Aleksandar Tesic - Zmaj i Zdral

Aleksandar Tešić

ZMAJ I ŽDRAL

Roman o Milošu Obiliću

Prvi deo

Vladanu i Srđanu, mojim zmajevima

Glava prva
- 1187. godina

„ ...Ima momenata kad mnoge i najveće odlike čovjekove
postanu izlišne, a kad život traži od čovjeka samo snagu željeznog
karaktera. Ima i momenata kad se više ne misli kako će se živjeti
nego u kakvoj će se ljepoti umrijeti..!”

Sev munje na časak avetinjski obasja klisuru i hitru vodu koja se njome
probijaše, ali grom uguši huk vode čija tutnjava odjeknu o okomite
stenovite strane. Prasak beše takav da čovek koji trčaše niz prašnjav put
posrnu i ničice pade. Podiže oblak prašine, koja mu napuni oči i usta. Nije se
više obazirao na to, već se s mukom pridiže i podiže pogled. Kad munja opet
zapara nebesa iznad njega, on ugleda olovne oblake kako se valjaju iznad
vrhova klisure, preteći da se od težine sruče na zemlju. Svetleće strele
sevnuše stepenasto kao ruka gnevnog boga koja želi da ga zgromi. Čovek
posrnu napred, a noge ga uplašeno nose, pa samo krivudaju levo-desno. Iako
putina beše ravna, po mraku se ne vide izbočine ni kamenje koje štrči, a
džabe što su u strahu oči velike kad se prst pred nosom ne vidi. Kad
nabreklim oblacima munjavina opet zapara, osvetli strme stranice tesnaca
koje se strašljivom čoveku učiniše kao čeljusti nemani koje se zatvaraju nad
njim. I kad prasnu grom, Petoš izgubi tlo pod nogama i bolno pade na zemlju.
Duša mu se skupi u nosu, a on se savi i pritisnu kolena uz grudi.

Iako beše sparno, bez daška vetra, momak je drhtao kao prut. Kad utihnu

odjek praska, kroz mrkli mrak opet se začu reka Mileševka kako huči i juri.
Petoš malo podiže glavu pa oslušnu: da li to voda buči ili... ga stižu vraški
konjanici? Trgnu se od užasnuća, pa pokuša da se pridigne, ali tek tad oseti
oštar bol u ramenu. Dotaknu rukom to mesto, oseti nešto vlažno na njoj i
zapeče ga.

Munjava opet blesnu i pred očima mu se ukaza krvava ruka iznad rane. I
kao grom koji usledi tako mu misao prostruji kroz glavu - ranjen je.

„Zlopci me ipak potkačiše” promrmlja Petoš. Samo se sećao kad ga je
jedan oklopni konj odbacio... He, beše i mača koji sevnu nad njegovom
glavom dok je sve oko njega gorelo. „Moram dalje... moram‚” reče stenjući
dok se pridizao. Osetio je kako se klati u mestu, a noge ga jedva drže. Dokle
da trči? Koliko već dugo trči? Vrtelo mu se u glavi...

Taman pomisli da se opet spusti na zemlju kad u daljini, niz put, ugleda
jedno svetlo kako žmirka kao zvezda nisko na nebu. Pokuša Petoš da se
nasmeje, ali se zakašlja... Stigao je. U stvari, još malo. To treperavo svetlo
uli mu dovoljno snage da zakorači, pa još jednom i još jednom. Trčao je
polako, pokreti mu behu usporeni. Pogled nije odvajao od te zvezde, ali ga je
snaga brzo napuštala, a dah mu beše sve plići. Više nije mogao ni da diše.
Zar sad da se preda? Da klone i da sačeka da ga crni konjanici sustignu i
poseku? Čemu onda ovolika muka kad je mogao da im se odmah preda i
skonča kao ostali seljani.

Presavio se od bola i zamora, ali trgnu se kad oseti prve kapi kiše. Poče
kišac da sipi, pa krupne kapi glasno udaraju u prašnjav put. Tup-tup-tup. Pa
sve brže. Petoš se ispravi i zabaci glavu unazad. Stoji žmurećki i širi ruke
kao da bi je zagrlio. Svaka kap koju oseti na telu, a pogotovo na licu, činila
mu se kao da mu vraća snagu. Otvori usta da mu pokvasi suvo grlo. Iako je
Mileševka probila kanjon, trgovački put je uglavnom vijugao za njom, ali
daleko iznad nje. Putina koju je neko davno usekao u stenu na mekim
mestima beše široka samo nekoliko koraka, a pod njim zinula provalija i
samo se čuje hučanje vode. Tuda se samo danju prolazilo, a noću su se
provlačili samo begunci i progonitelji.

Zato Petošu svaka kap beše slađa od meda, a znoj i prašina mu se slivaše
niz lice i vrat. Čak mu i bol minu na tren, tolika beše njegova žeđ. Pređe
obema rukama preko lica kao da se umiva, pa se sabra i nastavi dalje
potrčkavati.

Kako se bližio treperavom svetlu, tako mu se činilo da se ono penje u
nebo. Munja zapara nebo i osvetli veliku stenu, koja se uzdizala pokraj puta.
Ha njenom vrhu nazirala se mala kapela, pred kojom je stajao veliki mangal,
u kojem je buktala vatra. Vetar je šibao plamen, ali ni kiša ni njegovo
duvanje ne mogaše da je ugase. Oko njega je mogao razaznati tri ljudske
figure. Oklopi su im svetlucali kao da su užareni.

„Još malo” pomisli Petoš. „Samo malo, pa ću ih upozoriti...”
Ali kako to pomisli, pogleda u uzanu, vijugavu stazu, koja je vodila do
vrha. Jedva dva čoveka mogu na njoj da se mimoiđu ili konj da se popne... A
njemu duša već u nosu, kako će se popeti? Čim se seti ko mu je za petama,
kao da ga je vrag ošinuo svojim repom, pa brže-bolje potrča uzbrdo. Grabi
Petoš, posrće, pada, noge mu se klizaju na mokrom kamenu. Malopre se
radovao kiši, a sad je u sebi proklinje. Tri koraka napred, jedan nazad, a
bogami, nekad i pet nazad, pa mu malo fali da se strovali niz liticu. Ruke mu
do lakata krvave, a kolena razderana. Ranu na ramenu više i ne oseća, ima i
gorih. Pred očima mu krvosalija od jutros. Niko se ne stiže pribrati, a zemlja
zatutnja od crnih konja i još crnjih jahača! Sve kuće buknuše dok je svet još
bio u postelji. Samo je dečji plač nadjačavao topot konja, ili se to samo
Petošu činilo jer mu to beše najjezivije... Kadikad bi četvoronoške grabio uz
stazu, ka kapeli... Ali misli su mu bile daleko. Da, i tog jutra je četvoronoške
izašao iz svoje zapaljene kuće. To ga je isprva i spaslo, jer njegov otac izlete
pravo na jednog crnog jahača, koji ga lako poseče i ovaj pade preko njega.
Zato ne stiže da podigne glavu i vidi svoju mati, koja je poslednja izletela iz
kuće pune dima. Nosila je svoj vez, kojim se toliko ponosila, kao da joj je to
bilo najvrednije u kući. I bolje što je nije video, jer ona pade pod crnog
konja, koji o nju okrvavi svoja kopita.
Kiša uto presta da pada, iznenada kao što je i počela, ali niz Petoševo
mladalačko lice suze su lile. Grcao je od tuge kao što njegovo selo grcaše u
krvi. Ni krivi ni dužni, bez upozorenja, kao da je ta vojska pala s neba ili
iskočila iz zemlje. Ko su bili nije znao, jer takve konje i takve oklope nikad
nije video. Nijedna svetla pega na tim vrancima, crni kao gar, a jahači u
crnim oklopima i zaodenuti u crnim plaštevima sa kapuljačama. Ni đavoli im
nisu ravni. Nikoga ne poštedeše, ni žene ni nejač. Sve posekoše kao najgoreg
neprijatelja i spališe do temelja sve što beše čovečijom rukom podignuto...
Kad je najmanje očekivao, Petoš izbi na vrh, pa se trže ne verujući da je

uspeo. Pokuša da napravi još koji korak ka kapeli, ali posrnu i pao bi da ga
nečije snažne ruke ne zadržaše u vazduhu, a zatim ga lagano spustiše na
zemlju.

Kad se nad njim nadviše tri poznata lica, njemu laknu toliko da poče da
gubi svest. Ali, nečija mokra ruka ga povrati iz crnila i oseti na usnama
tikvicu iz koje poteče hladna voda.

„Polako, Petoše‚” reče jedan grublji glas. „Polako pij, zagrcnućeš se.”
Uspraviše ga malo dok sva trojica klečaše kraj njega. Gledali su ga
zabrinutim licima, kao iz kamena isklesanim.
„Šta ti se desilo, sinko?‚” upita najstariji od njih. Veše mu bar pedeset
godina. Seda kosa i brada se spojile, pa vijore na vetru. Iznad njih, munja
opet stade derati oblake, nagoveštavajući zlokob. „Ti si ranjen, Petoše‚”
primeti starina, videvši ga nakrvavog.
„Ko te je napao? Otkud ti ovde, crni ti?” pita jedan mlađi čovek u
tridesetim godinama. Crna brada mu kratko podšišana, a kosa vezana u rep.
Lice mu dobrodušno, ali unakaženo jednim ožiljkom ispod levog oka.
„Spališe selo i pobiše nas sve‚” jedva izusti Petoš, pa odmahuje glavom.
Oči mu se ispuniše suzama. „Nikoga ne poštedeše... Ni stoku, ni konje...”
„Ko, čoveče božji?‚” upita treći i najmlađi od njih. Lice lepo kao u
anđela, zelene oči, kosa kao u neke devojke pada mu preko ramena. Ima
dvaestinu godina, pa mu lice još nema nijednu boru, nijedan ožiljak.
„Sve pobiše u Kobilji, Vukomire” reče Petoš gledajući najstarijeg viteza,
a suze mu liju niz obraze. „I oca i mati, sve... svakog...”
„Pa, je l’ ti to dolaziš čak iz Kobilja?‚” iznenadi se starina. „Kad si otud
krenuo? Kad se to desilo?”
„Danas izrana, tek što je svanulo” reče Petoš, pa ispi nekoliko gutljaja
vode. Svi nestrpljivo čekaju da čuju dalje, ali ga ne požurkuju. „Stuštila se
sila konjanika, kao iz zemlje da su iskočili...”
„Razbojnici, je li?” upita najmlađi, pa razgorači oči.
„Ma kakvi razbojnici, Krstane moj! "Đavoli! Demoni! Bezdušnici u crnim
oklopima i na crnim konjima! Ni lica im se ne vide ispod kapuljača! Ali vešti
krvnici kojima niko od naših ništa nije mogao! ”
„Ko su, onda, ako nisu razbojnici?‚” upita Krstan, najmlađi od triju
vitezova. „Je li neka osvajačka vojska?” Kad to reče, pogleda u Vukomira,
ali ovaj samo podiže obrve.

„Nisu osvajači, viđali smo mi i takve... Ma, ovo nisu ljudi!” povika
Petoš, pa se zakašlja. „Kad si video vojsku pod crnim plaštevima, kao ubice
ili krvnici?... Ali sad dolaze ovamo!”

Trojica vitezova se uskomešaše, pa se zgledaju.
„Kako znaš da dolaze ovamo?‚” upita vitez sa ožiljkom.
„Čuo sam jednog od njih, Medvene” kaže mu Petoš. „Kad sam pokušao
pobeći, naletoh na jednog od tih crnodušnih na konju, pa em me jahač zakači
mačem, em me konj gurnu i obori, pa ostah da ležim skoro bez svesti. Tada
začuh nekoga od njih kako nekoga od naših ispituje i govori: ’Črna stena?
Gde? Črna stena‘?”
„Ko još ne za gde je Črna stena?” začudi se Medven.
„Tuđinci, eto ko!‚” opet će Petoš. „Taj jeste govorio po naški, ali je
čudno izgovarao, krivio reči... To nisu naši ljudi.”
Trojica vitezova se opet zgledaše i sad im je bilo jasno. Bar su znali zašto
dolaze. Nebo nad njima cepalo se od munja, a zemlja je tutnjala kao pod
hiljadu konja. Ali njih četvorica to nisu primećivali.
„Kažeš, tuđinci, je li Petoše?” ponovi Krstan. „Možda su krstaši? Nije im
prvi put da našim zemljama prolaze, niti da pljačkaju i pale kao da smo im
neprijatelji.”
„Da, krstaši... Templari‚” klimnu glavom Medven.
„Imaju li veliki crveni krst na oklopu ili na štitu?” pita ga Vukomir.
„Ma, jeste li vi gluvi, ljudi?” opet će Petoš, pa se još više uzdiže, sad već
sede. „Ovi su skroz u crnom... Samo... Tamo na oklopu imaju urezane tri
glave, jedna ispod druge” seti se ovaj, pa žmirka, kao da ih gleda sad pred
sobom. „Da, da... Tri glave, okrenute nadesno.”
„Koji li su sad pa ti?‚” zapita se Krstan. „Nisu templari, je li?” Pa
pogleda u Vukomira, a ovaj se smrknutog lica pridiže, pa osmotri olovno
nebo, koje je bubrilo i valjalo. Stavi ruku na balčak svog mača, pa ih pogleda
odozgo.
„To nisu templari..” reče on. „To su tevtonci... Dolaze po Plaštanicu.”
Medven i Krstan odmah se pridigoše i ostaviše Petoša da sedi sam na
zemlji.
„I po koplje svetog Georgija?” upita Krstan.
Ali Vukomir ništa ne odgovori. Nije ni morao, bilo im je jasno. Bez reči
se udalji i stade nad liticom, osmatrajući izlaz iz klisure Mileševke, odakle je

Petoš došao.
Krstan opet čučnu kraj Petoša:
„Ti si trčao sve od Kobilje?” začudi se on. „Ceo dan? I nisu te videli?”
„Da su me videli, ne bih sad bio ovde, crni ti” odmahuje glavom Petoš.

„Iskrao sam se između spaljenih kuća i koliba, preko mrtvih žena i dece!”
„Onda bolje da bežiš dalje” reče Medven. „Kako znaš i umeš, jer ćeš

ovde sigurno skončati, ako ti tevtonci dolaze.”
„Nema se vremena za to‚” reče Vukomir, okrenut im leđima.
„Zašto, Vukomire?” upita Medven. „Neka trči dalje, u Mileševo, da

upozori narod...”
„Nema se vremena..” ponovi starina. „Stigli su!”
Medven i Krstan mu pritrčaše, stadoše kraj njega i zajedno gledaše kako

„vatrena zmija” polako izlazi iz klanca i krivuda putem. Kolona jahača je
nosila baklje, a svetlost se jedva probijala kroz tminu dok je vetar šibao po
plamenu. Sev ih na tren osvetli i otkri ono što je Petoš rekao: crni jahači na
crnim konjima. Po čijoj zapovesti dolaze, nisu mogli znati, a nije ni bilo
važno. Znali su samo da će uskoro ukrstiti mačeve sa velikom silom... i da ih
čeka sigurna smrt. Ali, Vukomiru ni to ne beše najstrašnije. Njegovo čvrsto
lice ne pokaza nijedan mig slabosti. Znalo se zašto oni dolaze, ali i zašto su
ova tri viteza bila ovde. Nisu imali još mnogo vremena, ubijači će uskoro
stići pod Crnu stenu, ostaviti konje i krenuti uzbrdo.

