Aleksandar Tesic - Zmaj i Zdral

Sjaha on sa Ždralina, a kao onomad kod vila, bezbroj ruku ga dočeka, pa
ga neke miluju po kosi, druge ga štipaju za obraze, a treće ga vuku za uši.
Isto tako i povici se razlikovaše:

„Hvala bogu da si živ i zdrav! ”
„Sram te bilo, gde si dosad bio!”
„Važno je samo da si nam se vratio! ”
„Samo da mi dopadneš šaka, videćeš svoga boga!” „Cepaćeš ti meni drva
mesec dana! ”
Jedino kada ga carica Jelena snažno zagrli, on se malo opusti. Ali
nakratko, jer čim ga obasu poljupcima po licu i po kosi, ona osu grdnju po
njemu, pa ga povuče za zuluf gde najviše boli i izvede ga pred cara Dušana.
Nije Miloš od graje čuo šta je ko pričao ili dobacivao, čak ni šta mu je
Jelena govorila, samo je po njenom uplakanom licu video njena pomešana
osećanja radosti i ljutnje. Tek pred Dušanom on se trgnu iz tog grča i potraži
na njegovom licu razumevanje.
Dušan ne reče ništa, već na dečakovom licu vide tu promenu, a u
blistavom pogledu osveštenje. Raširi ruke ka njemu i Miloš utonu u njegov
topli zagrljaj. Dečak ga je čvrsto grlio, što je mogao jače, ne želeći nikad da
ga pusti, a na kosi je osećao njegove očinske poljupce. Poželeo je da večno
potraje taj zagrljaj, da u sebe upije svu Dušanovu toplinu i ljubav. I Miloš se
mnogo godina kasnije, sve do svoje smrti, često prisećao prisnosti tog
zagrljaja i
Dušanovog mirisa. Neretko bi mu se učinilo da ga opet oseća, kao da mu
ovaj stoji pred licem ili da je opet u njegovom zagrljaju.
I dok ga je Dušan grlio, osećao je da se Miloš usled nečega nepovratno
promenio. Da je iznenada porastao i da više nije dete. Kada dečak izroni iz
očinskog zagrljaja, ugleda kraj sebe carevu kći Teodoru kako briše suze
radosnice sa lica i sina mu Uroša nasmejanog lica.
„Ha! Ipak je Ždralin brži od Vihora!‚” uzviknu Miloš, a ona ne reče ništa
već ga čvrsto zagrli.
Gužva se nekako raziđe na kraju u radovanju što se sve ipak dobro
završilo i naposletku sa Milošem ostaše samo Dušan i Jelena. Šetali su
lagano po dvorištu.
„Crno dete, gde si dosad bio?” pita ga Jelena. „Znaš li koliko si nas
nasekirao? Bože sačuvaj, već se pomirismo da te više nećemo videti!”

„Zalutao sam, carice” smeška se Miloš.
„Carice?” iznenadi se ona. „Nikad me tako ne oslovljavaš. Jesi li pao sa
one beštije i udario glavom o kamen? Uvek mi kažeš mati.”
„Nisam pao sa Ždralina... mati”, naglasi on. „Dobro sam i nepovređen
sam.”
„Pa, što ćutiš? Šta se desilo? Gde si bio? Kako si se vratio?‚” uporno će
Jelena.
„Bio sam... posvuda, valjda.”
„Ajde, šta si i ti navalila na dete kao ona rulja malopre” konačno se
oglasi Dušan. „Vidiš valjda da je i on uzbuđen... Ajde, ženo, ostavi nas
nasamo‚” reče Dušan i namignu joj.
A carica nevoljno klimnu glavom, pa pre nego što se udalji, pomilova
Miloša po kosi i majčinski mu reče:
„Ma, važno je da si nam se vratio.”
Dušan i Miloš ćutke nastaviše da šetaju, obojica u svojim mislima, a kao
da pričaju. Dečak ni primeti kada ga Dušan povede prema štenari, gde su bili
silvani. Naposletku, Dušan mu ipak reče:
„Pogled ti govori da su se tvoje oči svačega nagledale.”
„Jesu..” uzdahnu duboko Miloš, a pred očima mu još uvek vile brodarice
u kolu plešu.
„Ha-ha-ha!‚” nasmeja se od srca Dušan kao da ih i on vidi. „I meni je
tako bilo kada sam prvi put video vile! ”
A Miloš se iznenadi što je ovaj to tako lako pogodio, pa ga pogleda sa
neskrivenim čuđenjem.
„Ne moraš mi ništa kazati, sinko... Vidi ti se njihova divota na licu!
Promeni to svakog čoveka koji je srećan da ih sretne. A i one se ne
pojavljuju baksuzima, već samo onima čestitog srca i koji veruju u njih. Zato,
kad ti neko kaže da vile ne postoje, znaj da je baksuz! Ha-ha-ha!”
Nastaviše da idu polako, nogu pred nogu ka štenari. Dušan primeti da
Miloša nešto mori, pretpostavljao je šta je posredi.
„Šta ti je još na duši, sinko?” pita ga on. „Ne samo da su ti se oči
svačega nagledale nego je očito da su ti se i uši naslušale svega.”
„Vile mi rekoše da mi je otac... zmaj” pogleda ga Miloš. „A ko mi je
majka, care?”
„Više volim kad mi kažeš oče, Miloše‚” toplo mu reče Dušan.

„Otac mi je... zmaj... A ko mi je majka? Odakle sam? Gde si me našao?”
„Ti si sa Cera, iz sela Pocerje, od majke Janje” kaže mu
Dušan. „A našao sam te na jednom pustom putu, u korpi od rascvetalog
pruća, okačenoj na tvog Ždralina.”
Miloš nakratko zaćuta, pa opet zapita:
„Zašto me je majka napustila? Otkud ja na vilenitom Ždralinu?”
„Tvoja majka Janja beše čobanica udata za mog kobilara Nikolu... No,
izgleda da ju je jednog dana zmaj obljubio i tebe začeo, a Nikola nije želeo
da zadrži tuđe dete..” Vidi Dušan da nema smisla više ništa kriti i da je
Miloš, posle ovog iskustva sa vilama dovoljno sazreo da čuje istinu o svom
poreklu. „Tvoja majka beše prinuđena da te ostavi u šumi...”
„Vile mi rekoše da me je neka njihova sestra podojila.”
„To nisam znao, ali pretpostavljao sam da je tako nešto posredi jer te je
ostavila na Ždralinu, koji je i sam vilenit.”
„Ni one me nisu želele čim su me ostavile na Ždralinu.”
„Nije to, sine Miloše!” uzviknu brže-bolje Dušan, i njemu je bilo već
odavno jasno šta se zapravo dogodilo. „One su te stavile na svoga Ždralina i
poslale meni... Razumeš? Meni su te poslale, sine..” razneži se Dušan i pribi
ga uz sebe. Snažno ga poljubi u kosu.
„Ja nemam nikoga na svetu sem Boga i Ždralina” tužno će Miloš.
„Nemoj tako! Imaš mene! Mene!” I dalje ga grli Dušan. „Čim sam te
ugledao onako malog u rascvetaloj korpi, na tom ždrebetu... srce si mi ukrao
i odmah sam te uzeo. Ti si mi sin iako nisi od moje krvi. Ja sam te krstio u
crkvi, doveo u svoj dom.”
„Majka me nije želela, ni otac, ni vile... ni Bog me nije uzeo nazad...
Samo si me ti hteo... oče.”
Dušanu se oči ispuniše suzama, ali smognu snage da ih zadrži.
„Sudbina je htela da dođeš meni. Zašto inače misliš da smo se ja i Ždralin
sreli na jednom pustom šumskom putu? Tvoja zmajevita sudbina ti je
namenila mnogo više nego da budeš sin jedne čobanice i kobilara. Sada imaš
mene, Jelenu, Teodoru, Uroša... i naravno, Ždralina. Mi smo ti porodica.”
„Ipak bih voleo... voleo bih da vidim svoju majku’’ jedva izusti Miloš.
„Naravno da bi to voleo! U tvojim grudima ti njeno srce kuca... Ali,
moraš da sačekaš još malo, sine.”
„Zašto?”

„Sačekaj još koju godinu, pa kad budeš mogao, ti otidi sam do nje” reče
mu Dušan. „Tako valja da uradiš. Kad porasteš, sve će ti ovo biti jasnije i
hladnije glave možeš stati pred majku, a ne ovako, da te ja vodim, kao neko
dete. Razumeš?”

„Razumem... Čim porastem, potražiću je na Ceru.”
Stigoše i do štenare, u kojoj se desetak štenaca silvana igralo. Dušan ih
osmotri, pa reče Milošu:
„Nešto mi govori da je vreme da te neki silvan izabere, ovo je novo leglo
od pre tri meseca... Nije nam ostalo mnogo silvana, najveći broj je nastradao
u borbi.”
„Zbog mene” reče Miloš.
Dušan se iznenadi, ali ne reče ništa.
„I Miloš Vojinović i mnogi drugi vitezovi su za mene dali svoje živote.”
„Borili smo se za tebe kao što bismo se borili za svakog od naših” reče
mu Dušan. „Kada porasteš, postaćeš vitez reda Zmaja... a ne pastir ili
kobilar. Razumeš li sad zašto je sve moralo ovako da bude?”
Miloš klimnu glavom i uđe u štenaru. I gle čuda velikoga! Čim dečak
zakorači unutra, pritrča mu jedno štene i poče da skače na njega kao da ga
odvajkada poznaje. Miloš čučnu, zagrli ga i podiže u naručje. Usne je
razvukao u osmeh, ali iako je imao ozareno lice, oči mu behu pune suza.
„Ha-ha-ha!” Smeje se Dušan oduševljeno. „Eto, izabrao te jedan silvan!
Dobio si još jednog doživotnog drugara, sem Ždralina! ”
Miloš izađe iz štenare noseći štene, a Dušan mu ga uze i podiže da ga
bolje osmotri. Kudravo psetance se umiri u Dušanovim rukama, pa ga gleda
svojim krupnim plavim očima.
„Ha! Sada moraš da mu nadeneš ime! ”
Dušan ga vrati Milošu u ruke, pa krenuše polako nazad prema dvoru.
Dečak mazi psa po glavi, gledaju se njih dvojica u oči, pa konačno Miloš
reče:
„Zvaću ga... Vilan!”
„Ha! Uopšte me ne čudi, sine!”

Glava trideset i treća
- proleće 1354. godine

„I posle ovoga blagočastivi kralj ustavši
silama svojim ode u okolne predele države
svoje, i njih utvrdivši i urazumivši
kako je na svu volju njegovu i htenje.”

Proteklih godina Dušan je pažljivo pratio situaciju u Vizantiji, a sve se
odvijalo onako kako je bio predvideo. Zabrinuto je posmatrao kako
Carigrad slabi, a Turci bivaju sve jači. Više nije bilo nikakve sumnje da
Osmanlije nisu više samo plaćenici Vizantije, već narod koji namerava da se
osvoji Evropu i naseli je. Ali, svi njegovi apeli evropskim kraljevima da im
se stane na put ostali su bez odgovora. Srpsko carstvo je bilo sada jedina sila
koja je odvajala Turke od Evrope. I zato prvo na udaru. Možda bi sve bilo
drugačije da nije postojao sukob između cara Jovana Paleologa i njegovog
regenta pohlepnog Jovana Kantakuzena. Oni su još više slabili Carigrad, a
kao da obojica nisu videla da im je glavna opasnost bila baš pred nosem.

Ha većanju kod cara Dušana okupiše se njegovi despoti i vojvode, i
naravno, carica Jelena. Razmatrali su šta im valja činiti posle najnovijeg
razvoja događaja koji je usledio nakon strašnog poraza srpske vojske kod
Dimotike dve godine ranije. U međuvremenu, Dušan je osvajao neke obližnje
teritorije i jačao svoju granicu, stalno držeći na oku Osmanlije. Svakim
danom samo jedno rešenje mu se nametalo kao moguće. A zbog toga ga je

duša bolela.
„Održali smo reč datu caru Jovanu‚” reče Preljub, „i mislim da je to

najvažnije.”
„Mnogo nas je to ipak koštalo” dodaje Nikola Stanjević. „Više od četiri

hiljade vrsnih konjanika”
„Ne bi do tolike pogibije došlo da nas Grci opet nisu izdali” umeša se

Voihna. „Prosto me je strah od Grka u našoj vojsci.”
„Vala, ni Bugari se nisu pokazali‚” reče Vratko. „Neka mi carica oprosti,

ali odmah su pobegli!”
Jelena klimnu glavom, nije imala šta da kaže. I ona se ljutila na svoje

sunarodnike. Dušan je sve vreme bio zamišljen i ćutao je. Videlo se da
njegove vojvode i despoti očekuju i njega da čuju, ali on je u mislima bio
drugde.

„Naši su stigli umorni na bojište” reče Nikola. „Kao što sam već više
puta naglasio, rastegli smo se previše.” Nikola namerno opet to spomenu ne
bi li isprovocirao Dušana da se uključi u raspravu, ali on nije reagovao. Svi
su se pomalo čudili zašto ih je car pozvao, a neće da učestvuje u diskusiji.
Nisu znali da je poziv usledio od carice Jelene.

„Turci su još trijumfalno ušli u Jedrene, a narod ih dočekao kao
oslobodioce!” Smeje se se Voihna. „Ne shvataju da ih čeka ista sudbina!”

„Šta ćemo da radimo sada kada je Kantakuzen proterao cara Jovana u
Solun?” pita se naglas Jovan Oliver. „Svoga sina Mateju je proglasio za
suvladara.”

„Ne možemo ih napasti” govori Vratko. „Ne posle poraza kod Dimotike.”
„Kantakuzen je smenio i patrijarha Kalista i doveo Filoteja” dodaje
Nikola. „Najbolje je da jačamo svoj položaj tako što ćemo ujediniti Srbe iz
okolnih zemalja.”
„Koliko puta sam ti, Nikola, rekao da je to neizvodljivo?‚” ipak se oglasi
Dušan. Svi zanemeše. „Još više bismo se zamerili papskoj stolici, a potrebna
nam je njegova pomoć.”
„Ma, pusti nas pape, Dušane!‚” uzviknu Jelena i ustade sa trona, pa se
ušeta kao vuk u kavezu. To je radila svaki put kada je bila besna. „Ništa
dobro od njega ne možemo očekivati! I moraš dići ruke od Carigrada... Žalim
zbog toga, jer sam te uvek u tome podržavala, ali sada valjda vidiš da ti je on
nedostižan... Ugledaj se malo na oca i na dedu svoga...”

Dušan je preseče pogledom. Nije voleo kada ga je ona bilo kako poredila
sa njima. Pogotovo ne pred njegovim najvernijim ljudima.

„Umesto da glavinjaju na Carigrad, oni su jačali svoju zemlju” nastavlja
ona kao da ne primećuje Dušanovo nezadovoljstvo. „Povratili su stare srpske
zemlje od Romejaca... Slažem se sa Nikolom Stanjevićem - osvoji srpske
zemlje u Bosni i u Sremu, tamo su sve naši ljudi! ”

„Neću da se još više zameram katolicima‚” kaže Dušan. „Jedino nam oni
mogu pomoći protiv Turaka.”

