Aleksandar Tesic - Zmaj i Zdral

jednog dana car slušati kosingasa. On zna da si ti upućen u sve tajne.
Zapamti, u čeliku nije moć.. ” reče i isuka svoj dugi mač. „Moć je u znanju.”

„On je ipak car...”
„Ostavi cara da caruje, a ti radi šta ti je povereno... Sačuvaj Miloša
Obilića... A ja ću ti pomoći u tome” reče vilenjak i vrati mač u korice. „Pred
nama su crni dani, kuga hara zemljom, nemrtvi ustaju iz grobova, bogovi
skrivenih lica su se urotili protiv nas, u daljini se okuplja Alahova vojska,
koja kidiše na tvoj narod, a tamo... još dalje...‚” klima vilenjak glavom
negodujući, nepregledna stepska horda koja hoće da zavlada svetom.”
Zatim dade malenoga Miloša kosingasu, uze uzde svoga Voluja, pa mu
skoči u sedlo i pozdravi kosingasa:
„Ostaj mi dobro, biću uz tebe!” I potera konja u šumu.
Miloš Vojinović klimnu glavom, pa promrmlja kroz bradu:
„Kako da ostanem dobro posle svega što mi reče?”
Nepun sat kasnije, na velikoj lomači ležalo je sedam mrtvih almogavera u
punoj ratnoj opremi. Oko nje sedeli su ostali njihovi drugovi, prekrštenih
nogu sa zabodenim kopljima i noževima u zemlju ispred sebe.
Al-Mohad priđe lomači sa bakljom i zapali je.
„Almogaveri, radujte se!” viknu on podižući ruke. „Vaša braća odlaze
uzdignute glave pred Kariosekusa, boga rata! Plodna Duila ih je začela,
planinski Dercije ih je iznedrio, a ja sam ih predvodio! ”
„Probudi se čeliku! Sveti Georgije!” povikaše ostali almogaveri.
Kada se lomača razbuktala, crni dim se vinu visoko, a dah Šar-planine ga
oduva njihovoj postojbini. Svi se zadovoljno pokupiše uz graju,
komentarišući kako su im drugovi „lepo” otišli i kako im zavide na junačkoj
smrti. To je nešto što su svi almogaveri iščekivali - da odu hrabro i u borbi.
Očas behu spremni za pokret.
„Nećete da sačekate da lomača izgori?” upita kosingas Al-Mohada.
„Uergo će doći po njihove duše, nije dobro da nas ovde zatekne” reče
ovaj. „Mogao bi i nas da odnese.”
„Ko je Uergo?‚” upita Miloš.
„Naš gospodar mrtvih.”

Glava petnaesta
- jun 1347. godine

„Obiliću, koji majke nemaš,
Već se gojan za junaštvo spremaš.”

Sredinom te godine čuma je stigla u skoro sve krajeve Dušanovog carstva,
a najčešće je posećivala sela i trgove. Mnoga od njih, pogotovo ona
zabačena, bila su pošteđena „kumine” posete ili su je seljani valjano ispraćali
do sledećeg sela. Ipak to nije sprečilo narod da iz predostrožnosti spaljuje
svoje pokojnike jer su priče o vampirima preplavile zemlju. Nije bilo čoveka
koji nije čuo ili znao za neki slučaj vampira koji je terorisao svoje selo. A
bio je i nemali broj onih koji su ih i videli. Crkva je bezuspešno pokušavala
da umiri narod, a nisu bili retki ni slučajevi kada su sveštenici učestvovali u
spaljivanju pokojnika ili se pojavljivali kao svedoci takvih događaja. Jednom
rečju, vladale su panika i histerija koje je kuga za sobom ostavljala. To leto
je kao za inat bilo tmurno i kišovito, pa su ljudi sve to povezivali sa crnom
pošasti i verovali da se bliži kraj sveta. Mnogima je i bio kraj. Nedeljama
nisu mogli da vide sunce, umelo je iznenada da zahladi, a zagušljiv smrad
spaljenih mrtvih mogao se osetiti skoro svuda. Očaj i beznađe su zavladali
dušama ljudi.

Jedina srećna okolnost beše što se kuga svuda proširila, pa je zavladao
prinudan mir i ratovi se nisu vodili.

Ali, čuma kao da je zaobišla Svrčinsko jezero i podnožje Šar-planine.

Malobrojna sela u okolini carskih dvoraca bila su spokojna. Kako ne bi bila
kada su seljani na vreme spalili svoje pokojnike, a tuđince nisu hteli da prime
u sela. Kad god bi im nešto bilo sumnjivo, žene su pribegavale oboravanju
sela i strasti bi se ubrzo stišale. He daj bože da neko ili nešto noću pokuša da
im uđe u selo, žene bi ga umlatile na mrtvo ime. Prethodno bi onako nage
zaorale oko sela magičan krug, koji je bio granica, a ko god bi pokušao da
pređe tu granicu, bilo da je neki komšija koji se vraća pijan iz susednog sela
ili pas lutalica, one bi ga ne trepnuvši toljagama i vilama ubile na licu mesta
jer se verovalo da donose čumu sa sobom.

I na dvoru u Paun-polju svi su bili spokojni. Leto je vreme kada su
vojvode i despoti dolazili iz svojih oblasti kojima su vladali radi odmora i
lova. Vladala je jedna vesela atmosfera jer su im bili stigli važni gosti. Ipak,
nisu svi bili radosni, jer dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Tog leta,
sem neba koje je uglavnom bilo smrknuto, natmurene su bile carska i
kraljevska porodica. I tako je prvi put bivšu kraljicu Mariju i caricu Jelenu
mučila ista muka: Siniša je trebalo da se oženi Tomaidom Orsini, a Jelača da
se uda za hrvatskog kneza Mladena. Jedna drugoj su zakuvale istu čorbu.
Čim je carica Jelena doznala da je Marija ubedila Dušana da svoju sestru
uda za hrvatskog kneza, navalila je na njega da i Sinišu oženi epirskom
princezom. U svemu tome Dušan je likovao, bilo mu je potaman, bio je
srećan što je uspeo da se poveže sa dve važne porodice iz tuđine: sa
Šubićima iz Klisa i Skradina i sa Orsinijevima iz Južnog Epira. Zato je u
goste pozvao Mladena i Nićifora, rođenog Tomaidinog brata.

A čim je Dušan sa gostima i svojim vojvodama otišao u lov na Šar-
planinu, na dvoru u Paun-polju rasplamsao se rat između bivše kraljice i
carice.

„Ovo je prevršilo svaku meru!” vikala je Marija u svojim odajama, a
hodnici su odjekivali. Simeun je skrušeno sedeo i ćutao, a njegova sestra
Teodora ga je utešno držala za ruku. „Kako se usudio da to uradi bez pitanja?
Kako može da oženi moga sina, a da mene ne pita? Šta je Dušan umislio?”

„Sram ga bilo” očajno će Teodora. „Jadan moj brat.”
„I ti si njega, majko, ubedila da uda Jelaču” reče Simeun. „Da nisi to
uradila, ne bi ni on meni ovo uradio.”
„Nije ti on to uradio, već ona!” uzviknu Teodora. „Ceo dvor već zna da
se Jelena popela Dušanu na glavu da te oženi onom... onom Tomaidom!”

Marija stade da se krsti i gleda u nebesa. Kiptela je od besa. Zar carica
da je pređe? Da nju nadmudri? Nije marila za to što je isto ona Jeleni uradila,
to je za nju uvek bilo „nešto drugo? Ni pakosti Dušanove majke Teodore nije
tako teško podnosila koliko napade od Jelene.

„I to kojom da te oženi! zavapi Marija. „Ženom iz porodice krvoloka! Svi
u Grčkoj znaju da su Orsinijevi bezdušnici i ubice! ”

„I ne čudi, majko, kad su poreklom Italijani‚” teši ih Teodora.
„Njihovom ocu nije pomoglo ni što je prekršten‚” reče umorno Marija i
zavali se na naslon stolice. Otkako je ovo saznala, noćima joj san nije dolazio
na oči. Smišljala je prvo kako da izvuče sina iz tog braka, pa kada joj to
nikako nije pošlo za rukom, onda je počela da smišlja odmazdu. Dušan je bio
nepokolebljiv: Simeun je morao da se oženi Tomaidom jer je sam Nićifor bio
oženjen Marijom Kantakuzen, kćerkom njegovog najvećeg neprijatelja -
Jovana Kantakuzena. Car Jovan je čak Nićiforu dao titulu despota Južnog
Epira. „Šta je njihov otac mislio? Da će našom verom da okaje grehe koje je
počinio kao katolik? Bratoubica!” Odmahuje glavom Marija. „Ubio je
rođenog brata da bi došao na vlast...” Kada to reče, kraljica najednom ućuta.
Ono malo savesti što je imala, uzburka se zbog sličnih ideja koje je ona
ohrabrivala. Teodora to nije primetila.
„Ćuti, majko‚” reče ona. „Bar je Nićifor sam došao, mogao je da dođe sa
svojom majkom...”
„Iju, bože sačuvaj!” Opet se prekrsti Marija. „Radije bih vampira primila
u kuću nego Anu! Da vam ja nešto kažem, deco..” reče pa se nagnu napred
prema njima. „Iver ne pada daleko od klade.”
„Nemoj da me plašiš, majko‚” štrecnu se Simeun. „Neću onda da se
ženim. Treba i mene da otruje.” Marija samo slegnu ramenima.
„Tvom polubratu kao da to nije važno” navodno će ravnodušno ona
zavalivši se opet. „Ko zna, možda i priželjkuje da te zadesi neka nesreća.”
„Možda ipak preteruješ, majko‚”na to će Teodora.
„Ja, preterujem? Otac je ubio brata, a majka je otrovala njega.
Preterujem?” Opet se nagnu napred prema sinu: „Nego, ti da se čuvaš
Tomaide i njenog brata Nićifora.”
„Ko zna šta se sve još može desiti do sledeće godine za kad planiraju to
venčanje” teši se Simeun. „I ranije se dešavalo da se venčanja otkažu.”
„Srećom, sada kada znamo šta tvoj polubrat smera, borićemo se da do

venčanja i ne dođe” govori polako Marija naglašavajući svaku reč. I bila je
odlučna da to spreči. „Ja ću da odlučim kojom ćeš se ti ženom oženiti, sine! ”

Trebički potok je bilo Dušanovo omiljeno odmorište na Šar-planini. Ha
jednoj povećoj goloj zaravni niz kamenitu stranu hitao je i poskakivao
skupljajući usput vodu od svojih malih pritoka. Ha tom mestu se provijao
između kamenja prekrivenog mahovinom, glasno žuboreći kao da se trka sam
sa sobom. Tek u podnožju bi se opet doveo u red i bežao niz blagu padinu
koritom pravim poput strele. Voda je bila ledena i bistra kao suza. Žuborila je
tiho kao da šapuće tajne samo njemu znane. Kad god bi išao u lov, morao je
da zastane na tom mestu. Čak je i dao da se na tom mestu izgradi jedna
brvnara, u kojoj bi lovci mogli da prenoće ako ih uhvati mrak. A njega je tu
redovno „hvatao” mrak. Uostalom, nije ni krio da voli to mesto, pa se niko
nije ni čudio što su sve planinske staze vodile baš preko tog mesta.

Tako je bar Dušan osećao dok je stajao kraj njega i po ko zna koji put mu
se divio. Kao da ga je ta voda napajala nepoznatim čarolijama ove planine.
Neretko bi poranio u Paun-polje samo da bi gledao planinu okupanu prvim
jutarnjim suncem. Ovde je uvek nalazio toliko neophodan mir. Bio je sam sa
svojim mislima, upijajući energiju, kojom je odisalo ovo mesto. A kada bi se
okrenuo prema severu... pogled bi mu se izgubio u njegovom carstvu. Imao
ga je kao na dlanu, a vedrim danima pogled bi pucao sve do Kopaonika. Brda
i planine koje su se nizale pod njim, doline i ravnice, reke koje su ih
presecale, oblaci koji su mu bili nadohvat ruke i kao prekrivač rasprostrt nad
njegovom zemljom. Nije mogao da se nagleda te lepote. Čak i tog tmurnog
dana bilo je nečeg neodoljivog u tom pogledu, prosto pogubnog. Znao je on
šta je to. To je bila njegova ljubav prema toj zemlji, prema sopstvenom
narodu. Trudio se da im bude pravedan vladar, milostiv, razuman... Eto,
doneće im sada knjigu pravičnih zakona. Prvu takve vrste u Evropi. Želi da
uredi svoje carstvo što je bolje moguće. Nijedna žrtva nije bila velika za
rodnu grudu, a ova je bila natopljena krvlju sopstvene dece.

„Nisi nimalo preterao kada si rekao da je ovo najlepše mesto u ovom
kraju, care” začu Dušan glas iza sebe. Trže se iz dubokih misli i okrenu se.

„Ah, oprosti mi što sam vas ostavio, kneže Mladene‚” osmehnu se Dušan.
„Ali, kad god dođem ovde, osećam se kao na krilima orla, ne želim da
sletim.”

„Nezaboravan pogled, nezaboravna zemlja” reče knez. Mladenu je bilo 32

godine, bio je naočit i lepo građen čovek. Kosa mu je padala do ramena i bila
je vezana zlatonitom trakom oko čela. Bio je obučen u kožno lovačko odelo,
a na nogama nosio duboke čizme. Za pojasom mu srebrni bodež. „Drugačija
je od primorja, ovde je sve tako zeleno i bujno, a vazduh je... rezak.”

„Ali, vi imate more, plavo kao nebo” reče Dušan.
„Svako živi tamo za gde je rođen‚” klimnu glavom Mladen. „Veoma se
radujem spajanju naših porodica i našem budućem savezu.”
„Vreme je da stanemo na put osionom bosanskom banu‚” reče Dušan.
„Kada nije moglo milom, onda će silom. Po svemu sudeći, čim prođe ova
pošast, moraću da okupim vojsku za Bosnu.”
„Imaćeš moju pomoć, care‚” reče Mladen.
Uto, prilazi im mladi Nićifor. Do malopre je gledao kako Dušanovi ljudi
pripremaju ulovljenog divljeg vepra za ražanj. Osećao se važno u društvu
srpskih plemića. Vizantijski car ga je bio proglasio despotom, a imao je samo
19 godina. Znao je on da je to bilo zasluga njegove majke, pa ipak, i on je
doprineo svojim vrednim radom i odanošću. Koliko je Mladen bio naoko
drag, toliko je Nićifor bio odbojan. Dušan je znao koliko su Orsinijevi bili
ozloglašeni, ali moćni. Nisu prezali ni od čega i bili su žedni moći. Ovaj
golobradi momak je za sobom već imao nekoliko ubistava i rado je
učestvovao u bitkama. Nije bio kukavica, ali pohlepa je umela da ga zaslepi.
Upravo na to je Dušan i računao kada je Nićifor započeo razgovor:
„O čemu pričate vas dvojica?”
„Knez Mladen mi upravo govori kako se raduje našem savezu” odgovara
car.
„Pa i mi ćemo se oroditi, care” blago se pokloni Nićifor.
„Hvala bogu na tome!” uzviknu Dušan. „Ali, ruku na srce, voleo bih da je
naš savez još čvršći.”
„Dajem svoju sestru tvome polubratu‚” osmehnu se despot. „Kada smo
već kod toga, čudi me da Simeun nije pošao sa nama u lov.”
„Oprosti mu, on nije ljubitelj lova‚” slaga ga Dušan. „Ali, iskreno mu je
žao što nije sa nama. I meni je žao što nisi doveo u goste svoju suprugu
Mariju.”
„Ah, da..” zbuni se Nićifor. „Teško podnosi duga putovanja...”
„Ili se njen otac car Jovan plašio da ću je uzeti za taoca! ” smeje se
Dušan.