„Ima ih oko stotinu.” prozbori Krstan.
Ko zna koliko bi još omađijani tako stajali i gledali u vijugavu kolonu da
se Vukomir naglo ne okrenu i krenu nazad. Dva mlađa viteza sa mukom
uhvatiše korak sa njim.
„Nemaš sad kud, Petoše” reče starina. „Sakrij se u kapelu, iza oltara, pa
neka ti je bog u pomoći... A kad si već tamo, pomoli se za sebe... i za nas.”
Petoš ustade i potrča ka kapeli. Da može, poleteo bi, ali sa ove stene nije
se moglo. Možda će mu hram Svetog Georgija pružiti sigurno sklonište, ako
ne, a ono bar će u njemu skončati. Bio je bar zadovoljan sobom, ceo dan je
trčao da javi ovim vitezovima Čuvarima koplja svetog Georgija da se
neprijatelj okomio na njih... i na ovu malu svetinju, koju je naš kralj Stefan
Nemanja podigao 21 godinu ranije. U znak zahvalnosti što ga je sveti
Georgije izbavio iz sužanjstva nakon borbe sa bratom Tihomirom oko titule
velikog župana, Stefan Nemanja podiže Đurđeve stupove, ali osniva i red

Čuvara koplja svetog Georgija, kome beše povereno čuvanje Isusove
Plaštanice i koplja svetog Georgija, koje mu je svetac darovao. U njega
primaše samo najbolje vitezove koje je birao kralj lično. Iako beše najveća
čast, život u osami, uz zakletvu na čuvanje Plaštanice, beše težak.

Zato, kad Petoš utrča u kapelu, kao gromom ošinut, zastade, kleknu i
triput se prekrsti pred kamenim kipom svetog Georgija. Dve velike voštane
sveće osvetljavaše kip, koji je stajao između njih. Momak polako ustade, pa
strašljivo krenu ka oltaru iza kipa i što od čuda, što od divljenja ne trepće i
ne odvaja pogled od kipa. A sveti Georgije bi prikazan kako stoji kao ratnik
sa svojim pravim kopljem u desnoj ruci i štitom isklesanim u kamenu u levoj,
i sa plaštom na leđima. Delovaše kao da je sveca neki čarobnjak skamenio
živog, jer tako verno prikazan beše. I zaista, Petoš sa strahopoštovanjem
prođe pored njega i samo očekuje da se figura pomeri. Zagleda mu koplje,
koje mu je provučeno kroz ruku, pa se ne može sit nasladiti te svetinje. A
onda ugleda da mu je plašt zapravo Isusova Plaštanica i da mu visi na leđima
kao znak Nebeskog carstva, čiji je on ratnik.

Zidovi kapele ukrašeni živopisom pod svetlom treperavih sveća prikazuju
život velikomučenika Georgija, njegove torture pod carem Dioklecijanom i
uzvišenu smrt, koju dočeka hrabro od dželata. Vidi se i Gospod kako ga vodi
za jednu ruku, dok u drugoj nosi pehar stradanja...

Napolju, tri srpska viteza spremaše se za borbu. Uzeše svoje štitove,
stegoše kaiševe na oklopu, zategoše verižnjače, staviše šlemove na glavu...
Sve ćutke radiše, napeti i odlučni da zaštite ono što im je povereno da
sopstvenim životima čuvaju. Reči behu suvišne. Ohrabrivati junake je
suvišno. Zna Vukomir šta je njima potrebno. Neprimetno proguta knedlu, pa
iako htede čvrstim glasom da progovori, srce ga izdade.

„Kleknite, sinovi moji, da vas pričestim pred boj” izusti blagim očinskim
glasom, a oni osetiše mekoću u njemu, pa zatreperiše. Ispod oka se
pogledaše dva brata, pa bez reči poslušaše oca i kleknuše pred njim sa
svojim mačevima pobodenim u zemlju ispred sebe. Držaše ih za sečivo sa
krsnicom pred čelom kao da gledaju u sveti krst.

Vukomiru zadrhtaše ruke pre nego što ih položi sinovima na glavu, a oni
kao da to osetiše, pa se stresoše. Očinska je ljubav jača i ne da se obuzdati
ni prikriti.

„Naš kralj Stefan Nemanja zakleo nas je kao čuvare koplja svetog

Georgija i poverio nam da čuvamo ove svetinje... i svojim životima ako
treba. Mi, vitezovi čuvari časno živimo, ali i časno umiremo. Bolje je izgubiti
glavu nego svoju sagrešiti dušu. Zato ćemo radosno ispiti čašu stradanja
Hristovog kako bi oni posle nas rekli: ’Tamo leži stari Vukomir sa svoja dva
sina Medvenom i Krstanom, a ni korak nisu odstupili pred ubijačima, a oko
njih su kosti stotinu posečenih zlovernika!’ Kao otac sam vas ponosno nosio
na rukama, sad ću vas ponosno i Hristu privesti, a neka nam sveti Georgije
podari svoju snagu da što više ovih lopuža posečemo, da nijedan ne ukalja
svojim dahom njegovu kapelu. U ime Oca, Sina i Svetoga duha... Amin.”

Zatim starina poljubi sinove u čelo, očeva dva junaka i majčine dve
crvene jabuke, pa da ga sinovi ne vide suznog, brže-bolje se okrenu od njih i
krenu ka stazi, kojom tevtonci treba da se uspenju.

„Za mnom, vitezovi... Za krst časni i večnu slavu!” povika on, podižući
svoj mač. Dva brata bez pogovora krenuše za njim sa isukanim mačevima i
podignutim štitovima. He govore ništa, reči im zapele u grlu, a srce sve jače
udara, hoće da iskoči iz prsa.

Stadoše nad stazom i pogledaše dole. „Vatrena zmija” vijugavo im se
približava, korak po korak. Vetar nosi plamen, pa treperavo svetlo osvetljava
mračne prilike kako jedna za drugom grabe uzbrdo. Ubrzo začuše i zlokobni
zveket oklopa. Sevnu munja iznad njihovih glava, pa otkri dugčku kolonu
napadača koja se raširila duž uske staze. Crni plaštevi im lepršaju na vetru
kao krila u kakvih bauka, a kukuljica im skriva lica. Tutnjava se prolomi kao
da se nebesa kidaju. Kiša opet poče polako da pada i zvekeće o njihove
oklope.

Prilaz je uzan, ne može da propusti više od dva-tri čoveka istovremeno.
Ako uspeju da ih zadrže na ovom mestu, moći će da odbiju napad. Iako stari
ratnik zna da su im izgledi nikakvi. Ko se još može odupreti takvom
bezumnom gnevu i sili?

„Medvene i Krstane.. ”reče odlučno otac. „Hoću da stanete iza mene i da
napadnete samo kad preko mene mrtvog pređu.”

Tajac beše kratak.
„Krstane.. ” reče stariji brat. „Hoću da staneš iza mene i da napadneš
samo kad pređu preko mene mrtvog.”
Ali mlađi brat se odmah pobuni, prozre njihove namere.
„A ja treba da gledam kako vas ubijaju, je li? Da vam gledam u leđa?”

Pa kad to reče, iskorači napred i stade kraj oca s leve strane.
„Borićemo se zajedno” reče kratko.
Uto Medven stade sa očeve desne strane i spremno, s mačem u ruci i sa
čvrstom verom u Boga, sva trojica dočekaše napadače koji izroniše iz mraka
kao bauci iz Ada. Uz ratni poklič, sudariše se štitovi, sevnuše varnice sa
mačeva i nasta krkljanac. Kolona napadača zastade, na vrhu tri srpska viteza
kao vukovi nagrnuše na čelo kolone i započeše seču među tevtoncima.
Zveket oklopa i oružja ispuni noć i samo grmljavina beše glasnija, a sevanje
zaslepljivaše više od varnica mačeva. Ali ne beše ništa jezivije od ljudskih
krika koji se prolamaše sa vrha Crne stene. Jer tevtonci naletoše na sečiva
koja kao oružje božjeg gneva behu žedna osvete. Kiša ne mogaše da spere
krv sa okolnog kamenja, a neki tevtonci nađoše smrt u padu s litice, dok
mrtve koji ležaše na zemlji guraše u provaliju da bi oslobodili prolaz.
I zaista, činilo se da će otac i dva sina odbiti napad crnih zveri.
Neumorno vitlaše mačevima, guraše ih ili pak udaraše štitovima, i zaustaviše
nadiranje Germana. I kiša im je pomagala jer neprijatelj nemaše čvrst oslonac
na klizavom kamenu, a još kad se krv proli...
U kapeli Svetog Georgija Petoš šćućuren sedi iza oltara, sklopio ruke u
molitvi, žmuri i drhti kao prut na vetru. Pomera usne i izgovara molitvu, ali u
ušima mu odjekuje zveket oružja i krici koji dopiru spolja. Čini mu se da
klanica traje u nedogled. He sme da proviri, a buka je sve jača, borba mu se
približava.
I nije pogrešio, jer posle više od jednog sata borbe, tevtonci uspeše da
potisnu branioce nekoliko koraka nazad i time sebi da oslobode prilaz. Ali,
kad ovi videše da je neprijatelj nagrnuo, kao po komandi, još žešće navališe
na napadače ne birajući gde će i koga će da poseku, već samo da ga
onesposobe i zaustave.
Jezivi krici i pokliči čini se nadjačaše i grmljavinu, i sevanje bi na tren
osvetlilo malo bojište i otkrilo krvavo blato, u kome su ratnici stajali. Jedan
za drugim, napadači su posečeni padali u bare, valjali se ranjeni u crvenom
glibu ili bi nepomično ležali dok bi drugi gazili po njima. Srpski vitezovi
uspeše da potisnu krvnike nekoliko koraka, ali ipak ne mogaše opet da
blokiraju prilaz. Zlotvori nastaviše da izranjaju iz mraka, a činilo se kao da
iskaču iz zemlje. I kako se koji pojavi, tako uleće u borbu.
Vukomir se s razlogom ponosio dvojicom sinova, jer obojica behu

neustrašivi borci. Ni u jednom trenutku ne pokazaše strah ili neodlučnost, već
režeći navaljivaše na napadače, lomeći im štitove ili mačeve, a zatim i kosti.
Ono što čuvari koplja svetog Georgija nazivaše kultom Božjeg mača pravde,
ne beše samo posebna veština ratovanja, već i naročito kovanje mačeva koje
se čuvalo kao tajna. Zato njihova sečiva behu čvršća i otpornija od onih koja
nosaše ostali vitezovi.

Tevtonci behu u čudu što ih ne mogu još više potisnuti ili poseći, već sa
užasom gledaju kako se ne samo glave kotrljaju, već i ruke i noge lete, jer za
branioce beše najvažnije onesposobiti ih što više i dočekati nove. Ipak, crni
zlotvori neumorno navaljivaše i ne pokleknuše ni pred prizorom iskasapljenih
tela svojih drugova. Nakostrešeno jurišaše u krvaviju, na čijoj sredini stajaše
otac sa dva sina. A tamo, posle nekoliko razmenjenih udaraca, padaju
posečeni sa iskrivljenom grimasom bola kad smrt čupa dušu iz tela, kad je
kida zubima na oči jadnika. Postrani sede ili leže osakaćeni tevtonci, drže se
za zledi iz kojih prska krv i kukaju na sav glas nemoćni da se otrgnu iz
zagrljaja smrti, koja ih polako odvlači u tamu.

Koliko je sati prošlo od napada? Koliko je tela ležalo u krvavoj kaljuzi?
To niko nije znao, ali kad Krstanu rasekoše levu ruku do lakta i ispusti štit u
blato... nešto se desi da poremeti otpor branilaca. Svi su to odmah osetili i
kao da su na tren zastali u neverici. „I oni su od krvi i mesa‚” pomisliše
tevtonci, pa još žešće navališe, a tri srpska viteza se povukoše skoro do
kapele.

U Vukomiru otac izbi na površinu, pa ne mogaše da se usredsredi na
borbu, nego jednim okom traži najmlađeg sina. Ni Medven nije ravnodušan,
već priskoči bratu i stade ga braniti dok se ovaj nije sabrao. Uto, tevtonci već
skoro zatvoriše krug oko branilaca, pa kao ose napadaju i bodu. Taman što
se Krstan vrati u borbu, kad Medven zadobi ranu u pazuh ispod poldrona,
ramenog štitnika. Zakrvaviše se oklopi srpskih vitezova, ali im mišice još
jake pa mačevi seku po napadačima. Vukomir od brige za sinove više i ne
oseća svoje brojne rane, već pokušava da spreči svaki napad na njih. Obleće
oko dece, razmahao se mačem pa rasteruje aveti sa kukuljicama, pa koga
potkači, njemu prolije ili mu creva prospe.

No, dva brata se ubrzo sabraše, pa stadoše iznova uz oca odbijajući sve
jače napade. Možda se na tren činilo da su opet svoji, neumorni i nesavladivi,
ali odnekud prelete jedna bojna sekira i zabi se Medvenu u leđa, između

ramenih štitnika. Ovaj samo ispusti mač i štit, i bez reči pade ničice u krvav
glib. Kad otac to vide, ispusti jeziv krik bola i gneva, pa ne mogavši da priđe
sinu, on jurnu na napadače, pa ih stade nemilice seći levo i desno. Bodu ga i
seku tevtonci, ali on ništa ne oseća, ništa sem boli za sinom. Pa kad još
dohvati nečiji mač sa zemlje, kao kakva nakrvava prilika iz najdubljeg pakla,
Vukomir ih rastera i razbaca svuda uokolo. Naoružan sa dva mača,
izranjavljen i polomljenog oklopa, bacao se na neprijatelja koji na tren
ustuknu pred neumoljivim besom i nezadrživim naletima.

Krstan, uto, priskoči bratu, okrenu ga na leđa, ali na blatnjavom
nepokretnom licu oči ukočeno gledaše u olovno nebo, iz koga je lila kiša. He
stiže ni da mu oči sklopi, već moraše da se pridigne i u boj da se vrati, jer
tevtonci spaziše priliku da razdvoje poslednja dva branioca. Navališe na
obojicu, pa čak i jedan red stade između njih, ali kad Vukomir vide da će ga
odvojiti od mlađeg sina, on se kao božiji gnev sruči na tevtonce. Iz nekoliko
zamaha oba mača poseče dvojicu, pa i trećeg, i probi se do Krstana. Otac i
sin stajaše jedan kraj drugog, iznad mrtvog Medvena, nakrvani i polomljenih
oklopa, ali odlučni da ne odstupe ni korak. Kapela beše na pet koraka iza
njih.

U njoj, Petoš stegao kolena uz grudi, zagnjurio glavu i tiho jeca. He mora
da gleda bitku, zna da joj se bliži kraj. Više ne može ni da se moli, samo
osluškuje i zna da dok se zveket još čuje, da je bar jedan čuvar živ. A sa njim
je živa i nada.

Tajac beše kratak, tek toliko da se tevtonci pregrupišu i skoro opkole dva
branioca. Njima jedina odstupnica beše kapela, ali ni jednom ni drugom ne
pade na pamet da borbu prenesu unutra. Jednostavno, nisu želeli da puste
nijednog tevtonca da kroči u hram...

Kao po nečijem naređenju, napadači u jedan mah navališe vitlajući
mačevima i uz strašne pokliče. Bili su odlučni da ubiju branioce ili da sami
poginu, ali i da prekinu ovaj pokolj, koji je satima trajao. Dočekaše ih srpski
vitezovi ne trepnuvši, već sa olakšanjem. Jer od same smrti samo je
smrtovanje gore. Nastade stiska, u kojoj se na tren nije moglo razaznati ko na
koga udara, već se čuo samo zveket mačeva, udaranje oklopa i krici,
prodorni ili prigušeni. Iznad glava se vidi kako prska krv, a masa se talasa...

I prvi klonu Krstan. Izboden spreda i sleđa, noge ga više ne mogaše
nositi. Pade prvo na kolena, pa se ispruži pokraj mrtvog Medvena i spusti mu

glavu na grudi. Tako i izdahnu, gledajući brata u lice...
Ni tad Vukomir ne popusti, već i dalje čvrsto drži oba mača krvava do

balčaka. Ali na oči mu suze naviru, pa mu magle vid. Više ne razaznaje
mračne prilike ispred sebe. I krv mu se sliva niz lice, ali ne haje on zbog toga,
ubeđuje sebe da nije njegova već njihova. Nije ni video oštricu mača koja
mu se zabila u stomak. Došla je niotkuda, kao nevidljivom rukom... I
Vukomir odahnu. Pohitaće za svojim sinovima, neće ih ni smrt razdvojiti.
Odvešće ih zajedno pred njihove pretke koji ih sa nestrpljenjem čekaju...