„Neće ti oni biti potrebni, care...” zakorači napred Nikola, „ako ojačaš
carstvo i ostalim srpskim teritorijama.”

„Ne mogu ja sa njima da osvojim Carigrad..” započe Dušan.
„Za Carigrad ti treba flota koju nemaš! ” prekide ga Jelena. „Već deset
godina kukaš i kumiš da ti je daju i ništa! ”
„Care, sećaš li se kada si se pre dve godine sastao sa ugarskim kraljem
Ludovikom na Dunavu?” podseća ga Nikola Stanjević.
„To je bio tvoj predlog, koliko se sećam‚”uzvrati Dušan.
„Jeste, savetovao sam ti da se dodvoriš papi preko ugarskog kralja koga
on veoma ceni i poštuje” reče Nikola. „Trebalo je da izgladite nesporazume,
da obustavite neprijateljstva...”
„Nije trebalo da te poslušam, Nikola‚” odmahuje glavom Dušan. „On je
ratoboran, osion, pohlepan... Uostalom, svi ste bili tamo i čuli ste ga! ”
„Bezobraznik nije hteo ni da siđe sa svoje lađe‚” reče Vratko. „Plašio se
da ćemo ga savatati...”
„Pa, meni je to bilo palo na pamet‚” priznaje Preljub.
„Morali smo da mu odemo na noge... Kakvo poniženje!‚” vajka se Jovan
Oliver.
„Čuli ste koje mi je uslove postavio drznik” kiselo se smeška Dušan.
„Da prihvatim katoličku veru i da budem pokoran rimskoj crkvi, da mu
ustupim neke zemlje moga oca Stefana koje mu je ovaj preoteo! Zamislite,
tražio je da ga priznam za svoga starešinu! Njega, bestidnika! I ni to mu nije
bilo dosta, nego je tražio moga sina Uroša kao taoca! Mora sina!... Da smo
bili na obali kada mi je to rekao, rođenim rukama bih ga zadavio u Dunavu!”
„Zato nije hteo ni da se iskrca‚” reče Nikola. „Ali, šta ti sve to govori,
care?”
„Jasno je da nije ni imao nameru da sklopimo bilo kakav sporazum!” Širi

ruke Dušan. „Ko bi lud pristao na takve poražavajuće uslove?”
„I ne samo to, care” dodaje Nikola. „Već da ne možeš računati na pomoć

od katolika! Oni ne žele savez sa nama; hoće samo da nas porobe!”
„A mi smo sve slabiji, a Turci sve jači.” reče Vratko.
„Turci su se sad stacionirali u Cimpi, nedaleko od Galipolja!” uzviknu od

muke Jovan Oliver. „Sulejman je sa šačicom ljudi zauzeo taj grad! To je prvi
grad koji su Osmanlije za sebe zauzele!”

„I moja baba bi to mogla kada mu je opet grčki izdajnik otvorio kapije
grada! ” Odmahuje rukom Jelena.

„Sada Kantakuzen konačno vidi sa kim ima posla‚” bezvoljno će Dušan.
„Uzalud nudi Turcima zlato da mu prepuste Cimpu, kada njih to ne zanima.
Oni hoće da se nasele u Evropi, odakle će da krenu u dalja osvajanja.”

„Orhan ima sreće i sa ovim nedavnim zemljotresom‚” reče Nikola.
„Sreće ili naklonost... nečiju?” opet će Dušan malodušno. Već neko
vreme je osećao kao da je Bog digao ruke od njega. Uvek je mogao da oseti
da je u Njegovoj milosti i zaštiti, ali sada se osećao napušteno, a nije mogao
da shvati zašto. „Zemljotres je razrušio grad, stanovništvo se razbežalo, a
Turci to iskoriste pa ga kao takvog naselili, kao i okolinu! Zašto se Turci nisu
uplašili podrhtavanja zemlje?”
„Šta sad to pričaš, Dušane?” opominje ga Jelena. „Zašto bi Bog njima
pomagao? Tim nevernicima? To je bila puka sreća.”
„Ja, ženo, odavno ne verujem u sreću‚” reče Dušan pa i on polako ustade
sa trona. Uputi se prema prozoru. „A i moje verne vojvode znaju da sreća ne
postoji... Zar nije tako?”
Vitezovi reda Zmaja ćute.
„Kantakuzenu otpadoše usta od priče sa Sulejmanom” nastavlja Dušan
zagledan kroz prozor u svoga Uroša i Miloša kako jašu konje po dvorištu.
„Turčin neće ni za brdo para da mu vrati Galipolje... Ha-ha! Kaže, Grci su ga
napustili, a on je samo naselio pustu zemlju! E, sada je Carigrad konačno
progledao! Napokon!... Ali je kasno.”
„Sada Turci imaju jako uporište.” reče Preljub.
„Odakle će da osvoje sve romejske zemlje” dodaje Voihna.
„Sem Carigrada‚” reče Dušan. Gledao je decu i zavideo im na mladosti i
bezbrižnosti. Uljuljkani i zaštićeni nisu bili svesni kakav im se svet ostavlja.
Jedini je Dušan to dobro znao, ali nije imao načina da bilo šta promeni. Sve

što je proteklih godina pokušao, bilo mu se izjalovilo. Sada mu je ostala
poslednja i najbolnija opcija koju je dugo zaobilazio iako mu se stalno
vrzmala po glavi. I konačno je bio spreman na nju. „Ni Turci neće zauzeti
Carigrad bez flote.”

„Slaba nam je uteha što sada svi optužuju Kantakuzena što je doveo
Turke‚” reče Jelena šetkajući levo-desno. „Mi smo sad prvi na udaru.”

„Makar će sada car Jovan da istera Kantakuzena iz Carigrada, pa ćemo
moći nešto sa njim da se dogovorimo‚” reče Nikola. „Novi plan protiv
Turaka.”

„Previše je on slab za Osmanlije‚”reče Jelena. „Plašim se da će se
zatvoriti iza zidina i ćutati... Možda mu nije trebalo pomagati kod Dimotike!”

„Zaboga, Jelena!” uzviknu car. „Sklopili smo savez sa njim!”
„Orhan nas nije napadao do Dimotike samo zbog našeg predloga da uzme
moju Teodoru!‚” odvrati mu Jelena. „Sada kada smo otvoreno stali protiv
njega, opet ima izgovor da nastavi neprijateljstva!”
„Šta nam valja činiti, care?” pita Jovan Oliver.
„Da čekamo” odgovori ovaj. „Da pomognemo caru Jovanu da zauzme
Carigrad, ako treba. I da protera Kantakuzena... Toliko o tome.”
Dušan ućuta. Davao im je do znanja da je sastanak bio završen. Njegove
vojvode se zgledaše, a onda se bez reči povukoše. Dušan je ostao sam sa
Jelenom. On je i dalje bio zagledan kroz prozor i nije skidao pogled sa dece.
Carica kao da oseti da Dušan ipak ima još nešto da kaže, pa sede na svoje
presto. Strpljivo ga je čekala.
A nije morala dugo.
„Preostaje nam samo jedna stvar, ženo’’ reče on naposletku i okrenu se
prema njoj naslonivši se na prozor. Jelena primeti kako mu se lice izdužilo od
brige. Usta su mu se spustila, a pogled zamaglio.
„Šta to, mužu moj?”
„Da se ponovo obratimo papi.”
„Čemu to ako si mu već ko zna koliko puta slao poslanstva? Zar nisi
izvukao nikakvu pouku iz susreta sa ugarskim kraljem Ludovikom?”
„Ovaj put će pristati na moj predlog.”
Nju nešto preseče.
„Šta si sad naumio?‚” jedva izusti Jelena.
Dušan joj polako priđe i sede pored nje na svoju stolicu. Uzdahnu

duboko.
„Priznaćemo vrhovnu papsku vlast.”
Jelena se uhvati za glavu. Oseti kao da se ponor pod njom otvara.

Drugom rukom se uhvati za naslon. Sve je mogla da očekuje osim toga.
Prešla je i preko predloga da uda svoju kćerku za nevernika, ali ovo... Ovo je
bilo previše i za nju. Oseti kako je obuzima bespomoćnost. Zar drugog izlaza
nije bilo? Zar dušu svoju da prodaju jeretičnom papi? Carica duboko
uzdahnu.

„Šta to pričaš, crni čoveče?”
„A šta misliš o čemu pričam?” Pogleda je ozbiljno Dušan. Činilo se da
jedva izgovara reči. „Jesi li ti svesna šta se događa?”
„Naravno da jesam... Ali to što predlažeš je... nečuveno!... To je izdaja.”
„Ma kakva izdaja! Nisi ti ničega svesna!‚” uzviknu Dušan i naglo ustade.
„Zar ne vidiš da smo prepušteni sami sebi? Kao da ste svi slepi i ne vidite
opasnost koja nam preti od Osmanlija! Ako ništa ne uradimo, oni će nas
pregaziti! Kod Dimotike smo izgubili više od četiri hiljade najboljih
oklopnika! He znam odakle oni dolaze, ali ima ih kao mrava! Samo dolaze
novi! Sada i sa porodicama! Naseljavaju se! Nemaju nameru da se vrate u
Aziju! Sa one strane ih pritiskaju Mongoli!”
„Ma, znam, Dušane, ali da ne preteruješ?” zadrhta joj glas. „Ipak će car
Jovan da protera Kantakuzena, pa ćemo mu pomoći u borbi protiv Turaka!”
„Šta? Da opet šaljem vojsku usiljenim maršom kao kod Dimotike? Da
nas Grci opet izdaju, a tvoja braća da uteknu čim prigusti? I da opet moji
ljudi uzalud ginu? He! He, kažem ti!... Pristajem na to samo ako uđemo u
Carigrad!”
„Ni car Jovan neće pristati na to.” kaže Jelena. „Nije on blesav, zna da si
odavno bacio oko na njegovu prestonicu!” „Neću mu dopustiti da nas uvlači
u svoju borbu i da mi svaki put izvlačimo deblji kraj!”
„Zar nisi maločas rekao da smo saveznici?”
„Jesmo! Ali pod jednakim uslovima, a ne da stalno nas gura u prve
redove, a njegovi Grci da beže ili da izdaju! ” Oboje se ućutaše, more ih iste
brige i sumnje. Ali, Dušan je uporan. Sateran je u ćošak i kao ranjena zver
spreman je na sve.
„ Jesi li ti svestan šta to znači?‚” upita ga Jelena. „Šta to znači za narod,
za našu crkvu? Ko će te podržati u toj ludosti?”

„Svega sam svestan i to vrlo dobro!” Širi nemoćno ruke Dušan.
„Kako onda misliš da će to ljudi da prihvate?”
„Ne mora ništa posebno da se promeni.”
„Ti očekuješ da će naš patrijarh hteti da se pokloni papi? Šta će reći
carigradski patrijarh?”
„On je već bacio anatemu na nas.” kaže Dušan. „Koga je briga šta će taj
Filotej da kaže!”
„Znaš li da su svi katolici potčinjeni papi? Svi mu carevi plaćaju danak”
uporno će Jelena. „Naša crkva je dobila od tebe velike privilegije i
bogatstvo. Treba li to da dele sa papom? Moraju li i njegovim likom da
oslikaju naše crkve i manastire? Da ga stave pored naših svetaca? Ili, možda
misliš da ga staviš iznad svih?”
„Neće se ništa promeniti, Jelena‚” spusti ton Dušan. „To će biti savez kao
svaki drugi... Uvek možemo odustati od njega. Važno je da ga pridobijemo za
našu stvar!”
„Koju stvar, Dušane?” oprezno će Jelena.
„Da okupimo snage protiv Turaka.”
„Samo to?”
„I da nam ustupi flotu za Carigrad...”
„Znala sam!” uzviknu Jelena i skoči na noge. „Ne odustaješ od osvajanja
Carigrada! Nekad se pitam šta ti zapravo više želiš: da proteraš Turke ili da
osvojiš Carigrad?”
„Ne može jedno bez drugog! ” ljutito će Dušan. „Iz Carigrada ćemo lako
da isteramo Turke iz Galipolja. Odavde ne možemo!”
„Neće ti taj jeretik dati flotu, pomiri se s tim!”
„Hoće, ako priznamo njegovu vrhovnu vlast!”
„Zašto si ubeđen da će tvoje vojvode stati uz tebe? Zar stvarno misliš da
će patrijarh Joanikije da pristane? Dovešćeš zemlju do rasula, Dušane!”
„Ne postoji drugo rešenje, ženo” reče Dušan. „I tačka.” Jelena se
uspaničila. Vidi da je on odlučan u svojoj nameri.
„Dobro, sačekaj još malo!‚” zavapi ona.
„Šta da čekam?”
„Da vidimo šta će car Jovan da uradi sa Kantakuzenom. Ako uđe u
Carigrad, možda ćeš moći da sklopiš bolji savez sa njim. Zar ti se Jovan ne
obraća stalno sa voljeni striče? To znači da ti priznaje određeno starešinstvo.

Stariji si od njega, možda pristane da mu budeš regent! Tako nećeš morati da
osvajaš Carigrad, sam će ti se predati!”

Dušan se zamisli. To je sve bilo tačno. Ali takođe je znao da ljudi
nevoljno dele vlast sa drugima. Pogotovo što car Jovan jedva čeka da se
otarasi Kantakuzenovog tutorstva. Zašto bi zamenio jednog tutora drugim? Pa
ipak, Dušan je njega uvek oslovljavao sa preuzvišenim carem Romeja ili
sinovcem. Priznavao je njegovu vrhovnu vlast. Odnosi između njih dvojice
oduvek su bili dobri i iskreni.

„U redu, ženo” uzdahnu Dušan. „Sačekaću da vidim šta će car Jovan da
uradi... Ali, ako od toga ne bude ništa, zahtevam da me podržiš u mom
naumu sa papom! Neću da čujem nijednu reč protiv toga! Ni kada smo sami,
a kamoli pred drugima! Ja neću da dopustim da Turci pale i pljačkaju moju
zemlju! Da ubijaju i siluju žene, da našu decu odvedu u roblje! Da li je to
jasno?”

Jelena ga nemo gleda.
„Pitao sam te, da li je to jasno?”
„Jasno je, care moj.”

Glava trideset i četvrta
- leto 1354. godine

„Dušanovo poslanstvo papi.”

Jaki turski upadi u Bugarsku trajali su godinama, ali tek kada je bugarski
car Aleksandar, inače rođeni Jelenin brat, u tim sukobima izgubio sina
Jovana, obratio se Dušanu za pomoć. Više niko nije sumnjao u turske
namere, a panika je počela da se širi. Carica Jelena teško je podnela vest o
smrti svog bratanca i prvi put se ozbiljno zabrinula i za sudbinu svoje rodne
zemlje. Ako je i bila spremna da se suprotstavi Dušanovim namerama da
prizna vrhovnu papsku vlast, sada je pokleknula pred nemilim događajima
koji su potresali Bugarsku. Bile su očigledne turske namere da zauzmu
Carigrad iako za to još nisu imali dovoljno snage. A Dušan nije imao
dovoljno snage da se sam uhvati u koštac sa njima jer bi ga odmah sa severa
napao ugarski kralj.