Nićifor oćuta, ali mu bi neprijatno, jer je upravo to bio razlog što mu je
tast strogo zabranio da vodi Mariju. On se, uostalom, protivio braku između
Nićiforove sestre Tomaide i Simeuna, ali mladi despot je bio uporan. Želeo
je da sedi na dve stolice, jer nije znao kome carstvu da se privoli. Jovan
Kantakuzen jeste postao car, ali nije imao snagu kao Dušan, koji je bio
odlučan u nameri da zauzme Carigrad. Imao je vojsku, novac... Ali, ne i
flotu.

„Ne verujem da je to posredi, care‚” izgovara se Nićifor. „Vi ste ipak bili
prijatelji i saveznici.”

„Jesmo, dok nije na prevaru uzeo grad Ber, koji je po ranijem dogovoru
trebalo meni da pripadne‚” gorko će Dušan. „Ušao je u grad sa mojom
vojskom, mojom!”

„Pričao mi je o tom... događaju‚” priseti se mladi Nićifor. „No, on kaže
da je to bilo njegovo legitimno pravo, jer je alemanske plaćenike dobio od
tvoje supruge Jelene.”

„Hm... He znam otkud joj pravo da to uradi‚” reče Dušan pomalo
neuverljivo. Mada su svi znali da je carica mnogo uticala na njega.

„Moj tast veli da je carica Jelena bila najglasnija na pregovorima u
Prištini jedno leto ranije. Kaže da je ona presudila u njegovu korist.”

„Ona i Jovan Oliver‚” priznaje Dušan.
„Dobro, Jovan Oliver, koliko čujem, voli da ispunjava želje svoje
supruge, nekadašnje kraljice Marije Paleolog. Ali, to je razumljivo” veli
Nićifor sada već jasno nipodaštavajući sve njih odreda. „Marija je romejskog
porekla i prirodno je da teži savezu sa nama... Ali, zanimljivo je koliko žene
kod vas odlučuju.”
„Zar tvoja supruga Marija nije Kantakuzenova kćerka?‚”
umeša se hrvatski knez, jer se i on oseti prozvanim. „Ne šapuće li ti na
jastuku svoje želje?”
„Ah, ne!” uzviknu Nićifor smejući se i odmahnu rukom. „Ne spavamo
zajedno.”
„Da, čuo sam da si nedrage volje sklopio taj brak‚” uzvraća mu Dušan.
„Da su tvoja majka i Jovan Kantakuzen svojski navalili na tebe.”
„Ah, šta da se radi, Dušane” smeška se Nićifor. „Svi moramo da se
žrtvujemo.”
„O tome ti upravo govorim, Nićifore‚” pređe u napad Dušan. „Bilo bi ti

bolje da si uzeo neku drugu ženu. Da si pametnije izabrao. Car Jovan
Kantakuzen nema jaku podršku u carstvu, ti to znaš. On bi trebalo da je samo
regent Jovanu Paleologu, sinu pokojnog cara Andronika. Pitanje je samo
vremena kada će Kantakuzen opet biti proteran. Bolje da si se obezbedio sa
druge strane.”

„Pa, kao što rekoh, udajem svoju sestru za tvog polubrata” smeška se
lukavi Nićifor.

„Pohvalno, ali bolje da si se ti oženio nekom iz moje familije.”
„Ja?” iznenadi se Nićifor. Odmeri Dušana i odmah shvati da ovaj
razgovor nije bilo slučajan. Car je nešto smerao. „Kora si to imao na umu za
mene, care?”
„Recimo, kada bi se oženio Teodorom iz Bugarske, sestrom moje Jelene,
zadobio bi naklonost i bugarskog cara i svakako mene i moje supruge
„Ona je mnogo starija od mene” začudi se Nićifor na tom izboru.
„Iskusnija, da‚” smeška se Dušan. „U postelji, koliko čujem.”
Dušan je čuo priče da Nićifor uopšte nije bio srećan sa Marijom
Kantakuzen i da je imao ljubavnice. Ali, trpeo ju je zbog svoje majke i tasta,
koji mu je zauzvrat dao titulu despota.
„Tvoja majka Ana živi udovičkim životom‚” nastavlja Dušan i tobože
klima glavom negodujući. „Samotni je to život, baš je žalim.”
„Rano je ostala bez muža... Moj otac je... naprasno umro” veli Nićifor
neuverljivo.
„Da, da... naprasno” i dalje klima glavom Dušan, a zna da ga je ona
otrovala. Onda, prijateljski mu stavi ruku na rame: „Ne misliš li... da joj je
vreme da se opet uda?”
„Moja majka Ana?” Iznenadi se Nićifor.
„Da, zašto?” Sad se tobože Dušan iznenadi. „Mogla bi da usreći nekog
mog vojvodu, na primer. I eto, još jedan brak koji bi nas vezivao.”
„A koga to, na primer?” Pronicljivo će sad već Nićifor.
„Despota Jovana Asena, caričinog brata... na primer‚” smeška se Dušan.
Bio je rešio pošto-poto da se otarasi svog šuraka, iako je znao da će se
Jelena zbog toga ljutiti.
„Ali, zar on nije već oženjen onom bugarkom Anom iz Vidina?” Opet će
Nićifor.
„Ma, jeste...” reče Dušan, pa tiho nastavi kao da mu šapuće nešto

poverljivo. „Hladna je ta njihova bračna postelja.”
„Ma, je li je?” Začkilji očima Nićifor, pa već kuje planove u glavi.

Jovanova i njegova teritorija u Epiru se graniče. A tu je i Simeunova. Morao
bi jednim udarcem, u pravi čas, lako da se proširi.

„Pitanje je dana kada će Jovan Asen oterati Bugarku‚” kaže mu Dušan.
„Pa, ukoliko se to desi...” zasta na trenutak Nićifor kao da se premišlja.
„Morao bi se opet oženiti jednom Anom!... Moja majka mi se baš nedavno
žalila na samoću, kao da od mene traži dozvolu da se opet uda.”
„Zamisli ti to” tobože se iznenadi Dušan. „Kakva slučajnost!”
„Eh, kad bi bila! ” Nasmeja se Nićifor, pa za njim Dušan i Mladen.
Smeje se trovač Nićifor, ali duboko se zamisli nad Dušanovim rečima.
Valjalo bi da ima na umu i tu mogućnost. Orodio bi se dvema ženidbama sa
dva cara. Ni on nije bio siguran koliko će Jovan Kantakuzen ostati na vlasti.
Kako zbog unutrašnjih neprijatelja, tako i zbog Turaka, koji su svakim danom
sve više jačali njegovom zaslugom.
„Imaću to na umu, Dušane! naposletku reče Nićifor i potapša Dušana po
ramenu.
Zatim sva trojica odoše zadovoljni do ostalih vojvoda i despota, pa
stadoše nazdravljati jedni drugima i ispijati pehare vina. Smeh i vesela graja
odjekivaše Trebućkom livadom. Niko nije mario za tamne oblake koji su se
preteći nadvili nad Šar-planinom, i koji su je sve više gutali. Čekalo ih je
pečenje i hladno vino. Zato su se bezbrižno gostili, šalili, pa na kraju čak i
zapevali.
Kada se pojelo sve što se imalo i popilo više nego što je trebalo, velmože
se raštrkaše uokolo u manjim grupama šetajući ili pak ležeći na travi i
dremajući. Zavladaše mir i tišina, toliko karakteristični za vreme posle
obilnog obroka.
I car Dušan nađe spas kod svog starog panja, na kome je voleo da sedi i
da gleda svoje carstvo koje se pružalo podno planine. Ovaj put se oslonio na
njega i dremao. Razne misli su mu se motale po glavi. Opkolili su ga
problemi, a rešenja za sve nije mogao da iznađe. Povrh svega, još je i čuma
morala da luta njegovim carstvom...
Dušan se uznemiri, san mu izmače i on otvori oči rešen da se pridigne.
Nemalo se iznenadi kad ugleda gustu maglu svuda oko sebe. Oblak se
spustio na livadu. I mrtva tišina. Nije mogao da čuje nikoga, ni ljude da

pričaju, ni konje da ržu. Samo vetar kako blago fijuče i valja maglu pred
njim.

On krenu napred u pravcu u kom je bila logorska vatra, ali pred njim beše
samo gusta siva magla. Vidi samo kuda korača i instinktivno ispruži ruku da
ne udari u nešto.

„Gde ste, ljudi?” uzviknu Dušan. „Šta je ovo? Kad se pre spusti ova
magluština?”

Ali niko se ne odaziva. Sve je pusto oko njega. Ni kada je došao na
mesto na kome je trebalo da bude vatra, nije bilo ni traga od nje niti od bilo
čega drugog. Nigde žive duše. Kao da nikoga nije ni bilo. Nastavi on dalje, u
pravcu gde je bila brvnara, ali ma koliko da je hodao, nikako da naiđe na nju.
Naposletku, nabasa na Trebički potok, pa se njemu obradova. Njegov žubor
je utihnuo, a voda kao da je sporije tekla. Krenu on uzvodno dozivajući svoje
ljude, ali niko mu nije odgovarao.

Nije mogao da se načudi ovome što mu se događalo, kada kroz maglu
ugleda panj uz koji se odmarao. Ukopa se u mestu kad razazna neku priliku
koja sedi na njemu. Oseti kako ga podilazi jeza, pa spusti ruku na balčak
svoga mača Kladenca. He svide mu se ovo nimalo, ali nemade kud nego da
polako krene napred.

„Ko je to tamo?” reče Dušan. „Jesi li sa ovog ili onog sveta?”
„Iz oba” začu se ostareli ženski glas.
Ha nekoliko koraka od njega, ukaza mu se ženska prilika kako sedi na
panju u staroj haljini, ogrnuta plaštom i kapuljačom, koja je skrivala njeno
lice. Dušan odmah primeti kako prede svilu na zlatnom vretenu i začu njegov
nestvarni zuj. Prede i namotava tanku, beskonačnu nit, hitro i nepogrešivo.
Nit kao paučina prolazi joj kroz prste i obmotava vreteno.
Kada prilika podiže glavu, ispod kapuljače Dušan prepozna staračko lice
vračare Dragušle i zinu od čuda, a kolena mu zaklecaše. Zanemi i ne trepće,
a čini se kao i da ne diše. Stoji kao ukopan ne znajući šta da kaže niti šta da
uradi.
„Vidim da me nisi zaboravio, Dušane sinko” reče ona, pa opet spusti
pogled na svoje vreteno.
Dušan nabra obrve, ali ne skida pogled sa nje. Ona je poslednja koju je
očekivao da vidi, ali odmah mu se sećanje iz detinjstva vrati, jasno kao dan.
Iako tome beše više od 30 godina, sebe je opet video kako stoji pred njom u

njenoj kolibi u Đavoljoj varoši. Isto pomešano osećanje straha, neizvesnosti,
divljenja i radoznalosti... opet mu se vraćalo.

„Dragušla.. ” izusti tiho.
„Dragušla je u Đavoljoj varoši, care...” reče ona ne podižući pogled.
„Dolazim ti kao Mokoš.”
„Mokoš?‚” začudi se on. „Boginja sudbine?”
Ona podiže zlatno vreteno i pokaza mu ga. Vešto je namotavala svilen
konac jednakim pokretima prstiju.
„Čovekov život je ovoliko tanak, pa ipak istrpi i ono što ni kamen ne
može” reče ona. „Tvoje vreteno, care, već dugo motam, a bojim se da mu se
bližim kraju.”
„Kako to?”uplaši se Dušan. „Zar me smrt vreba iz prikrajka?”
„Vreba? Hm!” dunu kroz nos Mokoš. „Ona hoda sa tobom otkako si se
rodio. Smrt je kao tvoja senka. Nekad je iza tebe, ili pored tebe, a često
ispred tebe. Kada namotam celo tvoje vreteno, susrešćeš se s njom.”
„Kažeš da mu se bližiš kraju.. ” zamuca Dušan.
„Tvoja sudbina je zapisana u Kamenoj knjizi, onako kako su ti je suđaje
prorekle‚” gledala ga je svojim plavim očima. „Moje je da te vodim kroz
život... do tog poslednjeg trena. Red Zmaja je stvoren kao čuvar Čvorišta i
kao takvi, vi ste miljenici mnogih bogova. Zato svako od vas dolazi kod
mene na pragu zrelosti kako bih vam pokazala put koji je pred vama, da biste
ispunili svoju svetu dužnost... Ali, to nije svima... i svemu po volji. No, ti to
već znaš.”
„Ima li to neke veze sa Milošem Obilićem?”
„Ima, Dušane... Milošu Obiliću je suđeno da čini velika dela. Njega
krase požrtvovanost, poštenje i dečja neiskvarenost, koja će ga pratiti celog
života. No, znaš i da mu je život ugrožen. Kao što je i tvoj. Vi ste se
preprečili drugim sudbinama i sada oni koji vode takve, kao ja vas, žele... da
vas uklone njima sa puta. Zato sam došla tebi, jer si obećao Dragušli da ćeš
joj ispuniti jednu želju što ti je zauzvrat prorekla život i uputila te kojim
putem da kreneš.”
Dušan klimnu glavom. Znao je da će kad-tad doći i taj trenutak, ali posle
toliko godina zaboravio je na staro obećanje. Setio se šta mu je Miloš
Vojinović nedavno rekao. Strepio je šta će starica od njega zatražiti, a znao je
da ne sme da je odbije.

„Kazuj, Mokoš‚” reče Dušan. „Ispuniću ti želju kakva god bila.”
„Ah, care Silni, nije to moja želja.” odmahuje glavom ona. „To je
potreba.”
Zatim udahnu i sklopi oči. Nije prestajala da okreće vreteno i da
namotava sudbinu.
„Vidim da ti carstvom hara čuma” započe ona i dalje žmureći. „Ali, nije
to sve što se sprema da se stušti na tvoju zemlju... Zlo koje od pamtiveka
zaobilazi zmajsku postojbinu konačno diže glavu i gleda u ovom pravcu.
Naši neprijatelji se spremaju da ih navuku da te napadnu... Ona je otišla kod
njih, ali nije sama... Ako uspe da ih pridobije i namami ovamo, tvojim
carstvom će projuriti pošast mnogo gora nego što je čuma. I stalno će se
vraćati kao što čini u svojoj postojbini... Tražim, care Silni, da tom zlu staneš
na put. Da ga zaustaviš ili da budeš pregažen... i smatraću da si mi se
odužio.”
Mokoš otvori oči i zagleda se u Dušana kao da mu čita dušu. I on je
mogao da oseti njen težak pogled, nije Morao ništa da sakrije od nje. Kucnuo
je čas da ispuni svoje obećanje. I nije bilo sumnje da će to i uraditi.
„Naravno, Mokoš‚” klimnu glavom car. „Ne moraš to izričito da tražiš od
mene, ja bih to ionako uradio. Spremiću vojsku.”
„Ne, ne, care Silni! ” Odmahuje ona glavom. „Kako vojsku... Oni ne
mogu da se odupru tom zlu, satrli bi ih očas, ostao bi bez vojske, šta bi
onda?”
„Kakva je to sila kojoj se moja vojska ne može odupreti?‚” začudi se
Dušan.
„Jesi li čuo za Divlji lov?‚” upita ga baba. „Za demonske jahače i pse
koji večno love ljude, kidaju ih i proždiru im duše?... Jesi ponešto čuo?... To
je horda od više stotina demona koji sve ljudske duše na svom putu
prožderu. Ljudsko oružje im ne može ništa. Samo sečivo iskovano vilinskim
rukama može da saseče njih i njihove vražje pse.”
„Okupiću red Zmaja‚” reče Dušan. „Sve naše vitezove, njihove silvane...
Ali, hoće li nas biti dovoljno? Možemo li da ih zaustavimo?”
„Mora vas predvoditi kosingas‚”reče baba. „To je njegova sveta obaveza
i sudbina.”
„Naravno...‚” zamišljeno će Dušan, pa se stade preslišavati. „Imam svojih
dvanaest vojvoda koji su u redu Zmaja, a svaki od njih ima svojih dvanaest

odanih saboraca. To je 144 viteza. Kosingas i ja. Ima nas ukupno 146 i 145
silvana... Mogu li naši silvani izaći na kraj sa tim demonskim utvarama?”

