Aleksandar Tesic - Zmaj i Zdral

nalazio pri ruci, ali je i redovno vežbao sa ostalima kod Vukana. I primetio je
kako se Lazar bio promenio nakon ženidbe sa lepom Milicom. Nije više bio
momak, već odrastao, zreo čovek, vredan i častan. I on će dobro doći
njegovom Urošu. Car se mnogo trudio da sina okruži sposobnim i vernim
ljudima, uostalom kao što ih je on imao. I stalno je Urošu govorio: „Dvanaest
vojvoda, sine. U tome je tajna. I naš Gospod je imao dvanaest učenika,
apostola. Dvanaest junaka na koje uvek možeš da se osloniš i koji su
spremni svoje živote za tebe da polože! ”

„Zašto si tako zamišljen, mužu?‚” upita ga iznenada Jelena.
„Gledam Uroša kako se ne odvaja od knjiga!‚” negoduje Dušan. „Bilo bi
mu bolje da se lati mača ili koplja. Slaba je korist od tih pisanija! ”
„Kao budući car, mora biti načitan i rečit.” pravda ga majka.
„A šta će ako neko krene na njega mačem? Da ga gađa knjigom?”
podsmeva se otac. „Nimalo ne liči na mene. To je pravo čudo!”
„Šta hoćeš time da kažeš?‚” sumnjičavo će Jelena.
„Ko da nije moje dete, eto šta!‚” reče on nezlonamerno.
„Da nisi i ti poverovao u priče koje širi Marija kako to nije tvoj sin?‚”
brecnu se Jelena. „Sram te bilo! ”
„Nisam to rekao, niti pomislio..” iskreno će Dušan.
„Nemoj ti meni... Ti više veruješ toj veštici nego meni!‚” ljutito nastavlja
Jelena, koja se oseti pogođenom.
„Šta te je spopalo, luda ženo?” začudi se Dušan. „Nisam to ni spomenuo.
Uostalom, ja mojoj maćehi ništa ne verujem!”
„Još ćeš da joj poveruješ da sam ja otrovala princezu Jelisavetu da se ne
bi oženio njome!”
„Zašto sad nju spominješ? To je bilo pre više od dvadeset godina! Već
sam je zaboravio. Pusti sad to! ”
„Veštica samo širi priče po dvoru i priča svašta kome stigne‚” žali se
Jelena. „Nije ni čudo što me iza leđa zovu Rogozna.”
„I ti si kriva za to” kaže joj Dušan. „Nećeš da priznaš, a znam da si
pokušala nju i Simeuna da otruješ nekoliko puta.”
„Bože sačuvaj! I kad god neko naprasno umre, ja sam kriva! ” nastavlja
Jelena. „Ako neko truje ljude, to je ona!” I tada se desi nešto čudno. Nešto
što i Dušan oseti kao da nije bilo slučajno. Nešto što je čučalo skriveno u
podsvesti i samo čekalo da izroni i pokrene lanac nemilih događaja. Toga je

čovek obično svestan kada je kasno i tad poželi da to nešto nije rekao ili
uradio.

„Dobro, a odakle tebi onaj češalj od roga, onda?” upita je konačno
Dušan. „Kada sam te jednom pitao, prešla si preko toga, ali ja nisam želeo da
navaljujem. Kao što rekoh, to je bilo pre dvadeset godina i više nije važno.”
„Onaj sa srebrnom drškom?” upita Jelena, a Dušan potvrdno klimnu glavom.
„Zašto pitaš?”

„Zato što je isti takav dobila princeza Jelisaveta, što mi je čudno‚”
smeška se Dušan. Hoće da je nagna da prizna. Posle toliko godina više mu ni
to nije važno. Pomirio se on sa tim kakva mu je supruga. Bilo mu je samo
važno da je njemu verna i odana, a za ostalo... Uostalom, znao je da ni Marija
ne preza od upotrebe otrova, a njih dve nisu bile jedine koje su za tako nečim
posezale. To je bilo najčešće oružje za razračunavanje na njegovom, ali i na
drugim dvorovima. Zato su postojali probači hrane i pića.

„Ako hoćeš da kažeš da sam ja Jelisavetu nekako otrovala tim češljem,
onda grešiš.” ozbiljno će Jelena. „Mada sam imala dobrih razloga za to...
Umalo da te izgubim u naručju druge žene... Doduše, otrovati nekoga češljem
vrlo je lukavo. Znam da postoje otrovi koje koža upije i onda...” Ona zastade
kada vide kako se Dušan zagledao u nju. „Nisam je ja otrovala, zabogam
se!”

„Odakle ti onda taj rogati češalj?”
„Rogati češalj!” smeje se Jelena zbog toga kako ga je Dušan nazvao.
„Dobila sam ga na dar, ako te baš zanima.”​ ”
„Od koga, pobogu? Od Marije?”
„Ne, već od tvoje majke.”
„Od moje majke? Od Teodore?‚” začudi se Dušan.
„Da! Zašto se čudiš?” smeje se Jelena. „Ti kao da ne znaš naše običaje,
mužu! Svekrva obavezno daje češalj, uz druge darove, isprošenoj devojci!”
Oboje zatim zanemeše i ukopaše se u mestu. Kada je Jelena pogledala
Dušana, ovaj je bio bled. Razrogačio je oči i zinuo kao da bi nešto rekao, ali
ostao je ukipljen. Oseti slabost u nogama i jezu kako mu se spušta niz vrat.
Jelena se uplaši da će mu pozliti, pa brže-bolje reče: „Ma, ne bi ona to
uradila, mužu! Nije ona od takvih!” Dušan potraži najbliže mesto da sedne.
Vide obližnji panj, pa sede i zaroni glavu u šake. Oseti kako ga nešto u
grudima stiska, a u glavu mu naviru prizori iz davne prošlosti. Nije mogao da

se seti da se majka ikad protivila njegovoj ženidbi sa princezom Jelisavetom.
Taman da on opet zine da kaže Jeleni nešto u vezi sa prokletim rogatim

češljem, kada im pritrča jedan prašnjavi glasnik. Videlo se da nije dugo
silazio sa konja. I zaudarao je na konjski znoj. Momak razbarušene kose drži
šlem u ruci i rukom briše znoj pomešan sa prljavštinom. Pokloni se carskom
paru, pa zadihano reče:

„Nosim reč od despota Ivaniša iz Toplice, care!”
„Šta? Govori?” Ustaje Dušan.
„On veli da dođeš što hitnije jer ti je mati kraljica Teodora na umoru!”
„Na umoru?‚” začudi se Dušan. Nešto mu zape u grlu.
„Zar tako najednom?” zavapi Jelena. „Pre nekoliko dana bila je ovde,
kada je bilo papsko poslanstvo, bila je živa i zdrava!”
„Kakva ju je bolež pritisla?”pita Dušan. „Da nije kuga?”
Momak se smesta prekrsti i reče:
„Hvala bogu što nije, care. Despot Ivaniš veli da ju je s nogu oborila jaka
groznica i da teško diše... Ali...”
„Ali, šta?‚” upita ga Dušan uznevereno.
„Kraljica Teodora veli da je... otrovana.”
„Šta?‚” uzviknu Jelena.
„Tako ona kaže, carice... Ja nisam vičan u tim stvarima. Samo prenosim
šta je tvoja mati rekla, care‚” pravda se momak. „Tvrdi da je otrovana i zove
te k sebi... Veli da hoće svoju dušu da ispusti na tvojim rukama, pa zato da
pohitaš k njoj.”
„Idi i pripremi mi konja‚” reče Dušan glasniku, a onda se okrenu Jeleni
„Idem da se spremim za put, pripremi mi torbicu sa hranom...”
Taman da krene kada ga Jelena uhvati za ruku.
„Ne možeš sam na toliki put” reče mu ona.
„Neću da vodim alemansku gardu” kaže joj Dušan. „Ne govori im ništa.”
„Povedi almogavere, onda!”
„A ko će onda vas da čuva?” Pogleda je značajno Dušan. „Ne brini,
mogu sam. I ne govori nikome kuda sam otišao... He znaš gde sam.”
Dušan otrča u dvor, a Jelena zamišljeno gleda za njim. Bilo je moguće da
je Teodora bila otrovana, razmišljala je, ali ko bi je otrovao na dvoru njenog
muža u Toplici? Ona je tamo bila voljena i nije imala neprijatelje.
„To je sigurno Marijino maslo!” promrmlja Jelena i krenu žustrim

korakom ka dvoru. „Videće ona svoga boga! ”
Dušan se zaodenuo u plašt i nabio kapuljaču preko glave, pa se iskrao

kroz gradsku kapiju. Nakon što je carica krišom ispratila cara, Jelena je
otišla pravo u Marijine odaje. Kiptela je od besa i bila je spremna da je
zadavi golim rukama.

Ušla je bez kucanja, tresnuvši vratima, zastala za trenutak, preletela
pogledom preko velike prostorije, pa kada ugleda bivšu kraljicu kako sedi sa
svojom kćerkom Teodorom, ona joj se krupnim koracima primače.

„O ovome sam ti pričala, kćeri‚” reče nadmeno Marija. „Kada sam ja bila
kraljica, znao se red i nije se ulazilo bez najave.”

„Ostavi nas same‚” reče Jelena strogo Teodori.
Žena ustade, ali majka je uhvati za ruku i vrati je da sedne.
„Ne možeš ti u mojim odajama da naređuješ kao da smo mi neke sluge‚”
reče Marija ne udostojivši je ni pogledom.
„Ja sam carica, a svi vi ste moji podanici!” uzviknu Jelena. „A kada
podanici počnu da truju carsku porodicu, njima se odseče glava i nabije se na
gradske kapije!”
„Iju! Ko li se drznuo da udari po nama, kćeri?” pravi se Marija, pa kao u
čudu stavi ruku preko usta.
„Mani se kerefeke, znam da ti stojiš iza trovanja! Kaži mi koga si poslala
da obavi tvoj prljavi posao?”
„Ne znam o čemu pričaš, ženo” reče joj Marija.
„Znaš! Znaš! Samo si ti mogla da je otruješ! ” uzviknu Jelena, pa je zgrabi
za ramena i propisno je protrese dok je vikala: „Govori! Kora si poslala?
Hoću da mu lično namaknem uže preko glave! Kora?”
Marija se otrže i odgurnu Jelenu, a kćerka joj Teodora skoči na noge,
spremna da brani majku, pa viknu:
„Zašto bi uopšte moja majka otrovala kraljicu Teodoru?”
Carica je mrko pogleda, a Marija pretrnu.
„Ko je spomenuo da je ona otrovana?”
Teodora shvati da se izlanula, pa preblede i jedva nekako promuca:
„Čula sam... čula sam da se priča o tome.”
„Kad pre kada je glasnik malopre stigao?” Okrenu se Jelena ka njoj.
„Sigurno je nekome rekao usput.. ” Teodora načini korak nazad pa
pogledom traži pomoć od majke.

„Možda ti znaš koga je tvoja majka poslala u Toplicu da otruje staru
kraljicu?” pritiska je Jelena.

„Gubi se odavde, dete!” viknu ljutito Marija na kćerku, pa je uhvati za
ruku i gurnu je ka vratima. „Ne lupetaj gluposti i ne širi priče po hodnicima!”

Teodora uspaničeno i pomalo trapavo domognu vrata i zbrisa ne
okrenuvši se. Jelena joj dopusti da ode jer je znala da ova nema kud da
pobegne, a imala je njeno priznanje. Sa njom će se lako obračunati - i slatko.
Podmetnuće joj nešto da pojede i gotovo.

„Ne diraj mi kćerku ili ćeš se pokajati!” zapreti joj pesnicom Marija, kao
da joj je sa lica pročitala šta smera. „Ona ništa nije kriva... Uostalom, kao što
i kaže, priča se po hodnicima.”

„Ne verujem ti, Marija” reče Jelena. „I sama znaš koliko naivno to
zvuči... Kora si poslala da otruje staru kraljicu?”

„Nikoga... tako mi krsta ovog” i ona se prekrsti. „Jednu stvar svome
pokojnom mužu i kralju Stefanu nikada neću oprostitm... Samo jednu... A to
je što je mojoj kćerki nadenuo ime po svojoj prvoj ženi!”

„To je uradio zato što nije prestao da je voli ni kad se oženio tobom,
veštice!”

„Ali nije dugo potrajalo, zar ne?” osmehnu se zlobno Marija.
„Ubedila si ga da je uda za despota Dragoslava, samo da je skloniš što
dalje od njega i da bi mogla da ga ubediš da imenuje Simčeta za svog
naslednika...”
„Simeun je zakoniti Stefanov naslednik! Dušan se silom proglasio za
kralja, a tvog Uroša neću ni da spominjem. To kopile nema pravo na carski
presto!”
Jelena joj munjevito opali šamar, ali i Marija joj jednako uzvrati.
„Obe znamo da Uroš nije zakoniti Dušanov sin!” viknu Marija suznih
očiju. „Ne znam od koga si zabređala i briga me, ali slušaj me dobro... On
neće nikad naslediti Dušana!”
„Ti ćeš da ga sprečiš, je li?” Krenu opet na nju Jelena.
„Ako treba, i hoću! Moj sin je zakoniti naslednik kralja Stefana, a ne
tvoje kopile!” Isprsi se Marija.
„Samo preko mene mrtve! ” procedi kroz zube Jelena.
„Tako ili onako, moj Simeun će naslediti Dušana kad ovaj umre! ”
„Car je sad u najboljim godinama...” Pogleda je popreko Jelena. „Zašto

toliko žuriš da on umre?... Spremaš li se i njega da otruješ kao njegovu
majku, veštice?” I ošamari Mariju još jače nego prvi put. Ova se prostre po
podu i sva razbarušena uhvati se za bolno lice. „Ne znam kome si đavolu
prodala dušu... ali znaj jednu stvar... desi li se nešto caru, neću da gubim
vreme sa otrovima nego ću te rasporiti kao svinju!”

Jelena se okrenu i krenu ka vratima. Pre nego što je izašla, osvrnu se i
reče Mariji:

„Moli boga da Dušan ne otkrije trovača u Toplici jer ako mu taj prizna da
si ga ti poslala... neću morati ja da prljam ruke sa tobom.”

I zalupi vrata za sobom. Marija odahnu.

Glava četrdeseta
- proleće 1355. godine

„Ne pozna se zlo nego kad dođe!”

Dug je put od Skoplja do dvora Drenče, koji se ugnezdio između dva
moćna diva: planine Jastrebac i Kopaonika. Traje bar deset dana
napornog jahanja i menjanja konja u usputnim vojnim postajama. Toliko je
glasniku despota Ivaniša trebalo da stigne i donese vest. Dušan je devetog
dana bio nadomak dvora u Drenči. Promenio je najmanje deset konja, više ni
sam nije znao koliko. Ha mestu Zmajeva voda, podno čudesnog Jastrepca,
morao je da se odmori jer ga je konj jedva nosio. Dušan se plašio da neće
izdržati ni do večeri kada je planirao da stigne na dvor despota Ivaniša.

