Emile Zola - Kod ženskog raja

Margeritino lice smrači se na ovakvo predskazivanje jer je bila gramziva za parama, dok je Klara, koja je podsećala na konja koji se oteo, već maštala o izletu u Verijersku šumu ukoliko robna kuća propadne. Što se tiče gospođe Oreli, ona je sa svojom nemom i ozbiljnom cezarovskom maskom lutala po praznom odeljenju kao general, odgovorna za pobedu ili poraz. Oko jedanaest sati dođe nekoliko gospođa. Bio je Denizin red za usluživanje. Upravo je došla jedna mušterija. – Ona debela iz unutrašnjosti, znate – prošapta Margerit. Bila je to četrdesetpetogodišnja žena koja je s vremena na vreme dolazila u Pariz iz nekog daljeg okruga. Tamo je mesecima slagala paru na paru i čim bi sišla s voza, jurnula bi u Ženski raj da bi tu sve straćila. Retko je šta pismeno poručivala jer je uvek želela da vidi robu, volela da je opipa i pravila čak zalihe igala koje su, kako je govorila, u njenoj varošici skupe kao oči u glavi. Svi su je u robnoj kući poznavali, znali su da se zove gospođa Butarel, da stanuje u Albiju, a za ostalo, kao materijalne prilike i sam život, nisu se brinuli. – Kako ste, gospođo? – ljubazno je upita gospođa Oreli idući joj u susret. – Želite li nešto? Stojim vam na raspolaganju. Zatim se okrenu i viknu: – Gospođice! Deniz priđe, ali je Klara preteče. Ova je obično bila lenja na poslu, nije mnogo marila za novac jer je sa manje truda zarađivala više van robne kuće, ali kopkalo ju je da novoj prodavačici otme dobrog kupca. – Oprostite, sad je moj red – usprotivi se Deniz. Pogledavši je strogo, gospođa Oreli je odstrani i progunđa: – Nema ovde „moj red“, ovde ja zapovedam… Pričekajte najpre da naučite kako se uslužuju stare mušterije. Devojka ustuknu, suze joj navreše na oči i htede da sakrije svoju preteranu osetljivost na taj način što se okrenu i stade kod prozora praveći se kao da gleda na ulicu. Zar joj neće dati da prodaje? Možda su se dogovorile da joj preotmu svaki ozbiljniji posao? Obuze je strah za sutrašnjicu i ona se oseti kao slomljena između tolikih niskih interesa.

Savladana gorčinom svoje usamljenosti i sa čelom na hladnom prozorskom oknu, posmatrala je preko puta Starog Elbefa i razmišljala o tome kako je trebalo da zamoli strica da je zadrži kod sebe. Možda je i on to isto zaželeo i hteo da promeni svoju odluku jer joj se dan ranije učinilo da je bio vrlo zbunjen. Sad je u ovoj ogromnoj kući u kojoj je niko ne voli i u kojoj se oseća uvređena i izgubljena, potpuno usamljena. Pepe i Žan nikad se nisu odvajali od njene suknje, a sada su živeli kod stranih ljudi, i njoj se kroz krupne suze koje je zadržavala učini da ulica poigrava u magli. Za to vreme iza nje su brujali neki glasovi. – Čini mi se kao da mi je vrat za ovo suviše kratak – govorila je gospođa Butarel. – Varate se, gospođo – odgovori Klara – u ramenima vam savršeno stoji… Ukoliko gospođa ne voli bundu više od mantila. Deniz zadrhta, nečija ruka dodirnu njenu, gospođa Oreli zatraži izjašnjenje: – Šta, nemate posla, gledate kako svet prolazi? To tako ne ide dalje! – Pa kad mi, gospođo, ne daju da prodajem. – Ima za vas i drugog posla! Počnite iz početka… Spremite raspakovanu robu. Da bi zadovoljili nekoliko mušterija koje su stigle, trebalo je da ispreturaju sve ormane, pa je stoga na dva prilično dugačka hrastova stola, na desnoj i levoj strani salona, ležala rasturena gomila mantila, bundi, ogrtača, odeće razne veličine i tkanina svake vrste. Ćuteći, Deniz poče da ih sortira, pažljivo savija i razmešta po ormanima. To je bio neki sporedan posao, koji su obično davali početnicima. Ona se nije protiv toga bunila jer je bila svesna da mora slepo da sluša i čekala je da je glavna prodavačica pusti da uslužuje, kao što joj se učinilo da je to spočetka nameravala. Dok je tako pospremala robu, pojavi se Mure. Ona se trže, u licu porumene, ponovo je obuze neki čudan strah jer je pomislila da će joj sad nešto reći. On je, međutim, i ne primeti i ne seti se ove devojčice koja je na njega ostavila tako prijatan utisak, što ga je podstaklo da joj ukaže svoju pomoć. – Gospođo Oreli! – viknu on kratko.

Bio je nešto bled, ali očiju sjajnih i odlučnih. Obilazeći odeljenja, našao ih je prazna, i u njegovu čvrstom uverenju u uspeh iznenada se javljala mogućnost velikog neuspeha. Izbijalo je tek jedanaest časova, a on je iz iskustva znao da publika dolazi tek po podne. Pa ipak, izvesne pojave su ga zabrinjavale: za ranijih puštanja robe u prodaju primećivala se već izjutra izvesna živost, a sad nije primećivao ni one žene bez šešira, mušterije iz najbliže okoline, koje su ga posećivale kao susetke. Uprkos uobičajenoj smelosti čoveka od akcije, on je, kao i svaki pravi vojskovođa uoči velike bitke, postajao praznoveran. Stvari kreću naopako, bio je izgubljen i ne bi znao da kaže zašto; počeo je čak da veruje da na licima gospođa koje prolaze čita svoj poraz. I gospođa Butarel, koja je uvek nešto kupovala, otišla je dobacivši: – O, nemate ništa što bi mi se sviđalo… Videću, razmisliću. Mure ju je posmatrao kako odlazi. I kad na njegov poziv gospođa Oreli pritrča, odvede je u stranu i oboje na brzinu izmeniše nekoliko reči. Ona učini beznadežan pokret, očigledno ga je uveravala da prodaja ne ide. Obuzeti jednom od onih sumnji koje generali obično skrivaju od svojih vojnika, stajali su tako jedno prema drugom, bez reči, dok on odjednom glasno i odlučno ne reče: – Ako vam treba osoblja, uzmite jednu devojku iz radionice… U svakom slučaju, ona će vam nešto pomoći. Očajan, nastavi s obilaženjem. Izbegavao je tog jutra da se sretne sa Burdonklom jer ga je ovaj svojim primedbama nervirao. Izlazeći iz odeljenja za rublje, u kome je prodaja bila još slabija, nalete na njega i morade još jednom da sasluša njegove bojazni. Najzad, surovo i bezobzirno, kako je često, u teškim trenucima, znao da postupa s najvišim nameštenicima, posla ga dođavola. – Ostavite me na miru! Sve je u redu. Kad se ovo završi, sve ću kukavice najuriti. Sam i uspravan, Mure stade uz ogradu na stepenicama hale. Odavde je mogao da pogledom obuhvati celu robnu kuću jer su se oko njega nalazila odeljenja na međuspratu i u prizemlju. S ove visine praznina mu se učini još žalosnijom: u odeljenju za čipke neka stara gospođa ispreturala je sve kutije i nije ništa kupila, dok su u odeljenju za rublje tri nevaljalice

dugo odabirale neke okovratnike od osamnaest sua. Dole, pod natkrivenim galerijama, u svetlosti koja je dopirala s ulice, primeti veći broj mušterija. Ispred tezgi, na velikom rastojanju jedne od drugih, polako su prolazile i šetale retke mušterije. Oko tezgi za sitničarsku robu i čarape gurale su se žene u reklama, dok oko tezgi bele i vunene robe nije bilo skoro nikoga. U zelenim frakovima sa velikom bleštavom bakarnom dugmadi, opuštenih ruku, poslužitelji su čekali na publiku. Svečana izgleda, ukrućen, s belom mašnom, ovuda bi s vremena na vreme prošao poneki inspektor. Murea je naročito žalostila ova grobna tišina hale: dnevna svetlost prodirala je u nju kroz stakleni krov sa mutnim oknima, usled čega je postajala bela i nejasna kao prašina koja lebdi, a pod njom je, kao u stravičnoj tišini neke kapelice, dremalo čitavo odeljenje svilene robe. Samo su koraci nekog trgovačkog pomoćnika, tiho izgovorene reči i šuštanje sukanja koje su prolazile halom unosili ovamo lake šumove, upola prigušene pucketanjem vatre u peći. Kola su, međutim, pristizala; čulo se naglo zaustavljanje konja, zatim bi se zalupila vrata na kolima. Spolja je dopirala neka daleka buka radoznalih ljudi, koji su se tiskali ispred izloga, i fijakera na Gajonovom trgu, a to je bio znak da publika pristiže. Ali kad je spazio kako blagajnici iza svojih šaltera zevaju bez posla i kad se uverio da su stolovi za pakovanje, sa koturima kanapa i trubama plave hartije, prazni, ljutom na samog sebe što se toliko uplašio, Mureu se pričini kao da se njegova ogromna mašina pod njim zaustavila i ohladila. – Slušajte, Favje – promrmlja Iten. – Gledajte direktora tamo gore… Ne izgleda da je baš veseo. – Ovo je prava prljava straćara! – uzvrati Favje. – Kad samo pomislim da još ništa nisam prodao! Čekajući na mušterije, ova dvojica su, ne gledajući jedan u drugog, tiho izmenjali poneku reč. Ostali prodavci u odeljenju su, po Robinoovom nalogu, slagali trube svile pari boner, dok je Butmon, razgovarajući tiho s nekom mladom i mršavom ženom, primao veliku porudžbinu. Na elegantno uređenim policama oko njih gomilala se svilena roba uvijena u dugačke, papirnate žućkaste omote, slične brošurama neobičnih formata. Pomodna svila, moare, sateni i somoti, nagomilani na tezgama, izgledali su kao uske, duguljaste leje pokošenog cveća – prava žetva divnih, skupih

tkanina. To je bilo vrlo lepo uređeno odeljenje, pravi salon u kome je ova fina roba služila kao raskošan nameštaj. – Za nedelju mi treba sto franaka – nastavi Iten. – Ako svaki dan prosečno ne skucam dvanaest franaka, propao sam… Računao sam na ovo njihovo puštanje robe u prodaju. – Đavo da ih nosi! Sto franaka, teška stvar – dobaci Favje. – Meni bi bilo dosta pedeset-šezdeset. Skupo vas staju one otmene žene? – Nema veze, dragi moj, zamislite samo, kakva glupost: kladio sam se i izgubio… I sada njih petoro, dva muškarca i tri žene, moram da častim… Grom i pakao! Prvoj koja naiđe utrapiću dvadeset metara pari bonera. Još malo porazgovaraše i potanko ispričaše jedan drugom šta su uoči tog dana radili i šta nameravaju da rade sledećih osam dana. Favje se kladio na trkama, Iten je voleo da vesla i izdržava pevačice po barovima. Terala ih je ista potreba za novcem, samo su na novac mislili, za njega se mučili od ponedeljka do subote, da bi ga u nedelju straćili. To im je u robnoj kući bila jedina briga i zbog toga su se stalno i nemilosrdno borili. I sad im onaj pakosnik Butmon preote predstavnicu gospođe Sover, onu mršavu ženu s kojom je razgovarao! Dobar posao! Dva do tri tuceta truba jer je čuvenoj krojačici potreban dobar zalogaj. Čak se i Robino sad prisetio da Favjeu preotme mušteriju! – O, s njim treba da se jednom obračunamo – nastavi Iten, koji je iskorišćavao svaki i najsitniji slučaj u želji da celo odeljenje pobuni protiv čoveka čije je mesto priželjkivao. – Zar i glavni prodavci i njihovi pomoćnici treba da prodaju! Dajem vam časnu reč, dragi moj, ako ikad budem pomoćnik, videćete kako ću ja s vama ostalima lepo postupati. Iz cele njegove ljubazne i prilično ugojene, sitne normandijske prilike izbijala je krajnja dobrodušnost. Favje nije mogao da se savlada a da ga iskosa ne pogleda, ali ipak sačuva hladnokrvnost samouverenog čoveka i samo kratko reče: – Da, znam… Ne bih želeo bolje. Primetivši, zatim, da se približava neka gospođa, on tiše dodade: – Pazite! Evo nešto za vas.

To je bila neka gospođa puna bubuljica, sa žutim šeširom i u crvenoj haljini. Iten odmah oseti da ta žena neće ništa kupiti. Sagnu se brzo iza tezge, praveći se kao da vezuje pertlu na cipeli i tako skriven progunđa: – O, samo mi to treba! Ostaviću je drugima… Hvala lepo, ni za šta da izgubim red! Ali Robino ga pozva: – Ko je na redu, gospodo? Gospodin Iten? Gde je gospodin Iten? Pošto se ovaj uopšte nije odazivao, sledeći upisani prodavac primi bubuljičavu ženu. Ona je zaista tražila samo uzorke sa cenama; zbog toga je zadržala prodavca više od deset minuta i namučila ga raznim pitanjima. Pomoćnik glavnog prodavca ipak primeti Itena kako se diže iza tezge. Stoga, kada se pojavi nova mušterija, on strogo zaustavi mladića koji dojuri: – Vaš red je prošao… Zvao sam vas i pošto ste bili tamo iza… – Ali nisam čuo, gospodine Robino. – Dosta o tome! Upišite se na kraju spiska… Gospodine Favje, sad ste vi na redu. Favje, koji se ovom događaju u sebi radovao, zamoli pogledom prijatelja da mu oprosti. Pobledelih usana, Iten okrenu glavu. Razbesnelo ga je naročito to što je dobro poznavao ovu mušteriju, divnu plavušu koja je često dolazila i koju su prodavci, mada ništa o njoj nisu znali, čak ni kako joj je ime, nazivali „lepoticom“. Mnogo je kupovala, slala robu u kola i nestajala. Stasita, elegantna, činilo se da je vrlo bogata i da pripada otmenijim krugovima. – A vaša kokota? – upita Iten Favjea kad se ovaj vrati sa blagajne do koje je otpratio gospođu. – O! Kokota… – odgovori ovaj. – Za to je ona suviše otmena. Mora da je žena nekog berzijanca ili lekara, tako nešto. – Ostavite vi to! To je kokota. Danas se ne može suditi po tome što neka žena otmeno izgleda! Favje zagleda u svoj kasa blok.