„Ti znaš poreklo silvana. I sam si doneo slovo zakona o njima” reče
Mokoš. „Oni se ne odvajaju od viteza, kao ni njegov konj.”

„Imamo li vremena da pozovemo braću iz Bosne, Hrvatske, Bugarske...?”
„Ja se brinem da li ćeš stići da okupiš svoje vitezove odmahuje glavom
Mokoš. „Ne šalji uzalud glasnike u daleke krajeve, već okupljaj svoje
ljude... i spremaj ih za boj.”
„Može li nas šačica da se odupre takvom zlu?‚” iznenadi se Dušan.
„Ne pitam se da li možete, već kažem da morate.”
„Divlji lov dolazi... Nikada ranije nije.”
„Nije, jer se plaše zmajeva i zmajevitih. Možda taj strah opet prevagne,
ne znam. Ali, ako odluče da dođu, biće to će vrlo skoro.”
„Kako ćemo znati? Hoćemo li dobiti neko upozorenje ili će nas
zaskočiti?”
„Njih predvodi Noćni gavran, duša nekoga ubijenog ili samoubice koji je
zakopan na raskrsnici” reče Mokoš. „On će poleteti iz groba i nadletaće
mesto predskazujući dolazak Divljeg lova... Ha tom mestu ih red Zmaja mora
sačekati jer će u protivnom opustošiti tvoje carstvo dok ne uzmu ono po šta
su došli. Oni dolaze sa maglom i na tom mestu se spuštaju na tlo.”
Dušan ućuta pokušavajući da shvati šta se sve događa. Neke stvari su
mu bile nedokučive. Mokoš primeti njegovo kolebanje.
„Ne traći vreme, care Silni” reče ona. „Divlji lov dolazi, okupljaj
vitezove.”
„Ali, kako? Nema nigde nikoga! ” Raširi ruke ovaj. „Gde mi je konj?...
Mislio sam da ti dolaziš samo u snu.”
„A ko kaže da ne sanjaš?‚” reče Mokoš i podbode ga vrhom svoga
vretena.
Dušan se naglo trže i skoči kao oparen. Probudi se i zateče svoje ljude
onako kao kad je bio zaspao.
„Pobogu, kakav san!‚” promrmlja sebi u bradu Dušan. „Moram da
okupim red Zmaja...”
I krenu ka svojim ljudima. Nije primetio da je za sobom vukao tanku nit
Mokošinog vretena.

Glava šesnaesta
- jyn 1347. godine

„Ali Miloš mudra glava bješe,
Te biljegu od svakog krijaše...”

Sveta germanska planina Horsberg nalazi se u samom središtu Nemačke.
Ono što je Uludag za hrišćane i muslimane, to je Horsberg za Germane.
Ali za razliku od turske planine, germansko svetilište je bilo oko 500 metara
visoko i štrčalo je u šumovitoj ravnici prošaranoj mnogim rekama. Najbliža
reka joj je Nese, kojom su često dolazili hodočasnici koji su sa
strahopoštovanjem ostavljali darove i žrtve demonskom kralju Erlkonigu. To
su činili ne bi li umilostivili mračnog gospodara kako bi ih poštedeo svoga
gneva i gladi za dušama dece. Zato su se na toj planini jednom godišnje
okupljali iz mnogih krajeva Svetog Rimskog carstva i okolnih manjih
kraljevstava da umilostive svirepog demona da im poštedi decu. Bilo je
poznato da iako Divlji lov nije birao žrtve, kralju Erlkonigu su bila omiljena
deca koju bi hvatao i odvodio u svoje mračno podzemno kraljevstvo
Horsberga. On je tamo živeo sa Holdom i najčešće je sa njom predvodio
Divlji lov. Ona je duše dece čuvala u jezerima i bunarima kojih je u okolini
bilo bezbroj. Tom vodom se napajala nadaleko čuvena fontana Kvikborn, u
kojoj su stari ponovo sticali svoju mladost i gde su se bogaljima zacelivali
udovi. Nju su takođe nazivali Fontanom mladosti. Odatle se Erlkonig hranio
dečjim dušama i crpeo svoju moć i snagu.

Horsberg je zapravo bio lavirint laguma koji se širio ispod istoimenog
brda. U njemu su živeli divlji lovci, horda svirepih demona svakojakih vrsta
koji su bili slepo odani Erlkonigu, koji ih je vodio u lov na duše. Među njima
je bilo i ženskih demona, izdanaka veštica i svakojakih mračnih stvorova koji
su proganjali ljude i često nagoveštavali razne pošasti kao što je kuga. U
mračnim i vlažnim lagumima stalno su se čuli krici žrtava, plač dece i
nerazgovetna vika i urlikanje demona. Često je krv tekla kamenim podovima
ili su se po njima kotrljale glave i udovi. Po ćoškovima su bile gomile kostiju
po kojima su najčešće preturali alavuci i davivuci, večno gladni ljudskog
mesa. Neretko bi se do smrti potukli oko nekog komada tela, pa su hodnici
skoro uvek odjekivali od njihovog režanja i zavijanja. Poznato je da oni ne
umeju da laju i zaudaraju na lešine po kojima preturaju i valjaju se. Jedina
razlika između alavuka i davivuka je u dužini dlake. Alavuci su bili
kratkodlaki, ofucani, dok su davivuci rundavi i dlaka im je ućebana.

Smrad truleži beše nesnosan, a nijedno ljudsko biće nikad nije živo izašlo
iz tog lavirinta smrti. Ali, sve to kao da nije smetalo Itugen i Umaj dok ih je
jedan pakleni lovac vodio kroz lagume do svoga gospodara. Znatiželjno su
usput razgledale ovo sumorno kraljevstvo bola i smrti. Hodnici su bili
poluosvetljeni gorionicima od ljudskih lobanja ili bakljama napravljenih od
kostiju. Odnekud bi znala da dune promaja, ali donela bi samo novi smrad.
Nisu im smetali ni krici ni vapaji unesrećenih. Šta više, Itugen je bila
ubeđena da su dobro odlučile što su došle na ovo mesto. Radovala se
skorom susretu sa ozloglašenim vođom Divljeg lova.

No, kada su ušle u jednu pećinsku prostoriju, nisu mogle da sakriju svoje
iznenađenje kada su videle da je u zidove usađeno bezbroj dečjih lobanja i da
hodaju po kostima. Pred njima se ukazao jezivi presto kralja Erlkoniga od
kostiju i lobanja, a njegova užasna prilika je kod Itugen samo izmamila
osmeh. Erlkonig, ili kako ga narod još zove kralj Jova, imaše ljudsko lice, sa
krupnim urokljivim očima, četvrtastim nosom i malim okruglim ustima. Bio
je umotan u crni plašt sa kapuljačom. Prsti su mu bili tamni od skorele krvi, a
stopala skrivena ispod plašta.

Pored njega, uz presto, stojalo je jedno stvorenje koje je odudaralo od
ovoga mesta, jer je Holda bila lepa žena. Imala je dugu, ravnu kosu sa
umetnutim biserima, prijatno lice, ali sa naglašenim crnim obrvama i krupnim
očima. Bila je obučena u dugu haljinu, koja joj se gubila negde iza prestola.

Ona je nekada bila boginja rođenja, domaćih životinja... Ali i glavno
božanstvo veštica i zime. Nekad joj se posebno klanjalo jer je bila poznata
kao vezilja sudbina. Degradirana i ponižena, skoro zaboravljena, potražila je
spas u Horsbergu. „Ako neće da me se sećaju po dobrom, neka me sad
pamte po strahu‚” umela je da govori dok bi jahala u Divlji lov.

S druge strane prestola sedeo je jedan alavuk i glasno režao. Ha skoro
neprimetan mig svoga gospodara stvor se zalete razjapljenih čeljusti pravo na
Itugen. Čak se i Umaj štrecnu, ali na nekoliko koraka od stare mongolske
boginje, alavuk se zbunjeno ukopa u mestu i zacvile, pa stade uplašeno da
ide unazad, bežeći od nje.

Ha to se Itugen osmehnu, pa reče:
„Valjalo bi da nabavim ovako pašče. Da mi rasteruje pacove.”
Erlkonig se zavali u presto, pa čkiljavim očima odmerava dve gošće. Čuo
je da će ga posetiti, navodno zbog nečega vrlo važnog. Freja mu je poslala
poruku po svojoj glasnici Gna, kao što obično čini. Nije smela da lično dođe,
znao je on. To mu je imponovalo - da se i bogovi njega pribojavaju. Ali, šta
je htela ova Mongolka? I kako se usudila da dovede svoju lepu kćer pred
njega? Morao bi da je uzme, ali oklevao je zbog starice. Njegov alavuk ne
zna za strah, pa ipak je prestrašeno ustuknuo pred njom. Baba sigurno ima
moći koje su i njemu strane. He sme olako da ulazi u sukob sa njom.
Uostalom, on se i nije sećao kada se poslednji put neki tuđinac usudio da
stane pred njega. Moraće da je sasluša.
„Šta tražiš ovde, baba?” strogim glasom reče.
„Nagodbu, kralju.” reče ona usiljeno.
„Kakvu nagodbu?” začudi se Holda namršteno. „Mi ne želimo ništa od
tebe, niti imamo šta da ti damo!”
„Ja, kralju, ne umem da okolišam, to je za mene gubljenje vremena” reče
Itugen. „Pređimo na stvar: hoću da kreneš u Divlji lov po raškom carstvu
Dušana Silnoga.”
Erlkonig ne izdrža već poče da se smeje. I Holda mu se pridruži. Itugen
otrpe uvredu i strpljivo sačeka da se njih dvoje uozbilje.
„Vidi se da dolaziš iz tuđine! ” reče ovaj kroz smeh. Lice mu opet
poprimi avetinjski izgled. „Dolaziš mi sa takvim glupostima, baba? Zar ne
znaš ništa o Raškom carstvu? Misliš da ne bismo već bili u lovu na
Podunavce?”

„Ne vidim razlog što već nisi bio tamo u lovu‚” iskreno se Itugen čudi.
„To su smrtnici kao i svi drugi, krv im je crvena, u to sam se uverila.”

Erlkonig se zamisli. Kako da joj najbolje objasni. „Valjda znaš da su oni
čuvari Čvorišta” reče on staloženo. „Valjda znaš za njihov red Zmaja”

„Niko od njih nije nama dorastao‚” reče Itugen.
„Zašto onda dolaziš nama?‚” upita je Holda.
„Imaju zaštitu svojih bogova...‚” započe baba, ali je Erlkonig prekide.
„Vidiš, tuđinko, Holda je izdanak demona i veštice, a oni, zmajeva i vila.
To je jedini narod drag zmajevima. A mi... mi se baš ne slažemo sa
zmajevima.”
„Znam da vas je od njih strah.. ” opet započe Itugen. „Tebe nije?” prekida
je Holda.
„Zmajeva više nema” preskoči baba odgovor.
„Ko kaže da ih nema?” Nagnu se Erlkonig napred. „Da ih nema, ne bi bilo
ni reda Zmaja.”
„Ja sam došla da ti ponudim jednu takvu dušu u zamenu za tvoju
pomoć‚” reče Itugen. „Ali, ako te je strah da odeš po nju, potražiću pomoć od
nekog drugog.”
„Kakvu dušu? O čemu pričaš?” upita je Holda.
„Dušu zmajskog porekla kakvu dosad nisi imao. Znaš li kakvu ti moć ona
pruža?”
„Moć da se oduprem zmajevima” reče hladnokrvno Erlkonig.
„I onda ćeš moći da im poharaš duše koliko ti je volja.”
„Takav se dobrovoljno neće predati.”
„U pitanju je derište koje je tek prohodalo Erlkonig i Holda se pogledaše.
Nikad se do sada nije desilo da se otkrije zmajevito dete jer su zmajska
obeležja brižljivo čuvana. Ponuda je bila toliko primamljiva da se oboje
vidno zainteresovaše, a Itugen je to odmah primetila. Nije kanila da propusti
takvu priliku i dopusti da im se sumnja povrati.
„Ja bih ti to derište donela na dogovoreno mesto‚” reče ona. „Ne bi
morao ni da ideš u lov na njega „A za uzvrat tražiš šta?” upita Holda.
„Za uzvrat tražim da im posle poharaš zemlju” umeša se Umaj.
„Osnažen tom zmajskom dušom bez muke bi požnjeo i druge‚” dodade
Itugen. „I tako bi meni uklonio prepreku koja mi već dugo stoji isprečena.”
„Zašto ti sama to ne uradiš?” upita je Erlkonig.

„Ja se ne hranim dečjim dušama. Ja težim... da predvodim svoj narod‚”
reče Itugen. „Ni Freja ne uspeva da ostvari ono što želi. Svima nam se
isprečio car Silni i dok je on živ... mi samo tapkamo u mestu Erlkonig se opet
zamisli. Zagledao se u Itugen, ali mislima je bio daleko. Bilo je istina da se
nikad nije nahranio nekom zmajskom dušom, ali to mu je bilo toliko
nedostupno da nije smeo ni da mašta o tome. Sada mu se po prvi put ukazuje
prilika da stekne još veću moć. Više ne bi morao da strahuje od reda Zmaja,
koji je svuda imao svoje vitezove koji su ga sputavali da hara gde god je
želeo. Morao bi i njihove duše da proždere i postao bi ravan bogovima. Da, o
tome je već maštao. Da postane bog, da mu se čitavi narodi klanjaju iz straha
i užasa, da mu na noge žive žrtve prinose.

„A da li to derište ima beleg?” upita je Erlkonig. „Znam da to kriju kao
zmija noge.”

„Ima upisanu sablju na bedru i vučji bič na mišici‚” odgovori Umaj.
„Svojim očima sam to prošlog leta videla.”

„I ne samo on” dodaje Itugen. „Car Silni ljubomorno čuva još zmajske
dece. Mnoge je okupio oko sebe.”

„Novo pokolenje reda Zmaja” reče zamišljeno Holda.
„A možeš ih sve imati‚” doliva ulje na vatru Itugen. „Oni mene ne
zanimaju, a ni Freju.”
„A čega to Freja želi da se dokopa?” upita Holda. Oduvek je bila
ljubomorna na njen povlašćeni položaj i na njeno kraljevstvo Folkvang.
Živela je u raskošnoj palati Sesrimnir, a ona, Holda, u smrdljivoj rupi.
„Neka ti ona kaže ako želi” reče mudro Itugen. „Nije do mene da pričam
o njenim željama.”
„Vi možete uvek da uzmete ljudski oblik i da.. ” započe Erlkonig, ali
ovog puta ga Itugen prekide.
„Odur je to uradio i umalo nije život izgubio.”
„I ja sam to nedavno pokušala, pa umalo da neslavno završim‚” dodade
Umaj misleći na svoj napad na kosingasa.
„Znaš i sam da postajemo ranjivi kada uzmemo ljudski oblik‚” reče
Itugen.
„Za razliku od nas demona, koji ne gubimo moć dok hodamo zemljom”
smeška se Erlkonig.
„Svako ima svoje prednosti i mane‚” ravnodušno će Itugen. „Mi, bogovi,

dobijamo duše, a vi ih morate otimati. Mi smo na zemlji ranjivi, a vi niste
„Sem od zmajevitih i vilinskog sečiva” kaže Erlkonig. „I ne zaboravimo

kosingasa” dodaje Holda.
„Da, da.” reče Erlkonig i već se pokoleba. „Umalo njega da zaboravim.