Celim putem Dušan se lomio šta da kaže svojoj majci i da li uopšte da
joj iznosi svoje sumnje u vezi sa smrću princeze Jelisavete. Nikada nije
opravdavao trovanje ni razne zavere koje su stalno kolale na dvoru. Nije
mogao da razume pohlepu, zavist i bes kod ljudi koji su imali sve i živeli
bolje od običnog sveta. Ali, morao je da se pomiri s tim jer to nije mogao da
iskoreni. Počev od njegove Jelene, preko Marije, i eto sad, izgleda do
njegove majke Teodore. On je bio strašno vezan za nju jer je jedino ona
ostala uz njega sve vreme i čuvala ga od njegovog ćudljivog oca dok je bio
mali.

Bio je svestan koliko se ona zbog toga žrtvovala, počev od razvoda, a
pogotovo posle njega kada je kralj Stefan, uprkos obećanju njoj datom da će

Dušan ostati prestonaslednik, ipak imenovao njegovog polubrata Simeuna da
ga nasledi na tronu. Znao je on da ga je majka spasla od strašne sudbine koju
mu je pripremao otac. U početku je nameravao da ga oslepi, kao što je to
uradio njemu deda Milutin, jer se znalo da slep čovek ne može biti kralj, a
kada mu se to izjalovilo, bio je spreman i da ga ubije. Da otac ubije sina!
Bilo mu je nerazumljivo. Zbog čega? Samo zbog vlasti. Ponekad bi pomislio
da je njegova loza bila ukleta. Iz generacije u generaciju priča se ponavljala.
Otac, u korist jednog sina, oslepljuje ili ubija drugog! Braća se glože do krvi.
Dušan je želeo da to prestane sa njim, ali kao da mu to sudbina nije
dopuštala. Imao je sina naslednika, ali Marija je želela da za naslednika trona
nametne svoga sina. Kao da je njegov otac iz groba i dalje upravljao
njegovim životom. Opet će se dva brata, ovog puta, polubrata boriti za vlast.
Dušana je grizla savest što su oni ispaštali pored Stefana i želeo je da im to
nadoknadi. Eto, i Simeunu je dao namesništvo u Epiru, ali nije mogao da mu
ostavi celo carstvo. Ipak je Uroš bio njegove krvi... Da li je zaista bio?
Ubrzo nakon smrti princeze Jelisavete, carica je ostala trudna. Da li je to bilo
moguće? Bilo je tako davno da se toga nije jasno sećao. Verovatno joj je
dolazio u postelju. Ali, zašto su onda svi pričali da je Uroš kopile? Jesu li
znali bolje od njega? Sećali su se da je možda bio odsutan u to vreme? Stalno
bi sebe uhvatio kako sumnja, pa bi se prekoravao što se time opterećuje i
ubeđivao se da to više nije ni važno.

Ali, šta sad da kaže majci? Ili je bolje da ćuti? Ona je ipak bila na umoru
i šta god da se desilo, nije trebalo da joj zamera. A kada uhvati njenog
trovača, lako će ga prisiliti da prizna ko ga je poslao. Ispostavi li se da je to
bila Marija, oteraće je na vešala, zasluženo će omastiti konopac...

„Car bez pratnje je laka meta i običnim razbojnicima, a kamoli onima koji
mu rade o glavi‚” začu se glas, a Dušan se trže iz dubokih misli. Skoči na
noge i poteže svoj Kladenac. Osmotri oko sebe, ali ne vide nikoga. Kako je
mogao da bude toliko nepažljiv! Rastrojenost će ga koštati glave!

„Pokaži se pa ćemo videti čija će se glava kotrljati!” uzviknu ljutito
Dušan.

Iz šipražja se pojavi Zmaj od Jastrepca vodeći svog Voluja za uzde. Caru
laknu i vidno odahnu.

„Sto mu zmajeva, ala si me prepao! ” reče Dušan vraćajući mač u korice.
„Načuh kako car sam jezdi mojom šumom, pa morah da se i sam uverim

u tu ludost! smeje se Zmaj i pruža mu ruku.
Srdačno su se pozdravili.
„Kao i uvek, dolaziš u pravi čas, stari prijatelju! ” uzvrati mu Dušan.

„Sedi, ogrej se uz moju vatru, uz reku je svežije.”
„Kojim poslom tako hitaš kao bez glave, care Silni?‚” čudi mu se stari

vilenjak. „Kao da prizivaš nevolje! Zar ne znaš da su šume i planine pune
opasnih bauka, pogotovo otkad nam više nema kosingasa?”

„Znam, gospodaru Jastreb planine!” Odmahuje glavom nezadovoljno
Dušan. „Ali, muka me stisla, pa mi pomutila razum. Mati mi je na umoru, pa
žurim da je vidim poslednji put.”

„Ah, žalim zbog toga, care‚” snuždi se Zmaj. „Koliko se sećam, zdravlje
joj je bilo naklonjeno.”

„Dobro zdravlje otrov lako naruši, gospodaru” vajka se Dušan.
„Zar je otrovana?‚” iznenadi se Zmaj. „Ko se usudio na takvo zlodelo
protiv te nedužne žene?”
„Ne znam, ali kada mi dopadne šaka, zažaliće dan kada se rodio!”
„Tvoja kuća se ljulja, care Silni‚” ozbiljno će Zmaj. „Nagrizaju je gordi i
osioni. Širio si carstvo na nagovor mnogih zlatoljubaca, a sada ti je teško da
ga očuvaš.”
„Znam, gospodaru, moja darežljivost mi se zlom vraća” priznaje Dušan.
„Sada mi je najvažnije da obezbedim svoga sina da me nasledi, jer ima onih
koji su se okomili na njega, a on je nejak i nespreman da se uhvati u koštac
sa opakim zverima.”
„Zato si ga na dvoru okružio zmajevitima.”
„Ne znam koliko će mu oni pomoći ako se svi budu urotili protiv njega,
ali ja neću večno živeti‚” reče Dušan. „Moraće da počne da vlada, pa šta mu
bog da.”
„Upravo tako, care Silni” složi se Zmaj. „Videćemo kakva ga sudbina
krasi... Čujem da je zmajeviti Miloš spoznao svoje poreklo. Vile nagorkinje
ga prihvatiše kao svoga, a one to retko rade.”
„Zato što je i on sin zmaja, inače ne bi.” reče Dušan.
„Daaa.. ” otegnu vilenjak smešeći se. „Sin Zmaja od Jastrepca.”
„Tvoj sin?” iznenadi se Dušan, a ovaj klimnu glavom. „Onda, nema svrhe
da bilo šta pitam! ”
„Ha! Tako je, care Silni!‚” smeje se vilenjak. „I nama upravlja sudbina, a

ne samo vama. Tako sam se igrom slučaja našao u starom Trojanovom gradu
na Ceru i zagledao se u jednu divotnu pastiricu.”

„Sa tobom je Janja rodila Miloša...‚” zamišljeno će Dušan. „Kako se on
našao na Ždralinu?”

„Ha! I tu je sudbina umešala lrste!‚” smeje se vilenjak. „Ja sam mnogo
ranije Ždralina darovao vilama na Ceru, a one su Miloša posadile na njega i
pustile ih niz put.”

„I ja sam naišao na njih, čudesno!”
„Ne postoje slučajnosti, care Silni‚” kaže mu vilenjak. „Zato se ne trudi
da razumeš sudbinu. Jer ono što ti sad deluje naopako, sutra ili... za pedeset
godina dobiće svoj smisao. Takav je poredak.”
„Hoćeš da kažeš, neko upravlja nama.”
„Bio si prvo kod Dragušle, mislio si da ideš po savet, a bio si na
posvećivanju, zatim si spoznao istinu da je ona Mokoš” kaže mu Zmaj. „Ne
govori li ti ona šta da radiš? He usmerava li te kako treba?”
„Idem li, pak, pravim putem iako vodi u nevolju?” pita ga Dušan.
„Rekoh ti, dalje niz put, iza te nevolje stoji povolja, ali ti je sad ne vidiš”
reče Zmaj pa caru stavi ruku na rame. „Ali, neko drugi to vidi, a to je
najvažnije. Zato se na kraju treba pomiriti sa sudbinom.”
„Kakva li sudbina čeka moga sina Uroša, ili Miloša Obilića?”
„Biće usko vezane, sigurno je... Samo znam da za Miloša čuvam zeleni
Drakon, mač kosingasa Vojinovića, koji onako hrabro pod demonskom
hordom pade. I on će preko trnja do slave stići.”
„Treba mi tvoj mudri savet, gospodaru”, gleda ga netremice Dušan.
„Doznao sam da je možda moja mati kriva za smrt nesuđene princeze
Jelisavete, kojom je trebalo da se oženim...”
„Sećam se, Dušane” klima glavom Zmaj.
„Mislim da je bolje da joj to prećutim na njenom samrtnom času nego da
joj to spominjem, ma koliko želeo da znam istinu... Jer moju mati sam uvek
uzdizao do nebesa, a za nju sam uvek ostao dete... A ovo gorko saznanje mi
pak nagriza dušu, a sumnja je crv koji mi ne da mira!” Širi ruke nemoćno car.
„Svakako joj nemoj ništa govoriti, jer ako je tu strahotu počinila, sada
nije trenutak da joj to zameraš, a ona misli da je imala dobar razlog što je
tome pribegla. Tako je uvek.”
„Vratio sam se Jeleni i ona mi je rodila Uroša‚” priznade Dušan.

„Eto, vidiš kako sudbina jednu nevolju pretvara u povolju.”
„Da, i sudbina te je sad dovela k meni, gospodaru Jastrebine!” osmehnu
se Dušan i pridiže se. „Da mi umiriš strahove i ohrabriš me pred teške
trenutke... Hitam sad svojoj materi da ne okasnim jer to sebi ne bih
oprostio.”
„Ne brini, care Silni‚” ustade i Zmaj i pruži mu ruku. „Čekaće te ona,
sigurno.”
„Prešao si dugačak put da bismo se nakratko ispričali” primeti Dušan.
„Čini ti se” smeška se Zmaj. „Neću valjda dopustiti da se car smuca sam
po planinama bez zaštite? Svojevremeno sam kosingasu Milošu Vojinoviću
govorio da ću biti uz njega, sada to isto poručujem i tebi, care Silni. Crni
oblaci nadvijaju se nad tobom. Koliko mogu, pomoći ću ti.”
Rastaše se i svaki ode na svoju stranu. Dušan, ohrabren ovim
razgovorom, smognu snage da se suoči sa neizbežnim krajem svoje majke.
Zmajev savet mu je samo učvrstio rešenost da majci ne pominje Jelisavetu.
Car je predveče stigao na omanji dvor despota Ivaniša, gde ga je ovaj
lično dočekao sa svim svojim dvorjanima i stražom. Gospodar Toplice bio je
stariji čovek od sedamdesetak godina, sede kose i brade, ali dobrog držanja i
neposustale snage. Još uvek je imao jak stisak pri rukovanju, što Dušana nije
čudilo, jer je znao kakav je ratnik bio u mladosti i da nije bežao od teškog
fizičkog posla iako je bio plemić. Beše čovek od poštenja i časti, jedan od
onih u koje je car imao beskrajno poverenje. Despot se prilično iznenadio
kada je ugledao cara bez ikakve pratnje.
„Gospodaru, gde ti je alemanska straža? Zar si sam prešao toliki put?”
„Oni me samo usporavaju, Ivaniše‚” odgovara mu car dok silazi sa
iznemoglog konja okupanog znojem i sa penom na njušci. „Morao sam da
hitam... A jesam li došao na vreme?”
„ Jesi, sinko‚” kaže mu stari despot pa se zagrliše i pozdraviše. „Sećaš li
se Dušmana, moga sina?” Pa pred sebe dovede dečaka od pet-šest godina.
„Kako da ne!” obradova mu se car, pa ga pogladi po kosi. Dečak je više
ličio na majku nego na oca. Čak malo i na Dušana. Teodora je toliko bila
opsednuta Dušanom, svojim prvorođenim sinom, da je i ovom detetu dala
slično ime. Čak se i njen drugi sin, Dušanov mlađi brat, koji je umro u
Carigradu kao dete zvao Dušica. Doduše, Dušman je vremenom odrastao u
bogoslužitelja i uzeo monaško ime Danilo. Onaj isti Danilo, koji je postao

srpski patrijarh i književnik, tvorac kulta o knezu Lazaru.
„Kako mi je mati, gospodaru Toplice?” pita ga Dušan.
„Na poslednjem je koncu” reče on. „Čini mi se da samo čeka tebe, pa da

se upokoji.”
Dušan i Ivaniš krupnim koracima krenuše ka njenim odajama

polumračnim hodnicima koji su bili osvetljeni zubljem. Naposletku, tiho
uđoše u jednu veliku prostoriju, osvetljenu mnoštvom lojanica i jednim
mangalom koji je grejao. Unutra, mnoštvo posluge nepomično stoji uza zid, a
sveštenici kleče uz postelju i tiho se mole za njenu dušu. Miris tamjana je bio
jak. Osećalo se prisustvo smrti, kao da je čučala sklopljenih krila na visokom
uzglavlju i samo čekala da sa njenom dušom poleti u nebesa. Svaki šum se
čuo, svaki uzdisaj ili jecaj odjeknuo bi, kao i mukla škripa drvenog poda,
koji je ječao pod nogama.

Među mnogim nepoznatim licima Dušan prepozna jedno i jedva se
suzdrža da se vidno ne uznemiri. Među ženama sa crnim maramama na glavi
koje su jecale ili se molile držeći voštane sveće, stajala je i Vijorika, vračara
koju je on izbavio iz tamnice u Petrču. Car se čudio otkud ona ovde, šta je
ovo značilo... Njihovi pogledi se na tren susretoše.

Dušan priđe postelji i pogleda u bledo lice svoje majke. Oči su joj bile
zatvorene, ruke sklopljene, disanje plitko i skoro neprimetno. Njemu noge
popustiše i on se polako spusti na kolena kraj njene postelje.