Starina ispusti mačeve, pa usporeno pade pokraj Medvena. Smrt mu
dolazi na oči, ali on se i protiv nje bori.

Okreće glavu prema svojoj deci. Miče usnama, nečujno izgovara njihova
imena. Prigrlio bi ih uz sebe da može, oni su deo njega, od njegove krvi i
mesa.

Zato s mukom Vukomir ispruži ruku ka Medvenu i Krstanu, pa drhtavo
napipa beživotno telo svog starijeg sina, i onda dodirnu uvojak Krstanove
kose...

Nečija čizma mu stade na ruku, utonu u glib, a sjajno sečivo blesnu kao
munja i sruči se na nju. Mač mu odseče ruku, ali Vukomir ne oseti ništa.
Osećao je samo među prstima uvojak kose. Bio je izdahnuo, zagledan u
svoje sinove.

Tevtonci nemo stajaše uokolo gledajući u krvariju oko sebe. Mnogo ih je
izginulo pod mačevima samo tri branioca. Zadihani su, izranjavani, mokri i
blatnjavi. Kao da nisu verovali da je borba završena.

A onda onaj koji odseče Vukomiru ruku, vrati svoj mač u korice i bez
reči koraknu u tminu i mir kapele. Činilo se kao da je zakoračio u drugi svet,
tih i neporočan. I on se u njemu osećao kao tuđinac. Oskrnavio ga je unevši
krv branioca na sebi i opoganio ga nečastivim mislima o krađi i ubijanju. Zlo
u njemu olako uguši svako dvoumljenje, pa ne mareći što ga sa zidova
gledaju sveci i Gospod, čvrstim korakom uputi se prema kipu svetog
Georgija. Ali, zastade pred njim. Ni sam ne zna zašto. Podiže glavu i pogleda
u freske koje ga sa svih strana opkoljavaše. Da, osećao se zarobljeno. Ni
njegovi ratnici nisu toliko samouvereni, pa stoje na ulazu i ne trepću. Kao da
čekaju da vide da li će njihovog vođu da zgromi nevidljiva ruka ili udari
grom.

On kad ih ugleda kako ukočeno stoje, ljutito ih dozva rukom, ali ne sme

da izgovori ni reč. Plaši se da progovori, kao da je ovako sigurniji da ga neko
neće čuti. Njegovi ljudi, jedan po jedan, uz guranje nateraše se da uđu, pa
hodaju kao po jajima. Strašljivo gledaju u živopis oko sebe kao da se plaše
da će sveti Georgije ili neki anđeo, ili pak Gospod, da ih prokune ili ih na
mestu ubije.

Mala je kapela pa ih uđe petorica, a ostali ostaše pred portom. Kiša
prestade da pada, pa nastupi tajac. Svi mukom stoje i gledaju oko sebe, pa
kad im vođa zakorači ka kamenom kipu svetog Georgija, svi se izbečiše, pa
ne mrdaju. Samo se čuje vetar kako duva kroz dva gornja prozora, fijuče...
cvili.

Petoš se sklupčao, zagnjurio glavu među kolena i ne diše. Telo mu drhti.
Plaši se da će ga ubijači čuti. Srce mu udara kao crkvena zvona, sigurno ga
čuju u ovom kamenom muku. Dovoljno je da bilo koji vitez s obe strane
napravi nekoliko koraka prema oltaru i ugledaće ga kako čuči u mraku.

Ali, niko od njih se ne usudi da prođe kipu iza leđa. Čekaju svog vođu, a
on posegnu za kopljem svetog Georgija, pa ga snebivljivo dotaknu, plašeći se
da će ga opeći ili šta god. Ali, okuraži se osetivši hladno i glatko drvo, pa mu
čak i smešak zaigra na usnama. Prihvati ga jako i povuče nagore da ga izvuče
iz šake kipa, ali... Cvrc! Ni makac. Pokuša opet jače, ali ništa. Tad mu
smešak skliznu s lica, a čelo mu se nabora. Kako ne može kipu da uzme
koplje iz ruke? Zar je zapeklo od dugog stajanja? Obuhvati ga obema
rukama, odupre se o zemlju i od napora zastenja, ali uzalud. Sveti Georgije
stisao šaku, pa ne pušta svoje koplje.

Tevtonac, sad već razdražen, isuka svoj veliki mač, pa na iznenađenje
svojih ljudi, iz sve snage udari po kamenoj ruci, ali sečivo se odbi, varnice
prsnuše, a zveka odjeknu kapelom jače od groma. Svi se trgoše. Neki
tevtonci već odmahuju nezadovoljno glavama. Nečista su to posla. Zgledaju
se, pa bi se možda i prekrstili, ali ne smeju jedni od drugih.

No, uplašeni pogledi sve im govore. Najradije bi da odu sa ovog mesta,
ko ih posla ovamo nek i sam ide u bestraga... Ali, vođa ne misli tako. Došao
je po ove svetinje i uzeće ih, makar celu kapelu razrušio kamen po kamen.

Ali, kad vide da se koplje ne da, on posegnu za Plaštanicom, koja kipu
oko vrata beše zakačena zlatnom kopčom u obliku sunca, u čijem središtu je
razgranato stablo. Prsti mu je jedva dodirnuše kad jedva čujno brujanje
ispuni kapelu. Nekakvo bledo svetlo obasja ih odozgo, a oni se ukipiše kao

da su oni od kamena. Vođa ne stiže ni da spusti ruku, već podiže pogled ka
malom prozoru na zidu i razrogači oči u užasu ugledavši belu kuglu kako
lebdi u vazduhu. Svi se promeškoljiše, ali ni glas ne pustiše. Oči im uprte u
čudesnu pojavu koja polako poče da se spušta niz zid. I bruji... kao da je
hiljadu pčela unutra. Skroz je bela, a oko nje žućkasti oreol.

Kad okrenu prema najbližem vitezu, ovaj prestrašeno ustuknu nazad i
nalete na svog druga, koji se i od njega prepade. Svi se uskomešaše pa
gledaju gde su vrata. Oni napolju odmah se skloniše, ali iz prikrajka vire da
vide šta će se desiti šestorici unutra.

Ni vođi više nije svejedno, već se udalji jedan korak od kamenog kipa.
Ostali vitezovi ga poglednuju, pa čekaju samo njegov mig pa da se stušte na
izlaz, ali ovaj se prenerazio i ne odvaja pogled od čudesne kugle. Ona bruji i
polako lebdi prema kipu. Veličine je ljudske glave i zrači avetinjskim
svetlom. Vođa na trenutak pomisli da krene mačem na nju, ali mu razum
govori nešto pametnije: Beži! No, on kao ukopan stoji, pa kad mu kugla priđe
na samo dva koraka, on oseti kako mu se kosa diže na glavi i svaka dlaka na
rukama. Pa još kad oseti peckanje na koži, on tiho izusti:

„Erzegel Gabriel.”
Ali, te reči kao da odjeknuše kapelom, pa se vitezovi stadoše mahnito
krstiti, pa prateći svog vođu krenuše polako ka izlazu. Potrčali bi da smeju
nego ovako samo, ne odvajajući pogled od vatrene kugle, korak po korak i
svi izađoše napolje.
Vođa besno pređe preko mrtvih čuvara i ne obazirući se na svoje ljude,
krenu ka stazi koja je vodi.pa sa Crne stene. Vitezovi, njih pedesetak koliko
ih je ostalo, jedva dočekaše da se povuku, pa gledajući kapelu ispod oka,
čim ppe krenuše za svojim vođom.
Dugo je još Petoš čučao iza oltara. Beše nepomičan dokle god se čulo
brujanje. Nije smeo ni glavu da podigne, a kamoli da proviri iz svog
skrovišta. Ali se zato molio. Celom dušom bio je posvećen molitvi u znak
zahvalnosti što mu je Gospod poslao arhanđela Gavrila da ga spasi od
sigurne smrti, ali i što poštede ove svetinje od pogane tuđinske ruke.
Tek kad tajac opet zavlada, Petoš smognu hrabrosti da prvo proviri, a
zatim i da se pridigne iz svog skrovišta. Bio je sam u kapeli. Kip svetog
Georgija i dalje je bio ogrnut Plaštanicom i u ruci je držao svoje ubojito
koplje. Sveće su treperile kao da se ništa nije desilo. U daljini se čula

grmljavina. Nevreme se udaljavalo. Oprezno je obišao kip i sam ga začuđeno
gledao, kao da je živo stvorenje. Prekrstio se triput i unatraške krenuo ka
izlazu. Nije imao obraza da kamenom kipu okrene leđa. Ipak, spasao mu je
život.

Ha izlazu zastade i okrenu se ka mrtvim čuvarima koji ležaše u krvavom
glibu. Otac i dva sina, tri junaka koji hrabro braniše ove svetinje do
poslednje kapi krvi, hrabrenici čija će se borba pamtiti i koji će biti uzor
narednim generacijama Čuvara koplja svetog Georgija.

Okrenuo se poslednji put prema kamenom kipu, koji je ponosno stajao,
pa primeti da mu se koplje ne naslanja na zemlju kao da je u nekom
borbenom položaju, već ga drži u vazduhu, u ispruženoj ruci. Kao da ga nudi
hodočasniku.

„Sigurno ga čuvaš za nekoga,” izusti Petoš nesvesno. Kao da to nije on
rekao, već neko drugi kroz njegova usta.

Petoš nije krio suze ni tad pred Bogom ni kasnije pred ljudima dok je
pričao o junakovanju oca i njegova dva sina. O njihovoj hrabroj pogibiji
pričale su se priče i pevale pesme, a malo ko bi uspeo da se suzdrži i ne
pusti neku suzu, makar i krišom.

Isto tako je i kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, četrdeset godina
kasnije, sa suzom u oku gledao sa tog mesta na Crnoj steni kako se nedaleko
odatle gradi manastir Mileševo u čast Čuvara koplja svetoga Georgija, koji
od tada postade dom tog viteškog reda.

Glava druga
- april, 1345. godine

„Žarko sunce visoko sijaše,
U oblaku ljuti zmaj sjeđaše,
Čobanicu Janju pogledaše”

Toplo prolećno vreme izmami stočare na pašnjke posle duge i hladne
zime. Kao po dogovoru, izmileše stada ovaca i poneko krdo stoke ili
konja. Rasprostre se beli tepih preko zelenih livada Cera oivičenih šumama
ogrnutim u novo ruho. Stada ovaca se raširiše, pa izdaleka izgleda kao da na
pašnjacima mestimično ima snega. Tek ponegde bi neki zimzeleni šumarak
prkosio smeni godišnjih doba. Beše mirno i toplo vreme, bez daška metra, pa
je prepodne bilo toplo.

Ha najvišem vrhu usamljeno stoji napušteni stari Trojanov Grad. Njegove
visoke zidine, uglačane i isprane vekovnim kišama blešte na jutarnjem suncu,
a brojni čobani i stočari, kao da im smeta to blistavilo, okreću glavu na drugu
stranu. Iako ih te avetinjske ruševine plaše, nešto ih ipak njima privlači, nešto
čega ne žele da se sete, ali što im često dolazi u san. Nečeg što se prvo sete
kad se spusti mrak i kad se napolje ne ide ni po vodu. Njegovo ime nikad ne
izgovaraju glasno, već samo šapatom ili nemim micanjem usana što svako
ume da ’pročita’. Prkoseći vekovima, te puste zidine su podsetnik vremena
kada su bogovi hodali među ljudima, kada su se ljudi okupljali pod zapisima
i ostavljali darove na izvorima. Beše to i doba kad je čovek znao koje drvo je

dobronamerno, a pod kojim ne sme da zaspi, koja travka leči bolesti... a koja
usmrćuje. I koja šumska bića se raduju čoveku, a koja ga vrebaju iz
prikrajka.

Ljudi to nisu zaboravili, osećanja taje u sebi. Jer ponekad im se čini da
taj grad nije posve pust. He znaju da li je to prikaza ili zbilja, ali viđaju se
utvare na zidinama i kulama, pa se nekad čak pojavi i konjanik koji jezdi
podno staroga grada i nestaje u šumi, koja ga u podnožju okružuje. Ali,
svako se pravi kao da ništa nije video i ubeđuje sebe da mu se samo
pričinilo. A ne dao bog čobaninu da mu ovca zaluta među te stare zidine,
najčešće ne bi ni smeo da je potraži. Možda bi provirio kroz otvorenu kapiju
ili bi je dozivao, a ovca bi mu se nekad vratila... a nekad bi nestala.

Pa ipak, na Đurđevdan mnoštvo će se sjatiti u Trojanov Grad. To je jedini
dan u godini kada opusteli grad oživi povodom svetkovine žrtvovanja ovce u
čast svetog Georgija, sveca i zaštitnika. Malo ko tad ne oseti setu kojom taj
kamen zrači kao da tuguje za svojim davno svrgnutim gospodarom. I baš tad
se sećaju gospodara Trojana u pričama i pesmama, u smešnim ili strašnim, ali
uvek sa strahopoštovanjem. Jer u davna vremena ovde mu beše dom, a
njihovi preci behu njegove sluge i sledbenici. I tako, sve dok ga sveti Todor
ne porazi i progna u utrobu zemlje, u dubinu Ada, gde je uzeo oblik demona
Hromog Dabe.

Tog sunčanog prolećnog dana i lepa čobanica Janja iz obližnjeg sela
Pocerje isterala je ovce na pašnjak, što svojih, što tuđih, pa se stado od
stotinak ovaca razmilelo po livadi; ne dižu glave od trave, mekeću, a zvonce
na ovnu predvodniku kao da javlja da su svi pa broju A čobanica bere prvo
cveće da napravi buketiće ili pak vence za kosu, pevuši, pa poskakuje uz
muziku koju samo ona čuje. Oko nje se sjatilo mnoštvo šarolikih leptira kao
da bi zaigrali s njom. Neko drugi bi se zakleo da to neka vila pesme peva i
kolo igra. Ima i razloga da bude radosna jer iako mladu sa nepunih petnaest
godina, udali su je za čoveka koga voli. Njemu beše ime Nikola, ali su ga svi
po nadimku zvali Kobila, jer beše cenjeni carev kobilar. U to vreme ne da
ljudi nisu imali prezimena nego su često dobijali nadimke po zanatu kojim su
se bavili, pa su se često sretali ljudi sa imenom Čutura, Kovač, Štitar... Takvi
nadimci su kasnije pridodavani njihovim sinovima. Biti carev kobilar nije
bilo grđe od zvanja sokolara, psara, ulara ili štitara.

Zato kad bi Janja izvela ovce, nekad bi Nikola isterao kobile na ispašu i

zajedno bi provodili vreme. Ali, toga dana, lepa čobanica je bila sama i nije
ni slutila da je sve vreme prati jedan skriveni pogled. Jer sa najviše kule
Trojanovog Grada jedna prilika nepomično nasloljena na zid kao soko je
vrebala svoj plen. I pored toga, iz očiju mu nije izbijala mržnja ili zloba, već
opčinjenost lepotom čobanice. He može se prenuti, pa ne trepće dok prati
svaki njen pokret sa velike razdaljine. Jer za zmajske oči daljina nije
prepreka da primete i najmanje sitnice - kako joj crna kosa pada na ramena,
kako vrcavo poskakuje od cveta do cveta, a čuje i njen mio glas i njeno
pevušenje. Duboko uzdahnu iz dubine duše, a srce mu zaigra u grudima pri
pomisli na njen dodir. Gleda Zmaj kako devojče seda u hlad jele, širi belu
maramicu preko krila i stade da veze. Vidi kako joj rumene usne pevuše
neku pesmu, a u ušima čuje njen zvonak glas.

