Aleksandar Tesic - Zmaj i Zdral

kako talas blaženstva prostruja njime, toliko je želeo da ima zmajevitog sina.
Zatim lagano vrati Miloša u korpu i uhvati uzde ždrebeta.
„Ostavi ždrebe, pa ponesi čedo sa sobom, biće brže” kaže mu vojvoda

Veljko, neustrašivi ratnik, a u srcu dobričina koga su svi voleli. Prvi bi se
hvatao u koštac sa neprijateljem, a poslednji bi ostao na nogama posle vina.
Svi su voleli da im se baš on nađe rame uz rame jer su znali da mogu
računati na njega..

„Ne” odsečno će Dušan. „Ždrebe je njegovo i ide sa njim. Pogledaj mu
šaru na čelu, kao nekakva ptica raširenih krila... kao... ne znam... kao ždral.
Da!” vedro će car. „Nazvaću ga... Ždralin!”

„Ma, kud se seti tog imena, care?” podsmeva mu se pomalo Branko
Mladenović, otac Vuka i Grgura Brankovića, poreklom iz Zahumlja, ljudina
sa šakama velikih kao medveđe šape, dlakavih ruku i crnomanjastog lica. Bio
je čovek izuzetne snage i slepo odan caru. Dušan mu je dodelio titulu
sevastokratora, koja je bila odmah iza zvanja cara i despota, a bio je i
upravnika Ohrida.

„Zašto?” začudi se Dušan. „Ždral je vesnik proleća i simbol dobra, ali i
snage i junaštva. Znaš kako kažu, polje na koje se spuste ždralovi dobro će
roditi... Da, Ždralin je pravo ime za njega.”

Vojvode to propratiše smehom, ali car ih nije ni čuo. Bio je duboko
zamišljen i srećan. Još jedna zmajevita prinova na njegovom dvoru. Otkako
mu je još malenom njegov otac Stefan Uroš III pričao o čudesnoj deci koja se
rađaju sa belegom vučjeg biča i kojima je predodređena junačka budućnost,
Dušan je stalno na deci tražio znak da su dotaknuta božjom rukom i da time
spadaju u izabrane. Miloš svakako neće biti jedino zmajevito dete na
Dušanovom dvoru.

Kolona je nastavila lakim korakom u tišini. Svi su mogli da vide carevo
zamišljeno, ali ozareno lice. Znali su da je bio zadovoljan, ali pazili su da
slučajno ne načnu temu bolnu za njega. Zato je bilo najsigurnije ćutati. Tako
su svi mislili, osim njegovog polubrata Simeuna.

„Zaista ne razumem zašto okupljaš toliku decu i tuđince oko sebe” reče
on pretvarajući se da ne shvata. „Skupljaš ih s koca i konopca, a neke
vlasteline namerno izbegavaš.”

„Svako bi trebalo da se okruži samo ljudima od poverenja” reče Dušan
usiljeno, nije voleo da ponavlja stvari. „Ja imam oko sebe dvanaest

najodanijih ljudi, učinio sam vas vojvodama... A svako od vas je takođe
okružen dvanaestoricom najvernijih... To što je neko rođen u izobilju ne čini
ga odmah pouzdanim čovekom. Kad ovaj mali odraste, biće mi zahvalniji i
verniji od sina nekog vlastelinčića koji samo merka kako da se ovajdi iza
mojih leđa.”

„Ne radiš ti to samo zbog sebe” ubada ga i dalje Simeun. „Ovaj mališa će
odrasti tek za dvadeset godina. Ti to činiš zbog svoga sina Uroša.”

„Imam pravo da želim najbolje za njega, biće mu potrebni pouzdani
ljudi.”

„Ne znam hoće li imati vajde od njih, brate” tobože se Simeun nasekira.
„Ne primećujem da tvoga Uroša mnogo zanima komandovanje. He igra se
rata sa ostalom decom, ne tuče se, još nije naučio ni da jaše konja...”

„Još je mali” smrači se Dušanu lice.
„Već mu je deset godina, a nejak je u rukama” reče Simeun, a onda
cinično dodade: „Doduše, najbolje čita i piše, i najlepše recituje pesme...
Kao da nije tvoj sin, brate.”
Dušan ga samo prostreli pogledom, ali ne reče ništa. Nije morao niko da
mu kaže kakav je njegov sin, ali kakav je takav je i njegov otac je želeo da
pripremi sve da ga on jednog dana nasledi. Znao je vrlo dobro da mu je za to
važnije da bude okružen pravim prijateljima nego da sedi na gomili zlata. I da
bude obasut ljubavlju ne samo od majke već i od oca. Nešto što je njemu
bilo uskraćeno i što ga je tištalo svakog dana njegovog života. Nisu mu ni
smetale zlonamerne priče da Uroš možda nije njegov sin. Pravio se da ne zna
za njih, ali ga je u dubini duše kopkalo kako je carica Jelena najednom
zatrudnela. Doduše, ona mu se klela da joj je dolazio u postelju... Ali, teško
se čovek može setiti šta je radio devet meseci ranije! Nije ni bilo važno! Sad
je imao naslednika i pripremiće ga valjano da caruje posle njega.
Negde na pola puta do Pocerja, šumom opet zatutnja topot konja, ovaj
put su dolazili caru i vojvodama u susret. Po njihovom mirnom ponašanju
videlo se da je neko koga su očekivali. I zaista, iza okuke se pojavi duga
kolona vitezova u sjajnim oklopima. Jahali su po trojica, a bilo ih je tri
stotine. Svi na crnim konjima, u tevtonskim oklopima sa belim plaštevima sa
izvezenim crnim krstom. Ha čelu se isticao njihov predvodnik, čovek od
pedesetak godina, neobično širokih ramena, zdepast i velike, okrugle glave.
Kosa mu kratko podšišana, a brada retka i tanka. Nos mu beše pljosnat jer ga

je više puta lomio, što po turnirima, što u boju, a lice mu je najviše kvario
ožiljak nad gornjom usnom, zbog kojeg je bila blago deformisana. Ali, taj
ožiljak ne beše iz borbe, već što je kao dete bio rođen sa dvostrukom zečjom
usnom. Taj defekt ga je toliko proganjao u mladosti i doneo mu toliko
nesreće u ljubavi sa jednom groficom da se tek u 26. godini odvažio da ode u
Veneciju da se operiše. Ali, ni to mu nije mnogo pomoglo, pa je iz očaja
krenuo u Svetu zemlju. I ko zna šta bi se desilo tad, pre petnaest godina u
Zeti, da nije kao ovaj put sreo Dušana na pustom putu i odlučio da ostane u
njegovoj službi.

„Kapetane Palmane!‚” povika Dušan. „Ako je i bilo Ugara u ovim
šumama, sad su se sigurno razbežali! ”

„I treba da beže od alemanske garde, care!” osmehnu se njegov kapetan.
Ha tren mu nestade i ožiljak. Govorio je srpski sa teškim nemačkim
naglaskom. „Nego, kad videh da vas nema, pohitah vam u susret. Okasnio
si.”