„Mati.. ” reče joj on tiho. „Došao sam.”
Ona polako otvori oči i okrenu glavu ka njemu. Osmeh joj na tren zatitra
na usnama. Desnu ruku podiže i prisloni je Dušanu na obraz. Oboje
istovremeno pustiše suzu. Dušan oseti njen ledeni dodir, a ona sinovljevu
toplinu. Ona zatim pogleda u muža Ivaniša, koji je stajao iza Dušana, a on
shvati njen znak i reče svima:
„Ostavimo majku i sina same.”
Svi u tišini izađoše i njih dvoje ostadoše sami. I smrt koja je strpljivo
čekala.
„Najdraži moj.. ” tiho izusti Teodora. „Želela sam tvoj lik da imam u
očima kada ih zauvek sklopim, a ne da iznad sebe gledam smrt u oči.”
„Došao sam što sam pre mogao, jahao sam i danju i noću” reče on
zadržavajući suze.
„Razdvojiću se sa dušom, sine, ali ne mogu to da uradim dok se tebi ne

ispovedim i tvoj oproštaj ne dobijem. Jer znam da nisam zavredela Njegov.”
„Ne govori tako, mati mila” reče Dušan. „On će tvoju dušu radosno

prigrliti.”
„Čovek za života zgreši, pa se onda nada Njegovoj milosti.”
„On nam uvek oprašta naše grehe jer svaki čovek je grešan, život nam je

takav.”
„Gresi mogu biti sitni ili veliki... A moji su neoprostivi.”
„Nije tako, mati.. ”
„Jeste, sine... Ali, želim da shvatiš da sve što sam činila... činila sam

samo zbog tebe... Da bih tebe zaštitila... i učinila te kraljem, carem.”
„Ti si oduvek bila uz mene i najviše tebi mogu da zahvalim što sam

postao car. Zato, tvoji gresi nisu neoprostivi. Božja milost je tolika da nam
oprašta i najgore grehe.”

„Na meni leži smrtni greh, no tvoj oproštaj mi je važniji od Njegovog.”
„Ne govori tako, mati, jer će ti On sve oprostiti.”
„U ovom dvanaestom času za mene... ostaje mi da ti kažem... da sam, ne
misleći na sebe, zgrešila kako ti ne bi došao u iskušenje da to uradiš. He
štedeći sebe, želeh da poštedim tvoju detinju neiskvarenost... i počinih
najstrašniji greh od svih... oduzeh ljudski život.”
„Znam, mati... ne moraš mi govoriti.”
„Znaš?...‚” začudi se Teodora i oči joj se opet ispuniše suzama. „Kako si
saznao? Kada?”
„To više nije važno, mati” reče joj Dušan držeći je za hladnu ruku. „Sve ti
je oprošteno... Znam da si to uradila samo iz želje da meni pomogneš... He
mogu ništa da ti zamerim. Budi spokojna.”
Teodora odahnu, veliki teret joj pade sa duše. Neizvesnost ju je morila
gore od smrti. Pa ipak, osećala je potrebu da se potpuno ispovedi, da mu
kaže razloge za svoj smrtni greh.
„Znaj, sine... da sam imala bilo kakvog izbora... da je postojala i
najmanja nada... u dobar ishod... ne bih nikad ubila tvoga oca...”
Dušan oseti kako se zemlja pod njim otvara i on tone u bezdan očajanja.
Oči mu se ispuniše suzama, a duša mu zavrišta od bola. Jedva se suzdržao
da ne ispusti vrisak.
Teodora, držeći ga za ruku, oseti kako je zadrhtao.
„Veruj mi, sine, kada ti kažem... on ti je želeo zlo... Znam da si ga ti voleo

uprkos njegovoj zlovolji i pokvarenosti... Ali, on je prvo prekršio obećanje
koje mi je dao... kada smo se razveli... Bio mi je obećao da će tebe
imenovati za naslednika... A onda je ipak Simeuna proglasio za budućeg
kralja... I preko toga sam prešla... A onda mi je, dok je tamnovao u
Zvečanu... rekao da će te oslepeti... čim izađe... a da će pogubiti sve one koji
su njega izdali... jer je znao da ćeš se ti smilovati i pustiti ga na slobodu...
Nisam imala kud, sine... Poslala sam mu onu dvojicu... Karavida Fratnuta i
Đurđa Ilijića...” Suze su joj se kotrljale niz lice. „A tebe sam opila napitkom
u vinu... da ne bi znao... da bih te poštedela bola... Možeš li da mi oprostiti,
sine?... Možeš li?”

Dušan je pognute glave krio od nje svoje očajanje i bol. Nije smogao
snage da je pogleda iako je ona vapila za njegovim očima u kojima je tražila
oproštaj. Duša mu se cepala, deo je pohrlio za njegovim ocem, a deo mu je
čupala njegova majka. On je ostao prazan.

„Sve što sam zgrešila... bilo je za tvoje dobro... Da te spasem njegove
odmazde... Možda bi te i ubio... Postao je zao čovek... Ona Marija mu je
dušu zatrovala protiv tebe... Sina je gledao kao najomraženijeg neprijatelja...
Proklet bio dan kada je mene ostavio zbog nje... Proklet bio on... A toliko
sam ga volela... Ali ni blizu koliko tebe volim, sine...”

Dušan oseti kako njena ruka omlitavi i on polako podiže oči. Dočeka ga
njen ukočeni pogled, kao da još uvek traži oproštaj. I poslednja suza joj se
kotrljala niz lice prekriveno velom smrti.

Car Silni zaroni lice u svoje šake i bolno zajeca.

Glava četrdeset i prva
- proleće 1355.godine

„Drvo je drvo, kam je kam, a čovek je i drvo i kam.”

Kakve li drskosti i osionosti!” povika Itugen bacivši na pod činiju koja joj
je bila pod rukom. „Šta je taj crv umislio? Da će on da kroji sebi
sudbinu?... Kako se usuđuje da se ogluši o moje zapovesti?”

Freja i Umaj je ćutke posmatraju. Ni Freja nije bolje raspoložena. Besna
je na svoga štićenika što je svojom nepažnjom ugrozio svoje povlašćeno
mesto na carskom dvoru. Tolike godine je proveo u najbližoj okolini cara i
sve je upropastio svojom verskom zanesenošću. Mogao je da se strpi još
malo.

„Šta ti je Amurat rekao, majko?‚” pita je Umaj bojažljivo. „Ha! Kako on
zna bolje šta mu valja činiti!” Okrenu se baba prema njima. Oči su joj sevale
od besa. „Da mi je javio na vreme, sve bi ispalo drugačije! Ali, ne! Drznik je
ćutao kada je sultanu stiglo raško poslanstvo!”

„Zašto? Što bi to krio?‚” iznenadi se i Freja.
„Zato što obesnik hoće rašku princezu za sebe, a zna da se ja sa tim ne
slažem. I rekla sam mu to prošli put kada smo na vreme sprečili taj brak!”
„Zašto bi želeo za ženu kćerku svog najvećeg neprijatelja kada ne želi mir
sa njim?” opet pita Freja.
„Zato što je oholnik! Veruje da će tako imati veću moć nad raškim
carem!”

„Misli da je drži kao taoca?‚” upita Umaj.
„Ma, ne znam šta je uvrteo u glavu taj osionik!” odmahuje rukom Itugen.
„Razumem da hoće da osvoji tu zemlju, to je u prirodi smrtnika, ali ne
shvatam zašto je opsednut time da pridobije protivnika za sebe.”
„Možda tako misli da pokazuje svoju nadmoć” reče Umaj. „Ljudima je
najslađe kada nešto nekome preotmu, pa se time diče.”
„Ne možeš li to da sprečiš kao prošli put?” pita je Freja.
„Kasno je za to” odmahuje rukom Itugen. „Rašani sklopiše ugovor sa
sultanom, a ja nemam nikakav pakt sa Orhanom... Samo sa njegovim drskim
sinom Amuratom.”
„Ako se Amurat oženi raškom princezom...‚” započe Umaj.
„Bude li ona bar upola kao njen otac, može još i da preokrene Amurata...
i da mi sve planove pokvari” mrmlja Itugen više za sebe nego što govori
njima dvema. „Što žena može da obrlati muškarca, to mi bogovi možemo
samo da sanjamo! Pogotovo ako nam zapadne nadmenik koji misli da je
božanskog porekla! ”
„Zar ne možeš da presretneš raške poslanike?” pita Umaj.
„Čuješ li šta kažem?” brecnu se majka na nju. „Ugovor su sklopili, ništa
ne bih dobila njihovom smrću. Ostaje mi samo da čekam da vidim kome će
sinu sultan dati rašku princezu. Biće najgore ako je Amurat dobije... Nego...
Čujem da ni tebi ne ide sve od ruke, Freja?”
„Ah! Upropasti mi sve tevtonac. Našao se uvređenim što mu je car raški
zabranio da prisustvuje misi i sada je pao u njegovu nemilost,” reče Freja. „I
još je ubio svoga sestrića.”
„A krila si od nas ko ti je štićenik!” reče joj Itugen. „Opet si pogrešila
kao kada si mu dala da caru vrati usud, zbog kojeg je Erlkonig došao sa
Divljim lovom.”
„Rekla sam ti da mi je on potreban živ.”
„Zašto tevtoncu nisi rekla da jednostavno ubije raškog cara?” upita je
Umaj. „On nam je svima smetnja, a tevtonac mu je najbliži.”
„Pa da i njega pogube?‚” odmahuje glavom Freja. „Ne! On mora ostati uz
tog vašeg usuda dok ne uzme koplje, a posle više nije važno!”
„Ti i tvoje koplje! ” ljutito će Itugen. „Kao da je to važnije od cara
Silnog!”
„Moramo da pronađemo drugi način da ga ubijemo, Itugen” kaže joj

Freja.
„Radim na tome i bez tvoje pomoći” odgovara joj samouvereno ova.

„Samo je pitanje vremena, prava prilika se ukazuje samo jednom, ni pre ni
posle.”

„Ni tvoja štićenica se nije bogzna kako pokazala‚” kaže joj Freja. „Otkad
je toliko teško otrovati nekoga?”

„Otkad je miljenik one babe‚” sevnu očima Itugen. „Ali, polako, sada mu
je majku otrovala, a on je sledeći.”

„Zašto nju?” pita Freja.
„Zato što je tako moja štićenica htela! Ni ona nije mnogo bolja od
Amurata! Ćudljiva je i sve radi po svome! Hoće svima da se osveti, a ne
samo caru... Moraću da je posetim... Da je upozorim da se ne igra sa
otrovom koji sam joj dala... Još će je otkriti pre no što otruje cara, pa šta sam
onda uradila?... Kako su ljudi sujetna stvorenja, očas umisle da su ravni
nama! ”
„Kraj mu je blizu, majko, ne očajavaj‚”reče joj Umaj. „Nije mu ostalo
mnogo od života... i on to zna!”
„Da... da.. ” zamišljeno će Itugen. „Kao da ona baba polako diže ruke od
njega... Kao da je voljna da ga žrtvuje, ali odugovlači. Mene sad kopka nešto
drugo. Zašto sada kada joj je bio miljenik toliko dugo?... Opet nešto smera...
Vidi nešto što sam ja možda previdela... Ali, šta?”

Glava četrdeset i druga
- proleće 1355. godine

„Gora je rana od jezika negoli od mača.”

Tog sedmog dana aprila meseca, Teodora Smilec, supruga i kraljica
velikog Stefana Dečanskog, otišla je Bogu na istinu. A njenog sina cara
Stefana Dušana ta istina je proganjala kao najstrašnija povampirena avet iz
prošlosti, rušeći mu sve iluzije koje je imao o majci, ocu... Zato je utehu
potražio u dvorskoj crkvi Drenče, moleći se celu noć. Molio je Boga da
oprosti njegovoj majci što je okrvavila ruke ubivši njegovog oca, princezu
Jelisavetu... i bogzna koga još. Jer su Karavido Fratnut i Đurđo Ilijić ubrzo
nakon toga nestali. I molio je Dušan Boga da njemu podari snagu da oprosti
svojoj majci, jer greh joj bi toliki da u njegovom srcu nije nalazio
razumevanje ni opravdanje za tolike zločine. Znao je on da je to činila zbog
njega, da ga zaštiti od samovolje i zlovolje njegovog oca, na i da je želela da
on ostane uz Jelenu, a ne da na svoj dvor dovede nemačku princezu, ali po
koju cenu?

U neko doba noći, u crkvi mu se pridružio despot Ivaniš. Ušao je tiho,
ponizno i umorno kao da je najednom ostario za deset godina. Sedeli su jedan
kraj drugog na klupi uza zid, ispod velike freske arhanđela Mihaila.

Tek kada im se molitva neprimetno pretvori u razmišljanje, Dušan mu
šapatom reče:

„Tvoj glasnik reče da je moja mati verovala da je otrovana.”

„Tako je govorila‚” odgovori ovaj.
„Jesi li uhvatio vinovnika? Sumnjaš li na koga?” Ivaniš odmahuje
glavom.
„Na koga da sumnjam, sinko, kada su to sve ljudi koji bar dvadeset leta
kuvaju i spremaju za mene? A kada je Teodora došla u moj dom, uveo sam i
probače hrane, na njeno navaljivanje. Ona se plašila da će je neko otrovati.”
„Ipak su je otrovali.”
„Teško mi je da poverujem... Jeli smo i pili sve isto.” Dušan se na tren
zamisli, na opet upita Ivaniša.
„Ona baba što je bila među tvojom poslugom, pokraj postelje moje
mati... Znam je odranije.”
„Vijorika?... Hm, da... Neobična žena, vračara je, mislim.”
„Šta će ona na tvom dvoru, despote?”
„Ni meni nije zbog toga drago, ali tvoja mati je bila uporna i često ju je
pozivala‚” reče Ivaniš. „Koliko znam, ta Vijorika je spasla onog malog
Miloša Obilića kada je bio pao u postelju dok si bio u Bosni.”
„To je bila ona?” iznenadi se Dušan. „Vukan mi je ispričao da je moja
mati dovela neku ženu koja ga je iscelila, ali nije mi rekao njeno ime.”
„Da, to je bila ona. Teodora ju je odmah povela sa sobom.”
„Znaš li zašto je dolazila mojoj majci?”
„Ne znam.. ” tiho će Ivaniš. „Možda je tako i bolje.”
„Gde je ona sad? Popričao bih sa njom.”
„Kažu mi da je otišla sa dvora.”
Dušan glasno uzdahnu iz dubine duše. Prisećao se njihovog susreta u
tamnici Petrči. Ona ga je još tada upozorila da se čuva rogatog češlja.
Očigledno da je pri tom mislila na istinu vezanu za taj češalj, a ne da se čuva
od samog češlja. I bila je u pravu, istina ga je zabolela, gore od uboda mača.
Zašto je to uradila ako je već služila njegovoj majci? Iz zahvalnosti što ju je
poštedeo kazne koja ju je čekala? Ali, samo tih nekoliko njenih reči behu
dovoljne da pokrenu čitavu lavinu nemilih događaja koji su kulminirali
njegovim saznavanjem gorke istine.
Dušan je još dva dana ostao kod despota Ivaniša, odmarajući se od
prethodnog puta, da bi trećeg krenuo nazad za Skoplje. Ni tada nije želeo da
prihvati despotovu oružanu pratnju. Sad su mu više nego pre bili potrebni
samoća i ćutanja. Toliko crnih i teških misli ga je proganjalo.