Zbog hitnosti posla, car nije više mogao da čeka rasplet sukoba između
cara Jovana i Kantakuzena, pa je odmah pozvao svog protovestijara Nikolu
Buću da se spremi za dug put u Avinjon, gde je stolovao papa Inoćentije VI.
Za tu priliku Dušan mu je napisao pismo koje su on i Jelena zajedno
sastavljali.

„Je li poslanstvo spremno za put?” upita Dušan nervozno. Jelena je
sedela na tronu pored njega i kršila ruke.

„Jeste, care‚” odgovara Buća. „Kao što si zapovedio, vodim sa sobom

sudiju Božidara, namesnika Sera Nestega i Kotoranina Damjana.”
„Da li znaju šta treba da govore pred papom?‚” pita ga Jelena.
„Sve sam im ja potanko objasnio‚” reče Dušan gledajući je iskosa.

„Znaju oni naše prilike sasvim dobro.”
„Svakako, zalagaće se za naš cilj, care” reče Nikola. „Ali, zar nije trebalo

obavestiti i patrijarha Joanikija? I ostale tvoje vojvode i despote?”
„Patrijarh je bolestan i nije mogao doputovati‚” kaže mu Dušan. „Ja ću ga

već lično upoznati sa ovim, a ostalima sam već saopštio svoju odluku.”
„Kako su je prihvatili?” pita Nikola.
„Kako ko” odgovori nevoljno car. „Kesar Preljub i Grgur, stariji sin

Branka Mladenovića, su me podržali, dok su se ostali usprotivili mojoj
nakani. Ali, morali su da se povinuju mojoj volji jer vremena za rasprave
nema. Turci su već u Bugarskoj i samo što nisu došli do naših granica
„Moramo brzo da reagujemo” reče Jelena. „Bojimo se da Venecija ili Đenova
ne pruže pomoć Turcima, oni gledaju samo svoj interes. Zato, hitaj kod pape
i ubedi ga u naše iskrene želje.”

„I u naše planove, Nikola” dodaje Dušan i dade mu zapečaćeno pismo.
„U njemu sam objasnio papi stanje u našim zemljama, opisao turske snage sa
kojima Orhan računa, njihove namere... i predlažem mu zajedničku borbu
protiv njih. Papa će da me imenuje za kapetana hrišćanske vojske, ja ću da je
predvodim i da jednom zauvek proteramo Turke odavde.”

„Za uzvrat,” jedva govori Jelena. „Priznaćemo papu kao poglavara i oca
hrišćanstva, prvog zastupnika Hristova i naslednika apostola Petra.”

„Zar su vojvode tek tako prihvatile katoličanstvo?‚” iznenadi se Nikola, i
sam katolik. „A patrijarh Joanikije? Ne mogu da verujem da on...”

„Niko nije rekao da prihvatamo katoličanstvo, Nikola!” uzviknu Dušan.
„To ne piše u pismu! Samo da papu priznajemo kao vrhovnog poglavara! Mi
se ne odričemo naše pravoverne vere! Ostaje sve kao što je bilo!”

„Nije li to po onoj: Nije šija nego vrat?” izusti Nikola, a Dušan se
naroguši. Već je ionako bio nervozan i besan pa sebe što je bio prinuđen na
ovakve ustupke nekome koga je smatrao jeretikom.

„Nemoj da te uhvatim za vrat, pa ću ti zavrnuti šiju!” povika on. „Već
smo pričali o tome, Nikola! He prelazimo u katoličanstvo... bože sačuvaj!
Samo...”

„Samo priznajemo papu kao vrhovnog poglavara hrišćanstva!‚” prekida

ga Jelena. „To je sve... Ali nemoj ni ti brže-bolje to da kažeš papi! Neka
misli šta hoće, važno je da ga priznajemo kao crkvenog poglavara. Šta bi on
više? Da se svi pokrstimo?”

„Shvataš li da ovo činimo samo da bismo spasli naš narod od turske
najezde?‚” izbeči se Dušan na njega. „U pismu sam podsetio papu na ranije
krstaške ratove uz obećanje da ćemo otkloniti sve probleme koje smo dosad
imali sa njegovom crkvom. Ti i poslanstvo morate da ga ubedite u naše
iskrene želje i da on organizuje krstaški rat protiv Turaka.”

„Sve to znamo, care‚”reče Nikola Buća. „Budi bez brige.
„Celo poslanstvo će dati sve od sebe da ubedi papu.”
„I traži od njega da što pre pošalje svoje poslanstvo kod nas” reče Dušan.
„Nemamo vremena za gubljenje, neka ga pošalje smesta da ugovorimo
detalje. To je sve.”
Nikola Buća se pokloni i udalji se. Dušan i Jelena ostadoše sami. Oboje
zamišljeni zbog ozbiljnosti svojih postupaka i dalekosežnih posledica. Većina
carevih vojvoda nije podržala carev predlog. Protivili su se priznanju pape
kao poglavare Crkve. Bili su otvoreno ljuti na Dušana i nisu skrivali svoje
razočaranje. Voihna i Jovan Oliver su čak zaplakali. Neki su spominjali reč
„izdaja” što je opet razljutilo Dušana, pa ih je on napao što gledaju samo
svoje uske interese i svoje despotovine koje im je on podario. Do žučne
rasprave je došlo ranije tog dana, jer je Dušan namerno čekao poslednji
trenutak da im saopšti svoju odluku. Nije to učinio samo da bi predupredio
neki njihov otpor, već zato što je i njemu samom bilo teško, pa je
odugovlačio koliko je mogao. Dok su u tišini sedeli, Dušan se prisećao tog
nemilog događaja.
„Car čini jedino što je ispravno‚” branio ga je samo Nikola Stanjević. „Vi
kao da ste pali sa kruške pa niste svesni turske opasnosti!”
„Lako ćemo mi sa njima!” uzvikivao je Voihna. „Neka samo udare na nas!
”
„I ja mislim da je car u pravu!” dodaje Grgur na iznenađenje većine. „To
je jedino ispravno u ovakvoj situaciji.”
„Kod Stefanijane i Dimotike smo izgubili” govorio je Dušan. „Njihova
konjica je okretnija od naše oklopne, o kamilama da i ne govorim. Imaju
odlične strelce... Pešadija im je brza! ”
„Ako će papa okupiti hrišćane za krstaški rat i pomoći nam, onda

zaslužuje da ga priznamo za poglavara!” uzviknu Preljub.
„Šta to pričaš, Preljube?‚” začudi se Jovan Oliver. „Zar da se odreknemo

naše duše, naše crkve? Jesi li ti kršten?”
„Jesam, Jovane...” odgovara mu mirno Preljub, a Grgur se iasmeja.

„Kršten sam u crkvi kao svi vi... i tvrdim da je car U pravu kada kaže da
treba priznati papu za vrhovnog poglavara. To je mali ustupak, a korist je
velika...”

„Mali ustupak?” umeša se Voihna. „Odreći se naše vere je mali ustupak?
Možda za tebe. Ja bih radije svoj život dao nego da se klanjam tom jeretiku!
Bolje je poginuti na bojištu nego dušu svoju zgrešiti!”

„Po tebi, Dušane, oni su već jači od nas! ljuti se Vratko.
„Nisu jači... za sada, ali biće! ” pravdao se Dušan. „Vidite li kako dolaze
odnekud i svuda se naseljavaju? Samo krstaškim ratom možemo ih oterati u
Aziju!”
„Zar je za to potrebno prihvatiti katoličanstvo?” opet će Jovan Oliver.
„Ne prelazimo mi u katoličanstvo, Jovane Olivere!‚” iznervirano će
Dušan. „Koliko puta moram da ponovim? Samo priznajemo papu za
poglavara hrišćanske crkve! To je sve! Ništa se ne menja!”
„Ne verujem ti da se neće menjati, Dušane” odmahuje glavom Voihna.
„Papa im bira kraljeve i donosi važne odluke, naplaćuje im danak.”
„Ne treba to nama! Nećemo ništa da imamo sa tim jeretikom!” uzvikuje
Jovan Oliver, a drugi ga podržavaju u tome.
„Ni reč više o tome!‚” grmnu Dušan i svi ućutaše. Skoro sat vremena su
se raspravljali. „Ja sam odluku doneo: danas šaljem papi poslanstvo! Tražim
vašu podršku za ovaj poduhvat od najvećeg značaja za naše carstvo! Ako je
nemam, nastaviću sam!”
Nakratko su se sve vojvode zgledale, a onda kao po dogovoru svi bez
reči izađoše, osim Nikole Stanjevića. Dušan ih je nemo gledao dok su
izlazili, a kad i poslednji zalupi teška vrata za sobom, on reče Nikoli:
„Dići će se protiv mene, Nikola. Još će i krv pasti.”
„Neće, Dušane, bez brige‚” odgovarao je ovaj. „Oni tebe vole i gledaju u
tebe kao u boga... Ali, treba im još vremena da shvate. Tvrdoglavi su, znaš
ih. Kečap Preljub i mladi Grgur će ih ubediti, videćeš.”
Dušan se nervozno ušetao po sali. Oseća kao da se hvata za slamku.
Mora da iscrpi sve mogućnosti da bi mu savest bila mirna.

„Brine me samo jedna stvar‚” trgnu ga iz misli Jelena.
„Koja, ženo?”
„Što je kefalija Duka Nestong u poslanstvu sa Bućom.”
„Zašto?”
„Nestong je Grk‚” kratko će ona.
„Nisu svi Grci izdajnici, crna ženo.”
„Nahvatala sam se straha od njih’’ stresla se Jelena. „Bolje ga zameni
nekim drugim pre nego što krenu
„Ajde, ne preteruj...”
Uto, bez ikakve najave, vrata se otvaraju i ulazi kraljica Marija, gordo i
bahato. Jelena zakoluta očima. Nikola Stanjević iskoristi priliku, pa brzo
poklonivši se carskom paru, zamaknu iza nje i izađe iz sale.
„Samo mi je ona falila.” prošaputa Jelena više za sebe.
„Je li istina to što sam čula?‚” viče ona.
„Šta si to čula?” pita je Jelena.
„Da ćemo se pokrstiti i preći u katoličanstvo!”
„Ne znam ko ti je to rekao, ali je pogrešio!‚” viknu joj Jelena dok je ova
hitrim koracima prilazila.
„Moj muž sigurno nije pogrešio jer je to čuo iz carevih usta!” Tako se
bila zaletela da je izgledalo da će skočiti pa Jelenu, koja je sedela na tronu,
ali odjednom stade na prvom stepeniku postolja.
„Onda je pogrešno razumeo” reče joj Dušan. „Niko ne prelazi u
katoličanstvo... Niko.”
„Nego?”
„Samo ćemo priznati papu kao vrhovnog poglavara...”
„A šta je to nego prihvatanje te jeretičke crkve?”
„Mi zadržavamo našu crkvu..” opet će Dušan, ali Marija se ne da
zaustaviti.
„Hoćemo li se krstiti kao ti jeretici, sleva nadesno?” Povika Marija. „Pre
ću sebi odseći ruku nego da to uradim! ”
„Ma, niko nas neće terati da bilo šta promenimo, Marija.. ” pokušava da
je smiri Dušan.
„To ti misliš! Kao da ne znaš kakvi su ti jeretici! Ako im se ne povinuješ,
odmah te spale na lomači! ”
„Razumeš li šta ti se govori, ženo?” gubi strpljenje Jelena. „Samo ćemo

ga priznati za vrhovnog poglavara, to je sve! ”
„Izgleda da smo mi Grci jedini pravovernici i odani carigradskoj crkvi!”

širi ruke Marija. „Samo da čuje carigradski patrijarh za ovo! Baciće na vas ne
jednu, već stotinu anatema i kletvi!”

„Ako si završila, možeš da se povučeš” reče joj mirno Jelena, a u sebi
kipti od besa.

„Nisam završila! Tek sam počela!” razvikala se Marija. „Ovo je izdaja!
Svi će se dići protiv vas! Narod će se razbesniti kada se za ovo pročuje!”

„Ako si završila, možeš da se povučeš‚” ponovi joj Dušan.
Marija ga prostreli pogledom i izusti kroz zube:
„Bog će te kazniti zbog ovoga, Dušane.”
Zatim se naglo okrenu i čvrstim korakom, ali uzdignute glave, krenu ka
vratima. Usput im doviknu ne osvrćući se: „Moj pokojni muž, veliki kralj
Stefan Dečanski, to nikada ne bi uradio! Sram vas bilo! Pljunuli ste na sve
Nemanjiće! ”
I zalupi vrata za sobom. Dušan i Jelena ostaše nemi i zagledani ispred
sebe. Nisu bili samo sami u sali, već su osećali da su im svi okrenuli leđa.

Glava trideset i peta
- leto 1354. godine

„Dođe (Ludovik) još jednom s ogromnom vojskom protiv cara,
ali ne učini ništa značajno.”

Možda je bila sreća u nesreći što je već posle nekoliko nedelja stigao
glasnik sa severa carstva da su ugarski kralj Ludovik i bosanski ban
Stevan okupili veliku vojsku kraj Beograda i da se spremaju da napadnu ju.
To je poremetilo Dušanove planove jer je već bio poslao svoju vojsku na jug,
u pomoć Bugarima koji su muku mučili sa Turcima. Tako nastade velika
pometnja i žurba da se vojska uputi na sever i da ih dočeka. Zbog toga nije
bilo vremena da se nezadovoljstvo zbog Dušanovog poslanstva papi proširi i
možda ugrozi i samog cara. Dok je car odaslavao svoje vojvode i prikupljao
vojsku na brzinu, nešto ga je morilo mnogo više od opasnosti koju je ugarski
kralj Ludovik predstavljao za njega.

Kao i mnogo puta ranije, carica je pripremala cara za boj. Dušan joj ovog
puta nije dopustio da ga prati jer je strahovao za svoju decu. A ni Jelena nije
insistirala da ide sa njim, verovatno iz istog razloga. Takođe je imala svoje
planove zbog kojih je želela da ostane na dvoru. Nešto zbog čega je bila
veoma nestrpljiva i nervozna. I njegova majka Teodora je zbog toga došla iz
Toplice. Brinula se što joj sin nespreman ide u boj. Ugari su iznenada upali i
prešli Savu i počeli da pale i pljačkaju sve usput.

Dok su vršili poslednje pripreme i sluge odnosile kovčege sa ličnim

carevim stvarima iz njihovih odaja, Dušan je nervozno stajao čekajući da oni
izađu. Carica je primetila da je kipteo od besa.

„Šta ti je sad, pobogu čoveče?” upita ga ona kada je posluga izašla
noseći teške kovčege.