„Zbog ovoga! ” smeje se Dušan pa pokazuje na Ždralina.
Palman Braht potera konja, a za njim krenu njegov sestrić Georg,
momčina u dvadesetim godinama, visok i lepo razvijen. Imao je dugu crnu
kosu, koja mu je virila ispod šlema. Bio je vrstan boraci nije se odvajao od
ujaka. Uz njega je i njegov brat Kijaran, čovek duge kose i večito namrštenog
lica. Bio je neobično ćutljiv i retko bi šta prozborio, ali je zato bez pogovora
izvršavao sva naređenja. Bio je krupan i veoma vešt ratnik, a govorilo se da
u alemanskoj gardi nije bilo boljeg borca. Sva trojica razgoračiše oči kad
ugledaše odojče u cvetnoj korpi na bisernom sedlu.
„Šta je sad ovo?‚” izusti Palman. „Znam da su vaše šume pune raznih
bića, ali da ima i male dece u korpama...”
„Čudesima nikad kraja!” dodade Georg.
„Ovo dete ima majku koja ga je ostavila u šumi” reče Branko
Mladenović. „Trebalo bi je pronaći i išibati pre no što joj ga vratimo.”
Georg se sagnu iz sedla, pa stade pomno da zagleda Miloša. Nije mu dete
poznato, ali se setio nečeg drugog.
„U krčmi sam često mogao čuti jadikovanje tvoga kobilara Nikole, care‚”
reče Georg uspravivši se u sedlu. „Stalno kuka što mu je žena rodila nečije
kopile i zapretio joj je da će ih oboje ubiti ako se ne otarasi deteta... Možda
je to ovo dete.”

„Kobilar Nikola, kažeš?” zamisli se Dušan. Seća se njega. Dobar i
vredan čovek. No, bolno je za muža kad mu žena rodi tuđe dete. Ali, ovo
odojče je nosilo takve zmajske belege kakvi se ne rađaju u običnim
porodicama. Slušao je on priče od svog starog oca o deci rođenoj iz ljubavi
ljudi i vila... i zmajeva. I sad je takvo dete on našao u šumi, na ždrebetu koje
je i samo bilo vilovito.

„Sudbina je htela da se naši putevi ukrste” reče car. „Vodite me kobilaru.
Želim da se uverim u te priče.”

Kolona nastavi sporo da taljiga niz prašnjavi put. Mnogi su se u čudu
zgledali što car uporno vodi ždrebe umesto da uzme samo dete. Ali, on nije
hteo ni da čuje da ih razdvoji. Verovao je da se sve dešava s razlogom, kao i
to da je baš on naleteo na njega jer je i sam na dvoru imao više zmajevite
dece.

U međuvremenu, nedaleko odatle, u selu Pocerje, prašnjavim putem koji
je vijugao između malenih koliba od blata i drveta, jedna ženska prilika je
sigurnim i hitrim korakom grabila ka drugoj strani sela, ka jednoj izdvojenoj
blatari, koja je iza sebe imala i ograđen ovčarnik. Mlada žena nije obraćala
pažnju na poglede kojima su je pratili seljani i na njihovo međusobno
došaptavanje. Zaista beše nesvakidašnji događaj da se vidi jedna mlada i
lepa žena obučena u šarene haljine i sa korpom u rukama. Ona je gledala
samo ispred sebe i nije se ni obazirala na lavež nekih pasa koji su bili vezani
u dvorištima, niti je ikome bilo čudno što životinje besomučno laju i skaču
pokušavajući da otkinu užad kojima su bile vezane. Ali, kuda bi ona prošla,
tu je nastajao muk, a neke starije žene bi sklanjale pogled i šapatom
izgovarale molitve ili pak vradžbine za teranje zlih sila. Ono što najviše
upadaše u oči beše njena duga i bujna crvena kosa, koja je na suncu
svetlucala poput plamena.

Znatiželjni pogledi krišom je ispratiše sve do izlaza iz sela, gde je bila
kućara kobilara Nikole i njegove žene Janje. Ono što Janju nagna da izađe iz
kuće ne beše tuđinka jer pre no što je ova zakoračila u avliju, oglasi se
uplašeno meketanje njenih ovaca. Ali, dve žene se sretoše, a Janja zaneme od
iznenađenja što zbog nepoznatog posetioca, što zbog neskrivene lepote kojom
je žena zračila. Takva lepota ni žene nije ostavlja ravnodušnim. He bi se
Janja trgla da tuđinka prva ne progovori:

„Pozdravi, gazdarice” osmehnu se ova. „Ja sam vidarica iz Babina na

Savi. Putujem i vidam travama, melemima... U korpi imam grki melem za
divlje meso, žestoki melem za žive rane, zeleni melem za zmijske ujede,
postan melem za kožu, medne meleme za odojčad... Reče mi neka žena da i
sama imaš odojče, pa ti mogu ponuditi čajeve, mazove..

Ali to Janji natera suze na oči, na šta vidarka zaćuta. He stiže ova ni da
zine kad se na vratima kuće pojavi Nikola smrknutog lica. Od ranog jutra,
kada je Janja odnela Miloša u šumu, on je bio turoban i ćutljiv. Iako ga je
Janja bila poslušala, duboko u duši grizla ga je savest i mučila pomisao na
Miloša ostavljenog u divljini.

„Šta hoćeš?‚” odsečno će on prišavši nepoznatoj ženi i Janji, koja je
rukama brisala suze nastojeći da se sabere.

„Nudim meleme za odojčad.. ” započe vidarica, ali Nikola je odmah
prekide.

„Nema u ovoj kući nikakve dečurlije, odlazi.”
„Ali, rekoše mi...”
„Ču li ti šta sam kazao?‚” drsko će Nikola. „Ovde nema dece. Pogrešno
ti rekoše
Vidarica čas gleda uplakano Janjino lice, čas mrzovoljnog domaćina, pa
ni sama ne zna šta da misli. Najradije bi da zaviri u njihovu kuću i da se
uveri šta je istina. Rečeno joj da je dete unutra.
„Možda bih mogla onda da vam ponudim čajeve i trave za...” Kako to
reče, zakorači napred prema vratima, ali Nikola joj se ispreči.
„Ne treba nam ništa, odlazi.”
Umaj već tad pomisli kako je najbolje da ih oboje na mestu ubije, da uleti
u kuću i raskomada Muratovog usuda... He mogu ovo dvoje smrtnika da
zaustave ćerku boginje Etugen - moćnu Umaj, koja dodirom prsta udahnjuje,
ali i isisava život. Oni su za nju kao mravi koje nesvesno gazi dok sprovodi
volju svoje majke, ne obazirući se na ove jadne smrtne duše. Šta joj ko
može...?
I taman joj se lice smrači i već htede da podigne ruku na njih, kad u
daljini začu lavež pasa. Ona se prenu i brzo se okrete u tom pravcu. He beše
to lavež običnih pasa. Prepoznala ih je. Uto, začu i topot konja. I pre nego što
ih je ugledala na putu, znala je ko dolazi. Može li stići da ostvari svoj naum?
He treba joj mnogo vremena, samo nekoliko trenutaka... Ali kad se na putu
diže prašina od čopora besnih silvana koji su je namirisali i sad kidisali

pravo na nju, ona shvati da mora odustati od svoje nakane. Nije bilo vremena
ni za šta drugo osim za beg. Mogla bi nekako da se odupre dvojici-trojici
silvana, ali protiv dvanaestorice, koliko ih je grabilo ka njoj, nije imala
nikakvih izgleda.

Ha čuđenje Janjino i Nikolino, ona najednom poskoči i hitro zamaknu iza
njihove kolibe. Tada se sjatiše silvani i dadoše se u poteru za njom, a Nikola
zbunjivo krenu za njima. Ali kako i on zamaknu iza svoje kuće, ne naiđe ni
na šta sem na pse koji sad već trče u krug i laju u vazduh. Od čudne vidarke
ne beše ni traga ni glasa, kao da ju je zemlja progutala ili da je nestala u
vazduhu. No, uporno pseće lajanje uvis i njihovo propinjanje na zadnje šape,
natera Nikolu da i sam podigne pogled, ali ne vide ništa neobično sem jedne
crne vrane, koja je stajala na njegovom krovu. Tek kad ona odlete, silvani se
nekako umiriše i pohitaše nazad u susret svojim gospodarima koji već stigoše
Nikoli pred kuću. Kad on ugleda cara Silnoga i njegovu germansku pratnju
od 300 vitezova, samo se još više zbuni i očas zaboravi na vidarku, pa
pomalo nespretno krenu Dušanu i njegovim vojvodama u susret, kršeći ruke i
znojeći se, jer što bi car njemu dolazio iako je bio njegov kobilar. Da nije
nešto zgrešio...?