Višednevno putovanje pružilo mu je vremena na pretek da razmisli o
svemu što ga je tištalo. O majčinoj smrti, o maćehi Mariji, o izdaji kapetana
Palmana, o sultanu Orhanu... Sve su to ostala otvorena pitanja, opterećena
sumnjama i strahovima, neizvesnošću kojoj se ishod nije nazirao.

Nije pronašao vinovnika trovanja, na nije mogao nikoga da optuži za
trovanje. Ni svoju maćehu Mariju, iako mu je ona bila najsumnjivija. Nije
imalo svrhe ništa pitati njemu odanog Jovana Olivera, njenog supruga. On
siromah sigurno ništa nije sumnjao, a pogotovo nije znao kakve zavere ona
kuje. To ga je možda najviše sprečavalo da je ne baci u tamnicu. Znao je da
bi se Jovan Oliver okrenuo protiv njega. Bez čvrstih dokaza nije mogao ništa
da preduzme prema oholoj bivšoj kraljici.

Osim toga, u Skoplju ga je čekao problem sa njegovom alemanskom
gardom. Zbog Palmanove izdaje izgubio je poverenje u njega. Moraće nekako
da ga udalji od sebe i od svoje porodice. Ovako se osećao kao da su svi na
dvoru bili taoci tevtonaca. Mogao je on da sakupi dovoljno vojske u gradu
da im se suprotstavi, ali ovi su držali dvor i mogli bi da naprave pokolj na
njemu ako on sada povede trupe na njega. Palman mu je jasno rekao da
kaznu neće trpeti. Mogao je da shvati njegovu odanost veri, uostalom i Dušan
bi verovatno isto tako postupio, ali razočaranje je bilo preveliko da bi se sve
vratilo na stanje od ranije. Povrh svega, bilo mu je teško da poveruje u
odlazak njegovog sestrića Georga. Ali, morao je da prizna da je sve bilo
moguće. Ako je Palman posle skoro dvadeset i pet godina verne službe kod
njega mogao da mu se suprotstavi zbog papinog poslanstva, zašto ga onda
Georg ne bi takođe napustio? S jedne strane, to je bilo časnije nego da se
pobuni poput svog ujaka.

Povratkom u Skoplje, ukazala mu se dobra prilika da reši i taj problem.
Naime, stigao mu je glasnik od njegove sestre Jelače iz Skradina koja je
sama sa svojim sinom vladala tim krajem. Venecija je tražila od nje da otkupi
Klis i Skradin. Kako ona nije želela da ih proda, a nije bila ni u mogućnosti
da ih brani, obratila se za pomoć svom bratu.

Car Dušan zato odmah pozva kapetana Palmana. Trudio se da pred njim
izgleda kao da je zaboravio njegovu neposlušnost i da je između njih sve kao
što je nekad bilo. Palman je došao kod cara sa svojim bratom Kijaranom.
Dušanu se činilo da ovaj ništa nije posumnjao kada mu je rekao da ima važan
zadatak za njega.

„Kapetane, čuo si da je stiglo pismo moje sestre Jelače‚” reče mu on.
„Ona je opet u velikoj nevolji. Kao i pre nekoliko godina, svi su se okomili
na ono malo zemlje što drži. Ovaj put Mleci hoće da joj otkupe gradove Klis
i Skradin. Ako odbije, napašće je, a sama ne može da se odbrani. Zato sam
odlučio da tebe, kao svog najvernijeg kapetana, pošaljem da pomogneš mojoj
sestri Jelači u odbrani gradova, bude li zatrebalo.”

Kapetan Palman se stade premeštati s jedne noge na drugu, posumnjavši
na trenutak šta se krije iza ovakve Dušanove odluke da ga pošalje iz dvora.
Ipak, uvidevši da mu pruža ruku pomirenja šaljući ga da pomogne njegovoj
rođenoj sestri, on vrlo brzo sebe ubedi da car nema nikakvih zadnjih misli.

„Biće mi čast da pomognem tvojoj sestri, care” blago se pokloni ovaj.
„Dokle da branimo gradove, care?‚” upita Kijaran.
„Da budem iskren, odavno nemam nameru da zadržim te gradove, a
pomažem sestri samo da bih njoj udovoljio, zbog uspomene na njenog muža”
reče Dušan iskreno. „Važnije mi je da ostanemo u dobrim odnosima sa
Mlecima jer se ipak nadam njihovoj floti, mada ne gajim prevelike nade u to.
Skradin i Klis su predaleko da bismo mogli stalno da vodimo brigu o njima.
A znate da su i Ugari preko Bosanaca bacili oko na te gradove. Bolje je i
prodati ih Mlecima nego dozvoliti da padnu u šake Ugarima. Pokušajte da
sačuvate te gradove, pogotovo od Bosanaca, ali ne upuštajte se u borbu sa
Mlecima. Ako vidite da nemate izbora i da je rat sa Venecijom neizbežan,
dogovorite se sa njima o njihovoj prodaji, a izbavite moju sestru i njenog sina
i dovedite ih u ju.”
„Znači da gradove ne branimo po svaku cenu?” ponovi Palman.
„Ne, predajte ih Mlecima bez sile, uz dogovor o prodaji i da oni obezbede
vama i mojoj sestri bezbedan prolaz. Najvažnije je da ih dovedete meni žive i
zdrave... Kao što vidiš, kapetane Palmane, poveravam ti živote moje sestre i
njenog sina.”
„Budi bez brige, care” reče Palman. „Biće u sigurnim rukama.”
„Siguran sam da hoće” reče Dušan. „Pripremite se za put čim pre i
krenite bez velike pompe i priče. He želim da Mleci ili Ugari saznaju da sam
vas poslao.”
Obojica se pokloniše i povukoše se, a na vratima sretoše caricu Jelenu
kako ulazi. Čim su ostali sami, Jelena ga nestrpljivo upita:
„Jesu li pristali da idu?”

„Naravno da jesu‚” reče joj Dušan. „Nisu ništa posumnjali. Uostalom,
idu da izvuku Jelaču i njenog sina.”

„Znaš da će na neki način sada njih držati kao taoce.” „Ne brinem zbog
toga‚” reče samouvereno Dušan. „Kada se budu vratili, čim puste Jelaču i
njenog sina Mladena, svi će biti opkoljeni i zarobljeni, još dok su na
konjima.”

„Pripremićeš im zasedu?”
„Tako nekako... Ali, za to ima vremena. Važno je da ih sad pošaljem van
dvora‚” reče Dušan. „Do sada nisam imao drugog izbora sem da ćutim.”
„Nismo stigli da pričamo... Šta ti je mati rekla? Rekao si samo da si
stigao na vreme da je vidiš poslednji put.” Dušan se seti svega što je čuo pri
njenom poslednjem dahu. I uzdahnu.
„Ništa... Samo smo se suzama oprostili jedno od drugog.”
„Nije ti ništa rekla? Nije ti priznala...?”
„Kažem ti, ženo” pomalo nervozno će Dušan. „Ništa nije rekla, niti sam
joj ja spominjao princezu Jelisavetu... Bolje je ovako.”
„Mislila sam da ćeš hteti da saznaš istinu” iznenadi se Jelena.
„Sada znam da je neke istine bolje ne saznati i da čovek mirnije živi u
lažnoj nadi.”
„To ne liči na tebe, mužu” nepoverljivo će Jelena. „Znaš da istina kad-tad
izbije na videlo.”
„Da... Ali skoro uvek čoveku ostaju vezane ruke da bi išta promenio.”
„Govoriš li mi iskreno ili sada ti hoćeš mene da poštediš neke gorke
istine?”
„Istina i laž su dve strane istog novčića‚” reče Dušan. „Jedno bez drugog
ne idu... i kakve god da su... taj novčić je tvoj ili moj. Često ne znamo koja
strana novčića šta predstavlja, moramo se sa tim pomiriti.”
„Mnogo si tajanstven, mužu” smeška se Jelena.
„Nisam ja tajanstven, već je sudbina... Po smrti princeze Jelisavete, ti si
mi rodila Uroša. Samo je to važno. A kako ili zašto se to desilo, nama će
ostati nepoznato... Pred nama su još teška vremena i moramo ostati složni
kako bismo se jači uhvatili u koštac sa njima. Neko mi je nedavno rekao da
ono što nam sad deluje naopako, sutra ili... za pedeset godina dobiće svoj
smisao.”

Glava četrdeset i treća
- leto 1355. godine

„Polet’ polet’, bubamaro, otkuda će doći svatovi.”

Čim je car Dušan ugledao vedro, iako umorno lice svog diplomate Nikole
Stanjevića na konju dok je prolazio kroz kapiju na Paun-polju, odmah je
znao da mu donosi dobre vesti. I on je ozaren stajao pored svoje carice
dočekujući ga sa dalekog putovanja. He dešava se često da carski par nekog
svog činovnika dočekuje na stepenicama dvora, pa se ubrzo okupilo više
radoznalih, a među njima beše i Marija. Niko od njih nije znao otkud se
Nikola Stanjević vraća, ali se po njemu i njegovoj oružanoj pratnji videlo da
dolaze iz daleka. Ono što je carski par ipak iznenadilo bila su zaprežna kola,
koja su vukla dva vola.

Čim je posluga stala da istovaruje kovčege iz kola, svima bi odmah jasno
odakle putnici dolaze. Jer kovčezi behu ukrašeni turskim šarama i slovima, a
blešteli su na letnjem suncu od zlatnih i srebrnih okova. Nikola Stanjević im
je donosio darove od turskog sultana Orhana.

Dušan je zadovoljno klimao glavom, pa čim je Nikola sjahao, ovaj mu
priđe raširenih ruku i srdačno ga zagrli. Obojica se smeju zadovoljno.

„Vidim da si uspešno obavio posao! kaže mu Dušan.
„Jesam, care!” odgovara ovaj. „Vidi se, zar ne?”
„Hvala Gospodu da si nam se čitav vratio” opet će Dušan. „A još i sa
dobrim vestima.”

„Dug je ovo bio put, a povratak još duži zbog ovih volova!”
„Nikada ne bih pomislio da ću se radovati što vidim par volova!” smeje
se Dušan.
„Jes’ vala, da znaš!”
„Nosite to u svečanu dvoranu!‚” reče Dušan posluzi, a onda se okrenu
Nikoli: „A ti, prijatelju, idi se osveži i skini tu prašnjavu odeću, pa dođi da se
zajedno naslađujemo ovim darovima! ”
„Donosim ti sultanovo pismo, na grčkom je pisano pa ćeš ga razumeti.
Čitaj ga dok ti ne dođem kasnije.”
Svi prisutni sa čuđenjem i divljenjem gledaše kako pored njih prolazi
desetak što manjih, što većih kovčega na oko lepih i vrednih. Mogli su samo
da zamisle kakve dragocenosti u sebi kriju. Samo je bivša kraljica Marija na
to gledala smrknutog lica i namrštenih veđa, a ljutitim pogledom streljala
Dušana i Jelenu. Od svih zanemelih posmatrača, ona je jedina znala šta ovi
darovi znače. I zato je u sebi kiptela od besa. U jednom trenutku, dok je
carski par pratio poslugu koja je nosila darove, Jelenin i Marijin pogled se
ukrstiše. Dok je caričin likovao, pogled bivše kraljice sevao je od jarosti.
Ali, nije ona htela da ostane po strani. Smatrala je da ima pravo da zahteva
objašnjenje zbog tako drskog prećutkivanja nečega toliko važnog. Zato je
krenula za njima.
U svečanoj dvorani posluga ostavi sve kovčege i povuče se prolazeći
između Dušanovih vojvoda i despota koji se zatekoše tad u dvoru, a kojima
takođe beše uskraćena istina o Stanjevićevom putovanju. Ali, za razliku od
Marije, oni nisu pokazivali ljutnju, već prijatno iznenađenje i radost jer su
turski darovi značili nekakav povoljan sporazum između njihovog cara i
najvećeg im neprijatelja. Marija uđe poslednja, sevajući od srdžbe i stade
kraj svoga muža Jovana Olivera. Dušan je čitao naglas pismo turskog sultana
Orhana:
„Hrišćanskome caru Stefanu Dušanu od kuće Nemanjića, sinu Stefana
Uroša, caru Raške i caru Silnom, selam i beribet šalje turski sultan Orhan
Beg od kuće Osman, sin Osmana Gazi Hana. Primih tvoga elčibašu Nikolu
Stanjevića sa jezijom tvojom rukom napisanom. Seir mi je bilo čitati ovaj
muštuluk i što ponovo prstenuješ svoju kćerku Teodoru za nekog od mojih
sinova... Zadovoljno prihvatam.. ”
Dušan prekide dalje čitanje zadovoljan onim što je dotad pročitao, a

pogotovo što je u nastavku video da sultan predlaže i mesto njihovog susreta,
pa je to želeo zasad da prećuti. Prostruja žagor prijatnog iznenađenja među
prisutnima i carski par primeti po njihovom klimanju glavama da odobravaju
ovaj Dušanov potez. Bio je to veliki diplomatski uspeh, koji će obezbediti
mir sa Turcima i omogućiti Dušanu da na miru ojača carstvo.