„Kako šta mi je, luda ženo!” Širi ruke Dušan. „Shvataš li šta ovo znači?”
„Ludovik? Ništa strašno!” Sleže ramenima Jelena. „Isteraćemo Ugare iz
naše zemlje. Nije nam prvi put!”
„U pravu je Jelena, sine” reče Teodora. „Možda ne bude lako, ali
isteraćemo ih.”
„Ma, nije to, žene!” odmahuje on rukom. „Shvatate li da je ovo papin
odgovor na naše poslanstvo? He bi nas Ludovik napadao da je papa prihvatio
naš predlog! Ugarski kralj radi kako mu Inoćentije kaže! Naše poslanstvo nije
uspelo da ga ubedi! Kako misli da prihvati ako pušta Ludovika da nas
napada sa tolikom vojskom? He možemo napasti Turke ako nas Ugari
vrebaju s leđa. Ovo se ne dešava slučajno baš sad!”
„Možda nas papa samo pritiska kako bi se uverio u našu odlučnost da ga
prihvatimo?” reče mu majka.
„Nismo mi deca pa da nam preti ili da sumnja u moju reč!” ljutito će
Dušan. „Ja sam car! Jedini koji stoji između njega i Turaka! Ko će da
zaustavi Turke ako ne ja? Vidite da njih nije briga! Naš narod će zbog toga da
strada! Oni će poslati svoje ulizice sultanu i izboriće se za još koju godinu
mira, a šta onda? Turci će zauzeti Carigrad i postaće nepobedivi! Mi moramo
to da sprečimo!”
„Ma, preteruješ, Dušane” nepoverljivo će Jelena. „Ovaj ugarski napad
nema veze sa našim poslanstvom.”
„Bože, kako si lakoverna!” odmahuje glavom Dušan. „Videćemo kad
stigne Buća sa odgovorom, ali zapamti moje reči: nema ništa od sporazuma
sa papom.”
„Ako je tako, onda tim bolje!” uzviknu Jelena. „Ionako mi je bilo muka
zbog toga! Grizla me je savest! Osećala sam kao da izdajem našu veru! Nek
ide u bestraga i taj papa! A Ugare ćemo pregaziti! Pokazaćemo svima da nam
ne treba njihova pomoć!”
„Ako papa već tako hoće, onda će dobiti moj odgovor!” besno će Dušan.
U tom trenutku ulazi almogaver Al-Mohad, po koga je Dušan ranije
poslao.

„Imaš svoja naređenja, almokadane” reče mu car. „Ne odvajaj se od naše
dece. Dosad si video koliko su u opasnosti. Pogotovo Uroš i Miloš.”

„Idi bez brige, adalide‚” blago mu se ovaj pokloni. „Moji ljudi ih čuvaju.”
„Nemoj da ti se opet desi da vam Miloš umakne” opominje ga Dušan.
„Sledeći put neće biti iste sreće.”
„Bez brige, adalide” ponovi ovaj.
„U redu... Spreman sam. Da se pozdravim sa decom i krećem”, reče
Dušan odlučno. „Čeka me Ludovik... Spremio sam mu doček.”
Dušan je sa caricom i svojom alemanskom gardom krepuo tog podneva
ka svojim trupama koje su ga čekale severno od Paun-polja. Vojska će
usiljenim maršom ići i sačekati Ugare na reci Brusnici pod Rudnikom.
Odlaskom vojske, komore i cara, i dvor poprilično opuste. Ostali su
samo oni dvorjani koji su brinuli o dvoru, žene, deca, ponešto straže i
almogaveri.
Ceo taj dan prođe u miru i u tišini, da li zbog olovnih oblaka koji se
stadoše gomilati i valjati iznad Svrčinskog jezera ili zbog neizvesnosti od
ugarskog napada, ali hodnici opustoše i nigde se nije mogla videti živa duša,
osim stražara koji su kao kipovi stajali na svojim mestima. Letnje nevreme se
niotkuda pojavi i u kasno popodne, kada je sunce zašlo iza Šar-planine, crni
oblaci se nadviše i smrači se kao da je gluvo doba noći. Nije dugo trebalo da
i prva munja zapara nebo, a grom da prasne nagoveštavajući provalu oblaka.
I zaista, sruči se iznenada kiša kao iz kabla spajajući nebo i zemlju. Zavlada
težak muk isprekidan samo grmljavinom. Samo bi munja na časak osvetlila
površinu Svrčinskog jezera, pa bi njen odsjaj u vodi odavao utisak kao da
seva iz nje.
Tako je izgledalo carici Jeleni dok je stajala pred prozorom sama u
carskim odajama. Setila se priče po kojoj daleko na istoku u velikom moru, u
kome se sunce rađa, živi aždaja, koja kad se sunce pojavi iz vode, poleti da
ga proždere, ali je sveti Ilija udari gromom. Aždaja pobegne u vodu, a sunce
odskoči od zemlje. A danas je bio Sveti Ilija. Odnekud joj pade na pamet
pesmica kojom se prizivala kiša, pa je tiho zapeva:

„Da zarosi sitna rosa,
Oj, dudula, mili bože!
Oj, Ilija, daj bože daj!

Oj, Ilija, moj Perune!
Daj bože daj, daj, Ilija, daj!”

Jelena zastade zamislivši se. Da li samo peva ili se moli bogu, Iliji ili
Perunu kako se ovaj ranije nazivao. Teška briga ju je pritiskala. Ili je to bio
samo loš predosećaj, predvesnik nekih nemilih događaja pred njima? Mračina
beše teška, a kiša kao da ju je pokušavala sprati.

„Pipiruda zlata
Pred Perunom leti
Leti i preleće
Po polju se šeta
i bogu se moli
Daj,bože, kišicu
Da izrastu njive
Njive i livade;
Pipiruda leti,
Leti i preleće
I bogu se moli
Daj, bože, daj, daj
Sitnu malu kišicu,
Da iznikne žito”

U pevušenju je prekide sev duge munje iznad jezera koja pa tren osvetli
svu okolinu. To beše dovoljno da Jelena u dvorištu spazi jednu zgrbljenu
priliku kako polako korača. Bila je zaodenuta u crni plašt sa kapuljačom na
glavi. Kiša joj nije smetala, a grmljavine se nije plašila. Naravno da nije kada
je munjom i došla.

Carica duboko uzdahnu. Baba je dolazila po svoje i neće moći da je
odbije. Zavetovala joj se pre mnogo godina da će ispuniti obećanje kada ona
bude došla kod nje. Carica se udalji od prozora i pripremi se da je dočeka.

U međuvremenu je i Miloš Obilić bio kraj prozora u svojoj sobi, ali iz
sasvim drugog razloga. Spremao se da se iskrade kako bi obišao Ždralina jer
je znao da se ovaj uvek uznemiri kada grmi. Miloš se plašio da će se
povrediti u boksu. I njegov jednogodišnji silvan mu se vrzmao oko nogu u

želji da pođe sa njim.
„Ostani tu, Vilane‚” šaputao mu je Miloš. „Kud ćeš sad sa mnom? Brzo

ću se vratiti. Ako pođeš sa mnom, otkriće nas i opet kazniti!”
Ali, uzalud mu je dečak govorio, silvan se nikad nije odvajao od njega.

Kada je Miloš u kabanici iskočio kroz prozor u mrak i kišu, Vilan se jednim
skokom našao kraj njega. Držeći se zida dvora, njih dvojica se kradom
uputiše ka konjušnici. Nije morao da se plaši da će ih iko videti jer je bilo
mračno, osim kad sevne munja. Već kada je došao do ivice dvora, mogao je
čuti između grmljavine Ždralina kako besno frkće i rže. Sačekao je da munja
zapara nebo, pa kad sev minu, onda se trkom stuštio prema konjušnici.

Kada je došao do nje, već su mu noge bile blatnjave, a niz lice mu se
slivala kiša. Brzo se sa silvanom prikrao do Ždralina, a ovaj ga odmah
radosno dočeka njuškanjem i blagim grickanjem po kosi.

„Evo me, Ždraline moj‚” šapuće mu Miloš. „Ne boj se više, tu sam...”
Samo što ga ovaj potapša po sapima, kad se začuše neki glasovi. Miloš
uplašeno kleknu pored bale sena i stegnu Vilana uza sebe. Ako ga otkriju,
biće opet kažnjen, Vukan će ga naterati da cepa drva ceo dan. Zato se pritaji
u mraku držeći silvana čvrsto za dugu dlaku.
Glasovi su se približavali, ali Miloš primeti da su to bili šapati. Beše mu
čudno jer su konjušari obično grlati... i nemaju ženski glas! Nije mogao da
razazna šta pričaju, a pogotovo ko su bili. Isprva pomisli da je to careva
kćerka Teodora i da je i ona došla da obiđe svog Vihora, ali taman da se
pridigne kad začu:
„Nisi morala sad da dolaziš.”
„Vreme je da ispuniš svoje obećanje.”
Ždralin stade opet nervozno da rže i da kopitom rovari po zemlji, a Vilan
poče tiho da reži. Miloš se uplaši da će ga čuti, pa uhvati psa za gubicu. Od
Ždralinovog rzanja jedva je mogao da ih čuje.
„Zaklela si mi se na vernost... ispunila želju da rodiš kralju naslednika.”
„Već sam ti se odužila... otvorila prozor da ukradeš Miloša... za Divlji
lov..
„Nije dovoljno... da završimo započeto!”
„Šta sad više hoćeš od mene?”
„Donela sam... ovo.”
„Šta je to?”

„Otrov.”
„Za koga sad?”
„Za...”
„Probači hrane... čuvaju, nema svrhe.”
„Ima, ima...”
„Već sam probala... otrovaše... nedužni ljudi.”
„Briga me... Sada upotrebi ovaj otrov. Drugačiji je...” „Ne mogu više da
priđem kada spremaju jela. Čuvaju se... toliko trovanja.”
„Snađi se kako znaš i umeš... Moraš otrovati...”
„Ne znam da li ću moći.”
„Hoćeš li da tebi podmetnem ovaj otrov?”
Nasta kratak tajac. Miloš je drhtao od straha. Pomislio je da su žene već
otišle kad opet začu:
„U redu... Daj.”
„Kazaću ti kako da ga upotrebiš...”
„Neću da posumnjaju na mene.”
„Neće... Slušaj... Čekaj ovde.”
Opet tajac. Samo se čuje pljuštanje kiše i dobovanje po drvenom krovu.
Ždralin se još više uznemiri i stade trzati glavom želeći da se oslobodi. Uto,
grunu grom i sevnu munja, koja obasja i unutrašnjost konjušnice. Miloš
ugleda strašno žensko lice bez nosa i pogrbljenu figuru kako ide ka njemu.
Ispružila je ruke ka njemu. Ali, silvan skoči i skoro se istrgnu iz Miloševog
zagrljaja, pa zareža i iskezi svoje strašne očnjake. Itugen iznenađeno ustuknu
na tren od velikog psa jer u njemu oseti onu zmajsku krasotu od kojih mnogi
strepe, a Miloš brže-bolje iskoristi njeno oklevanje, pa se provuče ispod
Ždralina na drugu stranu i kroz daske od kojih je ograda bila napravljena i
šmugnu iz konjušnice koliko ga noge nose. Za njim je trčao i njegov Vilan.
Bezdahno stiže do svog prozora i stade grabiti uz zid da se popne. Nebesima
se opet prolomi grom, a Milošu se učini da ga je avet sustigla. Dečak vrisnu
od straha kada ga nečija ruka uhvati i povuče kroz prozor u njegovu odaju.
Poče se batrgati i udarati rukama od straha ne videvši ko ga čvrsto drži. I
silvan iz jednog skoka prolete kroz otvoren prozor i vešto se dočeka na noge.
„Smiri se, Miloše!‚” viknu ženski glas. „Gde si bio, nevaljalče?”
Miloš odmah prepozna Jelenin glas, ali zadihano se osvrće oko sebe.
Zatim je čvrsto zagrli oko struka, a ona ga poljubi u mokru kosu.

„Sav si pokisao, ludo! ” reče ona češljajući mu kosu prstima. „Kud se
smucaš po ovakvom vremenu?”

Miloš zinu da joj kaže, ali iza sebe začu drugi ženski glas i prenu se.
„Je li to taj dečak?”
On se okrenu, ali u polumraku sobe ugleda samo jednu sitnu priliku.
Stajala je nepomično.
„„To je on.”
„Neka priđe bliže da ga bolje vidim‚” reče glas.
Držeći Miloša ispred sebe, Jelena se približi na nekoliko koraka od žene
u senci.
„Hm... To je dakle on.”
Sitnim koracima, vukući noge, prilika izađe iz senke pa svetlo uljane
lampe i pokaza se na užas deteta. Miloš zinu da vrisne i ustuknu nazad samo
da bi se priljubio uz .Jelenu, koja ga je čvrsto držala. Prilika je imala dugu
sedu kosu, koja se vukla po drvenom podu. Izborano lice nije krilo nikakvu
avet, već staricu od nebrojano mnogo godina. Bila je niska, malo viša od
Miloša, pognuta napred i oslonjena na štap. Ha sebi je imala dugu sivu
lanenu haljinu. Izborane ruke su se završavale neobično dugim i tankim
prstima. Miloš odmah primeti da ova baba ima nos.
„Ima nos...” prošaputa Miloš iznenađeno i odahnu što to pije avet iz
konjušnice.
Ali, Mokoši ni to ne promače, već ga odmah upita:
„A ko to nema nos, sinko?”
„Neka strašna baba koju sam video u konjušnici!” uzviknu Miloš. „Htede
da me ščepa, ali joj se Vilan isprečio!”
„Ona je ovde?” iznenadi se Mokoš, pa priđe prozoru.
Proviri napolje i oslušnu.
„Ko je ta baba u konjušnici? Nije sa dvora‚” Miloš se okrenu i upita
Jelenu.
„Ne znam, Miloše‚” odgovori Jelena.
„Hm... Ako je bila, već je otišla‚” reče Mokoš i okrenu se od prozora.
Sporim i teškim koracima dođe do stolice i zavali se u nju. Glasno
odahnu. Njeno ozbiljno i namršteno lice odmah se ozari kada pogleda u
Miloša. Oči joj zasijaše od miline koju vide pred sobom. Stiska usta kao da
bi nešto rekla, pa mu mahnu rukom da joj priđe.

Miloš oseti da Jelena skida ruke sa njegovih ramena, a noge kao same
poneše ga ka njoj. Nije osećao nikakav strah od nje. Još kad joj silvan pritrča
mašući repom, beše mu jasno da baba nije zla. A ima i nos.