„Priđi, kobilaru Nikola” reče vojvoda Vratko. „Nešto da razjasniš svom
caru.”

Nikola strašljivo stade pokraj svoje Janje, a vojvoda Vratko, čovek visok
i širok, sa kosom koja mu je padala do ramena, sjaha pa pred njega i Janju
izvede čudesno ždrebe sa okačenom cvetnom korpom. Čak je ni Janja ne
prepozna ovako šarenu i lepu.

„Je li ovo vaše čeljade, ljudi?‚” upita ih Vratko pokazujući na korpu.
„Jeste li ga vi napustili u šumi?”

Nikola i Janja se zabezeknuše na te reči, ali Janji proradi majčinski
instinkt pa pruži korak ispred svoga muža i prva zaviri u korpu. Kad ugleda
malenoga Miloša nasmejanog, njoj lice smekša, oči joj se zacakliše, pa ga
bez reči dohvati i izvadi iz korpe. Privi ga uz sebe i zaspe ga poljupcima i
suzama. Svi ostaše nemi na taj prizor, a samo joj Nikola priđe i u čudu gleda
to dete. Svima beše jasno da je dete njihovo. Neke vojvode se uzvrpoljiše u
sedlima, negodujući u sebi što roditelji tako svirepo odbaciše svoje dete, pa
već razmišljaju kako da ih kazne. I vojvoda Vratko se namršti, pa im reče
ljutito:

„Šta vam bi, ljudi, da ga ostavite u šumi? Ili vam je ovo ždrebe pobeglo s
njim? Kako tako nesmotreni da budete? Kako ste mogli...?”

„U redu je, Jug-Bogdane‚” Dušan će mirnim glasom. Car je mogao nazreti
stvari koje su drugima bile skrivene ili nepoznate. „Pusti ih da govore.” Pa se
okrenu Nikoli. „Po tvojoj ženi vidim da je dete njeno... Ali, je li i tvoje? Ili si
ga ostavio u šumi jer je kopile, kao što se priča?”

Nikola se trgnu, pa pade na kolena. Pognu glavu što od straha od cara
Silnoga, što od srama. Gleda u zemlju i govori:

„Oh, care, ova žena mi je nanela ljagu sramote rodivši ovo kopile od
nepoznatog tuđinca, za koga uporno govori da je nekakav zmaj, koji joj je
sišao sa oblaka i obljubio je mimo njene volje! ” drhtavim će on glasom dok i
dalje krši ruke. „Nemam obraza da izađem ljudima na oči, jer mi se svi
podsmevaju! Kako da živim u ovoj sramoti ni kriv ni dužan! Zato sam joj
rekao da ostavi derište u šumi pa neka ga taj zmaj uzme sebi ako mu je on
zaista otac!”

Ha sve to, Janja i dalje ćuti i samo grli i ljubi svoga sina, a srce joj udara
kao ludo, što od sreće što ga opet vidi, što od straha da će morati opet da se
odvoji od njega. Kako da to opet podnese? Kako da joj duša dvaput umre?

„Kako ti se sin zove, majko?” upita je car. „Ima li ime?”
Janja podiže suzan pogled ka caru i jedva prozbori:
„Ime mu je Miloš, care Silni.”
Dušan oseti kako ga obuze milolublje, pa požele da i sam prigrli dete.
„I šta sad?” opet će vojvoda Vratko. „Sad kad smo vam ga vratili, kanite
li opet da ga ostavite u nekoj bestragiji ili ćete ga zadržati?”
„Kako da ga zadržim i da živim u sramoti?” povika očajno Nikola. „On
nije od moje krvi i mesa! To je neko đavolsko dete!”
„Kobilaru Nikola.. ” prekide ga car. „Ja te pamtim kao vrednog i uzornog
čoveka. Sve kobile koje su ti poverene na brigu i čuvanje vrede svakog mog
vojvode. Dosad smo dobijali pouzdane ratne konje iz tvoje konjušnice...
Nemaš li u srcu nimalo ljubavi prema ovom detetu, koje nosi zmajevite
belege i koje će jednog dana zasigurno proslaviti tvoje ime?”
„Uzalud je i sva ta slava ako nije od moje krvi i mesa, care! zavapi
Nikola. „Da smo ga mi pronašli napuštenog u šumi, prisvojili bismo ga bez
razmišljanja, ali ovako... Gnušam se od pomisli da je neko obljubio moju
voljenu Janju! He želim to kopile, oprosti mi, care.”

Dušan zaćuta. Nije mogao da se ne seti zluradih klevetanja o njegovom
sinu Urošu, za koga su neki govorili da je i sam kopile. Ma koliko se trudio
da odagna taj mračni oblak koji se nadneo nad njim, Dušana je to tištalo. Pa
ipak, svim srcem je voleo Uroša, svog Uroša, svog sina, pa šta iako je bio
drugačiji i nije bio na njega, više je ličio na svoju majku Jelenu. Zato je
njegova ćerka Teodora više ličila na oca, beše muškobanjasta i visoka u
donosu na ostale devojke iako je tad imala samo jedanaest godina i bila dve
godine starija od brata Uroša. Ali, za razliku od njega, Nikola je znao
zasigurno da Miloš nije njegov sin. Nije postojala nikakva sumnja. Kako bi
se on poneo prema Urošu da je sigurno znao da je ovaj kopile? Ali taj
Dušanov crni oblak imao je svoj još mračniji oblak. Njegov nesrećan i
duboko bolan odnos, koji se graničio sa ludilom, sa ocem Stefanom Urošem
III Dečanskim okončan je njegovim tragičnim ubistvom. Neuzvraćena ljubav,
čak i mržnja oca prema sinu ostavila je dubok i neizbrisiv trag u Dušanovom
životu i uticala je na mnoge njegove životne odluke, nekad dobro, nekad loše.
Kad je to ludilo prošlo, pored bolnog osećaja kajanja, Dušan je u dubini duše
voleo oca. Zato je svom sinu dao ime Uroš. Iz tolikog bola i kajanja koje je
pratilo Dušana celog života rodila se neizmerna ljubav prema deci. I želja da
im pruži svu ljubav i pažnju koju on nije imao od svog oca.

Zato je osetio skoro neizdrživu želju da i on privije maloga Miloša uza
se. Ali, nije mogao odreći majci njenu ljubav.

„A ti, majko, šta imaš da kažeš o ovome?” upita je car. „Odričeš li se i ti
svoga sina?”

Činilo se da Janja neće smoći snage ni da pisne, a kamoli da nešto kaže.
Duša joj se vezala u čvor, grlo suvo, a suze ne može da zadrži. He odvaja
pogled od sina, a u sebi mu tepa i naziva ga najlepšim imenima. A Miloš
oseća majčinsku ljubav, pa se šćućurio u njenom zagrljaju i samo je gleda
svojim krupnim očima.

„Koja se majka može odreći svoga sina, mudri care?‚” progovori Janja s
mukom. „Majci može samo smrt otrgnuti dete iz ruku, ali u srcu ostaje
zanavek.”

„Janjo! ” povika Nikola preteći i pogleda je ispod oka. „Ostavila sam
moga Miloša u šumi pokraj potoka sa nadom i verom da će njegov otac doći
po njega i spasti ga sigurne smrti... ali on dospe u tvoje ruke, care. Sudbina
mu je, čini se, drugačija.”