Vidiš li sad zašto se klonimo te zemlje, tuđinko?”
„Što ti ništa neće moći kada se dokopaš zmajskog deteta” opet će Itugen.

„Ja ću ti ga doneti na noge, ti samo treba da dođeš.”
„ A zašto nam ga ne doneseš ovde?” pronicljivo će Holda.
„A zašto bih vam verovala da ćete onda ispuniti svoj deo nagodbe?”
Nasta muk. Niko nikome nije verovao, ali jedno je bilo sigurno: Itugen je

došla po njihovu pomoć, a oni su žarko želeli zmajsku dušu. Možda je ipak
ovo što je Mongolka nudila bilo bolje. Divlji lov ne bi morao da traži to
zmajsko dete. Ona će im ga doneti na noge, oni samo treba da ga uzmu. Ali...

„Kako da znamo da ćeš uspeti da nam ga doneseš?” upita Erlkonig.
„Imam svoju štićenicu na dvoru” odgovori Itugen. „Ona će mi pomoći.”
„Zašto je dosad nisi upotrebila?‚” pita Holda.
„Čuvam je za cara Silnoga, kao poslednje rešenje” reče Itugen.
„Uostalom, dovoljno je da ona samo otvori prozor kroz koji ja treba da
doletim‚” reče Umaj. „Neće se odati.”
Opet tajac. Erlkonig i Holda razmišljaju na isti način. Ovo je prilika koju
ne treba propustiti. Šta može da se desi u najgorem slučaju - ako Itugen ne
donese zmajsko dete? Oni će se okrenuti i vratiti. Oni dolaze sa maglom i
dok ne izađu iz nje, nedodirljivi su. Ništa neće da izgube... A mogu mnogo da
dobiju.
„U redu, tuđinko‚” reče naposletku kralj Erlkonig. „Javi mi... po svojoj
ljupkoj kćerki gde ćeš mi isporučiti zmajsko dete i Divlji lov će doći po
njega... A posle toga, poharaćemo tu zemlju i narednih sto godina bićemo siti
ljudskih duša.”
„I cara Silnog ću konačno sebi ukloniti sa puta.” pomisli Itugen.

Glava sedamnaesta
- avgust 1347. godine

„Bolje je časno umrijeti,
negoli strašno zlo živjeti”.

Već dva dana kiša je lila kao iz kabla. Mračno nebo kao da se spojilo sa
zemljom, a olovni oblaci se nisko valjaju, čini se da su na dohvatu ruke.
Munje se ukrštaju i na tren osvetle natopljeno i pusto tlo. Gromovi preteći
trešte kao bogovi da se na visini tuku ili kao da se negde gora cepa. Sve živo
se sklonilo, neki od nevremena, neki od naslućaja preneraza koji se spustio
sa kišom. Vetar sa Šar-planine ljutito fijuče, nosi lišće i vuče grane po
blatištu.

Čini se da samo vileniti Ždralin na dvoru oseća grmljavinu stravičnu i
punu nagoveštaja, pa se uznemirio i rovari zemlju kopitima. Uzbuđeno frkće i
striže ušima. Naslućuje opasnost po svog malenog gospodara, ali je vezan u
konjušnici i ne damu se da priskoči u pomoć. Trza, vuče konopac dok ne
oseti oštar bol, pa popusti. Niko sem njega ne predoseća kakva se pogibeljna
pretnja bliži.

Čini se kao da je već gluvo doba noći, a tek je veče. Ceo dvor se pritajio
u svojim odajama, pa hodnicima samo straža šetka ili po ćoškovima zeva. U
carskim odajama Jelena i Dušan sede kraj jednog velikog svećnjaka za
stolom; ona veze, a on čita kako su dvorski notari sročili njegove zakone. Ali,
dok carica i ne gledajući vešto ubada i provlači iglu, car se udubio u čitanje.

Malo-malo pa ga Jelena prekine.
„Nedostaje mi tvoja sestra Jelača”uzdahnu ona. „Sa njom sam lepo umela

da se ispričam... A uskoro će i tvoja majka da ode. Ostaću sama.”
„Ne preteruj‚” procedi kroz zube Dušan, pa pokušava da se usredsredi na

čitanje.
„Nisi morao da je daš hrvatskome knezu” opet će ona. „Zar nisi mogao

drugačije da sklopiš savez sa njim? Zašto me nisi pitao pre nego što si se sa
njim dogovorio? Ja bih ti rekla...”

„Šta bi mi rekla, Jelena?‚” oštro će Dušan, pa odgurnu od sebe ispisane
hartije. „Zar ti nisam rekao da se više ne mešaš u državne poslove?” Ona ga
gleda i ne trepće. „Jesi li ti, ženo, svesna da si ti zamesila ovaj kolač sa
Kantakuzenom?” Ona i dalje ćuti. „Da si me poslušala pre pet godina kada
smo pregovarali sa njim u Prištini, ništa od ovoga ne bi se desilo.”

„Šta pričaš, Dušane?‚” brecnu se ona. „Ti bi zaratio sa njim!”
„A šta sad radim sa njim?” izbeči se Dušan na nju. „Da smo onomad
zaratili, sada bismo sedeli u Carigradu, ili bi bar on ovde bio u lancima. Ali,
ne! Ti si morala da se umešaš i da mi se popneš na glavu da sklopim savez
sa tim starim liscem! ”
„Slušaj, mužu dragi‚” krevelji se Jelena. „Svaka tebi čast na junaštvu i
ratovanju, ali nisi nimalo na svog oca i dedu u diplomatiji. Sam si kriv što te
je on nadmudrio.
He umeš da pregovaraš. Samo lupaš šakom o sto! He ide to tako!”
„Da, ti si pregovarač bez premca!‚” smeje se Dušan. „To se videlo sa
Kantakuzenom. Em si nas uvalila u savez sa njim, em si mu dala moje
najamnike da zauzme Ber i da ga zadrži za sebe!”
„Dogovor je bio da svako zadrži za sebe ono što zauzme!” uzviknu ona.
„Da, ali sa svojom vojskom, ne sa tuđom!‚” zaurla Dušan i ustade, pa se
ušeta. „Zašto misliš da je tražio savez sa nama, crna ti? Zato što nije imao
vojsku i zato što su mu car Jovan i njegova majka Ana radili o glavi! ”
„Dobro, ne viči” pokunji se Jelena. „Glasniji si od grmljavine... Ko je
mogao znati da će nas izdati?”
„Ja sam znao” umiri se Dušan. „I to sam ti govorio.” „Ali, i Jovan Oliver
se zalagao za taj savez.”
„Šta misliš zašto, carice?”
Jelena ćuti. Sada zna, ali ne sme da prizna.

„Zato što je Marija njemu sedela na glavi kao ti meni.” „Znači, i ona se
prevarila, a ne samo ja.”

„Još ćemo to da vidimo” reče on, ovlaš preturajući po svojim hartijama.
„Zavisi kakve su joj bile namere... Zamoliću te da se više ne mešaš u
državne poslove...” Snizi ton i dodade: „Bilo bi ti pametnije da nas pripremaš
za put... na Hilandar.”

Jelena podiže pogled sa veza i zasta začuđeno. Čitala ga je kao otvorenu
knjigu. Neprimetno se stresla.

„Ako to kažeš, znači da je stanje loše” tiho izusti carica. „Ima li to neke
veze sa tim što si još pre dve nedelje ovde okupio red Zmaja?”

„Znaš da o tim stvarima ne mogu da pričam‚” reče on navodno zadubljen
u čitanje. „Ali, kuga se svuda proširila, a čuma samo što nam nije pokucala
na vrata.”

„Kada planiraš da krenemo? Kora vodimo? Šta ćemo reći ostalima?‚”
uznemiri se Jelena.

Dušan među papirima nađe jedan uvijeni i zapečaćeni pergament. Ha
vosku otisak Dušanovog pečat-prstena, dvoglavi opao. Dade joj ga uz reči:

„Ovo je povelja kojom Hilandaru dajem neka okolna sela... i ponešto
privilegija‚” reče on namršteno. „Pošalji im to hitno po najbržem glasniku uz
reči da ćemo im do kraja godine doći u posetu... Ti, ja i deca, u pratnji
alemanske garde.”

„Znači, ipak si me poslušao.” smeška se zadovoljno Jelena.
„Pa, i ćorava koka neko zrno ubode” reče on i dalje ozbiljno.
„A ostali?”
„Preporučiću im da se zatvore u svoje dvorove kao da je opsada i da
nikoga ne puštaju ni unutra ni napolje” reče on sakupljajući po stolu
razbacane hartije. „To je jedini način da se spreči da... kuma ne uđe.”
„Biće kako kažeš, mužu.” reče poslušno Jelena.
„Prekidaj to i čekaj me u postelji‚” naoko će strogo car, a carica se
osmehnu.
Jelena je zavolela Dušana od prvog trenutka kada ga je videla. A kako i
ne bi kada je on bio vrlo lep čovek, visok i vitak kao jela, ramena je imao
kao opao raširenih krila, a bio je jak kao bik. Žalila je što nije mogla mu
podari još sinova, makar i ženske dece, ali i Uroša ne bi uspela da mu rodi...
bez tuđe pomoći. Bila je očajna kada je Dušan otišao da potraži novu ženu.

Bila je spremna i da digne ruku na sebe, a kamoli da sklopi pakt i sa
đavolom, samo da ga ne izgubi i da caru podari naslednika...

U neko doba noći sevnu munja, čije sablasno svetlo na tren ispuni sobu, i
grmnu grom kao da je neki bog tresnuo šakom o zemlju. Dušan se trgnu iz
košmara koji ga je mučio. Obrisa znoj sa čela i laknu mu kada je shvatio da
je sve samo san. Usnio je kako se davi u moru ljudskih kostiju i kako ga
nešto vuče za noge. Batrgao se da se zadrži na površini...

On uzdahnu duboko i okrenu se ka Jeleni, pa usnulih očiju primeti da ona
nije u postelji kraj njega. Pridiže se i pogleda po svojoj odaji. Sev munje opet
osvetle prazninu oko njega. Prasnu grom i on se naježi od zlog predosećaja,
koji ga namah obuze. On to smesta poveza sa košmarom i uznemiren skoči na
noge. Pored kreveta leži njegov verni silvan, koji podiže glavu čim ugleda
svoga gospodara budnog. Dušan pohita ka vratima, a Zmajar ga prati u stopu,
i kad ih otvori, sudari se sa Jelenom, koja se vraćala unutra. Oboje se
prepadoše jedno od drugog.

„Iju, zlo te našlo, prepade me!” uzviknu carica, pa se uhvati za prsa. „Kud
si krenuo, čoveče?”

„Za tobom, luda ženo” šapuće Dušan. „Kuda se smucaš kao avet?”
„Da obiđem Uroša. Znaš da se dete plaši grmljavine‚” reče ona gurajući
se pored njega da uđe. „Zatvorila sam mu kapke na prozoru, ulazi kiša.”
Dušan osmotri dugački hodnik. Sve je bilo pusto i mirno. Samo stražari
stoje na svojim mestima. Dušan se opet naježi. Prože ga težak osećaj
teskobe. Kao malopre, kada se tek probudio iz košmara. Ili je košmar još
uvek trajao? Okrenu se ka Jeleni i upita je:
„Jesi li obišla Miloša Obilića?”
„Ne... Zašto?” iznenadi se i ona. „Tamo je Miloš Vojinović.”
„Nešto nije kako treba...” I samo što zakorači ka svome maču, silvan
zalaja i lavež odjeknu praznim hodnicima. Dušan potrča da uzme svoj
Kladenac, a silvan se opet režeći zalete niz hodnik ka vratima odaja u kojima
su spavali kosingas i mali Miloš Obilić. Do tada su se već oglasili i drugi
silvani, kako oni u dvoru, tako i oni u štenari. Dozivali su se dižući uzbunu.
Dušan pritrča vratima i odgurnu ih tako da tresnuše o zid. Silvan ulete
unutra i otrča do širom otvorenog prozora. Propnu se na zadnje noge i
prednjim se nasloni na prozor lajući besno. Car ugleda kosingasa kako
nepomično leži na svojoj postelji, levom rukom skoro dodiruje pod. Već

pomisli ono najgore i priskoči da mu pomogne. Za njim uđe i straža. Nigde
krvi, ni rane. Dušan mu opipa žilu na vratu i oseti blago pulsiranje. Živ je.

„Miloše! uzviknu Dušan i protrese ga za ramena, ali ovaj ne reagova.
Uto, dolazi Jelena i vrisnu caru iza leđa:
„Gde je mali Miloš?!”
Dušan se štrecnu i oseti kako ga nešto preseče u stomaku. Jeziv
završetak pređašnjeg lošeg predosećanja. I on priđe kolevci i vide da je
prazna. Zmajar je i dalje lajao kroz prozor. Carici pozli, uhvati se za glavu i
svali u obližnju stolicu. Hodnici odjeknuše od bata mnogobrojnih koraka i
graje. Sjati se mnoštvo straže, almogavera i alemana. Odjednom, stvori se
gužva.
Dušanu prolete kroz glavu još jedna strašna misao, od koje mu se krv
sledi.
„Kapetane, probudite kosingasa! ” doviknu Palmanu i probi se kroz svoje
ljude do hodnika.
Sjuri se do sledećih vrata i odaja njegovog sina Uroša. Ulete unutra
spremnog mača i uzdrhtalog srca. U polumraku, na postelji ugleda svoga sina
kako nepomično leži. Ha tren mu samo laknu jer potom pomisli ono najgore,
pa krupnim koracima priđe postelji. Rukom ga pogladi po kosi, a sin mu se
mazno promeškolji. Kako car odahnu! Umalo da ispusti težak Kladenac, a
kolena mu zaklecaše. Zažmuri zahvaljujući Bogu što mu je sin živ i
nepovređen. Pa ipak, dođe sebi jer mu bol za Milošem opet preli dušu. Srce
hoće da mu svisne.
Za njim ulazi i Al-Mohad sa kuteljom u ruci, ali stade nasred sobe. Dušan
se okrenu ka njemu.
„Dovedi ovde četu svojih ljudi i neka ne mrdaju od moga sina!”
Zatim besno prođe pored njega i vrati se u odaje kosingasa, gde zateknu
Miloša Vojinovića kako sedi na svojoj postelji i drži se za glavu. Svi ućutaše
kada se car pojavio. On se probi do kosingasa.
„Miloše, šta se desilo, zaboga?‚” upita car.
Ovaj oćuta i samo klima glavom.
„Kako si zaspao? Gde je Obilić?” pita ga Dušan.
Miloš Vojinović se zagleda u cara pokušavajući da se seti sleda
događaja. Zatim polako okrenu glavu i bez reči dohvati sa obližnjeg stola
svoj pehar, u kome je ostalo još nekoliko gutljaja vina. Malo ga omirisa, ali

slegnu ramenima. Dušan mu ga uze iz ruke i umoči prst u vino. Zatim ga
liznu pokušavajući da oseti bilo kakav strani ukus, koji bi upućivao na
napitak za uspavljivanje. Ali ne primeti ništa, bilo je obično vino. Taman da
spusti čašu natrag na sto kad se od odsjaja sveće zabele nešto na rubu
pehara. Celom ivicom ukrug nazirao se nekakav beli prah, ali kada bi ga
odmakao od svetla, postajao je nevidljiv, providan. I kosingas to primeti, pa
uze čašu od Dušana i primaknu se skroz blizu svećnjaku zagledajući rub
pehara. Morao je jasno da vidi otisak svojih usta na nekoliko mesta.

