćenja Deniz se osećala toliko ugrožena da je neprestano živela u iščekivanju neke velike katastrofe. Uzalud se hrabrila i svom svojom veselom naravi i svim svojim razumom borila da savlada krize svoje osetljive prirode: čim bi za sobom zatvorila vrata svoje sobice,

oči bi joj se zamaglile od suza, očajavala je videći sebe na ulici, u zavadi sa stricem, ne znajući kuda će, bez ijedne ušteđene pare i sa dvoje dece na vratu. Osećanja koja su je pratila prvih nedelja ponovo su oživela, zamišljala je sebe kao zrnce prosa pod nekim silnim žrvnjem; svesna svoje sićušnosti u ovom ogromnom stroju, koji bi je potpuno mirno i ravnodušno smrvio, osećala se klonula i usamljena. Nije imala iluzija: ako je neka prodavačica iz konfekcije trebalo da bude otpuštena, onda je svakako ona bila prva na redu. Na onom izletu u Rambujeu prodavačice su sigurno gospođi Oreli napunile glavu protiv nje jer je ova otada s njom postupala sa mnogo strogosti, u čemu se osećalo i ponešto mržnje. Osim toga, nisu joj praštale što je išla u Žoenvil, videle su u tome pobunu i način da se, pokazujući se napolju sa prodavačicom iz neprijateljskog odeljenja, naruga svom odeljenju. I nikad Deniz nije toliko patila u tom odeljenju i već je izgubila svaku nadu da će ga ikada pridobiti. – Pustite ih – ponovi Polin – prave se važne, a glupe su kao guske! Međutim, baš ovo njihovo otmeno ponašanje najviše je plašilo Denizu. Zbog svakidašnjeg dodira sa bogatim mušterijama, skoro sve prodavačice postale su otmenije i činile neku još neodređenu društvenu klasu koja je lebdela između radnica i buržujki; pod njihovom veštinom oblačenja, ponašanja i naučenih fraza krilo se često samo površno obrazovanje, čitanje bulevarskih novina, dramskih tirada i svih onih svakodnevnih gluposti pariske ulice. – Znate li da čupavica ima dete? – reče Klara banuvši jednoga jutra u odeljenje. A kad se drugi začudiše, ona će: – Videla sam je sinoć kako je izvela u šetnju nekog malog švrću… Mora da ga je negde sakrila. Dva dana kasnije, dolazeći s večere, Margerit donese drugu novost: – Prava-pravcata istina, ovog časa videla sam ljubavnika čupavice… Radnik, zamislite, da, mali prljavi radnik, plave kose, koji ju je vrebao kroz izlog. Od tog vremena ovo je važilo kao nepobitna istina: Deniz je za ljubavnika imala nekog fizičkog radnika i skrivala dete negde u tom kraju

grada. Otad su je zasipali pakosnim aluzijama. Kad je prvi put shvatila njihov smisao, prebledela je kao krpa zbog ovakvih čudovišnih podmetanja. Bilo joj je strašno i, želeći da se objasni, promuca: – Ali to su mi braća! – O, braća! – podrugljivo dobaci Klara. Gospođa Oreli morade da se umeša: – Dosta priče, gospođice, bolje biste uradile da promenite cenovnike… Gospođica Bodi je potpuno slobodna da se van kuće rđavo ponaša. Samo kad bi bar ovde nešto radila! Ova suva odbrana bila je, u stvari, presuda. Gušeći se tako da joj je ponestajalo daha, kao da su je optužili zbog nekog zločina, devojka je uzaludno pokušavala da iznese činjenice. Svi su se smejali i slegali ramenima. Ovo ju je zabolelo do srca. Kada se glas o tome proneo, Deloš se toliko razbesneo da je prodavačicama iz konfekcije zapretio šamarima, ali je od ovoga ipak odustao iz straha da ne ugrozi Denizu. Od one večeri u Žoenvilu osećao je prema njoj predanu ljubav, skoro neko pobožno prijateljstvo koje je izražavao pogledima kao veran pas. Nije trebalo da iko sazna za njihove simpatije jer bi ih ismevali, ali to ga ipak nije sprečavalo da sanja o nekom nasilničkom gestu, o osvetničkoj pesnici ako bi ikada iko u njegovom prisustvu napao Denizu. Deniz više uopšte nije odgovarala. Bilo je odvratno, niko joj ništa nije verovao. Kada bi se neka drugarica usudila da učini novu aluziju, ona bi je samo mirno i žalosno pogledala. Imala je pored toga i drugih briga, materijalnih neprilika koje su je više brinule. Žan je i dalje ludovao i neprestano ju je mučio svojim moljakanjem za novac. Retko bi prošla koja nedelja a da joj u pismu na četiri stranice ne bi ispričao ceo roman; i kad joj je poštar uručivao ova krupnim i nemirnim slovima ispisana pisma, ona ih je brzo trpala u džep jer su joj se prodavačice podsmevale pevušeći golicave pesme. Zatim, kad bi našla izgovor da na drugom kraju poslovnih prostorija pročita pismo, uvek bi sva pretrnula: činilo joj se da je ovaj jadni Žan propao. Kod nje je on uspevao u svim svojim lažima o neobičnim ljubavnim pustolovinama, a njeno nepoznavanje stvari doprinosilo je da joj opasnosti izgledaju još veće. Jednom je bilo u pitanju četrdeset sua da bi se sakrio od neke ljubomorne žene, drugi put pet ili šest franaka kojima je

trebalo vratiti čast nekoj sirotoj devojci, inače će je otac ubiti. Ali pošto Denizina plata i procenti nisu za ovo bili dovoljni, ona se doseti da potraži neku sporednu zaradu. Ovo poveri Robinou, koji joj je od onog prvog susreta kod Vensara bio simpatičan, i on joj pronađe posao da šije leptirmašne, tuce za pet sua. Noću, od devet do jedan, mogla je da sašije šest tuceta, što joj je donosilo trideset sua, od kojih je četiri trebalo odbiti za sveću. Sa dvadeset i šest sua dnevno mogla je da izdržava Žana, nije se žalila što malo spava i bila bi potpuno srećna da joj nova katastrofa ne poremeti budžet. Kada je potkraj meseca otišla do trgovkinje leptirmašnama, našla je radnju zatvorenu: bio je najavljen stečaj i obustavljeno svako plaćanje, što ju je osakatilo za osamnaest franaka i trideset santima – velika svota na koju je cele nedelje računala. Sve nedaće u odeljenju nestajale su pred ovom novom katastrofom. – Nešto ste žalosni – reče joj Polin, koja je susrete u galeriji za nameštaj. – Treba li vam što, recite? Svojoj prijateljici Deniz je već dugovala dvanaest franaka. Pokušavajući da se nasmeje, ona odgovori: – Ne, hvala… Rđavo sam spavala, to je sve. To je bilo dvadesetog jula, za vreme najveće panike zbog otkaza. Od četiri stotine nameštenika Burdonkl je već pedeset najurio; na sve strane govorilo se o novom otpuštanju. Deniz više nije ni mislila na opasnost koja joj je pretila i bila je u samrtnom strahu zbog nove Žanove avanture, strašnije od svih ranijih. Baš tog dana opet mu je zatrebalo petnaest franaka i samo ta pošiljka mogla je da ga spase od osvete nekog prevarenog muža. Dan pre toga primila je jedno pismo u kome joj je opisao celu dramu, a onda su kao udarac za udarcem sledila još dva, naročito ono poslednje, koje je upravo pročitala kada se srela sa Polinom i u kome joj je Žan za to veče najavio kako više neće biti među živima ukoliko ne dobije petnaest franaka. Razbijala je glavu. Ništa nije mogla da uzme od Pepeovog pansiona koji je isplatila pre dva dana. Nesreća nesreću stiže. Nadala se da će dobiti onih osamnaest franaka i trideset santima ako se obrati Robinou, koji bi, možda, pronašao trgovkinju leptir-mašnama, ali je Robino bio na dvonedeljnom odsustvu i nije se vratio dan ranije kao što se očekivalo.

Polin ju je, međutim, i dalje prijateljski zapitkivala. Kad bi se ponekad u nekom zabačenom odeljenju srele, porazgovarale bi za trenutak pazeći da ih ko ne vidi. Odjednom se prodavačica rublja trgnu kao da je htela da pobegne: primetila je belu inspektorovu mašnu dok je izlazio iz odeljenja za šalove. – On, ne, to je čika Žuv – prošapta umirena Polin. – Ne znam šta je ovom starom da se uvek smeje kad god nas vidi… Na vašem mestu mene bi bilo strah jer je isuviše ljubazan prema vama. Strašno njuškalo, prava rđa, koji misli da još ima posla sa vojnicima. Prodavci su stvarno mrzeli starog Žuva jer je vršio strogu kontrolu nad njima. Na osnovu njegovih izveštaja dato je više od polovine otkaza. Njegov veliki crveni nos kapetana pijandure dobijao je nešto ljudsko samo kad bi se našao kraj tezgi za kojima su stajale žene. – Zašto da ga se bojim? – upita Deniz. – E pa, možda će i on zatražiti jednoga dana da mu budete zahvalni… – uzvrati Polin kroz smeh. – Neke su s njim vrlo ljubazne. Praveći se da ih ne vidi, Žuv se udalji. Čule su ga kako grdi jednog prodavca čipaka koji je učinio grešku što je na Ulici Nev Sen Ogisten gledao kako je neki konj pao. – A, da – nastavi Polin – jeste li juče potražili gospodina Robinoa? Vratio se. – O, hvala, zaobići ću kroz odeljenje za svilu… Poslali su me u radionicu po neki umetak. Kad se raziđoše, Deniz pojuri od blagajne do blagajne kao da je mnogo zaposlena ispitujući neku grešku, dođe do stepenica i spusti se u halu. Bilo je četvrt do deset. Zvonilo je za prvi obrok. Jako sunce peklo je po zastakljenom krovu, pa je, i pored svih plamenih zavesa, vrućina prodirala u ustajali vazduh. Sa poda, koji su poslužitelji s vremena na vreme polivali tankim mlazom vode, dolazila je svežina. Neka dremljivost i letnja popodnevna tišina zavladaše odeljenjima koja su bila prazna i stoga izgledala još veća i slična kapelama u kojima posle poslednje mise miruju duše pokojnika. Okolo su stajali dokoni prodavci, retke mušterije išle su galerijama, halama su umorno prolazile žene kojima sunce mnogo smeta.

Kad Deniz siđe u halu, Favje je upravo premeravao neku laku svilu sa ružičastim tačkicama za haljinu gospođe Butarel, koja je dan pre toga stigla s Juga. Već od početka meseca pristizala je u Pariz bujica ljudi iz raznih okruga u unutrašnjosti: videli su se samo neukusno odevene žene, žuti šalovi i zelene suknje. Prodavci su bili ravnodušni, pa se čak nisu više ni smejali. Favje isprati gospodu Butarel do sitničarske robe, a kad se vrati, dobaci Itenu: – Juče sve iz Overnja, danas sve s Juga… Od njih me je već glava zabolela. Iten u međuvremenu odjuri, bio je njegov red da poslužuje: prepoznao je „lepoticu“, onu divnu plavušu, kako su je u odeljenju zvali jer ništa više o njoj nisu znali, čak ni kako se zove. Svi su joj se smeškali i nijedna nedelja ne bi prošla da ona, uvek sama, ne svrati u Raj. Ovog puta bio je s njom i neki mališan od četiri do pet godina. O tome se povede reč. – Udata je, dakle? – upita Favje kada se Iten vrati sa blagajne gde je predao blok za trideset metara satena dišes. – Možda – odgovori ovaj – iako ovaj švrća ništa ne dokazuje. Može da bude i prijateljičin… Sigurno je plakala. Neka velika tuga: oči crvene. Nasta ćutanje. Oba prodavca su lutala pogledima po prostranim poslovnim prostorijama. Favje nastavi tiho: – Ako je udata, možda ju je muž dobro išamarao. – Možda – ponovi Iten – ukoliko je nije ostavio ljubavnik. Posle kraćeg ćutanja on zaključi: – Baš me briga! Usporivši korak i osvrćući se da pronađe Robinoa, Deniz je u tom trenutku prolazila odeljenjem svile. Nije ga videla, pođe u galeriju za belo rublje a zatim se opet vrati. Oba prodavca zapaziše ovu njenu majstoriju. – Evo opet onog kostura! – promrmlja Iten. – Traži Robinoa – reče Favje. – Ne znam samo šta njih dvoje petljaju. O, ništa veselo, Robino je suviše glup za to… Kažu da joj je našao neki poslić da pravi leptir-mašne. I to mi je neki posao!