„Ovo onda nije vaše ždrebe?” upita ga vojvoda Vratko. „Nije, časni
vojvodo! umeša se Nikola. „Nije iz careve konjušnice, niti je naše. He znamo
otkud se stvorilo.” Dušan se zamisli. Odmah je on primetio da je Ždralin
vilovit, a možda i priliči jednom zmajevitom detetu. Koja ga je ruka posadila
na biserno sedlo i poslala niz put njemu u susret, to nije mogao znati, ali
nešto mu je govorilo da Milošu sleduje značajna sudbina čim je dospeo
njemu u ruke.

„Ako se vi svojevoljno odričete ovog deteta‚” reče car, „onda ću ga ja
odvesti na svoje dvore, jer je to svakako bolje nego da ga vi opet ostavite u
šumi.”

Janja krenu nešto da izusti, ali presrete je Nikolin oštar pogled. Pogled
koji je govorio hiljadu strašnih reči, a kojih se naslušala svih ovih meseci.
Odjednom je u srcu znala da će Miloš strašno skončati bude li tražila da joj
se dete vrati. I ne samo on, možda i ona. Janji nešto zastade u grlu, kao da joj
ne dopušta da progovori ono što je svakoj majci nezamislivo bolno.

„Majci će biti draže da ga ti, care Silni, uzmeš pod svoje skute nego da
ostane da leži u nekoj šumi na nemilost mraka‚” reče ona naposletku. „Radije
ću ga iz svog srca istrgnuti bolno nego da skonča od neke zveri...” I glas je
izdade i ona zaneme od bola i suza koje se preliše iz napaćene duše. Ona
drhtavim rukama ispruži Miloša uvijenog u njen plavi šal, a mališa kao da
oseti konačan rastanak od majke pa zaplaka. Vojvoda Vratko vide da će ženu
izdati noge jep joj kolena zaklecaše, pa brže-bolje prihvati Miloša u svoje
naručje. Kako ga odvoji od majke, Janja se sruči na kolena i pognute glave
samo što dušu ne ispusti. He začu se ni glas od nje, samo tiho jeca i telo joj
drhti.

Dušan sjaha sa svog visokog konja i uze Miloša iz ruku svoga vojvode.
Preplavi ga ljubav, pa i on oseti suze u očima. Privi dete uza se i poljubi ga u
čelo. Obasuo bi ga bezbrojnim poljupcima, ali vojvode i njegova garda ga
gledaju, pa ne sme da pokaže koliko je dete milo srcu njegovom.

„Majko, neka ti je za utehu da će ti sin rasti na mojim dvorima i da neće
oskudevati ni u čemu‚” reče car polažući Miloša u cvetnu korpu i na
Ždralina. „A ti, oče, jednoga dana čućeš za njegovo ime i zapitaćeš se da li si
danas ispravno postupio. Pitaćeš se da li je u tebi ipak bilo dovoljno ljubavi
da ga nazoveš svojim sinom.”

Car i vojvoda Vratko uzjahaše svoje konje i dadoše znak koloni da krene

dalje, u logor koji je bio na pola sata jahanja od sela.
„Moramo naći neku dojilju u našoj komori za ovo sisanče.” osmehnu se

vojvoda Vratko Dušanu, a ovaj samo klimnu glavom. Bio je i on srećan što
Dušan vodi Miloša na svoj dvor. I sam je mnogo voleo decu, što i ne čudi
kad se zna da je imao devet sinova i jednu ćerku. I to kakve sinove! Kakve
junake! I ništa manje vrednu ćerku Milicu, koja je tada imala jedanaest
godina, ali koju je sedam godina kasnije car Dušan udao za svog logoteta, a
kasnije stavioca Lazara Hrebeljanovića. Nevidljiva ruka nepogrešivo je
vrtela vreteno sudbine mnogih na Dušanovom dvoru.

Dušan se ne okrete ka Janji i Nikoli, a njih dvoje ostadoše na kolenima
dok cela kolona ne prođe pored njih.

Niko nije obraćao pažnju na silvane koji su zalajali kad je vojsku
nadletela jedna vrana. Ubrzo se i ona izgubila u daljini. Videla je sve.

Glava šesta
- jun 1346. godine

„Eto junak na konju Ždralinu,
Nije junak, nego zmaj je kleti,
Zmaj je kleti od Jastreb planine”

Unedrima svete planine Uludag, u Anatoliji, u polumraku pećine nejasna
zgrbljena figura nadnela se nad sto i zamišljeno nešto radi. Mrak nadvi
krilo po njenom liku samo da bi sakrio njeno grozotno lice. Čak je i tama
pritiskala tišinu, prigušivši svaki zvuk koji bi ona načinila. Izgledalo je kao
da hiljadu demona gleda babi preko ramena i pokušava da shvati šta ona
petlja. Ona se nije obazirala na njih, već je vešto od blata pravila Ulganovu
lutku i sve vreme u sebi ponavljala:

„Il’ je usud, il’ je prokletnik, il’ je prkos zmaja kleti, Nek mu ovaj Ulgan
dođe glave i sultana otkleti Ulgan beše mongolski tvorac svih ljudi koje je
napravio od blata po svom naličju. Takođe je upozorio Namu da dolazi
poplava i da on sebi napravi barku kako bi preživeo. Itugen je znala tajnu
pravljenja Ulganove lutke i sada je u rukama valjala jednu po liku Miloša
Kobilića. Probaće sve da uništi Muratov usud iako se potajno plašila da će
sav njihov trud biti zaludan. A tu je sad bio i Dušan Silni kao njegov
zaštitnik. On joj je već dugo kost u grlu. Trebalo je da zna da će ga baba
poslati u susret Milošu. Baksuz je oko sebe okupljao svu zmajevitu decu,
pripremao ih za odbranu zemlje, kao da je on mogao da vidi da će svi

zajedno jednog dana stati na bojište nasuprot Muratu.
Umela bi strašno da se razljuti što ni kao boginja nije mogla da utiče na

neke sudbine. Bar ne na one koje su drugi bogovi vodili. Ali, zato je uvek
bila spremna da proba. Iz inata, iz prkosa. I sad će napraviti Ulganovu lutku
Muratovog usuda i poslaće mu najveće zlo...

Mrtvi muk prekidoše tihi koraci bosih nogu po kamenom podu. Dolazili
su iz dubine pećine. Tek iz mraka izroni jedna sitna ženska figura u šarenim
haljinama. Skladnog tela, ponosnog izgleda i držanja, boginja Umaj priđe
Itugen i stade nekoliko koraka iza njenih leđa. Ćutke je stajala i čekala da joj
se majka obrati.

„Došla si k meni, kćeri‚” izusti ova ne okrećući se. Njene reči prigušeno
zvuče u ovoj teškoj tami. Vazduh je pun sablasti koje obigravaju oko dve
žene.

„Moj naum osta neostvaren, majko‚” potišteno će Umaj i pognu glavu.
„Zadocnila sam, usud nije bio u kući.”

„Nisi ti zadocnila nego te ona preduhitrila” odvrati Itugen.
„Poslala je dete među vile nagorkinje...” započe Umaj.
„Jer je znala da ćemo ga tražiti kod roditelja‚” dopuni je majka.
„A vile poslaše junaka na ždrebetu...”
„Pravo na noge Dušanu Silnome, kome drugom!” Iznervira se baba pa
lupi šakom o sto. „Nije junak nego je prokleti zmaj sa Jastreb planine!”
„Sve potiče odatle.” Lep Umajin lik najednom poprimi strašnu grimasu,
kao da pokazuje svoje pravo lice ispod kože.
„Ali, ona sve smišlja.”
„Mislim da je najbolje da usred noći pošaljemo čopor karakoncolosa, pa
neka ga rastrgnu!” ljutito će Umaj ne menjajući svoju grozotnu grimasu. Neće
joj biti prvi put da povede karakondžule da joj pomognu u nakani. Volela je
da ih koristi, nije morala da razmišlja da li će pobeći pred jačim protivnikom.
One nikad ne ustuknu, već se bore do smrti.
„Ne!” usprotivi joj se majka. „Ne možemo ih poslati usred tolike vojske,
pobiće ih pre no što stignu do usuda... Drugačije ćemo, kćeri.” Itugen se
osmehnu, pa se okrete i pokaza kćerki lutku koju je napravila od blata. Umaj
je odmah prepozna i vrativši svoj neodoljivi lepi lik, osmehnu se zadovoljno.
„Kora ćeš mu prizvati, majko?‚” radoznalo će ona, a u sebi likuje i
smišlja kog bi demona ona izabrala.