„Ha-ha-ha!” Nasmeja se slatko ona. „Ti silvani! Božji su dar vama ma...”
Miloš joj priđe i stade mirno. Pomno je posmatrao njeno lice. Bila je
usporena, ali pokreti su joj bili graciozni, dodiri nežni, kao da se plašila da će
slomiti šta god dodirne. Pogladila je silvana po glavi, a on je tiho cvileo.
„Znaš li priču o silvanima, Miloše sinko?” pita ga ona.
„Znam, Vukan mi je ispričao, bako‚” kaže on.
„Baka?‚” Mokoš se još više razneži. „Svakako su me nazivali, ali
bakom... nikad!”
Gledala ga je nekoliko trenutaka upijajući njegovu čistotu i dobrotu.
Zatim opet pogleda Vilana i reče:
„Psi su tu da vas podsećaju na vašu bliskost sa vukom. Vuk je kao tvoja
senka, Miloše. Uvek je tu, negde iza tebe, ali se ne da dodirnuti. Zato poštuj
svog silvana jer si ti njemu gospodar i za drugog ne zna...”
Zatim se opet dugo zagleda u Miloševo lice, a oči joj se napuniše
suzama. I tiho reče:
„Uvek me gane duševna čistota. Tako je retka... Tako retko ljudi zadrže
ovakvu čistotu tokom celog života kao što ćeš ti, sinko... I samo tako mogu
činiti junačka dela na kojima im i bogovi pozavide. Tako ćeš ti krenuti
koracima slave i...” ne htede baba da dovrši misao, ipak je on bio još dete.
„Ali, za to ima vremena. Kada porasteš, doći ćeš meni i ja ću da ti otkrijem
jednu veliku tajnu. Može li tako?”
„Kako ću da te nađem, bako?”
„Ha! Naći ćeš me sinko, svi tvoji putevi vode do mene... A onda ćemo se
prisećati ove kišne noći... Može li tako?”
Miloš klimnu glavom. Baba zatim pogleda caricu preko Miloševog
ramena.
„Ne zaboravi šta si mi obećala kada sam ti podarila carevog naslednika,
carice.”
„I obećanje ću ispuniti” potvrdi joj Jelena.
„Znam da hoćeš... Kao što si me poslušala kad sam ti rekla da date ruku
tvoje sestre romejskom caru Jovanu... Iako nam se to izjalovilo, zadovoljna
sam. Ali, slušaj i dalje moje savete. Nada još postoji.” Mokoš rukom

poklopi lojanicu i u prostoriji zavlada mrkli mrak. Samo se kiša čula kako
dobuje o drvene prozorske kapke.

„Ostani tu, Miloše” začu on Jelenin glas. „Idem po vatru.”
Jelena pronađe put do vrata i kada ih otvori, iz hodnika svetlo malo
razgrnu tamu. Miloš pogleda i vide da je stolica u kojoj je baba sedela bila
prazna, a nje nigde ne beše.
„Možda je i ovo neka vila‚” pomisli on. „Mada sam čuo da su one uvek
lepe, a ova je stara i liči na kornjaču!”
Jelena izađe sa lojanicom do zublja na zidu hodnika. Posle nekoliko
trenutaka Miloš začu ženske glasove. On istrča napolje i ugleda Jelenu kako
priča sa carevom majkom Teodorom. Bila je mokra i kiša se cedila sa nje.
Pored njegovih vrata stoje dva almogavera.
„Gde si bila po ovakvom nevremenu?‚” pita je Jelena začuđeno.
„Gde? Za ovim vragolanom!” uzviknu stara kraljica i pokaza prstom na
Miloša. „Videla sam ga sa prozora kako nekud žuri sa svojim silvanom, pa
sam se zabrinula! Ali, ne nađoh ga!”
„Bio je u konjušnici” kaže joj Jelena. „Opet kod Ždralina, gde bi bio! ”
„Dokle ćeš, sinko, da budeš neposlušan?” obrati mu se Teodora. „Nije li
te car danas opomenuo da ne lutaš?”
„Bio sam samo kod Ždralina” odgovara Miloš.
„Zar po ovakvom vremenu?”
„Plaši se grmljavine.”
„A ti se baš ničega ne plašiš?” Pogleda ga značajno Teodora.
„Baš ničega, kraljice‚” odgovori on i zalupi vrata.
Naslonio se na njih i oseti kako mu srce brzo udara u grudima, a bubnja
mu u ušima. Mrak opet ispuni prostoriju, ali on ga se nije plašio. Da li je ona
bila u konjušnici sa onom strašnom babom? Žena sa otrovom? Da kaže carici
Jeleni? A šta da joj kaže? I ko je bila ona baba bez nosa?
Miloš sede na pod i zagrli svog silvana.
„Da ne beše tebe, Vilane, nagrabusio bih‚” reče mu on. „Ti i Ždralin ste
moji najbolji prijatelji... Imamo samo jedni druge.”
Setio se Miloš babinih reči o silvanima, o psima. Bila je u pravu, postoji
posebna i neobjašnjiva veza između čoveka i psa. To je više od prijateljstva,
ona vuče korene iz daleke prošlosti kada su čovek i vuk bili nerazdvojni.

Glava trideset i šesta
- leto 1354. godine

„Jer kad su njegovi ljudi počeli u velikom broju umirati zbog
pokvarenog vazduha koji se dizao iz baruština preko kojih su
prolazili, bio je prisiljen da se vrati u svoju zemlju...”

Dušan je lukavo namamio kralja Ludovika da krene ka Rudniku, gde ga je
čekao sa manjom vojskom. Usput su Ugari prelazili preko baruština koje
su u leto naročito opasne, a tog avgusta meseca bilo je posebno toplo, pa su
isparenja bila otrovna. Usput ih se bilo toliko razbolelo da je Ludovik
ozbiljno razmišljao da se povuče. Tek kada se njegov rođeni brat Stefan
teško razboleo, okrenuo je vojsku nazad. To je bio trenutak koji je Dušan
čekao. Jakim napadom krenuo je u poteru za Ugarima i Bosancima, a već je
veliki broj neprijatelja bio pomro ili bio onesposobljen zbog bolesti. Tako je
skončao i brat kralja Ludovika, umro je nekoliko dana po povratku u
Ugarsku.

Dušan je veštom taktikom naterao Ugare da se povuku preko Save i
Drine. Car je mogao da nastavi da ih progoni, ali bojao se da se i njegove
trupe ne razbole, a morao je hitati na jug gde su ga čekale teške borbe sa
Turcima.

U međuvremenu je poslao poruku patrijarhu Joanikiju da dođe na
savetovanje u Žiču, gde je nameravao da prođe

u prolazu. Želeo je da ga obavesti o poslanstvu koje je poslao u Avinjon.

Žalio je što nije imao vremena da to ranije uradi, ali splet iznenadnih
događaja mu to nije dopustio. Doduše, malo se i pribojavao tog susreta.
Možda ga je nesvesno i odlagao. Nije mogao da očekuje patrijarhov
blagoslov iako je ovaj nekad bio njegov logotet i dobro se razumeo u
državničke poslove.

Nedaleko od Žiče, nalazio se bivak carske vojske, koja je iskoristila ovaj
predah pred nastavak napornog marša ka Skoplju, kuda se Dušan bio uputio.

Patrijarh je došao oko podneva. Ušao je u šator vidno iscrpljen posle
bolesti, a ni starost mu nije išla na ruku. Čim ga je ugledao, Dušan se vidno
zabrinu za njega. Čak se i pokajao što ga je pozvao na savetovanje, nije
mogao da pretpostavi da je toliko onemoćao. Došao je u pratnji dva monaha
koji su ga pridržavali u hodu.

Joanikije je odmah primetio da se Dušan snebiva da počne ozbiljan
razgovor već okoliše i priča o pohodu protiv Ludovika. Zato otpusti svoje
pomoćnike i nalakti se na sto za kojim su sedeli:

„Nisi me valjda pozvao da mi pričaš o svojim vojnim podvizima,
Dušane” reče mu ovaj naposletku. „Nešto drugo ti je na pameti.”

„Dobro me poznaješ, prijatelju” priznade Dušan. „Nego, vidim da si
bolan, pa ne znam da li da te opterećujem još i svojim mukama.”

„Kako god” odmahnu rukom ovaj. „Car me pozvao, ja sam se odazvao.”
„Brine me tvoje zdravlje‚” reče Dušan.
„A mene brine tvoje snebivanje‚” odvrati patrijarh. „Šta je toliko strašno
što preko usana ne možeš da prevališ?”
„Šta da ti kažem, Joanikije? Muka me je primorala da uradim nešto čime
se nimalo ne ponosim, a sada su mi ruke vezane.”
„No, govori, Dušane! Šta god da je, sigurno ima leka.”
Dušan sebi nasu vina, pa ponudi i njemu.
„Hajde, nisu ni moja usta čupava... Proguni i govori.”
On otpi pola pehara, pa obrisa rukom usta i smože snage da progovori:
„Pre koji mesec poslao sam Nikolu Buću sa poslanstvom kod pape.”
„Opet ti o istom!” Odmahuje glavom Joanikije. „Dokle ćeš više od tog
jeretika tražiti pomoć protiv Turaka? U se i u svoje kljuse, Dušane! Uzdaj se
u Bugare i Romejce! Čujem da te sad Kantakuzen kumi da mu pritekneš u
pomoć, da ne može da izađe na kraj sa Turcima. Eto ti prilike koju si čekao,
udružite se i udrite po nevernicima! He treba ti za to onaj papa!”

„Ma, Kantakuzenu se ne može verovati, Joanikije!‚” zavapi Dušan.
„Toliko puta me je izdao!”

„A šta je sa carem Jovanom?”
„O tome se i radi. Kantakuzen se plaši da će ga on zbaciti sa prestola, pa
veli da to predupredi tako što će sklopiti savez sa mnom. Zna da me mladi
car Jovan sluša i poštuje.”
„Pa dobro, čoveče, šta je tu toliko strašno zbog čega si me morao
pozvati?” čudi se Joanikije, pa kad vide da ovaj sve gleda u stranu i izbegava
da ga pogleda pravo u oči, njemu odjednom sinu: „Šta je ako nije to? Govori,
čoveče!”
„Poslanstvo je odnelo moje pismo papi... U njemu mu predlažem da ćemo
ga priznati za vrhovnog poglavara Crkve ako nam za uzvrat pomogne u borbi
protiv Turaka.”
„Ah! Dušane...” Smrači se patrijarhovo lice i on nasloni glavu na ruku.
Zažmureo je. Osetio je vrtoglavicu, a zatim mučninu.
„Jesi li dobro, Joanikije...?‚” zavapi Dušan i pridiže se da mu priskoči,
ali patrijarh mu odmahnu rukom da mu ne prilazi.
Zaroni lice u obe šake i tiho zajeca. Dušan nije mogao da oceni da li mu
je pozlilo ili je samo potresen. A bilo je i jedno i drugo. Patrijarh pokuša da
dohvati pehar, ali ga nespretno obori i vino se proli. Dušan mu tada priskoči,
ali ovome se težak jecaj otkide iz grla:
„Ne prilazi mi!” I rukama obrisa suzno lice.
Dušan se vrati na svoju stolicu ne skidajući pogled sa njega. Možda nije
trebalo ni da mu kaže, pomišljao je. Ili bar da je sačekao neku bolju priliku.
Kada? Vreme mu je isticalo, osećao je to. Sve mu je bežalo kao pesak
između prstiju.
„Šta to učini, crni čoveče?” napokon reče patrijarh. „Kakva je to ludost?
Šta to pričaš?”
„Nisam imao kud...” započe Dušan, ali ga ovaj prekide.
„Pa si prodao dušu tom jeretiku?‚” začudi se Joanikije.
„Nisam je prodao nikome...”
„Kako nisi kada hoćeš da ga priznaš za poglavara Crkve!” uzviknu
patrijarh. „Oni su se odrodili od nas jer su napustili Hristov put! I sad nas
hoćeš pokatoličiti! Da im predamo duše i naše svetinje?... Šta ti bi, Dušane?
Je li đavo ušao u tebe? Pa ti si najveći car koga je ovaj narod imao!”

„Saslušaj me, prijatelju...”
„Kako možemo nastaviti da budemo prijatelji posle ovakve... izdaje?”
Patrijarh pokuša da ustane, ali noge ga ne izdržaše pa posustade.
„Ne govori tako dok me ne saslušaš! ”
„Neću više da slušam to bogohuljenje! ” uznemiri se Joanikije. „Izdao si
svoje pretke, pljunuo si na sve što su oni postigli, pljunuo si na svoje ime...
Pljunuo si svima nama u lice! ”
„Joanikije, polako...”
„Ko si ti da tako nešto uradiš svima nama? Zašto nisi sazvao sabor i
izneo predlog pred svima? Nego krišom šuruješ sa jereticima!”
„Ja sam car!” napokon viknu Dušan i udari šakom o sto. „Kao da sam ja
jedini svestan opasnosti od Turaka! Vi kao da ste slepci koji tumaraju i ne
vide ništa dalje od svoga nosa! Romejsko carstvo više ne postoji, Joanikije!
Svelo se na Carigrad i okolinu! Sutra će ga Turci zauzeti i ubiti im cara i
carigradskog patrijarha! Bugari ne mogu da izađu na kraj sa tim nevernicima!
Zemlju im popališe! Svi traže moju pomoć! Evo, sa ovom vojskom bih sad
bio na jugu da Ugari ne udariše na nas! Sad hitam tamo!... Čoveče, shvati da
će nas Turci sve pregaziti! Stalno odnekud dolaze u talasima, a nas je sve
manje! He možemo sami protiv njih! Jedino ih krstaški rat može zaustaviti!
Nameravao sam da oženim Uroša francuskom princezom, njihov kralj kaže da
ne može jer nismo katolici! Kada je ugarski kralj Ludovik upao u ju pre tri
godine, jedan od uslova da se povuče bio je da priznamo papu! Ni papa
dosad nije hteo sa nama u savez jer ga nismo priznali za vrhovnog poglavara!
Svi to traže od nas! ”
„Ti od pape očekuješ krstaški rat, a on na tebe šalje Ugare! Pitam se ko
je od nas dvojice slepac!‚” odvrati mu patrijarh.
„Kada sam papi poslao poklisare, nije ni bilo nagoveštaja od napada
Ugara” utihnu Dušan. „Ja samo želim da poštedim naš narod porobljivanja i
sigurne propasti. Onda će se sve što su Nemanjići stvorili pretvoriti u prah i
pepeo, a naša deca će postati sultanovi janičari ili roblje.”
„Bolje je umreti nego zgrešiti svoju dušu, Dušane” tiho će Joanikije.
„Odrekao si se Boga.”
„Nisam, Joanikije!” reče mu Dušan. „U mom pismu papi nema pomena o
prihvatanju katoličanstva, mi ostajemo verni svojoj crkvi, samo... samo sam
predložio da ga priznamo za našeg poglavara.”

„Nema jednog bez drugog, sinko. Morao si to znati. Jednom kada im daš
pravo da odlučuju, sve će nam oduzeti i tražiće od nas da papi ljubimo ruku!
Valjda sad vidiš šta papa misli o tebi. Samo si se nepotrebno ponizio. I sebe i
svoj narod!... Okani se tog đavoljeg poslanja dok još možeš i moli Gospoda
za oproštaj. Ti si pravoveran, Dušane. He znam ko te je zaveo da tako misliš.
Sigurno nije carica. Ona ne može da ih gleda očima. Šta ona kaže? Šta su
rekle tvoje velmože? Šta narod kaže?”