Iten smisli neku pakost. Kad Deniz prođe pored njega, zaustavi je i reče: – Da ne tražite mene? Ona pocrvene. Od one večeri u Žoenvilu nije se više usuđivala da ispituje svoje srce u kome su se borila neka nejasna osećanja. Stalno ga je gledala s onom riđokosom devojkom i ukoliko je opet pred njim uzdrhtala, bilo je to, možda, zbog toga sto se neprijatno osećala. Da li ga je volela? Da li ga još uvek voli? U ovo nije htela da dira jer bi joj tad bilo teško. – Ne, gospodine – odgovori ona zbunjeno. Njenu zbunjenost Iten dočeka sa podsmehom. – Želite li da vam ga poslužimo? Favje, de iznesite gospođici Robinoa. Gledala ga je istim tužnim i mirnim pogledom kojim je primala uvredljive aluzije prodavačica. Ah, i on je zao, vređa je kao i ostali! Osećala je da se u njoj nešto cepa, poslednja nit se kida. Na licu joj se čitao toliki bol da joj Favje, inače po prirodi neosetljiv, priskoči u pomoć. – Gospodin Robino je otišao da nabavi robu – reče on. – Vratiće se sigurno na ručak… Ako želite da razgovarate s njim, naći ćete ga po podne. Deniz mu zahvali, vrati se u odeljenje za konfekciju, gde je gospođa Oreli dočeka hladno i besno. Šta? Otišla je pre pola sata! Odakle se vraća? Sigurno ne iz radionice! Devojka obori glavu i u sebi pomisli kako je stalno prati nesreća. Ako se Robino ne vrati, sve je propalo. Reši se ipak da još jednom siđe. Robinoov povratak izazva pravu revoluciju u odeljenju za svilu. Najpre su se ponadali da se neće vratiti zbog neprijatnosti koje su mu već dozlogrdile i koje su mu stalno činili. I zaista, pošto je Vensar uporno na njega navaljivao želeći da mu ustupi svoj dućan, Robino zamalo u jednom trenutku ne pristade. Itenove smicalice i potkopavanje pomoćnika glavnog prodavca, koje je preduzimao mesecima, najzad su izbili na videlo. Pošto je u svojstvu glavnog prodavca zamenjivao Robinoa za vreme njegovog odsustva, Iten je činio sve da ga u očima starešina ocrni i, da bi zauzeo njegovo mesto, pravio se preterano revnostan: otkrivao je i iznosio sitne

nepravilnosti, predlagao mere za unapređenje poslovanja i nove planove koje je izmišljao. Od početnika, koji je maštao da postane prodavac, do starešine odeljenja, koji je priželjkivao položaj ortaka u radnji, sve ih je, uostalom, zaokupljala ista i jedina misao da istisnu druga kako bi se sami popeli za jedan stepen, i da ga, ukoliko im smeta, upropaste; stoga su ta borba ambicija i taj pritisak koji su vršili jedni na druge bili ujedno podstrek za pravilno funkcionisanje samog stroja, što je uveliko podsticalo prodaju i doprinosilo silnom uspehu kome se Pariz čudio. Za Itenom je navaljivao Favje, za Favjeom ostali, po redu, jedan za drugim. Čulo se jako škljocanje vilica. Robino je bio osuđen na smrt, svaki je ugrabio po jednu kost. Stoga, kada se pomoćnik glavnog prodavca pojavi, nasta opšte gunđanje. Ovome je trebalo učiniti kraj, držanje prodavaca izgledalo je starešini odeljenja toliko opasno da on, u želji da direkciji ostavi vremena da donese odluku, reši da Robinoa pošalje da nabavi novu robu. – Radije ćemo svi otići ako on ostane – izjavljivao je Iten. Ova afera ozlovolji Butmona, čija se vedra priroda teško prilagođavala ovim unutrašnjim nesuglasicama. Nije trpeo da oko sebe gleda namrštena lica, ali je ipak želeo da bude pravičan. – Slušajte, ostavite ga na miru, ništa vam ne radi. Na ovo se zaoriše protesti: – Šta? Ništa nam ne radi…Tako nepodnošljivo stvorenje, uvek nervozno i koje bi vas zgazilo koliko je naduveno! Odeljenje se uveliko svetilo. Ženskih nerava, Robino je bio nepodnošljivo krut i preosetljiv. O njemu se pričalo bezbroj anegdota, počev od one o nekom sirotom mladiću koji je zbog toga oboleo pa do onih o mušterijama koje je svojim nadmenim primedbama ponižavao. – Ništa, gospodo – reče Butmon – ne mogu da primim na sebe odgovornost. Saopštio sam direkciji i sad ćemo o tome razgovarati. Zvono je objavilo drugi obrok i kroz ustajali vazduh poslovnih prostorija njegov zvuk je dopirao iz prizemlja dalek i prigušen. Iten i Favje siđoše, a za njima su u neredu jedan po jedan pristizali prodavci svih odeljenja i gurali se u tesnom i vlažnom hodniku pored kuhinje, u kome je uvek morala da gori svetiljka. Bez osmeha i bez reči, gomila je jurila kroz

zaglušnu buku posuđa i oštar miris jela i zaustavljala se naglo pred prozorčetom na kraju hodnika. Zaklonjen gomilom tanjira, naoružan viljuškama i kašikama koje je bacao u bakarne sudove, kuvar je delio obroke. Kada bi se malo sklonio, iza trbuha opasanog belom keceljom videla se svetla kuhinja. – Dakle – progunđa Iten, gledajući u jelovnik ispisan na tabli iznad prozorčeta. – Govedina sa pikantnim sosom ili raža… Nikada pečenje u ovoj čatrlji! Od njihove kuvane govedine i ribe nećeš se ugojiti! Ribu uglavnom niko nije voleo, pa je činija uvek bila puna. Favje ipak uze ražu. Iten se nagnu iza njega i reče: – Govedinu sa pikantnim sosom. Kuvar mehanički nabode komad mesa, preli ga kašikom sosa, a Iten, kome vruća para sa prozorčeta udari u lice tako da mu skoro preseče dah, s teškom mukom odnese svoju porciju kad su se kao neko molepstvije iza njega čule reči: „Govedina sa pikantnim sosom! Govedina sa pikantnim sosom!“, dok je kuvar za to vreme ritmički, kao klatno na časovniku koji tačno ide, nabadao parče po parče i svako prelivao sosom. – Hladna im je ova raža – reče Favje, čija ruka nije osećala toplotu. Ispružene ruke, svi su sad stupali jedan za drugim, držeći tanjir pravo i strahujući da se ne sudare. Desetak koraka odatle nalazio se mali bife, drugo prozorče sa tezgom od svetlog kalaja na kojoj su stajale porcijice vina, otvorene i od ispiranja još mokre bočice. Prolazeći ovuda svako je slobodnom rukom uzimao po jednu bočicu, a zatim natovaren, i pazeći dobro na ravnotežu, ozbiljna lica sedao za sto. Iten je u sebi potajno gunđao: – E, to šetanje s ovim posuđem! Sto za kojim su Favje i on obično jeli nalazio se na kraju hodnika, u poslednjoj trpezariji; sve te prostorije bile su slične jedna drugoj: sve su nekada bile podrumi, četiri sa pet metara, koje su nasuli cementom i preuredili u trpezarije. Vlaga je, međutim, nagrizla boju a žuti zidovi bili su poput mramora prošarani zelenkastim pegama; kroz uzana okna podrumskih prozorčića, koja su u visini pločnika gledala na ulicu, dopirala je siva dnevna svetlost i pred njima su bez prestanka promicale nejasne

senke prolaznika. Tu su se jednako gušili u julu kao i u decembru od vruće pare zasićene mirisima, koji su izazivali gađenje dopirući iz kuhinje koja je bila u neposrednoj blizini. Iten uđe među prvima. Na stolu, koji je jednim krajem bio kukama pričvršćen za zid i pokriven mušemom, stajale su samo čaše, viljuške i noževi i po njima su se raspoznavala mesta. Na oba kraja stola bile su gomile tanjira koje su za vreme jela menjali; na sredini je ležao veliki domaći hleb zasečen nožem kome je drška virila napolje. Iten se oslobodi boce, spusti tanjir pošto uze svoj ubrus sa police, koja je ovde predstavljala jedini ukras, i duboko uzdahnuvši sede. – Od svega ovoga ostaću gladan! – progunđa on! – Tako je to uvek – odvrati Favje koji mu sede sleva. – Nema šta, ima da pocrkamo. Sto se brzo popunio. Na njemu su bila dvadeset i dva pribora. Odmah se začuše žestoka zveka viljušaka i žvakanje ovih momaka praznih stomaka posle trinaestočasovnog napornog rada. U prvo vreme trgovački pomoćnici su imali jedan sat određen za jelo, mogli su da odu na kafu van robne kuće, pa su se stoga svi žurili da za dvadeset minuta ručaju i da se na brzinu dokopaju ulice. Međutim, ovaj izlazak mnogo ih je uzbuđivao, vraćali su se rasejani i slabo su mislili o prodaji, tako da je uprava zabranila da izlaze i ako zažele šolju kafe, mogu da doplate tri sua. Zbog toga su sada razvlačili ručak i nisu se žurili da pre vremena stignu u odeljenje. Gutajući velike zalogaje, mnogi su za to vreme čitali novine, koje bi savili i naslonili na bocu, dok su drugi, opet, utolivši prvu glad, galamili i vraćali se na onu večito istu temu o rđavoj ishrani, o platama i o tome šta su radili prošle i šta će raditi iduće nedelje. – Slušajte, a šta je s vašim Robinoom? – upita Itena jedan prodavac. Borba prodavaca iz odeljenja svile protiv pomoćnika glavnog prodavca zanimala je čitavu radnju. O tom pitanju raspravljalo se svaki dan i u kafani Sveti Rok. Iten, koji se bavio svojim parčetom govedine, kratko odgovori: – E pa, Robino se vratio. Zatim, prasnuvši odjednom, uzviknu:

– Da ih đavo nosi! Dali su mi magareće meso. Posle svega, časti mi, ovo je odvratno! – Ne kukajte! – dobaci mu Favje. – I ja sam učinio glupost što sam uzeo ražu… Pokvarena je. Svi su govorili u jedan glas, ljutili se i zbijali šale. Na uglu stola, okrenut zidu, Deloš je mirno jeo. Na svoju veliku žalost imao je preteran apetit koji nikada nije mogao da utoli, a kako je zarađivao suviše malo da bi doplatio neki dodatak, sekao je ogromne kriške hleba i kao poslastice gutao pune činije najneukusnijeg jela. Zbog toga su se svi s njim šalili i dobacivali mu. – Favje, prepustite svoju ražu Delošu. On to tako voli. – I vaše meso, Itene. Deloš ga traži kao slatkiš. – Jadni mladić bi svakom prilikom slegao ramenima i nije se na sve to mnogo osvrtao. Nije on kriv što skapava od gladi. Uostalom, i drugi su uzalud pljuvali na jelo pa bi se posle svega ipak nabokali. Odjednom ih ućutka neki tihi zvižduk. Neko je upozoravao da se Mure i Burdonkl nalaze u hodniku. Tužbe nameštenika toliko su u poslednje vreme učestale da je direkcija, tobože, zaželela da se na licu mesta uveri o kvalitetu hrane. Za trideset sua, koje je davala dnevno po osobi, šef kuhinje morao je da nabavi sve: namirnice, ugalj, gas, da plati osoblje, a oni su se, tobože, čudili što hrana nije odlična. Tog jutra svako odeljenje je izaslalo po jednog prodavca, a Minjo i Lijenar su preuzeli na sebe da govore u ime drugova. Stoga u iznenadnoj tišini svi načuljiše uši osluškujući glasove koji su dopirali iz susedne prostorije, kroz koju su tog trenutka prolazili Mure i Burdonkl. Burdonkl reče da je govedina odlična, na šta Minjo, pucajući od besa zbog ovako ciničke tvrdnje, odvrati: „Zagrizite da vidite“, dok Lijenar napade ražu i tiho dodade: „Usmrdela se, gospodine!“ Na to Mure ljubaznim rečima naširoko razveza priču kako će sve preduzeti za dobro svojih nameštenika, kako im je on isto što i otac i kako više voli da jede suva hleba nego da se oni slabo hrane. – Obećavam vam da ću proučiti ovo pitanje – završi on povišenim glasom, tako da su ga svi s kraja na kraj hodnika čuli. Anketa direkcije bila je time završena, i zveckanje viljušaka se nastavi. Iten progunđa:

– Blažen ko im veruje! Na lepim rečima ne škrtare. Obećanja tušta i tma! Hrane nas starim đonovima i na ulicu bacaju kao pse! Prodavac koji ga je već ranije nešto zapitkivao nastavi: – Kažete, dakle, da vaš Robino… Ali od zveketa teškog posuđa glas mu se nije čuo. Trgovački pomoćnici menjali su tanjire i gomile s leve i desne strane bile su sve manje. A kad kuhinjski momak donese velike limene zdele, Iten uzviknu: – Zapečena kaša od pirinča, divno! – Lepak za dva sua – poslužujući se reče Favje. Jedni su ovo voleli, drugi su smatrali da se suviše lepi. Oni koji su čitali, zagnjureni u podlistak svojih novina, nisu ništa govorili i nisu znali šta jedu. Brisali su znoj sa čela a tesan podrumski prostor punio sa crvenkastožutom parom, dok su senke prolaznika kao tamne trake neprekidno titrale po neurednom stolu. – Dodajte malo hleba Delošu – povika neka šaljivčina. Svaki odreza parče, zabode nož do korica u njega i hleb je kružio dalje. – Ko će moj pirinač za desert? – upita Iten. Kad se pogodi sa nekim slabunjavim mladićem, pokuša da proda i vino, ali niko ga ne htede jer je bilo strašno. – Rekao sam vam, dakle, da se Robino vratio – nastavi on usred smeha i unakrsnih razgovora. – S njim je vrlo ozbiljno… Zamislite, kvari prodavačice! Pribavlja im leptir-mašne. – Tiho! – prošapta Favje. – Baš mu sada sude. I, namignuvši, pokaza na Butmona koji je išao hodnikom između Murea i Burdonkla; sva trojica, duboko zamišljeni, nešto su tiho i živo razgovarali. Trpezarija šefova odeljenja i njihovih pomoćnika nalazila se upravo preko puta. Kada Butmon, pošto je jeo, spazi Murea u prolazu, diže se od stola i obavesti ga o neprijatnostima u svom odeljenju, kao i o svom teškom položaju. Ova dvojica su ga slušala ne pokazujući ni najmanju želju da žrtvuju Robinoa, jednog od najboljih prodavaca, koji se ovde nalazio još u vreme gospođe Eduen. Ali kada u razgovoru dođoše na

mašne, Burdonkl se razbesne. Zar je taj mladić stvarno poludeo kad je počeo da prodavačicama pribavlja neke sporedne poslove? Radno vreme prodavačica skupo staje robnu kuću. Ako budu radile noću, danju će biti nesposobne za rad, to je jasno. Potkradale su ih, dakle, i izlagale opasnosti svoje zdravlje koje im ne pripada. Noć je za to da se spava, svi treba da spavaju ili će biti izbačeni na ulicu. – Prigustilo je – primeti Iten. Uvek, kad god bi ova trojica prolazila šećući lagano pored trpezarije, trgovački pomoćnici pratili su ih u stopu i komentarisali i najmanje njihove pokrete. Tada bi zaboravili na zapečenu kašu od pirinča, u kojoj jedan blagajnik nađe dugme sa pantalona. – Čuo sam reč mašna – izusti Favje – videli ste kako je Burdonklu nos odjednom prebledeo. Mure je delio mišljenje svoga ortaka. Da jedna prodavačica radi noću, činilo mu se kao napad na samu organizaciju Raja. Koja li je to glupača koja nije mogla da izađe na kraj s prihodom od prodaje? Kada Butmon pomenu Denizu, stiša se i nađe neko opravdanje. E ta devojčica: ona se još nije uhodala, a tvrde da je imala i obaveza. Burdonkl mu upade u reč i dodade da bi je trebalo odmah otpustiti. Od takve gadure nikad neće biti ništa, on je to uvek tvrdio, i sad se činilo kao da time zadovoljava neku svoju težnju za osvetom. Našavši se u neprilici, Mure prasnu u smeh. Bože moj, kakav strog čovek! Zar se za jedanput ne bi moglo oprostiti! Pozvaće grešnicu i izgrdiće je. U stvari, za sve je kriv Robino; jer trebalo je da je od toga odvrati, on stari trgovački pomoćnik koji poznaje običaje kuće. – Direktor se smeje! – čudeći se nastavi Favje kad je grupa ponovo prolazila ispred vrata. – E, sto mu muka – opsova Iten – ako se uzjogune i nametnu nam svog Robinoa, još ćemo im pričiniti veliku radost. Burdonkl je gledao Murea pravo u lice, zatim učini pokret pun prezira, kao da je time hteo da kaže da mu je sad sve jasno, da je sve to glupo, i produži dalje da se žali: prodavci prete da će napustiti kuću, među njima ima i onih najboljih. Pri svemu tome izgleda da je na gospodu iz uprave najviše uticao glas o dobrim odnosima između Robinoa i Gožana, koji je, tako se pripovedalo, silno nagovarao prvog prodavca da u ovoj

gradskoj četvrti otvori sopstvenu radnju, nudio mu neograničene kredite u želji da upropasti Ženski raj. Nasta trenutak ćutanja. Aha, Robino sanja o nekoj borbi! Mure se uozbilji: pravio se kao da ga se to ništa ne tiče i oklevao da se na bilo šta odluči, kao da čitava stvar nema velikog značaja. Videće i razgovaraće s njim. I odmah zatim poče da zadirkuje Butmona, čiji se otac, došavši pre dva dana iz male radnje u Monpeljeu, zamalo nije ukočio od zaprepašćenja i besa kad je upao u ogromnu halu u kojoj je gospodario njegov sin. Zbijali su šalu na račun čičice koji je počeo sve da psuje, kad mu se vratila ona južnjačka smelost, i da tvrdi kako će velike pomodne trgovačke radnje uskoro propasti. – Evo, dolazi Robino – progunđa starešina odeljenja. – Da bih izbegao neprijatan sukob, poslao sam ga da nabavi novu robu. Oprostite ako ne popuštam, ali stvari su se tako zaoštrile da nešto treba preduzeti. I stvarno, vraćajući se, Robino prođe ka svom stolu pozdravivši gospodu iz uprave. Mure je samo dobacio: – Pa dobro, videćemo. I tada odoše. Iten i Favje su ih očekivali. Laknu im kada videše da se ne vraćaju. Da li će direkcija i ubuduće za svaki obrok silaziti da im broji zalogaje? Biće vrlo veselo ako više ne budu slobodni ni dok jedu! Videli su, doduše, da se Robino vratio, a direktorovo dobro raspoloženje zadavalo im je brigu o ishodu bitke koju su započeli. Prigušenim glasom pronalazili su nove mogućnosti kako da još više namuče pomoćnika glavnog prodavca. – Umirem! – sasvim glasno nastavi Iten. – Gladniji si kad se dižeš od stola nego kad za nj sedaš. Ipak je pojeo dva kompota, svoju porciju i onu koju je zamenio za porciju pirinča. Odjednom uzviknu: – Da i ja ispovrtim neki dodatak! Viktore, treći kompot! Kuhinjski momak posluži slatko, zatim donese kafu, a oni koji je uzeše odmah mu platiše po tri sua. Neki prodavci su već odlazili, gegucali duž hodnika i iznalazili neki skrovitiji kutak da popuše cigaretu. Drugi su opušteni sedeli za stolom punim masnog posuđa. U mirisu ostataka jela, koji više nisu osećali, u ovom parnom kupatilu od koga su im uši crvenele,

pravili su loptice od hleba i u razgovorima se vraćali na iste priče. Zidovi su se znojili, zagušljiva atmosfera spuštala se sa memljivog svoda. Naslonjen na zid i nakljukan hlebom, gledajući kroz prozor, Deloš je mirno vario i svakog dana po ručku odmarao se na taj način što je posmatrao noge prolaznika koji su promicali pločnikom; noge su bile kao presečene u člancima, teške cokule, elegantne duboke cipele, lake ženske cipelice, to neprestano dolaženje i odlaženje živih nogu bez tela i glave. Za kišnih dana bile su vrlo prljave. – Šta? Zar već? – uzviknu Iten. Na kraju hodnika javilo se zvono, trebalo je ustupiti mesto trećoj smeni. Momci dođoše sa kofama mlake vode i velikim sunđerima da operu mušeme. Prostorije su se polako praznile. Zastajkujući skoro na svakoj stepenici, prodavci su odlazili u svoja odeljenja. Glavni kuvar ponovo zauze svoje mesto pred prozorčetom između zdela sa ražom, govedinom i pikantnim sosom, naoružan viljuškama i kašikama, spreman da onim istim ritmičkim pokretom, kao klatno na časovniku koji tačno ide, počne da puni tanjire. Pošto su Iten i Favje zakasnili, sretoše Denizu pri povratku. – Gospodin Robino se vratio, gospođice – reče prvi s podrugljivom ljubaznošću. – Upravo ruča – dodade drugi. – Ali ako vam je naročito hitno, možete ući. Ne odgovarajući i ne osvrćući se na ovo, Deniz produži niza stepenice. Međutim, prolazeći ispred trpezarije starešina odeljenja i njihovih pomoćnika, nije mogla da se savlada a da bar ne baci letimičan pogled. Robino je zaista bio tamo. Pokušaće da s njim porazgovara po podne, i produži hodnikom da pronađe svoj sto koji se nalazio na drugom kraju. U dve za njih određene prostorije žene su jele odvojeno. Deniz uđe u prvu. I ovo je nekad bio podrum, a sad je preuređen u trpezariju, ali bio je lepše uređen. Na ovalnom stolu u sredini bilo je petnaest stolnih pribora više razmaknutih, a vino su služili u bocama: činija raže i zdela govedine sa pikantnim sosom bile su svaka na jednom kraju stola. Kuhinjski pomoćnici u belom ovde su posluživali, tako da žene nisu bile prinuđene

da se izlažu svakojakim neprijatnostima i da same sa prozorčeta nose svoje porcije. Direkcija je smatrala da je ovako pristojnije. – Jeste li sve obišli? – upita je Polin koja je sedela i sekla hleb. – Jesam – pocrvenevši odgovori Deniz – pratila sam jednu mušteriju. Lagala je. Klara laktom gurnu jednu prodavačicu, svoju susetku za stolom. Šta se to danas događa sa čupavicom? Izgledala je vrlo neobično. Primala je jedno za drugim pisma od svog ljubavnika, jurila robnom kućom kao izbezumljena, izmišljala da ima neki posao u radionici u koju nije ni zavirila. Sigurno se nešto događa. I pošto je ranije jela samo užeglu slaninu, gutajući sada bezbrižno i sa apetitom, Klara natenane poče da priča o nekoj strašnoj drami, o čemu su pisale sve novine. – Niste čitali o onom muškarcu koji je svojoj ljubavnici odsekao glavu brijačem? – Zar? – primeti neka mala prodavačica rublja, mila i nežna lica. – Valjda ju je uhvatio sa drugim. Dobro je uradio. Polin se pomami. – Šta? Zbog toga što nekog ne volite, taj sme da vas prekolje! E, to ne može! – I zastavši u govoru, okrećući se ka mladom pomoćniku kuvara uzviknu: – Pjere, vi znate da ne mogu da gutam govedinu. Recite da mi daju neki mali dodatak, kajganu, i to meku ako je moguće! Da utuca vreme, jer je u džepu uvek nosila slatkiše, izvadi kekse od čokolade i poče da ih gricka s hlebom. – Bogme nije to baš zgodno, takav muškarac – nastavi Klara. – O, ima ih ljubomornih! Tako je pre neki dan neki radnik bacio ženu u bunar. Za sve vreme nije skidala očiju sa Denize, a u sebi je mislila da je pogodila cilj kad je vide kako bledi. Ova licemerka očigledno strepi da će je išamarati ljubavnik, koga je verovatno prevarila. Biće vrlo smešno ako za njom pojuri sve do robne kuće, čega se ona, izgleda, boji. Razgovor krenu drugim tokom: jedna prodavačica davala je recept za skidanje mrlja sa somota, zatim su razgovarale o nekoj pozorišnoj predstavi u kojoj su divne devojčice igrale bolje od odraslih. Trenutno ražalošćena kad vide da su joj kajganu prepekli, Polin se brzo razvedri kada oseti da nije tako loša.