– Nije važno – odgovori – utrapih joj robe za dvesta devedeset i tri franka. To su skoro tri franka za mene. Iten napući usne i svoj bes iskali na blagajničkim blokovima: još jedan smešan pronalazak koji im samo smeta u džepovima! Između njih se vodila podmukla borba. Favje se obično pravio kao da se skromno povlači i priznaje Itenovu nadmoćnost, a iza leđa trudio se da mu podvali. Stoga se ovaj živ pojeo zbog ona tri franka koja je prodavac, koga nije smatrao sebi ravnim, tako lako zaradio. Lep dan, zaista! Ali ako tako produži, on neće zaraditi ni toliko da svoje prijatelje počasti kiselom vodom. U borbi koja se rasplamsavala halapljivo je šetao ispred tezge, tražio svoj deo, zavideo svima, pa i šefu koji je baš tada ispraćao onu mladu mršavu ženu kojoj ponovo reče: – E lepo, u redu je, recite joj da ću učiniti sve što mogu da dobijem pristanak gospodina Murea. Već odavno je Mure otišao sa međusprata i nije više stajao kraj ograde na stepenicama hale. Odjednom se pojavi na vrhu glavnih stepenica koje su vodile u prizemlje, gde je ponovo imao pregled svih poslovnih prostorija. Dok je posmatrao bujicu svetine koja je malo-pomalo punila kuću, lice mu je ponovo dobilo boju, vratilo mu se samopouzdanje i dalo mu nov polet. Posle svega došlo je do tako očekivane stiske, do popodnevne gužve zbog koje je sav uzrujan za trenutak očajavao; svi trgovački pomoćnici bili su na svojim mestima; zvono je poslednji put objavilo svršetak trećeg obroka; kobno prepodne, za koje je verovatno krivicu snosio pljusak što se izlio oko devet sati, moglo se još popraviti jer se jutrošnje plavo nebo ponovo pobednički razvedrilo. Odeljenja na međuspratu opet oživeše i Mure morade da se skloni i propusti gospođe koje su se u grupicama penjale do rublja i konfekcije, dok je u odeljenju čipaka i šalova čuo kako kroz vazduh proleću visoke brojke. Pogled na galerije u prizemlju naročito ga je ohrabrio: gurali su se ispred sitničarske robe, navaljivali čak na rublje i vunenu robu, dugi redovi žena sve su se više zbijali; bile su sada sa šeširima, izuzev nekoliko domaćica sa kapama koje su zakasnile. U bledožutoj svetlosti hale za svilenu robu, gospođe su poluglasno razgovarale skidajući rukavice da bi pažljivo opipale poneko parče svile pari boner. Sada mu je postalo jasno šta znači ona buka koja je dopirala spolja, ono tandrkanje fijakera, ona lupa vrata i sve veća graja

svetine. Pod nogama je osećao da je mašina krenula, zagrejala se i ponovo oživela, počev od blagajni, u kojima je zveckalo zlato, preko tezgi, na kojima se pomoćno osoblje žurilo da upakuje robu, sve do suterena, ekspedicije, sve punije paketa, od čije je podzemne tutnjave cela kuća podrhtavala. Šetajući ozbiljno kroz ovu svetinu, inspektor Žuv je vrebao kradljivce. – Gle, ti! – izusti Mure prepoznavši Pola Valanjoska koga mu dovede sluga. – O, ne smetaš mi… Treba samo da me pratiš ako želiš sve da vidiš jer mi je glava u torbi. Još je bio zabrinut. Istina, publika je dolazila, ali pitanje je da li će i prodaja doneti toliko očekivanu pobedu. Sa Polom se, uprkos svemu, šalio dok ga je veselo vodio. – Izgleda da će malo krenuti – dobaci Iten Favjeu. – Samo, što se mene tiče, časna reč, nemam sreće, a ima i baksuznih dana! Opet sam propao, ona zlosrećnica nije ništa kupila. Bradom je pokazao na gospođu koja je odlazila i s prezrenjem posmatrala tkanine. Sa svojih hiljadu franaka plate, neće se udebljati ako ništa ne proda; obično je zarađivao sedam do osam franaka na procentima i provizijama, što je sa čistom platom iznosilo desetak franaka dnevno. Favje je jedva postizao osam; ali eto, ovaj panj mu ote komad iz usta jer je ponovo prodao svilu za jednu haljinu. Dosadan momak koji nikad nije znao da privuče neku mušteriju. Da iskočiš iz kože! – Čarapari i kalemari izgleda da mlate pare – promrmlja Favje, govoreći o prodavcima pletene i sitničarske robe. Iten, međutim, osmotrivši pažljivo sve poslovne prostorije, odjednom reče: – Poznajete li gospođu Deforž, dobru prijateljicu našeg direktora? Gledajte, onu smeđu, kod rukavica, kojoj Minjo proba jedne. Zaćuta, zatim, pa reče sasvim tiho kao da govori samom Minjou, sa koga nije skidao očiju: – De, de, prikane, istrljaj joj dobro prste, samo tako ćeš daleko doterati! Znamo mi za tvoja osvajanja.

On i rukavičar bili su suparnici jer su obojica, kao lepi muškarci, voleli da koketiraju sa ženskim mušterijama. Ni jedan ni drugi nisu baš mogli da se pohvale nekim velikim uspesima; Minjo je, kako se pričalo, živeo sa ženom nekog policijskog komesara, koja je u njega bila zaljubljena, dok je Iten u svom odeljenju zaista osvojio jednu prodavačicu gajtana, kojoj je već dozlogrdilo da se skita po sumnjivim hotelima ove gradske četvrti; ali obojica su lagali i druge rado uveravali u svoje tajanstvene pustolovine i sastanke koje su im zakazivale grofice kad bi nešto kupovale. – Trebalo bi da je smuvate – podrugljivo reče Favje. – To je ideja – uzviknu Iten. – Ako naiđe, već ću je spetljati, treba mi sto sua. U odeljenju za rukavice, ispred uske, zelenim somotom prekrivene tezge sa poniklovanom metalnom ivicom sedeo je ceo red gospođa; pred njih su nasmejani trgovački pomoćnici, vadeći ih ispod samih tezgi, iznosili gomile plitkih ružičastih kutija, koje su bile slične fiokama kancelarijskog ormana. Lep, svež i rumen u licu, Minjo se stalno klanjao i kao pravi Parižanin meko izgovarao ono svoje grleno „r“. Gospođi Deforž je već uspeo da proda dvanaest pari glatkih kožnih rukavica marke boner, specijalitet robne kuće. Ova je zatim zatražila još tri para švedskih rukavica i već je probala jedne od jelenske kože jer se bojala da joj veličina ne odgovara. – Divno vam stoje! – ponavljao je Minjo. – Broj šest i tri četvrt bio bi za vašu ruku prevelik. Upola presavijen preko tezge držao ju je za ruku, hvatao prst po prst, navlačeći rukavicu, dugo ih je gladio i ponavljao to stežući ih; i gledao ju je očekujući da joj na licu spazi onu klonulost od sladostrasnog uživanja. Ali ona mu je, nalakćena na rub somotom zastrte tezge, podignuvši šaku, pružala prste potpuno ravnodušno, isto kao što je sobarici pružala nogu da joj zakopča cipelu. Za nju on nije bio muškarac i ona ga je, ne gledajući ga, koristila jednako kao i svoju poslugu, s istim familijarnim potcenjivanjem. – Stežu li vas, gospođo? Odmahnuvši glavom, ona odgovori „ne“. Miris rukavica od jelenske kože, onaj kao mošusom zaslađen vonj divljači, obično ju je dražio, čemu

se katkad smejala i priznavala svoju naročitu sklonost za ovaj sumnjivi miris životinje pri parenju, kojim odišu devojačke pudrijere. Ali pred ovom običnom tezgom ona nije osećala miris rukavica, niti su one izazivale neko čudno strujanje između nje i ovog ništavnog prodavca koji je obavljao svoj posao. – Još nešto, gospođo? – Hvala, ništa… Odnesite ovo na blagajnu deset, za gospođu Deforž! Kao stalna mušterija ove robne kuće, ona je obično na jednoj blagajni ostavljala svoje ime, slala tamo sve što bi kupila i nije dopuštala da je bilo koji trgovački pomoćnik prati. A kad se udaljila, Minjo namignu, okrenuvši se kolegi, u želji da ga uveri kako se između njih nešto neobično odigralo. – E, ovoj bih ceo vek isprobavao rukavice – dobaci mu grubo. Gospođa Deforž je nastavila sa kupovinom. Krenula je nalevo, zaustavila se kod rublja, gde je želela da kupi kuhinjske krpe; zatim opet skrenu i dođe na kraj galerije, do vunene robe. Zadovoljna svojom kuvaricom, želela je da joj pokloni haljinu. U ovom odeljenju vrvelo je od svetine koja se gurala: sve malograđanke sjatile su se ovde, opipavale štofove i nešto u sebi računale, tako da je za časak morala da sedne. U rafovima su bile nagomilane velike trube, koje su jednu za drugom prodavci skidali naprežući mišiće. Stoga ni sami nisu više mogli da se snađu na pretrpanim tezgama na kojima su ležale ispreturane tkanine. Prava plima neutralnih boja, zagasitih tonova vune, sivih kao gvožđe, sivožutih, sivoplavih, među kojima su tu i tamo zasvetlele škotske šare i kao krv crven krajičak flanela. Beli natpisi na trubama bili su slični retkim snežnim pahuljicama koje su poprskale crnu zemlju u decembru. Stojeći iza gomile puplina, Lijenar se šalio s nekom visokom gologlavom devojkom, radnicom iz ove četvrti, koju je poslodavka poslala da je snabde merino tkaninama. On je mrzeo ove dane velikih prodaja, od kojih su ga bolele ruke, i činio je sve moguće da se nekako izvuče od posla, pa je radio samo toliko da ga ne izbace na ulicu jer ga je otac bogato pomagao.

– Slušajte, gospođice Fani, uvek vam se nekud žuri… Jeste li pre neki dan bili zadovoljni kupovinom štofa od mešane peruanske vune? Znajte da ću doći po proviziju. Prasnuvši u smeh, radnica pobeže, a Lijenar se nađe pred gospođom Deforž, tako da nije mogao da je ne upita: – Gospođa želi? Ona je želela neki jevtin, ali solidan štof za haljinu. Da ne zamara ruke, o čemu je jedino vodio brigu, Lijenar pokuša da joj utrapi neku već odmotanu tkaninu sa tezge. Tu je bilo kašmira, serža, štofa od peruanske vune. Kleo se da od toga ništa bolje nema i da ne postoji ništa solidnije, ali nijedna od tih tkanina nju nije zadovoljila. U jednom rafu ona ugleda neki plavkasti esko. Lijenar se reši da ga skine, ali gospođa Deforž nađe da je isuviše prost. Došli su zatim na red ševioti, dijagonalni, sivi štofovi i sve vrste vunenih tkanina koje je iz radoznalosti i zadovoljstva opipavala, stvarno rešena da kupi bilo šta. Tako je mlađi čovek morao da isprazni i rafove s vrha. Leđa su mu pucala, dok je tezga potpuno nestajala pod svilenim obiljem kašmira i puplina, pod oštrim nitima ševiota i čupavim paperjem štofova od peruanske vune. Na tezgi su ležale sve vrste tkanja i boja. Daleko od pomisli da bilo šta od ovoga kupi, ona zatraži da joj pokaže svileni grenadin i tanko platno iz Šamberija. A kad joj je najzad bilo svega dosta, procedi: – Onaj prvi još je najbolji. To je za moju kuvaricu… Da, serž sa sitnim tačkicama… Onaj po dva franka. I kad Lijenar, već bled od prigušivanog besa, izmeri štof, ona reče: – Odnesite to, molim vas, na blagajnu deset. Za gospođu Deforž. Odlazeći odatle ugleda kraj sebe gospođu Marti s njenom ćerkom Valentinom, povisokom, suvonjavom i razmaženom četrnaestogodišnjom devojkom, koja je već kao zrela žena požudno piljila u robu. – O, vi ste, draga gospođo? – Da, draga gospođo… Strašno mnogo sveta! Kakav uspeh… Da li ste videli orijentalni salon? – O, divno! Neviđeno!

I dok ih je sve gušća bujica mušterija plitkih džepova, koja je navaljivala na jevtinu vunenu robu, laktala i muvala, gospođe su se divile izložbi ćilima. Na kraju gospođa Marti reče da traži neki štof za mantil, ali kakav, još nije bila načisto, pa je želela da joj pre toga pokažu vunene dušeke. – Slušaj, mama – prošaputa Valentin – ovo je suviše prosto. – Da odemo do svile – reče gospođa Deforž. – Treba da vidimo čuveni pari boner. Gospođa Marti je malo oklevala. Bojala se da će to biti vrlo skupo; osim toga, obećala je mužu da će biti pametna! Već ceo sat je kupovala i za njom su vukli pravu gomilu robe, muf i razne ženske ukrase, čarape za ćerku. Trgovačkom pomoćniku koji joj je pokazivao dušeke prosto reče: – O, ne, ne, idem do svilene robe… Ništa od toga mi se ne sviđa. Pomoćnik uze kupljenu robu i pođe ispred njih. Svetina je, takođe, nagrnula i u odeljenje za svilu. Gurnjava je naročito bila velika pred unutrašnjim izlogom koji je aranžirao Iten a Mure vešto doterao. Oko jednog od tankih gvozdenih stubova koji su držali stakleni krov, udno hale, videli su se potoci tkanina, vodopad se odozgo rušio i razlivao po parketu. Izvirali su sateni svetle boje i nežne svile: sateni „a la ren“, renesansni, koji su se sedefasto prelivali kao bistra izvorska voda, kristalno providne lake svile, zelene kao Nil, bledoplavičaste kao nebo u kasni, vedri jesenji dan, ružičaste kao ruže u maju i plave kao Dunav. Za njima su se ređale teže tkanine, divni sateni, razne vrste svila dišes toplih boja, koje su se valjale kao nabujali talasi. A dole, kao u nekom velikom plitkom bazenu, dremale su teške tkanine: damasti, brokati, perlama, zlatom i srebrom protkane svile na mekom ležaju od somota svih vrsta, belih, crnih i u boji, s uzorcima utisnutim u osnovu od svile ili atlasa, koji su svojim bleštavim mrljama pravili mrtvo jezero u kome su poigravali odblesci nebeskog svoda i pejzaža. Blede od žudnje, žene su se naginjale kao da su htele da se u njemu ogledaju. Pred ovim razuzdanim vodopadom zastale su sa potajnom zebnjom da ih bujica raskoši ne zahvati, dok su u isto vreme neodoljivo čeznule da se u nju bace i utope.