Itugen zaćuta za trenutak kao da ni sama nije sigurna da li joj je izbor
najpametniji. Ima demonskih sila koje su nepredvidive čak i za nju. Neke
imaju svoj pandan u bogovima. Uostalom, u tome se ogleda ravnoteža sveta.
Ali, prizvati najgoru... ne može da prođe bezazleno.

„Buninka‚” kratko će ona, a sa Umajinog lica smesta nestade osmeh.
„To nije mudro‚” jedva izusti kćerka. „Ima toliko drugih demona..
„Neću da gubim vreme, hoću najopasnijeg, da jednom za svagda uništim
taj usud.”
„Kako ćeš se nagoditi sa njim?” dvoumi se Umaj. Od Buninke nije bilo
goreg demona. Uostalom, zar od đavola ima goreg? Ona je znala da je ovaj
prevrtljiv i dvoličan, nepouzdan... opasan.
„Pripretiću mu Gesar Kanom pokuša li da me obmane” reče samouvereno
Itugen. Umaj samo klimnu glavom. Gesar Kan beše ratnik, heroj koji bi
poslat sa neba da oslobodi svet od zla. Tako je i Buninku bacio u podzemlje,
a vraća se svaki put kad zlo prevlada.
„Ali, šta ako nam ni taj naum ne prođe, majko?‚” upita Umaj. „Stignu li u
grad, biće nam teže da ga se dokopamo.”
„Ne brini, kćeri‚” smeška se Itugen dok po rukama valja lutku Miloša
Kobilića. „Pozvala sam ja još nekoga da nam se pridruži u ovoj borbi. Neće
ta baba moći da se bori protiv nas toliko. Već dugo je ona još nekome trn u
oku, a taj je spreman da iskopa i svoje oko da bi izvadio trn! Amuratov usud
biće satrt, a sa njim i taj... Dušan Silni. Uostalom, neće usudu biti spasa kad
ga Buninka spopadne nasred putovanja, usred nedođije. Niko neće moći da
mu pomogne. Pa ni sam Dušan Silni! ”

Glava sedma
- jun 1346. godine

„Pak te drugi na planini nađe,
I odnese svojoj tankoj kuli,
Te othrani velika junaka,
Koga takvog već ne rađa majka,
Za na i srpskog junaštva!”

Dugačka kolona vojske otegla se po prašnjavom putu koji je vijugao uz
Ibar. Iako još ne beše podne, sunce je tako upeklo da je najavljivalo još
jedan vreli dan. Niko više nije mogao da se seti kad je poslednji put pala
kiša. Čak ni kad je dunuo sveži severac. Kud god su prolazili, mogli su da
vide sparušena polja i ispucalu zemlju. Samo ovde, duž Ibra, zelenilo se, a
voda je žuborom pozivala ožednele i iznemogle vojnike da se osveže. Jutros
rano krenuli su iz utvrđenog grada Brvenika, koji se smestio na visokoj
stenovitoj kupi. Tamo su car i vojvode prenoćile, a vojnici, njih skoro pet
hiljada, u logoru kraj podgrađa.

Nije prošlo ni dva sata, a kolona se, čini se, još više protegla. Ljudi su
umorno vukli noge po prašini, a konji su pognutih glava nosili svoje jahače.

Ha čelu kolone jahalo je dvanaest vojvoda i njihov car, a za njima su
trčkarali njihovi verni silvani. Iza cara i vojvoda - alemanska garda sa
kapetapom Palmanom, tri stotine vitezova, koji su sad jahali rasterećeno, bez
teških oklopa koji su umeli da se usijaju na suncu. Iza Nemaca, još jedna

posebna Dušanova jedinica stranih plaćenika, almogaveri, na koje se posebno
ponosio i koji su dugo bili u njegovoj službi. Još je njegov otac Stefan
Dečanski doveo katalonske najamnike preko Kraljevine Sicilije za bitku kod
Velbužda 1330. kada se Dušan posebno istakao. Od njih pet stotina,
vremenom ih je preživelo samo sedamdeset. Tada je i skovano neraskidivo
prijateljstvo između njihovog vođe Al-Mohada i mladog kralja Dušana.
Almogaveri nikad nisu Dušana oslovljavali titulom kralja ili cara, već sa
adalid kao svog vođu. Obične vojnike su nazivali almogaverima, a kapetane
almokadanima. Oni su važili za najbolje najamnike, a behu poznati kao
neustrašivi, ali veoma surovi ratnici. Ime im znači „grupa ljudi koja upada pa
neprijateljsku teritoriju.” Poreklom su sa Pirineja, gorštaci kraljevine Aragon,
pripadnici su raznih naroda, pa među njima ima i odbeglih muslimanskih
robova. Vođe su birali samo na osnovu zasluga i hrabrosti u borbi, a bili su
organizovani u male grupe od petorice do petnaestorice ljudi. Za razliku od
vitezova, almogaveri nisu bili opterećeni oklopima i teškim oružjem, već su
do savršenstva usavršili borbu kratkim kopljem akona, koje su bacali takvom
silinom da su probijali štit, i dugim, širokim nožem kuteljom, koji je
podsećao na veliku sataru. I leti i zimi bili su isto obučeni: tanka tunika,
široki kožni pojas i kožne sandale. Ponekad su nosili male štitove, ali
uglavnom su se borili bez njih. Čak ni pa konjima nisu išli u borbu, već su
više voleli da budu rame uz rame sa drugovima. A to su bile osobine koje su
ih najviše krasile - odanost i vernost prema saborcu. Imali su efikasnu taktiku
zastrašivanja u borbi. Nosili su kremen kojim su udarili o oštricu noža
puštajući varnice, a u bitku su ulazili uz zastrašujuće pokliče: „Probudi se,
čeliku!” i „Sveti Georgije!” Sveti Đorđe je bio njihov svetac zaštitnik.

Onda i ne čudi što je mladi kralj Dušan njih upotrebio kad je napao svog
oca Stefana u srcu njegove države 21. avgusta 1331, upavši mu na dvor dok
je Stefan bio u lovu sa slugama. Stari kralj se dao u bekstvo sa nekoliko
plemića, ali ga Dušanova potera bez otpora zarobljava u tvrđavi Petrič, a
zatim zajedno sa celom porodicom, maćehom Marijom, polubratom
Simeunom i polusestrom Teodorom, zatoči ga u tvrđavi Zvečan.

Između ostalog, i zbog toga je vladala netrpeljivost i ljubomora između
alemanske garde i almogavera. Dušan ih je držao razdvojene jer je do čarki i
sukoba povremeno dolazilo. Iako mu je kapetan Palman bio desna ruka i
vođa njegove garde, Dušan se za najvažnije akcije oslanjao na Katalonce. S

druge strane, Al-Mohad je stalno govorio caru: „Veruj keru, ne veruj
tevtoncu!” Car je znao zašto mu to ovaj govori, ali dugogodišnja verna služba
Palmanova i prijateljstvo odagnali su i poslednje sumnje u odanost
alemanskog vođe.