„Kažu isto što i ti” priznade mu Dušan.
Patrijarh klima glavom zadovoljno, ali na licu mu je i dalje bolan grč.
„Sinko, ljubim te, okani se toga i vrati se na pravi put... He šuruj sa
jereticima, ne prodaj đavolu dušu... Bolje je za krst umreti u borbi.”
„Znam, Joanikije! Najlakše je nama ratnicima, mi ćemo u borbi pasti, a
šta je sa našim starima, ženama i decom? Jesu li oni spremni da prihvate
život u paklu?”
„ Jesu, jep znaju da su ovozemaljske muke prolazne, dok večnost u paklu
nije! A to čeka svakog ko se odrekne Gospoda.” Dušan oćuta. Nije imao šta
da mu kaže. Verovao je u svoj sud, ali znao je i da je patrijarh u pravu.
„Previše se očekuje od mene‚” tiho će Dušan. „Trebalo bi pitati majke
šta žele svojoj deci. Je li možda očevima draže da sinove svoje sahranjuju?
Još uvek se sećam starog Vojina kako je od tuge umro za svojim sinom
Milošem... Da li je muževima lakše da prihvate papu ili da gledaju kako im
žene siluju ili ih odvode u ropstvo? Je li lakše majkama da biraju koju će
decu prodati u ropstvo kako bi drugu prehranile?”
„Niko ne kaže da je život lak, Dušane. Prepun je iskušenja i muka, ali
važno je kako ćemo pred Boga stati.”
„Da, lako je nama da pričamo o tome, ali ovaj život je jedino što imamo.”
„Nije tačno, čeka nas večan život uz Gospoda „Koja je onda svrha boriti
se ako nas tamo čeka nešto bolje? Hajde onda svi da legnemo u grob.”
„Kako budeš živeo u ovom životu, tako će ti biti u onom drugom.”
„Smrti se nikad nisam plašio, bojim se života i za njega se borim.”

Glava trideset i cedma
- leto 1354. godine

„ ... i posle malo dana upade patrijarh u neisceljivu bolest, a
sam zapovedi da ga dignu u Peć!”

Nedaleko od Brvenika na Ibru, Dušana je sustigla vest o smrti patrijarha
Joanikija u selu Polimir nedaleko od Žiče. Nakon njihovog razgovora
patrijarh je pao u postelju i osetivši da mu se bliži sudnji čas, on zapovedi da
ga vode u Peć. Ali već prvog dana puta on umre, a neki kažu da je
poslednjim dahom prokleo cara zbog izdaje. Dušanu je teško pala smrt starog
prijatelja, pogotovo što se osećao krivim da ga je svojim ponašanjem oterao
u grob. Kada je još do njegovih ušiju stiglo da ga je ovaj prokleo na samrti,
car pade u očajanje i provede ceo dan i noć u utvrđenom Brveniku, gde se
zatvorio u maloj kapeli.

Dok su ga sa zidova prekorno gledali sveci i preci iz davnina, car je
molitvama tražio oproštaj od Boga i od svog preminulog prijatelja. Nove rane
su otvorile stare, pa su mu se te noći već priviđala lica oca i Joanikija među
senkama iza ikonostasa. Proklinjao je i sebe što je uopšte poslao Buću kod
pape, naivno verujući da će kod njega naići na razumevanje i podršku. Sada
je bio svestan da je patrijarh bio u pravu kada je rekao „da ne zna ko je veći
slepac.” Dušan je jedini ispao slep. Zaslepela ga je njegova bezumna želja da
osvoji Carigrad, po svaku cenu, makar i prodao svoju dušu đavolu. On jedini
toga nije bio svestan. Znao je da ne preteruje u vezi sa Turcima, ali mu je to

bio samo izgovor da može da opremi vojsku za Carigrad. Izgarao je od želje
za tim gradom, da se ustoliči u njemu, da ga proglasi prestonicom svoga
carstva... Ali to je bila samo pusta želja. Isto koliko i papin krstaški rat
protiv Turaka.

U zoru narednog dana, Dušan je na čelu svoje vojske nastavio put za
Skoplje. Poslao je glasnike u Paun-polje sa vestima o patrijarhovoj smrti i
naredbom da se dvor preseli u njegov prestoni grad. Svakim danom
putovanja, njegova odlučnost je bila jača. Raskrstio je sa svojim
mladalačkim snovima o osvajanju Carigrada i nasleđivanju romejskog
carstva, i usredsredio se na sadašnjost i trenutne probleme. Oko njega je sve
gorelo, a preko krvavih bojišta mogao je samo da vidi velike carigradske
bedeme koji su ga mamili. He više.

I sada dok je jahao na čelu vojske, kada se okrenuo, prvi put je primetio
da njegove verne vojvode ne jašu za njim, već su daleko nazad sa trupama.
Više od stotinu koraka on je bio odvojen od onih sa kojima je tolike godine
provodio na ratištima, spavao pod šatorom i jeo istu hranu. Nije ni bio
svestan da se toliko odvojio od njih.

Zato je zaustavio konja i nije sačekao da ga oni stignu, već im je krenuo u
susret. Kada dođe do njih, glasno im reče:

„Od slepoće mi se um pomutio i ne htedoh da me vaše ruke vode, braćo
zmajevita. Gorka osionost me je obuzela zbog koje dušu umalo da prodam
đavolu, kao što mi reče naš patrijarh. Sada i njegovu smrt nosim na duši.
Pored očiju slepo verovah da nam tuđinci mogu pomoći iako nam i sami žele
propast. Molim vas za oproštaj i zaklinjem vam se da ću odustati od svoje
namere da sa jereticima sklopim bilo kakav savez, a kamoli da njihovu crkvu
priznam iznad naše. Svaka ptica svom jatu mora da leti. Jednom sam rekao
da opao leti sam, ali svakako ne među lešinarima. Oprostite mi na oholosti
reči i cela koja meni ipak nisu svojstvena.”

A Dušanu priđe njemu voljeni vojvoda Vojihna, očiju punih suza, pa mu
pruži ruku i čvrsto se rukovaše.

„Sad nas, care, vodi na Turke pa će osetiti naš gnev i naše žedne oštrice!
reče mu on.

„Oteraćemo ih nazad u Aziju!” doviknu Jovan Oliver.
„Nisu nama potrebni Latini, imamo našu pravovernu braću!” nadoveza se
Branko Mladenović.

„Ustanimo u odbranu pravoverja!” viče Vratko.
„Okupićemo naše, bugarske i romejske vojske, i isteraćemo jednom za
svagda Osmanlije sa naše zemlje! ” uzviknu ushićeno Dušan.
Njegove reči svi ispratiše klicanjem i pozivima u boj. Samo su kesar
Preljub i Grgur bili uzdržani. Oni su i dalje verovali da se bez papine pomoći
ne mogu odbraniti od Turaka. Ipak, nisu ništa rekli.
Car je u Skoplju ravnodušno primio papino pismo, koje mu je doneo
Nikola Buća po povratku iz Avinjona. I tada su ga Preljub i Grgur ubeđivali
da ne odustaje od svoje namere da prizna papu kao vrhovnog poglavara, ali
bilo je uzalud. Dušan više nije hteo ni da čuje za to. Nekoliko dana po
dolasku, sazvao je sabor u Seru, gde će doneti plan za borbu protiv Turaka, a
pred sam polazak je primio Buću kada je pred svima pročitao papino cinično
pismo, u kome ovaj prihvata Dušanovu ponudu dajući mu verbalnu podršku i
ohrabrenje za borbu sa Turcima. Takođe mu obećava da će do kraja godine
poslati svoje poslanstvo, koje će cara i njegovu porodicu prevesti u unijatsku
veru.
„Nije me čak udostojio ni zvanja car nego mi se obraća titulom kralj!”
podsmešljivo će Dušan i baci na pod papino pismo.
Nikola Buća je bio malo iznenađen jer nije bio upućen da se car bio
predomislio. A kao katolik, ne beše mu prijatno što Dušan sa podozrevanjem
govori o papi i baca njegovo pismo. Car se zagleda namršteno u svog
poklisara, a ovaj zbunjeno nastavi:
„Njegova svetost se raduje tvojoj odluci o priznavanju.. ”
„Zašto onda nije sprečio Ludovika da nas napadne?‚” prekide ga car.
„I mene je ta vest zatekla u Avinjonu‚” sleže ramenima Buća. „Ne znam
šta stoji iza takve odluke ugarskog kralja
„Možda postoje neki nama nepoznati razlozi, care” umeša se Preljub.
„Siguran sam da će papsko poslanstvo umeti to da objasni.”
„Ja znam šta stoji iza njegove odluke... papa” reče car. „To je namerno
učinjeno da bi nam dao do znanja šta zapravo misli o nama.”
„Sigurno nije tako, care!” pravda ga Preljub. „Ne bi ti poslao ovo pismo,
niti bi ti slao poslanstvo
„Zašto onda u pismu nije jasno naveo da prihvata da okupi hrišćanske
vojske i da mene postavi za njihovog kapetana?” Nagnu se Dušan napred na
prestolu, pa kad vide da Buća nema šta da kaže, on nastavi: „Nigde u

njegovom pismu ne spominje krstaški rat protiv Turaka... Samo da se raduje
što će mene i moju porodicu pokrstiti! ”

„On je mene uveravao.. ” započe snebivljivo Buća, ali ga Dušan prekide.
„Ne znam šta je tebi govorio, Nikola Buća, ali mene je ubedio da nema
nameru da nam pomogne... Ali, tim bolje, jer sam se i ja predomislio!”
„Ali, care.. ” iznenadi se Buća. „Ti si u pismu obećao...”
„Car bi trebalo da drži do svoje reči‚” opet će Preljub.
„Znam šta sam obećao, ali je papa rekao šta misli o tome tako što je
pustio Ludovika da nas napadne. Dakle, imam sva prava da povučem
obećanje... Šta više, kajem se što sam mu uopšte poslao ono pismo i što sam
verovao u njegove iskrene namere da potisne Turke. Zavaravao sam se i sada
je sa tim gotovo... Ha saboru u Seru dogovorićemo se da sa bugarskim
kraljem Ivanom Aleksandrom i sa romejskim carem Jovanom udruženim
vojskama udarimo na Turke... I to što pre, već sledeće godine!”
„Ali, uskoro će doći papino poslanstvo‚” zbunjeno će Buća. „Šta ćemo
im reći...?”
„Car će znati šta da im kaže kada budu došli, Nikola Buća” umeša se
Jelena, koja je sedela pored Dušana. „Tebi hvala što si izvršio carevu volju,
kao i na velikom trudu da ubediš papu... Ali, očito da on ima druge
planove.”
Dušan je gledao nezainteresovano kroz njega, pa kada ovaj vide da je
bilo rečeno sve što se imalo kazati, on se pokloni i pokunjeno se povuče.
Isprati ga žagor prisutnih, ali čim se iza njega vrata zatvoriše, opet zavlada
tišina.
„Nikola Stanjeviću... priđi” reče glasno Dušan.
Stari diplomata stade pred carski par i pokloni im se. „Spremio sam ti
pismo za romejskog cara Jovana” reče on i pokaza na svitak, koji je držala
Jelena. „Jaši u Solun, prvim svetlom sutra, i lično ga predaj caru, a zatim
sačekaj njegov odgovor.”
„Je li to sve, care?” pita ovaj.
„Za sada, jeste.”
Dušan je tim pismom ubeđivao cara da odmah krene na Carigrad i da
zbaci već oslabljenog Jovana Kantakuzena, i da može računati na njegovu
vojnu pomoć, zatreba li mu. Cilj je da ga na napadne pre nego što dođe do
eventualnog njegovog pomirenja sa Turcima. Kantakuzen je pokušavao na

sve načine da ubedi Turke da mu predaju teritorije koje su zauzeli i naselili,
ali ovi su uporno to odbijali. Ni zlato koje im je nudio nije pomagalo. Između
Kantakuzena i Turaka samo što nisu izbila neprijateljstva. Ali, budu li Turci
doznali šta Dušan sprema, mogu ipak da izglade nesuglasice sa
Kantakuzenom i da mu se opet priklone. Njima je svakako više odgovarao
Kantakuzen od cara Jovana, jer je ovaj oduvek bio u dobrim odnosima sa
Dušanom.

Tako je i bilo. Car Jovan je poslušao Dušana i sa vojskom krenuo na
Carigrad. Već u novembru iste godine ušao je pobedonosno u staru romejsku
prestonicu i bez ikakvog krvoprolivanja prinudio Kantakuzena da odstupi sa
prestola. Ovaj je konačno postao svestan kakvo je zlo naneo svima dovodeći
Turke kao najamnike u svoju službu. Činilo se da je priželjkivao tu
abdikaciju, jer se odmah zakaluđerio pod imenom Joasaf i povukao se u
manastir. Živeo je još skoro trideset godina, tokom kojih je napisao svoju
čuvenu istoriju, u kojoj je priznao krivicu za katastrofu koju je izazvao.

Čim je car Jovan zauzeo Carigrad, papa Inoćentije u decembru imenuje
papsko poslanstvo za Dušana. Za vođu je imenovao papskog biskupa Petra
Tomu, poreklom Francuza.

Papa se plašio da će se Dušan preko cara Jovana domoći Carigrada, pa je
želeo što pre da ga uzme pod svoje i da ga pokrsti. Samo ga je oštra zima
omela da ranije pošalje svoje poslanstvo na srpski dvor u Skoplje.

Ni turski sultan Orhan nije povoljno gledao na novonastalu situaciju. Za
cara Jovana je znao da iza njega stoji Dušan sa svojom jakom vojskom.
Činilo se da je i njega Dušan preduhitrio.

Glava trideset i ocma
- proleće 1355. godine

„Želeći smrt da bi se umnožila katolička vera!”

Dušan je samouvereno dočekao papsko poslanstvo u martu. Pun
samopouzdanja zbog uspešno završenog sabora u Seru krajem prethodne
godine, gde mu je vlastela pružila punu podršku za njegove planove, Dušan
je završio jedno važno poglavlje i bio je spreman da ove godine započne
jedno novo, kojim bi jednom za svagda otklonio opasnost od najezde Turaka.
Ha saboru u Seru, osim ratnih planova u koje su bili uključeni i bugarski car
Aleksandar i romejski car Jovan, donet je i drugi deo Dušanovog zakonika -
„Zakon blagovernoga cara Stefana” koji je dobrim delom bio zasluga i
pokojnog patrijarha Joanikija. Ha saboru je izabran i novi patrijarh Sava III,
koji je dotad bio hilandarski iguman.

Zato nije bilo ništa od srdačnog dočeka, kojem se papsko poslanstvo
nadalo; naprotiv, ono se našlo opkoljeno Dušanovom vlastelom i vojskom.
Ha prestolu je sedeo car Dušan, a pored njega carica Jelena, a dvorana je bila
tesna za sve koje je car doveo, pa se papsko poslanstvo jedva probilo do
carskog para. U poslanstvu su između ostalih bili Petar Toma, Filip Mezijer,
Tomin biograf i pomoćnik, episkop Vartolomej i drugi. Oko njih su stajale
sve Dušanove vojvode, čak i carev polubrat Simeun i caričin rođeni brat
Jovan Asen. Negde iz prikrajka, sve su to posmatrale bivše velike kraljice
Marija i Dušanova majka Teodora.