– I ti si tu – uzviknu gospođa Deforž videvši gospođu Burdle pred jednom tezgom. – O, dobar dan – odvrati ova rukujući se s ostalim gospođama. – Došla sam da malo pogledam. – Divna je, zar ne, ova izložena roba? Kao san… A orijentalni salon, videla si orijentalni salon? – O, da, da, divan je! I pored oduševljenja koje je ovom svečanom danu nesumnjivo trebalo da utisne pečat otmenosti, gospođa Burdle sačuvala je hladnokrvnost praktične domaćice. Sa naročitom pažnjom razgledala je parče svile pari boner jer je ovamo i došla s namerom da iskoristi izuzetnu jevtinoću ove svile ukoliko sama dođe do zaključka da ona zaista toliko vredi. Po svemu sudeći, ona joj je odgovarala jer je kupila dvadeset i pet metara, računajući da će od tog skrojiti haljinu sebi i mantil ćerčici. – Zar već odlaziš? – nastavi gospođa Deforž. – Hajde da malo obiđemo. I ova ode sa prodavcem koji je ispred nje nosio dvadeset pet metara svile i otpratio je do blagajne 10, u kojoj je mladi Alber, zasut računima, potpuno izgubio glavu. Kada je prodavcu najzad pošlo za rukom da se primakne blagajni, pošto je olovkom na brzinu u svoj blok uneo cenu prodate robe, on predade račun blagajniku, koji ga pribeleži u svoju knjigu, a zatim, pošto ga sravni, otcepi list iz bloka i nabode ga na gvozdeni šiljak pored pečata za priznanice. – Sto četrdeset franaka – reče Alber. Gospođa Burdle plati i ostavi svoju adresu jer je došla pešice i nije htela da optereti ruke. Žozef je iza blagajne već zapakovao svilu, bacio paket u korpicu na točkovima i spustio je u ekspediciju, kuda je bučno kao iz otvorene brane padala sva roba ove trgovačke kuće. Gužva oko svilene robe bila je tolika da gospođe Deforž i Marti nisu odmah mogle da dobiju slobodnog prodavca. Stajale su tako u gomili žena koje su zagledale i pipale tkanine i satima bile neodlučne. Mnogo uspeha imala je naročito svila pari boner, oko nje se kao u ludilu okupljao najveći broj ljudi, koji najzad odlučuju i o samoj modi. Svi prodavci merili su

samo svilu. Iznad šešira videli su se samo prsti prodavaca kako klize duž hrastovog metra pričvršćenog uz mesinganu šipku, bledo svetlucanje po širini razmotanih tkanina; čulo se škljocanje makaza koje su ih bez prestanka sekle redom kako su ih raspakivali, kao da nije bilo dosta radne snage da zadovolji sve ispružene i pohlepne ruke mušterija. – Nije baš tako loša… Za pet franaka i šezdeset – reče gospođa Deforž, koja je najzad uspela da se na kraju jedne tezge dokopa parčeta ove svile. Razočarane su bile i gospođa Marti i njena ćerka Valentin. O tome su novine toliko pisale da su se one nadale da će videti nešto čvršće i sjajnije. U tom trenutku Butmon poznade gospođu Deforž i želeći da se dodvori ovoj lepoj ženi, za koju su tvrdili da ima veliki uticaj na direktora, priđe na svoj nespretno ljubazan način. Kako? Nisu je uslužili! To se ne može oprostiti! Ona ipak treba da bude uviđavna jer zaista ne znaju gde im je glava. Između sukanja oko njih tražio je stolice, smejao se svojim detinjasto dobroćudnim osmehom u kome je bilo nešto od one grube ljubavi prema ženi, što se Anrijeti dopadalo. – Pogledajte – prošapta Favje uzimajući iz rafa, iza Itenovih leđa, parče somota – eno vam Butmon preote ljubavnicu. Iten je već sasvim zaboravio na gospođu Deforž, van sebe zbog neke stare gospođe koja ga je zadržala četvrt sata i kupila samo metar crnog satena za steznik. Za vreme velikih navala prodavci se nisu držali utvrđenog rasporeda usluživanja, već su radili kako su stizali. I baš dok je odgovarao na pitanja gospođe Butarel, koja je nameravala da celo popodne provede u Ženskom raju, gde je već bila tri sata pre podne, on se iznenada trže na ove Favjeove reči. Zar da propusti direktorovu prijateljicu, a zakleo se da će joj izvući sto sua? To bi tek bio baksuzluk, jer sa svim tim punđama koje su se ovuda muvale još nije skuckao ni tri franka. Butmon tada glasno uzviknu: – Neka jedan od vas, gospodo, dođe ovamo! Na to Iten predade gospođu Butarel Robinou, koji je bio bez posla. – Evo, gospođo, obratite se pomoćniku glavnog prodavca… On će vas uslužiti bolje od mene.

Onda jurnu da od prodavca iz odeljenja za vunenu robu, koji je dovde dopratio gospođe, preuzme kupovinu gospođe Marti. Sigurno je nervno uzbuđenje još više poremetilo njegovu istančanu osetljivost. Obično je, čim bi pogledao neku ženu, znao da li će i koliko će kupiti. Zatim bi privukao mušteriju, žurio da je otpremi kako bi što pre uslužio drugu, naturajući joj svoj izbor i uveravajući je da bolje od nje poznaje tkaninu koja joj je potrebna. – Koju vrstu svile želite, gospođo? – upita on najljubaznije. I samo što gospođa Deforž zausti, on nastavi: – Znam, imam što vam treba. Pošto je na kraju jedne tezge, u hrpi ostale svile, stajalo i parče pari bonera, gospođa Marti sa ćerkom priđe bliže. Malo uznemiren, Iten shvati da je ovde u prvom redu reč o njihovoj kupovini. One izmenjaše potiho nekoliko reči i gospođa Deforž dade savet svojoj prijateljici. – O, svakako – šapnu joj ova – svila od pet franaka i šezdeset ne može nikada da bude kao ona od petnaest pa ni kao ona od deset. – Nekako je suviše laka – ponovi gospođa Marti. – Plašim se da za mantil nije dovoljno teška. Na tu primedbu umeša se prodavac. Bio je preterano ljubazan, kao čovek koji se retko vara. – Ali, gospođo, ono što ovu svilu naročito odlikuje jeste baš njena mekoća. Ne gužva se… To je baš ono što vam treba. Pod utiskom ovog ubeđivanja gospođe ućutaše. I upravo kada tkaninu opet uzeše u ruke i ponovo počeše da je pažljivo zagledaju, neko ih potapša po ramenu. Bila je to gospođa Gibal, koja je na ovom nagomilanom bogatstvu napajala svoje oči i već ceo sat lutala robnom kućom a da ni metar cica nije kupila. Gospođe udariše u ćeretanje. – I vi ste tu? – Da, samo su me malo izmuvali. – Zar? Mnogo sveta, ne može čovek da se makne… A šta kažete o orijentalnom salonu? – Divan!

– O, bože, koliki uspeh! Ostanite malo, otići ćemo zajedno gore. – Ne, hvala, ja idem. Skrivajući svoje nestrpljenje osmehom koji mu nije silazio sa usana, Iten je i dalje čekao. Da li ove gospođe nameravaju da ga dugo zadržavaju? One se zaista nisu mnogo ustručavale, a njemu je bilo kao da mu novac kradu iz džepa. Gospođa Gibal najzad krenu i produži svoju šetnju obilazeći oko svilene robe. – Na vašem mestu ja bih kupila gotov mantil – nastavi gospođa Deforž vraćajući se na pari boner – to će vas manje stajati. – Istina, sa priborom i šivenjem – procedi gospođa Marti. – Čovek posle svega može da bira. Sve tri se digoše. Stojeći pred Itenom, gospođa Deforž reče: – Budite ljubazni i otpratite nas do konfekcije. Ovaj se zaprepasti jer nije navikao na ovakve neuspehe. Šta, zar ni crnka da ne kupi ništa! Prevario ga je njegov dobar nos. On ostavi gospođu Marti i navali na Anrijetu da na njoj oproba svoju sposobnost dobrog prodavca. – A vi, gospođo, želite li da pogledate naše satene i somote? Imamo vrlo jevtinih. – Hvala, drugi put – odgovori ova mirno i ne pogleda ga, kao ni Minjoa. Iten morade da preuzme kupovinu gospođe Marti i povede ih do konfekcije. Na svoju veliku žalost, morao je tom prilikom da zapazi kako je Robino prodao gospođi Butarel priličan broj metara svile. Šta da se radi, nosa nije imao i zaraditi neće ni prebijene pare. Dok se i dalje ljubazno i učtivo ponašao, u sebi je sve više besneo, kao čovek koga su opljačkali i oterali u propast. – Na prvom spratu, gospođe – reče smešeći se i dalje. Do stepenica nije bilo baš tako jednostavno doći. Gust talas glava valjao se ispod galerija i kao nabujala reka razlivao halom. Prava trgovačka bitka raspaljivala se sve više, prodavci su zagospodarili ovim ženskim svetom i, takmičeći se u brzini, jedni drugima predavali mušterije. Kucnuo

je čas one strašne popodnevne vreve kad je zahuktali stroj poveo kolo ženskih mušterija i cedio im sve živo ispod kože. Prava ludnica vladala je naročito u odeljenju svile: oko pari bonera okupila se gomila sveta, tako da Iten nije mogao da se makne, a Anrijet, gušeći se, pogleda naviše i na vrhu stepenica ugleda Murea, koji je stalno navraćao na ovo mesto odakle je mogao da prati tok svoje pobede. Nadajući se da će sići da joj pomogne da se probije kroz svetinu, ona mu se nasmešila. On je, međutim, u tolikom metežu nije zapazio, još je bio u društvu Valanjoska i, sijajući od uspeha, trudio se da mu pokaže celu kuću. Bučno komešanje unutra bilo je sad jače od buke spolja, tako da se tandrkanje fijakera i lupkanje vrata na kolima nije više čulo, a od silne tutnjave oko prodaje bilo je jače samo osećanje onog ogromnog Pariza, prostranstva koje će u svako vreme dati žene kao mušterije. U ustajalom vazduhu, u kome se zbog zagušljive topline parnog grejanja isparavao miris tkanina, rasla je buka od svakojakih glasova, besprekidnog tapkanja, istih reči već stoti put izgovorenih oko tezgi, zveckanja zlata na mesinganim blagajnama opsednutim navalom novčanika, korpi sa točkovima, iz kojih su tovari paketa bez prestanka padali u razjapljene podrume. I u ovoj sitnoj prašini sve se slivalo u jedno, tako da se raspored odeljenja nije razaznavao: dole, odeljenje za sitničarsku robu izgledalo je kao preplavljeno, malo dalje kod platna sunčeva zraka je ulazila kroz izlog s Ulice Nev Sen Ogisten i izgledala kao pozlaćena strela na snegu; ovde, kod rukavica i vunene robe, gusta gomila šešira i punđi zaklanjala je vidik na dalje poslovne prostorije. Odela se više nisu razabirala, štrčale su samo perjem i trakama okićene kape, nekoliko muških šešira ličilo je na tamne mrlje, dok su lica žena, bleda od zamorenosti i zapare, bila staklasto prozirna kao kamelije. Idući ispred njih, zahvaljujući svojim snažnim laktovima, Iten im najzad prokrči put. Ali kad se Anrijet najzad pope stepenicama, ne zateče više Murea, koji je s Valanjoskom ušao u najveću gužvu da bi ga najzad oduševio i osećajući i sam fizičku potrebu da se okupa u svom uspehu. S užitkom mu je ponestajalo daha i činilo mu se kao da ga sve mušterije čvrsto grle. – Levo, gospođe – uprkos sve većem ogorčenju predusretljivo izusti Iten. Gore je vladala ista gužva. Gurali su se čak i oko odeljenja za nameštaj, koje je obično bilo najmirnije. Oko šalova, krzna i rublja kiptelo

je od svetine. I kad gospođe htedoše da prođu kroz odeljenje za čipke, dođe do novog susreta. Bila je tu gospođa De Bov sa ćerkom Blanšom, obe zatrpane robom koju im je Deloš iznosio. Sa paketom u ruci, Iten je još jednom morao da čeka. – Dobar dan! Upravo sam na vas mislila. – Tražila sam vas. Ali kako da se nađemo u tolikoj vrevi! – Veličanstveno, zar ne? – Sjajno, draga moja. Jedva se držimo na nogama. – I vi nešto kupujete? – O ne, razgledamo. Čovek se malo odmori kad sedne. U stvari, gospođa De Bov, koja je pri sebi imala jedva toliko novca da plati kola, zatražila je da joj iznesu kutije sa svim vrstama čipaka, svakako iz zadovoljstva da ih samo vidi i opipa. Osećala je da je Deloš kao prodavac vrlo nespretan i spor početnik i da se ne usuđuje da se suprotstavi ćudljivosti mušterija, stoga je, tražeći stalno sve novu i novu robu, zloupotrebljavala njegovu zbunjenu ljubaznost i zadržala ga tako više od pola sata. Tezga je bila pretrpana i dok su joj prsti podrhtavali od požude a lice joj se žarilo od nekog čulnog zadovoljstva, ona zagnjuri ruke u plimu svilenih čipaka, brabantskih, valensijskih i šantijskih. Uživajući s istom strašću, kraj nje je stajala Blanš, vrlo bleda, podnadula i meke puti. U međuvremenu razgovor se nastavi. Nepomičan i u iščekivanju da se smiluju i pođu dalje, Iten bi ih najradije išamarao. – Gle – reče gospođa Marti – razgledate iste mašne i male velove kao što su moji. To je bilo tačno, gospođa De Bov, kojoj čipke gospođe Marti još od subote nisu dale mira, nije mogla da odoli želji a da se bar ne očeše o iste mustre, jer oskudna sredstva koja joj je muž davao nisu dozvoljavala da ih kupi. Pocrvenevši malo, dodade da je Blanš samo želela da vidi mašne od španske svilene čipke. – Vi ćete do konfekcije… Pa dobro, do viđenja. Doći ćete u orijentalni salon… O, divno!

U metežu koji je nastao oko rasprodaje umetaka i malih garnitura od čipke, gospođe se raziđoše rastapajući se od milja. Kroz gustu gomilu svetine oko tezgi, sa blistavim odlikovanjima, laganim vojničkim korakom šetao je inspektor Žuv i budno motrio na skupocenu i finu robu koju su vrlo lako mogle da gurnu u rukav. Kad se nađe iza leđa gospođe De Bov i zaprepašćen spazi kako zavlači ruke u bujicu čipaka, oštro se zagleda u njene grozničave i drhtave ruke. – Desno, gospođe – krećući reče Iten. Bio je van sebe. Zar nije bilo dosta što je već morao da propusti onaj pazar dole? I još ga i dalje zadržavaju na svakom uglu robne kuće! Njegov bes proizlazio je iz mržnje odeljenja za tkanine prema odeljenju konfekcije jer se između njih vodio stalan rat, u kome su jedni drugima preotimali mušterije i krali procente i provizije. Odeljenje svilene robe besnelo je još više od odeljenja vunene robe, naročito kad bi do konfekcije trebalo odvesti neku gospođu koja bi zahtevala da joj pokažu taft ili grubo tkanu svilu, a onda bi se odjednom odlučila za mantil. – Gospođice Vadon! – ljuto uzviknu Iten kad se najzad nađe u odeljenju. Zauzeta nekom prodajom koju je na brzinu smuvala, ova prođe i ne osvrnuvši se. Prostorija je bila dupke puna, dugačka povorka mušterija ulazila je i izlazila kroz vrata odeljenja za čipke i rublje, koje je bilo nasuprot, dok su u dnu, skinuvši haljine i kriveći se pred ogledalima, žene probale nove haljine. Ćilim od crvenog pliša prigušivao je korake, bučni ali daleki glasovi iz prizemlja dopirali su sve slabije i u sparnoj atmosferi salona, zbog tolike mase žena, pretvarali se u diskretno šaputanje. – Gospođice Priner! – uzviknu Iten. Pošto mu se ni ova ne odazva, on procedi kroz zube tako da ga niko nije mogao čuti: – Čopor majmunica! Nikako ih nije trpeo jer, da bi im doveo mušterije, morao je da polomi noge penjući se uz stepenice i jer je bio besan što mu one, kako je tvrdio, dižu zaradu. Bila je to podmukla borba koju su i one podjednako ogorčeno vodile; a u ovoj opštoj iscrpenosti, uvek na nogama, obamrlih

čula, gubile su se razlike u polovima i ostajali su samo suprotni interesi podjarivani trgovačkom groznicom. – Nema, dakle, nikoga ko je slobodan? – upita Iten. Uto spazi Denizu. Tog jutra su joj dali da radi na raspakivanju i dozvoljavali joj da prodaje samo neku sumnjivu robu, što joj takođe nije polazilo za rukom. Kada ju je video kako sa jedne tezge odnosi nagomilanu odeću, žurno joj priđe. – Hajde, gospođice, poslužite ove gospođe koje čekaju. Na brzinu joj tutnu u ruke kupovinu gospođe Marti, koja mu je već dodijala. Osmeh mu se vrati i u njemu je bilo one potajne zlobe iskusnog prodavca koji unapred naslućuje neprijatnosti koje će ovim pričiniti i gospođama i prodavačici. Zbog ove neočekivane prodaje koja joj se ukaza, Deniz se uzbudi i po drugi put joj se on učini kao neki nepoznat, odan i nežan prijatelj, uvek spreman da joj potajno pomogne. Oči joj zasjaše od zahvalnosti i dugim pogledom ga isprati dok se laktovima probijao da se što pre nađe u svom odeljenju. – Želela bih jedan mantil – reče gospođa Marti. Deniz je upita kakav mantil želi, ali mušterija ni sama nije znala šta želi i ništa određeno nije smislila, htela je, u stvari, da vidi modele robne kuće. Već vrlo umorna i od svetine ošamućena, devojka izgubi glavu. Kod Korneja u Valonju retko je usluživala poneku mušteriju, ali o broju modela i njihovom mestu u ormanima pojma nije imala. Stoga ni sada nije znala šta da odgovori ovim dvema prijateljicama, koje su postajale sve nestrpljivije, kad gospođa Oreli primeti gospođu Deforž, za čije je veze svakako znala jer požuri da upita: – Da li neko poslužuje gospođe? – Da, ona prodavačica koja nešto tamo traži – odvrati Anrijet – ali izgleda da se ne snalazi jer ništa ne donosi. Deniz se još više zbuni kada joj glavna prodavačica poluglasno reče: – Vidite da ništa ne znate. Molim vas da se ne mešate. A zatim glasno viknu: – Gospođice Vadon, jedan mantil!