Tamo gde se Trebička reka uliva u Ibar, Dušanovi izviđači obavestiše
cara da im u susret dolazi niko drugi do kosingas Miloš Vojinović. Ha tu vest
se posebno obradova njegov otac vojvoda Vojin jer dugo nije video svog
najstarijeg sina. Glas o njemu stizao je samo sporadično i uvek o njegovim
velikim podvizima i junaštvima. Otkako je ubio troglavog diva Balačka i
spasio Dušanovu ženu, pevale su se pesme u njegovu čast i veličalo se
njegovo ime. Od rođenja je bio obeležen vučjim bičem na desnoj mišici i
njegov otac je znao da je pred njim junačka budućnost, ali nije očekivao da
će po njega doći lično Zmaj od Jastrepca i odvesti ga da se priprema za
kosingasa. Sve je ukazivalo na svetlu i slavnu budućnost, ali niko nije znao
da su mu suđaje bile prorekle i kratak život. Umro je pre 30. godine života
od rane zadobijene u borbi sa mrakačama. Iza Vojina su ostali sinovi Altoman
i Vojislav koji su kasnije proslavili prezime Vojinovića.

Možda je to njegov otac Vojin predosećao jer bi svaki put izgarao od
velikog nestrpljenja da vidi sina i posebno mu se radovao. Tako je bilo i ovaj
put, pa primetivši njegovu nervozu, Dušan mu dobaci:

„Ako ti se žuri, vojvodo Vojine, pa ti kreni ispred nas, ali nemoj nam dići
oblak prašine!” Ha ovu opasku se svi nasmejaše, pa se stari vojvoda primiri.

He prođe mnogo, a naiđoše na nekakvu gužvu na obali Ibra, a usred nje,
naravno, Miloš Vojinović. Razgalamio se i razmahao desnom rukom, a levu
drži na dršci svog ljutog reziva, slavnoga zelenoga Drakona sa balčakom u
obliku zmajskog vrata i krsnicom u obliku zmajske glave. Staro vilinsko
sečivo beše poznato po tome što iako zelene boje, sečivo bi postalo crveno
kada bi se napilo krvi. Oko kosingasa se sjatilo dvadesetak ljudi, a
nekolicina drži jednog sveštenika vezanog. Već stoje do kolena u reci.

Kad naiđe dugačka kolona vojske, pa još sa carem i vojvodama na čelu,
žagor odmah minu, a ljudi se uzvrpoljiše kao kad lopove uhvatiš na delu, a
oni samo gledaju levo-desno ne bi li nekako šmugnuli ako mogu.

Vojvode i car se odvojiše od vojske, pa siđoše do obale Ibra gde je Miloš
Vojinović bio okružen namrgođenim seljacima naoružanim vilama i sekirama.
Naravno, ovi ih odmah spustiše, a neki ih bogami i baciše u travu.

Uto, izdvoji se vojvoda Preljub, čovek Dušanovih godina, pa videvši da
su svi napeti i da drže vezanog sveštenika, isuče i on mač, pa grmnu:

„Kakva se ovo nepravda sprema tom svešteniku, ljudi? I zašto ste
opkolili Miloša Vojinovića, pa ga gledate kao krmče za sekiru?”

Seljaci se uskomešaše, pa nešto gunđaju i zgledaju se. Oni koji držaše
sveštenika vezanog, pustiše svoj kraj užeta, pa brišu ruke o sebe ko da nisu
odavde. Ha to se kosingas Miloš probi kroz obruč, pa mu se lice razvuče u
osmeh videvši sve poznata lica, a među njima i očevo.

„Upeklo sunce, pa ih udarilo u glavu!‚” veli on. „Sad hoće da žrtvuju
popa da dozovu kišu! ”

Neke vojvode bi da se nasmeju, ali ne smeju od cara, koji sedi u sedlu
namršten. Vidi to Vojin, pa priđe.

„I mislite da ćete tako dozvati kišu, crni ljudi? Da udavite nesrećnog
čoveka u reci?”

„Pa, pokušali smo sa zdetnim ženama, da se okupaju u reci, ali uzalud! ”
doviknu neko iz gužve, a ostali stadoše da potvrđuju.

„Jest’ vala’’ opet će neko. „I krstonošu smo gnjurili i ništa! ”
„Pa sad misle ako udave sveštenika, to će im sigurno pomoći!‚” dobacuje
Miloš Vojinović, visok čovek, žilav, dugih ruku. Imao je kosu vezanu u rep,
prsni oklop na kome se vidi strašni zmaj Viden raširenih krila, a ispod, crvenu
tuniku sa ogrtačem; na nogama sandale. U prastara vremena, moćni Svetovid
je za svoje stanište izabrao najviši vrh Svrljiških planina, gde mu je narod
podigao velelepni hram, a da bi ga bog zaštitio od bauka koji su neretko
izlazili iz Čvorišta, smestio je svog golemog zmaja čuvapa u jednu obližnju
duboku jamu, Videnovu duvku. Viden beše svakako jedan od najstarijih
srpskih zmajeva, a narod je vekovima ispredao priče o basnoslovnom blagu
koje on čuva, sakupljano od darova koji su mali i veliki donosili Svetovidu.
Čak se i okolni narod morao pomiriti sa zmajevom nezajažljivom strašću za
lepim devojkama koje je mohodio uvek za Spasovdan i Đurđevdan. Jedino je
tad zmaj poprimao ljudski oblik i bio ranjiv.
Zato su svi, ljudi ili bauci, sklanjali pogled od zmaja Zidena na
Miloševom oklopu.
„Pustite sveštenika‚” kratko će car.
Seljaci se odmah uskomešaše i brže-bolje odvezaše popa, starijeg čoveka
u sedamdesetim godinama, sede kose i brade. Obrve mu čupave, pa kriju

krupne oči. Lice mu se izdužilo, što od vrućine što od muke koja ga snašla, a
znoj mu lipti sa čela.

„Ionako je ćopav, vrag da ga nosi” neko promrmlja, a Dušan ih prostreli
pogledom.

„Priđi, starino‚” reče car. „Zar je nevolja tolika da htedoše da te žrtvuju
kao neku ovcu ili svinju?”

„Care...‚” blago se pokloni sveštenik. „Muka ih je naterala na mene, a
sila boga ne moli, lako me savladaše, a ja šta ću star sam da bih im se
opirao.”

„Šta to pričaš, pope?‚” iznenadi se Dušan. „Kao da će to doneti kišu!
Nego, upregnite marvu da vam prenese vodu sa Ibra ili motike u šake pa
prokopajte kanal do svojih njiva, a ni bunar vam ne bi bio na odmet. Blizu je
reka pa voda nije duboko.”

Seljaci se zgledaju, pa se valjda čude kako im to nije palo na pamet.
„Kako se zoveš, pope?”
„Dimitrije, care.”
„Možeš li hodati, Dimitrije?” upita ga opet ovaj videvši da na levu nogu
ćopa.
„Odavde ću i da potrčim, care! ”
„Ostaneš li ovde, tvoji zemljaci će te udaviti. Lakše im je to nego da
kopaju bunar. Hoćeš li sa nama? Sveštenik je vojsci uvek potreban.”
Dimitrije samo klimnu glavom, pa odšepa ka komori, koja je bila na
začelju vojske.
„Miloše Vojinoviću, nevolja te stalno prati! ” reče mu Dušan. „Kao da
privlačiš zlopce! ”
„Takva mi je sudbina, care!” smeje se dobrodušni Miloš. „Da ispravljam
ljude, rečima ili delom. Zapatilo se zlo, pa ga moram čupati”
„A vi, ljudi..” povika Vojin. „Vratite se kućama i manite se glupih
običaja, nego, kao što reče vaš car, mućnite glavom i rešavajte muke.”
Ljudi ćutke pokupiše svoje vile i sekire, pa malo negodujući krenuše
preko puta, pa nekom stazom ka šumi. Osvrću se, pa gledaju svog sveštenika
kako šepuca duž kolone.
„Sad kad smo ovde začamili, ne moramo da žurimo” reče Dušan. „Valja
da se ljudi i konji osveže u reci.”
„Al’ neka se čuvaju rusalki i vodenjaka iz Ibra‚” dodaje Miloš. „Oni

posebno vrebaju konje.”
„Čuli ste kosingasa” reče car. „Razglasite dalje.”
Kako car i vojvode sjahaše, tako stavilac Pribac Hrebeljanović i posluga

očas donesoše stolice i stolove, pa pehare i vino. Dušan kraj sebe postavi
Miloša Vojinovića, a pored ovoga sede otac mu Vojin.