– Dajte mi malo vina – reče Denizi. – Trebalo je da i vi poručite kajganu. – Meni je dosta – odgovori devojka. Da ne bi mnogo trošila, ona se zadovoljavala hranom robne kuće iako je bila vrlo loša. Kad kuhinjski momak donese zapečenu pirinčanu kašu, prodavačice se pobuniše. Prošle nedelje su je ostavile i nadale su se da je više neće dobiti. Jela ju je jedina Deniz, rasejana i posle Klarinih priča zabrinuta zbog Žana, dok su je ostale posmatrale s prezrenjem. One poručiše bezbroj dodataka i nabokaše se kompota. Jesti o svom trošku bilo je u to vreme znak velike otmenosti. – Znate li da su se gospoda žalila – reče simpatična prodavačica rublja. – I direkcija je obećala… Sa osmehom je prekidoše i razgovor se povede samo o direkciji. Osim Deniz, koja je, kako reče, ne podnosi, sve su poručile kafu. Pored šolja one se duže zadržaše: prodavačice rublja, u vunenim haljinama, izgledale su jednostavne kao obične malograđanke, zatim one iz konfekcije, obučene u svilu, sa ubrusom ispod brade da se ne isprljaju, bile su slične gospođama koje su sišle u sobu za poslugu da ručaju sa sobaricama. Da provetre zagušljiv i zagađen vazduh, odškrinuše jedno podrumsko okno, ali odmah moradoše da ga zatvore jer se činilo kao da se točkovi fijakera kotrljaju po stolu. – Pst! – šapnu Polin – Evo one matore budale! Dolazio je inspektor Žuv. Potkraj svakog obeda rado se šunjao oko prodavačica. Bio je, između ostalog, zadužen da nadzire njihove trpezarije. Ulazio je trepćući očima, obilazio oko stola i s vremena na vreme upuštao se čak u razgovor želeći, tobože, da sazna da li im je jelo prijalo. Pošto ih je uznemiravao i dosađivao im, sve požuriše da se izvuku. Iako zvono još nije zvonilo, prvo klisnu Klara. Druge su je sledile. Za tili čas ostadoše samo Deniz i Polin, koja je grickala kekse od čokolade pošto je popila kafu. – Taman dobro – reče ona dižući se od stola – poslaću kuhinjskog momka da mi donese mandarina… Idete li i vi?

– Evo me odmah – odgovori Deniz, grickajući koru hleba, rešena da ostane poslednja kako bi pri povratku mogla da razgovara sa Robinoom. Kada ostade sama sa Žuvom, bi joj vrlo neprijatno, pa se i protiv volje diže od stola. A kada ovaj spazi da i ona ide prema vratima, prepreči joj put. – Gospođice Bodi… Stojeći tako pred njom, očinski se smejao. Veliki sedi brkovi i kratko ošišana kosa davali su mu onaj dostojanstveni izgled vojnika. I on isprsi grudi na kojima zablista crvena traka Legije časti. – Šta je, gospodine Žuve? – upita ona sasvim mirno. – Opet sam vas jutros video kako brbljate gore iza ćilima. Znate da je to protiv pravilnika naše kuće, i ako o tome podnesem izveštaj… A vaša prijateljica Polin zaista vas mnogo voli? Brkovi su mu podrhtavali, a njegov ogroman kukast nos širokih nozdrva zažari se s pohotljivošću bika. – A šta je to među vama da se toliko volite? Pošto nije shvatala na šta cilja, Denizi bi vrlo neprijatno. Primakao se tako blizu da joj je govorio u lice. – Tačno je, gospodine Žuve, razgovarale smo – promuca ona – ali šta mari ako malo porazgovaramo… Vi ste vrlo ljubazni prema meni i, u svakom slučaju, ja sam vam zahvalna. – Ne bi baš trebalo da sam dobar – reče on. – Meni je samo do pravde. Ali kad je neko tako lep… Kad se on još više primače, ona se zaista uplaši. Padoše joj na pamet Polinine reči, priče koje su kružile o prodavačicama koje je stari Žuv plašio i koje su njegovu blagonaklonost skupo plaćale. Čak i u robnoj kući on je sebi dopuštao neke manje intimnosti: oteklim prstima pljeskao je po obrazima popustljivije prodavačice, hvatao ih za ruke i držao ih u svojima kao da je na njihove potpuno zaboravio. Sve je to bilo očinski, raspojasao bi se tek van kuće u svom stanu, u Ulici Moano, ako bi neka pristala da dođe na parče hleba sa maslacem. – Pustite me – uzmičući prošapta devojka.

– Hajde de, šta se cifrate sa prijateljem koji je uvek obazriv prema vama – reče on. – Budite ljubazni i dođite večeras na čaj i parče hleba sa maslacem. Od srca je. Ona ga je odbijala: – Ne! Ne! Trpezarija se ispraznila i kuhinjski momak više nije dolazio. Osluškujući bat koraka, Žuv se iznenadno obazre oko sebe i, promenivši držanje i onu očinsku prisnost, htede da je poljubi u vrat. – Mala nevaljalice, ludice… Kad neko ima kosu kao što je moja, može li biti lud? Dođite malo večeras, šale radi. I kada joj se njegovo zajapureno lice primače sasvim blizu da mu oseti dah, izbezumljena od besa, ona se užasnu. Gurnu ga iznenada tako snažno da on zatetura i malo je trebalo pa da padne preko stola. Dočeka se srećom na stolicu i u padu prevrnu bocu vina, isprlja belu mašnu i poprska vinom crvenu traku Legije časti. Na ovaj surovi ispad, ne brišući se i gušeći se od besa, on se ne pomače. Šta joj bi? Ovome se ipak nije nadao, silom se nije služio i sve je činio zbog svoje dobrote! – Vi ćete se, gospođice, časti mi, pokajati za ovo! Deniz je već utekla. Zvono je upravo zvonilo, pa je zbunjena i drhteći potpuno zaboravila na Robinoa. Stoga se pope u svoje odeljenje i ne usudi se više da ponovo siđe. Pošto je popodnevno sunce udaralo u fasadu na Gajonovom trgu, u prostorijama na međuspratu, uprkos zavesama, vladala je velika sparina. Uđe nekoliko mušterija, preznojiše prodavačice, ali ništa ne kupiše. Celo odeljenje je zevalo naočigled dremljive gospođe Oreli. Primetivši da je šefica zadremala, Deniz se nečujno izvuče i, kao da je vrlo zaposlena, potrča istim putem kroz poslovne prostorije. Da zavara radoznale koji su mogli da je primete, ona ne ode pravo do odeljenja svile, već se najpre, kao da ima nekog posla, zaputi prema odeljenju čipaka, priđe Delošu i nešto ga zapita, a zatim u prizemlju prođe kroz odeljenje šarenog ruanskog platna i uđe u odeljenje mašni; jureći tako, trgnu se sva zaprepašćena i stade kao ukopana. Pred njom je bio Žan.

– Šta! Ti si ovde? – prošapta prebledela Deniz. Bio je u radnoj bluzi, gologlav, sa čupercima plave kovrdžave kose koji su mu padali po licu kao u devojke. Stojeći pred rafom za crne mašne, nešto se duboko zamislio. – Šta radiš ovde? – nastavi ona. – Čekao sam te – odvrati on. – Braniš mi da dođem, ali ja sam ipak ušao. Nikome ništa nisam rekao. O, možeš da budeš potpuno mirna. Pravi se, ako hoćeš, da me ne poznaješ. Neki prodavci su ih već posmatrali sa čuđenjem. Žan utiša glas. – Znaš, htela je da dođe sa mnom ovamo. Ostala je na trgu ispred vodoskoka… Daj mi brzo petnaest franaka ili smo propali tako sigurno kao što nas ovo sunce greje. Deniz se vrlo uznemiri. Svi su se kreveljili i prisluškivali priču o ovoj pustolovini, ali kako su se stepenice koje su vodile u suteren nalazile baš iza odeljenja mašni, ona gurnu brata niza stepenice i primora ga da brzo siđe. Sav uzbuđen i izmišljajući ceo događaj i u strahu da mu sestra neće verovati, Žan nastavi svoju priču. – Za nju mi novac nije potreban. Ona je suviše otmena… Ali njen muž, taman posla, ni tome nije do petnaest franaka! Ni za milion ne bi taj svojoj ženi dozvolio… Rekao sam ti, fabrikant lepka, vrlo pristojni ljudi… Ne, to je za nekog nitkova, njenog prijatelja koji nas je video i, razumeš, ako mu ne dam petnaest franaka, večeras… – Ćuti – prošapta Deniz. – Odmah… Idi samo! Sišli su u ekspediciju. Pod bledim svetlom koje je padalo sa podrumskih okana, ovo veliko skladište dremalo je u mrtvoj sezoni. U njemu je bilo hladno i neka duboka tišina spuštala se sa svoda. Pa ipak je iz jednog od njegovih odeljenja poslužitelj vukao nekoliko paketa upućenih u gradsku četvrt Madlen, dok je na velikom stolu za sortiranje robe starešina ovog odeljenja Kampion mlatarao nogama i budno na sve motrio. Žan nastavi: – Muž ima veliki nož… – Ta idi! – gurajući ga stalno ponavljala je Deniz.

Zađoše u tesan hodnik u kome je gasna lampa stalno gorela. U mračnim pobočnim podrumima, s leve i desne strane, naslagana roba bacala je guste senke iza drvenih pregrada. Deniz stade iza jedne od tih pregrada; niko sigurno neće doći ovamo, ali ovo je bilo zabranjeno i nju obuze jeza. – Ako onaj nitkov zucne – nastavi Žan – muž ima veliki nož… – Pa gde da nađem petnaest franaka? – uzviknu očajna Deniz. – Pa gde ti je pamet? Samo se tebi uvek nešto neobično događa! Vešto se zaklinjao i udarao u grudi. Od tolikih, kao u romanu izmišljenih događaja ni sam više nije znao šta je prava istina. Potrebu za novcem jednostavno je dramatizovao i uvek mu je nešto vrlo hitno trebalo. – Tako mi svega što mi je najsvetije, ovog puta je prava istina. Držao sam je tako, a ona me ljubila… Deniz ga ponovo ućutka, ali uzbuđena i gubeći strpljenje, najzad se rasrdi. – Ništa neću da znam. Ostavi za sebe svoje ludorije. To je vrlo ružno! Mučiš me svake sedmice, satirem se da te sa svojih deset franaka izdržavam. Noćima ne spavam… Da ne govorim o tome što svom bratu koru hleba iz usta otimaš… Bled u licu, Žan zinu od čuda. Kako! To je ružno? Od svega ništa više nije razumeo, a još od detinjstva je sestru smatrao drugaricom i činilo mu se sasvim prirodno da joj otvori srce. Mučilo ga je naročito što je saznao da noću radi. Pomisao da je na taj način upropašćava i troši Pepeov deo toliko ga uzbudi da briznu u plač. – Imaš pravo, ja sam pravi lopov – uzviknu on. – Ali ovo bogme nije ružno, naprotiv! I da znaš zašto se to uvek ponavlja… Njoj je vidiš već dvadeset. Mislila je da se ja šalim jer je meni tek sedamnaesta… O, besan sam na samog sebe! Sam bih se išamarao! Uhvati je za ruke, poljubi ih i orosi suzama. – Daj mi petnaest franaka, poslednji put, zaklinjem se… O, ne! Ne daj mi ništa, više volim da trunem; ako me njen muž ubije, oslobodićeš se briga. Kada se i ona rasplaka, poče da ga grize savest.

– Ja samo tako govorim, ali sigurno ništa ne znam. Možda i neće nikoga ubiti… Već ćemo se nagoditi, obećavam ti, sekice, ostaj mi zdravo, idem… Uplaši ih šum nečijih koraka na kraju hodnika. Ona ga povede u jedan od zabačenih kutaka u skladištu. Ovde se čulo samo šištanje gasne svetiljke. Koraci su se približavali, a kad Deniz proviri, poznade utegnutog inspektora Žuva koji je baš tog trenutka skretao u hodnik. Je li slučajno ovuda prolazio? Možda ga je neki drugi nadzornik pri ulazu upozorio? Spopade je takav strah da se izbezumi. Gurnu Žana iz one mračne mišje rupe u koju su se sakrili, potera ga ispred sebe i prošapta: – Gledaj da se izgubiš! Idi! Dok su oboje trčali, za petama su čuli zadahtalog starog Žuva, koji je kaskao za njima; ponovo projuriše ekspedicijom i naiđoše do stepenica čije je zastakljeno stepenište vodilo u Ulicu Mišodijer. – Gledaj da se izgubiš! – ponavljala je Deniz. – Idi! Ako budem mogla, ipak ću ti poslati petnaest franaka. Ošamućen, Žan umače. Inspektor, koji je bez daha dojurio, spazi samo krajičak njegove bele bluze i kovrdže plave kose koje su lepršale na vetru. Da bi zauzeo ranije besprekorno držanje, inspektor za trenutak odahnu. Imao je potpuno novu belu mašnu, koju je uzeo iz odeljenja rublja i čiji je lepezasti čvor blistao kao sneg. – E, baš lepo, gospođice – ote mu se sa drhtavih usana. – Da, bogami, vrlo lepo. Samo ako mislite da ću ja po podrumima trpeti tako divne stvari… I sve dok se ona pela u robnu kuću i dok ju je od uzbuđenja nešto u grlu gušilo tako da nije nalazila reči za odbranu, on ju je progonio svojim prekorima. Ona zažali što je uopšte bežala. Zašto se nije objasnila s njim i predstavila mu brata? Opet će razne gadosti izmisliti o njoj i uzalud će se kleti, niko joj neće verovati. Još jednom zaboravi na Robinoa i vrati se ponovo u odeljenje. Žuv se odmah zaputi u direkciju da podnese izveštaj, ali dežurni poslužitelj reče da su kod direktora Burdonkl i Robino i da sva trojica nešto razgovaraju već četvrt sata. Vrata su bila poluodškrinuta. Čuo se