I dok je Margerit pokazivala modele, gospođa Oreli je tu stajala. Margerit je razgovarala sa mušterijama učtivo, ali hladno i držala se neljubazno, kao u svilu odevena devojka koja je došla u dodir s otmenim svetom prema kome je, iako nesvesno, osećala zavist i mržnju. I kada je čula kako gospođa Marti kaže da ne želi da potroši više od dvesta franaka, ona se sažaljivo napući. O, gospođa će potrošiti i više, za dvesta franaka gospođa ne može da nađe nešto što joj odgovara. I pokretom koji je značio: „Pogledajte koliko je ovo bedno!“ baci na tezgu obične mantile. Gospođa Marti se ne usudi da kaže kako ipak nešto vrede. Samo se naže i šapnu gospođi Deforž na uho: – Volite li više da vas poslužuju muškarci? Nekako je prijatnije. Margerit donese jedan gagatom opšiven svileni mantil, prema kome se odnosila sa naročitim poštovanjem. Gospođa Oreli pozva Denizu: – Pomozite bar malo… Obucite ga. Uvređena do dna duše i bez ikakve nade da će ikada u ovoj trgovačkoj radnji uspeti, opuštenih ruku, Deniz je stajala nepomično. Sigurno će je otpustiti i deca će ostati bez hleba. U glavi joj je bučalo od potmule graje, osećala je da posrće jer je izdaje snaga zbog dizanja one nagomilane odeće, teškog fizičkog rada kojim se nikad nije bavila. Pa ipak, trebalo je da posluša i pusti Margeritu da na njoj, kao na lutki, isproba mantil. – Držite se pravo – reče gospođa Oreli. Istog trenutka svi zaboraviše na Denizu. Mure uđe sa Valanjoskom i Burdonklom, pozdravi gospođe i primi od njih čestitanja na divnoj izložbi pomodne zimske robe. Hvalile su naročito orijentalni salon. Prošavši već kroz sva odeljenja, Valanjosk je bio više iznenađen nego oduševljen jer je ipak u svojoj pesimističkoj nezainteresovanosti mislio da je sve to samo mnogo krpa na gomili. Što se tiče Burdonkla, on je takođe zaboravio da pripada kući, čestitao je direktoru u želji da ovaj zaboravi na njegove ranije sumnje i jutrošnju zabrinutost. – Da, da, ide prilično dobro, zadovoljan sam – ponovi Mure sav ozaren, odgovarajući osmehom na nežne Anrijetine poglede. – Ne bih hteo da vam smetam.

Svi ponovo pogledaše u Denizu. Ova se predala u Margeritine ruke, a ova ju je primorala da se okreće. – A šta mislite o ovome? – upita gospođa Marti gospođu Deforž. Anrijet je, kao glavni arbitar mode, donosila odluke. – Nije loš, kroj mu je originalan… Samo mi se ne dopada kako stoji. – O – umeša se gospođa Oreli – morali bismo ga videti na samoj gospođi… Na gospođici, koja je ovako mršava, priznaćete sami, ne stoji dobro… Ispravite se, gospođice, potrudite se malo da mantil dođe do izražaja. Svi se nasmejaše. Deniz preblede. Stidela se što su je na ovakav način preobratili u stvar koju ispitivački posmatraju i s kojom se otvoreno šegače. Podležući osećanju antipatije prema prirodi koja je potpuno suprotna njenoj, i razdražena ljupkim devojčinim licem, gospođa Deforž pakosno dodade: – Svakako bi bolje stajao kad gospođici haljina ne bi bila preširoka. I, kao Parižanka koju je smešno kinđurenje palančanke uveseljavalo, podrugljivo pogleda u Murea. Ovaj oseti kako ga nežno miluje pogled žene koja ima uspeha, srećne što je lepa i doterana. Stoga iz osećanja zahvalnosti voljenog čoveka, uprkos blagonaklonosti koju je osećao prema Denizi, čijoj je tajanstvenoj čari podlegla njegova čudna priroda, pomisli da i on treba da se naruga: – Uostalom, trebalo bi da se uredno očešlja – promrmlja. To je bio vrhunac. Pošto je i sam direktor blagoizvoleo da se nasmeje, prodavačice takođe prasnuše u smeh. Kao otmena devojka koja ume da se savlada, Margerit tiho zabrblja; da bi se do mile volje zabavila, Klara napusti prodaju, a privučene grajom dođoše i ostale prodavačice iz odeljenja za rublje. Što se tiče gospođa, kao žene iz otmenijih krugova, one su se zabavljale diskretnije, samo se cezarovska maska gospođe Oreli nije smejala, kao da su njeno odeljenje, koje se dotle dobro ponašalo, osramotili ona lepa razbarušena kosa i nežna devojačka ramena ove početnice. Okružena ovim svetom koji se šalio na njen račun, Deniz još više preblede. Osećala se obeščašćena, kao razgolićena, nezaštićena. Šta li je skrivila da toliko napadaju njen sitan stas i bujnu kosu? Naročito ju je zabolelo što su

je Mure i gospođa Deforž ismevali, i srce joj se kidalo od nekog dotle nepoznatog bola jer je instinktivno predosećala da se u tome slažu; ova žena mora da je zla kad tako postupa prema sirotoj devojci koja nije ništa rekla; pred njim se ledila od straha u kome su nestala sva druga osećanja i koji samoj sebi nije mogla da objasni. Bespomoćna kao parija, pogođena u najskrovitijim osećanjima ženskog stida, duboko uvređena i buneći se protiv nepravde, prigušivala je jecanje koje ju je stezalo u grlu. – Zar ne, sutra treba da se uredno očešlja, nepristojno je da se ovako pokazuje – ponovi gospođi Oreli strašni Burdonkl, koji je pun prezrenja prema njenom sitnom stasu već od samog početka osudio Denizu. Glavna prodavačica joj skide mantil i tiho progovori: – E, lepo ste započeli, gospođice. Ako ste zaista hteli da nam pokažete šta znate… gluplji niste mogli da se pokažete. Strahujući da joj ne grunu suze, Deniz požuri da se vrati gomili odeće koju je prenosila i razmeštala po tezgi. Tu se bar u toj gomili gubila, a umor ju je sprečavao da bilo šta o svemu misli. Odjednom pored sebe spazi prodavačicu rublja koja ju je tog jutra već uzela u zaštitu. Ona je prisustvovala celom prizoru i šapnu joj na uho: – Ne budite tako osetljivi, sirotice moja. Uzvratite udarcem, inače će vam zadati drugi… A ja, koja vam to govorim, ja sam iz Šartra. Da, glavom ja, Polin Kinjo, i tamo su mi roditelji mlinari… I mene bi prvih dana progutali da sam se dala… Hajde, samo hrabro! Dajte mi ruku, lepo ćemo porazgovarati kad god to zaželite. Ruka koja se pružala prema njoj još više uzbudi Denizu; ona je krišom stegnu i požuri da odnese teško breme kaputa strepeći stalno da nešto ne pogreši i da je ne izgrde ako saznaju da i ona ima prijateljicu. Gospođa Oreli u međuvremenu lično navuče mantil gospođi Marti i svi odjednom zagrajaše: – O, odlično, divno! Odmah drukčije stoji! Gospođa Deforž dodade da se nešto bolje ne može naći. Pozdravivši ih, Mure se oprosti, dok Valanjosk, koji je u odeljenju čipaka primetio gospođu De Bov i njenu ćerku, požuri da majci ponudi ruku. Stojeći ispred jedne od blagajni na međuspratu, Margerit je već brojala različite kupljene

stvari, koje gospođa Marti plati i naredi da joj pakete odnesu u kola. Gospođa Deforž nađe svoju robu na blagajni 10. Zatim se ponovo sretoše u orijentalnom salonu, odakle oduševljene odoše. Čak je i gospođa Gibal bila vrlo oduševljena. – O, divno! Čovek bi pomislio da je tamo, zar ne, pravi harem? I nije skupo! – Ah, oni ćilimi iz Smirne, ah, iz Smirne! Kakve boje, kakva lepota! – A onaj kurdistanski, pogledajte samo, pravi pravcati Delakroa! Svetina se polako razilazila. U toku jednog sata zvono je objavilo prva dva večernja obroka, a i treći će uskoro biti postavljen. U odeljenjima, koja su se postepeno praznila, bilo je još samo nekoliko zadocnelih mušterija koje su u rasipničkoj pomami zaboravile na vreme. Napolju, kroz potmulu tutnjavu Pariza, još se čulo tandrkanje poslednjih kočija, dahtanje zasićenog ljudoždera koji vari štofove i platno, svilu i čipke kojima su ga od jutros nakljukali. Unutra, pod svetlom gasnih svetiljki koje su, plamsajući u sutonu, osvetljavale poslednje trzaje prodaje, sve je izgledalo kao na nekom još od pokolja tkanina vrućem razbojištu. Usred ovog krša, iznureni prodavci utaborili su se kraj svojih rafova i tezgi koje kao da je neki besni uragan ispreturao. S teškom mukom se prolazilo duž galerija u prizemlju zakrčenom razbacanim stolicama; u odeljenju rukavica trebalo je preskočiti barikadu kutija nagomilanih oko Minjoa; kroz odeljenje vunene robe nije se uopšte moglo prolaziti; Lijenar je dremao na moru bala, gde su još ostale uspravne upola porušene gomile slične ruševinama kuća koje nosi nadošla bujica; malo dalje, belo rublje poput snega je pokrivalo zemlju, čovek se spoticao o ledene sante ubrusa, gazio po lakim pahuljicama od maramica. Ista takva pustoš gore u odeljenjima na međuspratu: krzna razbacana po parketu; konfekcija u gomilama kao šinjeli vojnika izbačenih iz stroja; čipke i rublje, razmotani, zgužvani i na sve strane razbacani, podsećali su na žene koje su se ovde u raspojasanoj požudi svlačile, dok je ekspedicija radila punom parom i stalno izbacivala pakete od kojih je brektala i koje su kola odnosila – kao poslednji zamah zahuktalog stroja. Kupci su naročito masovno navaljivali na svilu; tu su sve počistili i ovuda se lako prolazilo, hala je bila prazna, a ogromna zaliha pari bonera bila je u tolikoj meri raščerupana i počišćena kao da su kroz

nju prošli proždrljivi skakavci. I u ovom haranju Iten i Favje prelistavali su svoje blokove i zaduvani od borbe izračunavali procenat. Favje je zaradio petnaest franaka. Iten, potučen tog dana i besan zbog svog baksuzluka, nije stigao ni do trinaest. Od strasti za zaradom oči su im sevale; cela robna kuća oko njih takođe je sravnjivala brojke i u razuzdanom večernjem slavlju posle pokolja izgarala od iste groznice. – E, lepo, Burdonkle – uzviknu Mure – strahujete li još? Mure se vratio na svoje omiljeno mesto, stepenice na međuspratu, i stojeći uz ogradu, pred pokoljem tkanina koji se ispred njega prostirao, pobednički se smeškao. Njegova jutrošnja strahovanja, onaj trenutak neoprostive slabosti za koji nikada niko neće saznati, izazivala su u njemu potrebu da bučno objavi svoju pobedu. Bitka je najzad dobijena, sitna trgovina u ovom delu grada potpuno uništena, baron Artman, s njegovim milionima i placevima, pobeđen. I dok je tako posmatrao blagajnike pognute nad blagajničkim knjigama kako sabiraju dugačke kolone cifara i slušao tiho zveckanje zlata koje je iz njihovih ruku padalo u mesingane čančiće, već je u mislima video kako se Ženski raj beskrajno povećava, širi svoju halu, produžuje galerije sve do Ulice 10. decembra. – E, pa onda – nastavi on – da li ste se najzad uverili da nam je kuća suviše tesna? Moglo se prodati dvaput više. Zadovoljan što nije bio u pravu, Burdonkl se pokaza vrlo snishodljiv. Ali jedan prizor ih uozbilji. Kao i svake večeri, glavni blagajnik Lom skupio je prihode svih blagajni; pošto ih je sve zbrojio, istakao je ceo promet toga dana, ispisao ga na parčetu hartije i nataknuo na gvozdenu šipku; zatim je ceo dnevni pazar, složen u jednu torbu i u nekoliko kesa, prema vrednosti novčanica, odneo u glavnu blagajnu. Tog dana preovladalo je zlato i srebro i, noseći tri velike kese, Lom se lagano penjao stepenicama. Bez desne ruke do lakta, pritiskivao ih je levom uz grudi, a jednu je pridržavao bradom da ne isklizne. Teško mu se disanje čulo izdaleka, i dok su ga trgovački pomoćnici sretali s dubokim poštovanjem, prolazio je poguren i gord. – Koliko, Lome? – upita Mure. Blagajnik odvrati: – Osamdeset hiljada sedam stotina četrdeset franaka i deset santima!

Radostan smeh zaori se Ženskim rajem. Brojka se pronese. Ovo je bio najveći iznos koji je neka modna kuća postigla u jednom danu. Te večeri, kad je pošla da legne, Deniz se odupirala o pregradu tesnog hodnika pod pocinkovanim krovom. Zatvorivši vrata svoje sobe, svali se na krevet jer su je noge jako bolele. Tupo je posmatrala toaletni stočić, orman i svu tu golotinju nameštene sobe. Tu će, dakle, živeti; i njen prvi dan ponovo joj iskrsnu pred oči u svim pojedinostima, strašan i beznadežan. Nikada neće imati toliko hrabrosti da još jednom ovako započne. Zatim primeti da je u svili; ali nju je tištala ta uniforma i pade joj na pamet detinjarija da se oslobodi tog tereta i da obuče svoju staru preko stolice prebačenu vunenu haljinu. Ali kad se preobuče u to sirotinjsko ruho, strašno se uzbudi i jecaji što ih je od jutros u sebi gušila izliše se odjednom u potok vrelih krupnih suza. Spusti se ponovo na krevet i, sećajući se svoje dvoje dece, plakala je bez prestanka, nemajući ni toliko snage da se izuje, opijena umorom i tugom.