Ali, kako sunce sve više greje zelenu travicu, tako Janju san sve više
obuzima. Uz cvrkut ptica i zujanje pčela, lepa Janja u san utone. Ispružena po
travi, s rukom pod glavom, čobanica sniva sebe i svog dragog kako šetaju
među jaganjcima držeći se za ruke i miluju se pogledima.

U blaženoj zaslepljenosti Zmaj ne primeti kako sunce odmičena nebu, pa
bi tako dočekao i sumrak da ne ču rzanje svoga konja Voluja vezanog u
podnožju kule, sa unutrašnje strane. Trgnu se, ali čarolija ga ne napušta, već
ga još jače sveže, a krv mu udari u glavu. Mora uzeti devojku, učiniti je
svojom i utoliti strast koja mu razdire srce.

Pohita niz stepenice stare kule, skoči na svog Voluja i potera ga preko
dvorišta Trojanovog Grada. Snežnobeli konj projuri kroz kapiju, noseći
konjanika kome srce udaraše brže od topota kopita. Zmaj od Jastrepca oseti
vetar u licu, a plašt mu se zavijori kao zmajev rep. Taj stari vilenjak koji
pamti drugačija brda i šume, a koji je gledao planine kako se valjaju preko
potopskih talasa, imao je jednu slabost pored svih svojih vrlina. Ako mu lepa
deva zapadne za oko, izgubi razum, izgubi osećaj za vreme i svakako je mora
omađijanu i zanesenu pritisnuti uz grudi, da je ljubi dugo, miluje je strasno,
makar izdahnuo u njenom naručju. Požuda bi zagospodarila njime, a bio bi
rob u vrtlogu strasti dok ga zasićenje ne otrezni. Duga crna kosa, na vetru mu
se vijori, kao i duga griva u njegova konja. Imao je krupne oči i oštre crte
lica. Ono je zračilo nestvarnom lepotom i izazivalo jezu zbog svoje
neljudskosti. Nosio je drevnu verižnjaču Indra od zmajeve krljušti, sa zlatnim
izvezenim zmajem, čija su se krila produžavala na rukave.

I kad bi gospodar drevne Jastrebine, sakrivenoga vilenjačkog grada na
Jastrepcu, raširio ruke, izgledalo bi kao da je zmaj raširio svoja krika. Na
glavi je imao šlem takođe sačinjen od zmajeve krljušti, sa bogatom plavom
perjanicom na vrhu.

Često je pohodio Trojanov Grad jer je znao da iz njegovih laguma izlaze
svakojaki bauci u potrazi za hranom, pa vrebaju nedužne seljane i njihovu
stoku. A ovog jutra je čuo da se nad Trojanovim Gradom nadvila neka crna
senka, koja plaši kako ljude, tako i nagorske vile. Sada nije ništa našao, ali
iako ga već dugo obilazi, dotad nije video lepšu devojku od čobanice Janje.
Zato potera još brže konja Voluja, a vileniti stvor se stušti kao lahor niz
padinu preko cvetnih polja i livada, pa čini se da kopitama ne dodiruje
zemlju. Kao da će svakog trenutka raširiti krila i vinuti se put nebesa. Približi
se uspavanoj čobanici, pa da je ne bi probudio ili joj uplašio ovce, on ostavi
konja u obližnjem šumarku, pa hitrim korakom pohita ka njoj.

Nečujno joj priđe, ukopa se pred njenom lepotom i osta bez daha. Kao
najkrasniji mirisni cvetak skriven na milobojnoj livadi, Janja mu delovaše
krhko, kao neko ko će svenuti bude li ubran. Ali kako da odoli da ne ubere
ovaj ukras koji ga mami svojim oblinama i milim likom?

Zato kleknu kraj nje, pa se neprimetno ispruži na travi. Pređe prstima
preko njenog lica, a njena lepota mu se ureza još dublje u srce. Kad devojka
stade da otvara oči, on joj tihim glasom reče:

„Ne strahuj zumbule od mog milovanja,
Jer meni samom više nije do vilovanja.
Osluškujem drhtaje tvoga srca,
Dok moje za tobom bolno grca.”
Janja otvori svoje kestenjaste oči i pred sobom ugleda lepolikog tuđinca.
Samo na tren iskrave oči blesnuše strahom, ali čarolija njegovog glasa i milog
izgleda obuze je i odagna joj bilo kakvu bojazan. U njegovom pogledu ugleda
neizrecivu čežnju, uzavrelu žudnju, koja se preli u nju kao uzavrela strast, od
koje cela zatreperi. Svakim njegovim dahom koji je osetila na svom licu
tonula je sve dublje u nekontrolisanu pohotu. U glavi joj se pomeša lik ovog
neznanca sa likom njenog Nikole, pa se oseti kao u njegovom naručju, a
zaklela bi se da je Nikoline ruke maze i njegovi poljupci celivaju. I podala
mu se u žaru lažne iluzije. Njene oči su videle Nikolin lik, a telo osećalo
dodir njegovog tela. Takva beše čarolija Zmaja od Jastrepca.

Kad je napokon otvorila oči, bilo je podne. Otrežnjenje beše mučno i
nagnalo joj je suze na oči. I njemu se srce stegnu videvši je žalosnu. Zabolela
ga je posramljenost koju je devojka osećala. Grcala je u suzama pokrivši lice
šakama, krijući ga ne samo od tuđinca, nego čini se od celoga sveta. Imala je
osećaj da je njena sramota sad svima vidna i da je ničim više ne može sakriti.
Osećao je njenu bol Zmaj od Jastrepca kao na sopstvenu, pa kad uzjaha svog
Voluja, reče:

„Ljubo moja, čobanice mila... He proklinji sebe već mene, koji ne odoleh
tvojoj lepoti i čistoj duši. Ako ti se čedo rodi, i bude li ženska glava, to će
biti nagorkinja vila. Ako, pak, bude muška glava, to će biti zmajeviti junak,
koji će mnoge megdane dobiti. Slavom će spomen za sobom ostaviti i narodi
će mu klicati. I blago zemlji kojom on bude hodio, a kamoli onoj koju pođe
braniti.”

Kad gospodar Jastrebine to reče, okrenu svoga konja i potera ga uz brdo.
A Voluja kao vetar da ponese jer kad čobanica Janja podiže uplakane oči,
nigde traga od nepoznatog konjanika nije bilo. Čak za tren pomisli da je sve
možda sanjala, ali njeno telo koje je još drhtalo od strasti govorilo joj je
drugačije. Rastrzana između sramote i lopote koju je osetila sa neznancem,
Janja se baci na travu plačući, dok joj suze kao rosa po travi padaše. Još
uvek je mogla da oseti njegov dah na svome licu, a u glavi da čuje njegovo
ljubavno šaputanje.

Glava treća
- jun, 1346. godine

„Kažu da je neka baba, nadesila se u turskoj vojsci, vikala kad
je ’viđela’ kako je Miloš razbio Turke: Nemate, Turci, rašta, on je
zmajovit, a konj vilovit”

Dokle da te čekam, veštice?‚” reče nabusito mladi princ, pa se nervozno
ušeta po polumračnoj pećini. Nije osećao nikakav strah, a kamoli
nelagodnost što se nalazio u veštičjem leglu. Samo odvratnost i prezir. Sna je
to znala, ali nije pokazivala. „Više od pola sata vračaš i ništa ne govoriš. Da
sam ovo znao, nikad ne bih poslušao svoju majku.”

Baba se pognula napred i gasi ugljevlje u velikom gvozdenjaku, pa onda
rukama baja i izgovara neke nerazumljive reči. He obraća pažnju na momka u
kožnom oklopu i šarenim haljinama. Ućutkaće ga već ona. Princ stade pa je
zagleda. Koliko li je stara, pitao se. Njegova majka kaže da joj se ne zna broj
godina, da je stara koliko i njegov narod. Nije joj verovao. To je obična
veštica, kakvih ima svuda. Ali da je veoma stara, videlo se po njenoj koži.
Sva naborana i tamna, kao u neke kornjače. Crna i kratka kosa jedva joj je do
ramena, oštra i ravna, metlasta. Ali, imala je neobične uši. Princ nije mogao
da odvoji pogled od njih. Kad god bi je pogledao, oči bi mu ostale na njenim
ušima. Tanke i šiljate, ne izgledaše nimalo ljudske. Zakleo bi se da čak i
dlake vire iz njih. Nije mogao dugo da izdrži njen urokljiv pogled, brzo bi
okrenuo glavu. To je bilo jače od njega. Kao da je nešto u njemu govorilo da

je njegova majka ipak u pravu. Imala je male i okrugle oči, crne... mračne i
duboke. Bez obrva, delovala je još strašnije, neljudskije. Usta mala, samo
prorez... i umesto nosa, samo dve rupe kroz koje je šišteći disala. „Možda joj
je neko odsekao nos” pomisli princ. Viđao je on i to... ali baš ovako, ne.
Tako pognuta, jedva da mu je bila do pojasa. Obučena u dugačke rite koje su
joj skrivale noge. Mogao je samo da čuje kako vuče sandale po kamenom
podu pećine. Pokreti su joj bili usporeni, ali precizni, odmereni. Ruka joj ne
bi zadrhtala dok je bajala nad vodom i ubacivala užareno ugljevlje... Tek
tada primeti da ona to čini golim rukama i strese se. Pokuša da se sabere,
odbacujući svaku pomisao o njenoj neljudskosti, pa i ne primeti kad je
nesvesno spustio ruku na balčak svoje sablje.

„Ne žuri, mladi prinče” izusti ona staračkim glasom. He vidi joj lice u
senci. „U tebi je oholost misli... Iznenadio bi se kad bi znao koliko si mali u
očima mnogih.”

Princ se isprsi. Niko nije mogao tako da govori s njim i da prođe
nekažnjeno. Bio je ponosan na svoje poreklo i verovao da nad vladarom
postoji samo Bog, a on je njegov izaslanik na zemlji. Princ zinu da odbrusi
veštici, ali ona podiže ruku prema njemu dajući mu znak da zaćuti. Stade da
stiska usta, da se obuzdava kako ne bi skočio na tu pogrbljenu priliku koja
mu se toliko gadila. Šta mu bi da posluša svoju majku i da krene na ovaj
put? Doduše, nije delovalo daleko. Nekoliko dana jahanja južno od Burse.
Ali uspon... Danima je jahao uzbrdo. Prvo kroz liščarske šume, pa kroz
bukove, i na kraju kroz guste jele. Sve dok nije ugledao ulaz u pećinu. Ili je
to bila razjapljena čeljust, jer ga je na to mnogo podsećao. Dvoumio se da li
da sjaše i da zakorači u taj mrkli mrak. Ali, nešto ga je vuklo unutra. Jer
svaki put kad bi odlučio da odustane i da se vrati, setio bi se zašto je uopšte
i krenuo. Majčine reči stalno su mu odzvanjale u glavi, pa i sad dok se
gnušao veštice i smrada koji je ispunjavao pećinu:

„Idi kod veštice Itugen, ona će ti proreći budućnost, sa njom se nagodi
kako da postaneš očev mazunak... ako zaista želiš prestolovati.” Majka mu
je to govorila još pre pet godina i ubeđivala ga je da je poseti, ali on je
odbijao. Nije verovao u vračare i vradžbine. Smatrao je da je njegova
sudbina bila već zacrtana time što je bio princ.

Osvrće se oko sebe ne bi li potisnuo svoj gnev, ali vidi samo tričarije i
njemu nepoznate predmete razbacane po pećini. Nigde nije primetio nekakvu

postelju ili štogod slično. Samo rasklimatane stolove, krcate drangulijama za
vračanje, stare knjige, uglačane metalne ploče u kojima se odraz video kao u
ogledalu. Nekoliko uljanih lampi osvetljavalo je pojedine delove pećine, dok
se veći deo gubio u polutami. A onda je počeo da primećuje i delove tela
mrtvih životinja. Tu i tamo, virilo bi poneko ptičje krilo, neka kost ili pak
šapa.

„Kako li se moja majka usudila da dođe ovamo?” zapanjeno pomisli
princ.

„Tvoja mati je mnogo hrabrija od tebe, prinče” izusti baba nad
gvozdenjakom, a momak se prenu. Zar je to glasno izgovorio? He, kako
onda...? „Ipak, Hirofirom teče carska romejska krv!” Kad to reče, okrenu se
prema princu i zlobno se iskezi, a ovaj se zagleda u njena bezuba usta.

Trebalo mu je nekoliko trenutaka da dođe k sebi i da odbrusi babi
veštici:

„Ona se zove Nilufer Hatun.”
„Zar nije bila romejska princeza pre no što je udata za tvog oca?” Opet ga
baba zadirkuje. Zna da mu je to slaba tačka. Iako je majku obožavao, duboko
u sebi mu je strašno smetalo što je ona bila romejske krvi, kako kako se
Vizantinci nekad zvahu. Princ nije ni svestan da pred njom nema tajni.
„Bila je od dugog vremena i to je zaboravila,” ne predaje se princ. „Uzela
je pravu veru.”
„Pravu veru?” Zastade veštica, u ruci iznad gvozdenjaka drži usijano
ugljevlje, ali ne oseća bol. Uzdahnu duboko, pa reče: „Koliko puta sam to
dosad čula ... Prava vera ... svi se kunu u pravu veru, svi ubijaju i ginu za
pravu veru grade i razaraju za pravu veru... He-he... Niko od njih ne zna šta
je prava vera... Hm... Skoro niko.”
„Zar ti, baba, imaš drugog boga od Alaha?”, zaprepasti se princ. „Samo je
jedan bog! Bog je veliki!”
„Umukni, Amurate, sine Orhanov!” zaori se pećinom neljudski glas, a
zidovi zadrhtaše i počeše da se osipaju, kao da je nekakav div udario rukom
po njima.
Turski princ se udrveni od straha i obli ga hladan znoj.
Proguta knedlu, pa razgoračio oči i čeka da ga zadesi neka zla kob. Čini
se da ne diše, a pogled ne skida sa babe, koja se krlješti na njega, a oči joj
svetle kao mački u mraku. Kad baba naglo koraknu prema njemu, učini mu

se da mu se vrti u glavi i da će se svakog trenutka sručiti. Više nije znao da li
se ukipio od straha ili od neke njene mađije.

Veštica se uputi ka njemu ne skidajući urokljive oči s njega. Lice joj kao
isklesano u kamenu. He vidi joj stopala, već samo čuje kako ih vuče po
kamenom podu.

„Znaš li ti, jadniče, gde si?” Veštica se ispravi, pa kao da je čarolijom
dobila na visini i veličini, unese mu se u lice. Njegovo znojavo lice zapahnu
njezin dah truleži. Nije mogao ni da zine, a kamoli da nešto izusti. Baba poče
da mu polako zagleda lice, kao da sa njega nešto čita, pa podiže malo svoju
glavu i onjuši ga. Dva nosna otvora skupiše se i otvoriše kao nozdrve. „Ti si
u utrobi... Uludaga. U nedrima svete planine. Pre vas, Osmanlija, pohodili su
je Romejci, pre njih Grci, pre njih...” Zastade najednom veštica zagledana u
Muratove oči, pa ne trepće. „I svi su dolazili k njoj sa strahopočitanjem, a
ne... nezajažljivi kao ti, Amurate, sine Orhanov i... Hirofirin!”

Prođe još jednom pogledom preko njegovog lica, pa kad se zadovolji
onim što je videla, okrenu se, i opet onako mala i pognuta, otetura se do
gvozdenjaka.