Mureov glas koji je veselo pitao pomoćnika kako se proveo na godišnjem odmoru, a pitanje otkaza nije uopšte postavljao, naprotiv, razgovarali su o nekim merama koje je trebalo preduzeti u samom odeljenju. – Vi nešto želite, gospodine Žuve – uzviknu Mure – uđite! Inspektor je, međutim, nešto instinktivno predosećao. Kad Burdonkl iziđe, Žuv se reši da mu sve ispriča. Išli su polako jedan pored drugoga galerijom za šalove, prvi pognut i šapćući, drugi slušajući a da za sve to vreme nijednom crtom na licu ne odade svoja osećanja. – U redu, samo toliko – reče. I kad dođoše pred odeljenje konfekcije, Burdonkl uđe prvi. U istom trenutku gospođa Oreli je korila Denizu. – Odakle se sad opet vraćate? Nećete valjda ponovo tvrditi da ste bili u radionici. To neprestano odlaženje sa posla ne može se više trpeti. – Gospođo Oreli! – pozva je Burdonkl. Bio se rešio na odlučan potez i, bojeći se da Mure neće popustiti, nije želeo da se s njim savetuje. Šefica priđe i taj događaj još jednom tiho razmotriše. Celo odeljenje, predosećajući neku veliku katastrofu, napeto je iščekivalo. Tada se gospođa Oreli svečano okrenu: – Gospođice Bodi… Njena podnadula cezarovska maska odražavala je onu nemilosrdnu svemoć. – Idite na blagajnu! Ova strašna reč glasno odjeknu praznim odeljenjem. Ne dajući od sebe glasa, Deniz je stajala bleda pa najzad isprekidano izusti: – Ja! zašto? Šta sam učinila? Burdonkl se obrecnu i reče joj da joj je sve poznato i da bi bolje učinila da se ne objašnjava, zatim dodade nešto o mašnama i završi kako bi lepo izgledalo kada bi sve prodavačice svoje randevue sa muškarcima održavale u podrumu. – Ali to je moj brat! – kriknu ona sa bolnim gnevom silovane device. Margerit i Klara se zakikotaše, dok gospođa Frederik, obično vrlo uzdržljiva, takođe s nevericom odmahnu glavom. Opet o bratu! Posle

svega to je već glupo! Deniz ih sve pogleda: Burdonkla, koji je od prvog trenutka nije trpeo, Žuva, koji se ovde našao kao svedok i od koga nije mogla da očekuje pravdu i, najzad, one prodavačice koje, pored sve svoje ljubaznosti i marljivosti na poslu, nije za devet meseci uspela da trone, devojke koje su najzad bile srećne što mogu da je izbace. Zašto da se brani? Zašto da se nameće kada je niko ne voli? I ona pođe bez ijedne reči, bez onog poslednjeg pogleda po prostoriji u kojoj se tako dugo borila. Ali kada se nađe sama pred ogradom hale, još žešći bol steže njeno srce. Niko je ne voli. Ali iznenadna pomisao na Murea ne dade joj da se pomiri sa sudbinom. O, ne! Takvo otpuštanje ne može da prihvati jer i on bi, možda, poverovao u sve one sramne priče i sastanke s nekim muškarcem u suterenu. Na ovu pomisao hvatala ju je muka od stida, od teške more koja ju je pritiskivala i koju dotada nikad nije osetila. Živo zažele da ga pronađe, da mu sve objasni, da ga obavesti jer bilo joj je potpuno svejedno što odlazi, samo da on sazna istinu. Tako se njen nekadašnji strah, ona jeza od koje se pred njim ledila, odjednom pretvori u vruću želju da ga vidi i da robnu kuću nipošto ne napusti a da mu se ne zakune da drugom nije pripadala. Kada predveče, nešto pre pet časova, postade svežije, poslovne prostorije oživeše. Deniz se tada žurno zaputi u direkciju. Ali kad dođe do vrata kancelarije, opet je obuze očajna tuga. Jezik joj se zaplitao i na svojim ramenima oseti teško breme života. Pa ni on joj neće verovati, smejaće se kao i ostali, i u ovom strahu ona klonu. Svršeno je. Bolje je da ostane sama, da nestane, da umre. I ne javivši se ni Delošu ni Polini, krenu prema blagajni. – Gospođice – reče joj nameštenik – imate dvadeset dva dana, što čini osamnaest franaka i sedamdeset santima kojima ćemo dodati još sedam franaka procenata i provizije. Toliko ima da primite, je li tako? – Da, gospodine… Hvala. Deniz pokupi novac, pođe i uz put iznenada srete Robinoa. Ovaj je već čuo za njeno otpuštanje i dade joj obećanje da će pronaći onu trgovkinju mašnama. Tešio ju je sasvim tiho i pritom se žestio: kakav život! Živeti stalno u zavisnosti od nečijeg ćefa i svakog trenutka očekivati da se nađeš na ulici a da čak ne smeš da zatražiš ni platu za ceo mesec!

Deniz nameri da najpre obavesti gospođu Kaben da će sve učiniti da još iste večeri odnese svoje stvari. Izbijalo je pet časova kad se izgubljena i kao u nekoj vrtoglavici nađe među fijakerima i u svetini na Gajonovom trgu. Iste večeri, kad je došao kući, Robino je primio pismo u kome mu u četiri retka direkcija saopštava kako je, s obzirom na unutrašnju organizaciju kuće, primorana da mu se zahvali na njegovim uslugama. Radio je već sedam godina u ovoj kući i još istog popodneva razgovarao je s gospodom iz direkcije. Za njega je ovo bio udarac maljem. U odeljenju za svilenu robu Iten i Favje slavili su pobedu isto onako bučno kao što su Margerit i Klara trijumfovale u odeljenju konfekcije. Lepo smo ih se otarasili! Treba metla pa da bude mesta! Samo bi Deloš i Polin, kad bi se sreli u bučnim poslovnim prostorijama, izmenili poneku tužnu reč i duboko žalili za dobrom i poštenom Denizom. – Eh – govorio je ovaj mladi čovek – ako ona ikad uspe, želeo bih da se ovamo vrati i da ovoj fukari stane nogom za vrat! U celoj ovoj stvari Burdonklu je žestok udarac zadao sam Mure. Kad je saznao za Denizino otpuštanje, strašno se uzrujao. Pitanjima osoblja obično se vrlo malo bavio, ali ovog puta postupi tako kao da je u tom video uzurpaciju ovlašćenja, pokušaj da se drugi dokopa vlasti. Možda on, slučajno, i nije više gospodar kad neko drugi uzima sebi pravo da donosi razna rešenja? Trebalo je sve njemu pokazati, baš sve, i svakoga ko se tome odupre kao slamku će zgaziti. I kad je zatim, u velikoj nervozi koju nije uspevao da prikrije, celu stvar lično ispitao, ponovo se razbesne. Deniz, sirota devojka, nije lagala, to je zaista bio njen brat i Kampion ga je prepoznao. Zašto su je onda otpustili? Štaviše, izjavio je da će je ponovo primiti. Pred ovom neočekivanom burom, Burdonkl, majstor pasivnog otpora, povi šiju. Ispitivački je posmatrao Murea. A jednog dana, kad vide da se smirio, usudi se da mu na svoj način dobaci: – Za sve je bolje što je otišla! Murea ovo zbuni, krv mu udari u lice.

– Zaista – odgovori on smešeći se – možda ste u pravu. Da siđemo i pogledamo malo kako stoji sa prodajom. Ona je u porastu. Juče je ušlo više od sto hiljada.

VII Na suncu, koje je još oko pet časova peklo, Deniz zastade na ulici kao ošamućena. Od julske žege zagrejali su se oluci, a u letnjoj, kao kreda beloj sunčanoj svetlosti sa zaslepljujućim odblescima kupao se Pariz. Denizu je nesreća zadesila tako iznenada i tako su je bezobzirno bacili na ulicu da je sad u džepu mehanički prevrtala onih dvadeset pet franaka i sedamdeset santima pitajući se kuda da krene i šta da radi. Dugačak red kočija sprečavao ju je da ode sa pločnika ispred Ženskog raja. Kad se ipak usudi da se provuče između točkova kočija, pređe Gajonov trg kao da je htela da uđe u Ulicu Luja Velikog, a zatim se naglo predomisli i uputi ka Ulici Svetog Roka. Išla je i dalje bez određenog cilja jer na uglu Ulice Nev de Pti Šan ponovo zastade i, pošto se najpre odlučno osvrnu, produži dalje. Kad naiđe na Pasaž Šoazel, zađe u njega i, ne znajući ni sama kako, nađe se u Ulici Monsinji; zatim opet upade u Ulicu Nev Sen Ogisten. U glavi joj je brujalo, a kad vide nosača, seti se kofera, ali nije znala kuda da ga odnese. Čemu tolike muke kad je još pre jednog sata imala svoj krevet u koji je uveče mogla da legne? Ne skidajući očiju s kuća, pažljivo je posmatrala prozore. Nizale su se cedulje s ponudama za iznajmljivanje soba. U stalnom duševnom uzbuđenju koje je potresalo celo njeno biće, ona ih je jedva razaznavala. Zar je moguće, ostala je odjednom potpuno sama i izgubljena u ovom velikom nepoznatom gradu, bez zaštite i bez ikakvih sredstava. Moralo se ipak nešto jesti i negde spavati. Ulice su se nizale jedna za drugom: Mulen, Ulica Svete Ane. Obigravala je po gradskoj četvrti, vrtela se ukrug, vraćala na isto raskršće koje je već dobro poznavala. Odjednom zapanjena stade kad se ponovo nađe pred Ženskim rajem i, da bi umaknula iz ovog mučnog začaranog kruga, jurnu u Ulicu Mišodijer. Bodi se srećom nije nalazio na vratima i Elbef je iza svojih mračnih izloga izgledao potpuno opusteo. Ona se inače ne bi ni usudila da poseti strica jer se i on pravio kao da je više ne poznaje, a ni ona nije želela da mu u nesreći, koju joj je prorekao, bude na teretu. Na drugoj strani ulice pade joj u oči neki požuteli oglas: „Izdaju se nameštene sobe.“ To je bio prvi

oglas koji joj nije ulivao strah jer joj je kuća delovala vrlo bedno. Poznade je po dva niska sprata i čađavoj fasadi prikleštenoj između Ženskog raja i nekadašnjeg hotela Divilar. Kosmat i bradat kao prorok, stari Bura, s naočarima na nosu, stajao je na pragu svog dućana u kome je prodavao kišobrane i sa velikom pažnjom zagledao jednu dršku od slonovače. Da bi smanjio svoju zakupninu, on je kao zakupac cele kuće izdavao pod kiriju dva nameštena sprata. – Imate li, gospodine, neku slobodnu sobu? – upita ga Deniz povodeći se za svojim instinktom. Iznenađen što je vidi, ovaj podiže dva krupna oka ispod gustih veđa. Bura je poznavao sve prodavačice. I pošto osmotri njenu čistu i skromnu haljinu, njen pošten izgled, odgovori: – Nije to za vas. – A šta staje? – upita Deniz. – Petnaest franaka mesečno. Deniz zažele da pogleda. U tesnom dućanu, dok ju je i dalje sa čuđenjem gledao, ispriča mu kako je izišla iz pomodne kuće i kako ne želi da bude na teretu stricu. Starac dohvati ključeve sa neke daske u sobici iza dućana, vrlo mračnoj prostoriji u kojoj je kuvao i spavao, odakle je kroz prašnjavo okno dolazila zelenkasta svetlost iz dvorišta velikog jedva dva metra. – Ja ću ispred vas da se ne spotaknete – reče Bura kad se nađoše u memljivom hodniku koji se pružao duž dućana. Spotače se o jednu stepenicu i dok se penjao stalno ju je i dalje upozoravao. Čuvajte se! Stepenice su išle uza sam zid, na zavijutku međusprata nalazila se neka rupa u kojoj su stanari ponekad ostavljali sanduke za smeće. U ovoj gustoj tami Deniz nije ništa razabirala i osećala je samo hladnoću koja je izbijala iz starog memljivog maltera. Pa ipak, kroz prozorče na prvom spratu koje je gledalo u dvorište, mogla je nejasno nazreti, kao u dubini ustajale vode, iskrivljene stepenice, zidove pocrnele od prljavštine, ispucana i neobojena vrata. – Kad bi bar jedna od ove dve sobe bila slobodna – nastavi Bura. – Tu biste se dobro smestili… Ali u njima uvek ima nekih žena.