V Sutradan, samo što je sišla u odeljenje, gospođa Oreli odsečno pozva Denizu i reče joj: – Gospođice, zovu vas u direkciju. Devojka zateče Murea kako sedi sam u svojoj velikoj kancelariji sa tapetama od zelenog ripsa. Ovaj se upravo setio čupavice, kako ju je Burdonkl nazvao, pa je, iako mu obično uloga žandarma nije bila prijatna, došao na ideju da je pozove i malo prodrmusa ukoliko bude neukusno palanački obučena. Videvši dan ranije kako se raspravlja o nedovoljnom ukusu njegove prodavačice, mada ju je i sam ismevao, osetio se pred gospođom Deforž vrlo povređen u svom samoljublju. U njemu se mešalo neko neodređeno osećanje sažaljenja i gneva. – Gospođice – poče on – primili smo vas iz obzira prema vašem stricu i ne bi trebalo da nas, nažalost, primoravate… Ali se zaustavi. Sa druge strane pisaćeg stola, nasuprot njemu, stajala je Deniz, ozbiljna i bleda. Pripijena uz njen obli struk, ističući čiste linije devičanskih ramena, svilena haljina više nije bila preširoka; i mada joj je kosa u debelim pletenicama još uvek štrčala, bila se potrudila da je bar zagladi. Pošto se isplakala i potpuno obučena zaspala, kada se oko četiri sata probudila, postidela se sama sebe zbog tolike preosetljivosti i odmah prionula da suzi haljinu. Kako nikako nije mogla da zagladi kosu onako kako je želela, provela je čitav sat češljajući se pred malim ogledalom. – E, dobro je – uzviknu Mure – jutros lepše izgledate… Samo još uvek ti đavolji pramenovi! Ustade i priđe da joj popravi kosu isto onako familijarno kao što je to juče učinila gospođa Oreli. – Eto, zagladite ovo za uho… Punđa vam je previsoka. Ona je ćutala i pustila da joj dotera kosu. Mada se zarekla da će biti jaka, u kancelariju je ušla potpuno obeshrabrena, s uverenjem da je tamo

zovu da bi joj otkazali. Ni Mureova očigledna ljubaznost nije mogla da je umiri, i dalje ga se plašila i pred njim se neprijatno osećala; to je sebi objašnjavala onom posve prirodnom zbunjenošću što se nalazi pred tako moćnim čovekom od koga zavisi njena sudbina. I kad joj on dodirnu potiljak i primeti kako pod njegovim rukama drhti, zažali što je prema njoj bio toliko ljubazan jer se uvek naročito plašio da ne okrnji svoj ugled. – Naposletku, gospođice – nastavi on ogradivši se ponovo od nje svojim pisaćim stolom – potrudite se da malo više pripazite na svoju spoljašnjost. Niste više u Valonju, uzmite za primer Parižanke… Ako je ime vašeg strica bilo dovoljno da vam otvori vrata naše kuće, nadam se da ćete ispuniti ono što ste obećali. Nevolja je u tome što ne misle svi ovde kao ja… Eto, upozoreni ste, zar ne? Ne dozvolite da se prevarim! Više sa sažaljenjem nego dobrotom, on je postupao prema njoj kao prema detetu, a ova jadna i nespretna devojčica probudila je u njemu radoznalost za ono žensko jer je osećao da se u njoj rađa uzbudljiva žena. I dok ju je prekorevao, Denizu ponovo uhvati jeza, uprkos ohrabrujućim rečima koje joj je uputio, kad je spazila portret gospođe Eduen čije se lepo pravilno lice, u pozlaćenom okviru, ozbiljno smešilo. To je bila ona pokojnica za koju ga je ceo ovaj kraj optuživao da ju je umorio u želji da na njenoj krvi i kostima podigne robnu kuću. Mure je i dalje govorio. – Idite – reče najzad i sede nastavivši da piše. Ona ode i u hodniku odahnu sa dubokim olakšanjem. Od tog dana Deniz se držala neobično hrabro. Uprkos njenoj prevelikoj osetljivosti, postojao je opravdan razlog za istinske podvige hrabrosti, pa se ona, iako slaba i sama, neumorno i radosno predavala dužnostima koje je preuzela. Bila je tiha i koračala je smelo i pravo preko svih zapreka ka cilju, i to jednostavno i prirodno jer je celo njeno biće bilo neodoljivo ljupko. Trebalo je, pre svega, da svom odeljenju pokaže da je dorasla da savlada teške poslove. Od velikih paketa robe ruke su je bolele, tako da je prvih šest nedelja, kad bi se noću prevrtala, jaukala jer se osećala kao isprebijana i ramena su je bolela. Još više je trpela zbog cipela, onih cokula koje je iz Valonja donela i koje nije mogla da zameni lakšim jer nije imala

para. Stalno na nogama, trčkarala je tamo-amo od jutra do mraka; ako bi videli da se samo za trenutak naslonila na drvenu tezgu, odmah su je grdili, noge su joj otekle, noge male devojčice koje su izgledale kao zgnječene u španskim čizmama za mučenje; pete su joj bridele, dok se kožica plikova na tabanima lepila za čarape. Osećala je malaksalost u celom telu, zamorenost u nogama izazivala je trzanje u udovima i drugim organima, što je, opet, dovodilo do iznenadnih poremećaja u funkcionisanju njenih ženskih organa, a to se ogledalo u njenom bledilu. Pa ipak, iako je bila vrlo slaba i izgledala lomna, sve je to izdržala, dok su mnoge prodavačice morale da napuste modne trgovačke radnje jer su obolele od specijalnih bolesti. Njena gotovost da sve izdrži i uverenost u sopstvenu hrabrost održavale su je da bude vedra i čila i u trenucima kad joj je ponestajalo snage i kad je od teškog i napornog rada, na kome su i muškarci podlegali, bila potpuno iscrpena. Naročito ju je mučilo što je celo odeljenje bilo protiv nje. Na fizičke muke nadovezivali su se podmukli postupci njenih drugarica. Posle dva meseca strpljenja i ljubaznosti još ih nije razoružala. Padale su uvredljive reči, bilo je strašnih podvala, osećala se odbačena, što ju je u njenoj potrebi za nežnošću diralo do dna duše. Zavitlavali su je dugo zbog onog nesrećnog početka. Reči kao „čmavalica“, „tikva“ kružile su na sve strane i sve one koji nisu uspevali da nešto prodaju slali su u Valonj, ukratko, u odeljenju su je smatrali glupačom. Kada se kasnije, pošto je ušla u mehanizam poslovanja, pokazalo da je odlična prodavačica, sve se ljutito zaprepastiše; ostale prodavačice se dogovoriše da joj nikada ne prepuste neku ozbiljniju mušteriju. Margerit i Klara instinktivno su je mrzele i držale se zajedno da ih ova pridošlica, koje su se ipak pribojavale, ne bi potisnula, iako su se pravile da do nje ništa ne drže. Gospođu Oreli vređala je ponosna povučenost ove devojke koja joj se nije dodvoravala ni divila; stoga ju je prepuštala pakostima svojih ljubimica, miljenica svoga dvora, koje su joj se uvek klanjale i nastojale da je bez prestanka kljukaju svojim laskanjem, što je bilo neophodno da bi se odobrovoljila njena samovoljna ličnost. Jedno vreme izgledalo je da u ovoj zaveri ne učestvuje gospođa Frederik, pomoćnica glavne prodavačice; ali to se dogodilo više iz nesmotrenosti jer se i ova pokaza isto tako gruba čim je primetila da bi zbog svog pristojnog ponašanja mogla da navuče neke neprijatnosti. Deniz

je sada bila prepuštena sama sebi, svi su se okomili na čupavicu, živela je u stalnoj borbi i sa mnogo hrabrosti s teškom mukom je uspevala da se održi u odeljenju. Tako joj je sada proticao život. Morala je da se smeje i bude u svilenoj haljini koja nije bila njena, da se pravi hrabra i ljubazna; bila je na kraju snage od umora, slabe ishrane i rđavog postupanja prema njoj dok su joj pretili da će je smesta otpustiti. Soba joj je bila jedino utočište, jedino mesto gde je mogla do mile volje da se isplače ako je preko dana suviše patila. Ali u sobu sa cinkanim krovom, po kome je napadao decembarski sneg, prodirala je žestoka zima; morala je da se sklupča u postelji, da nabaca na se sve haljine i da plače ispod pokrivača kako joj lice ne bi ispucalo od ciče zime. Mure je više nije oslovljavao. A kada bi za vreme rada susrela strogi Burdonklov pogled, sva bi pretrnula jer je u tom čoveku naslućivala svog prirodnog neprijatelja, koji joj ne bi oprostio ni najmanju grešku. U ovom opštem neprijateljskom raspoloženju čudila se neobičnoj ljubaznosti inspektora Žuva; kad god bi je zatekao negde po strani, nasmešio bi joj se, dobacio uvek neku lepu reč; dvaput je sprečio da ne bude ukorena, a ona mu se, više uzbuđena nego tronuta, nikad nije zahvalila na ovoj zaštiti. Jedno veče, posle večere, dok su prodavačice sređivale rafove, Žozef upozori Denizu da je na ulazu traži neki mladić. Uznemirena, ona siđe. – Slušaj! – reče Klara. – Čupavica ima ljubavnika. – Taj mora da je izgladneo – dobaci Margerit. Na ulazu Deniz zateče svog brata Žana. Izričito mu je zabranila da se ovako pojavljuje u robnoj kući pošto bi to moglo da ostavi loš utisak. Uza sve to nije mogla da ga izgrdi jer joj se učinilo kao da je izbezumljen, pošto je, sav zaduvan, dojurio čak iz predgrađa Tampla. – Da mi daš deset franaka! – promuca Žan. – Daj mi ih, inače sam propao! Ovaj već poodrastao mangup, plave lepršave kose i kao devojka lepog lica, bio je toliko smešan izgovarajući ove melodramske rečenice da bi mu se i sama nasmejala da nije bilo onog samrtnog straha koji joj je zadao tražeći novac.

– Šta? Deset franaka? – izusti ona. – Šta se dogodilo? Pocrvenevši, on joj objasni kako je sreo sestru nekog svog druga. Našavši se u velikoj neprilici i ne želeći da nešto više o svemu tome sazna, Deniz ga ućutka. Već dvaput je ovako dotrčao da od nje digne sličan zajam. Samo, prvi put je to bilo dvadeset pet sua, drugi put trideset. Stalno je nešto petljao sa ženama. – Ne mogu da ti dam deset franaka – odvrati ona. – Ovog meseca još ni za Pepea nisam platila i taman imam toliko novaca. Jedva će mi nešto preteći da kupim cipele koje su mi toliko potrebne… Na kraju, ti nisi pri sebi. To ti ne valja, Žane! – Onda sam propao – ponovi on tragično. – Slušaj, sekice, to je ona visoka crnka, bili smo u kafani s njenim bratom i ni slutio nisam da će račun… Ona morade ponovo da ga prekine, a kad ovom dragom nestašku oči zasuziše, izvadi novčanik i gurnu mu u ruku deset franaka. Ovaj odmah poče da se smeje: – Znao sam… Ali, časna reč, nikad više! Trebalo bi da budem poslednji mangup. I pošto je kao lud poljubi u obraz, otrča dalje. U robnoj kući neki nameštenici se začudiše. Te noći Deniz je slabo spavala. Otkako se zaposlila u Ženskom raju, novac joj je bio najveća briga. Bez stalne plate, radila je samo za stan i hranu jer su je prodavačice u odeljenju ometale da nešto proda, jedva je uspevala, zahvaljujući nekolicini sitnijih kupaca koje su joj prepuštali, da za Pepea plati pansion. Za nju je sve ovo predstavljalo bedu bez utehe, bedu u svili. Često je morala da probdi celu noć da bi svoju skromnu spremu malo uredila a rublje i košulje je krpila kao da su od čipaka; da i ne pominjemo da je sama krpila cipele tako vešto da ni neki obućar ne bi bolje učinio. Nije prezala ni od toga da rublje pere u umivaoniku. Posebnu brigu zadavala joj je stara vunena haljina jer drugih nije imala; kad je svake večeri svlačila svilenu uniformu, morala je da obuče tu haljinu, usled čega se ova strašno cepala; svaka mrlja ju je brinula i najmanja poderotina predstavljala je katastrofu. Nigde ništa nije imala, bila je bez ijedne pare da bi kupila bar one ženi toliko potrebne sitnice; da bi obnovila svoju zalihu u

koncu i iglama, trebalo je da čeka petnaest dana. Za nju je stoga bila velika nesreća kad god bi Žan, kao iz vedra neba, upadao sa svojim ljubavnim zgodama i na taj način remetio ceo njen budžet. I dvadeset sua, koje bi joj ugrabio, napravilo bi u njemu veliku rupu. A da sutradan nađe deset franaka, na to nije smela ni pomišljati! I tako su je sve do svitanja mučili teški snovi: Pepea su kao isterali na ulicu, a ona je izubijanim prstima kopala po kaldrmi ne bi li ispod nje našla neku paru. Sutradan je opet morala da bude nasmejana i da izigrava dobro obučenu devojku. Naiđoše neke stare mušterije. Gospođa Oreli pozva je nekoliko puta i obuče joj više mantila želeći da im pokaže najnoviji kroj. I dok se ona, s onom izveštačenom ljubaznošću, na koju nailazimo u modnim žurnalima, izvijala i okretala, mislila je stalno na onih četrdeset franaka koje je obećala da će te večeri isplatiti za Pepeov pansion. Ovaj mesec još će nekako proći bez cipela, ali ako onim trideset, koji su joj preostali, doda četiri koje je paru po paru uštedela, to je ipak svega trideset četiri franaka, a gde da nađe još šest da podmiri dug. Od ove strepnje srce joj skoro stade. – Pripazite, ramena da budu potpuno slobodna – dobacivala je gospođa Oreli. – To je vrlo otmeno i vrlo ugodno… Gospođica može da ukrsti ruke. – O, sasvim je tako – ponavljala je Deniz ljubazno. – Prosto se ne oseća… Gospođa će biti vrlo zadovoljna. Prebacivala je samoj sebi što je prošle nedelje otišla do gospođe Gras da uzme Pepea i da s njim prošeta Jelisejskim poljima. Siroto dete vrlo je retko s njom izlazilo! Trebalo je da mu kupi medenjaka i lopaticu, da ga odvede u pozorište lutaka i začas joj je otišlo još dvadeset pet sua. Žan sigurno nije ni mislio na malog kada je radio one gluposti. Sve je palo na nju. – U slučaju da se ovo gospođi ne sviđa… – nastavljala je glavna prodavačica. – Dođite, gospođice, obucite ovaj ogrtač da gospođa sama oceni. Deniz zaogrnu ogrtač i koračajući gore-dole reče: – Toplije je… U modi je ove godine.