„Svaka čast, care!” uzviknu tapšući vojvoda Preljub. „Ovo je dobra vest i
tvoja velika pobeda! ”

„Skinusmo ih sa grbače!‚” dodaje stari Voihna.
„Pridobismo i Turke, a car Jovan je u Carigradu, šta ćeš bolje!” viče
vojvoda Vratko.
I Jovan Oliver zinu da nešto dovikne kada ga supruga Marija povuče za
ruku i ućutka ga. No, ona nije mogla da ćuti, pa se probi kroz prisutne i stade
pred carski par.
„Ovo je nečuvena sramota za krunu Nemanjića! ” uzviknu ona ljutito.
„Zar carsku princezu da date tim nevernicima? Nije li njenu ruku zaslužio sin
nekog hrišćanskog kralja, a ne da bude jedna od stotinu u turskom haremu?
Otkad mi pregovaramo i dogovaramo se sa našim neprijateljem? Zar nismo
sklopili savez sa bugarskim i romejskim carem da proteramo ta plemena?
Zašto se ovo krišom radilo umesto da se iznelo pred sabor u Seru, gde bi se
čuo glas sviju?”
„Mila maćeho.. ” reče joj Dušan snishodljivo, „zar ćeš i ti da vodiš
državničke poslove? Ha to si imala pravo dok je moj otac bio živ, dok si bila
kraljica... To vreme je prošlo. Zato, ne mešaj se u važne poslove carstva.”
„Činite veliki greh u očima Gospodnjim dajući vašu kćer tom Čerkezu,
Mongolu ili šta god da je! Gde će vam vaše grešne duše? Zar dete u harem
da date?” uporno će Marija.
„Ti umišljaš da si još uvek kraljica, Marija!‚” upozori je Jelena. „Tako se
ne govori pred carem i caricom! ” „Jovane Olivere...‚” reče Dušan, „urazumi
ženu na vreme.” Ovaj joj priđe sa leđa i uhvati je za ruku, pokušavajući da je
odvuče nazad, ali ona se ne dade već i dalje ljutito viče: „I kada ste naumili
da sprovedete tu sramotu? Kada ćete kćerku prodati u ropstvo?”
He samo da ju je Jovan Oliver odvukao nazad već ju je i izveo napolje.
„Očito da ima onih koji se ne slažu sa dogovorom koji smo postigli sa
turskim sultanom” reče car. „Ali ja verujem da će nam to omogućiti da bar
neko vreme živimo u miru sa njima, dok se ne učvrstimo u Carigradu.”

„Zar ćemo prekršiti savez sa carem Jovanom i napasti ga?‚” začudi se
Voihna.

„Nećemo, starino” umiruje ga Dušan. „Pokušaćemo na drugi način da
zauzmemo taj grad, da me on pozove kao svog voljenog strica, kako me
naziva.”

Nešto kasnije, stiže Nikola Stanjević, u čistoj odeći i umiven, pa mu se
jedva primećuje umoran hod. Opet mu svi stadoše čestitati i rukovati se sa
njim, tapšati ga po leđima i dobacivati mu šale. Ha kraju ga pustiše da
progovori jer su svi bili željni da čuju kakav je čovek bio Orhan i kakav je
njegov dvor.

„Čvrst čovek starog kova!” uzviknu zadivljeno Nikola. „Ne živi taj po
zlatnim dvorovima i mermernim hodnicima! He, ne! Veliki šator mu je dom!
Po podu mu razastrti zlatovezeni, šareni ćilimi pa ti milina da bos hodaš po
njima! Ha kopljima mu okačeni zlatni i srebrni štitovi, sablje demeškinje i
poseklice, sve se sjaji i sve divotno miriše. A sultan leži na bezbroj šarenih
jastuka, mekanih kao... paučina!‚” priseća se Nikola sa oduševljenjem, a
ostali upijaju svaku njegovu reč, pa razgoračili oči kao da to pred sobom
sada vide. „Orhan obučen u plave haljine, a na glavi mu veliki turban. Iza
njega stoje sluge koji ga hlade nekakvim dugim perjem, a služi ga golišava i
lepa ženskadija... A on mi reče kako više voli da živi na starinski način, dok
njegovi sinovi sebi grade dvorove u Galipolju i Cimpi. Dojmi se meni kao
dobar ratnik, ali častan čovek. Ono što obeća, to će i ispuniti.”

„I kažeš, pristao je da oženi nekog sina mojom Teodorom?” opet ga pita
Dušan. „Kaže li za koga će?”

„Nije kazao, čini se da još nije odlučio, mada reče da jedan od njih
navaljuje da je uzme sebi za ženu”reče Nikola.

„Je li Sulejman?” pita vojvoda Vratko. „On mu je miljenik i sigurno će ga
naslediti.”

„Ne, već mlađi sin Murat” odgovori Nikola. „Ko god bude, Orhan kaže
da će neprijateljstva prestati.”

„Daj bože!” uzviknu radosno Dušan. „Potrebno nam je to više no išta!
Nego da vidimo šta nam sultan šalje! Otvorite kovčege! ”

I kako koji kovčeg otvoriše, tako blesnuše svakojake dragocenosti
svojom lepotom i šarenilom; sa neskrivenim divljenjem i uz glasno uzdisanje
razgledaju poklone. Njihove oči nisu mogle da se nagledaju vrednih ukrasa,

nakita, tkanina nepoznatog porekla i izrade, mekanih na dodir i šarenih poput
leptirova. Svima beše jasno da su ovo darovi upućeni princezi Teodori kao
odgovor na bračni ugovor.

Dok su svi preturali po kovčezima i naglas komentarisali i pokazivali šta
je ko našao, Dušan je na miru pročitao ostatak sultanovog pisma. Orhan mu
je zakazao susret sredinom decembra u mestu Dijaboli, u Trakiji, a opet ne
tako daleko od Galipolja, gde je ovaj bio. Tamo će sultan doći da preuzme
princezu Teodoru.

Svi su bili zaokupljeni sultanovim darovima, pa nisu ni primetili kada se
car iskrao iz dvorane. Nije mu bilo važno ni zlato ni srebro koliko njegova
kćerka Teodora. I osetio je potrebu da je odmah pronađe. Koliko se radovao
postignutom dogovoru sa sultanom, toliko mu je bilo teško što će se odvojiti
od nje. Princeza je već imala nešto više od dvadeset godina i odavno je već
bila zrela za brak. Ona je bila njegovo dete, to je znao. Svaki put kada bi je
pogledao ili dotakao, osetio bi tu nedokučivu vezu koja postoji između oca i
deteta. To, nažalost, nije osećao sa Urošem, ma koliko je sebe zavaravao.

Iako nije znao gde je ona, mogao je da pretpostavi i nesvesno je krenuo u
konjušnicu. Gde bi ona bila nego kraj svoga Vihora, kao i Miloš, koji se nije
odvajao od Ždralina i silvana Vilana. A Uroš se nije odvajao od Miloša. I
tako ih je sve troje našao zajedno. Miloš i Teodora su pričali o konjima, a
Uroš ih je ćutke slušao. Kada su ugledali cara, ućutaše se. Samo je princeza
znala zašto je otac dolazio. Već je čula za turske darove i pribojavala se da
su bili upućeni njoj. Kada je srela očev pogled, njen strah se obistinio. Brže-
bolje nastavi da timari Vihora.

„Sultan ti šalje darove, kćeri” kiselo se osmehnu Dušan. Bezuspešno je
pokušavao da sakrije svoju tugu.

„Znači, ipak ću se udati za nekog njegovog sina‚” zaključi ona. „Koga mi
je odabrao?”

„Ne znamo još, biće da je Murat.”
„Kada polazim na put?” upita ona i dalje timareći konja.
„Ima još vremena, tek za koji mesec.”
„Ako je to tvoja volja, povinovaću se, oče”, reče ona. „Tako sam ti rekla
i prošli put.”
„Znam, nisam ni sumnjao...” A onda nežno spusti svoju ruku na njeno
rame i okrenu je ka sebi. Oči joj tužne, lice kao od kamena. „Želim da

shvatiš koliko je ovo važno za nas...”
„Znam, oče‚” prekida ga ona.
„I da je tvojoj mati i meni isto toliko žao što ideš iz našeg doma ”
„Stalno si govorio da se svako od nas mora žrtvovati na svoj način‚” reče

ona. „Sada je red na mene... I ne brini, neću te obrukati. Znam svoje dužnosti
i obaveze.”

„Pričali smo već o tome i znam da nema potrebe da ponavljam” kaže joj
otac. „Ti ćeš biti tamo da zastupaš naše interese.”

„Hoćeš reći, biću njihov talac‚” ispravlja ga kćerka.
„Taoci su nešto drugo, Teodora” povisi malo ton Dušan. „Ti nećeš biti
talac, već žena sultanovog sina i možda njegovog naslednika.”
„Kako ti kažeš, oče.” reče ona isprazno. Stajala je nepokretno, ruku
spuštenih niz telo. Poslušno i bezvoljno.
Miloš i Uroš su ćutke sve posmatrali. Obojica su znala šta to znači,
pogotovo stariji Uroš.
„Tvoja mati će te još podučiti šta su tvoje bračne obaveze” reče Dušan.
„A Turčin Melek će ti reći koji su važni običaji.”
„Hoću li morati da uzmem njihovu veru?‚” pita Teodora.
„Takav je običaj, da‚” uzdahnu Dušan. „Ali, zapamti, važno je šta ti je u
srcu.”
„Kažu da tuđinkama daju i druga imena, turska.”
„Tako je, kćeri.”
„Daće mi drugo ime, drugu veru, druge običaje, drugi jezik... I vremenom
ću zaboraviti ko sam bila‚” reče ona gledajući oca u oči.
„Nije tačno, kćeri” teši je on. „Nikada ne možeš zaboraviti ko si i odakle
si... I ne treba da zaboraviš, jer bi onda svoju dušu izgubila.”
„A hoću li se ikada vratiti u svoju zemlju?”
„To je malo verovatno.. ” zbunjeno će Dušan.
„Znači, i kada umrem, sahraniće me u tuđini, a ne u mojoj zemlji, kraj
mojih predaka, pod mojim nebom? Pod mojim krstom?”
„Teodora, kćeri...” Dušan pokušava da pronađe prave reči, ali mu one
izmiču, jer mu srce govori nešto drugo. „Ti si princeza, careva kći i..
„Znam, moram da se žrtvujem za neki veći cilj‚” ponavlja ona.
„Kao što se mi muškarci žrtvujemo kad odlazimo u boj...”
„I ja bih radije išla u boj nego u postelju nevernika.”

„Teodora...” opomenu je oštrim tonom otac. „Kako tako pričaš? Mislio
sam da si razumela svoje obaveze kao princeze.”

„Razumela sam ih, oče, ali ne moram i da se slažem sa njima” najzad joj
zatreperi glas. Nije mogla više da se kontroliše.

„Razgovaraćemo još nas dvoje‚” reče joj Dušan, a onda se okrenu sinu:
„Uroše, pođi sa mnom... Čini se da si i ti dobio darove od sultana.”

Uroš bez reči krenu za ocem, a Teodora i Miloš ostaše sami. Ona nastavi
da timari Vihora oštrim, naglim pokretima. Kiptela je od besa i tuge. Osećala
je bespomoćnost, zbog koje su joj suze navirale na oči. Ha kraju, pade na
kolena jecajući. Pokrila je lice šakama. I Milošu potekoše suze. Priđe joj
polako, čučnu kraj nje i zagrli je.

„Ne tuguj, sestro” šapnu joj naslonivši glavu uz njenu. „Misli uvek na nas
i biće ti lakše”

„Biće mi samo teže! ” izusti ona kroz jecaj. „Znajući da vas više nikad
neću videti!”

„Nemoj tako, možda hoćeš” govori joj Miloš dok mu teku suze niz lice.
„Otac će ti sigurno dopustiti da povedeš i Vihora. Imaćeš bar njega.”

„Misliš da hoće?” Pogleda ga ona suznim očima.
„Naravno, zašto ne bi!‚” kazuje joj on. „A ko zna, možda ćeš se vratiti
jednog dana... ili će neko od nas da te poseti!”
„Ma, ko bi me posetio među Turcima, Miloše? Niko nije lud da ide među
njih! ”
„Ja ću da te posetim, sestro! ” odlučno će Miloš. „Ja sam dovoljno lud da
te potražim među tim nevernicima! ”
„Ma, ti si samo dete, kud bi ti dolazio tako daleko?” „Kada porastem,
hoću!” ponovi on. „Obećavam ti... Tako magareću glavu ne nosio!” Teodora
se kroz suze nasmeja, a kad Miloš vide da je može oraspoložiti, on brže-bolje
dodade: „Tako me Ždralinova kopita ne satrla!”
„Juu! Nemoj se kleti tako, brate!” uplaši se Teodora. „Tebi je Ždralin sve,
zar da nastradaš od njega!”
„A što bih nastradao od njega ako ću ispuniti svoje obećanje?‚” opet će
Miloš.
„Da li ti to ozbiljno govoriš, brate?” Briše suze Teodora.
„Treba li da ti se opet zakunem...?”
„Ne, nemoj!” Smeje se ona. „Verujem ti, mili Miloše... Verujem ti.”

„I treba da mi veruješ, sestro... Kažu da mi je majka bila čobanica, a otac
zmaj. Ako je tako, onda ti dajem svoju zmajsku reč! ” Kada to reče, on se
uspravi kraj nje.

„Vidim da jesi zmajevit, Miloše” reče ona gledajući ga odozdo. „I
verujem da ćeš mi doći jednoga dana

„I ako budem mogao, vratiću te kući, sestro” dodade on. „Niko ne treba
da umre u tuđini, već na svojoj zemlji, pod svojim nebom i svojim krstom.”

Ona polako ustade, zagrli ga čvrsto i poljubi ga u obraz. Šapnu mu na
uvo:

„Onda ću brojati dane dok ne dođeš po mene, brate Miloše.”

Glava četrdeset i četvrta
- jesen 1355. godine

„Da nema vjetra, pauci bi nebo premrežili.”

Ispred dvora u Paun-polju okupilo se mnoštvo, pa sve bruji kao u košnici,
što od ljudskog žagora, što od rzanja i frktanja konja. I ljudi i životinje se
uskomešali, pa su nestrpljivi i jedni i drugi da krenu na dalek put. Uzbuđenje
i nervoza vidljivi su na svakom licu, u svakom zagrljaju, svakom poljupcu.
Jer jedni kreću na put, a drugi ih ispraćaju, pa iako se ne ide ni u kakav boj,
neizvesnost nije ništa manja, čini se. Još veća gužva nasta kada komora od
zaprežnih kola koje vuku volovi stade da se probija ka kapiji. Broji bar
dvadeset zaprega koje nose hranu, opremu i darove za turskog sultana. Neko
se setio da ih istera napolje jer je ionako gužva od pet stotina oklopnih
konjanika i upola od toga broja dvorjana i vlastelina koji su došli da isprate
cara i princezu, ali i svoje najbliže. Svi se guraju, probijaju se, neki nose
zavežljaje sa hranom, žene vuku decu i podmeću ih pod nos očevima koji su
u carevoj pratnji, neka deca plaču na sav glas jer su mala, druga što se
odvajaju od očeva. I svaka druga žena briše suze, grli muža... kao da ih
ispraćaju u boj, a ne kao da su pratnja carskog poslanstva.

Nad dvorom, crni gavranovi lete i zloslutno grakću.
U celom tom metežu jedva se vide princeza Teodora, Uroš i Miloš koji se
drže za ruke kao da nemaju nameru da se razdvoje. Teodora ih stiska uz
sebe, obasipa ih poljupcima, i briše suze i sebi i njima. Pored njih stoji carica

Jelena, stegla srce i krši ruke, pa ne odvaja oči od svoje kćerke. Gleda je i
upija njen lik jer ne zna da li će je ikad opet videti. U njoj se lome razum i
srce, svaka vuče na svoju stranu i cepaju joj dušu. Razum je teši da je ovo
bila ispravna odluka i jedini izbor, a srce je kudi što daje dete u turski harem,
nekom bezbožniku za ženu.