„Šta je to?” upita Jelena.
Miloš Vojinović prstom skinu malo tog praha, protrlja ga između prstiju,
pa ga ovlaš liznu. Namršti se.
„Ne znam šta je..”reče on. „Ali, očito me je uspavalo.”
„Kako nisi primetio?‚” pita ga Dušan.
„Ne oseća se ništa kada se pije vino.”
„Imamo izdajnika na dvoru‚” reče car i prelete pogledom preko lica
prisutnih.
„Ali, kuda je nestao mali Miloš?” zamuca Jelena.
Dušan priđe otvorenome prozoru i pogleda napolje. Munje su parale
nabrekle oblake koji su se valjali kao u nekom paklenom grotlu. Od njihovog
odsjaja na površini Svrčinskog jezera stvarao se utisak da seva iz vode.
Grmljavina je na tren bila zaglušujuća, preteća. Odavno nije video ovakvo
nevreme. Setio se Mokošinih reči. Nešto mu je govorilo da se bliži čas
dolaska Divljeg lova. Kako da u ovakvom prostranstvu pronađe Noćnog
gavrana? To je nemoguće! On se može pojaviti u bilo kom delu njegovog
carstva. Ili, možda ipak ne...
„Kapetane Palmane..Okrenu se naglo car. „Neka cela alemanska garda
osedla konje i spremi se za dugo jahanje... Vi ste jedini upoznati sa... Vi
jedini znate kako izgleda Noćni gavran.”
Kako to Germani čuše, vidno se uzrujaše i ćutke se zgledaše. Svi su
mogli da im vide strah na licima, grimase koje se nisu mogle sakriti. Alemani
se uzvrpoljiše, pa ne skidaju oči sa svog kapetana. Znaju oni šta je Noćni
gavran.
„Care...” zadrhta Palmanu glas. Dušan ga nikad nije takvog video. „Zašto
misliš da ovo ima veze sa Noćnim gavranom? Znaš li šta je on?”
„Znam... A vi to znate još bolje, jer dolazi iz vaše postojbine‚” reče car.

„Palmane, povedi svoju gardu u pravcu severa i neka gledaju znake koji
ukazuju na Noćnog gavrana. Razdvojte se. Šta god da je otelo malog Miloša,
sigurno nije odletelo ka Šar-planini. Opasnost vreba sa severa.”

„Ali, care...” Palman načini nesiguran korak ka Dušanu i šapnu da ga
ovaj jedva ču. „To je Divlji lov. Mogu da se pojave bilo gde! ”

„Ne možemo sedeti skrštenih ruku! Uostalom, oni dolaze ovamo, zato
krenite smesta!” uzviknu Dušan i krenu ka vratima. Vikao je iz sveg glasa:
„Ko spazi tu ptičurinu, neka se smesta vrati da nam javi gde je! Taj stvor nije
otišao daleko! Hoću da se red Zmaja pripremi za boj!”

Nasta neviđeni metež na dvoru, kao da je sredina dana, a ne gluvo doba
noći. Hodnicima su jurili vojnici, vitezovi, sluge, čuo se zveket oružja i
oklopa, lavež silvana koji su predosećali skori boj. Žene su trčale za svojim
muževima, deca virila iz prikrajka uplašena nenadanom gungulom i bukom.

U svojim odajama Dušan se užurbano oblači uz pomoć svoje Jelene.
Njegov silvan Zmajar ne pomera se od njega i ne skida pogled sa gospodara.
Jelena ga je uvek pripremala za boj. Nije puštala poslugu jer je verovala da
će mu baš ona doneti sreću i pobedu. Stavljala mu je verižnjaču, stezala
kaiševe oko pojasa, vezivala mu čizme, oklop bi mu jako utegla...

„Šta mi to nisi rekao, Dušane?” reče ona dok ga je opremala. „Jesi li ovo
očekivao čim si okupio red Zmaja na dvoru?”

„Znaš da ti ne mogu kazati i zato ne pitaj, ženo.” reče on. „Nego se ne
odvajaj od Uroša. Dovedi ga ovde i neka spava na mom mestu. Almogaveri
će ostati na dvoru da vas čuvaju.”

„Ko je odneo maloga Miloša?” upita ga ona i zastade gledajući ga pravo
u oči. Tražila je odgovor. „Zašto njega?”

„Ne znam, ženo, ni ko ni šta ga je odnelo, ali je sigurno došlo kroz
otvoren prozor‚” reče Dušan, pa stavi oko pojasa kaiš sa koricama za mač.
„Niti znam... da li ćemo ga živog pronaći.”

Jelena suznih očiju nastavi da pomaže suprugu. Uto, usplahireno ulazi
Marija, raščerupane kose i očiju punih suza.

„Šta se događa, Dušane?‚” zavapi ona. „Moj Jovan ćuti kao zaliven!
Kakav se to sad neprijatelj okomio na nas? Jesu li Osmanlije? Kantakuzen?
Ugri?... Prokleti bili! Dušmani su nas opkolili! ”

„Vi, žene, ostanite sa decom na dvoru” reče Dušan. „Ne izlazite napolje
bez preke potrebe, almogaveri će vas čuvati... Mi ne znamo kada ćemo se

vratiti.” Pogleda Jelenu. „Ali, ne vraćamo se bez Miloša.”
„Juu, crni ti, šta to pričaš!” uplaši se Marija. „Pa, nije valjda toliko

strašno?”
„Ako... Ako se ne vratim, ti ćeš, Jelena, vladati u ime moga sina Uroša”

reče čvrstim glasom Dušan.
„Ne brini, care, tu je i tvoj brat Simeun, na koga se možeš uvek osloniti”

reče Marija čim pre. „Ti vodiš sve vojvode, samo on ostaje na dvoru.”
„Polubrat” ispravlja je Jelena i prostreli je pogledom. „Bez svađe”

opomenu ih Dušan. „Ako ni zbog čega drugog, moraću da se vratim da se vas
dve ne biste pohvatale za gušu! ” Jelena zinu da se pobuni, ali Dušan je opet
prekide: „Daj opremu za Zmajara.”

Ona mu iz jednog sanduka izvadi kožni oklop, kakav su svi silvani nosili
u borbi, jer su to bili pre svega bojni psi. Prednji prsni pojas sa opšivenim
gvozdenim šiljcima vezivao mu se na leđima. Oko vrata mu je stavljen široki
kaiš načičkan oštrim gvozdenim vrhovima koji ga je štitio od ujeda drugih
pasa ili sprečavao da ga čovek uhvati za gušu. Sve to vreme Zmajar je
napeto sedeo i tiho cvileo. Znao je vrlo dobro šta znači kada mu gospodar
stavlja bojni oklop.

Uto ulazi kosingas u svom crnom kožnom oklopu, na kome je srebronito
Drvo sveta, a sa leđa mu pada crni plašt sa zlatom izvezenim znakom reda
Zmaja. Do lakata mu kožni štitnici sa ugraviranim zmajem koji bljuje vatru.
Bio je spreman za boj.

„Dušane...” reče on. „Moramo da razgovaramo.”
Dušan ga znatiželjno pogleda, pa otpusti obe žene. Jelena se pobuni, ali
Dušan je preseče:
„Nemoj dvaput da ti ponavljam, ženo. Nije sve za tvoje uši.”
Jelena se naduri i žurno izađe, a Marija osta jedan tren ukipljena, pa kada
je Dušan mrko pogleda, i ona podvi rep i pobeže. Car samo odmahnu glavom
i uzdahnu.
„Znaš li da ne možemo sami da im se odupremo?‚” reče Miloš.
„Već smo pričali o tome, kosingase” odvrati Dušan. „Zmaj od Jastrepca
nam je obećao pomoć... Ako na vreme sazna za ovo.”
„Šuma su njegove oči i uši, budi uveren da će znati kada tuđinci zakorače
u njegovu zemlju‚”reče Miloš. „Ipak, mali su nam izgledi da ih možemo
odbiti. Nema nas dovoljno.”

„Daće bog.” reče Dušan.
„Ne prizivaj Dajboga” reče Miloš. „Taj nam sigurno neće pomoći.”
„Dobro bi nam došla nečija pomoć, kosingase‚” reče Dušan, pa još tiše
dodade: „Jer inače jašemo u svoju smrt.”
„Računamo na Zmaja od Jastrepca, nemamo kud.”
Zarudi zora, ali jedva primetno jer se nad zemljom žurno valjaju olovni
oblaci dok kiša rominja. Sastavilo se nebo sa vrhom ponosne Šar-planine, pa
samo katkad sevne munja i grom se prolomi. Čak i vetar minu, pa zavladaše
muk i praznina. Kao da nestade život sa lica zemlje i kao da su ljudi
poslednji ostali. Prošlo je više od tri sata otkako je alemanska garda odjahala
u potragu za otetim Milošem Obilićem.
Dvorom opet vlada tišina, ali svi su budni. Red Zmaja je bio spreman za
pokret, čekali su da se vrati izvidnica. Dušan je sve vreme proveo pred
otvorenim prozorom zagledan u daljinu, a u mislima je leteo pod tmurnim
oblacima. Potajno se plašio da se Divlji lov pojavi na nekom drugom kraju
njegovog carstva, ali razum mu je govorio da će to biti ovde, negde u ovom
kraju. Oni su ipak dolazili po njega i želeće da ga napadnu na prepad, da mu
ne daju vremena da se pripremi.
U daljini se oglasi rog. Dušan se štrecnu iz dubokih misli. Njegov silvan
načuli uši. Rog se, zatim oglasi još jednom, ali jače. Jahač se približavao, ali
car ga još nije mogao videti zbog tmurnog zornog svetla. Sa prozora je Morao
da vidi kako konjušari trče i užurbano izvode konje vitezova pod ratnom
opremom.
„Neko dolazi” reče Dušan okrenuvši se Jeleni, koja je sve vreme sedela i
kršila ruke od sekiracije. Kada je ugleda takvu, Dušan je upita: „Muči li te
nešto, ženo?”
„Samo se brinem za tebe‚” reče pokušavajući da se sabere.
„Nije ovo prvi put da jašem u boj” reče Dušan i uze svoju kabanicu.
„Uvek se brinem kada jašeš sa Redom‚” odvrati carica i ustade da isprati
muža.
„Budi bez brige i čuvaj Uroša, ne odvajaj se od njega.”
Jelena klimnu glavom, pa krenu za Dušanom napolje. Silvan Zmajar mu
je išao uz nogu. U hodnicima metež i gungula, posluga i straža jurcaju na sve
strane. Vitezovi pod punom ratnom opremom hitaju napolje, žene i silvani ih
prate u stopu.

U dvorištu pred dvorom čekaju ih već osedlani konji. Nedugo pošto je
Dušan izašao, začuše povik straže na glavnoj kuli.

„Otvaraj kapiju! Stiže jahač!”
Kapija se otvori uz škripu, a kroz nju kao strela prolete u punom galopu
jahač na iznemoglom konju, kome je pena izbijala na usta. Bio je to Georg.
Skoči iz sedla pred carem i zadihano mu reče:
„Radosne vesti donosim, care! Za mnom jaše kapetan Palman sa Milošem
Obilićem!”
Svi sa olakšanjem odahnuše i nerazumljiv žagor prostruji među više
stotina prisutnih. Beše neočekivano da će tako brzo pronaći dete. Dotad
sumorna lica zablistaše od sreće, a žene se ponadaše da do borbe neće ni
doći.
„Kako se to desilo, Georg?” upita ga Dušan kada se graja stiša. „Pričaj!”
„Jahali smo odvojeno kako si zapovedio, po dvojica, onda se jedva začuo
Palmanov rog na zapadu. Ko je čuo, tamo je pohrlio... Nismo mogli da
verujemo svojim očima. Zatekli smo ih na putu za staru Štimsku kulu.
Kapetan je već tada držao Miloša u sedlu ispred sebe. Kaže da je isprva u
tišini noći čuo graktanje gavrana, pa je pohitao u tom pravcu. Kada se
približio Štimskoj kuli, začuo je da se u vazduhu vodi borba između nekakvih
letećih stvorova. Miloša je uplašenog našao šćućurenog među ruševinama
kule. Krenuo je nazad duvajući u svoj rog.”
„Kakva sreća! Hvala bogu!‚” uzviknu Marija i prekrsti se.
„Kažeš da je čuo graktanje gavrana?” upita ga Dušan.
„Tako on kaže‚” odgovara Georg smrknutog lica. „U mrkloj noći.”
Dušan odmahnu glavom. Da li je to bio znak da Divlji lov dolazi? A
možda ipak nije bilo ništa...
„Stižu konjanici! Otvaraj kapiju!” viče straža na kuli.
Nebo je teško i tmurno, zora se jedva probija kroz guste oblake, a sivilo
nečujno sipi na zemlju. Kroz otvorenu kapiju ulazi duga kolona jahača sa
kapetanom Palmanom na čelu. Ha sedlu ispred njega sedi mali Miloš Obilić,
pokisao, uprljan i uplakan. Jelena pritrčava Palmanu, a ovaj naglo zaustavlja
konja. Carica ne može da sačeka da kapetan sjaše već mu uzima dete sa
sedla. Grli ga i ljubi, a on je ručicama čvrsto drži. Prilazi joj i dadilja Mapa
sa debelim pokrivačem i umotava ga. Dušan i kosingas im prilaze i uverivši
se da je dete nepovređeno, zadovoljno klimaju glavama i smeškaju se.

Palman sjaha sa konja i priđe im.
„Odlično obavljeno, kapetane!” Car ga potapša po ramenu. „Spasio si

dete od sigurne smrti!”
„Čudesno se to zbilo, care” govori kapetan još uvek pod utiskom. „Da

usred noći sretnem vilu nestvarne lepote koja me uputi na pravac gde čuh
Noćnog gavrana! A kada sam se približio, začuo sam nekakvo komešanje
visoko iznad sebe. Kao da su se neke orlušine međusobno borile! Beše mrak
i ne videh šta je. Ali, čuo sam dečji plač iz ruševina kule!”

„Svaka čast, kapetane‚” reče kosingas.
„Kažeš da si sreo vilu?” upita ga Dušan. „Nema ko drugi da je pošalje
nego Zmaj od Jastrepca.”
„Siguran sam da jeste, care, ali kasnije sam čuo graktanje gavrana‚”
odgovara kapetan samouvereno. „Najavljuje dolazak Divljeg lova.”
„Kod Štimske kule, kažeš?” reče zamišljeno Dušan, a ovaj klima glavom.
Dušan pogleda kosingasa.
„Pojaviće se na tom mestu‚” reče Miloš Vojinović.
Dušan se zamisli koji trenutak, pa viknu da ga svi čuju:
„Spremite se da im izjašemo u susret! ”
Svi se uskomešaše.
„Kapetane, ostaješ ovde sa alemanskom gardom i čuvaj mi dvor!”
Crna ih slutnja obuze, ali niko ne zbori već se okupljaju oko svojih konja
koje sluge drže na kiši koja sipi. Žene ispraćaju svoje muževe, hrabro i
stegnutih srca. Tek bi poneka nešto šapnula, a muž bi samo klimnuo glavom.
Znaju da se mnogi neće vratiti, pa ih svakom prilikom dodiruju kao da
pokušavaju da ih zadrže, da ih njihovi prsti zapamte. Unose im se u lice, kao
nameštaju im kabanice ili plaštove, ukrale bi poljubac ili pogled, traže neku
reč utehe, makar šapat ili osmeh. Srce im zaigra kada osete njihove ruke, oči
im se napune suzama kada osete toplotu njihovog dodira, stresu se kada
osete toplinu njihovog daha na svojoj kosi. Nekako sve loše pada u zaborav,
a iz njih izbija samo ono lepo što krasi muža i ženu. Uvek je bolno rascepiti
jabuku na dve polovine.
Vidi Dušan u Jelene oči pune suza, samo što ne preliju iz duše. Ruke ne
spušta sa njega, samo ga naoko namešta, a on beše ganut osluškivanjem
njenog šapata i drhtaja ruke. On joj se osmehnu.
„Junačka mati prva zaplače‚” prošaputa ona.