Sve do uveče, pod maskom profesionalne ljubaznosti, razbijala je glavu gde da nađe novac. Prodavačice su imale pune ruke posla, pa su joj prepustile da nešto krupnije proda; samo, tek je bio utorak i do isplate nedeljne zarade trebalo je čekati još četiri dana. Stoga posle večere odluči da posetu gospođi Gras odloži za sledeći dan. Izviniće se i reći će joj da je bila sprečena, a dotle će možda naći onih šest franaka. Pošto je izbegavala i najmanje izdatke, Deniz je rano odlazila na spavanje. A šta je i mogla da radi na ulici bez ijedne pare, zazirući od ljudi i plašeći se velikog grada u kome je poznavala samo nekoliko ulica u blizini robne kuće. Kada bi se ohrabrila da prošeta do Pale rojala, želeći da malo udahne svežeg vazduha, vraćala se otuda vrlo brzo i ponovo zatvarala u svoju sobu, gde je šila ili prala. Hodnikom duž soba vladala je prava zbrka kao u kasarni, često neuredne devojke ćeretale su o toaletnoj vodici i prljavom rublju i svu svoju razdražljivost iživljavale u stalnim razmiricama i mirenjima. Bilo im je, osim toga, zabranjeno da preko dana odlaze gore; tamo bi samo prespavale, uveče su u poslednji minut dolazile, a izjutra, umivši se na brzu ruku, još pospane i bunovne, bežale odavde. Promaja, koja je bez prestanka duvala hodnikom, i zamor posle teškog trinaestočasovnog rada, koji ih je odmah bacao u postelju, pretvarali su ovu mansardu u krčmu kojom su prolazili zlovoljni putnici mrtvi od umora i sakupljeni zbrda-zdola. Deniz je bila bez prijateljica. Od svih prodavačica samo joj je jedna jedina, Polin Kinjo, ukazivala svoje simpatije; ali i pored toga, pošto su odeljenja konfekcijske robe i rublja bila jedno uz drugo i u stalnoj međusobnoj borbi, obostrane simpatije ovih prodavačica svodile su se uglavnom na nekoliko reči, koje bi vrlo retko u prolazu izmenjale. Doduše, Polin je stanovala u susednoj odaji, desno od Denizine sobice, ali pošto je posle večere nestajala i nije se vraćala pre jedanaest, Deniz ju je čula samo kad se svlačila i legala u krevet, tako da se s njom van radnog vremena nikad nije sretala. Te večeri Deniz je opet morala da bude obućar; uzela je cipele, zagledala ih i razmišljala šta bi mogla da učini da joj istraju do kraja meseca. Tako se najzad reši da velikom obućarskom iglom zašije đonove koji su se odvalili. U isto vreme okovratnik i manžetne potopila je u umivaonik pun sapunice.

Svako veče je slušala isti žagor prodavačica koje su se jedna za drugom vraćale, nešto došaptavale, kikotale ili prigušeno svađale. Zaškripali bi zatim kreveti, čulo se zevanje i sobe bi utonule u dubok san. Njena susetka sleva u snu je često glasno govorila, što je u prvo vreme Denizu mnogo uplašilo. Ni ostale, možda, kao ni ona, protivno kućnom redu, nisu odmah spavale da bi se okrpile; ali sve se to radilo vrlo oprezno, kao što je i ona činila, posve tiho i čuvajući se i najmanje lupe jer je iza zatvorenih vrata vladala jeziva tišina. Pre deset minuta odbilo je jedanaest časova i šum nekih koraka primora je da digne glavu. Još jedna koja je zakasnila. Čuvši je kako otvara vrata do njene sobe, Deniz zaključi da je to Polin, ali se u isti mah i začudi; prodavačica rublja tiho se vrati i zakuca na njena vrata. – Požurite, ja sam. Prodavačicama je bilo strogo zabranjeno da se međusobno posećuju u sobama. Stoga Deniz brzo otključa da joj susetku ne bi ulovila gospođa Kaben, koja je strogo pazila na održavanje kućnog reda. – Je li već bila tu? – upita je zatvarajući vrata. – Ko? Gospođa Kaben? – reče Polin. – O, nje se ja ne bojim… Potom dodade: – Odavno želim da porazgovaram s vama. Dole to nije moguće… Večeras za stolom učinili ste mi se vrlo tužni! Dirnuta prostosrdačnošću ove devojke, Deniz joj se zahvali i zamoli je da sedne. Uzbuđena zbog ove neočekivane posete, Deniz ne stiže da skloni cipele koje je upravo zašivala, a Polinini pogledi baš se zaustaviše na njima. Klimnu glavom, pogleda oko sebe i spazi okovratnik i manžetne u umivaoniku. – Sirotice moja, tako sam nešto i slutila – reče ona. – Hajde, znam ja šta je to. U prvo vreme kada sam došla ovamo iz Sartra, a čiča Kinjo mi nije slao ni prebijene pare, naprala sam se košulja! Da, da, sve pa i košulje. Imala sam svega dve, jednu ste mogli naći uvek potopljenu. Zadihana od trčanja, Polin sede. Uprkos grubim crtama, njeno široko lice malih živih očiju i velikih mekih usana bilo je privlačno. I tada odjednom i bez uvoda poče da priča o svom životu: o mladim danima

provedenim u mlinu, o ocu koga je upropastila jedna parnica pa ju je, sa dvadeset franaka u džepu, poslao u Pariz da u njemu oproba sreću; zatim o prvim koracima prodavačice, najpre u jednoj radnji u Batinjolu, posle u Ženskom raju; o strašnom početku s uvredama i lišavanjima svake vrste, i najzad, o svom sadašnjem životu, o dve stotine franaka koje je mesečno zarađivala, zabavama koje je pronalazila i bezbrižnosti u kojoj su prolazili dani; razni nakiti, broš i lančić za sat sijali su na haljini od tamnoplave teške tkanine, koketno stegnute u struku, dok joj je lice pod kapom od somota, ukrašenom velikim sivim perom, uvek bilo nasmejano. Deniz je pocrvenela zbog svojih cipela. Želela je da joj nešto objasni. – Meni se isto događalo – ponovi Polin. – Ta idite, starija sam od vas i već sam, mada tako ne izgleda, zakoračila u dvadeset sedmu. Hajde, pričajte mi nešto o svojim doživljajima. Pred tim prijateljstvom, koje joj se tako iskreno nudilo, Deniz popusti. U podsuknji, prebacivši stari šal preko ramena, sede kraj lepo obučene Poline i one započeše da prijateljski ćeretaju. U sobici, iz čijih je tamničkih golih zidova izbijala studen, bilo je vrlo hladno, ali ispovedajući se jedna drugoj toliko se zaboraviše da i ne primetiše kako su im prsti pomodreli od zime. Deniz je malo-pomalo otvarala svoje srce, govorila joj o Žanu i Pepeu i otvoreno priznala koliko je muči pitanje novca; to ih je navelo da povedu razgovor o prodavačicama u odeljenju za konfekciju. Polin ovo jedva dočeka: – O, gadne babe, da su one prave drugarice, vi biste mogli da zaradite više od sto franaka. – Svi su prema meni neprijateljski raspoloženi a ja ne znam zašto – izusti kroz suze Deniz. – I gospodin Burdonkl stalno vreba da me uhvati u nekoj grešci. Kao da mu smetam… Jedino čika Žuv… Polin joj upade u reč: – O, taj stari majmun! Ništa mu ne verujte… Znate, ljudi s tako velikim nosom! Zalud mu orden kojim se kiti, svi pričaju o nekoj avanturi koju je imao ovde u kući, u odeljenju za rublje. Ne žalostite se kao neko dete! Ne valja biti toliko osetljiv! Što se vama događa, dogodilo se svima; treba i vi da platite svoju dobrodošlicu.

Oduševljena njenom iskrenošću, Deniz je uze za ruke i poljubi. Pitanje novca bilo je vrlo ozbiljno. Sirota devojka nije mogla da izdržava dva brata, plaća pansion za malog i čašćava ljubavnice starijeg, zarađujući samo neku sitnu paru za koju ostale prodavačice nisu marile; postojala je bojazan da pre marta, dok poslovi ne krenu, platu uopšte ne dobije. – Slušajte, nemoguće je da tako duže izdržite – reče Polin. – Na vašem mestu… Šum iz hodnika primora ih da ućute. Po svoj prilici bila je to Margerit, za koju su tvrdili da po noći u košulji luta i špijunira ostale. Držeći i dalje prijateljicu čvrsto za ruke i osluškujući, prodavačica rublja ju je posmatrala bez reči i potom sa puno osećaja tiho i ubedljivo nastavi: – Na vašem mestu, ja bih nekog našla. – Kako, nekog? – ne razumevši ništa – prošapta Deniz. A kada najzad shvati, zaprepašćena trgnu ruke. Ovaj savet je potpuno zbuni, kao nešto što joj nikada na um nije palo i što je smatrala beskorisnim. – O, ne – jednostavno joj odgovori Deniz. – U tom slučaju – nastavi Polin – spasa vam nema. To vam ja kažem! Brojke govore: četrdeset franaka za maloga, s vremena na vreme sto sua za velikog, a vi ne možete biti uvek prosjački obučeni i u cipelama kojima se prodavačice rugaju. Vaše cipele nanose vam samo štetu… Nađite nekoga, biće mnogo bolje! – Ne – uzvrati Deniz. – E, pa vi niste pri sebi… Drukčije ne ide, draga moja, to je tako prirodno. Sve smo mi kroz to prošle. Gledajte, i ja sam kao i vi radila samo za stan i hranu, bez ijednog santima. Imaš stan i hranu, u redu, ali treba se i obuči, zatim, ne može se živeti bez ijedne pare i zatvorena u četiri zida prodavati zjale. O, bože moj, tu ipak treba popustiti… I ona joj ispripovedi o svom prvom ljubavniku, nekom advokatskom pisaru, s kojim se upoznala na izletu u Medon. Posle ovoga spetljala se s nekim poštanskim službenikom i najposle, od jesenas, viđa se često s jednim prodavcem iz robne kuće Bon marše, visokim i vrlo simpatičnim mladićem, s kojim provodi sve slobodno vreme. Više od jednog nikada

nije imala, bila je poštena devojka i zgražavala se kada bi prodavačice pričale o devojkama koje se predaju prvom koji naiđe. – Ne kažem vam da treba da se rđavo vladate – nastavi ona živo. – Ni sama ne bih htela da budem u društvu vaše Klare, iz straha da me ne optuže da se i ja noću vucaram kao ona. Ali kad se s nekim živi u miru i kad čovek nema sebi šta da prebaci… Vama, dakle, i to izgleda ružno? – Ne – odvrati Deniz – samo mi to ne leži. To je sve. Ponovo zaćutaše. Uzbuđene ovim tihim razgovorom, obe počeše da se smeju u ovoj tesnoj i hladnoj sobici. – Trebalo bi, pre svega, nekoga simpatisati – nastavi Deniz porumenevši. Prodavačicu rublja ovo vrlo začudi, prasnu u smeh, po drugi put je poljubi i reče: – Slušajte, draga moja, kada se dvoje nađu i jedno drugom svide! Baš ste smešni! Niko vas ni na šta neće prisiliti. Slušajte, hoćete li da nas Bože u nedelju povede na izlet? Povešće još jednog prijatelja. – Ne – ponovi Deniz blago, ali još uvek uporno. Polin nije više navaljivala. Svakome je na volju da radi ono što mu se sviđa, a sve što je rekla bilo je od srca jer joj je zaista bilo vrlo žao što joj je drugarica toliko nesrećna. A kad ponoć odbi, diže se da ode, ali pre toga primora Denizu da uzme šest franaka koji su joj nedostajali, moleći je da se ne ustručava i da ih vrati kad bude više zarađivala. – Sad ugasite sveću – dodade ona – da se ne vidi koja su se vrata otvorila… Posle je zapalite. Pošto sveću ugasiše, još jednom se rukovaše, Polin nečujno umače i uđe u svoju sobu; i dok su sobice spavale od umora dubokim snom, čuo se samo šum Polinine haljine. Pre nego što će leći, Deniz htede da zašije cipele i opere rublje. Što je noć više odmicala, u sobi je bilo sve hladnije. Ona, međutim, hladnoću nije osećala; od razgovora bila je duboko uzbuđena. Nije se bunila i činilo joj se da svako ko je sam i slobodan može da živi kako hoće. Nije se nikada povodila za raznim mišljenjima, a zdrav razum i čestita priroda i

dosad su je održavali u poštenju u kome je provodila dane. Najzad, oko jednog sata po ponoći, leže u postelju. O, ne, ona nikog nije volela. I zašto da menja svoj život i odbaci materinske obaveze prema braći? San joj nije dolazio, tresla se od lake groznice, a od nesanice su joj ispred sklopljenih očiju prolazile neke nejasne prilike i gubile se u tami. Od tog vremena Deniz se zainteresovala za ljubavne zgode u svom odeljenju. Kada nije bilo mnogo posla, glavni predmet razgovora bili su uvek muškarci. Na dnevnom redu su bila otrcavanja, poneki događaj su prodavačice prepričavale nedelju dana. Klara je predstavljala pravu sablazan i imala je, kako se govorilo, ne računajući svu onu povorku prolaznih ljubavnika koje je za sobom vukla, još i trojicu koji su je izdržavali. Mada joj nije bilo stalo do novca jer ga je na drugom mestu zarađivala lakše, u robnoj kući, gde je radila što je manje mogla, ostajala je i dalje samo zato da bi pred svojom porodicom sačuvala formu; stalno je strahovala da će je čika Priner, koji je pretio da će jednoga dana banuti u Pariz, isprebijati na mrtvo ime. Margerit se, naprotiv, dobro vladala i za njene ljubavnike nisu znale, što ih je sve mnogo mučilo; između sebe pripovedale su o nekoj avanturi zbog koje je i došla u Pariz da bi prikrila porođaj. Kako je mogla da rodi dete ako je poštena? Neki su opet govorili o nesrećnom slučaju i dodavali kako se ona sad čuva za nekog svog sestrića iz Grenobla. Prodavačice su takođe zbijale šalu na račun gospođe Frederike i pripisivale joj neke potajne veze s uglednim ličnostima. U stvari, niko ništa nije znao o njenim ljubavima: uveče je nestajala, ukrućena kao neka namćor-udovica, stalno se nekud žurila i niko nikada nije stizao da je upita kuda ide. Što se tiče ljubavnih izliva gospođe Oreli i njene tobožnje kurjačke gladi za povodljivim mladićima, sigurno je da ni to nije bilo tačno: izmišljale su to nezadovoljne prodavačice kako bi imale čemu da se smeju. Moguće je da se glavna prodavačica neki put materinski suviše nežno ponašala prema prijateljima svog sina, ali u robnoj kući uživala je ugled ozbiljne žene koju više nisu zanimale slične detinjarije. Posle ovih dolazio je čopor onih koje bi se uveče razbežale na sve strane i od njih deset devet su pri izlazu čekali ljubavnici; na Gajonovom trgu, duž ulica Mišodijer i Nev Sen Ogisten, nepomično, kao na straži, stajali su postrojeni muškarci koji su ih ispod oka vrebali, a kada bi defile