I Dušan se odnekud stvori među njima, a kada Jelena vide njegovo lice
obasjano jutarnjim, mekim jesenjim suncem, kao da ima oreol oko glave, ona
zadrhta, nešto puknu u njoj i baci mu se u zagrljaj. Stisnu ga jako uz sebe, a
on jasno oseti kako joj telo drhti, a srce joj ubrzano udara u grudima.

„Neću da te pustim” prošaputa mu ona dok joj suze pune oči.
„Šta ti je, luda ženo?” osmehuje joj se on. „Pa, nije da idem u ljuti boj...
Ovo ne liči na tebe.”
„Ne znam, mužu moj, možda i jesam luda” podiže uplakani pogled ka
njemu. „Znam da bih razum izgubila bez tebe.”
„Šta pričaš, crna ti, kada ću se vratiti!” Poljubi je on u kosu. „Na koga će
se Uroš osloniti ako ne na tebe.”
„Sa tobom bih u grob legla.”
„To je najlakše, ženo‚” govori joj Dušan. „Najteže je boriti se u životu.
Uostalom, šta te je spopalo? Kažem ti, ne idemo ni u kakav rat.”
„Ma, ne znam... He znam, plašim se da te više videti neću” reče pa zaroni
lice u njegove grudi.
„Opet ti pričaš koješta.”
„Vidiš li crne gavranove iznad naših glava?” Plaši se ona da ih opet
pogleda. „Ne predskazuju ništa dobro, mužu moj
„Te ptičurine se uvek pojave kada se okupi mnoštvo sveta” teši je
Dušan. „Nadaju se hrani, valjda.”
„Hrane se dušama, da...”
„Budi bez brige, vodim najbolje ljude sa sobom, svoje vojvode... Doduše,
bio bih srećniji da mi nisi utrapila svoga brata baksuza Jovana Asena.”
„Rekoh ti da ga nisam zvala, sam se pojavio i hoće da ide sa vama.”
„Ne vidim zbog čega on i Simeun treba da budu u mojoj pratnji.”
„Zašto to onda nisi rekao Mariji nego si joj opet popustio?” prekori ga
Jelena. „Ne odvajaj se od svojih zmajevitih vojvoda, oni su ti jedini
pouzdanici.”
„Bez brige‚” opet joj govori Dušan. „Sultan ne bi pogazio reč.”

„Ne brinem ja za njega” briše suze Jelena. „I taj nevernik je časniji od
svakog izdajnika. Bojim se naših verolomnika.”

„U redu je, ženo” reče Dušan. „Prolazićemo kroz naše gradove, a
ostaćemo nekoliko dana u Beru dok ne stigne glas da je sultan stigao u
Dijaboli.”

„Ah! I to ime kad čujem, uhvati me jeza! ”uporno će Jelena.
„Što sad to?”
„Kako što? He znači li dijabolo na grčkom nešto mračno, đavolsko?”
„Pobogu, ženo, svuda vidiš neki loš znamen, prvo gavrane, pa sad
đavole... Šta je sledeće?‚” smeje se Dušan, a Jelena i dalje vidi kako mu lice
čudnovato sija na suncu.
„Loši snovi već nekoliko noći!” uzviknu ona.
„Opet neke vragove snevaš?”
„Ne smej se... Uvek te vidim kako nas neka reka razdvaja, a ti hodaš
jednom obalom, a ja drugom. He čuješ dok te dozivam... A kada zagazim u
reku, vidim kako njome plove leševi. Među njima vidim i poznata lica
umrlih...”
„To je samo zato što si napeta” ubeđuje je Dušan. „Odvajaš se od svoje
kćerke i teško ti je.”
„Nije to...”
Uto, do njih se probija vojvoda Preljub sa Turčinom Melekom i govori
im:
„Sve je spremno za pokret, care...”
„Bolje da krenemo što pre, vidiš kakva je gužva” dodaje Melek.
„Da, da... Duni u rog i daj znak da se uzjaše!” kaže mu Dušan.
Ha to, Jelena opet grli Dušana i rukama ga stiska uza se. He ispušta zvuk,
ali oči joj sve govore. Rekla bi mu sve što joj je na duši, ali nema kad.
„Toliko toga bih ti rekla, mužu moj.. ” jedva izusti ona.
„Znam, voljena moja... Sve znam.”
„Ti si meni sve... I sunce, i nebo i zvezde... Bez toga sam kao u grobu.”
„Ne pričaj tako, videćemo se uskoro.”
I strasno se poljubiše. Ljubila ga je kao nikad ranije, činilo joj se. Kao da
ga više neće imati u svom zagrljaju. Rukama ga je stiskala ne želeći da ga
pusti. On se nekako otrgnu, skidajući njene ruke iz čvrstog zagrljaja oko svog
vrata dok mu ona ne pušta poljubac. I onda, kada im se usne razdvojiše, ona

ga svojim zamagljenim pogledom od suza drži i moli da ostane uz nju. Ali,
njegovo ozareno lice zrači mirnoćom i toplinom... kao anđeoska freska na
zidu crkve.

„Pozdravi se sa kćerkom” reče joj kratko, a on se okrenu ka svome sinu
Urošu.

I on, momak ne izdrža da ne pusti suzu, pa čvrsto zagrli oca dok ga ovaj
ljubi u gustu kosu.

„Ne daj da ti drugi vide suze, sine” reče mu otac. „Car nikad ne plače...
Bar ne pred drugima.”

„Kada ćeš se vratiti, oče?” pita ga Uroš.
„Uskoro... Dotle, slušaj majku i ponašaj se kao car.”
„Ali, ti si car, oče.”
„Da.. ” osmehnu se tužno Dušan. „Jesam, u pravu si... Ti ćeš biti jednoga
dana... Zato budi jak. Zapamti, car misli glavom, ne srcem.”
„Vrati se brzo‚” reče mu sin, a Dušan klimnu glavom.
„A ti, zmajeviti Miloše Obiliću..” razvuče osmeh car, pa ga podiže u
naručje, a Miloš ga zagrli oko vrata. „Slušaj svoga učitelja Vukana... Od
njega ćeš naučiti sve tajne reda Čuvara koplja Svetog Georgija, a kada se
vratim, ja ću ti pričati o našem Redu zmaja... Zato budi jak, hrabar i poslušan
kako dolikuje zmajevitim vitezovima.”
„Hoću... oče” zadrhta detetu brada. „Vrati nam se što pre.”
„Uvek ću biti uz vas.” reče Dušan i spusti Miloša.
A majka grli svoju kćerku i obema suze liju niz lepa lica. Nemaju snage
ni za osmeh. Majka je drhtavom rukom mazi po dugoj kosi, a stiska usta, bori
se da joj nešto kaže neplačljivim glasom.
„Kćeri moja, naša uzdanice” reče joj napokon, „sada bi svaka reč bila
suvišna. Budi hrabra kao što si dosad bila i znaš kako da se ophodiš na
sultanovom dvoru... I zapamti šta sam ti rekla: u nas se dobro zna da ko od
mladenaca prvi zaspi, taj će prvi i da umre.”
„Ako treba, mati, celu noć oka neću sklopiti.” uverava je kći i briše
majčine suze.
„Sunce majčino, briši svoje suze još si mlada, a moje se ne daju više
obrisati‚” ljubi je majka po licu u njene biserne suze. „Moliću svako veče
Gospoda da te opet jednoga dana vidim!”
„Ne brini, mati, Miloš mi je obećao da će jednog dana doći po mene i

vratiti me kući.”
A carica se vidno iznenadi, pa pogleda u Miloša, koji uspravno stojaše

kao da već nosi barjak.
„Ako ti je on to obećao... onda se Gospodu ne moram moliti.” reče

Jelena pa ga pogladi po uplakanom licu. „Hajde, kćeri, otac te čeka.”
Pa opet zagrli svoju kćer. Upija miris njene kose. Obasipa je poljupcima

po licu, u svaku njenu suzu dok njene joj neutešno liju niz obraze. Gleda je u
oči i želi da zauvek zapamti njen pogled. Zatim, teška srca se odvoji od nje.

Teodora, Uroš i Miloš se čvrsto zagrliše, pa braća ljube sestru, a ona
najstarija i onako najviša, sva na oca, ljubi ih u kose i neke nežnosti im
govori. Njih dvojica zanemela, ali pogled od nje ne odvajaju.

Tada princeza uzjaha Vihora dok ga je njena mati držala za uzde, a Jelena
ne izdrža nego prošaputa konju:

„Da čuvaš moje dete i da mi ga vratiš, Vihore.”
Zatim se okrenu Dušanu, koji sedi visoko na konju, a Jelena ga zagrli za
nogu i gleda ga odozdo dok visoko iznad njegove glave gavranovi kruže i
grakću.
„Neka te Gospod i arhangel Mihailo čuvaju i vrate mi te bezbedno‚” reče
mu ona, a on joj položi ruku na kosu. Ona je zgrabi i prinese svojim usnama
ljubeći je kao svoju svetinju.
„Bog s vama, mili moji‚” reče Dušan, pa potraži pogledom vojvodu
Preljuba i klimnu mu glavom.
Ovaj čim to spazi, dunu u rog i oglasi se dugi, dubok zvuk sve do Šar-
planine. Jelena se naježi od tog zvuka i u trenutku pusti Dušana. On podbode
konja i krenu napred, a ona ispruži ruke ka njemu. Za njim krenu princeza
Teodora, uzdignute glave i uspravna u sedlu, a zatim i ostali iz careve
pratnje.
Oni koji ostaju mašu i šalju im poljupce, pa oči ne skidaju sa svojih
voljenih. Duga kolona sa carem na čelu prođe kroz kapiju i Jelena se tad
strese. Izgubila ga je iz vidike, više ga ne vidi. Stisnu pesnice uz grudi da
zadrži srce koje hoće da iskoči. Miloš i Uroš joj priđoše i zagrliše je čvrsto.
Ostadoše zagledani u kapiju gde su maločas prošli njen muž i njena kćerka.
Svi su bili u dvorištu da isprate svoje, samo se Jovan Oliver osvrtao i
tražio Mariju. Ali uzalud, ona nije bila među svetinom, već je sa prozora sve
posmatrala. Pogledom je čas tražila Dušana, čas svoga sina Simeuna. Muž joj

nije bio ni na kraj pameti. I ona se bila zagledala u cara dok ovaj nije nestao
kroz kapiju.

Kada se bila okrenula, prepade se silno jer je pred njom stajala strašna
prilika mongolske boginje Itugen i streljala je pogledom. Urokljive oči su joj
prebirale po duši i mislima, tražeći odgovor po koji je došla.

„Za tvoje dobro se nadam da ćeš ispuniti svoje obećanje” reče ova
hrapavim, umornim glasom. „Dosta je bilo tvoga odugovlačenja.”

„Videće te neko u mojim odajama.. ” uznemiri se Marija.
„Više strahuj od moje kazne” reče ova. „Jesi li postupila po dogovoru?”
„Jesam, jesam..” nervozno će Marija pa krupnim koracima krenu do vrata
i zabravi ih. „Simeun i Jovan Asen znaju šta i kako da rade
„Car Silni je oprezan i čuva se otrova..” započe Itugen, ali Marija je opet
nervozno prekide.
„Znam, namazaće rub pehara otrovom, pa ako probaju vino iz bokala biće
neotrovno, a podmetnuće mu otrovni pehar.”
„Toliko puta si neuspešno pokušala da ga otruješ’’ odmahuje glavom
Itugen. „Jednu prostu stvar ne možeš da uradiš! ”
„Zar nisam otrovala carevu majku Teodoru?”
„Nisam ti tražila da nju otruješ, već njenog sina.”
„Morala sam da isprobam kako deluje otrov” pravda se Marija. „Sve što
car i carska porodica jedu i piju, probači proveravaju.”
„Mene ne laži... Otrovala si je jer si htela da joj se osvetiš!” pronicljivo
će Itugen. „Želela si i caricu da otruješ, pa sam morala da te sprečim jer bi
onda posumnjali na tebe!”
„Otrovaću i nju posle Dušana.”
„Radi šta god ti je volja... ali prvo završi sa carem Silnim.”
Itugen polako priđe pozoru i krišom pogleda dole.
„Skloni se, videće te!‚” uplaši se Marija.
Ali, Itugen ne mari šta joj ova govori, već pogledom traži Miloša Obilića
po masi koja se razilazi. I ugledala ga je kako i dalje stoji sa Jelenom i
Urošem. Bez osećaja, napola otvorenih usta uprta pogleda u dečaka ličila je
na kip, ali iz očiju je sevala mržnja kakva srce peče.
„Usud... Nadohvat moje ruke...”
„Obećala si mi da ćeš onomad i Uroša odneti Divljem lovu, pa nisi‚”
kaže joj Marija. „Ni ti ne ispunjavaš svoja obećanja.”

„Imala sam dobru volju i nakanu, ali njegov prozor je bio zabravljen,
rekla sam ti već! ” sikće Itugen kao zmija.

„Ne znam kako kad sam ga ja širom otvorila, kao i Milošev! Nego
namerno nisi htela!”

„Mene ne iskušavaj, smrtnice” čkilji zlurado baba. „Ja, Itugen, ne moram
da lažem vas jadnike. Taj prozor je bio zabravljen.”

„Onda ga je neko za mnom zatvorio.. ” zamisli se Marija, pa pakosno
dodade: „A i da nije bio zatvoren, ta tvoja divlja horda ne bi ništa uradila,
kao što nije ni sa Milošem.”

„Nisam ja kriva što su me drugi izdali‚” reče besno Itugen. „Ali sada je
dosta! Nema više odugovlačenja... Hoću da ispuniš svoje obećanje! Zašto
sam ti podarila sina kada nisi mogla sama da ga svome kralju rodiš?”

„U redu, znam.. ” unervozi se Marija, nije volela kada joj ona preti
Simeunom.

„Zar nije kralj Stefan hteo da se vrati svojoj voljenoj Teodori? Jer mu ti
nisi mogla podariti sina!”