„Znaš li ko je bitisao u ovoj pećini pre mene, prinče?‚” smešeći se upita
ga. „Ne znaš? Kako bi pa znao? He vidiš dalje od svog ponosa... He-he...
Ovo je bila isposnica Joanikija Velikog, hrišćanskog čudotvorca... Hm...
Mene nazivaju šamanom, a njega čudotvorcem... Moj narod gleda na mene
kao na nešto više od čudotvorca... Da.. ” reče, pa opet zastade, prisećajući
se davno minulih vremena slave i blagostanja. „Beskrajne stepe, nepregledne
pustinje... i nedostižno visoke planine! Do nebesa! Pod večnim snegom!... I
bezbrojna horda... He-he!” Kad se okrenu prema Muratu, osmeh joj je titrao
na tvrdom licu. Gledala mu je u dušu. „Daaa... Mongoli... Od kojih ste bežali
preko pola sveta... Kažeš ’pravi bog’? Kao što se tvoja majka odrekla svog
boga zarad vašeg, tako ste se vi nekad odrekli svojih zarad mongolskih, pa
ste posle uzeli druge... A ja sam bila Etugen, boginja zemlje!” Pod im zadrhta
pod nogama od njene vike.

„Gospodarila sam beskrajnom travom i životinjama na njoj! Krdima i
usevima! A dom mi je bila sveta planina Otuken, po kojoj sam jahala na biku,
od čijeg topota se zemlja tresla i otvarala i gutala gradove! Moja kćerka je
Umaj, boginja plodnosti i telesne duše!” Da je mogao, princ bi rukama
poklopio uši, a onda... muk. Baba se polako okrenula prema njemu i kao

čudeći se, reče: „A ti mene nazivaš... vešticom.”
Ali, nisu samo plemići pohodili ovu planinu, hodočasnika oduvek beše i

dolazili su sa svih strana. I beše sveta svim narodima, bližim i daljim, pa
onda i ne čudi što beše načičkana vizantijskim crkvama, manastirima,
isposnicama, kojekakvim i koječijim kapelama i drugim svetinjama. Naravno,
kad su došli Seldžuci... otišli su hrišćani i ostavili svoje svetinje. Ali, i novi
osvajači prihvatiše je kao svetu planinu i naseliše je svojim svetinjama, a
drevni bogovi koji uvek prate svoje narode, naseliše se na taj Olimp.

„Ja sam došla ovamo sa vama” reče ona dok je rukama bajala nad
gvozdenjakom. „Ja sam prethodnica moga naroda.”

„Prethodnica?” začudi se Murat.
„Daaa... Mongoli dolaze.” Pa ga opet pogleda smeškajući se. „Mlad si,
osion i hirovit, ne poznaješ prirodni poredak. Misliš da se sve vrti oko
sultana... Odvajkada osvajače prate njihovi bogovi i pomažu im da pokorene
privedu novim bogovima. Mi se hranimo ljudskim dušama. Bez vas nema ni
nas. Kažu da samo zaborav ubija... Pa i danas, iako imate novu veru, stara
vera je jaka među prostim narodom koji u tajnosti čuva moje idole, kao i
kipove drugih mongolskih bogova.”
Mladi princ je poznavao istoriju svoga naroda, a neki važni događaji
desili su se ne tako davno. Murat je pripadao turskim nomadskim plemenima
koja su bežeći od Džingis-kana, sa Kaspijskog jezera, iz Turkestana, došli u
Jermeniju pod vođstvom atamana Sulejmana. Njegov sin Ertogrul je 1231.
poveo ovu tursku hordu dalje prema zapadu, u Ikoniumsku krajinu i tu je
nastanio kao vazal tadašnjeg emira države Seldžuka, Turaka koji su došli
drugim, južnim putem. Ertogrulov sin Osman, Muratov deda, postaje novi
vođa po smrti svoga oca i po njemu Turci dobiše ime Osmanlije. Kada su
1307. Mongoli srušili seldžučku državu, Osmana su ostavili kao vladara sa
titulom emira. Čim je ovaj zauzeo prestoni grad Ikonion, proglasio se za
sultana. I pored svega toga, Turci bi najradije da zaborave svoje rođake
Mongole i uporno pokušavaju da se odrode od njih, čak preuzevši islam od
arapskih plemena. Ali, kao što reče Etugen, ljudskim ratovima su upravljali
drevni bogovi za prevlast nad ljudskim dušama. A sad je mladi princ Murat
došao na noge drevnoj mongolskoj boginji i zbog toga je počeo da se dvoumi
i da sumnja u ispravnost svoje odluke, jer je bio veran svojoj veri i svom
Alahu. Veštica oseti njegovo kolebanje, pa ga preduhitri:

„Tražiš moj savet jer želiš da naslediš oca, a njegov miljenik je tvoj stariji
brat Sulejman. Nije li tako?‚” reče baba pomalo snishodljivo. „Da ne
imenujem ostalu braću već rođenu... i onu koja će se tek roditi... Da, mladi
prinče, tvoj otac će imati još mnogo sinova, velikih ratnika... velikih vladara.
Gde si ti u svemu tome? Nigde... Jedino što si miljenik svoje majke
Hirofirine, a ona želi tebe za sultana... No, dobro, majke uvek žele samo
najbolje za svoju decu, ali i za sebe.”

„Vidiš li... Itugen... moju budućnost?” princ jedva izgovori njeno ime.
Baba se zadovoljno osmehnu što je ovaj oslovljava imenom, a njegova
osionost ustupa mesto pokornosti. Itugen beše često ime među ženskim
šamanima, i jedno od brojnih izvedenih od imena boginje Etugen.
„Budućnost, kažeš?... Sudbina je putina puna raskrsnica, ne uspeš li da
prepoznaš usputne znake, možeš lako zalutati i zadesiće te nesrećna sudbina.
Da se to ne bi desilo, mi svoje miljenike vodimo za ruku kroz vihor života
kako bi ispunili svoju sudbinu... i naš naum.” Pa ga baba značajno pogleda.
Davala mu je do znanja da sve ima svoju cenu. „Tvoja mati želi da ti
prestoluješ nakon svog oca... Želiš li to i ti?”
Murat samo klimnu glavom. To je želeo više od svega! Da bude sultan,
da osvoji svet! Da se narodi klanjaju njemu i Alahu. I bio je spreman na sve
da to postigne... Nije birao saveznika. Ako treba, nagodiće se i sa ovom
vešticom. A ona je videla kako kipti od pohlepe i strasti za vlašću. Da, bio je
zreo. To je želela, a sve konce je držala u svojim rukama.
„Ko zna gde biste vi bili da tvoj otac Orhan ne uze romejsku princezu
Jelenu za ženu, kćerku Jovana Kantakuzena” smeška se baba. „Ha! Carigrad
gaji guju u nedrima koja će mu doći glave. Da se Jovan nije polakomio na
presto, ne bi nikad sklopio savez sa vama, Turcima, pa sada ratuje sa carem
Jovanom Paleologom, u čemu mu zdušno pomaže tvoj otac u tom
bratoubilačkom ratu... i pomalo ja... He-he... Orhan mudro koristi
Kantakuzena, tobože mu pomaže, a zauzima sve više romejskih teritorija.
Kantakuzen je zaslepljen željom za vlašću, pa ne vidi da seče granu na kojoj
sedi. Čuvaj se, mladi prinče, da ne doživiš njegovu sudbinu.”
„Ja sam spreman da poslušam tvoj savet, mudra Itugen‚” princ mahinalno
zakorači napred u želji da što pre sazna svoju sudbinu, da je uzme sa obe
ruke, ali ipak zastade uplašivši se nakaradne babe.
„Hajde, priđi, sinko” milo će ona. „Dođi da ti otkrijem šta te u životu

čeka.”
Princ nesigurno priđe. Baba se iskezi i reče:
„Ja mogu da te načinim sultanom... kad za to dođe vreme. Ni pre ni

posle, nego tek kad tvoj otac uradi ono što mu je ostalo nedovršeno... Ali,
zauzvrat ti moraš nešto da učiniš za mene.” Kad to reče, ona ugleda u
prinčevim očima dvoumljenje. Da cena ne bude previsoka? Zato brže-bolje
reče: „Sitnica, sinko... He tražim ti dušu zauzvrat, ne brini. Hoću samo da
svog mlađeg sina oženiš onom kojom ti budem rekla. Naravno, kad dođe
vreme za to. Ni pre ni posle.” Ha to, Murat podiže obrve i u čudu zinu.
Njemu je tek 19 godina!

„Ali, ja...‚” izusti zbunjeno princ.
„Šta ti?” začkilji baba. „Tebi je ona prava već određena, sad je red na
tvog mlađeg sina. Zar ti se čini da previše tražim?‚” tobože se ona iznenadi.
„Nudim ti sultanat, a zauzvrat tražim samo da oženiš mlađeg sina ženom koju
ti ja budem rekla. He tražim to za tvog starijeg sina i prestolonaslednika!
Razumela bih da to ne želiš, ipak, najstariji sin nasleđuje oca i otac je taj koji
mu bira najbolju priliku. He bih se mešala u tako značajne odluke.”
Murat grozničavo razmišlja jer zna da nema vremena, da mora odmah da
odluči. Uostalom, misli, baba je u pravu, to je samo žena za njegovog mlađeg
sina. He može da naškodi, ipak će on odabrati svom starijem sinu onu koju
on bude hteo, koja sultanu bude najviše odgovarala, a ne... nekom drugom.
„U redu, dajem ti reč‚” prozbori on kroz zube.
„Nije mi dovoljna samo tvoja reč, sinko... Još nešto... Daj mi ruku‚” reče
baba, pa je sama dohvati i nadljudskim stiskom mu je ispruži nad
gvozdenjakom, a drugom, u kojoj se ni od kuda pojavi nekakav starinski
bodež sa drškom od bivoljeg roga, raseče ga po dlanu... Murat se trgnu, ali ga
baba čvrsto drži. Krv malo poteče i kapnu u gvozdenjak u kome je plivalo
ugašeno ugljevlje. Zatim mu pusti ruku, a princ je u strahu privi uz sebe, pa
pogleda rasekotinu na dlanu. Ona zatim isto učini, rezivom raseče po svom
levom dlanu i pusti krv da kane na ugljevlje u vodi.
„Toliko mi je trebalo od tebe‚” reče ona tiho. „Nije mnogo, zar ne?”
Zatim poče da baja i da izgovara nerazumljive reči. Naposletku, naceri
se:
„Sad si mi zaklet na vernost, ali i ja tebi. Ja ću te učiniti sultanom, a ti
ćeš svog mlađeg sina oženiti onom kojom ti ja budem rekla.”

„Kaži mi, šta vidiš, Itugen? Hoću li biti slavan i moćan kao moj otac?”
zavapi Murat. „Hoću li satreti neprijatelje, pokoriti carstva?”

„Oh, da! ”uzviknu baba, zagledana u gvozdenjak. „Prozvaće te...
Hudavendigar, Bogoliki! Nadmašićeš oca po junačkim delima i osvajanjima.
Nikad osmanlijsko carstvo nije bilo veće nego pod tobom, Bogoliki! Vidim...
Vidim sve... Ti si prvi osmanlijski osvajač na tlu Evrope! Kakva slava! I
bogovi ti zavide! Zapadna Trakija je u plamenu i tvoje vojske pobedonosno
marširaju!... Zauzimaš Dimotiku... Zatim Jedrene!... Plovdiv!... Niko ti ravan
nije, svet strahuje od tebe i nemoćan je pred tvojim vojskama!... Galipolje ti
je iz straha predato!... Angora u Anatoliji ti se klanja! Sofija gori u plamenu...
Evropa drhti pred tobom, Bogoliki!” Čak se i babino lice ozari pred prizorom
tolikih pobeda.

„Hoće li konačno pasti i carevina Dušana Silnog, Itugen?” blesnuše
Muratu oči. „Sultan Umur bezuspešno ratuje protiv njega. Nije mogao nikako
nikako da ga slomi iako ga je prošle godine jednom pobedio! Sad se i
proglasio carem Srba, Grka i Bugara...!”

Mladi princ zaćuta kad vide babu kako odsečno odmahuje glavom, pa
opet progovori nepoznatim jezikom, ali ne prestaje da klima glavom u užasu,
kao klatnom iznad gvozdenjaka. On se izbeči u čudu kad ona poče sve
glasnije da izgovara vradžbine, pa ustuknu korak nazad. „Nečista posla”
pomisli on. Veštica je mahala rukama iznad gvozdenjaka i sve se jače klatila,
kad najednom, odgurnu ga od sebe, on se prevrnu uz tresak i prosu se sva
voda sa ugljevljem. Princ odskoči unazad da ga ne zapljusne prljavština.

Pogledi im se sretoše, a Murat se iznenadi kad na babi vide krvave suze.
Slivale su joj se niz obraze i kapale na pod. „Da li je oslepela?‚” upita se on.
„Je li uopšte živa?” Itugen je trzala glavom, a ruke stiskala u pesnice. Kad ih
je ispružila i otvorila, dlanovi joj behu krvavi. Princ već pomisli da je bolje
da potraži izlaz iz pećine, kad veštica izusti:

„Nije mu nadenut nadimak Silni zabadava, Amurate Zatim se okrenu i
ode do jednog stola. „Dok je taj... basužnjak živ, kročiti u njegovo carstvo
nećeš.”

Dugo se ona borila da Dušan Silni ne dođe na presto. Bar sve što je bilo
u njenoj moći, sve što je mogla da uradi preko Tatara, jednog od mongolskih
plemena. Videla je ona da će on biti nesalomiva prepreka i za Turke i za
njene Mongole. Zato je čak radila na tome da se Dušan ne rodi! Kada su

1290. bugarski knez Šišman i tatarski kan Nogaj upali u ju kao odmazda za
to što su kanu braća Dragutin i Milutin oduzeli Braničevo i Kučevo, horda je
popalila Žiču i stigla do Peći! Ali, tu im Milutin, Dušanov deda, postavlja
zamku i razbija ih, i osvajače natera u bekstvo. Milutin brzo sklapa savez sa
Šišmanom i njegovom sinu Mihajlu daje ruku svoje kćerke Ane. Itugen je
bila napadnuta sopstvenim oružjem, kiptela je od besa. Tatarski kan Nogaj
razljuti se što je izgubio vazala, pa stade pripremati veliku vojsku. Mudri
Milutin ne htede da mu se više zamera, nego mu pošalje poslanstvo i poruči
mu da se odriče svih pretenzija i da priznaje njegovu vrhovnu vlast. Ali
Nogaj zatraži od njega taoce, između ostalih i njegovog sina Stefana,
Dušanovog oca. Milutin nemaše kud nego mu pošalje sina i još neke
vlasteline. Taman kad je Itugen pripremila sve da Stefan skonča od tatarske
ruke i da se tako satre Dušanovo seme, opet se neko drugi umešao i
promenio mu sudbinu, spasio ga. Nogaj je poginuo u međusobnim sukobima,
a taoci su iskoristili metež i pobegli preko Dunava.

Tada nije znala ko je spasio Milutina, ali sada je već znala. Dugi prsti su
vešto pleli sudbine braneći svoje štićenike. Svaki put bi Itugen na čudesan
način izmakla žrtva.

Uze neku krpu sa stola i obrisa ruke i lice. Ali, kad se okrenula prema
princu, ovaj vide da je ona samo razmazala krv po licu i da izgleda kao neka
spodoba iz pakla. On se sabra, uplašivši se da ne pokaže strah ili
nelagodnost.

„Okani se njih, Amurate‚” reče ona umornim glasom. „Već se okreni na
jug... Da! Kreni u Afriku!... Tamo ti niko neće stati na put! Carstvo će ti se
prostirati od jednog do drugog okeana! Maori će te dočekati kao
oslobodioca! Bićeš slavniji od...!”