prodavačica započeo, svaki bi pružio ruku, poveo svoju pa bi nestali ćeretajući ravnodušno kao stari bračni par. Deniz se najviše uzbudi kad otkri Kolombanovu tajnu. Viđala ga je u svako doba dana, sa druge strane ulice na pragu Starog Elbefa, kako zuri gore i ne skida očiju sa prodavačica u konfekciji. Kad bi primetio da ga Deniz posmatra, okrenuo bi glavu kao da se bojao da ga devojka ne oda svojoj sestri od strica Ženevjev, mada između Bodijevih i njihove sinovice nisu postojale gotovo nikakve veze otkako se zaposlila u Ženskom raju. Sudeći po zanesenom izgledu ljubavnika koji očajava, ona je u prvi mah poverovala da je zaljubljen u Margeritu, ali Margerit je bila mudra i stanovala je u robnoj kući, pa se nije trebalo s njom šaliti. Zatim se zapanji kad se uveri da trgovački pomoćnik svoje strasne poglede upućuje Klari. Mesecima je na pločniku preko puta izgarao ne nalazeći hrabrosti da joj izjavi ljubav, i to takvoj slobodnoj devojci koja je stanovala u Ulici Luja Velikog i kojoj je mogao da priđe svake večeri pre nego što bi otišla s nekim drugim. Klara čak nije ni slutila da ga je osvojila. Ovo otkriće bolno ganu Denizu. Zar je ljubav tako glupa? Zar taj mladić, koji sreću ima u ruci, ovako razara svoj život i kao svetinju obožava ovu prostitutku! I od tog dana, kad god bi iza zelenkastih prozora Starog Elbefa ugledala bledo i patničko Ženevjevino lice, srce joj se stezalo od bola. Posmatrajući prodavačice kako odlaze sa svojim ljubavnicima, Deniz se svake večeri predavala razmišljanjima. One koje nisu stanovale u Ženskom raju nestajale su do sledećeg jutra i u svoja odeljenja donosile u haljinama miris nečeg nepoznatog što uznemirava. I Deniz se privikla da s osmehom odgovara Polini na prijateljski pozdrav; nju je Bože redovno od osam i po uveče čekao na uglu kraj vodoskoka na Gajonovom trgu. Deniz je poslednja napuštala radnju, na brzinu prošetala sama i prva se vraćala, radila nešto ili išla da spava, puna snova i radoznalosti prema životu u Parizu, o kome ništa nije znala. Srećna u svojoj usamljenosti i zaziranju od ljudi, živela je kao zatočenica. Ona ipak nije zavidela prodavačicama, samo je o svemu mnogo razmišljala i nastojala da sve sazna. Maštala je o mnogim razonodama o kojima su pred njom stalno razgovarali, kao o kafanama, restoranima, pozorištima, nedeljnim izlascima provedenim na reci i u seoskim krčmama. Sve ju je to duševno zamaralo i njene želje su se

mešale s umorom, tako da joj se ponekad činilo kao da se već zasitila uživanja koja nikad nije okusila. Međutim, za ovako opasna sanjarenja nije bilo mesta u njenom napornom životu. Pod teretom trinaestočasovnog radnog dana u robnoj kući, niko nije ni pomišljao na nežnije odnose između prodavaca i prodavačica. Ukoliko neprestana borba za novac nije izbrisala polove, ona stalna jurnjava, koja je potpuno zaokupljala glavu i lomila noge, bila bi sama po sebi dovoljna da u njima uguši svaki prohtev. U neprijateljstvu i drugarstvu između muškaraca i žena, u večitom trvenju između pojedinih odeljenja teško se moglo naći nekoliko ljubavnih veza. Svi su bili samo točkovi zahuktalog stroja kome su predavali svu svoju ličnost i ulagali sve svoje snage u neki zajednički i moćni falanster. Samo van njega počinjao je lični život, kad bi se strasti naglo rasplamsale. Jednoga dana Deniz primeti kako Alber Lom, sin glavne prodavačice u konfekciji, pošto je nekoliko puta prošao odeljenjem kao da ga se ništa ne tiče, gurnu pisamce u ruku nekoj prodavačici rublja. Nastupala je mrtva zimska sezona, koja je trajala od decembra do februara; bilo je trenutaka predaha, časova koje je provodila stojeći i lutajući besciljno pogledima po radnji – sve u iščekivanju mušterija. Prodavačice u konfekciji živele su u dobrim odnosima s prodavcima čipaka, iako se to prinudno drugovanje svodilo uglavnom na poneku šapatom dobačenu šalu. U odeljenju čipaka radio je neki šaljivčina, pomoćnik glavnog prodavca, koji je samo iz šale navaljivao na Klaru gadnim izjavama a, u stvari, bio je prema njoj toliko ravnodušan da mu čak ni na pamet nije padalo da se s njom negde napolju sastane. I tako su ovi prodavci i prodavačice od tezge do tezge dobacivali poglede i reči koje su samo oni razumevali; katkad su krišom ćeretali okrenuvši jedni drugima leđa i, da bi strašnom Burdonklu podvalili, pravili su se kao da o nečem duboko razmišljaju. Što se tiče Deloša, on se dugo zadovoljavao tim da se Denizi, kad bi je spazio, samo nasmeši, ali kasnije, kad bi se našao u njenoj blizini, postajao je hrabriji i dobacivao joj poneku prijateljsku reč. I upravo onog dana kad je primetila kako sin gospođe Oreli dodaje pisamce jednoj prodavačici, da bi joj pokazao da se za nju interesuje i ne nalazeći ništa ljubaznije, Deloš zapita Denizu je li dobro doručkovala. I sam je primetio belo pisamce, pogledao

devojku i oboje su pocrveneli zbog ove spletke koja se odigrala pred njihovim očima. Pa ipak je u ovoj uzavreloj atmosferi, koja je u njoj malo-pomalo budila ženu, Deniz i dalje očuvala svoj detinji mir. Samo kad bi srela Itena, srce bi joj jače zakucalo. Ovo je smatrala svojom zahvalnošću i verovala da ju je samo ljubaznost ovog mladog čoveka ganula; ali kad god bi joj doveo neku mušteriju u odeljenje, odmah bi se zbunila, samoj sebi se čudila zašto je bez ikakve potrebe zaobilazila kroz odeljenje za svilu, dok ju je za to vreme u grlu nešto stezalo od uzbuđenja. Jednog popodneva zateče tamo Murea i učini joj se kao da joj se smeška. Ona ga, međutim, više nije interesovala i samo bi joj s vremena na vreme ponešto dobacio da je posavetuje kako da se obuče i da se našali s njom kao sa promašenom devojkom, muškobanjastom divljakušom od koje on, uprkos iskustvu čoveka koji je imao mnogo uspeha, neće nikada stvoriti ženu koja želi da se dopadne; svemu tome se smejao pa ju je čak i zadirkivao, ali sam sebi nije hteo da prizna da ga ova mala prodavačica uzbuđuje svojom neobičnom kosom. Na taj nemi osmeh Deniz bi uzdrhtala kao da je nešto skrivila. Da li je on naslućivao zbog čega ona prolazi kroz odeljenje svile kad ni sama ne bi mogla da kaže šta ju je teralo da zaobilazi. Činilo se da Iten nije primećivao zahvalne devojčine poglede. Prodavačice ga uopšte nisu privlačile, i razmećući se više no ikada svojim neobičnim pustolovinama sa ženskim mušterijama, pravio se kao da ih prezire; u njega se kod tezge ludo zaljubila neka baronica, žena nekog arhitekte, i kada ju je zbog neke greške u metraži potražio u njenom stanu, pala mu je u zagrljaj. Iza ove normandijske razmetljivosti krile su se devojke skupljane po pivnicama i kafanama. Kao i svi mladi ljudi iz velikih trgovačkih kuća, i on je nemilice rasipao novac i zlopatio se kao tvrdica cele sedmice u svom odeljenju u jedinoj želji da sve u nedelju straći na konjskim trkama, u gostionicama i na igrankama; nikad nije sastavljao kraj s krajem, nikakve uštede nije imao i čim bi primio zaradu, odmah bi je bez ikakve brige za sutrašnjicu potrošio. Favje nije učestvovao u tim zabavama. Vrlo tesno povezani na poslu, na vratima bi se rastali i jedan s drugim više nisu govorili. Mnogi prodavci koji su stalno bili zajedno na poslu, čim bi se našli na ulici, postajali su strani jedni drugima i nijedan nije ništa znao o ličnom životu drugoga. Prisni Itenov prijatelj bio je

Lijenar. Obojica su stanovali u hotelu Smirna, u Ulici Svete Ane, u mračnoj kućerini u kojoj su živeli samo trgovački nameštenici. Izjutra su zajedno dolazili, a uveče bi prvi koji bi bio slobodan, čim bi sredio svoju tezgu, odlazio u jednu kafanicu u Ulici Svetog Roka da tamo sačeka drugoga; tu su se obično sakupljali trgovački nameštenici iz Ženskog raja pa su u dimu svojih lula pili, derali se i kartali. Ovde su često ostajali do kasno i odlazili tek oko jedan sat po ponoći, tek kad bi ih umorni kafedžija izbacio. Već mesec dana su triput nedeljno provodili večeri u nekoj krčmi na Monmartru i dovodili sa sobom drugove da bi doprineli uspehu poznate pevačice gospođice Laure, najnovijeg Itenovog osvajačkog podviga, čiji su talenat podupirali žestokom lupom štapova i tolikom drekom da je policija već dvaput morala da se umeša. Tako prođe zima. Deniz, najzad, dobi tri stotine franaka stalne mesečne plate. Bilo je krajnje vreme, cokule su joj dotrajale i poslednjeg meseca pazila je čak da ne izlazi na ulicu da joj se ne bi raspale. – Užasno lupate svojim cipelama – često bi zajedljivo dobacila gospođa Oreli. – To se ne može trpeti. Šta vam je to na nogama? I jednog dana kada je Deniz sišla u dubokim cipelama od sukna, koje je kupila za pet franaka, Margerit i Klara začudiše se tako glasno da su ih i ostali čuli. – Gledaj ti čupavice, ostavila je one drvenjake – progovori jedna. – Mora da ih je oplakala… – na to će druga. – Sigurno ih je nasledila od majke. Uostalom, svi su bili protiv Denize. U odeljenju se saznalo da se druži s Polinom, i to prijateljstvo sa prodavačicom iz konkurentskog odeljenja smatrali su izazivanjem. Prodavačice su govorile o izdaji, optuživale je da svakom prepričava svaku njihovu reč. Između odeljenja za rublje i odeljenja konfekcije raspali se rat koji nikada ranije nije bio tako žestok: reči su padale kao meci, a jedne večeri, iza kutija za košulje, došlo je i do šamara. Možda je ovaj sukob poticao još odranije zbog toga što su prodavačice rublja nosile vunene haljine, dok su one iz konfekcije bile u svili; u svakom slučaju, prodavačice rublja, kao poštene devojke, govorile su s ogorčenjem i potcenjivanjem o svojim susetkama; činjenice su im dale za pravo, zapaženo je da je svila uticala na razuzdanost prodavačica

konfekcijske robe. Klaru su ogovarale zbog gomile ljubavnika, Margeriti su prebacivale zbog deteta, a gospođu Frederiku su optuživale zbog potajnih ljubavnih veza. I sve to zbog Denize! – Ne govorite ružne reči, gospođice! Budite pristojne – opominjala je ozbiljno gospođa Oreli svoju razjarenu četu. – Pokažite ko ste! Volela je da bude nepristrasna jer te prodavačice, kako je priznala jednog dana odgovarajući na Mureova pitanja, nisu bile ništa bolje jedna od druge. Pa ipak, kada iz Burdonklovih usta saznade da je ovaj ulovio njenog sina u podrumu kako se ljubi s jednom prodavačicom rublja, onom istom kojoj je krišom dodavao pisma, ona se odjednom opredeli. Bila je to strašna stvar: otvoreno je optužila celo odeljenje rublja za to što je njen Alber upao u tu klopku; sve je bilo skovano protiv nje, išlo se za tim da je okaljaju, terajući u propast njeno neiskusno dete, pošto je verovala da njenom odeljenju nema šta da se prebaci. Ovu galamu dizala je samo zbog toga da još više zamrsi ceo događaj jer o sinu nije imala naročitih iluzija i znala je da je spreman na svaku ludoriju. I ceo događaj zamalo u jednom trenutku ne dobi ozbiljnije razmere: u njega je bio upleten i rukavičar Minjo, koji je navodno, kao Alberov prijatelj, išao naruku njegovim ljubavnicama, nekim gologlavim devojkama koje mu je ovaj upućivao i koje su satima prekopavale po kutijama. Govorilo se, osim toga, i o nekim švedskim rukavicama koje je prodavačica rublja primila kao poklon, o čemu se nikada ništa određeno nije saznalo. Međutim, iz obzira prema glavnoj prodavačici konfekcije, koju je i sam Mure cenio, čitava bruka bi najzad zataškana. Burdonkl je, nedelju dana kasnije, završio celu stvar tako što je okrivljenu prodavačicu otpustio pod izgovorom da je dopustila da je poljube. Ukoliko su gospoda iz direkcije na strašne noćne terevenke gledala kroz prste, ipak u samoj kući nisu trpeli ni malo slobodniju šalu. Zbog ovog događaja najviše je propatila Deniz. Mada je o svemu bila tačno obaveštena, gospođa Oreli je protiv nje potajno besnela: videla ju je kako se s Polinom smeje i shvatila je to kao izazivanje i ogovaranje ljubavnih pustolovina njenog sina. Stoga upotrebi sve da Denizu još više izoluje u odeljenju. Već duže vreme nameravala je da izvede svoje prodavačice da zajedno provedu nedeljni odmor negde u okolini Rambujea, gde je od prve ušteđevine od sto hiljada franaka kupila imanje; i sada se odmah na ovo rešila jer je to bio jedan od načina da kazni Denizu i

da je javno odstrani. Jedino nju neće pozvati. Već petnaest dana pre toga u odeljenju se pričalo samo o tom izletu: prodavačice su svaki dan posmatrale nebo obasjano majskim suncem, za svaki sat toga dana utvrđivale program i radovale se svim mogućim razonodama, kao što su magarci, mleko i crni hleb. A biće tamo sve same žene, što će biti još veselije! U šetnji s ovim ženama gospođa Oreli obično je provodila dane svog odmora. Nenavikla da živi porodičnim životom, ona se, čak i onih retkih večeri kada je mogla da večera kod kuće sa sinom i mužem, osećala vrlo neprijatno i bila kao otuđena, tako da je i tada više volela da negde iziđe i večera u restoranu. Oduševljen što može da živi životom bećara, Lom bi odlazio na svoju stranu, dok je Alber, kome bi u ovakvim prilikama laknulo, jurio za svojim prostitutkama; to je otišlo tako daleko da su se sve troje osećali nelagodno i dosađivali se kad bi se nedeljom sreli, odvikli su se od domaćeg ognjišta i u svoj stan dolazili samo kao u običan hotel u kome bi prenoćili. U pogledu izleta u Rambuje, gospođa Oreli izjavi da pristojnost ne dopušta da se Alber priključi i da će i otac biti toliko taktičan da se ne odazove i ne pođe, što je obojicu, međutim, mnogo obradovalo. U međuvremenu bližio se taj veliki praznik, prodavačice su bile neumorne i raspredale su o toaletama kao da kreću na neko šestomesečno putovanje, dok je Deniz sve to slušala, bleda i ćutljiva u svojoj usamljenosti. – Žele samo da vas ljute – reče jednog jutra Polin. – Na vašem mestu ja bih im podvalila. Zabavljaju se, pa dođavola, i ja bih se zabavljala… Hoćete li s nama u nedelju, Bože me vodi u Žoenvil. – Ne, hvala! – mirno i uporno odvrati devojka. – Ali zašto? Još se bojite da vas neko ne napastvuje. I Polin od srca prasnu u smeh. Deniz se takođe nasmeši. Dobro je znala kako to ide: na svakom ovakvom izletu prodavačice su obično upoznavale prvog ljubavnika, nekog poznanika koji bi se tu kao slučajno našao, a ona to nije želela. – Slušajte – nastavi Polin – kunem vam se da Bože neće nikoga povesti, bićemo sami nas troje… Zaista, ne mislim da vas udajem ako vam se to ne sviđa.