„Bila sam mlada! Samo dvanaest godina... Bio je tako... tako grub! ”
„Ne kukaj mi sad” iskezi joj se Itugen. „Tražila si od majke da ti
pomogne, a ona se obratila meni... I ja sam učinila da rodiš naslednika kralju
Stefanu! Zato život tvoga sina držim u šaci...” Pokaza joj baba stisnutu
pesnicu. „I dovoljno je da dunem u nju i on će umreti...! ”
„Ne, nemoj!” zavapi Marija. „On će postati car kada Dušan umre!”
„Hoće li car Silni konačno sad da umre?”
„Rekla sam sinu da mi ne izlazi na oči dok to ne obavi! uzviknu Marija,
pa onda spusti ton: „Bez brige, ovaj put ćemo uspeti.”
Itugen je gleda prodornim očima. Vidi da ona ne laže, da je uradila sve
što je bilo u njenoj moći, ali ni to joj nije dovoljno.
„Ovo predugo traje.. ” reče razočarano. „I samo zato što ste vi ljudi tako
sujetni, oholi... nadmeni... Jedno je sigurno, kraljice: neko od njih dvojice će
da umre, car Silni ili tvoj sin Simeun.”

Glava četrdeset i peta
- jesen 1355. godine

„I slatka i gorka dinja na jednoj vreži raste.”

Car Dušan je proveo u gradu Beru desetak dana čekajući vest da je sultan
Orhan stigao u obližnje mesto Dijaboli na reci Tundži, koja je leva
pritoka reke Marice. U međuvremenu je doneo jednu povelju u Beru, odakle
je poslao poruke bugarskom i romejskom caru o odlaganju ratnih planova
protiv Turaka. Te godine su Turci bili zauzeti ratovanjem u Aziji i nisu
predstavljali opasnost po njihove carevine. Osim toga, Dušan se nadao da će
udajom svoje kćerke Teodore za nekog sultanovog sina, obezbediti dalji
miran period. Bio je on svestan da je to bilo samo privremeno rešenje i da je
zavisilo prevashodno od toga za koga će se Teodora udati, ali i nekih drugih
objektivnih okolnosti na koje niko nije mogao da utiče. Jer ako bi sultan i
osećao obavezu da ne ratuje protiv Dušana, ništa ga nije sprečavalo da
nastavi rat protiv Bugara i Carigrada, a Dušan im je bio važan saveznik. Ali,
Dušan se našao okružen neprijateljem sa tri strane i morao je da se obezbedi
bar sa jedne. Ugarskog kralja se nije plašio, ali se ustručavao da pređe Savu i
da ga napadne da se ne bi još više zamerio papi i drugim katoličkim
vladarima. U takvim uslovima, mir sa Turcima, makar i privremen, mnogo bi
mu značio.

Zato, kada mu je sredinom decembra stigla vest da je sultan stigao u
Dijaboli, on je sa svojom velikom pratnjom i komorom odmah krenuo. Ha

tom mestu, reka Tundža pravi rukavac i između njih se ugnezdilo malo mesto
prirodno zaštićeno rekom sa tri strane. Ha desnoj obali, na jednoj prostranoj
ravnici sultan je digao svoj logor. Ako je Dušan i mislio da je njegova pratnja
velika, bio je nemalo iznenađen kada je sa obližnjeg brda ugledao more
turskih šatora sa oko pet hiljada ratnika. U sredini se video veliki sultanov
čador okružen barjacima.

Dušan je podigao logor nizvodno od turskog bivaka i dok se vojska
smeštala, nakon razmene pozdrava preko glasnika, car se sa svojom pratnjom
od najvernijih vojvoda, sa svojom kćerkom i Turčinom Melekom, uputio kod
sultana. Dok je prolazio putem kroz njihov logor, mogli su da vide razna
plemena koja su sačinjavala tursku vojsku. Bilo je tu i Tatara, Čerkeza i
kakvih još divljih plaćenika. Mnogi su imali konje, ali bilo je i mnogo onih sa
kamilama.

Dušanova pratnja je dočekana dostojanstveno i brzo sprovedena do
sultanovog čadora na sredini logora. Pred šatorom ih je dočekao lično sultan
Orhan sa svojim sinovima Sulejmanom, Muratom, Ibrahimom i Kalilom.
Sultan beše čovek nižeg rasta, bar u odnosu na svoje sinove, i imao je 74
godine. Imao je dugu sedu bradu i brkove, a na glavi belu čalmu oko crvenog
fesa. Za mukademom mu stoji srebrni bodež pinjal, ukrašen dragim
kamenjem, a ogrnut je azdijom, širokim ogrtačem od crvene čohe sa
zlatovezom. Anterija ili gornji deo haljine mu žute boje, a đečerma ili prsluk
crvene. Imao je malo izduženije lice, lepih crta, i krupne oči.

Njegov sin Sulejman-paša, najstariji i sultanov miljenik, ličio je na oca i
imao je 39 godina. Bio je vitak, širokih ramena, naočit čovek sa izrazito
crnim i debelim obrvama, zbog kojih su mu dolazile do izražaja crne krupne
oči. Činilo se da je stalno namršten. Imao je kratku crnu bradu i brkove, a
beše obučen u crveni jelek zlatovezen i dimije od modra skerleta.

Sin mu Murat, od 29 godina, jedini ne liči na oca nego na svoju majku,
lepih očiju, malo kosih, tankih obrva i neobično svetlog tena. Za pojasom mu
dugi, krivi handžar. Sva braća su svečano obučena sa fesom na glavi,
zlatovezom i dragim kamenjem, i ogrtačima crvene boje. Ibrahim i Kalil, niži
su od Sulejmana, ali ništa manje ponositog i dostojanstvenog držanja.

Ali, svi oni se zagledaše ne u cara Dušana, nego u njegovu naočitu
kćerku Teodoru, koja beše obučena u pantalone, sa puštenom dugom kosom
do pojasa. Izgledala je neobuzdano i prkosno, kao njen Vihor, koga je jahala.

A Dušan odmah primeti kako su oni bili zadivljeni njenim izgledom i visokim
stasom. Kada su sjahali, odmah se videlo da je bila viša od svih osim od
Sulejmana.

„Selam, efendija Dušane Stefane!” uzviknu sultan i pozdravi ga blagim
zagrljajem.

„Selam‚” odgovori Dušan.
Tu se stvori i Turčin Melek, koji je prevodio Dušanu sve što mu Turci
govoriše. Ovi su ga malo popreko gledali, jer Melek nije bio obučen kao oni,
ali ubrzo su ga zanemarili kada je Teodora stala pored oca.
„Tvoja kćer je kaduna, a ne obična orjatka i trebalo bi da nosi jašmak
preko lica‚” primeti sultan dajući mu do znanja da žene kod njih nose veo ili
feredžu.
„Ima vremena i za to, sultane Orhane” odvrati Dušan.
„Ovo su moji sinovi, moj ponos i uzdanici, Sulejman-paša, Amurat,
Ibrahim i Kalil... A vi ste svi dobro došli u moj dom!” Osmehuje se sultan.
Posluga raširila šatorska krila, a sultan prvi uđe sa Dušanom, a zatim
Teodora i ostale careve vojvode. Ha kraju, uđoše i sultanovi sinovi. Car i
njegova pratnja su bili zadivljeni lepotom i bogatstvom kojim je veliki šator
bio ukrašen. Hodali su po šarenim, mekanim ćilimima, prolazili pored stolova
od slonovače, sa zlatnim i srebrnim peharima, posuđem, bokalima... Sve je
bleštalo od dragocenosti i prelepo izrađenih ukrasa uglavnom životinjskih
oblika, jelena, lavova... Srebrnih minijaturnih platana koji su sveto drveće,
kao i hrastova sa zlatnim lišćem. Ha počasnom mestu, između svega toga
stajao je jedan zmaj ljudske veličine od srebra, ukrašen raznobojnim dragim
kamenjem...
Sultan odmah primeti kako se Dušan u njega zagledao sa neskrivenim
divljenjem jer takvu lepotu nikad nije video, pa rukom prvo pokaza na njega,
pa na Dušanov plašt, na kome je bio izvezen grb reda Zmaja, i reče:
„Tugarin... Zmaj Azije i njegovih naroda.”
„Mi imamo zmaja Videna‚” reče Dušan.
„Ha-ha! Znam, znam.. ” nasmeja se iskreno sultan. „Čuo sam.”
Ha ratnim kopljima koja stoje ukrštene, okačeno je svakojako oružje,
oklopi i štitovi. Svi ukrašeni slonovačom ili zlatom i srebrom, a dragulji se
presijavaju i svetlucaju. Tu je čuvena gadara, sablja sa dve oštrice, dimišćija,
đorda, jatagan, navalija, handžar... tako oštri da mogu čoveka da preseku na

pola. Tako okačeni stoje i razni oklopi, džebe i toke, od metalnih pločica,
neki srebrni, drugi zlatni. Ali, ni koplja nisu manje važna, niti zaostaju po
lepoti izrade, jer su to sve megdan-koplja. Običaj je azijskih naroda da pred
bitku svaka strana zabode svoje megdan-koplje pred šatorom zapovednika,
kao izazov drugoj strani da dođe i da ga uzme, i time da odnese pobedu.
Ovoliki njihov broj samo je značio koliko su pobeda Orhan i njegovi preci
odneli u dosadašnjim osvajanjima.

Došli su do sredine šatora, gde su bili šareni otomani poređani u obliku
slova P sa soframa, niskim stolovima izrađenim od nepoznatog drveta,
ukrašenog slonovačom i zlatom.

Iza glavne sofre, za koju je seo sultan, stajalo je nekoliko crnoputih
evnuha sa jataganima za pojasom, a iza njih čitav red robinja u svilenim,
raznobojnim haljinama i feredžama.

Orhan posadi Dušana kraj sebe, sa desne strane, a princezu Teodoru sa
svoje leve strane. Melek sede iza cara. Careve vojvode posedaše ispred njih
sa desne, a sultanovi sinovi sa leve strane.

„Izmećarke!‚” povika sultan i udari dlanom o dlan, a služavke se
razletoše kao leptiri oko gostiju i domaćina. Sipaju vino u blistave pehare,
prinose velike poslužavnike sa svakojakom hranom i voćem: ovčetinom,
fazanima, urmama, medom, pomorandžama, grožđem... Sve zamirisa
primamljivim, sladunjavim mirisima i na oko lepim posluženjem.

„Đakonije... poslužite se!” Širi obe ruke sultan, ali malo-malo pa gleda u
lepu Teodoru, koja ukipljeno sedi i gleda ispred sebe.

„Serefe!” diže pehar sultan i pokazuje prvo ka Dušanu, pa njegovim
vojvodama. Orhanovi sinovi ponoviše za ocem.

„U zdravlje!” odgovoriše Dušani njegova pratnja, pa ispiše vino.
Nakon nekoliko trenutaka neprijatnog ćutanja, Dušan započe razgovor:
„Raduje me što je veliki sultan Orhan imao sluha za moj predlog o
sklapanju ovog braka kako bismo učvrstili poljuljano poverenje i sprečili
izbijanje novih neprijateljstava.”
„Be aferim, ejvala tebi efendija!” uzviknu zadovoljno sultan, pa onako
uzgred stavi svoju ruku na Teodorinu. Svi ostali primetiše kako se ona
uzvrpolji, ali ne mrdnu. Samo je sultan bio okrenut ka Dušanu, ali mogao je
da oseti kako je zadrhtala na njegov dodir. Ali, nije se obazirao na to, niti je
sklonio svoju ruku. „Neiv mi je bio videti tvoju kćerku, koju je tvoj elčibaša

Nikola Stanjević toliko hvalio. Kada sam je malopre video na jedeku, beše
mi jasno da nije preterivao u hvalospevima... I kao što kažeš, efendija, nisu
nama potrebni sukobi već da živimo kao dobri susedi. Uostalom, do zuluma
je došlo samo krivicom zulumćara Jovana Kantakuzena! On nas je
pozavadio.”

„Upravo tako‚” reče Dušan. „Slažem se sa tobom, moćni sultanu, on je i
krivac što prošli put nismo zaključili ugovor o princezinoj udaji. No, njega
više nema, pa nema razloga da među nama bude sukoba. Obojica imamo
preča posla.”

„Tako je, efendijo!” potvrđuje stari sultan. „Tebi ugarski kralj ne da mira.
Malo-malo pa prelazi reku i pljačka ti zemlju. He razumem zašto ga trpiš
kada možeš da ga pregaziš.”

„U pravu si, moćni sultanu... Ali nije mi želja da se zavadim sa papom i
drugim kraljevima.”

„Okrećeš se na zapad gde sunce zalazi, umesto na istok gde ono izlazi! ”
odmahuje glavom sultan, ali ne skida svoju ruku sa Teodorine. „Prati svoje
srce, efendija Dušane, i ono što ti Bog šapuće. Od kraljeva na zapadu očekuj
samo ucene. Nije li tako? Zar ti nisu tražili da uzmeš njihovu veru i ko zna
kakve još ustupke? Koliko čujem, ti si bio spreman i na to. Pa čak im ni to
nije bilo dovoljno nego Ugari hoće da ti uzmu deo carstva. Nikada te ne bi
gledali kao jednog od njihovih. Znaš li zašto, efendija? Zato što si drugačiji
od njih, isto koliko smo i mi. Zašto si hteo da prodaš svoju dušu? Jer si se
plašio nas Turaka? Kao što vidiš, evo sedimo jedan kraj drugog i ćef nam je
da jedemo i pijemo zajedno. I kuće naše ćemo spojiti.”

„Lepo rečeno, moćni sultanu‚” priznade mu Dušan. „Vidim da si dobro
upoznat sa prilikama u mome carstvu. Nego... kad već reče da ćemo spojiti
naše kuće... Kog tvog velikog sina kaniš oženiti mojoj kćerkom? Pitam da bih
mogao da mu nazdravim i poželim dobro zdravlje i mnogo sinova.”

„Ah!‚” uzviknu sultan, pa se promeškolji na svom otomanu. „Razmišljao
sam o tome mnogo i prošli put... Da li da je udam za svog naslednika
Sulejmana, ili pak Amurata, jer ona je ipak iz ocaka, ugledne porodice. Moj
sin Amurat mi se popeo na glavu koliko je želi... Ha-ha-ha!... No, ovi mladi
samo misle srcem, pa mi stari moramo za njih glavom... Tako da sam
konačno odlučio šta ću, efendija. Zadržaću je za sebe, da mi bude sultanija
pod moje stare dane.” Dušan se vidno iznenadi, pa gleda čas kćerku, čas

njega, a sultan je tapše po ruci iz milošte. „Uostalom, pred mladima je život,
ima vremena da stvore veliki harem, nego nama izmiče pa valja iskoristiti
svaku priliku da ga ulepšamo. Nije li tako? A znaš i sam, efendija, da time
stičeš pouzdanog i iskusnog saveznika... Da li se slažeš sa mojom odlukom?”

„Na sultanu je da odluči.. ” zbuni se na tren Dušan, koji je dotad bio
zagledan u kćerkino kamenosrdno lice. „Ti svakako najbolje znaš šta ti
najviše odgovara, pa poštujem svaku tvoju odluku.”