Petar Toma beše proćelav čovek finih crta lica sa sedom bradom i
brkovima. Bio je srednje građe i otmenog držanja. Imao je pedeset godina, a
bio je glavni prokurator reda u papskoj kuriji u Avinjonu. Bio je papski
izaslanik mnogim vladarima. Radio je na uspostavljanju mira i jedinstva sa
istočnom crkvom. Uživao je veliki ugled i poštovanje kod svih papa za
vreme svog života, pa je zato po smrti i proglašen za sveca u katoličkoj
crkvi.

No, ništa od toga nije ostavilo jak utisak na cara Dušana. Naprotiv, na
Petra Tomu car je ostavio utisak kao čovek ohol, gnevan i netolerantan.
Činilo mu se da ga je car primio protiv svoje volje, što ga je iznenadilo jer
nije bilo u skladu sa onim što je čuo od Nikole Buće i što je pisalo u
carevom pismu. Osim toga, masa u dvorani koja se stiskala oko papinog
poslanstva kao da je samo čekala carev mig pa da obesi poslanstvo.
Namrštena lica vlastele i vojnika bila su jasan znak da je car promenio
raspoloženje. Papsko poslanstvo se nervozno osvrtalo i premeštalo sa noge
na nogu osećajući kako ih streljaju pogledima.

I zaista, Dušanu je malo trebalo da naredi da se jeretici išibaju i proteraju
iz Skoplja. Ali, uspeo je da se suzdrži jer je želeo da im jasno da do znanja
šta misli o papinoj politici i da je promenio mišljenje.

Napetost je pojačavao zagušljiv vazduh, jer je car bio naredio da se svi
prozori i vrata zatvore kako bi ostavio još jači utisak na papino poslanstvo.

Petru Tomi ništa od toga nije prošlo neopaženo, pa je kao vešt diplomata
pokušao da smiri duhove i odobrovolji cara. Iako su mu savetovali ne samo
da se pokloni već i da celiva caru noge, ovaj je gordo nastupio:

„Nosim ti srdačne pozdrave od pape Inoćentija iz Avinjona, čestitke za
uspehe i želje za dobro zdravlje tebi i tvojoj porodici! Njegova svetost je
srećna što si odlučio da priznaš katoličku crkvu za Unam Sanctam i da se sa
porodicom njoj prikloniš. I ne samo to, kralju, već donosim i pismo sa
pozdravima češkog kralja Karla, koji je krunisan za cara Svetog rimskog
carstva, kojim ti poručuje što se veseli da ćeš pri vršenju katoličkih obreda
moći da zadržiš slovenski jezik, koji je zajednički vašim narodima...” „Papa
Inoćentije jedno govori, a drugo radi‚” prekine ga Dušan. „I pored obećanja u
mom pismu da sam spreman da mu se priklonim i da sam vratio Latinima
neka uskraćena prava i ispravio nepravde njima nanete, on je ipak pustio
ugarskog kralja Ludovika da pređe Savu i da me napadne sa velikom

vojskom. Ali, milošću Gospodnjom, ta tuđinska sila je poražena i proterana
iz moje zemlje.”

„Njegova svetost žali zbog tog događaja...”
„Papa može samo da žali što je kralj Ludovik potučen, jer je oduvek bio
draži njegovom oku nego srpski car i oduvek je podržavao njegove upade u
moje carstvo‚” nastavio je Dušan. „I sad ti me oslovljavaš kao kralja, a ne
kao cara, što jesam. Moj sin Uroš je kralj.”
„Njegova svetost se ne slaže sa načinom kako je arhiepiskop Joanikije
proglašen za patrijarha. On misli...” „Znamo šta papa misli” opet ga prekide
Dušan. „Ali, nama više nije važno njegovo mišljenje. On je dopustio da kralj
Ludovik nas napadne i time nam je dao do znanja šta
misli o nama. Zato sam ja povukao svoju odluku o priznavanju pape kao
vrhovnog poglavara Crkve..
„Ali, u pismu je tvoje obećanje...”
„Ne prekidaj cara, Petre Tomo.” opomenu ga Dušan. „Papa je svojim
postupcima pokazao da ne želi ujedinjenje dveju crkava. Uostalom, on u
svome pismu čak ne spominje da će me proglasiti kapetanom hrišćanske
vojske u ratu protiv Turaka. Da li ti možda donosiš drugačije vesti od tvog
poglavara?”
„Njegova svetost se raduje što se spremaš da potisneš Turke, ne samo u
zvanju kapetana, već ti šalje i druge želje, da po završetku rata provedeš
duge godine u srećnom miru...”
„Donosiš li papino obećanje da će okupiti hrišćanske vojske pod moju
komandu?‚” pita ga Dušan.
„Njegova svetost nije siguran da li ćeš tom silom pokušati da zauzmeš
Carigrad...”
„Carigrad je sad u rukama moga saveznika i njegovog zakonitog vladara
cara Jovana” reče mu Dušan. „No hoće li papa okupiti hrišćanske kraljeve u
još jedan krstaški rat?”
„Njegova svetost nije naišao na razumevanje kod ostalih kraljeva..
„Dakle, nema nameru da nam pomogne” opet ga prekinu Dušan. „Nije
više od značaja šta papa misli. Mi ćemo se sami obračunati sa Turcima.”
Petar Toma se uzvrpolji jer mu beše vidno neprijatno zbog ovakvog
prijema kod cara.
„Ako sam dobro shvatio, care, ti si se predomislio...”

„Naravno da sam se predomislio!‚” uzviknu ljutito Dušan. „Kako se ne
bih predomislio kada me je kralj

Ludovik napao sa leđa? Ko se ne bi predomislio? Tvrdiš li možda da
papa za to nije znao? Znao je i to je odobrio!... Imaš li još neku poruku od
svog poglavara? Možda nešto od značaja?”

„Ali...”
„Ako je to sve, možete da se povučete‚” odmahnu mu rukom Dušan.
„Imam jednu molbu, care” opet će Petar Toma.
„Koju? Govori?”
„Kao znak tvoje dobre volje i gostoprimstva, da nam dopustiš da održimo
misu za naše vernike jer im Njegova svetost šalje pozdrave i želje”, reče
Petar Toma. „Verujemo da u tvojoj zemlji, u kojoj živi toliko Latina, dopuštaš
da praktikuju svoju veru i običaje.”
„Nikad im to nisam branio. Slobodni ste da se povučete.”
Papsko poslanstvo se sa mukom probilo do vrata dvorane jer niko nije
želeo da im se skloni sa puta. Neki su se čak i gurali sa njima. No, kada su
uspeli da izađu, Dušan ustade i glasno reče:
„Ko od vas bude prisustvovao njihovoj misi biće oslepljen! He dopuštam
širenje te jeresi u mojoj zemlji!”
Dvoranom prostruja žagor odobravanja, ali i poneko negodovanje, jer je
na carskom dvoru bilo poprilično Latina u carskoj službi. Svima je bilo jasno
da car želi sitnim pakostima da naudi papinom poslanstvu i da im da do
znanja da su ovde nepoželjni.
Nasta komešanje, pa se čak i straža umeša pokušavajući da smiri
prisutne. Dvoranom odjeknuše pojedinačni uzvici negodovanja i guranja, pa
zapreti da će doći do primene sile. Padoše prve uvrede i pretnje, a kapetan
Palman iskoristi pometnju pa se probi kroz gužvu i stade pred cara. Njegov
brat Kijaran povede ostale iz alemanske garde. Osim kapetanovog sestrića
Georga, koji je ostao po strani.
„Care! Tražim reč!” povika ovaj nadjačavši graju u dvorani. Držao je
ruku na balčaku svog mača.
Dušan, uznemiren zbog zbrke koju izazva njegova zapovest, samo mu
pokaza rukom da govori. Ali, nije mu promaklo njegovo nadmeno držanje i
ruka na maču. I carica predoseti da može doći do neprijatnosti, pa i ona
ustade.

„Tražim dozvolu da ja i moji ljudi prisustvujemo biskupovoj misi!‚”
viknu Palman, a graja u dvorani se stiša. Njegovo drsko istupanje pred
tolikom svetinom pojača napetost.

„Čuo si moju zapovest, kapetane!” viknu Dušan, besan što mu čovek od
tolikog poverenja iskazuje nepoštovanje.

„Nije mi da te uvredim ili da pokažem neposlušnost jer ti verno služim
tolike godine.. ” započe Palman. „Ali, nama je Bog iznad cara! Zato tražimo
da nam dopustiš da prisustvujemo misi!”

„Moram li da ponavljam šta sam rekao, kapetane?” Dušan se jedva
suzdržavao da ne naredi da se kazne.

„Mi smo, care, spremni da u odbrani vere ne pretrpimo kaznu nego uđemo
u borbu! ” odvrati drsko kapetan Palman.

Tada nasta još veća zbrka, u kojoj oni nenaoružani dvorjani stadoše da se
guraju u stranu, a vojska i careve vojvode latiše se mačeva. Začu se i
kuknjava žena, pa i povici: „Izdaja!” Alemanska garda odgovori istom
merom, pa sevnuše mačevi i koplja na sve strane. Čak se i Katalonci tu
nađoše, pa jedva dočekaše da se obračunaju sa tevtoncima. Razmeniše oštre
reči i uvrede, i razmahaše se pesnicama i mačevima.

Dušan vide da će pasti krv, pa podiže obe ruke ne bi li smirio napetost i
uzavrele strasti. Da je oklevao neki tren duže, neko bi već prvi navalio i više
niko ne bi zaustavio sukob. Ovako, kada videše da car ne želi oružani sudar,
svi se ukipiše, ali niko ne spušta oružje.

„Kao što sam rekao papinom poslanstvu.. ” viknu Dušan, prividno
smiren, „nikada Latinima nisam branio da ispovedaju svoju veru!”

Kada to reče, napetost popusti, pa alemanska garda prva spusti mačeve.
Zatim i ostali. Kada Dušan vide da se stvar smiruje, on i carica se žurno
udaljiše iz dvorane ispraćeni negodovanjem većine.

Za njima se povuče i alemanska garda, doduše pomalo nepoverljivi
prema straži i Kataloncima. I ostali se brzo raziđoše. U celom dvoru je
brujalo od priče i komešanja koje nije moglo nikako da se stiša.

Dok je carski par žurnim koracima odlazio u svoje odaje, sustiže ih
almogaver Al-Mohad, koji je još uvek bio vidno uznemiren.

„Adalide!” povika on za njima. „Naredi da se tevtonci razoružaju! Moraju
biti kažnjeni zbog neposlušnosti! Adalide! ”

Dušan se zaustavi i okrenu se njemu. Kipteo je od besa što je bio

osramoćen pred celim dvorom. Ali, nije smeo da dopusti da izbije sukob i da
strada mnoštvo ljudi. Možda najviše zbog toga što nije bio siguran da će
moći da savladaju alemansku gardu.

„Almokadane, zar da prolijemo krv u prestonoj dvorani?‚” uzviknu car.
„Sve je puno nenaoružanih ljudi! Bilo je i žena! Zar da ugrozim caričin
život?”

„Onda sad naredi da se oni razoružaju, adalide!” zavapi Al-Mohad.
„Uvek sam ti govorio da se tevtoncima ne može verovati! Vidiš li sad da sam
u pravu? Napašće te s leđa idući put! ”

„Ne, ne.. ” zbunjeno će Dušan. „Ne želim nevolje sa kapetanom
Palmanom... Poznajem ga vrlo dobro, on je odan vojnik. Samo želi da
prisustvuje misi. Nikad mu dosad to nisam branio! ”

„Adalide, to su zli ljudi...”
„On me verno služi više od dvadeset godina‚” reče Dušan, jedva
potiskujući svoj bes i razočaranje. „Neka idu na misu onog jeretika! ”
„Zmija je digla glavu, odseci je pre no što te ujede!” uporan je Katalonac.
„Rekao sam šta sam imao, Al-Mohade!” viknu na njega car. „Ne ometajte
ih u vršenju crkvene službe!”
Zatim se okrenu i nastavi dalje. Jelena potrča za njim.
U barakama alemanske garde uz bedeme tvrđave, tevtonci su se užurbano
spremali za odlazak na biskupovu misu. I među njima je vladala nervoza i
uznemirenost. Ali i odlučnost da istraju u svom zahtevu. Smatrali su da imaju
pravo da prisustvuju misi. I bili su spremni, kao verni katolici, da se po
svaku cenu izbore za to, makar se i pobunili protiv cara. Ali, nisu svi tako
mislili.
Palmanov sestrić Georg je posebno bio odan caru i smatrao je da ga ne
treba ljutiti jer im je gospodar i u njegovoj su službi. Zato nije želeo da
učestvuje u pobuni na dvoru, već je ostao po strani, razapet između njemu
dvojice najvažnijih ljudi. Ujaka je voleo kao oca, a Dušana kao cara i čoveka
kome se beskrajno divio. Za obojicu je bio spreman da da svoj život. Trebalo
je da izabere kome da se privoli.
Sada, dok su se svi pripremali za misu, on više nije oklevao.
„Ujače!” uzviknu on dok mu je Palman bio okrenut leđima, besan što ga
je sestrić izdao. „Ujače! He bismo smeli ovo da radimo! Zar da se
usprotivimo carevoj volji?”

Ovaj je i dalje ćutao, besno duvajući kroz nos.
„Navući ćemo njegov gnev na sebe!‚” nastavlja Georg. „On je car i naš
gospodar! Vezani smo zakletvom! Dužni smo da mu verno služimo! ”
Palman i dalje stoji okrenut leđima dok skida pojas sa mačem i ostalu
opremu. He može da ga gleda koliko je ljut.
„Pašćemo u njegovu nemilost! Može nas kazniti ili nas otpustiti iz
službe!” uporan je Georg, pa kad vide da ujak ne obraća pažnju na njega, on
mu stavi ruku na rame i ljutito ga okrenu prema sebi. „Slušaj me, ujače...!”
Ali, kako se Palman naglo okrenu, tako bodež blesnu u njegovoj desnoj
ruci i zabi ga Georgu u stomak iz sve snage. Od zaprepašćenja, Georg samo
zinu ne ispuštajući nikakav glas, a ujak ga levom rukom uhvati iza potiljka,
pa mu još jače zabi bodež cepajući mu utrobu.
Georg razgorači oči u užasu, otrgnu se od njega, ali pade na leđa držeći
se za krvavu ranu. Bio je užasnut videvši svoje krvave ruke i miran izraz lica
svoga ujaka. On prelete pogledom po ostalim drugovima samo da bi i na
njima video bezizražajna lica. Svi su nemo stajali i gledali kako umire.
„Zašto, ujače?” zadrhta mu brada, a oči mu se ispuniše suzama.
„Ovo ti je poslednji put da staješ na stranu tog šizmatika‚” reče ovaj
bezosećajno. „Triput si mu dosad pomogao.”
„Ali... Ali, to je naš car...” zavapi ovaj dok se obema krvavim rukama
držao za stomak.
„Nije on naš car‚” umeša se Kijaran. „Mi smo tevtonci.”
„Ali, kako...? Tolike godine...!”
„Ti znaš zašto smo mi ovde!‚” konačno Palman podiže ton. „Više puta
sam ti rekao da ne pomažeš tom šizmatiku, ali nećeš da slušaš! Odao si mu
tajnu drude, izlečio si caricu od ujeda zmije! Zar si zaboravio koji je naš
zadatak?... I kome mi služimo?”
„To je bilo pre toliko godina...!‚” zavapi Georg i u strahu pokuša na
laktovima da otpuzi do vrata barake. Za sobom je ostavljao krvav trag. „On
nam je car!”
„Možda je tebi car, nama nije‚” reče Kijaran prateći Georga. „Mi imamo
samo jednog gospodara i samo jedan zadatak.”
„Izgubio si razum, ujače...” prostenja Georg osećajući kako ga napušta
snaga. Utroba mu je gorela od bola. „Odrekao si se Boga!”
„Ja ga se odrekao?” začuđeno će Palman, a u očima mu ludački pogled.