Mučena istom željom, tako da joj je krv navrla u obraze, Deniz se pokoleba. Otkako su njene drugarice počele naširoko da hvale uživanje u prirodi, nju je skoro gušila potreba za svežim vazduhom, sanjarila je o visokoj travi u koju bi do ramena zagazila, o gorostasnom drveću koje bi je zapljuskivalo svojom senkom kao sveža voda. U čežnji za suncem, u njoj su se budila sećanja na detinjstvo provedeno u bujnom zelenilu varošice Kotantena. – Pa dobro, idem s vama – izusti najzad. Dogovoriše se o svemu. Trebalo je da Bože dođe po njih u osam sati na Gajonov trg, odatle će se odvesti kolima do stanice Vensen. Denizi je dvadeset pet franaka od plate odlazilo mesečno na izdržavanje dece, pa je ovom prilikom svoju staru, crnu vunenu haljinu mogla da ukrasi samo ukoso skrojenim trakama kockastog puplina. Sama je napravila šešir u obliku kapice presvučene svilom i okitila ga plavom trakom. Ovako jednostavno odevena izgledala je vrlo mlada, kao devojka koja je naglo izrasla, siromašna ali uredna, pomalo stidljiva i zbunjena zbog bujne kose koja joj je izvirala ispod ovog sirotinjskog šešira. U svilenoj prolećnoj haljini sa ljubičastoplavim i belim prugama, sa divnom, perjem okićenom kapom, s ogrlicom i narukvicama, Polin se šepurila kao prava bogata trgovkinja. Svila nedeljom bila je osveta što je cele sedmice bila osuđena da u odeljenju nosi vunenu haljinu, dok je Deniz, koja je od ponedeljka do subote nosila svilenu uniformu, oblačila nedeljom svoju sirotinjsku vunenu haljinu. – Eno Božea – reče Polin pokazujući na visokog mladića koji je stajao kraj vodoskoka. Predstavi joj svog ljubavnika i on se Denizi učini toliko pošten da se istog trenutka oseti vrlo prijatno. Ogroman, trom i jak kao vo, Bože je imao ono duguljasto flamansko lice sa koga su se detinjski naivno smeškala dva bezizrazna oka. Bio je mlađi sin nekog bakalina, rođen u Denkerku; pošto su ga otac i brat smatrali vrlo glupim i gotovo ga najurili od kuće, on je došao u Pariz. Uprkos tome, u Bon maršeu je zarađivao tri i po hiljade franaka. Bio je glup, ali je poznavao tkanine. Žene su smatrale da je simpatičan. – A fijaker? – upita Polin.

Moradoše da se spuste do bulevara. Sunce je već odskočilo i po pločnicima se smešilo lepo majsko jutro, nebo je bilo bez ijednog oblačka, a u plavom i kao kristal prozirnom vazduhu treperila je neka vedrina. Na Denizinim poluotvorenim usnama pojavi se nehotičan osmeh i, kao da su joj se grudi oslobađale onog šestomesečnog gušenja, disala je duboko. Nisu je više pritiskali onaj zagušljivi vazduh i kameni zidovi Ženskog raja! Imala je pred sobom ceo dan slobode u prirodi! Bio je to za nju preporod pun beskrajne životne radosti, u koji je kao dete unosila svoja čista osećanja. Pa ipak, kad Polin u fijakeru poljubi svog ljubavnika, ona zbunjeno odvrati pogled. – Pogledajte – reče Deniz okrenuta i dalje prema vratima fijakera – eno gospodina Loma… Gledajte ga kako grabi! – Nosi svoj rog – dodade Polin nagnuvši se. – Matora budala! Čovek bi se zakleo da juri na neki randevu. Sa instrumentom pod rukom i visoko uzdignute glave, Lom je zaista jurio pored dramskog pozorišta i valjda se, pri pomisli na uživanje koje je danas očekivao, u sebi zadovoljno smejao. Imao je u programu da ovaj dan provede kod jednog prijatelja flautiste u nekom malom pozorištu, gde je nedeljom posle doručka nekoliko amatera izvodilo kamernu muziku. – U osam sati! Kakav zanesenjak – nastavi Polin. – A znate li da je gospođa Oreli sa svojom klikom morala da krene vozom za Rambuje u šest i dvadeset i pet… Sigurno je da se muž i žena neće sresti. U razgovoru one pređoše na izlet u Rambujeu. Nisu drugima želele kišu jer bi se i same rđavo provele, ali kad bi tamo došlo do provale oblaka, bilo bi ipak vrlo veselo samo da blato ne dopre do Žoenvila. Pomenuše zatim i rasipnicu Klaru, koja nije znala kako će utrošiti novac svih onih muškaraca koji su je izdržavali: nije li odjednom kupovala po tri para dubokih cipela, koje je zbog svojih nakaznih nogu makazama isekla i sutradan odmah bacila. Uostalom, sve te devojke iz radnji pomodne robe nisu bile ništa razumnije od muškaraca: sve su trošile, nikad nijednog santima nisu uštedele, a dve do tri stotine franaka mesečno bacale bi na dronjke ili slatkiše. – Gle, ima samo jednu ruku! – iznenadno reče Bože. – Kako onda svira u rog?

Nije skidao očiju sa Loma, i Polin, koja je katkad volela da se šali na račun njegove naivnosti, izmisli priču kako blagajnik svoj instrument oslanja na zid. Smatrajući ovo vrlo duhovitim, on zaista u to poverova, ali kad mu ona zatim, mučena grižom savesti, obrazloži da Lom mesto šake ima neke štipaljke kojima se služi kao rukom, on nepoverljivo zavrte glavom i dodade da se sad neće dati natociljati. – Suviše si glup! – dobaci mu ona kroz smeh. – Ali šta mari, ipak te volim. Fijaker je za to vreme jurio, tako da su baš na vreme stigli da na stanici Vensen uhvate voz. Bože plati kočijašu, ali Deniz mu reče da i ona želi da učestvuje u troškovima. Napraviće obračun uveče. Za tren oka uđoše u voz; iz vagona se čula vesela buka. U Nožanu ih uz grohotan smeh ostaviše neki veseli svatovi. Najzad siđoše u Žoenvilu, zaputiše se odmah ka ostrvu da nešto poruče za jelo; ovde se zadržaše i zatim udariše strmenitom obalom duž Marne, ispod visokih topola, da se malo prošetaju. U hladu je bilo sveže, a i na suncu je duvao hladan vetar, dok se na drugoj strani obale unedogled prostirala plodna obrađena ravnica. Deniz je zaostajala za Polinom i njenim ljubavnikom, koji su išli zagrljeni; nabrala je kitu đurđevka, gledala kako protiče reka; kad god bi se Bože sagnuo da poljubi svoju prijateljicu, srce bi joj zastalo i ona bi oborila glavu. Suze bi joj navrle na oči, ali ipak nije patila. Zašto se osećala kao da se guši i zašto ju je ova prostrana ravnica, u koju je polagala nadu da će je osloboditi svih briga, ispunjavala nekom neodređenom setom kojoj nije znala uzrok? Za ručkom ju je Polinino bučno smejanje smirilo. A ova je volela okolinu Pariza strašću putujuće glumice koja stalno živi pod gasnim osvetljenjem i u zagušljivoj atmosferi svetine, i sad je odjednom zaželela da uprkos hladnom vetru ručaju u senci. Uživala je kada bi dunuo vetar i prevrnuo stolnjak, a još neolistala senica, sa ogradom od obojenih letava, čiji su se razvučeni kvadrati jasno ocrtavali na stolnjaku, činila joj se vrlo neobičnom. Jela je halapljivo, kao izgladnela devojka koja se u robnoj kući slabo hrani, pa bi jedući napolju uvek pokvarila stomak. Imala je tu slabost da sav novac troši na kolače, teško probavljiva jela i ostale đakonije kojima se u slobodno vreme prekomerno sladila. Pošto je, izgleda, Denizi već bilo dosta jaja, pržene ribe i pilećeg pečenja, a bojeći se da račun ne ispadne

suviše velik, Polin odustade da poruči jagode, koje su u to doba godine bile još vrlo skupe. – Šta ćemo sad? – upita Bože kad poslužiše kafu. Polin i on obično su se po podne vraćali u Pariz da bi u pozorištu završili dan, ali ovog puta po Denizinoj želji rešiše da ostanu u Žoenvilu: biće veselo i nauživaće se prirode do mile volje. Celog popodneva lutali su poljima, a jedno vreme zaželeše da se malo provozaju čamcem. Međutim, od ovog odustaše jer je Bože slabo veslao. Njihovo švrljanje puteljcima dovede ih ponovo na obalu Marne; zanimao ih je život na reci, eskadre čamaca i norveških brodića i ekipe veslača. Sunce je zalazilo, vraćali su se prema Žoenvilu kad između dva čamca koji su plovili niz vodu i takmičili se u brzini pade pljusak uvreda. Naročito često čuli su se uzvici: „pijandure“ i „tezgari“. – Gle – reče Polin – eno gospodina Itena. – Tako je – na to će Bože, zaklonivši rukom oči od sunca – čini mi se da mi je odnekud poznat onaj čamac od mahagonija… U onom drugom mora da je ekipa studenata. Onda je počeo slikovito da objašnjava staru mržnju zbog koje je između studenata i trgovačkih pomoćnika često dolazilo do sukoba. Kad je čula Itenovo ime, Deniz je zastala i pogledom uporno pratila uzani čamac, a među veslačima tražila mladića nazirući pritom samo dve bele ženske siluete, od kojih je jedna sa crvenim šeširom sedela na krmi. U bučnom žuborenju reke povici su se gubili. – U vodu sa pijandurama! – Sa tezgarima u vodu, u vodu! Uveče se vratiše u restoran na ostrvu. Bilo je zahladnelo, tako da su morali da večeraju u jednoj od zatvorenih prostorija, gde su stolnjaci usled zimske vlage još bili tako mokri kao da su tek oprani. Već od šest sati nije bilo dovoljno stolova, izletnici su žurili da nađu neki kutak; kelneri su neprestano dovlačili stolice i klupe, primicali tanjire i zbijali goste. Unutra je bilo tako zagušljivo da su morali otvoriti prozore. Napolju je bledela dnevna svetlost, a sa topola se spuštao zelenkasti sumrak, tako brzo da je gostioničar, nepripravan za ovakvo usluživanje, bio primoran da na

svakom stolu zapali po jednu sveću pošto nije imao lampe. Buka je bila zaglušna: piska i cika, dozivanje, zveckanje posuđa; zbog vetra, koji je ulazio kroz prozor, treperile su i topile se sveće, dok su noćni leptiri lepršali u toj zagušljivoj atmosferi koja je sva mirisala na meso i kroz koju je s vremena na vreme duvao hladan povetarac. – O, kako se ovi zabavljaju! – izusti Polin zauzeta nekim jelom od ribe za koje reče da je odlično. Zatim se nagnu i dobaci: – Niste li tamo prepoznali gospodina Albera? I zaista, mladi Lom je bio u društvu tri sumnjive žene, jedne starije gospođe sa žutim šeširom, s onim prostačkim izgledom svodilje, i dve maloletnice od trinaest ili četrnaest godina, rđava ponašanja i bezobrazne. Već je bio prilično podnapit, udarao je čašom o sto i vikao kako će kelnera izudarati ako mu odmah ne donese neki liker. – Nema šta – nastavi Polin – zaista lepa porodica! Majka u Rambujeu, otac u Parizu, sin u Žoenvilu… Jedno na drugo neće nagaziti! Deniz nije podnosila buku, ali se ipak smešila i bila vesela što u ovoj graji ne mora ni na šta da misli. Odjednom se u susednoj sobi začu velika vika, koja sve ućutka; zatim je sledilo pravo urlanje a iza ovoga šamari, jer se čuo tresak, rušenje stolica, prava bitka, i još jednom oni isti povici s obale: – U vodu sa tezgarima! – Sa pijandurama u vodu, u vodu! Kad gostioničar svojom glasinom stiša ovu bitku, pojavi se Iten. U crvenoj mornarskoj bluzi, sa kapom zaturenom na potiljku, vodio je podruku visoku devojku u beloj haljini, onu sa krme koja je, da bi pokazala boju čamca, za uho zadenula stručak bulki. Kad se pojaviše, svi ih dočekaše s uzvicima i burnim odobravanjem. Iten je sav blistao i, klateći se kao mornar na lađi koja se ljulja, prsio se zbog šamara od koga mu je obraz pomodreo, radostan što je na taj način zapažen. Za njima je išla ekipa. Zauzeše sto na juriš, lupa je bila strašna! – Čini mi se – poče da objašnjava Bože prislušnuvši razgovor iza sebe – čini mi se da su studenti prepoznali Itenovu ženturaču, onu koja je

ranije stanovala u našoj četvrti, a sada peva u nekom baru na Monmartru. Oko nje su se potukli… Studentarija nikad žene ne plaća. – U svakom slučaju – gordo dodade Polin – ova je baš ružna, kosa joj crvena kao šargarepa. Ne znam samo gde ih gospodin Iten nalazi, jedna je ružnija od druge. Deniz je prebledela i sva se sledila kao da joj je sva krv, kap po kap, istekla iz srca. Kad je još na strmenitoj obali spazila onaj brzi čamac, neka ju je jeza spopala i sad više nije sumnjala da ona devojka živi s Itenom u intimnim odnosima. Dok ju je u grlu nešto stezalo i ruke joj podrhtavale, ona ostavi jelo. – Šta vam je? – upita je prijateljica. – Ništa – promuca ona – suviše je toplo. Itenov sto je bio pored njih, a kada ovaj primeti Božea, koga je poznavao, zapodenu s njim još glasniji razgovor da bi i dalje zanimao publiku. – De recite – vikao je – da li se vi iz Bon maršea još uvek vladate pošteno? – Kako se uzme – odvrati drugi pocrvenevši. – Ostavite vi to! Primate samo device, a za prodavce koji na njih bace oko držite stalno otvorenu ispovedaonicu. Zavod za ženidbu i udaju, hvala lepo. Smeh se zaori. Lijenar, član ekipe veslača, dobaci: – Nije baš kao u Luvru. Tamo u odeljenju konfekcije posebno drže babicu. Časna reč! Veselost je bila sve veća, tako da čak i Polin prasnu u smeh, toliko joj je ovo o babici bilo smešno. Bože je bio uvređen zbog zbijanja šale na račun njegove trgovačke radnje. On planu. – Kao da je vama u Ženskom raju dobro! Za ciglu reč letite kroz vrata, direktor vam napastvuje ženske mušterije! Iten ga više nije slušao i počeo je da u zvezde kuje Trg Kliši. Tamo on poznaje neku devojku koja je toliko učtiva da se kupci ne usuđuju da joj priđu iz straha da je ne uvrede. Primače zatim svoj pribor za jelo i ispriča