„Ali, ja hoću da pregazim Dušana Silnog, da porobim njegovo carstvo, a
onda da idem na Beč...!” zavapi ljutito Murat. Želeo je u bogatu Evropu, ne u
pustinjsku Afriku. To je bila i želja njegovog oca. A njegovu rešenost baba je
videla u njegovim očima. Bio je napeto pognut unapred kao da se spremao za
skok. U njegovoj nadmenosti i odlučnosti veštica primeti nepopustljivost
budućeg sultana, smelost čak i pred nekim tako moćnim kao što je ona. On je
već bio izabrao svoj put. Dugo je ona plela svoju mrežu, kao nekakav pauk
koji se skrasi u nekom ćošku i daleko od pogleda priprema svoju zamku.
Znala je da niko, ni Turci ni Mongoli, neće kročiti u ju dok je Dušan živ.

Mora da ga ukloni.
„Dušan Silni je u redu Zmaja” reče baba kratko. Po prinčevoj reakciji

videla je da mu taj viteški red nije nepoznat. Napetost u njemu naglo splasnu.
„Čuo si za njega, vidim... Onda znaš da nema svrhe da se nadaš pobedi.”

„Ima takvih i među nama‚” reče princ. „Moj otac ih zove nedodirljivim”
„Oni vode jedan drugačiji... rat” baba slegnu ramenima. „Odvajkada se
najavljuje konačna bitka sa hordama mraka, ali to se tebe ne tiče. Ti živiš i
gospodariš jednim drugim svetom. Oni žive... u mom svetu. Zato ti kažem,
okani se Rašana, donećete ti nesreću...”
„Ako si ti toliko moćna kao što kažeš, valjda im se možeš suprotstaviti!”
okuraži se Murat, pa se ušeta pred babom. „Uostalom, nismo li zaključili
pakt? Ja ću svoga mlađeg sina oženiti onom koju ti budeš izabrala, a ti me
moraš načiniti sultanom... I zato ti kažem, Itugen... Hoću da pokorim
Dušanovo carstvo!”
Dok je princ pričao, baba je odmahivala glavom. Moraće da mu kaže i
ostalo.
„Ne možeš sa njima ratovati, Amurate, sine Orhanov... Za sve postoji
pravi trenutak, ni pre ni posle, a za ovo je već kasno. Okani se cara Silnog.”
„Zašto je kasno? He razumem. Tek nekoliko godina sultan Umur ratuje sa
Rašanima, čak ih je pobedio kod Stefanijane, a despota Momčila u
Rodopima‚” zbunjeno širi ruke princ. „Nisu nepobedivi, krvare kao svi drugi
ljudi! ”
„To su njihove osvojene teritorije. Biće proklet onaj ko zakorači na
njihovu zemlju. Oni su čuvari Čvorišta. Iz reda Zmaja već hiljadu godina
dolaze kosingasi koji čuvaju... ulaz u Ad... He! He može se protiv njih!
Miljenici su bogova, ne samo njihovih već i drugih... Oni čuvaju svetinje koje
ih čine nepobedivim.”
„Ne trabunjaj gluposti, babo!” viknu Murat besno. „Ne znam o čemu
pričaš! Niti želim to da slušam! ”
Sad kad je sklopio pakt sa njom, znao je da ima pravo da traži da ona
ispuni svoj deo nagodbe, a da mu ona pri tom ne može nauditi. Tako mu je
bar majka rekla. Oboje su bili obavezani zakletvom koja beše iznad njih. Bili
su sudbinski vezani.
„Obećala si da ćeš mi pomoći!”
„Jesam, jesam! Ali, ne ovako, postaćeš sultan i drugačije. Kasno je sad za

osvajanje raških zemalja...”
„Zašto kasno? He može biti kasno” uskače joj u reč princ. Nije mogao da

obuzda svoj bes. „Ti ćeš mi pomoći da ih porobimo! ”
„Kasno je, Amurate...”
„Šta to pričaš?” viče princ.
„Preduhitrila me je, eto! Kasno si došao! Morao si doći kad ti je majka

govorila pre pet godina, pre zreline, a ne tek sad!”
„Ko te je preduhitrio? O čemu govoriš, ženo?” zbunjeno će princ.
„Za sve postoji pravi trenutak, ni pre ni posle...” Baba se nervozno ušeta.

„Tvoj usud je rođen pre šest meseci... Ona nas je prozrela! ”
Murat je zbunjeno posmatra. Nema svrhe da je opet pita, očito je baba

videla nešto prilikom bajanja što ju je uplašilo, čim je sve prevrnula. Sad
nepovezano priča o nečemu što ne razume.

A nije morao dugo da čeka jer je ona osetila njegovo iščekivanje i
napetost. Moraće da mu objasni, imaju pakt.

„Ako kreneš na Rašku, umrećeš tamo, u tuđini” napokon mu reče ono što
je videla.

Murat zaneme i ne mogaše da skine pogled sa nje. Čovek uvek ostane
bez reči kad čuje da ga neizbežna smrt nekamo čeka. Niko ne živi doveka,
niti se ratnici plaše smrti. Uostalom, hrabra smrt je nešto što svaki vojnik
može samo da priželjkuje... Ali, ne da zna kad će se to desiti, kada je neće
nadmudriti na bojnom polju.

„Kako ću da umrem?” izusti promuklo princ.
„Od ruke jednog hrabrenika... Taj tvoj usud.. ” pa pokazuje prstom na
princa. „On se rodio pre šest meseci... Zato je kasno za tebe da pokoriš
Rašku, to nije tebi suđeno.”
„Kažeš, neko te je... preduhitrio?”
Veštica odmahnu rukom, okrenu se i krenu do obližnjeg stola. Kobajagi je
nešto tražila i preturala po stvarima. Čak i Murat primeti da je samo htela da
skloni svoje lice od njega. Po njenim nespretnim pokretima primeti da je bila
besna.
„Ko je mogao tebe da preduhitri, ako sve radiš kad treba, ni pre ni
posle?”
Veštica prestade da pretura po stvarima, ali osta okrenuta leđima. Podigla
je glavu malo uvis, pa jedva čujno izgovori:

„Jedna baba!”
„Baba?‚” zaprepasti se Murat. He zna da li da se smeje ili da vikne
ljutito. „Kakva baba? Koja baba?... Kao ti?” Kad to reče, shvati da je
preterao, pa se ugrize za usnu. Nije želeo da u njoj izaziva bes, jer se od
njenog gneva pećina tresla. Ko zna šta je ona kadra da mu učini.
Ali, veštica osta mirna, pa pomirljivo reče:
„Da, Amurate... Kao ja‚” reče i uzdahnu.
„Moćna kao ti‚” klimnu glavom princ. Shvatio je.
Čim je oćutala njegovu opasku, znači da je tako. „Uostalom, kakve to
igre igraju sa ljudskim sudbinama ovi... stvorovi?” razmišljao je Murat.
„Kako ona zna za mene...?” nastavi naglas da razmišlja.
„Ratujete sa Rašanima. Kako ne bi znala?” Tada se Itugen okrenu i osloni
se na sto; osećala je slabost u nogama. Stiskala je usta i žmirkala sitnim
očima. „Preduhitrila me je... Tvoj usud se rodio... On će te ubiti u tuđini.”
„Samo to ponavljaš. Zar je ta moja sudbina... neizbežna? He može li da
se promeni?”
„Kreneš li tim putem, ne.” Zatim, lagano koraknu ka njemu. „Zato ti
kažem, Amurate, sine Orhanov, okreni leđa toj zemlji i kreni na jug...”
„Hoću na Rašku! ” viknu Murat besno, pa zakrvavi očima. „Hoću na Beč.
Hoću...”
„Ništa!” Raširi baba ruke iznervirano. „Ništa nećeš dobiti sem mrvica.
Mrvice koje će te kao goluba namamiti do zamke, u smrt! Čuješ li me? U
smrt!”
„Ti ćeš mi pomoći da promenim sudbinu! Možeš li da uništiš tog mog
usuda? Možeš li poslati nekoga ili nešto da ubije to derište?”
„Njega čuva ona odmahuje glavom baba. „I ne samo njega... i druge, njoj
važne... Priča se da im se nedavno rodio i novi kosingas. Ali, ona ga je
odmah nekud sklonila i gubi mu se trag. Jednoga dana taj kosingas i tvoj
usud će se susresti. On će ga uvesti u red Zmaja. Da ti ne pričam o
Proročanstvu Vatre i o silnom Ratniku iz Proročanstva, koji će zaustaviti
nadiranje mraka. A ti glavinjaš ka tome. Želiš da se tvoja sudbina isprepliće
sa njihovom. He shvataš, Amurate, ona štiti svoje miljenike, i poput mene,
vodi ih kroz život da bi ispunili svoju svrhu. He možeš ti protiv takvih...
Kažem ti, to je red Zmaja... Oni nose oružje iskovano rukama bogova i
neljudi, satkano od svakojakih čarolija. A ti vitezovi su kao to oružje. Oni su

zmajeviti... Moraju biti, ako su čuvari Čvorišta, ako su čuvari svetinja.”
„Možeš li ti meni nabaviti takvo sečivo...?” Ali, baba već odmahuje

glavom. „Zašto? Ako ga drugi imaju...?”
„Amurate, sine Orhanov, bićeš samo sultan, ali nisi zmajevit” osmehnu

mu se tužno baba. „Ne ljuti se, sinko, ali ti živiš u ljudskom svetu... Oni...
Oni nisu ni sasvim ljudi! Vileniti su jer su izdanak ljudi i vila ili zmajeva.
Kud ćeš se ti nositi sa takvima?”

„Šta? Hoćeš da kažeš da ih se plašiš? He smeš da se sukobiš sa tom
babom?.” izaziva je Murat.

„Nema toga čega se ja plašim, ali ne razumeš da se u neke stvari ne sme
dirati. Kasno je sad za to! Tvoj usud te čeka! Ona te je prozrela!”

„Ubij ga! Možeš li ga ubiti? Je li uopšte to izvodljivo?‚” zapeni Murat.
„Jer ja od Raške neću da odustanem! To je sudbina koju sam odavno izabrao!
Nećeš me nagovoriti da prihvatim drugu! Hoćeš li onda da ispuniš svoj deo
pakta? Jer ako nećeš, odmah mi kaži, a kazna će te već sustići, verujem.”

Baba odmahnu glavom i kratko se nasmeja. I njoj je bilo jasno.
„Nije samo tebe prozrela nego i mene. Prešla nas je oboje.” Ona stade
pred princa i zagleda se u njegove oči. Videla je nepokolebljivost i rešenost.
Bio je spreman i po cenu svog života da nastavi ovim putem. Nadala se da će
ga ubediti da izabere drugi, lakši put. No, dobro. Ona će svoj naum ipak
ostvariti. Vreme je da udari na to osinje gnezdo. „U redu, Amurate, sine
Orhanov... Ja ću ispuniti svoj deo pakta i postaćeš sultan, ostani na svom
putu, a ja... ja ću ti pomoći.”
Murat zadovoljno klimnu glavom.
„Ubićeš mog usuda‚” nije je ni pitao, već joj je naređivao. Opet je bio
nadmen i ohol, kao da je zaboravio ko je ona bila.
„Svakako ću pokušati, da‚” reče ona ne skidajući pogled s njega.
„I Dušana Silnoga? Kažeš da neću stupiti na njegovu zemlju dok je živ.”
Baba uzdahnu. Mnogo traži od nje. Dugo to već pokušava.
„Svakako ću pokušati, da‚” ponovi ona. Odavno ona ima svoju štićenicu
na Dušanovom dvoru. Zatrovala joj je dušu kad je po ko zna koji put sklopila
pakt da ženi pruži ono što svaka najviše želi, ono što joj je važnije od
svega... Da podari naslednika svom mužu. I sad je polako plela svoju mrežu,
neprimetno, nečujno, čak i za drugu babu.
„Maločas si se hvalisala, a sad se oseća neodlučnost u tvojim rečima,

Itugen‚” oštro će Murat.
„Borbe među bogovima uvek su neizvesne” reče ona podozrivo. Teško će

voditi ovog princa kad je ohol i svojeglav. Njegov deda je bio pitomiji, njega
je lako vodila. Bio je poslušniji. Još je mongolska krv bila jaka u njemu.
Novi naraštaji kidaju lance sa starom postojbinom i starom verom. Sad se
klanjaju samo jednom bogu. Pa ipak, nešto ih vuče njoj. „Idi sad i ne govori
nikome o ovome o čemu smo pričali... Ni svojoj majci Hirofiri, Amurate.
Čuješ li me, prinče? Osim da si joj ispunio želju. Pametna je ona i znaće da
ne pita.”

„Moram li opet da dolazim tebi?‚” upita on.
„Ne...” Princu se učini da joj u očima vide odraz plamena iz ognjišta.
„Dolaziću ja tebi.” Zastade mu knedla u grlu, pa ne reče ništa na to, ali mu ne
beše nimalo drago što je opet mora viđati. Ipak, želi da postane sultan više
od svega i ne pita za cenu. Uostalom, zato je došao i to će dobiti.
Veštica mu okrenu leđa i sagnu se da podigne oboreni gvozdenjak. U
bradu je mumlala nešto nerazumljivo. Njemu bi jasno da ga više ne želi ovde,
a to jedva dočeka. Brzo se okrenuo i žurnim korakom potražio izlaz iz
pećine. Jedva je čekao da izađe iz ovog smrada i da se nadiše svežeg
vazduha. Nije želeo više da misli na nju, nadao se da će sve proći kao
košmar nakon buđenja.
A ona sačeka da se princ udalji, pa stade zamišljeno držeći gvozdenjak u
ruci. Preturala je po glavi mogući ishod ove situacije. Bila bi mirnija da ne
mora da se sukobljava sa onom babom. Ta je iskusna i lukava. Uostalom, ne
mora sama da zarati s njom. Ima nekih kome je ona već dugo trn u oku. No,
Etugeni je najvažnije da Murat oženi svog mlađeg sina njenom izabranicom.
Da, horda dolazi i mora sve da pripremi za njihov dolazak, tačno tad, ni pre ni
posle. Turci će joj poslužiti da slomi Srbe, a Mongoli će lako sa Turcima.
Uostalom, ove Osmanlije su za nju izrodi. Odrekli su je se, a ovamo dolaze i
mole je za usluge. U redu, pomoći će im, ali po cenu da se mlađi sin uvek
oženi ženom koju ona odredi, a ona će se već pobrinuti da se njena volja kao
mongolske boginje Etugen uvek ostvari. U tome joj pomaže njena kćerka
Umaj, boginja plodnosti, jer koja kraljica nije spremna na sve samo da bi
svom vladaru podarila naslednika? Carske odluke se ne donose na prestolu
već u postelji.
Ha njenom tvrdom licu ipak zaigra osmeh. Bila je zadovoljna sobom.

Ipak, bila je i radoznala da vidi kako će se stvari odvijati; samo tako može da
planira sledeće poteze. Ponese gvozdenjak do stola i sa njega uspravi jednu
okruglu metalnu ploču i nasloni je na kameni zid. Bila je uglačana skoro kao
ogledalo, ali se odraz u njoj krivio, a boje se razlivale pod svetlom uljane
lampe. To je bilo Toli, drevno ogledalo i prozor u budućnost. Obično je bilo
veličine šake i okruglo, pa bi se šamani njima kitili. Ali najvažniji je bio onaj
preko grudi. Toli im je služio kao oklop, odbijao je spiritualne napade,
odbijao je svetlo i zaslepljivao duhove i pre svega je upijao energiju iz
svemira i pojačavao moć šamanima. Ali, Toli, koji je Etugen imala, bio je
mnogo veći i moćniji, i pomoću njega je mogla da zaviri u budućnost svoga
štićenika i da kuje svoje zavere. Bilo je dovoljno da zahvati rukom ostatak
tečnosti u kojoj je gasila ugljevlje i da je razmaže po njemu. Dok se ona
slivala niz glatku površinu, pojaviše se mutni prizori budućih događaja iz
Muratovog života. Razne figure ljudi i likovi koje je ona raspoznavala.
Prizori izdaje i obmane... kao kad je Murat svog polubrata Halila na prevaru
predao gusarima... Scene nasilja i krvoprolivanja... kao kad je najstariji brat i
prestonaslednik Orhanov Sulejman-paša misteriozno pao sa konja i poginuo...
Jezive grimase onih koje je smrt iznenada odvlačila sa sobom... kao kad je
Muratov brat Kasim otrovan... Grčevite ruke koje su se branile, noge koje su
se ritale... kao kad je Murat naredio pogubljenje svog polubrata Ibrahima...
Krv koja je prštala... kao kad je mlađi Muratov sin Bajazit ubio svog starijeg
brata i prestolonaslednika Jakuba Čelebiju i postao sultan.