„Ja za jednog boga hoću i da se domognem koplja svetog Georgija! Ali ti mi
uporno sve kvariš! Isti si kao tvoja majka! I ona se protivila što smo se
zakleli Oduru na vernost! Nije shvatala da to činimo da bi naša crkva dobila
još jednu relikviju! Zato ćeš da prođeš kao ona!”

„Ne razumem.. ” napravi Georg grimasu od bola, počeo je da gubi svest.
„Ja sam naredio da se ona spali kao veštica!”
„Ubio si moju majku, nitkove! Svoju rođenu sestru! Kakav si ti čovek?”
Georg je bio na izdisaju.
„Mi, tevtonci, verni smo svom gospodaru i zadatku koji nam on poveri”
reče Palman stojeći iznad sestrića. „I kad-tad ćemo se domoći koplja svetog
Georgija.”
„Dabogda crko, ubico..” izusti poslednjim dahom Georg i klonu.
Uto, iznenada ulazi carev polubrat Simeun i zastade sleđen na vratima.
Vidi krvav trag na podu i Palmana sa krvavim bodežom iznad beživotnog
Georgovog tela. Zinu od zaprepašćenja, ali nekako se sabra, pa reče:
„Jesi li morao to sad da uradiš i ovde?” Zatim se uplašeno osvrnu da
proveri da slučajno neko ne dolazi za njim. „Zar nisi mogao da sačekaš kako
smo se dogovorili?... Car će posumnjati što ga nema!”
„Nisam mogao da se suzdržim” besno će Palman. „Ovo je četvrti put da
me je izdao! Nije stao uz nas! Neću više to da trpim! ”
„Ludače! Pokvarićeš nam plan!” iznervira se Simeun, pa žurno uđe i
zatvora vrata za sobom. „Šta ćeš da radiš kada te car bude pitao gde ti je
sestrić? Dugo planiramo njegovo ubistvo da bi sad ti mogao sve da
upropastiš!” „Kazaću mu da je napustio službu jer je bio uvređen što mu je
car branio da ide na misu! reče Palman.
„Šta vam je uopšte trebalo da se pobunite pred carem?” čudi se Simeun.
„Zar niste mogli da se strpite još malo? Da li je toliko važno da idete na tu
misu?”
„Nama, tevtoncima, jeste”, reče gordo Palman. „Mi slepo služimo
Gospodu i sprovodimo Njegovu volju na zemlji.”
„Sumnjam da je Njegova volja bila da ubiješ sestrića, kapetane” reče
Simeun zagledan u krvav Georgov leš. „Sada ga negde zakopajte i očistite
baraku. Svuda je krv! Moram da idem, plan je u pokrenut i nema stajanja!”
Kada to reče, žurno izađe iz barake psujući u sebi kapetana i proklinjući
njegovo nestrpljenje i neposlušnost. I njemu je više puta naglasio da ne dira

Georga jer je drag caru i njegov nestanak može da pobudi neku sumnju. A
možda i ova pobuna alemanske garde i nije došla u zao čas, razmišljao je
Simeun. Ako se digne prevelika prašina posle careve smrti i posumnja se na
trovanje, uvek će alemani biti prvi osumnjičeni zbog ove otvorene pobune.
Ali, Palman im je bio potreban za plan jer je bio najbliži caru i nesmetano je
mogao da podmetne otrov.

Simeun je bio toliko uznemiren i van sebe od uzbuđenja da nije čuo
nečije tiho dozivanje. Tek kada ga je nečija ruka povukla u stranu, on se
preplašeno trže. Bio je napet.

„Šta se desilo kada si tako van sebe?” upita ga Jovan Asen skriven u
ćošku. „Dozivam te, ne čuješ me”

„Ma, ludi Aleman je ubio sestrića!” ljutito će Simeun.
„Ko? Palman?”
„Zar ima drugog ludog Alemana?‚” krevelji mu se Simeun.
„Ako mene pitaš, svih trista su ludi”, beči mu se Jovan Asen. „A onaj
Kijaran je najgori! Plašim se da mu okrenem leđa. Tolike godine uporno
čekati da se domognu nekakvog glupog koplja, kao da nemaju preča posla.”
„Ne vole svi zlato kao ti, Jovane Asene” šapuće Simeun.
„Da, zaboravio sam, ti ga ne voliš”, zadirkuje ga ovaj. „Ti samo hoćeš da
budeš car!”
„To je moje pravo!” Unese mu se u lice Simeun. „Mene je otac odredio
za naslednika! Mene!” ote mu se povik, pa naglo ućuta i pribi se uza zid da
ga neko ne vidi. „Kada se Dušan pobunio, sve velmože su njega podržale!
Čak je naredio ubistvo rođenog oca! Mogao je i nas da pobije!... Sada je
trenutak da nitkov plati za sve godine ponižavanja!... Uostalom, što si ti
navalio da sad pričamo? Videće nas neko!”
„Pa, zar si već zaboravio?” pita ga Jovan Asen.
„Šta sad, crni ti?”
„Treba otrov da mi daš, glupane! ” kezi se na njega Jovan Asen.
„Moramo da ga isprobamo... Nećemo da svi saznaju da je car otrovan, pa da
nas bace na muke kao sumnjivce!”
„Sad su Alemani ti koji bi bili sumnjivci!” iskezi se Simeun.
„A to što svi znaju da ti želiš presto, nikom ništa?”
„Ja nikada nijednom nisam javno rekao da to želim!‚” preti mu prstom
Simeun. „Nijednom to nisam prebacio Dušanu! Pazim šta govorim i šta

radim. Za razliku od tebe! Počeo si čak da kuješ novac u Valoni sa svojim
likom! Mogao si malo da se strpiš!”

„Ne trtljaj više nego mi daj otrov!” Ispruži ruku ovaj.
Simeun mu ga tutnu i žurnim korakom se udalji.
U carskim odajama, Dušan i Jelena se nervozno ušetali, a samo Nikola
Stanjević mirno sedi i sluša ih. Došao je čim ga je car pozvao. Strpljivo je
čekao da mu ovaj saopšti razlog tako hitnog i tajnovitog poziva. Carica je
lično bila došla po njega i upozorila ga da nikome ne govori da ide caru.
„Palmanu se više verovati ne može!” uzvikuje Jelena. „U pravu je Al-
Mohad. Trebalo bi alemansku gardu razoružati i utamničiti! ”
„Ne možemo tek tako to da uradimo, Jelena! ” odvrati joj Dušan. „Došlo
bi sigurno do sukoba i bilo bi mnogo mrtvih. Čula si ga kako mi je javno
zapretio!”
„Valjda ga se ne plašiš? Imaš toliku stražu i almogavere!” Zagleda se ona
u njega. „Nećeš valjda dopustiti da prođu nekažnjeno?”
„Alemanska garda je svuda po dvoru, nastao bi strašan pokolj, ženo!‚”
ubeđuje je Dušan. „Moramo misliti i na decu, i na druge nedužne ljude.
Uostalom, moja straža ne bi mogla da im se odupre, a i almogavera je pet
puta manje!”
„Sad hoćeš da mi kažeš da smo njihovi taoci?” Prekrsti ruke Jelena.
„Važno je da do okršaja nije došlo. Neka idu na jeretičku misu! Videću ja
već kako da ih se otarasim! ” smiruje je Dušan.
„Meni se čini da su oni sada opasnost za nas.” uporno će ona.
„Nisu... Bar ne još. Strpi se malo i prepusti ih meni.” odmahuje rukom
Dušan.
„Nešto mi ipak nije jasno”reče Jelena. „Zašto se kesar Preljub toliko
zalaže da priznamo papu za poglavara?”
„Hm... Ni meni nije bilo jasno dok mi Nikola Buća nije objasnio‚”
odgovori Dušan.
„Zašto? Govori!” nestrpljivo će Jelena.
„Papa je svom poslanstvu naložio da zatraži podršku od Preljuba ukoliko
zatreba.”
„Otkud sad to?” začudi se Jelena. „On ti je jedan od najvernijih ljudi.
Misliš li da ga je papa potkupio?”
„Ne znam, zaista” slegnu ramenima Dušan. Videlo se da je bio razočaran.

„Jesi li siguran u to?” opet će Jelena.
„Da, da... Buća mi je pokazao papino pismo iz decembra, gde on upućuje
svoje poslanstvo na Preljuba, koji bi, kako on kaže, mogao da pomogne u
pregovorima.”
„Svašta.. ” tiho izusti Jelena.
„Pusti se sad njih... Imamo trenutno važnija posla” reče Dušan i pokazuje
rukom na Nikolu, koji nemo sedi i čeka.
„Hoću da se još danas pripremiš za put, Nikola‚” reče mu carica.
„Kuda?”
„U Galipolje, kod sultana Orhana... Ali, bez velike pompe i buke.”
„Zašto?”
„Da pokušaš da obnoviš ugovor o udaji moje Teodore za nekog njegovog
sina” reče Dušan. „Ne pričaj o tome nikome da ne bi Nićifor presreo ovaj put
tebe. Imamo izdajnika na dvoru. Ovo je tajni zadatak za koji niko sem nas ne
zna. I ne mora niko da zna dok se ne vratiš sa povoljnim odgovorom od
sultana. Je li to jasno, Nikola?”
„Zar nije postignut dogovor sa Bugarima i Romejcima da udarimo po
Turcima ove godine?” pita Nikola Stanjević.
„Jeste...” Sede Dušan na stolicu pored njega. „Ako ni ovaj put ne uspemo
da sklopimo kakav-takav savez sa sultanom.” „Zar misliš da će sultan
prihvatiti posle onoga što se desilo prošli put?” pita Nikola.
„Nema razloga da odbije.” umeša se Jelena. „On zna da mi ne stojimo iza
prepada na njegovo poslanstvo od pre koju godinu.”
„I sem toga, svestan je šta znači što je car Jovan zauzeo Carigrad i
proterao Kantakuzena.”
„Postoji mogućnost da prihvati predlog‚” složi se Nikola.
„Ne sumnjam da ćeš ga ti ubediti da bi to za njega bilo najmudrije” kaza
Dušan. „Ako sklopimo mir sa sultanom, možemo na miru da se posvetimo
Carigradu.”
„Mislio sam da si odustao od osvajanja tog grada‚” začudi se Nikola.
„Jesam, zasad‚” reče Dušan. „Uostalom, u njemu je naš saveznik car
Jovan. Nema potrebe za osvajanjem, ali moramo njemu još više da se
približimo, da jednom nogom stupimo u Carigrad. Moramo na sve da
mislimo, Nikola.”
„Jasno, care” reče ovaj i ustade. „Krenuću sutra izrana.”

„Idi sad i spremi se za put... i hitaj brzinom vetra.”
„I nikome ni reč o ovome, Nikola! dodaje Jelena dok je ovaj išao prema
vratima.
Kada je Nikola Stanjević izašao, Dušan se umorno zavali u stolicu. Bio
je zabrinut zbog onoga što se desilo sa Palmanom. Više mu nije mogao
verovati, a nije smeo ni da otvoreno uđe u sukob sa njim. Znao je da ovaj ne
bi mirno položio oružje i da bi došlo do krvoprolića na dvoru. Moraće
drugačije da ga udalji od sebe dok ne smisli kako da ih sve pohvata i kazni.
Jer ono što je on uradio, da se javno ogluši o njegovu naredbu i da povrh
svega, pred svima javno preti caru - bilo je neoprostivo. Ali, sporazum sa
Orhanom sada je bio važniji.
„Čudi me da si opet predložila da udamo kćer za sultana” reče joj Dušan.
„Otkud to?”
Jelena se na tren zamisli. Pred očima joj je bilo Mokošino lice.
„Eto, došlo mi” kratko odgovori ona, ali Dušan primeti da nije bilo baš
tako. Ali nije želeo da navaljuje.
„Nadajmo se da ćemo ovaj put uspeti” opet će Dušan.
„Na našu sreću, na Teodorinu nesreću” reče majka utučeno. „Ali,
nemamo kud.”
„Znam, ističe nam vreme, Jelena‚” reče joj Dušan. „Moramo biti brzi.”

Glava trideset i deveta
- proleće 1355. godine

„Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila.”

Nekoliko dana kasnije, mir se vratio na skopski dvor, ali se još uvek
mogla osetiti napetost, pogotovo između almogavera i alemanske straže.
Car Dušan se trudio da ne pokazuje da je izgubio poverenje u kapetana
Palmana, pa je čak i olako prešao preko neubedljivog objašnjenja za
iznenadni nestanak njegovog sestrića Georga. Bilo mu je teško da poveruje
da ga je mladi čovek napustio kada mu je bio od svih njih najprivrženiji. Ali,
ostao je dosledan tome da ne izaziva sukob sa Alemanima, već da ih se
mirno otarasi. Čekao je priliku.

Tog kasnog martovskog dana, car i carica su bili u dvorištu šetkajući se
na toplom suncu dok su se deca uokolo igrala. Oni stariji su vežbali sa
Vukanom. Samo je carev sin Uroš sedeo za stolom i nešto piskarao. Dušan je
bio razočaran što on sa svojih dvadeset godina sa ostalim zmajevitim nije
vežbao borbene veštine već je više voleo da čita i da piše. Ali zato se
ponosio desetogodišnjim Milošem Obilićem, koji je bio vrsan mačevalac i
jedan od najsnažnijih iako je bio najmlađi. Toliko je želeo da je njega imao za
sina, za naslednika! He bi onda strahovao za budućnost svoga carstva. Ovako
se bar nadao da će Miloš, kao i ostali zmajeviti, pomoći Urošu kada ovome
to zatreba. Bilo mu je drago i što je Lazar Hrebeljanović, iako samo stavilac,
pokazivao veliku odanost prema četiri godine mlađem Urošu i uvek mu se