On je nežno poljubi u čelo, a iz njenih očiju preliše se suze i zajedno sa
kapljicama kiše slivaše se niz njeno belo lice. Reči joj zastadoše u grlu, čini
joj se da i ne diše. Crna je mori slutnja kao nikad ranije. Kao da ih i nebo
oplakuje, a sunce ne želi da gleda njihovu pogibelj.

Dušan pogleda svoje vitezove i kada se uveri da su svi spremni, dade
znak da se uzjašu konji koji su nestrpljivo čekali da krenu, pa doviknu
Milošu Vojinoviću:

„Kosingase, vodi nas u boj!”
Ovaj se prvi vinu u sedlo i povika:
„Zmajevi, za kret časni i slavnu smrt! Za mnom!” I podbode svog vranca,
koji se propnu i kao odapeta strela polete napred.
Zatutnja zemlja pod teško oklopljenim konjima i vitezovima, a u korak ih
prate silvani koji se ne odvajaju od svojih gospodara.

Glava osamnaesta
- avgust 1347. godine

„Svima onima koji zmajeve drže, ovaj zakonik neka se u um
postavi i dovjeka poštuje, jer zmajevi su uz nas od davnina, od
prije nego što smo i slovo imali, pa ih valja poštovati i čuvati, jer
su od Boga. Kao što nas bez zmajeva ne bi ni bilo, tako nas bez
zmajeva neće ni biti.“

Kolona od oko sto pedeset vitezova i isto toliko silvana stigla je kasom za
jedan sat do Štimske kule na obali rečice Crnoljeve. Već se bilo
razdanilo, ali i dalje beše sumorno zbog sivih oblaka koji su se preteći
nadvili nad njihovim glavama. Kiša je još uvek rominjala, a zemlja je bila
natopljena. Severoistočno od njih pružala se močvara sa trstikama, šašom i
šibljem, a sa druge strane brdovitost klanca Crnoljeve. Kula je poticala iz
vizantijskog doba i čuvala je taj jedini prolaz sa severozapada. Sada je bila u
ruševinama, a od četvrtaste građevine ostala su samo dva zida visoka dva
metra. Naokolo je bilo razbacano kamenje obraslo travom ili mahovinom. Ha
malom uzvišenju virila je kao okrnjen zub. Sa istočne strane uzdizalo se golo
brdo Glava sa svojim blagim travnatim padinama.

Visoko iznad njih kružio je jedan veliki gavran, koga su uočili pre nego
što su čuli njegovo graktanje. Raširenih krila klizio je ukrug po vazdušnim
strujama kao strvinar nad plenom. Nije se micao odatle i povremeno bi se
zlokobno oglasio. Graktaj bi odjeknuo pustom udolinom kao da doziva

nečastive sile.
„Izgleda da smo stigli na vreme‚” reče kosingas zagledan u gavrana.
„Reklo bi se” ponovi zamišljeno Jovan Oliver i pokaza u pravcu oblaka,

koji se spustio do zemlje, pa se kao magla valja prema njima. Bio je nekoliko
stotina metara od njih.

„Dolaze li to bauci?” pita Vratko.
„Bez sumnje‚” odgovara Vojin gledajući oko sebe.
„Onda se pripremimo” kaže Preljub i isuče svoj mač.
Uto im prilaze Veljko i Grgur koji su obišli ruševine kule.
„Nemamo kud, napašćemo ih frontalno” reče Veljko.
„Ima nas malo za drugu taktiku‚” reče Branko Mladenović.
„U pravu je Branko” reče Miloš Vojinović. „Raširićemo se u jedan gusti
red, kolena uz kolena, onako kako uvek radimo i udariti ih po sredini, pa šta
nam bog da.”
„Ti, Dušane, reče da će nam Zmaj od Jastrepca priskočiti u pomoć‚” reče
vojvoda Veljko. „Ne vidim ga nigde.”
„Doći će on već” reče Dušan samouvereno. „I dosad je dolazio.”
„Samo da ne dođe kasno‚” reče Branko.
„Taj nikad nije okasnio, budite bez brige, braćo” reče kosingas.
Nekoliko trenutaka nemo gledaše kako se oblak guste magle približava.
Ništa se još nije videlo u njoj, ali mrtvi muk se širio po ionako tihoj ravnici.
Činilo se da i najmanji zvuk odjekuje kao crkveno zvono. Magla se raširila
nekoliko stotina metara, pa kako se valja, tako guta sve pred sobom.
Opčinjavala je izgledom, nestvarno jeziv. Svima je odmah bilo jasno da nije
od ovoga sveta, već je prolaz u carstvo senki, gde se smrt veliča kao život na
ovom svetu.
„Obrazujete red! ” viknu Miloš Vojinović. „Svaki silvan uz svog viteza!”
Nasta kratko komešanje dok vitezovi ne poređaše svoje konje u dugački
poredak, u čvrstu formaciju kolena uz kolena, kao neprobojni oklopni bedem.
Silvani stoje ispred svojih gospodara, a konji frkću i kopitima rovare zemlju.
Predosećaju blisku borbu i zlo koje se krije u magli. To su neustrašivi ratni
konji koji gaze sve pred sobom i neće ustuknuti ni pred najgorim baukom.
Ispred kolone na konju sedi kosingas i pokušava da obuzda svog vranca, koji
se propinje ili mlati glavom. He drži ga mesto, kao ni njegovog gospodara,
čiju napetost oseća.

„Vitezovi reda Zmaja!‚” viknu kosingas isukavši svoj Drakon. „Kucnuo je
čas da još jednom izvršimo svoju svetu dužnost! Tuđinsko zlo se nadvilo nad
našim narodom! Bolje nam je jednom poginuti nego uvek tuđina dvoriti! Bolje
nam je muški poginuti, nego ženskih sto godina živeti! Bolje pasti u boju,
nego zmajske duše da nam ukradu! Braćo, mi se ne strašimo hrabro umreti,
već se bojimo sramotno živeti! Zato..pa poče rukom da se krsti. „Sa verom u
Boga, verom u mač, verom u konja i verom u zmaja svoga... krenimo u boj...
za krst časni i slavnu smrt! ”

„Za krst časni i slavnu smrt!‚” jednim glasom svi viknuše nakon što se sa
kosingasom prekrstiše.

Kosingas dade znak mačem i podbode svog konja, koji polete napred.
Zatutnja zemlja i rasprši se kameni muk, koji ih pritiskaše. Vitezovi galopom
krenuše napred u susret magli sa isukanim mačevima, čvrstim srcem i
nepokolebljivim duhom. Formaciju su čvrsto držali. Izgledalo je kao da se
nekakav oklopni bedem valja, spreman da pregazi sve što mu stane na put.
Iznad njih gavran najednom prestade da kruži već polete svom brzinom ka
magli. Ulete u nju i kao da ju je rasterao jer ona poče da pada na crnu zemlju,
a iz nje da izranjaju urezane strašne konture demonskih stvorenja na konjima,
grbavi obrisi alavuka i davivuka. Njihovi nerazgovetni pokliči i krkljanje
huče kao talas užasa, od kog se ledi krv u žilama. To mnoštvo zla vri i reži.
Okovana snaga se napinje kao zapeta strela spremna da oslobodi koban
udarac.

Magla oslobađa jezive muške i ženske demone lica iskreveljenih u
životinjske grimase, naoružane svakakvim strašnim sečivima koja avetinjski
sijaše. Kao da neki bog htede da spere svu tu strahotu, te spusti težak
pljusak, koji celivaše ratnike. U huku pljuska zaigra besno i strahovito
režanje zgrčenih i iskeženih gubica demonskih pasa.

Licem u lice sa Divljim lovcima, vitezovi stegnuše u jednoj ruci mač, u
drugoj štit, pa s verom u sebe i u svoje drugove, svom silinom udariše u
zbijenu masu demona i pregaziše nekoliko njihovih redova. Pod njima su
padale zveri i njihovi jahači. Njihovi konji, okrvavljenih kopita, su grabili
napred, gazili alavuke i davivuke, obarali demonske jahače i ostavljali ih za
sobom slomljenih tela i udova. U prvi mah, činilo se da će tako vitezovi
probiti celu hordu bauka, ali ovi zbijaše još više svoje redove i zaustaviše im
prodor.

Silvani se nezadrživo baciše na alavuke i davivuke kidajući šta stignu
svojim velikim očnjacima. Nije se moglo razaznati ko koga grize, šta otkida,
čija krv lipti. Sve se pretvorilo u krvavu gomilu krzna koja je režala, skičala,
pomahnitalo škljocala čeljustima i grebla kandžama.

Demonska masa se talasa od svakakvih nakaza; svi željni klanja i
ljudskih duša. Stuštili su se sa svih strana kao pomamne i proždrljive zveri
gladne krvi. Nasta krvava seča, u kojoj vitezovi ne gledaše gde seku ili kako
ubadaju, već samo hoće da sa sebe skinu demone koji grizu i kandžama
grebu. Udarcima njihovih mačeva i sekira jedva odolevaju, jer silovito
navaljuju bez ikakve veštine već samo sirovom snagom. Pod nogama im se
stvori crveno blatište, a kiša koja lije ne stiže da spere svu krv sa njih.
Nogama su gazili po odsečenim glavama i udovima ili se saplitali na mrtve
konje ili pse. Jauci i krici ranjenih i umirućih pomešaše se sa pokličima besa
i pobede dok im demoni čupaju duše i proždiru ih. Oni najhrabriji posrću,
izdišu, ali ni glasa ni jauka ne ispuštaju, već u samrtnom ropcu odvlače sa
sobom još nekog demona. I oni koji padnu posečeni, grčevito drže svoje
mačeve. Više ni silvani ne mogu da prate svoje gospodare jer su ih nadjačali
demonski psi koji silovito kidišu i kidaju ih na komade do neprepoznavanja.

Kiša prestade iznenada kao što je i počela, a hladan vazduh dunu sa
moćne Šar-planine noseći svojim dahom sav smrad od ljudi, životinja i
demona. Probiše se i prvi sunčevi zraci koji kao mačem rasekoše guste i
tmurne oblake. Sunčevi zraci snažno se ponegde probiše do natopljene zemlje
i ispuniše udolinu svetlom. Jutarnje sunce obasja krvavo bojno polje kao
uskovitlano more telesa.

Metež je bivao sve veći, larma užasnija, isparenja su se uzdizala iznad
bojišta, a krvavi potoci su se slivali niz travu. U krvavom blatištu leže gomile
mrtvih tela, što ljudskih ili neljudskih, što konja ili silvana i demonskih pasa.
Kako kog viteza poseku, demoni se kao gladne hijene bacaju na njega da mu
dušu iščupaju dok je još živ, jer se samo tako njima mogu nahraniti i steći
novu snagu i moć. No, nijedan im se ratnik ne dade živ već i poslednjim
snagama pružaše otpor i padaše posečeni. Jer svoju dušu za Gospoda čuvaju,
a ne mračnicima da je daju.

Uskovitlala se masa demonska, pa opkolila sa svih strana vitezove u
malim grupama. A oni čuvaju leđa jedni drugima, kao brat bratu i
nemilosrdno sačekuju svaki napad paklenih lešinara i hijena. Stuštile se

mrakače i nezadrživo seku konje, silvane... hrabre vitezove. Slomljenih
oklopa i štitova, izranjavljeni silovito kidišu na iskežene bauke žedne njihove
krvi i duša. Zveket mačeva i sekira, zlokobna škripa metala odzvanja
bojištem.

Car Silni, sav krvav i nalik nekom strašnom bauku iz najdubljeg Ada, krči
svojim Kladencem prolaz kroz jezive telesurine jer hoće svoju grupicu
vitezova da spoji sa kosingasovom kako bi se lakše oduprli bezumnoj
demonskoj navali. Dok neki na njega zamahuju sekirama ili mačetinama,
drugi ga grizu ili grebu kao besne zveri. Sve ih on Kladencem skida ili odbija
od sebe, i ne gleda gde ih seče ni kada ciče i crkavaju. Gazi kroz krvav glib i
preko posečenih bauka i vodi svoje ljude prema Milošu Vojinoviću. Vidi
kako oko kosingasa vitezovi posustaju, padaju pod udarcima demonskog
sečiva, a zatim ih bauci komadaju ne bi li im se domogli duša. Uplaši se car
za svog kosingasa da neće sam izdržati pred naletom beštija, pa hita ka njemu
probijajući sebi i svojima prolaz kroz gusti zid demonskih aveti. Ali ma
koliko Kladencem posekao utvara, druge mu se ispreče, iskežene u svirepom
grču dok kidišu na njega. Kada preko demonske mase koja ih je razdvajala
ugleda na vražjem konju priliku umotanu u crni plašt sa kapuljačom koja je
delimično krila avetinjski belo lice, caru odmah bi jasno da je to stvor od
velikog značaja među demonima. Nije znao da je to bio kralj Jova sa svojim
ozloglašenim mačem Nagelringom, za koji se pričalo da lomi mačeve, oklope,
čak i kamenje.

Vođa Divljeg lova, besan što se nije domogao zmajevitog deteta, okomio
se na kosingasa želeći da mu istrgne zmajsku dušu iz umirućeg tela. Zato, ne
mareći nimalo za svoje demone, potera svoga konja preko njih i probi prolaz
svojim mačem. Obuzet divljom pomamom, obruši se silovito na kosingasa.
No, Miloš Vojinović ga spremno dočeka i odbi svojim Drakonom njegove
ubojite udarce. Kada Erlkonig vide da je njegov Nagelring nemoćan protiv
zmajskog sečiva, spopade ga napad ludila i urličući poseče nekoliko svojih
demona koji su mu smetali. Ovi, kada videše svoga razgnevljenog vođu,
brže-bolje odstupiše i prepustiše mu kosingasa. Ha sve to, Miloš se, onako
kako je samo on umeo, iskezio u lice smrti. Njegova drskost još samo više
razljuti Erlkoniga, pa opet potera svog konja na Miloša Vojinovića. Ovaj se
izmaknu, kleknu i mačem mu preseče nogu. Konj bolno zanjišta i strovali se
zajedno sa svojim jahačem. Vođa divljih lovaca spretno se dočeka na noge i

bez oklevanja navali na kosingasa. Zamahivao je i mačem udarao što je jače
mogao. Nagelring i Drakon su sevali varnicama, a udarci su čini se
najglasnije odzvanjali bojištem. U njima, kao njihova dva boga da su
odmeravali svoju snagu i moć. Kada mu kosingas veštim udarcem izbi mač iz
ruke, ovaj se preneražen ukopa. Miloš Vojinović krete na Erlkoniga da ga
dokrajči, ali ga kroz leđa probi koplje. Kosingas se zatetura i uhvati se za
ranu na grudnom košu iz koje je virio krvavi vrh koplja. Kroz masu demona,
probi se na konju Holda, zadovoljno se cereći nad svojim plenom.
Nepogrešivo je bacila koplje.