„Znao sam da hoćeš, efendija Dušane” klima glavom sultan i ne pušta
Teodorinu ruku. „Ovako ćemo biti sigurniji u naše prijateljstvo... Zato ćemo
sad da proslavimo sklapanje našeg ugovora. Ješćemo i pićemo do pola
noći... Ali, pre toga, ako mi dopustiš... Izmećarka! ”viknu sultan i udari
dlanom o dlan.

Uto, pritrčava jedna mlada sluškinja i bez reči stavlja skoro providnu
feredžu na Teodoru. Ona se vidno trže jer to nije očekivala, ali se pribra da
ne bi sramotila oca. Hrabro to podnese, ali proguta knedlu i jedva zadrža
suzu da ne kane iz njenog sjajnog oka.

Dušan nemo to gleda i oseća kako mu se srce cepa. Prvo što je pri tom
pomislio bilo je: „Šta to učinih, bog me ubio! Vredi li sve ovoga mi bola?”
Dušanove vojvode se samo uzvrpoljiše i stadoše se zgledati. Ali, ubrzo se
sluškinje opet razletoše, pa nalivaju vino i donose nove đakonije i odnose
prazne činije. I dok su se Dušan i Orhan uljudno smeškali jedan drugom,
careve vojvode i sultanovi sinovi su se međusobno gledali ispod oka. Jedino
je Teodora u tom trenutku to primetila i bilo joj je odmah jasno da će kakav-
takav mir vladati dokle god stari sultan bude bio živ. A kakva li je sudbina
onda čeka? Nije znala šta čeka sultaniju po smrti sultana. Nije znala da, bude
li imala sreće da preživi krvave čistke koje su se dešavale svaku put kada je
dolazilo do smene na prestolu, može da završi u Kući suza, haremu u kome
su živele žene i deca ranijih sultana.

Glava četrdeset i šesta
- decembar 1355. godine

„Položio si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli
od tebe života i dao si mu dužinu dana na vekove vekova.”

Negde oko ponoći, Dušan je u pratnji svojih vojvoda krenuo nazad u svoj
logor. Celim putem se ćutalo, ali se razmišljalo o istoj stvari: Da li je
ovo bilo vredno tolike žrtve? Dušan je osetio tešku tišinu i napetost koja je
zavladala među njima. Nije bilo nikog ko se nije dvoumio ili kajao, ali su se
u sebi tešili da će im ovaj brak bar doneti mir. Ali, koliko dugo? Dok stari
sultan bude živ ili duže? Možda da je princeza udata za prestolonaslednika?

Dušana su u tom trenutku morile druge misli. Rastanak od voljene
kćerke. Ha kraju večeri nije mogao ni da se oprosti od nje, jer čim je mrak
pao, služavke su je nekud odvele i više je nije video. I zbog toga je želeo od
jada da presvisne. Bio je ljut na sebe. Ni sklopljeni sporazum sa sultanom ga
nije mogao odobrovoljiti. Osećao je da mu je nešto bilo istrgnuto iz grudi i
sada je tu zjapila bolna rupa. Nije mu bilo ni do čega. Jedva je čekao da se
veselje završi. A nije bio jedini. Pored toliko jela, pića, muzike i golišavih
plesačica, najsrećniji je bio sultan. Svi ostali su bili uzdržani i namršteni,
pogotovo Orhanovi sinovi.

Kada su stigli u logor, bez reči, sjahaše i raziđoše se pred carevim
šatorom. Dušan je unutra zatekao svog stavioca Lazara Hrebeljanovića,
polubrata Simeuna i Jovana Asena, koje nije vodio sa sobom kod sultana.

Kada vide ovu dvojicu, lice mu se namrači još više.
„Care, konačno dolaziš!‚” uzviknu Jovan Asen držeći pehar vina u ruci.
„Pa, kako je bilo, brate?” pita ga brže-bolje Simeun. „Je li sve prošlo u

najboljem redu?”
Dušan samo klimnu glavom. Nije mu bilo do razgovora, pogotovo nije

želeo da priča o onome što ga je ionako tištalo, čas slabije, čas jače.
„Dakle, kom je sinu sultan dao moju sestru?” opet će Simeun i ne

primećujući carevo smrknuto lice, misleći da je ovaj možda samo malo više
popio.

„Uzeo ju je za sebe‚” reče Dušan dok mu je Lazar pomagao da skine
plašt i pojas sa sebe.

„Za sebe?” iznenadi se Jovan Asen. „Stari lisac je opasan! Ha-ha!”
„To je valjda dobro, je li brate?” ozbiljan je Simeun. „Bolje nego da ju je
dao nekom svom sinu?”
„Ko će mu ga znati, valjda” reče nehajno Dušan, raskomotivši se i
gledajući nervozno oko sebe.
„Znači, sve je gotovo?” pita Jovan Asen. „Sutra se vraćamo?”
Dušan opet samo klimnu glavom, nije imao snage ni da ga udostoji
pogledom. Posle svega što se desilo, bilo mu je mučno što su ova dvojica u
njegovom šatoru. Želeo je da bude sam.
„To vredi proslaviti‚” uzviknu Simeun pogledavši Jovana Asena.
„Da! Svakako!” odmah prihvati Bugarin. „Sklapanje ovakvog dogovora
sa sultanom nije mala stvar!” Kada to reče, priđe stočiću, na kome je bio
bokal vina i nekoliko pehara. Izabra jedan i odmah ga stade nalivati za cara.
„Nije mi do vina” prekide ih Dušan. „Dovoljno sam pio.”
Simeun i Jovan Asen se krišom zgledaše.
„Ali ovo je važna prilika, Dušane‚” uporan je Simeun. „Nećemo
baksuzirati ovakav događaj, pa da posle ispaštamo... Hajde, zalijmo uspeh.”
Jovan Asen već prinosi pehar Dušanu, ali ovaj odmahnu rukom i sede za
svoj sto.
„Ne pije mi se ništa‚” reče Dušan. „Umoran sam i spava mi se.”
„Znam da ti je teško zbog kćeri, brate..” nastavlja Simeun. „Ali, misli
koliko će to dobro biti za tvoju carevinu.”
„Tako je...” reče Jovan Asen držeći i dalje u ruci Dušanov pehar, pa ne
zna šta će sa njim. „Svi znamo da su velike žrtve neophodne za mir u zemlji.”

„Sada konačno možeš da se posvetiš onome što godinama priželjkuješ...
Zauzimanju Carigrada... Hajde, zalijmo” kada to Simeun reče, Jovan Asen
pruža caru pehar, ali ovaj ga ni tad ne gleda, već je spustio pogled i gleda
zamišljeno u zemlju pred sobom.

„Tek sada shvatam koliko je nevažan Carigrad u odnosu na jedan osmeh
moje kćerke‚” reče Dušan i ne videvši da mu Bugarin nudi pehar. „Ni
carigradska kruna nije vredna jedne njene suze...”

„Jutro je uvek pametnije od večeri” govori mu Simeun i uzima Dušanov
pehar iz Jovanove ruke. Sad mu ga on nudi. „Videćeš kako ćeš sutra
drugačije razmišljati”

„Sutra mogu samo da odem kod sultana i da tražim da mi vrati moju
Teodoru” reče Dušan i rukom skloni pehar, koji mu ovaj gura pod nos, pa
zatim ustade. „Kada se čovek približi kraju svoga puta... onda shvati da
jedino važno što za sobom ostavlja jesu njegova deca... Kroz njih nastavlja
da živi, a ni sve zlato i krune ovoga sveta ne mogu da zamene jedan njihov
zagrljaj ili poljubac...”

U međuvremenu, Lazar mu ćutke namešta ležaj za spavanje i ne
primećuje šta se događa niti sluša šta njih trojica pričaju. On samo misli na
svoju Milicu, koju je ostavio na dvoru.

„Ja te molim, brate, da dobro razmisliš pre nego što nešto ishitriš‚” reče
Simeun držeći i dalje svoj i Dušanov pehar u rukama. „Ako bi sutra zatražio
da ti se kćerka vrati, to bi bila neoprostiva uvreda za sultana i objava rata.”

„Ratovi su se vodili i zbog mnogo beznačajnijih stvari‚” reče Dušan
skidajući košulju. Spremao se za počinak. Zaverenici se uzmuvaše. Stoje
zbunjeno, ne znajući šta im valja činiti, kako privoleti cara da ispije svoju
čašu stradanja. „Čemu toliki ratovi? Da bismo zgrtali ovozemaljska
bogatstva koja ne možemo odneti u drugi život? A sve što nam je potrebno za
srećan život jesu dom i porodica.”

„Ti si car, Dušane” reče Simeun i načini jedan korak prema njemu. „Ti
moraš da misliš na svoje podanike, na narod. Ako tvoje carstvo na načiniš
jakim, drugi će ti ga preoteti i potčiniti tebe i tvoju porodicu, a dom uništiti,
narod porobiti.”

„Ti kao car moraš misliti na svoje verne podanike” dodaje Jovan Asen.
„Jovane Asene.. ” uzdahnu Dušan, „ti si pohlepan na novac kao moljac za
ovčijom kožom... Nemoj mi pričati o vernosti kada sve radiš iza mojih leđa.”

„Hajde, brate, popijmo pa se raziđimo za počinak.. ”nudi ga Simeun.
„Ovo kao da nem govori gluvome... Rekoh ti da neću više piti! iznervira
se Dušan. „Ostavite to vino i pustite me da legnem!”
Simeun i Jovan Asen se zgledaše i spustiše pehare sa vinom na sto pored
sveće lojanice i bez reči izađoše iz šatora. Dušan i Lazar ostaše sami.
Car obuče dugu košulju za spavanje i sede za sto čekajući da Lazar
završi nameštanje njegovog poljskog kreveta.
„Hoće li u tvom domu biti uskoro prinove, Lazare sinko?” upita ga Dušan
gledajući ga kako pedantno sve radi.
„Radimo vredno na tome, care” stidljivo će ovaj.
„Ako, i treba... Čovek se meri čašću, a bogatstvo brojem dece” reče
Dušan, pa onako zamišljeno dodade: „Trebalo je da budem bogatiji, a
ispadoh najsiromašniji u svom carstvu
„Nikada ne znamo šta nam je sudbina spremila, care... Dok ne bude
kasno” reče Lazar.
„Mudro govoriš, Lazare” reče Dušan i nesvesno uze najbliži pehar u ruku.
Stade se poigravati njime čekajući da Lazar završi. „Ne kaže naš narod
uzalud: Jedna koza okozi dvoje jarića, pa od jednoga koža dospe na bubanj, a
od drugoga na jevanđelije.”
„Ha-ha!‚” nasmeja se Lazar. „Upravo tako, care!”
Kada Lazar završi, on se okrenu ka Dušanu i vide kako ovaj prinosi
ustima pehar sa vinom.
„Čekaj, care.. ” reče mu njegov stavilac Lazar. „Nemoj to piti.”
„Zašto, Lazare?” Upita ga Dušan držeći pehar blizu usta.
„Iz tog pehara je pio Jovan Asen” odgovori on.
„Juuu,” nakrevelji se Dušan. „Omraženog li čoveka! Da mu ko dlaku od
brkova popije, otrovao bi se! ”
On spusti taj pehar, pa uze drugi koji mu se činio da je njegov.
„Da nije ovaj Simeunov?” pita ga Dušan.
„Ha-ha, mislim da nije, care...”
Dušan prinese pehar ustima.
„Čekaj, care!‚” opet će Lazar i prilazi mu. „Nije probano.”
„Ma, ko bi me u ovoj bestragiji otrovao, sinko, ako već nije sultan Orhan
hteo?‚” osmehnu se car.
Lazar ne reče ništa, ali značajno pogleda cara. I ovome spade osmeh sa

lica čim se seti Simeuna i Jovana Asena, pa dade pehar svom staviocu. Ni
momku ne bi svejedno, jer je car obično imao svoje probače hrane i pića, ali
sada je već bilo kasno, oni su bili otišli na počinak, a njemu bi neprijatno da
kaže caru da se boji i sam da proba. Zato, proguta knedlu, zasta na trenutak
držeći pehar tik do svojih usana, ali videvši kako ga car gleda, on ga brzo
nagnu i popi dva-tri gutljaja.

Spustio je pehar na sto. Za to vreme njih dvojica su se ispitivački gledali
i čekali da li će otrov da deluje...

„Da li vidiš sad, sinko, koliko je teško jadnim probačima?‚” reče mu
Dušan. „Meni ih je uvek žao... Toliko puta, svaki dan, oni su u nemilosti
svoje sudbine.”

„Čini se da je u redu, care‚” reče mu Lazar.
„Onda je verovatno Simeunov pehar!‚” nasmeja se glasno Dušan, a sa
njim i Lazar. „Bolje da pijem iz njega... on mi je bar brat.”
„Polubrat, care‚” nesvesno ga ispravi Lazar, pa kad shvati svoju drskost,
on brže-bolje reče: „Oprosti na mojoj neuljudnosti, care.”
„I Jelena me stalno ispravlja‚” reče Dušan i uze pehar, iz koga je Lazar
pio. „Valjda me tako stalno podseća ko je zapravo on.”
Kada Dušan vide da je Lazar završio sa svojim obavezama, on mu se
toplo osmehnu:
„Idi malo odspavaj, sinko... Uskoro će svanuti.”
„Hoćeš li i ti sada leći, care? Ako nećeš, pričekaću‚” kaže mu Lazar.
„Hoću, hoću.. ” uzdahnu Dušan. „Odavde se ne vidi moja Šar-planina,
inače bih sačekao da je vidim okupanu prvim suncem.”
Lazar izađe iz šatora i ostavi cara samog. Dušan je bio duševno
ispražnjen, samo mu je neka čuma čučala u grudima, a srce mu tugovalo za
kćerkom. On nagnu pehar i ispi ostatak vina. Spusti ga na sto kraj sveće
lojanice. Plamičak je izgarao. Poslednjim treptajima svetla on primeti
beličast, bledast odsjaj otrova na rubu svog pehara. Tužno se osmehnu. Otrov
je bio premazan samo na polovini ivice. Lazar je pio sa neotrovne strane.
Dušan tiho izusti:
„Bar se ti, dete, ne otrova
Dušan Stefan Nemanjić, car Silni, umro je 20. decembra 1355. godine ili
6863. godine od postanka sveta, u svojoj 48. godini života. Neki kažu
nekoliko dana pošto je pao u postelju. Sahranjen je uz sve počasti u svojoj

zadužbini - crkvi Svetih arhanđela kod Prizrena, u podnožju njegove Šar-
planine.

He zna mu se mesto i čas smrti. Bog zna.

KPAJ PRVOG DELA

Sken i obrada: BABAC