Pribac Hrebeljanović beše skroman čovek koji je dugo bio u Dušanovoj
službi, a koji se zadovoljavao titulom stavioca i nikad nije težio da napreduje
u Dušanovoj službi. Bio je više nego srećan što je car uzeo njegovog sina
Lazara pod svoju zaštitu i brigu i obećao mu titulu kad ovaj još malo stasa.
Ovome je tad bilo samo 17 godina, ali Dušan je u njemu prepoznao mladića
u koga vredi ulagati, iako nije imao zmajska obeležja ostale dece koju je na
dvor bio doveo. A on svakako nije bio jedini, tako mu se na dvoru te 1346.
rodio Vuk Branković, sin sevastokratora Branka Mladenovića, koji je vladao
u Ohridu. Da nije slučajnost da mu se na dvoru rađaju sve junaci, iako tuđa
deca, dokazao je i zmajeviti Marko Mrnjavčević, koji se rodio desetak
godina ranije, njegov otac Vukašin i brat mu Uglješa, počeli su na
Dušanovom dvoru, prvi kao peharnik, a drugi kao konjušar, a bili su sinovi
siromašnog vlastelina Mrnjave iz Livna. A sada je Vukašin bio župan Prilepa,
a brat mu Uglješa namesnik Trebinja.

„Kad čovek sretne prijatelja na pustome putu, uvek je velika slučajnost‚”
kaže car Milošu Vojinoviću, „ali da sretne kosingasa, to ne može biti
slučajno!”

Miloš zabaci glavu i glasno se nasmeja. Nikad ga Dušan nije video
ozbiljnog lica, svagda je ovaj bio nasmejan. Seća ga se i kad se borio sa
divom Balačkom, smeškao se u lice smrti ne plašeći se nimalo gorostasa i
njegove mačetine.

„Nije slučajnik onaj koga kosingas sretne, u pravu si, Dušane! ” Smeška
se Miloš. „Pogotovo ako je to car usred bestragije! ”

„Kojim poslom me onda pohodiš?” pita ga Dušan. „Tvoje poslanje uvek
strepnjom ispunjava dušu.”

Miloš mu se skoro unese u lice i prošaputa mu:
„Usnio sam pre neku noć da uza se nosiš jedno zmajevo jaje...” Reče to
pa pogleda Dušana da vidi njegovu reakciju, a car samo nemo podiže obrve,
iznenađen što obojica izgleda misle na maloga Miloša Kobilića. „Pa velim,
biće bolje da ti krenem u susret...”

Otac mu Vojin nervozno se promeškolji na stolici. Nije mu se dopadalo to
što čuje. Brinuo je za sina, koji je sam morao da se nosi sa svakakvim
baucima i zbog čega ga je retko viđao, a još ređe znao na kakvim je mukama
ovaj često bio.

„A je li, Miloše Vojinoviću” pravi se Dušan nevešt. „Kako si znao na
kom carskom putu ćeš me sresti?”

„A što pitaš kad znaš?” Odmahnu ovaj nehajno glavom.
Dušan se zamisli netremice gledajući ga, kao da mu u očima vidi razlog.
Ni Miloš Vojinović ne mogaše da sakrije ono što obojica znaju, pa nehotice
samo neprimetno začkilji očima. A caru to bi dovoljno.
„ Je li ti ona dolazila?”
Kosingas ne reče ništa nego kratko klimnu glavom. Dušan uzdahnu
duboko. Znao je dobro šta znači kada se ona zmajevitima pojavi u snu. To
nikad nije dobro. Valja platiti ceh.
„Šta ti je... Dragušla rekla, crni ti?‚” zabrinuto će Dušan.
„Samo da nosiš zmajevo jaje... i da se ne odvajam od njega.”
„O, boga ti, kako sad to?” začudi se Dušan.
„Svojim životom da ga čuvam‚” raširi usta u osmeh kosingas.
Car nije voleo da vidi taj njegov osmeh, kad se „ceri smrti u oči” kako je
on umeo da govori.
„Imam ja još ’zmajevih jaja’, pa ih ti ne čuvaš svojim životom‚” opet će
Dušan. „Zar je ovo toliko posebno?”
„Očito, jeste‚” reče Miloš pa napući usta i sam u čudu. „Čim je to ceh
koji plaćam Dragušli.”
Dušan mu opet zagleda lice i zamišljeno klima glavom.
Naposletku, otac mu Vojin reče:
„Dakle, život mu je u opasnosti čim kosingas mora da ga muva, a nije
dovoljna carska garda.”
Miloš Vojinović slegnu ramenima, ni njemu nije sve bilo jasno. Osim da
mora da posluša Dragušlu. Kada je pre više godina otišao kod nje po savet,
ona mu je rekla da će mu jednog dana, za uzvrat, tražiti uslugu koju ne sme
da joj odbije. I on je pristao.
Taman da car i Miloš Vojinović nastave da pričaju, kad eto dojilje Mape,
kojoj je Dušan bio poverio Miloša na brigu i čuvanje, dolazi im sva
usplahirena noseći u naručju Miloša Kobilića umotanog u majčin plavi šal.

Za njima sam ide Ždralin. He odvaja se od svog malenoga gospodara. Ona je
radila kao kuvarica u carevoj komori, a i sama se bila nedavno porodila, pa
ju je car izabrao da hrani maloga Miloša. Tako je ona dojila čas svoju ćerku,
čas njega. Imala je dvadesetak godina, lepuškasta crnka, malo oblija,
skromnije obučena.

Kad je car ugleda uznemirenu, on poskoči i bez reči prihvati Miloša i
uplašeno pogleda dete. Čim vide kako ovaj ukočeno leži i kovitla očima, bi
mu jasno da detetu nije dobro. Stade mu knedla u grlu.

„Šta mu je, Mapo? Zašto je takav? Zašto mu se slošilo?‚” zamuca Dušan.
„Ne znam, care!” rasplaka se ona i krši ruke. „Sve je bilo u redu kad sam
ga poslednji put podojila. Najednom je zanemoćao.”
Vojvoda Vratko odmah skoči da vidi šta je.
„Da nije nešto progutao, crna ti?” reče on.
„Nije, gospodaru, tako boga nikad ne videla! Pazim ga kao oči u glavi!
He znam šta ga je spopalo!” klanja se ona vojvodi.
Uto im prilazi kosingas Miloš Vojinović pa radoznalo zagleda odojče.
„Da nema vrućicu?” raspituje se on.
„Ili mu se slošilo zbog vrućine?‚” nadovezuje se zabrinuto car.
„Pa, otkrij ga, Dušane!‚” nervozno će vojvoda Vratko. „Vidiš da je
umotan u taj kleti šal! ”
Kad ga car raspovi, a kosingas Miloš ima šta da vidi. Glasno se začudi:
„Kakvog li junakovića tu imaš, care! Zmajske belege nosi na ruci i bedru!
Otkud ovaj mališa?”
„Našao sam ga u Pocerini, napuštenog od majke i oca, na ovom ždrebetu,
okačenog za ono biserno sedlo. Zove se Miloš Kobilić.”
„Kobilić, je li? Smešnog li prezimena. Otac mu je sigurno bio kobilar, je
li? Jeste. Nego...” Pa se zamisli Vojinović, čas gleda Miloša, čas Ždralina.
Sve mu je ipak nekako poznato. Ha kraju, priđe ždrebetu i zagleda mu
biserno sedlo. „Ovo ljudske ruke nisu sačinile, care... Niti je ovo obično
ždrebe. Vidi se da je vilovito, a dete vilenito.”
„Toliko znam i ja‚” uzvrpolji se Dušan, ne može da gleda dete ovakvo.
„Nego, kako da mu pomognemo? Dovedite moga vidara, taj će znati šta da
činimo!”
Očas se i Grk Filotej, carev lični lekar, pojavi noseći preko ramena vreću
sa svojim melemima i praškovima. Čiča je imao sedu razbarušenu kosu, a

lice glatko obrijano. Bio je obučen u crvenu haljinu, a na nogama je imao
drvene sandale. Dugo je bio u Dušanovoj službi i dobro je govorio srpski
jezik.