Veštica se grohotom nasmeja, ostavi sve i laganim korakom nestade u
dubini mračne pećine. Još dugo je sve odzvanjalo od njenog smeha, a krvavi
prizori na ogledalu Toli polako su bledeli... dok je mlađi brat uvek dizao
ruku protiv starijeg.

Glava četvrta
- jun 1346. godine

„Što gođ ima na junaka,
svakoga su odgajile vile,
mlogoga su zmajevi rodili...”

Uhladovini jele, lepa Janja sedi na šarenom ponjavčetu i pevuši
uspavanku svome malenom sinu dok on zadovoljno guguče i igra se sa
cvetom koji mu je ona ubrala. Prostrla ga kraj sebe, pa ga čas miluje
pogledom, čas ga rukama štipka i mazi. A ona veštim prstima plete grančice i
pravi malenu korpu za njega. Svakim pokretom prstiju utkana je i majčinska
ljubav, kao čarolijom uneta neznana sila da štiti odojče, a svakim dahom
nečujno izgovara molitvu za svoje čedo. Dok završava korpu, prsti počinju
nespretno da greše i ne mogu proturiti grančicu, kao da su odjednom
zaboravili kako se to radi.

„Moj Miloše, moje milinje!” tepa mu Janja dok joj glas drhti. „Moje
milovanje, moje radovanje!”

Pa ga travkom zagolica po nosu, a odojčetu od šest meseci se razvukle
usne u osmeh, oseća milinu majčinog glasa i njenu blizinu, pa ispuni vazduh
zajedno sa cvrkutom ptica veselim gugutanjem. Lepota trenutka za koji se
čini da ostaće neprekinut i nepokvaren. Ali, Janji se srce steže, a duša joj se
kida jer se bliži časak rastanka. Oči joj se napuniše suzama, a vid joj se
zamagli, pa ih briše rukama, ali one nezadrživo nadiru sve više. Od bola u

duši do vazduha više ne dolazi, pa grca i trese se.
„Kako da te ostavim, moj Miloše, moje radovanje?” zavapi naglas Janja,

pa pogledom potraži Trojanov Grad na uzvišenju i prokle tuđinca koji joj
dođe u snu i obljubi je baš na ovom mestu. Iako joj podari anđela, život joj
pretvori u pakao.

Sagnu opet glavu i pokri lice rukama. I stadoše da joj se ređaju prizori iz
prethodnih meseci od trenutka kad je saznala da je trudna do ovog prokletog
jutra kad je krenula sa detetom u planinu Cer da ga ostavi na milost i
nemilost šume. Janja je svom Nikoli odmah priznala da ju je neki tuđinac
napastvovao i to ga je razbesnelo. I više je nije gledao istim očima. Niti je
želeo da deli postelju s njom, šta više, retko bi joj neku reč uputio, pa je
stalno tražio izgovor da ode od kuće. Oboje su venuli, a njihova ljubav je
skoro presahnula. Noći je Janja provela plačući i proklinjući svoju sudbinu.
Kad stomak više nije mogla da sakrije, Nikolu opet obuze bes, pa je po
krčmi pijan kukao nad svojom sudbinom i tako celom selu razglasio da mu
supruga nosi kopile. Tada su Janju svi ispod oka počeli gledati, druge žene
joj se podsmevale, a muškarci je zagledali i dobacivali uvrede. Čak su i deca
umela da je gađaju kamenom i da joj se rugaju. A Nikola je na sve to samo
ćutao i tonuo u samosažaljenje, dok Janja od sramote i bruke više nije smela
da izađe iz kuće. Kad prođe devet meseci, na isti dan kada se Dušan Silni
proglasio za cara, a to je bilo oko Božića te godine u gradu Seru, na svet je
došao Miloš Kobilić, a u tome mu je pomogla Nikolina staramajka Drena.
Nikola je tada primetio vučji beleg i sablju upisanu na bedru.

„Znaš li ti, sinko, da ovakav beleg nose zmajevita deca?‚” prošaputa mu
preteći Nikolina staramajka. „To nisu obični ljudi, već vilenita stvorenja,
veliki junaci.” Ali, Nikolu to samo ražalosti još više i izbegavao je da
pogleda dete.

Janja obrisa suze pa pogleda nasmejano Miloševo lice. Beo i nežan ten,
lepe kestenjaste oči, pravilan nos i usta, crna gusta kosa. Primetila je da mu,
kao njoj, ne prija jako sunce i da crveni od njega, pa ga je stalno držala u
hladu.

Dok se lane nije porodila, izbegavala je ovo mesto i verovala da više
nikad neće ovamo doći, ali sve se promenilo njegovim rođenjem. Zbilo se
nešto što ni sama nije mogla da objasni. Noćima su je proganjali strašni
snovi, a danju sramota, griža savesti i muževljev prekor. Jadnica nikad nije

imala mira. Najviše se užasavala dugog mraka jer bi uvek budna dočekala
zoru. U snu joj je uvek dolazila neka strašna baba, čini se, vrlo stara, pognuta
blago napred i podštapava se, ali čvrsto stoji na nogama. Obučena je u dugu
sivu lanenu haljinu sa dugim rukavima iz kojih su izborane ruke završavale
neobično dugim i tankim prstima, naizgled krhkim. Ali, ono što je odudaralo
od njenog mračnog izgleda bile su njene zelene, mladalačke oči koje su
blistale čudesno privlačnim sjajem i dobrodušjem. Ipak, Janju je prožimala
jeza dok je prstima uvek pokazivala na nju i na malenog Miloša. U početku
joj nije čula glas, već je mogla samo da vidi kao otvara usta i nešto
bezglasno govori, ali kako su dani i nedelje prolazili, njene reči bile su sve
glasnije i jasnije, i ponavljale su se u nedogled:

„Odnesi zmajskog sina u šumu i ostavi ga kraj Vilin-vode, umij se njome
i gresi će ti biti oprošteni.... Što je meni na radost, tebe od toga žalost satire.
Njegova sudbina nije ljudska, niti može biti sin pastirice i kobilara. Nije da
drži čobanski štap, već ljuto rezivo, niti da tera ovce, već da predvodi
vojske...”

Janja se opet trže iz dubokih, mračnih misli, pa milovidno pogleda sina.
Možda je bio zmajski sin, ali bio je i od njene krvi i mesa.

„Kaže da ćeš izrasti u junaka” reče tužno Janja. „Ne želim to, ako moram
da te skidam sa krsta.”

Zatim podiže Miloša i pribi ga na grudi. Stade da se lagano klati i pevuši
mu. Zagledana u daljinu u Trojanov Grad, suze neprimetno počeše da joj
klize niz obraze. Nanovo utonu u crne slike prošlosti kad je Nikola najednom
počeo navaljivati da se ona mora otarasiti deteta. Nešto ga je preko noći bilo
obuzelo i svakim danom bio je sve uporniji u svom naumu. Saletao bi je,
trezan ili pijan, zvocao bi joj, optuživao za sve njihove nedaće i tražio od nje
da uradi jedinu „pravu” stvar koja može da odagna nesreću iz njihove kuće.
Ali, sirota Janja nije znala da istovremeno kad je ona snevala nepoznatu
babu, i Nikolu su proganjali isti snovi. Plašio se da ikome prizna, ali verovao
je da mu neka veštica dolazi u san i da mu govori da dete odnese U šumu.

Janja s mukom ustade, a noge je jedva drže. Kolena joj klecaju. Prebaci
ispletenu korpu preko ramena, a Miloša, umota u svoj plavi šal... i zakoraknu
nazad u šumu. Hodala je polako, nesigurnim koracima, saplićući se jer od
suza nije videla kuda hoda, a u mislima je bila daleko u prošlosti, dok ju je
tuga rastrzala i mutila joj razum.

Najgore joj je bilo kad je Nikola, koga je beekrajno volela, počeo da je
tuče. Pretio joj je da će je oslepiti što su mu tadašnji običaji dopuštali kao
kaznu za nevernu ženu. Ni njegova majka nije mogla da ga spreči. Žena se
plašila da će se proliti krv, pa je i ona tražila svakakve izgovore da bi ubedila
Janju da posluša muža i odnese dete u šumu. Mesecima je trajala ta tortura
da bi Janja na kraju podlegla njihovom navaljivanju. Počela je sebe da
ubeđuje da je to najispravnije i da bi trebalo vratiti dete njegovom ocu, zmaju
koji je doleteo s oblaka i na prevaru je obljubio.

Ali, kada je toga jutra krenula u planinu sa malim Milošem, oči su joj se
otvorile, a razum razbistrio. Majčinska ljubav bolno izbi na površinu i Janja
oseti da umire svakim korakom kojim se bližila odredištu. Da majka ostavi
dete beše gore od smrti i ma koliko je ona želela da legne kraj njega i
izdahne, konac o koji joj je život visio beše neraskidiv. Nešto joj je u dubini
duše govorilo da poveruje svom snu, da posluša babu i da ostavi dete na
Vilin Vodi. Možda će njegov otac ipak doći po njega...?

„O, Miloše, ostavim li te, ostavljam i srce svoje s tobom” zavapi majka,
„a duša će mi se zaviti u mrak! ”

Ni sama ne zna kako je stigla do jedne jele, koja je svojim debelim,
grubim korenjem obuhvatila veliku stenu i kao jabuku je raspolovila, pa je iz
pukotine šikljao jak mlaz hladne vode. Žubor gorskog potoka koji je jurio
nizbrdo i preskakao kamenje ispuni šumu; čudesno se uklapao u pesmu ptica
koja je dopirala iz krošnji. Čak i viljokolo, koje se nalazilo s leve strane,
malo nizvodno, davalo je do znanja da ovo posebno mesto pohode vilinska
bića. Jer vile pažljivo biraju gde će se okupljati, a takva mesta su uvek
zabranjena za ljude. Mnogo je priča o ljudima koje su vile pogodile bilo
strelom ili kletvom što skrnave mesta gde one plešu ili se kupaju.

Ali, ovaj žubor kao da ljulja i uspavljuje, pa je melem za muke i bolnu
dušu. To i Janja odmah oseti, kao da joj neka ruka odnosi čemer i smiruje je.
Ipak, drhtavom rukom spusti malenoga Miloša u pletenu korpu i metnu ga
ispod jedne jelove grane da ga sunce ne opali. Zatim iz nedara izvadi jedan
belutak, koji joj staramajka Drena dala pred polazak da ga stavi detetu u
korpu da mu donese sreću.

„Uzeh ga juče iz Voluječke reke‚” šapnula joj je mati. „Videh baš zeca
kako pretrčava preko kamenja, pa se setih Miloša i brže-bolje uzeh glatki
belutak koji mi uskoči sam u ruku, kunem ti se.”

Janja mu dade jednu šišarku u ručice sa kojom se on veselo zaigra, i ne
sanjajući kakav bol razdire mu majku i zbog čega tolike suze lije. Srce joj
hoće prepući, a grlo se steglo i ni glasa ne ispušta. Janja zna da ako ne krene
odmah, nikad neće moći da ga ostavi, a ako se s njim vrati kući...

„Kunem ti se bogom, Janjo!‚” vikao je tog jutra Nikola. „Tako mi krsta
ovog, ubiću to kopile ako ga vratiš u moju kuću, a tebe ću da oslepim! ”

Zatim se nagnu nad izvorom i obema rukama zahvati ledenu vodu i umije
se. Ali, pri tom, nije poželela da se svome Nikoli vrati u njegovo srce, već da
Bog... ili već ko, zaštiti joj sina i ne dopusti da ga zveri rastrgnu i da
nesrećno skonča. I dok je hladna voda spirala suze sa njenog lica, ona se
naglo uspravi, okrenu se i potrča putem kojim je došla, ne osvrćući se jer na
oči joj opet navreše suze dok slušaše iza sebe gugutanje maloga Miloša. Plač
koji je šumom odjekivao beše kao vrisak žene koja tone u ludilo.

Ali, Vilinim izvorom opet zavlada mir i spokoj, a potok opet samoćom
žubori dok mu vetrić kroz lišće i grane najavljuje dolazak dragih mu
posetilaca. Jer ne prođe ni jedan sat, a prvo se začu cvrkut ženskih glasova i
vesela pesma, pa se iza drveća pojaviše vile, razigrane i vesele, pa se
razleteše oko potoka kao šareni leptiri. Sve obučene u bele lepršave haljine
koje pri svakom pokretu polete kao maslačak. Kose im kao od svile,
ukrašene raznobojnim trakama, a po uvojcima im zakačeno cveće. Bosonoge
skakuću kao srne, pa zemlju ne dotiču. Hitro preskaču potok kao da ga
zadirkuju što im ni stopala ne može da pokvasi. Među njima jedno malo
ždrebe sa bisernim sedlom trči od jedne do druge, rže, veselo skakuće i igra
se s vilama. A one, po lepoti ne zna se koja je lepša od koje, jer u svakoj je
lice milo, stas izvajan, a pokreti graciozni. Koža snežnobela, a zubi im
biserni. Dovoljno je da dugim trepavicama trepnu, pa da čoveku na mestu
slome srce. A glas im kao pesma slavuja koja kao melem za dušu vraća iz
mrtvih...

Najstarija od njih deset, ali ne manje lepa od najlepše među njima, sede
na jedan kamen na obali potoka i rasplete svoje duge, zlatne kose. Sunce kao
da blesnu iz njenog sjaja i okupa okolinu mekoćom svetla zalazećeg sunca.
Ha to, pohitaše devet kćerki svojoj majci Jerusavlji, uhvatiše se za ruke i uz
smeh zaigraše oko nje, dok ona na svaku baci nekakvu srebrnkastu prašinu
koja se na dodir pretvori u mnoštvo šarolikih leptira. Kad Anđelija, kao njena
najstarija kćerka, stade da češlja majci kosu, ostale priskočiše da joj umivaju

ruke, noge i da joj pevaju.
Idiličan prizor i milozvučno pevanje prekide detinji plač, koji odjeknu kao

prasak groma usred bela dana. I sve se vile ukopaše mestu od iznenađenja
dok jedino Jerusavlja poskoči u ljutnji što se neki smrtnik drznuo da dođe
nepozvan sa detetom na vilinu vodu. I već pomisli kojom će ga strašnom
kletvom ustreliti, ali pogledom ga ne nalazi. Kad se i po drugi put oglasi dečji
plač, njen bes namah zameni radoznalost, a na njegovo gugutanje majčinski
instinkt već je celu obuze. Ona pohita odakle se dečji glas čuo, a za njom
uzdišući i njene kćerke. Okružiše korpu, u kojoj na svoje zaprepašćenje
ugledaše malog Miloša kako guguče kao jagnje mlado. Kako Jerusavlja
podiže korpu, tako najednom iz grančica od kojih je bila ispletena počeše da
niču šareni cvetovi, a vile to dočekaše zadivljenim uzdasima. I nijedna ne
može da odvoji pogled od šestomesečnog dečaka umotanog u plavi šal sa
izvezenim žutim simbolima meseca raznih veličina.