Drugi sprat imao je više dnevne svetlosti koja je grubo osvetljavala svu bedu ovog stana. U prvoj sobi stanovao je neki pekarski kalfa, dok se druga, koja je bila slobodna, nalazila malo dalje. Kad je otključa, Bura se zadrža na stepeništu želeći da je Deniz mirno razgleda. Pored kreveta, smeštenog uz vrata, bilo je mesta samo toliko da se prođe. Na drugom kraju sobička stajali su orman od orahovine, sto od već pocrnele jelovine i dve stolice. Stanari koji su hteli da nešto skuvaju morali su kleknuti pred kaminom na kome se nalazio zemljani kuhinjski lonac. – Šta ćete – reče starac – raskošno baš nije, vidik je divan. Gledate svet na ulici. A kad se Deniz, čudeći se svemu, zagleda u jedan ugao na tavanici iznad kreveta, gde je neka žena koja je ovde stanovala plamenom sveće ispisala svoje ime: „Ernestina“, on dobroćudno nastavi: – Kad bi čovek hteo da sve ovo uredi, kraj s krajem nikada ne bi sastavio. Drugo ništa nemam. – Za mene je dobro – izusti devojka. Ona plati za mesec dana, zamoli za posteljinu, dva čaršava i dva peškira, namesti odmah krevet, sva srećna i smirena što sad zna gde će večeras prespavati, Sat kasnije poslala je nosača da joj donese stvari i već se potpuno smestila. Sledila su dva meseca strašne bede. Kako više nije bila u stanju da plaća internat za Pepea, uzela ga je k sebi i od neke stare naslonjače koju joj uzajmi stari Bura, napravi posteljicu za njega. Trebalo joj je dnevno, uračunavši i stanarinu, tačno trideset sua, s tim da jede suva hleba ako je htela da malome kupi malo mesa. Prvih petnaest dana išlo je nekako: svoje domaćinstvo započela je sa deset franaka, zatim je srećnim slučajem pronašla onu trgovkinju mašnama, koja joj isplati njenih osamnaest franaka i trideset santima. Međutim, odmah zatim zapade u tešku bedu. Uzalud se nudila raznim robnim kućama: na Klišiju, u Bon maršeu i Luvru; zbog mrtve sezone poslovi su jenjavali, zavaravali su je obećanjima za jesen, više od pet hiljada trgovačkih nameštenika bilo je otpušteno kao i ona i nezaposleno tumaralo ulicama. Stoga je pokušavala da pronađe neke sitnije poslove, ali ne poznajući Pariz, nije znala kome da se obrati, pa se primala i onih najslabije plaćenih, a često nije mogla ni da naplati ono što bi

zaradila. Bilo je večeri kada je puštala Pepea da sam pojede čorbu rekavši mu da je večerala napolju; onda bi legla dok bi joj u glavi brujalo, a ruke joj gorele od groznice. A kad bi Žan kao iz vedra neba banuo u ovu sirotinju, i očajnički sam sebe nazivao zločincem, bila je primorana da i njega laže; i da bi mu dokazala da je nešto prištedela, iznalazila je često načina da mu tutne u ruku po dva franka. Pred decom nikad nije plakala. Nedeljom, kad bi joj se pružila mogućnost da klečeći na podu ispeče u kaminu parče teletine, u teskobnoj sobici sve se orilo od veselja ovih nestašnih mangupčića od kojih su za sada životne brige bile sasvim daleko. Žan bi se posle ovoga vraćao poslodavcu, Pepe bi zaspao, a ona bi u samrtnom strahu od sutrašnjice dočekivala još jednu strašnu noć. Bilo je i drugih strepnji koje joj nisu davale mira. Dve stanarke na prvom spratu primale su posete vrlo kasno, pa bi se katkad neki muškarac prevario i zalupao šakom na njena vrata. Pošto joj je Bura potpuno mirno saopštio da na to ne odgovara, ona bi u takvim slučajevima zagnjurila glavu u jastuk da ne sluša psovke. I njen sused pekarski kalfa takođe je voleo da na svoj način zbija šale: vraćao se tek pred jutro, vrebao na nju kad bi išla po vodu, pa je čak u pregradnom zidu provrteo rupu da bi gledao kako se umiva, što ju je primoralo da zid zastre svojom odećom. Naročito je patila što su je prolaznici na ulici nametljivo saletali i neprestano napastvovali. Ni na blatnjave ulice, kojima se povlačio sav razvrat starih gradskih četvrti, nije mogla izići da kupi sveću a da iza sebe ne čuje neki strastan uzdisaj i grube požudne reči; ohrabreni prljavim izgledom kuće, muškarci bi je progonili sve do mračnog hodnika. Kako to da nema ljubavnika? Ljudi su se čudili i to im je bilo smešno. Trebalo je da i ona jednog dana podlegne. Ni sama sebi nije mogla da objasni kako se opirala gladi koja joj je pretila i požaru strasti koji je plamsao na sve strane oko nje. Jedne večeri kad Deniz nije imala hleba čak ni za Pepeovu supu, pođe za njom neki gospodin s odlikovanjima. U hodniku je bio toliko grub da mu zgađena i razjarena zalupi vrata ispred nosa, a kad ulete u sobu, drhtavih ruku sede. Mali je spavao. Šta da mu kaže ako se probudi i zatraži nešto da pojede? Trebalo je samo da pristane. Njenoj bedi bio bi kraj, imala bi para, haljina i lepu sobu. To je obična stvar, svi su govorili, sve tako svršavaju jer u Parizu žena ne može da živi samo od svog rada. Ona se

celim svojim bićem bunila protiv toga, ne prezirući zbog toga ostale i gadeći se svega što je prljavo i besmisleno. Mislila je da život ima svoju logiku i da za njega treba imati mudrosti i hrabrosti. Često je sama sebi postavljala slična pitanja. U njenom sećanju ostala je neka stara romansa o mornarevoj verenici koju je njena ljubav sačuvala od opasnosti dugog iščekivanja. U Valonju, gledajući niz pustu ulicu, pevušila je njen sentimentalni refren. Možda i ona, kad je tako postojana, skriva u srcu neku ljubav? S osećanjem neprijatnosti još uvek je mislila na Itena. Gledala ga je svakog dana kako prolazi ispod njenog prozora. Otkako je postao pomoćnik glavnog prodavca, okružen poštovanjem ostalih prodavaca, išao je uvek sam. Nikad ne bi pogledao gore, a njoj se činilo kao da pati zbog uobraženosti ovog mladića i, ne plašeći se da će je primetiti, stalno ga je pratila pogledima. Čim bi opazila Murea, koji je isto tako svake večeri prolazio ovuda, sva bi pretrnula, brzo bi se sakrila i srce bi joj zaigralo u grudima. Nije trebalo da sazna gde ona stanuje; osim toga, bila je nabeđena u robnoj kući i mnogo je patila pri pomisli šta on može da misli o njoj, iako se sigurno nikada više neće sresti. Deniz je, uostalom, još uvek živela u onom kovitlacu Ženskog raja. Samo jedan zid delio je njenu sobu od bivšeg odeljenja, tako da je i ona svakog jutra počinjala svoj radni dan osećajući kako nadolazi svetina i raste vreva oko prodaje. I najmanja graja potresala je ovu trošnu straćaru, prilepljenu uz bok ovog džina; u njoj je kucalo njegovo ogromno bilo. Neke susrete Deniz ipak nije mogla da izbegne. Tako se u dva maha iznenada srela sa Polinom, koja se ožalosti kad je vide u nevolji i ponudi joj svoju pomoć; morala je i da laže da bi na neki način otklonila posetu svoje prijateljice i da ne bi morala da joj je uzvrati jedne nedelje u Božeovom stanu. Bilo joj je kudikamo teže da se brani od očajničke Delošove ljubavi – pratio ju je u stopu, znao za sve njene nevolje, čekao je pred vratima. Jedne večeri hteo je, sav crven u licu, da joj pozajmi trideset franaka, bratovu ušteđevinu, kako joj reče. Međutim, svi ovi susreti završavali su se njenim žaljenjem za robnom kucom, zaokupljali je životom koji se u njoj odvijao, kao da je nije ni ostavila. Denizi niko nije dolazio. Stoga se mnogo začudi kad jednog popodneva neko zakuca na vrata. Bio je to Kolomban, ona ga primi stojeći. Zbunivši se, on nešto promuca, upita je za zdravlje, reče nešto o Elbefu.

Možda ga je stari Bodi poslao, žaleći što je bio suviše oštar prema njoj; jer je on i dalje nije pozdravljao iako je dobro znao za nesreću koja ju je snašla. Ali kad ona postavi pomoćniku otvoreno pitanje, ovaj se još više zbuni; ne, ne, nije ga gazda poslao, i zatim, želeći da govori o Klari, on spomenu njeno ime. Malo-pomalo postajao je sve hrabriji, zahtevao je od nje da ga posavetuje jer je mislio da bi Deniz mogla da mu pomogne da dođe do njene bivše drugarice. Prekorevajući ga što Ženevjev pati zbog jedne devojke bez osećanja, Deniz mu je uzaludno ubijala svaku nadu. On dođe i drugi put i naviknu se da je stalno posećuje. Za njegovu sramežljivu ljubav ovo je bilo dovoljno, i protiv svoje volje stalno je navodio razgovor na ovo, sav blažen da bude sa ženom koja je imala veze sa Klarom. I sama Deniz živela je u tim trenucima još više sa Ženskim rajem. Poslednjih septembarskih dana devojku zadesi teška nesreća. Pepe se razboleo, dobio je jak nazeb koji ju je zabrinjavao. Morala mu je davati bujon, a nije imala ni hleba. I jedne večeri dok je jecala, sva slomljena jednom od onih melanholičnih duševnih kriza koje devojke bacaju u ponor ili u Senu, stari Bura tiho zakuca. Doneo je hleb i sud za mleko pun bujona. – Evo ovo za maloga – reče nabusito po svom običaju. – Šta plačete toliko, samo mi stanare uznemiravate. I dok mu se, briznuvši u plač, zahvaljivala, on nastavi: – De umuknite! Sutra da dođete na razgovor. Ima u mene posla za vas. Otkako mu je Ženski raj zadao onaj strašan udarac otvaranjem svog novog odeljenja kišobrana i suncobrana, Bura nije imao radnice. Da bi smanjio troškove, sve je radio sam: čistio, vršio opravke i šio. Mušterija je bilo sve manje i često je ostajao bez posla. Stoga, kad sutradan Denizu smesti u jedan ugao svog dućana, morade da joj izmisli neki posao. Nije mogao da dopusti da neko ko u njegovoj kući stanuje umre od gladi. – Imaćete četrdeset sua dnevno – reče on – kada nađete bolje, možete otići. Deniz ga se pribojavala, posao je brzo svršavala tako da joj je s teškom mukom pronalazio drugi. Morala je da sastavlja svilu po širini i popravlja čipke. Prvih dana nije se usuđivala da digne glavu i bila je sva zbunjena kad bi osetila da je pored nje taj čovek s onom grivom starog

lava, kukastim nosom i prodornim očima pod gustim obrvama. Imao je hrapav glas i ludačke pokrete, tako da su majke iz ove gradske četvrti njime plašile dečicu, preteći da će poslati po njega isto onako kao što se šalje po žandarme. Ulični mangupčići nisu mogli da prođu ispred njegovih vrata da mu ne doviknu poneku pogrdnu reč, koju on nije hteo da čuje. Svoj manijački gnev iskaljivao je na onim jadnicima koji su bacili ljagu na njegov zanat prodajući jevtino svaku bofl robu, za kojom ni pas repom ne bi mrdnuo. Deniz pretrnu kad joj kao pomaman jednog dana doviknu: – Slušajte, umetnost je propala… Pravih drški više nema. Štapove još prave, ali drškama je kraj! Nađite mi samo jednu, daću vam dvadeset franaka! Bio je gord kao svaki umetnik; u Parizu nije bilo zanatlije koji bi bio sposoban da napravi tako laku i trajnu dršku. Sa mnogo divne mašte, naročito je lepo izrađivao jabučice na drškama i uvek iznalazio sve nove motive, kao cveće, razno voće, životinje, glave koje je obrađivao umetnički živo i slobodno. Služio se samo perorezom, tako da se danima mogao videti kako sa naočarima na nosu savesno delje šimširovo drvo ili abonos. – Gomila neznalica – govorio je – koji se zadovoljavaju da nalepe svilu na šipke od riblje kosti! Kupuju drške na veliko, i to fabrikovane drške… Neka ih prodaju kome hoće! Umetnost je propala! Razumejte… Deniz se, najzad, malo smiri. Stari je zaželeo da Pepe siđe u dućan i da se tu igra jer je decu mnogo voleo. Kad bi mali počeo da puže, niko nije smeo ni da se mrdne, ni Deniz koja je u svom kutku nešto opravljala, dok je on pored izloga deljao perorezom neko drvo. Svaki dan donosio je iste poslove i iste razgovore. I dok su tako u dućanu radili, on se stalno navraćao na Ženski raj i neumorno razglabao priče o tome kako stoji s njegovim strašnim dvobojem. Od 1845. godine stanovao je u kući koju je za hiljadu osam stotina franaka zakupio na trideset godina; pošto je za četiri nameštene sobe dobijao hiljadu franaka, plaćao je za svoj dućan samo osam stotina franaka. Ovo nije bilo mnogo, većih troškova nije imao i ovako je on mogao da izdrži još dugo. Slušajući ga kako govori, pobeda se činila nesumnjiva, ono čudovište preko puta on će već dokusuriti. Odjednom bi zastao:

– Ima li u njih ovakvih psećih glava? Iza naočara je žmirkao da bi znalački osmotrio glavu doge na kojoj je radio i koja je svojom posuvraćenom njuškom i očnjacima režala kao da je živa. Ushićen psom, Pepe bi se pridizao i svojim ručicama odupirao o starčeva kolena. – E, samo da sastavim kraj s krajem, za ostalo me nije briga – nastavljao je, oprezno gladeći jezik vrhom peroreza. – Lopovi su mi odneli zaradu, ali ako i ne zarađujem, ja isto tako ne gubim, ili bar vrlo malo. Vidite, rešio sam da radije ovde ostavim svoje kosti nego da popustim. Zavitlao bi alatom kroz vazduh, a njegova seda kosa zalepršala bi u vihoru besa. – Pa ipak – ne skidajući očiju s igle, usudi se Deniz da tiho primeti – ako bi vam ponudili neku pristojniju cenu, bilo bi pametnije da prihvatite. Sva njegova besna tvrdoglavost izbi tada na videlo: – Nikada! Da mi stave glavu pod nož, doviknuo bih im: „Ne, sto mu gromova, ne! Još deset godina važi moj ugovor o zakupu, kuću neće dobiti pre deset godina, čak i kad bih između ova četiri gola zida morao da krepam od gladi. Dolazili su oni već dvaput da me smuvaju. Nudili mi dvanaest hiljada franaka za radnju i osamnaest za zakupninu narednih godina, svega trideset hiljada… Ni za pedeset! Držim ih u ruci, hoću da vidim kako savijaju šiju. – Trideset hiljada franaka, lepa suma – nastavi Deniz. – Mogli biste otvoriti radnju na drugom mestu… Ali ako kuću kupe? Dovršavajući jezik svoje doge, sa detinjim osmehom koji mu je neosetno poigravao na licu, uokvirenom kao sneg belom kosom, sličnom licu gospoda Boga, Bura se za trenutak sav uneo u svoj posao. – Što se kuće tiče, opasnosti nema! Govorili su oni još i prošle godine da će je kupiti, davali za nju osamdeset hiljada, dvaput više no što danas vredi. Međutim, njen vlasnik, nekadašnji trgovac voćem, lopov kao i oni, hteo je da im još nešto iskamči. Uostalom, oni ni meni ne veruju i dobro znaju da ću im ja još manje popustiti. O, ne, ne, tu sam i tu ostajem. Ni car glavom, sa svim svojim topovima, neće me odavde najuriti.

Deniz se više ne usudi ni da pisne. Produži da šije dok je stari između dva poteza svoga peroreza nastavio da im u nepovezanim rečenicama preti: ovo je samo početak, tek kasnije doći će ono pravo, ima on plan kojim će s njihovih tezgi kao metlom zbrisati one kišobrane. I iz ove njegove tvrdoglavosti izbijao je protest sitnog privatnog proizvođača protiv one velike najezde bazarske robe. Za to vreme Pepe se uspuzao na njegovo koleno i nestrpljivo pružao ručice u pravcu dogine glave. – Daj ovamo, striko! – Odmah, mali moj – odgovori starac razneženim glasom. – Oči još nema, treba da ih napravimo. I doterujući jedno oko, obrati se ponovo Denizi. – Čujete li ih? Stalno gruvaju tu pored nas! To me, časti mi, ponajviše žesti! S tom paklenom muzikom uvek su mi kao neka lokomotiva iza leđa. Od toga mu se trese stočić, govorio je on. Dućan mu se rasklimao, a dok je svetina vrvela i tiskala se u Ženskom raju, on je cele dane provodio bez ijedne mušterije. To je bio glavni predmet razgovora na koji se stalno vraćao. Opet su imali dobar dan, čula se tutnjava iza zida, verovatno je odeljenje svile opet pazarilo deset hiljada. Drugi put likovao je od radosti: iza zida se ništa nije čulo, neki iznenadni pljusak sveo bi dnevni pazar na nulu. I najmanja buka i najslabiji šum davali su mu povoda da o svemu razglaba bez kraja i konca. – Slušajte, neko se okliznuo. O, kada bi samo svi vratove polomili! To se sigurno, draga moja, one gospođe svađaju. Tim bolje, tim bolje! Čujete li kako paketi padaju u suteren? Odvratno! Deniz nije smatrala umesnim da se upušta u objašnjavanja jer bi je on u tim slučajevima s ogorčenjem podsetio kako su i nju na nedostojan način oterali. Morala je po stoti put da mu pripoveda o onom kratkom vremenu koje je provela na radu u odeljenju konfekcije, o onim patnjama u početku, nezdravim sobicama, slaboj ishrani, neprestanoj borbi između samih prodavačica; tako su oboje od jutra do mraka raspredali samo o robnoj kući, upijali je u sebe svakog časa kao vazduh koji su udisali.

– Daj ovamo, striko – pružajući ručice živo je ponavljao Pepe. Dogina glava bila je završena. Sa bučnom radošću Bura ju je čas odmicao čas primicao. – Čuvaj se, ugrišće te… Na, poigraj se, pripazi da je ne razbiješ! Progonjen svojom fiks-idejom, Bura podiže pesnicu prema zidu: – Uzalud udarate da se kuća sruši… Vas dopasti neće pa makar čitavu ulicu zaposeli! Deniz je sada svaki dan imala šta da jede. Za ovo je dugovala zahvalnost starom trgovcu, za koga je osećala da uprkos svoj svojoj goropadnoj nastranosti ima dobro srce. Pa ipak, ona je žarko želela da se zaposli negde drugde jer je primetila kako se on muči da za nju izmisli neki sitniji posao, i sve više je uviđala da mu ne treba nikakva radnica jer poslovi ne idu i da je zapošljava iz čistog milosrđa. Prošlo je tako šest meseci, nastala je zimska mrtva sezona. Gubila je svaku nadu da će se pre marta negde zaposliti kada joj jedne januarske večeri Deloš, koji je stalno vrebao na nju pred kapijom, dade sledeći savet: zašto se ne prijavi Robinou, kome, možda, neko treba? U septembru, uprkos strahovanju da na kocku stavi ženinih šezdeset hiljada franaka, Robino se odlučio da kupi Vensarov dućan. Četrdeset hiljada plati licencu za prodaju svile i sa preostalih dvadeset hiljada upusti se u posao. To je bilo malo, ali on je za leđima imao Gožana koji je trebalo da mu pomogne dugoročnim kreditima. Otkako je raskinuo sa Ženskim rajem, Gožan je maštao samo o tome kako da ovom džinu konkuriše; verovao je u sigurnu pobedu ako se u neposrednoj blizini Ženskog raja otvori nekoliko specijalizovanih radnji u kojima bi mušterije imale što raznolikiji izbor. Samo su bogati fabrikanti iz Liona, kao Dimontej, mogli da udovolje zahtevima velikih firmi; zadovoljavali su se time da svojim razbojima osiguraju posao, a tek potom, prodajući manje važnim trgovačkim radnjama, da pokušaju da odatle izvuku svoje profite. Gožan je, međutim, bio još daleko od toga da bude bogat kao Dimontej. Dugo je bio običan trgovački posrednik; tek pre pet ili šest godina uspeo je da dođe do razboja, ali je i pored toga dobar deo poslova i nadalje davao radnicima koje je snabdevao sirovinama i koje je po metru kako-tako plaćao. Upravo ovakva organizacija rada, kojom je povećavao svoje troškove proizvodnje,

nije mu dopuštala da u snabdevanju Ženskog raja konkuriše Dimonteju. Zbog toga je hteo da mu se osveti i u Robinou je video oruđe za odlučnu bitku započetu protiv velikih pomodnih kuća, koje je optuživao da upropašćuju francusku proizvodnju. Kada Deniz dođe, zateče samu gospođu Robino. Ona je bila ćerka građevinskog nadzornika u nekom nadleštvu za građenje puteva i mostova, bez ikakvog pojma o trgovini, i ostala je nežna i bespomoćna kao pitomica vaspitana u manastiru Bloa. Crnpurasta, vrlo lepa i ljupka, bila je veoma privlačna. Obožavala je muža i živela samo od te ljubavi. I upravo kad Deniz htede da joj se predstavi, Robino se vrati; pošto mu je jedna od dve prodavačice baš dan ranije otkazala, u nameri da se zaposli u Ženskom raju, on je odmah primi. – Ne ostavljaju nam nikoga ko nešto vredi – reče on. – Ali što se vas tiče, mogu da budem miran: ni vi, kao ni ja, nemate razloga da ih volite. Dođite sutra. Te večeri Denizi je bilo vrlo neprijatno kada je čika Burau morala da saopšti da odlazi. I stvarno, on je izgrdi kao nezahvalnu i žestoko se razbesne. Očiju punih suza, Deniz poče da se brani rekavši da je svesna njegovog milosrđa. Njega to ganu i s teškom mukom promuca: posla ima u njega mnogo, a ona ga ostavlja baš u trenutku kada on baca na tržište jedan kišobran, svoj pronalazak. – A šta ćemo sa Pepeom? – upita on. Ovo dete bilo je zaista Denizina najveća briga. Nije imala hrabrosti da ga opet pošalje gospođi Gras, a još manje je mogla da ga ostavlja samog, zatvorenog u sobici od jutra do mraka. – Pa dobro, ja ću ga čuvati – nastavi starac. – Malome je dobro u mojem dućanu… Kuvaćemo zajedno. A kada Deniz ne pristade, bojeći se da mu ne bude na teretu, stari uzviknu: – Zar meni ne verujete, sto mu gromova… Neću vam ja dete pojesti! Kod Robinoovih Deniz je imala više sreće. Malo joj je, doduše, plaćao, šezdeset franaka mesečno i hranu, ali bez onog procenta od prodaje kao što je bio slučaj u starim trgovačkim radnjama. Postupak je, međutim,

ovde bio kudikamo ljubazniji, naročito što se tiče gospođe Robino, koja je za svojom tezgom uvek bila nasmejana. Nervozan i raznim brigama izmučen, on je katkada bio prek. Već potkraj meseca Deniz je bila kao član porodice, isto kao i ona druga prodavačica, neka tuberkulozna i tiha ženica. Robinoovi se pred njima nisu ustručavali i razgovarali su o poslovima za stolom u sobici iza dućana iz koje se izlazilo u veliko dvorište. I tu jedne večeri zaključiše da povedu borbu protiv Ženskog raja. Na ovu večeru došao je i Gožan. Već za vreme pečenja, naročito spravljenog jagnjećeg buta, on pokrenu ovo pitanje bezbojnim glasom lionskog građanina, promuklim zbog magle na Roni. – To je već prevršilo svaku meru – započe on. – Dođu Dimonteju, zar ne, stave ruku na neki desen, odnesu u jedan mah tri stotine komada tražeći pritom sniženje cene za pedeset santima po metru; pošto plaćaju u gotovu, oni zarađuju na kasa skontu još osamnaest procenata. Sam Dimontej ne zarađuje često ni dvadeset santima. On prodaje samo zato da bi njegovi razboji radili jer svaki razboj koji ne radi mrtav je… Kako onda mi, sa našom mnogo oskudnijom opremom i radnicima kojima dajemo da rade kod kuće, možemo izdržati ovu borbu? Razmišljajući, Robino je zaboravio na jelo. – Tri stotine komada! – promuca on. – A ja strepim kad kupim dvanaest, i to rok plaćanja devedeset dana… Oni su u stanju da daju franak-dva jevtinije od nas. Izračunao sam da su prema artiklima koje imaju u svom katalogu, kad ih uporedimo s našim cenama, jevtiniji od nas najmanje za petnaest odsto… To je ono što upropašćava sitnu trgovinu. Nastade trenutak klonulosti. Žena ga je posmatrala zabrinuto i nežno. Za poslove nije mnogo marila; od svih tih brojki glava joj je bučala jer nije shvatala zašto ljudi sami sebi zadaju tolike brige kada je daleko lakše smejati se i voleti se. Pa ipak, bilo je dovoljno da njen muž zaželi da pobedi i ona bi oduševljeno odmah pristala uz njega. Bila je spremna da umre za njegovom tezgom. – Ali zašto se svi ti fabrikanti ne sporazumeju između sebe? – ljutito nastavi Robino. – Oni bi tada mogli da im propisuju zakone umesto da im se pokoravaju.