„Prepusti ga meni!” viknu joj Erlkonig. „Ja sam se borio sa njim!”
„Ne!” zareža besno ona još sa konja. „Njegova duša je moja!”
Ona se iz skoka nađe kraj kosingasa i uhvati ga za glavu obema rukama,
ali dotad se Dušan sa svojim vitezovima probi do njih i jurnu na Holdu
preteći Kladencem. Ona se prenu ugledavši gorostasa od cara Silnog,
nakrvavog i iskeženog poput zveri, pa ustuknu. Uto mu u susret navali masa
demona koja je dotad strpljivo pravila obruč oko megdana i u poslednjem
trenu spasiše svoju gospodaricu. Opet nasta strašan metež i klanje, pa se silni
zlodusi zaleteše i na povređenog kosingasa, koji konačno klonu na kolena i
predade dušu Gospodu svom.
Kada Dušan vide da će ga demoni izmrcvariti, uz mučan krik probi se do
njega. Svojim Kladencem raskrči sve zlo oko sebe i stade nad palim junakom
da brani njegovo nakrvavo telo. Niz obraze se caru cede krv, suze i znoj, ali
kamena mišica mu čvrsto drži balčak mača i nepogrešivo seče sve što mu se
nađe nadohvat sečiva. I ostali vitezovi okružiše telo kosingasa, braneći ga
kao svoju najveću svetinju.
A kako mu je Erlkonig bio nadohvat mača, Dušan razjareno navali na
njega. Ovaj jedva uspe da odbije njegove snažne udarce, pa se zatetura
unazad i umalo ne pade preko mrtvih. Dušan oseti da je ovome kraj blizu, pa
navali još žešće i zamahnu mačem pravo ovome u glavu. Kralj Jova mu hitro
ispreči svoj Nagelring, ali ovaj puče kao trska pod udarcem Kladenca. Izraz
zabezeknutosti osta mu na licu kada mu vilinsko sečivo odseče glavu.
Pa ipak, Holda je sa svoga konja ohrabrivala demonske krvnike da
jurišaju ne mareći što joj je kralj Jova pao. To nije smetalo ni bezdušnicima
koji ga očas pregaziše navaljujući na malu grupu zmajskih ratnika.
U trenutku tog užasnuća, Dušan pojmi da im nema spasa, da će zlo

nadvladati i da će svi skončati u krvavom blatištu. Nisu mogli da se odupru
ovom bezumnom gnevu i mržnji koji ne znaju za strah, zamor ili bol. Gledao
je kako demoni čereče njegove vitezove, a oni ženskog obličja ih kasape i
masakriraju. Demonski psi su kidali i komadali silvane koji su se poslednjim
snagama borili...

Najednom, jedan strašan i prodoran krik nadjača gromorno talabukanje
bojišta. Jeza prostruji kroz sve kao ledeni vihor koji koči od nepojmljivog
užasa. I demon i čovek, i alavuk i silvan - svi se zalediše u teskobnoj grozi,
koju izaziva krik iz najmračnijih dubina svake podsvesti. U začudnosti trena,
svi se ukopaše u mestu jer ih strah nenadano obuze.

Dušan se okrenu i ugleda kako sa vrha brda Glava jedna usamljena
prilika juri na belom konju. Kada je raširio ruke, plašt mu se uskovitla i
poprimi oblik zmajevih krila, a šlem izgled zmajeve glave. Car odmah
prepozna u njemu Zmaja od Jastrepca kako sa mačem u ruci leti na svom
Voluju niz padinu pravo u krvariju u njenom podnožju. Htede car da se
obraduje, ali shvati da konjanik juriša sam u pogibeljnom napadu. Već tren
kasnije opet se zemlja zatrese od istog krika i iza vrha brda, u vazduh se vinu
jedan golemi zmaj, koji svojim raširenim krilima zakloni sunce. Beše toliko
veliki da se brdo pod njim učini malo, a konjanik na belom konju kao miš
naspram orla. Huk usporenog lepeta ogromnih krila činiše se kao duvanje
snažnog vetra, koji nosi sve sa sobom. Ha njegovoj velikoj glavi isticaše se
dva krupna smaragdna oka, a zmajeva krljušt na jutarnjem suncu blesnu
modrocrvenom bojom. Svojim dugačkim repom dodirivao je tlo i kako se
polako kretao, tako je kopao rov dubok kao rečno korito.

Takav užas obuze Divlji lov kad ugleda svog drevnog neprijatelja da ih
više od polovine ispusti oružje i nagna se divljim begom na suprotnu stranu.
Nasta takva pometnja među njima da su se neretko međusobno sudarali
bežeći od strašne smrti. Drhtavim i smetenim kricima potražiše spas bežeći
kao bez glave sa bojnog polja. Ali, red Zmaja ne osta zbunjen već se dade u
poteru za njima i kažnjavaše ih nemilosrdnom sečom i odmazdom za svakog
palog druga i silvana.

Ni golemi zmaj Viden ne ostade da lebdi u mestu, već se sa nekoliko
jakih zamaha krila stušti na demone koji izbezumljeno bežaše od velike
senke, koja se širila nad bojnim poljem. Znali su oni dobro zašto beže, jer
usledi ono čega su se najviše pribojavali. Uz gromoglasni urlik zmaj dunu

plamenu loptu, koja u migu sprži na desetine demona i njihovih pasa. Pa kada
se još obruši na njih kao opao na kokoške, svojim velikim kandžama pokosi
ih nebrojeno mnogo, a neke pohvata i smrvi. Od siline lepeta krila oborio bi
one ispod sebe, a neki od užasa nisu smeli ni da se pridignu. Red Zmaja ih
nastavi kositi bez milosti, režući ih svojim ljutim sečivima.

Ako je Divlji lov napao brzo, sada je još brže ne osvrćući se bežao.
Raštrkani u svim pravcima pokušavaju da umaknu zmajevom gnevu i
plamenu, no njegovim smaragdnim očima nijedan nije mogao da pobegne. U
preletu bi ih zgrabio svojim velikim kandžama i smrvio u bezličnu krvavu
masu. Plamenom kuglom bi ih spržio do neprepoznavanja. Bojištem se više
nije čuo zveket oružja od njegovog besnog urlika, od koga bi se zatresla
zemlja, i od vriske i kuknjave preneraženih demona koji su glavom bez obzira
bežali na sve strane. A on ih je vešto lovio kao što kobac hvata živinu. Nisu
mogli umaći njegovom oštrom pogledu i gnevu. Jer zmaj je prirodni
neprijatelj demonskim bezdušnicima i svoju zemlju brani do poslednjeg daha.

A kako su u strahu brze noge, tako red Zmaja ubrzo odustade od potere i
vrati se na bojno polje da spasava svoje ranjenike. U krvavom blatištu ležale
su gomile mrtvih i tek bi poneko davao znake života. Umiruće demone bi
odmah dokrajčili, a ranjene vitezove i silvane su izvlačili ispod mrtvih.

Dušan bi zapanjen kada na bojištu ugleda samo pedesetak svojih
zmajevitih vitezova na nogama. Ni sam nije znao koliko je posekotina ili
modrica zadobio, ali je bio srećan što je još mogao da hoda. Vukao se po
krvavom polju gledajući u mrtva lica prijatelja, ne verujući da ih više nema.

Najednom, ugleda nekakvu krvavu masu kako mu puzi u susret. Ha
prednjim šapama njegov Zmajar vukao je patrljke od zadnjih nogu, a na telu
su mu zjapile strašne rane. Dušanu brada zadrhta kada mu se njegov silvan
sruči pod noge tiho zacvilevši. Došao je svom gospodaru. On se spusti na
kolena, podiže mu glavu i priljubi je uz svoju.

„Deo mene odlazi sa tobom, brate moj” prošaputa Dušan.
Kada ga ponovo pogleda u oči, one behu ukočene i cakliše se. Dušan ga
podiže i krenu po bojištu tražeći svoga konja, sa koga beše odavno zbačen.
Nije znao ni da li je živ. Uto, ugleda starog Vojina kako se drži za glavu i
polako se klati nad nečijim telom. Odmah je znao da tu leži kosingas Miloš
Vojinović i srce mu se još više steže.
Kada usput srete Branka Mladenovića, nakrvavog i polomljenog oklopa,

kako vodi svoga konja, bez razmišljanja mu reče:
„Jaši do dvora, Branko. Dovedi nekoliko zaprežnih kola za ranjene i

mrtve.”
Ovaj samo klimnu glavom, uzjaha svoga konja i galopom napusti bojište.

Dušan spusti svoga Zmajara i priđe Vojinu, koji oplakivaše svoga sina dok
mu brisaše krvavo blato sa lica. Šta reći ucveljenom ocu kada nijedna reč ne
može da mu ublaži tugu? Car se zagleda u mrtvo lice kosingasa, pa prosto ne
može da veruje da je mrtav. Kakva je ovo pobeda kada ih je toliko za nju
palo?

Priđe im Zmaj od Jastrepca na Voluju i sjaha. Vrati krvavi mač u korice i
priđe im sa rečima:

„Bolan je ovo dan za oca koji izgubi sina i crn dan za zemlju koja osta
bez svog kosingasa.”

„Došao si u poslednjem trenu” reče mu Dušan. „Svi bismo ovako
skončali... Zmaj Viden nas je spasao.”

„Kako vam ne bi pomogao kada je ovo njegova zemlja! On je čuvar
Svetovidovog hrama!‚” reče vilenjak. „Ne može da dopusti da je ukaljaju
demonske sile.”

„Ostalo nas je malo, i tek poneki silvan jedva mrda‚” vajka se Dušan.
„Ni svoga konja ne mogu da nađem!”

„Bitke su uvek nekome gorke, care‚” reče Zmaj od Jastrepca. „Nečiji
otac, sin ili muž uvek pogine. To su ljudi koji su za sobom ostavili porodice,
neko će da ih oplakuje... A za kosingasom će cela zemlja tugovati.”

„Ponosi se svojim sinom, Vojine.” reče mu Dušan i stavi mu ruku na rame
dok je ovaj lio suze za sinom. „Hrabro se borio i uzdignute glave je otišao
pred naše pretke.”

„Slaba mi je to uteha, care‚” reče Vojin kroz suze, pa dohvati Miloša i
podiže ga. „Nekada sam ga ovako nosio kao maloga... a sada ga nosim
mrtvoga.” Kada to reče, iznese ga sa bojnog polja i spusti na čistu i
neukaljanu travu, i osta kraj njega.

„Kako će sada zemlja bez kosingasa, Zmaje?‚” upita Dušan.
„Ništa se ne dešava bez razloga” reče ovaj. „Ako je Miloš Vojinović
otišao, to znači da dolazi drugi kosingas.” Kada to reče, sagnu se i iz blata
podiže mač Drakon, koji je Milošu dao kada je ovaj postao kosingas.
„Izgleda da je vreme da ovaj mač pređe u ruke drugog junaka.”

Zatim se obojica zagledaše u zmaja Videna kako u daljini proganja
ostatke Divljeg lova. Ponekad bi se iznenada obrušio na zemlju ili bi bljuvao
vatru po njima. I nije odustao dok i poslednjeg nije ubio ili oterao iz svoje
postojbine, zemlje zmajeva.

Oko podneva je stiglo desetak zaprežnih kola u koja su utovareni mrtvi i
teško povređeni vitezovi i silvani. U tišini i teška srca, kolona je polako
krenula nazad na dvor, gde su nestrpljivo čekali žive, a sa neizrecivom tugom
pale junake.

Te večeri gust crni dim dizao se sa Paun-polja, gde su gorele lomače.
Vojvoda Vojin je umro od tuge već te zime. Njegovo srce nije izdržalo
gubitak svog prvorođenog sina.

Glava osamnaesta
- avgust 1347. godine

„Smrt je čaša poreduša.”

Izdala si me, Frejo! zaori se mračnim tunelima Itugenin glas. „Prekršila si
naš pakt svojom izdajom! ”
„I mene si napala!” dodaje besno Umaj. „Htela si da me ubiješ!”

„Vas dve ste me prešle! uzvraća ljutito Freja. „Vi ste krive za ovaj
poraz!”

„Mi krive?” začudi se Itugen. „Ti si otkrila vitezovima gde će Divlji lov
da se pojavi! Inače nikada to ne bi saznali! Umaj kaže da si ti dovela jednog
viteza do derišta i zatim si je napala! Zašto? Nije tako dogovoreno!”

„Vas dve ste mi prećutale da ćete oteti to dete! ”
„Morale smo nečim da namamimo Divlji lov!‚” odgovara Umaj.
„Obećale smo im to zmajsko dete inače ne bi pristali da dođu! A ti si sve
pokvarila!” iskezila se Itugen. „Izdala si nas, prokleta bila! A mogli smo da ih
uništimo! ”
„Trebalo je da mi kažete šta smerate, a ne da iza mojih leđa kujete
zavere!” odmahuje rukom Freja. „Niste smele to da uradite!”
„Zašto si rekla tom vitezu gde da nađe usuda? Zašto?‚” pita je Itugen.
„Usud?” začudi se Freja. „Čiji je on usud? Opet nešto krijete od mene!”
„To se tebe ne tiče! Zašto si nas izdala?”
„Onda se ni vas to ne tiče!‚” ljutito će Freja. „Odlazim iz ovog veštičjeg

brloga!”
Okrenu se da krene, ali Itugen joj doviknu.
„Stani! He možeš da ideš!... U redu! Dobro!” popusti Itugen. „Mi smo na

istoj strani, ne smemo ništa da krijemo jedna od druge!”
Freja se okrenu ka Itugen i vrati se.
„Šta si mi prećutala?‚” upita je ona.
„To derište je usud moga štićenika” reče Itugen. „I zato mora da umre.”
„Pobogu, Itugen, ti kao da ne znaš da se protiv usuda ne možeš boriti”

smeje se Freja. „Ako mu i odložiš smrt za koju godinu, ona će ga ipak
sustići... To mu je usud”

„Znam, ali obećala sam mu da ću učiniti sve da mu pomognem” reče
Itugen. „Ali car Silni mi je glavna prepreka i briga! Njega moram da
uklonim.”

„I meni je isto koliko i tebi” reče Freja.
„Zašto si nas odala kada smo mogle konačno da ga se otarasimo?” pita je
ponovo Itugen.
Freja zaćuta razmišljajući da li da im otkrije tajnu. Možda bi se zaista sve
drugačije završilo da su bile iskrene jedna prema drugoj, umesto što su
sebično krile svoje tajne.
„Tvoj usud je jedini koji može da uzme koplje svetog Georgija iz ruke
kipa... Zbog toga mora da ostane živ. Posle može i da umre‚” reče Freja.
„Da uzme koplje? On jedini?” začudi se baba, pa se zamisli. „Kako znaš
da samo on može da uzme to koplje? Ja za to ne znam.”
Freja na to oćuta, ali shvati da daljim sukobom ništa neće postići. Nije
imalo svrhe više kriti bilo šta, jer u protivnom, dolaziće i dalje do
nesporazuma i neslaganja među njima.
„Odin je jednom davno ukrao glavu Minoja, jednog od sinova Evrope i
Zevsa, koja je služila za proricanje, i u njegovim očima mi se to pokazalo.”
„On ju je ukrao?” iznenadi se Umaj. „Kažu da je Minojeva glava
nepogrešivo otkrivala i daleku budućnost... Mi ne možemo da vidimo daleko
napred.”
„I da tim kopljem možda ubije baš moga štićenika, je li?”
„Neće, jer ćemo mu ga uzeti iz njegove mrtve ruke” reče Freja. „Ali mora
da bude živ da bi ga uzeo. Jednom nam umalo nije uspelo da oženimo cara
Silnog našom štićenicom! Sve je bilo ugovoreno i njihovo poslanstvo je došlo

po princezinu ruku, ali u toku noći je ubijena. Neko nas je preduhitrio i
otrovao princezu Jelisavetu.”