Jerusavlja ga odnese do viljokola i dok su se njene kćerke došaptavale i
gurkale, majka vila izvadi dete iz korpe i privi ga uz grudi. Srce joj zadrhta
od miline, pa neprimetno sklopi oči i prepusti se svom prirodnom nagonu. A
mali Miloš oseća njenu toplinu, pa joj zavlači ručice u nedra. He
razmišljajući, a na iznenađenje njenih kćerki, ona ga stavi na sisu i zadoji ga.
Sve vile sa neskrivenim divljenjem i ganute gledaju ih ozarenih lica. Čim se
Miloš napi mleka, najstarija Anđelija ispruži svoje ruke k majci i prstima
traži da joj da bebu. Pogladi ga po kosici i ne skidajući pogled sa njegovog
lica koje sija kao sunce, zapita majku:

„Je li čedo muško ili žensko, majko? Ako je muško, možemo li ga
zadržati, pa da imamo svoga brata, velikog junaka?

„Da, da!” uglas ciknuše njene sestre, pa zatreperiše od radosti i
poskakuju kao mala deca. „Hoćemo brata, mati! Da ga zadržimo!”

„Šta pričate, kćeri moje?‚” začudi se Jerusavlja, pa im prekorno reče:
„Zar hoćete da mu se majka vrati i da ne zatekne svoje čedo? Podojiću ga
još, pa ću ga vratiti u travu gde smo ga našle.”

„Plašim se da njegova mati neće doći po njega” sumorno će Anđelija.
„Zašto tako kazuješ, kćeri?‚” tugaljivo će Jerusavlja. „Koja bi majka
svoje dete u šumi ovako ostavila?”
„Ona koja se plaši vučjeg belega i upisane sablje na bedru njegovom”
reče Anđelija pa pokaza majci i ostalim sestrama šta je otkrila kad je

odmotala šal ne bi li videla pol deteta.
Opet se sve nagnuše nad Milošem i glasno se začudiše kad mu videše

belege. Njima je odmah bilo jasno. Znaju i bolje od ljudi kakva su to deca
koja se rađaju sa tim znacima.

„Zmajsko dete! ” uskliknu jedna od vila.
„Rođeni junak! ” povika druga.
„Moramo ga vratiti” zaključi Jerusavlja. „Njegov put je drugačiji od
našeg, a sada nam se samo ukrstio na tren. On mora nastaviti dalje.”
„Zar da ga ostavimo u šumi da dočeka noć?” iznenadi se Anđelija. „Ako
su se naši putevi ukrstili, kao što veliš majko, onda nije samo da bi ga ti
zadojila.”
Jerusavlja je zamišljeno pogleda i shvati da je njena kćerka u pravu. Dete
je ostavljeno na Vilinom izvoru da bi ga one pronašle i da bi ga poslale dalje
na njegovo sudbinsko putovanje. Najednom joj sinu šta mora da uradi i bez
oklevanja reče:
„Gde je ono ždrebe s kojim se igrate?” Pa pogleda iznad glava svojih
kćeri.
„Šta će ti ono?” upita Anđelija.
„Okačićemo korpu sa detetom o njega i poslati ga niz put” odvrati majka.
„Ali, njega mi je darovao Zmaj od Jastrepca. Još mu ni ime ne dadosmo..
” opet će Anđelija.
„Ne pitajte ništa, kćeri, niti me gledajte u čudu, no poslušajte šta vam
velim jer to se od nas očekuje” govori tako, ali ne skida pogled sa Miloša,
koga Anđelija drži kao da ga se neće odreći. „I dovedite to vragolasto
ždrebe! ”
Vile se razleteše i očas ga uhvatiše i dovedoše ga svojoj majci. A ono
lepo da ne može biti lepše, jer je i samo vilenito po svome ocu zmajskom
Voluju. Zelenkaste dlake, sa belom šarom na čelu u obliku ptice raširenih
krila, ponosnog držanja čak i za jedno ždrebe, jer zna od koga potiče.
Posebno upada u oči njegova duga griva i bogat rep. Oči mu okrugle sa
dugim trepavicama, pa samo što ne progovore. Dovoljno ga je samo videti pa
znati da nije obično kljuse.
Jerusavlja okači o biserno sedlo rascvetanu korpu, u kojoj je Miloš bio
ležao, ali ima šta da vidi. Anđelija se pritajila iza svojih sestara, pa ga
ozarenog lica drži na svojoj sisi.

„Anđelija, kćeri!‚” uzdahnu joj majka. „Šta to činiš?”
„Htedoh samo da ga malo zadojim, da ne ode gladno, mati‚” reče vila, pa
ne skida zaljubljeni pogled sa Miloša.
„Donesi ga” reče majka promuklo jer joj glas zadrhta.
Teška srca se i ona od deteta odvajala. I ranije je mnogo puta imala
priliku da zadoji ljudsko dete i svako bi zavolela kao svoje, svako bi
poželela da zadrži, ali srce joj je govorilo da će ovo dete biti posebno. Svako
dete se rađa sa čistom, neiskvarenom dušom, ali nikad takvo ne ostane, jer
iako ga ona zadoji, svet oko njega ga iskvari. Dok je držala ovo dete, znala je
da će ono celog života zadržati tu neiskvarenost i čestitost.
„Idi među ljude, anđele” prošaputa vila i spusti ga u njegovu korpu. Oseti
kako jedan deo on istrgnu iz nje, pa joj srce preplavi tuga i jad.
Povede ždrebe za uzde dok je njene kćerke kao ukopane ispratiše tužnim
pogledom. Samo Anđelija briše suze i grca, duša joj vapi da opet prigrli to
dete, a naručje joj prazno i ruke joj drhte.
Jerusavlja se malo udalji od svojih kćeri sa ždrebetom, pa se sagnu i
šapnu mu:
„Vodi ga na sigurno, vragole. Sad je tebi poveren na čuvanje.”
Najstarija vila pusti uzde, a ždrebe krenu napred, nekom samo njemu
vidljivom stazom, vođeno nevidljivom rukom sudbine. Vile ga nemo ispratiše
pogledom dok nije nestalo u zelenilu šume.

Glava peta
- jun 1346. godine

„Uze care čedo na krioce,
U bjele ga ruke prihvatio,
Zagrlio, pa ga poljubio...”
Odnese ga do Prizrena grada”

Tišinom šumskog puta taljiga ždrebe i na bisernom sedlu nosi zakačenu
korpu sa malim Milošem. Ujednačeno ga ljuljanje uspavalo sa palcem u
ustima koji je povremeno u snu sisao. Ni sanjao nije da ide u susret svojoj
sudbini, niti je iko mogao da pretpostavi koliko će jedan naoko običan susret
promeniti kob ne samo susretnika, već i celog naroda. Dobro, možda skoro
niko. Samo ona čija je ruka vodila ždrebe krivudavim stazama od Vilinog
izvora do glavnog šumskog puta. Starica je bila sigurna da će životinja
nepogrešivo da odvede dete kuda treba, ali toga jutra je šuma vrvela od
nejasnih senki koje su, čini se, zavirivale iza svakog drveta, iza svakog
kamena tražeći nešto... Znala je ona ko su i šta su tražili, zato se lično
prihvatila uzdi da zaštiti Miloša bude li trebalo.

Ali, po njenom sporom hodu nije se videlo ni da je u žurbi, a još manje da
strahuje od neke opasnosti. Vodila ga je sigurno kroz mrežu šumskih staza
sve dok nisu izbili na glavni put, pa čak i onda, nogu pred nogu krenu ka
zapadu, tiho i bez reči. Da ju je nekim slučajem neko video onakvu staru,
pogrbljenu i u dronjcima kako se vuče prašnjavim putem, sigurno bi

preplašeno pobegao, jer bi bio siguran da gleda nekakvu vešticu na nedelu.
Kosa joj je bila do zemlje, a desnom rukom se podštapavala dok je levom
držala uzde. Njen lik su Janja i njen Nikola mesecima gledali u svojim
snovima dok na kraju oboje nisu skoro poludeli. Ali, ona je to tako htela i
sve je uradila da se ovako desi.

Kad u daljini, uz put, začu topot kopita, ona stade. Oslušnu pažljivo i
osmehnu se. Trinaest konjanika se približava, pomisli ona. Da, veliki ratni
konji, teški pod opremom i vitezovima. I prate ih njihovi verni psi. Silvani,
koje su zvali i zmajevima. Volela je baba što su nerazdvojni, to ih povezuje
sa njihovim korenima.

Kad je grupa konjanika izbila iza okuke, u pratnji svojih pasa, ugledaše
pred sobom toliko neobičan prizor da se u čudu ukopaše u mestu. Čak i
neustrašivi silvani zbunjeno stadoše predosećajući nečista posla. Jer pred
njima, nasred pustog šumskog puta stajaše samo neko ždrebe sa okačenom
korpom o sedlu. Da je bio medved, vuk ili pak zmaj, ne bi se toliko
iznenadili, ali... ždrebe, pa još i samo. Niko ništa nije rekao, samo su spustili
ruke na balčake mačeva. Svi osim njihovog predvodnika, ljudine koja se
isticala ne samo svojom visinom već i pojavom, koja je oduzimala dah. Jer
po rečima Petra Tome, papskog izaslanika na srpskom dvoru, car Dušan beše
„telom viši od svih ljudi na svetu onoga vremena i strašan u licu? Bio je
visok više od dva metra, širokih i čvrstih ramena i velikih ručerdi. Imao je
krupne crne oči ispod gustih obrva i crnu kosu, koja mu je padala do ispod
ramena. Lepo podšišanu bradu i tanke brkove do ivica usta. Lice mu beše
grubo zbog bora i nekoliko manjih ožiljaka stečenih u borbama. Bio je u
punoj snazi u svojoj 38. godini. Nosio je verižnjaču sa srebrnim dvoglavim
orlom na grudima, a na leđima simbol reda Zmaja sa zmajem obavijenim oko
sunca. Za pojasom mu je visio veliki mač, Kladenac, vilinskog kova, koji je
bio toliko težak da je samo on mogao njime vitlati. Ime je dobio po bujici
krvi koju je ostavljao za sobom.

Dušan potera svog dorata napred, a pratnja osta u mestu. U korak ga je
pratio njegov verni silvan Zmajar, pas neobično veliki i rundav, glavat i sa
velikim očnjacima kojima je lako kidao i vukove. Oko vrata je imao ogrlicu
sa šiljcima, koja ga je štitila od ugriza drugih pasa. Car stade na desetak
koraka od ždrebeta, pa sjaha i priđe mu osluškujući i šarajući pogledom po
šumi sa obe strane puta. Nije sumnjao na zamku, ali sa Ugrima se nikad ne

zna. Već dugo mu zadaju muke, prelaze Savu, pljačkaju, ubijaju, pale...
Izazivaju ga. Malo-malo pa mora sa vojskom da dođe na sever carstva, da ih
rastera i protera sa svoje teritorije.

Pogladi ždrebe po glavi i odmah primeti biserno sedlo na njemu i
neobičnu rascvetalu pletenu korpu. Znatiželjno zaviri u nju i namah njegovo
grubo i namršteno lice smekša i usta mu se razvukoše u osmeh. Čudesna
transformacija kakvu samo mala deca mogu da izazovu kod odraslih,
dobrodušnih ljudi. Jer najednom mrgodnost iščeznu, a carska nadmenost
splasnu.

„Ha!” nasmeja se car, pa na čuđenje svoje pratnje koja ne vidi šta je u
korpi, on zavlači svoje ručerde i vadi mali smotuljak u plavom šalu. Tek kad
iz njega izviriše ručice, malo deblje od jednog Dušanovog prsta, ostalima
laknu.

„Moje hrabre vojvode se uplašiše ždrebeta koje nosi jedno dojenče!”
Ha to pratnja polako priđe, ne krijući svoje čuđenje. Dušan primeti svog
Zmajara kako mu se mota oko nogu i maše repom, pa mu polako spusti
Miloša da ga ovaj onjuši. A pas pametan, zna šta car drži u rukama pa cvili
od sreće.
„Bolje ga ne diraj, moj carski brate‚” reče mu jedan mladi vitez. „Zar nisi
čuo za vrljanje dece? Još će ti naturiti kumstvo.”
„Nema nikoga, Simeune‚” odvrati car. „Bar nikoga koga naše oči mogu
da vide.”
„Otkud to čedo nasred šume na ždrebetu?” začudi se mlađi carev
polubrat, momčina od 22 godine, kršan i lep sa talasastom kosom vezanom u
rep. „Da ga mati nije izgubila, pa ga sad traži i plače?”
„Još nisam čuo da mati izgubi svoje čedo, osim ako joj se nešto nije
desilo” opet će car ne odvajajući pogled od Miloša.
„Još čudnija je korpa iz koje si ga izvadio, care‚” reče despot Jovan
Oliver, pa pokaza na nju. Bio je dve godine mlađi od cara, a likom je
izgledao bar deset godina stariji. Imao je gustu, dugu crnu kosu i crvenu traku
oko glave. Bio je nižeg rasta, ali neobično širok u ramenima i veoma jakih
ruku. Iako je nezgrapno delovao u oklopu, bio je hitar borac i jedan od
carevih najboljih vojskovođa. Osim toga imao je titule velikog vojvode,
sevastokratora, a od proglašenja carstva i despota. Bio je desna ruka
Dušanova, a još dok je bio kralj oženio ga je svojom maćehom Marijom

Paleolog nakon smrti svoga oca Stefana Dečanskog.
Svih dvanaest vojvoda već se okupilo oko ždrebeta i Miloša, pa ih

zagledaju i komentarišu. Silvani se uzvrpoljili, pa trčkaju uokolo, njušeći
samo njima znane tragove.

„Ni ovo biserno sedlo nije na odmet, care” primeti vojvoda Vojin, kome
je bilo pedesetak godina. „Sve mi liči na nekakva veštičja posla češe bradu i
pronicljivo gleda dete. Bio je nepoverljiv prema svemu i svakom. Dve godine
ranije, u bici kod Stefanijane, u prvom sukobu sa Turcima, Vojin je izgubio
desno uvo, pa je ožiljak skrivao ispod kose. Sa obzirom na to da je srpska
vojska pretrpela poraz i da je mogao da izgubi glavu, nije mnogo mario za
jedno uvo.

„A da ti, care, vratiš to dete u korpu, pa da pošaljemo ždrebe niz put.. ”
umeša se vojvoda Voihna, gospodar Drame, prekaljeni ratnik od 48 godina i
jedan od najslavnijih vojskovođa kralja Stefana. Imao je dugu kosu vezanu u
rep, omanje visine, ali nabijene građe. Među prvima je prišao Dušanu kada
se pobunio protiv oca.

Car se ućuta i zagleda Miloša. Nešto mu ne da mira, pa ga raspovi i
gleda njegove pune ručice i punačko telo. Odmah spazi beleg vučjeg biča i
upisanu mu sablju na bedru, i ne izdrža da se glasno ne načudi:

„Ah! Pa, ovo je neko zmajevito dete, vojvode moje!” Pa ga svima
golišavog pokaza, a Miloš razgoračio oči pa gleda nepoznata lica oko sebe.
Kao da se sprema da zaplače. „Vidite li ove zmajske oznake? Kud da
pošaljem ovakvo dete, crni brate?” Caru i ostalima odmah bi jasno. He samo
da mu nije bilo prvi put da vidi takve belege, nego je smatrao za svoju svetu
dužnost da na svoj dvor dovodi zmajevitu decu i da ih podiže kao vitezove.
„I ovo biserno sedlo, kao što kažeš, Vojine... Misliš li da su ga ljudske ruke
napravile? Ili da su ovu korpu sa cvetovima isplele? He možeš je isplesti, a
da ih ne pokidaš...”

„Šta kaniš da uradiš, Dušane?‚” opet će Simeun. „Uzećeš čedo? A mati
njegova? Možda ga ipak traži.”

Car opet umota dete u plavi šal, na kome primeti izvezene simbole
meseca, pa priđe ždrebetu spreda i zagleda mu glavu. Vidi mu beleg u obliku
ptice raširenih krila.

„Selo Pocerje je na sat jahanja” zamišljeno će car. „Možda tamo znaju ko
mu je majka ili iz kog je sela.” Pa prinese dete i poljubi ga u glavu. Oseti