Zamolivši za još jedno parče jagnjećeg buta, Gožan ga je sporo žvakao. – E, zašto, zašto… Razboji, rekao sam, treba da rade. Kad svuda postoje tkaonice u okolini Liona, u Garu, Izeri, ne može se nijedan dan prekinuti rad bez ogromnih gubitaka… I onda smo mi, koji katkada dajemo radnicima da rade kod kuće, sa deset ili petnaest razboja, u većoj meri gospodari proizvodnje, naročito što se tiče zaliha robe, dok su krupni fabrikanti primorani da pronađu što širu i što je moguće bržu prodaju na tržištu. Stoga oni zavise od velikih robnih kuća. Znam trojicu-četvoricu koji se o njih otimaju i pristaju da gube da bi dobili njihove porudžbine. Štetu podmiruju na malim trgovačkim radnjama kao što je vaša. Koliko od njih žive, toliko na vama zarađuju… Sam Bog zna kako će se ova kriza završiti! – Odvratno! – zaključi Robino, kome od ovog ljutitog uzvika laknu. Deniz je ćutala i slušala. U svojoj instinktivnoj ljubavi prema logici i životu, potajno je bila na strani velikih robnih kuća. Ćutali su i jeli konzervisanu boraniju kada se Deniz odjednom reši da veselo progovori: – Mušterije se ne žale! Na ovo se gospođa Robino tiho nasmeja, što oneraspoloži njenog muža i Gožana. Po sebi se razume da je kupac zadovoljan jer, na kraju krajeva, on se koristi sniženjem cena. Samo ipak svako treba da živi: kuda bi nas odvelo ako bi se pod izgovorom opšteg blagostanja potrošač bogatio na štetu proizvođača? O tome se povede diskusija. Iako je govorila kao da se šali, Deniz je nastupala s jakim argumentima: posrednici kao agenti fabrika, zastupnici, komisionari nestaju, što uveliko doprinosi pojevtinjenju, a fabrikanti ne mogu čak ni da opstanu bez velikih magacina jer čim jedan od njih izgubi mušterije, stečaj je neminovan. Sve u svemu, u tome i jeste prirodni razvoj trgovine i nemoguće je stvari sprečiti da se razvijaju onako kako moraju, pogotovu kada svi, hteli ili ne hteli, rade u tome pravcu. – Vi ste, dakle, za one koji su vas bacili na ulicu? – upita je Gožan. Deniz jako pocrvene. I sama se začudi svojoj vatrenoj odbrani. Šta li je nosila u srcu da joj je takav plamen prožeo grudi?

– O, ne – odvrati ona – možda nisam u pravu, vi ste svakako merodavniji… Kažem samo ono što mislim. Cene danas diktiraju četiri ili pet firmi umesto pedeset kao ranije; one ih obaraju zahvaljujući snazi svog kapitala i kupovnoj moći svojih mušterija… Tim bolje po potrošače, to je sve! Robino se zbog ovoga nije na nju rasrdio. Uozbiljivši se, gledao je u stolnjak. Često je već osetio dah ove trgovine, onaj razvoj o kome je devojka govorila, i u trenucima kada je na stvari jasno gledao, pitao se da li ima smisla da se i dalje opire tako moćnom talasu koji će sve sa sobom odneti. Videći muža zamišljena, čak je i gospođa Robino pogledom odobravala Denizi, koja se opet skromno povuče. – Slušajte, kratko da presečemo – nastavi Gožan. – Sve su to samo teorije. Nego da mi porazgovaramo o našem poslu. Posle sira, služavka donese kompot i kruške. On se prihvati kompota i jeo ga je kašikom halapljivo, kao debeljko koji mnogo voli slatko. – Vi morate potisnuti njihov pari boner, koji ove godine predstavlja njihov uspeh… Sporazumeo sam se sa nekoliko kolega iz Liona i nudim vam nešto izvanredno: krupno tkanu crnu svilu koju možete prodavati po pet i pedeset… Oni prodaju svoju po pet franaka i šezdeset, zar ne? E, lepo, znači dva sua manje, dovoljno da ih upropastite. Robinoove oči zasjaše. U stalnoj nervnoj napetosti često se njegov strah pretvarao u nadu. – Imate li mustru? – upita. A kad Gožan izvadi iz novčanika parče svile, ovaj se toliko oduševi da uzviknu: – Lepša je od pari bonera! U svakom slučaju, naša lepše deluje i teža je… Imate pravo, treba pokušati. Slušajte, ili ću ih pobediti ili ću propasti! Deleći ovo oduševljenje, gospođa Robino takođe potvrdi da je svila divna. Štaviše, Deniz takođe poverova u uspeh. Večera se završi veselo. Svi su govorili uglas i izgledalo je da je Ženskom raju odzvonilo. Prazneći zdelice kompota, Gožan je podvlačio kako će on sa svojim kolegama podneti velike žrtve da po tako niskoj ceni isporuči takvu tkaninu; makar i propali, zavetovali su se da unište velike robne kuće! Kada se pojavi

Vensar i kada poslužiše kafu, nasta još veće veselje. Prolazeći ovuda, on je svratio da pozdravi svog naslednika. – Nema joj ravne – uskliknu on opipavajući svilu. – Potisnućete ih, garantujem vam! Još ćete mi biti zahvalni. Zlatan je to majdan rekao sam vam! Vensar je preuzeo neki restoran u Vensenskoj šumi. To je bio njegov davni san koji je potajno gajio dok se borio sa trgovinom svilom i strahovao da pre stečaja neće uspeti da proda dućan, zaričući se da će ono malo para uložiti u trgovinu u kojoj će moći da krade do mile volje. Na ideju o restoranu došao je posle svadbe jednog svog rođaka; jelo uvek dobro ide; platili su deset franaka za neke splačine u kojima je plivalo nekoliko rezanaca. Njegovo široko lice, koje je pucalo od zdravlja, s okruglim očima i povelikim ustima, od radosti se još više razvuklo pred Robinoovima jer im je natovario loš posao za koji je gubio nadu da će ga se ikad otarasiti. – A kako vaši bolovi? – učtivo ga upita gospođa Robino. – Moji bolovi? – u čudu promuca on. – Da, onaj reumatizam od koga ste ovde pobolevali. On se priseti i malo pocrvene. – O, da, od toga stalno patim… Pa ipak, vazduh na selu, razumete li… Šta mari, vi ste napravili dobar posao. Da mi nije ovog reumatizma, povukao bih se za manje od deset godina sa rentom od deset hiljada franaka, časti mi… Petnaest dana posle toga započe borba između Robinoa i Ženskog raja. O njoj se čulo nadaleko i ona je jedno vreme zaokupljala ceo trgovački svet Pariza. Služeći se sredstvima svoga konkurenta, Robino je u dnevnoj štampi razvio veliku reklamu. Posebnu pažnju posvetio je izlaganju robe, u izloge je naslagao ogromne količine one divne svile, reklamirao ju je velikim belim plakatima, na kojima je padala u oči cena od pet franaka i pedeset santima ispisana krupnim brojkama. Ova cena napravila je pravu uzbunu među ženama: dva sua jevtinije od Ženskog raja, a svila je izgledala teža. Prvih dana navalila je masa kupaca; gospođa Marti, da bi pokazala kako je štedljiva, kupi haljinu koja joj nije bila

potrebna; gospođa Burdle nađe da je tkanina lepa, ali reši da pričeka jer je svakako slutila šta će se dogoditi. I zaista, sledeće nedelje i Mure hrabro spusti cene pari boneru za dvadeset santima i pusti ga u prodaju po pet franaka i četrdeset. Spreman da na ovom izgubi, pre nego što ih je uverio da borbu treba prihvatiti, on je sa Burdonklom i ostalim ortacima vodio žive diskusije; ovih dvadeset santima značilo je čist gubitak jer su je već prodavali po ceni koštanja. Ovo je za Robinoa bio težak udarac, on nije verovao da će njegov konkurent spustiti cene jer je ovakva samoubilačka konkurencija sa gubicima dosad bila neuobičajena. Idući za jevtinijom robom, talas kupaca se odmah odlio u Ulicu Nev Sen Ogisten, dok se dućan u Ulici Nev de Pti Šan sve više praznio. Iz Liona dojuri Gožan, započne panično dogovaranje, posle kojeg donesoše herojsku odluku: cenu treba još sniziti, na pet franaka i trideset, ispod toga nikako, ako nije lud, ne može dalje ići. Međutim, već sutradan Mure izloži svilu po pet franaka i dvadeset. Tada dođe do loma: Robino uzvrati sa pet franaka i petnaest. Mure oglasi pet franaka i deset. Borba se vodila samo oko jednog sua i svaki put kad bi ovaj poklon učinili mušterijama, obojica su gubili ogromne sume. Oduševljene ovim dvobojem, uzbuđene ovim strašnim udarcima što su ih dve radnje, njima za ljubav, jedna drugoj zadavale, mušterije su se svemu tome smejale. Mure se najzad odvaži na cenu od pet franaka; zbog ovakvog prkošenja sudbini sve njegovo osoblje zaneme od strave. Pobeđen i bez daha, jer se više nije usudio da ide niže, Robino se takođe zaustavi na pet franaka. Jedan prema drugom, sa kršem robe oko sebe, obojica su uporno stajali na svojim pozicijama. Ukoliko je čast jedne i druge strane bila spasena, utoliko je Robinoovo stanje postajalo kritičnije. Ženski raj je raspolagao i rezervama i mušterijama, što mu je omogućavalo da izjednači gubitke sa dobicima, dok se on, koga je podržavao samo Gožan i koji nije mogao da se pokrije nekom zaradom na drugim artiklima, bio potpuno ispucao i svakog dana lagano klizio nizbrdo ka bankrotu. Uprkos velikom broju mušterija koje su mu pojedini trenuci borbe dovodili, on se zbog svoje lude hrabrosti sve više gasio. Jedna od njegovih potajnih briga bila je i ta što je sve više zapažao da ga mušterije polako napuštaju i vraćaju se Raju, pa su novac i napori koje je uložio da ih pridobije bili potpuno izgubljeni.

Jednog dana izdade ga strpljenje. Jedna mušterija, gospođa De Bov, došla je da pogleda mantile pošto je on svojoj radnji, koja se specijalizovala za svilu, pridodao odeljenje konfekcije. Ona je nešto oklevala, tužila se na kvalitet i najzad rekla: – Njihov pari boner je mnogo teži. Sa učtivošću trgovca i sa još više poštovanja, on ju je uveravao da se vara, ali se sve savlađivao jer se plašio da zbog ogorčenja ne plane. – Pogledajte ipak svilu ovog ogrtača! – zaintači se ona. – Čovek bi se zakleo da je paučina… Uzalud pričate, gospodine moj, njihova svila od pet franaka prema ovoj vašoj prava je koža. Pocrveneo u licu i stisnuvši usne, on ništa ne odgovori. Upravo je u to vreme smislio jedan duhovit prepad: on se sastojao u tome da za svoju konfekcijsku robu kupi svilu kod svog konkurenta. Na taj način bi Mure, a ne on, gubio na tkanini. Naprosto će iseći ivicu s oznakom tkanine. – Smatrate li zaista da je pari boner puniji? – promrmlja on. – O, sto puta! – reče gospođa De Bov. – Ne može da se poredi. Nepravičnost mušterije, koja je potcenjivala njegovu robu, žestoko ga ozlojedi. I dok je ona mrzovoljno prevrtala ogrtač, ispod postave se pomoli krajičak onog srebrnastoplavog poruba sa oznakom koja je izmakla makazama. On više nije mogao da se savlada makar ga i glave stalo, priznade: – E lepo, gospođo, ova svila je baš pravi pari boner i ja sam je kupio… Evo vam ivice s oznakom. Gospođa De Bov vrlo uvređena ode. Okrenuše mu leđa i druge gospođe, a događaj se mnogo pročuo. U svom propadanju i strahovanju od sutrašnjice, on se plašio samo za svoju ženu, koja je odrasla u blaženom miru i nije navikla na nemaštinu. Šta li će biti od nje ako ih, i to sa dugovima, katastrofa baci na ulicu? Krivicu je za sve snosio on jer nije trebalo da dira u onih njenih šezdeset hiljada. Ona je morala da ga teši. Zar taj novac nije bio njegov koliko i njen? On ju je mnogo voleo, a ona više nije ni tražila, davala mu je sve, svoje srce, svoj život. Često se čulo kako se iza dućana ljube. Poslovi su se pomalo smanjivali: gubici su se svakog