„Ko?‚” upita Umaj.
„Ne znam... Ko god da je to uradio, bio je vrlo vešt.”
„Mene je briga za to vaše koplje, ja hoću njegovu glavu što pre!‚” ušeta
se baba. „Ako usud poživi toliko da ga uzme, on će krenuti sigurnim
korakom svojim sudbinskim putem i ni ja više neću moći da ga zaustavim...
On mora da umre dok je još mali!”
„Ako umre sada, mi se nećemo nikada dokopati koplja!” uzviknu Freja.
„Zašto ste uopšte toliko sigurni da ćete moći kasnije, kada odraste?‚”
upita je Umaj.
„Jer i mi imamo nekoga na njihovom dvoru.”
„Zašto ste toliko zapeli za to koplje, Freja?” upita je Itugen. „To je samo
relikvija. Neka je tamo gde je i dosad bila. Zar nije važnije uništiti usuda i
njegovog zaštitnika?”
„Kako kad ih čuvaju zmajevi?” zavapi Freja. „Odvajkada žive u slozi! I
vilinski svet im je naklonjen! Iz pohote zmaja i žene rađaju im se najveći
junaci, a tek oni koji se rode iz ljubavi vila i tih junaka! Imaju zastrašujuće
moći! ”
„Niko nije nepobediv, niti su oni besmrtni, Frejo!” umiruje je Itugen.
„Dovoljan je samo... jedan ubod u leđa ili... gorak otrov da se rešimo tih...
junaka. Zašto vam je toliko važno ono koplje?”
Sada se Freja od muke ušeta. Bilo joj je teško da prizna ono što ju je
tištalo. Itugen primeti da postoji još nešto, ali nije htela da navaljuje na nju.
Osetila je da će joj ona sama reći. Teško je priznati svoju nemoć.
„Tebe, Itugen, ne more naše brige” naposletku će Freja. „Tvoj mongolski
narod je ostao tebi veran... dok se naš okrenuo drugom bogu. Sve je manje
poklonika stare vere, hrišćanstvo se širi svetom. Došla su teška vremena za
nas, jer ako se ne dodvorimo narodu, zaboraviće nas, a zaborav ubija.”
„Šta hoćeš time da kažeš?”pita je Itugen. „Sa kim ste sklopili pakt?”
„Vidiš li da i neki stari bogovi polako prilaze hrišćanskom bogu. Niko ne
može da mu se odupre. To moramo i mi da ne bismo nestali.”
„Kome ste obećali koplje svetog Georgija?‚” pita Umaj.
„Rimskom caru Karlu‚” reče ova kratko i širi nemoćno ruke. „Nemamo
kud... Moramo da mu ga damo. Njegovi prethodnici su se već dokopali

Plaštenice i Longinovog koplja, a već dugo žele i ovo koplje. Samo tako
možemo da zadobijemo milost cara i povratimo veru naroda.”

„Varaš se, Freja‚” odmahuje glavom baba. „Nadaš se da će vas proglasiti
svecima, pa ćete nastaviti da živite? Kakav je to život? Da služite nekog
hrišćanskog boga?”

„Mnogi su mu već prišli; i većina slovenskih bogova‚” vajka se Freja.
„Nema svrhe opirati se, Itugen. Previše je moćan za nas, svi narodi mu se
klanjaju, bolje je pridobiti njegovu milost nego biti uništen.”

„Vi ste slabići kada ste to dopustili‚” smeje se Itugen. „U mom narodu je
i dalje čvrsta stara vera.”

„Mi smo se borili, ali hrišćanstvo je mačem i ognjem iskorenilo staru
tradiciju, a hramovi su porušeni do temelja. Nada još postoji za nas ako car
Karlo dobije to koplje.”

„Ja ne mogu da dopustim da usud zakorači putem koji će ga odvesti do
moga štićenika, sa tim kopljem ili bez njega! ” uzviknu Itugen.

„A ja ne mogu da dopustim da ga ubiješ jer ćemo ostati bez koplja!”
Obe ućutaše i samo se gledaju. Znaju da nema svrhe da se bore jedna
protiv druge. Ciljevi su im bili slični, ali vremenski se nisu podudarali. Itugen
je želela da što pre ubije Miloša, a Freja tek nakon što uzme koplje svetog
Georgija. Ali, u nečemu su se slagale.
„Hajde da ostavimo po strani to derište” reče Umaj. „I prvo uništimo cara
Silnoga.”
To je odgovaralo Itugen. On joj je bio najveća prepreka, veća od Miloša.
Uostalom, i da on ubije njenog štićenika Murata, ona će svoj plan da ostvari,
ovako ili onako, to je već videla u ogledalu Toli. Ali, dala mu je svoju reč.
Nije smela da prekrši pakt jer joj se to može osvetiti. Oboje su vezani
svetom zakletvom i zapečatili su je krvlju. Čekaće pravu priliku, a dotle...
„U pravu je moja kćerka Umaj” reče naposletku Itugen. „Preča nam je
briga car Silni... Šteta što smo propustile ovu priliku sa Divljim lovom.
Čujem da se Holda jedva izvukla, a da je Erlkonig pao. Sigurno nas ona
proklinje.”
„Posle ovoga, sigurno više nikad neće zakoračiti u zemlju zmajeva” reče
Freja.
„Bar smo se otarasile kosingasa... Biće nam lakše‚” reče Itugen.
„Vreme je, dakle, da upotrebiš svoju štićenicu, majko” reče joj Umaj.

„Da.. ”reče ova zamišljeno. „Bojim se da to neće ići tako lako. Em su
ljudi tako spori u svemu što rade, i užasno su povodljivi i pohlepni, em cara
Silnoga dobro čuva Mokoš... Moramo najpre nju da nadmudrimo.”

Glava dvadeseta
- proleće 1350. godine

„Od rođene tikve drška.”

Otkako mu je dolazilo mletačko poslanstvo prošle godine, Dušan je
bezuspešno pokušavao da privoli Jovana Asena, Jeleninog brata, da dođe
na dvor i da mu položi račune za primedbe koje su ne samo Mleci imali
protiv njega, već i njegov protovestijar, odnosno carski blagajnik Kotoranin
Nikola Buća. Mesecima mu je car slao glasnike pozivajući ga da dođe na
dvor u Prizren, pa u Paun-polje, ali ovaj se uporno oglušavao odgovarajući
da će doći prvom prilikom, čim dovrši važna posla. Dušana bi to razgnevilo
jer nijedan njegov podanik nije se tako osiono ponašao, iako je on bio
popustljiv prema svojim velikašima. Otkako mu je dao namesništvo Valone,
stalno su mu pristizale manje ili veće žalbe na njegov račun. Naravno, najviše
ih se odnosilo na prevelike carine, namete za trgovce, zelenaštvo, a najnovija
žalba koju mu je mletačko poslanstvo uručilo odnosilo se na pljačku jednog
mletačkog broda, koji je doživeo brodolom pokraj njegove obale. Ono što ga
je takođe nemalo iznenadilo bili su izveštaji o Asenovim sporadični
susretima sa njegovim polubratom Simeunom, namesnikom Epira. Njihove
zemlje su se graničile.

Možda ga je ipak najviše bolelo što je njegova supruga Jelena bezuslovno
branila svog brata Asena uprkos tome što je svima na dvoru bilo jasno kao
dan da se čovek bavi samo spletkama od prvog dana kada je sa porodicom

došao iz Vidina, u Bugarskoj, u ju.
„Nisi mogla gori miraz da mi doneseš” govorio joj je Dušan jer je došavši

iz Bugarske da se uda za njega, povela i svoga brata i njegovu porodicu.
Nikada mu nije bilo jasno zašto je Jelena bila toliko vezana za njega.

Znao je on da je ona svesna toga, ali kad god bi je pitao, ona je kratko
odgovarala:

„Brat mi je, kakav je, takav je.”
Ipak, Dušan je sumnjao da je posredi i nešto drugo. S obzirom na to da ni
sama carica nije uživala posebnu naklonost dvorjana, koji su je iza leđa
nazivali Rogozna zbog nekih spletki, pa i trovanja, Dušanu se činilo da su
brat i sestra zajedno bili umešani. Pogotovo je nestanak njegovih starih
saboraca Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijića bio sumnjiv, pa su neki upirali
prste na na njih dvoje. Ha kraju je i sam digao ruke od toga, pošavši od sebe
samoga, jer je morao priznati da ni on nije mogao da obuzda svoju caricu, pa
valjda tako nije mogla ni sestra brata.
Ali ovaj put, kap je prevršila čašu i Dušan je bio odlučan da presliša
samoživog Asena, da ga izgrdi i upozori da mu ne kvari ionako klimave
odnose koje ima sa Mlecima. Već je smislio kako će da ga se otarasi, pa
makar se Jelena na njega ljutila. Samo je čekao pravi čas da mu uputi
ultimatum, a sada mu se prilika ukazala.
Konačno, tog proleća, početkom maja, Jovan Komnin Asen došao je na
dvor u Paun-polju. Dok ga je Dušan čekao u prestonoj dvorani, Jelena je
sedela na prestolu do njega i opet planirala da brani brata. Njegov pokušaj da
nasamo razgovara sa Asenom odmah je propao, jer Jelena nije želela da ih
ostavi same i po svaku cenu je insistirala da bude prisutna. I Dušan je opet
popustio.
„Ne budi okrutan prema njemu” reče mu Jelena. „Nije on kriv. Običaj jus
naufragii daje mu pravo da opljačka brod koga zadesi brodolom kraj njegove
obale.”
„Ne brani ga više, što je mnogo mnogo je‚” strogo će Dušan. „Znaš
koliko su nam Mleci važni, a on nam kvari odnose sa njima.”
„On mi je brat, Dušane... Nemam nikoga drugog.”
„Briga me, meni nije ništa.”
„Ja sam ti supruga!” iznenadi se Jelena.
„Ti jesi, on mi nije ništa.”

„Šurak ti je!”
„Briga me, ne treba mi takav šurak, niti sam tražio da ga dovedeš u ju‚”
besno će Dušan, zagledan u vrata očekujući da se ovaj pojavi. „Od prvog
dana si svojeglava! Bolje bi ti bilo da nas dvojicu ostaviš same, a da ti odeš
da nadgledaš pripreme za večerašnju gozbu.”
„Meni je mesto kraj tebe‚” reče Jelena. „Ipak se kontroliši... Zbog mene.”
„Bolje bi ti bilo da ga ispitaš zašto se u tajnosti viđa sa tvojim
miljenikom Sinišom” reče Dušan, a Jelena razgorači oči. „Kažu da su se u
nekoliko navrata sastajali.”
„Nije moguće.. ” izusti Jelena.
Uto se otvoriše vrata i u dvoranu uđe jedan visok, mršav čovek od oko
45 godina, duge kose i kratke brade. Imao je ispijeno lice sa izraženim
jagodicama na kome štrči orlovski nos iznad tankih usana. Dušan je oduvek
osećao odbojnost prema ljudima koji imaju tanke usne. Smatrao ih je zlim i
teško je krio svoju netrpeljivost prema njima. Asen je bio oženjen Anom iz
Vidina, koja je bila savršen partner za pohlepnog i ambicioznog čoveka kao
što je bio Asen. Zato mu je i dao Valonu, da ode što dalje od njega.
„Preuzvišeni i milostivi care!” uzviknu Asen. „Doleteo sam na prvi tvoj
mig! ” Pa se duboko pokloni nekoliko koraka ispred Dušanovog prestola.
„Kamo sreće da je tako, Asene” mrtav ozbiljan će Dušan. „Mesecima ti
šaljem poruke.”
„Neizbežni carski poslovi!‚” sleže ramenima Asen. „Znaš da tvoju volju
sprovodim u Valoni... Pozdravljam te, najdraža sestro!‚” reče on poklonivši
se i Jeleni. Ona mu uputi osmeh i klimnu glavom.
„Da ti sprovodiš carevu volju.. ” započe Dušan, pa mu baci u ruke svitak
sa mletačkim prigovorima, „onda ne bi pljačkao tuđe brodove!”
Asen uhvati svitak, ali ga ne otvori. Znao je šta piše u njemu. I nije ga se
ticalo. Oduvek je bio uporan u ostvarivanju svog nauma, a kada mu se ukaže
pokoja neočekivana, a zlatna prilika, onda bi je bez razmišljanja iskoristio. A
nesporazume bi izgladio preko svoje sestre.
„Ne shvatam, care, zašto se Mleci žale kada je moje pravo da prisvojim
ono što spasim sa broda od potpunog uništenja!” Širi ruke u čudu ovaj
neprijatan čovek. „Zar je bolje prepustiti da to more proguta i da se podave
onoliki ljudi?”
„S obzirom na to da si ih prodao u ropstvo, neki su sigurno poželeli da si

ih ostavio da se udave” mirno će Dušan, a radije bi ga zadavio golim rukama.
„Mleci nemaju pravo da se ikome žale jer ja imam pravo na jus

naufragii, a to znači..
„Znam šta znači, Asene” prekide ga Dušan. „Ali taj pomorski običaj više

ne stoji. Sve pomorske zemlje su ga se odrekle još pre 100 godina!”
„Ja to sad prvi put čujem” pravi se nevešt Asen. „Doduše, tek odnedavno

sam namesnik u Valoni... Ako je tako, izvinjavam se i tebi i Mlecima. Lično
ću im uputiti poslanstvo sa mojim najdubljim izvinjenjem!”

„Ako pročitaš njihove pritužbe, videćeš da traže da se ti ljudi vrate živi i
zdravi, ili veliku odštetu kako za njih, tako i za opljačkani tovar” reče mu
Dušan.

„Onda je bolje da im ti pošalješ poslanstvo sa izvinjenjem” promrmlja
kroz bradu ovaj, pa onda nastavi sa čuđenjem: „Čemu tolika huka i buka
zbog šačice sirotinje?” „Jer ta šačica pripada familiji jednog od članova
Saveta desetorice! ” nagnu se prema njemu Dušan. Počeo je da gubi
strpljenje jer se Asen naivno pravio nevešt. „A pošto imaš vrlo dobre odnose
sa njima, sigurno znaš ko su oni.” „Uf.. ” Asen obrisa znoj sa čela. To očito
nije znao. Savet desetorice beše jedan od najvažnijih organa u mletačkoj
vladi. „Nisam znao.”

„Gde su sad ti ljudi? Možeš li da ih vratiš u Veneciju?” „Pa... ovaj... He
znam‚” zbuni se Asen. „Prodati su... trgovcima robljem... Odvedoše ih
nekud.”

„Onda ti savetujem da pohitaš nazad u Valonu i da kreneš tragom tih
trgovaca i vratiš te nesrećne ljude njihovim porodicama‚” reče mu Dušan.

„Da, da, care milostivi!” Pokloni se ovaj. „Sutra izrana odmah krećem!”
„Ne čekaj do sutra, već kreni danas.” kazuje mu Dušan.
„Ali, večeras je gozba, pa sam mislio.. ”
„Imaš preča posla nego da se gostiš.”
Asen zaćuta, pa pogleda Jelenu, tražeći pomoć. Dušan to primeti, pa kada
ova zinu da nešto izusti, on podiže ruku da je ućutka, pa reče:
„To nije sve, Asene... Šta je ovo?‚” pa mu baci u ruke još jedan svitak.
Ovaj ga otvori drhtavom rukom i letimično ga pogleda. Odmah ga
prepozna.
„To je račun za prodatu stoku, šećer i biber‚” izusti ovaj. „Sve je kako
treba.”