Ali kada pogleda malenog Miloša, on zaćuta ne znajući šta da kaže. Nije
još video dete, pa ni nekog odraslog, da tako kovitla očima. Stade on da
zamuckuje i da se češe po glavi. Ha kraju, pogleda cara i slegnu ramenima:

„Možda je padavica?” izusti.
„More, kakva padavica?!‚” uzviknu car Dušan. „Kud će imati padavicu
kad se tek rodio? Ako mi ti padneš šaka...”
„Ne svađajte se, ljudi‚” umeša se vojvoda Vratko. „Nije padavica nego je
neka druga bolež!”
„Kakvo mu je poreklo, može svašta biti? reče kosingas Miloš. „Svako
zmajsko dete ima svog dušmanina. I ja svog imam. Ovo su nečista posla.
Njemu je potrebna neka vračara ili mag.”
„Kud da ovde nađem vračaru, crni ti?” izbeči se na njega Dušan.
„Brvenik je najbliži. Jedino da pošaljem po neku pa brzom konju!”
„Biće kasno, care” ozbiljno će kosingas. „Nego... gde je onaj pop koga
izvukosmo iz reke? Kako se zvaše nesrećnik?”
„Dimitrije!” povika car. „Zovite tog popa da smesta dođe!”
Eto ti Dimitrija onako ćopav žuri, pa se klati levo-desno.
„Evo me, care! Dolazim, gospodaru! ” dovikuje on i maše rukom.
Čim je pristigao, a car mu podmetne Miloša pod nos i reče:
„Šta fali ovom sisančetu? Samo mi nemoj kazati da je gladan ili da ima
padavicu.”
„Niko gladan ne koluta ovako očima‚” zamišljeno će pop. „Ovo dete je
nešto spopalo... Ali... Nije ni padavica. Od nje čovek samo jednom zakovrne
očima...” Pa kad mu ugleda zmajska obeležja na telu, njemu izlete: „Uf!...
Nečiste sile!” Pa ispruži ruke da uzme dete od cara. Zatim, šapćući mu,
udalji se od gužve dok su ga svi radoznalo gledali.
„C-c... Jadni Kobila, sudbina mu izgleda nije naklonjena” reče Simeun.
Car ga preseče pogledom. Više puta je njemu i nekim drugim vojvodama
rekao da Miloša ne zovu Kobila ni iz šale.
„Rekoh vam da ne vređate dete tim grdnim imenom‚” reče strogo car.
„Ne ljuti se, Dušane” reče vojvoda Nikola Stanjević, starina od
šezdesetak godina i glavni Dušanov diplomata. Bio je svakako

najobrazovaniji od svih vojvoda, pa ga je car sa razlogom slao na
diplomatske zadatke i pregovore. Za svoje godine se dobro držao i nije
izbegavao borbu, mada ga je car štedeo i uglavnom držao po strani. Imao je
kratku sedu kosu i bradu, duboke bore i izrazito prodorne plave oči. Govorio
je uvek sporo i odmereno, nikad nije zamuckivao. „Oni samo zbijaju šale. He
razumeju kako je mogao toliko da ti priraste za srce

„Nisam dužan da ikome objašnjavam” smrknuto će Dušan dok pogledom
prati popa kako nosi Miloša. Kroz glavu mu preleteše prizori iz njegove
mladosti kad je čuo da je njegov otac Stefan Dečanski naredio njegovu smrt,
pa je zbog toga morao da beži u Carigrad. A voleo je svog oca.

Nije mogao da razume njegove surove postupke. Zar otac da digne ruku
na sina? Pokušavao je da to opravda i događajima iz očeve mladosti, kad je
njegov otac, a Dušanov deda, kralj Milutin pokušao da oslepi svoga sina
zbog prestola, jer po običaju slep čovek nije mogao da vlada. Tako je posle i
Stefan zbog vlasti želeo da ubije Dušana, svog najstarijeg sina i naslednika.

Dušan se trgnu iz crnih misli i viknu: „Neću više da čujem da ga iko zove
Kobila! Jasno?”

Vojvode promrmljaše nešto sebi u brade i ućutaše se. Znaju koliko car
ume da bude strog kad se naljuti. Dušan ne mogaše više da čeka, pa krupnim
koracima priđe svešteniku.

„Znaš li šta ga je spopalo, pope?”
„Ovo je sigurno.. ” pa prošaputa da ga jedva i car ču, „ovo je nežid.”
„Nežid?” omače se Dušanu pa glasno uzviknu od čuđenja. Kad to začuše
vojvode, svi se stadoše krstiti.
„Daleka mu lepa kuća” promrmlja vojvoda Preljub.
„Spomenuo se, ne povratio se” dodaje vojvoda Vojin.
Branko Mladenović i Nikola Stanjević pljunuše u stranu.
Samo kosingas Vojinović osta pribran i priđe caru, koji je Dimitriju već
oteo Miloša pa ga stiska uz sebe, kao da hoće da ga zaštiti.
„Znaš li, pope, bajalicu protiv nežida?‚” upita ga kosingas.
Dimitrije uzdahnu, najradije bi rekao da ne zna, ali pred carem ne može
da laže. Dušan je tako uticao na ljude. Iz njega je izbijalo poštenje i autoritet
koji je izvlačio istinu iz ljudi. Strah od demona beše toliki da se njegovo ime
nije spominjalo, jer „zlo dolazi bez poziva” pa se već radije zamenjuje
pogrdnim nazivima kao nekrštenik, nečastivi ili nežid.

„Znam je, kosingase, ali bojim se da ga se nećemo tako lako rešiti čak i
da ga sad proteramo iz deteta‚” reče pop slegnuvši ramenima, pa pruži ruke
da mu car vrati Miloša. Zatim krenu opet duž obale reke i poče da je
izgovara: „Nežid ide putem, srete ga anđeo Gavrilo i upita kuda ide, a on mu
odgovori: ’Idem u čovekovu glavu, da je svakom mukom mučim.” He možeš
tamo ići, već idi u vodu.’ A nežid: ’Ja ću iz vode u ribu, iz ribe u travu, iz
trave u svinjsku njušku. Svinju će pojesti čovek, pa ću opet ući u njega.’
Nežida izgna iz glave rabu božiju...”

I to tako potraje čitav čas, sve dok najednom Dimitrije stade rukom da
pravi pokrete iznad Miloša kao da nešto izvlači iz njega, pa se sav zajapurio,
a znoj ga obliva. Ha kraju, Miloš glasno zaplaka, a on zamahnu rukom ka reci
kao da nešto baca, pa pošto je stajao do članaka u reci, šutnu vodu nekoliko
puta, pa viknu i pljunu na levu stranu: „Nalet ga bilo! Anatema ga bilo! Časni
ga krst ubio! ”

Pop zadihan priđe caru, koji je sve to sa čuđenjem pratio i vrati mu dete.
A Dušan s neskrivenom naklonošću poče da ljubi Miloša, očinskom ljubavlju
ga celiva poljupcima i pogledom ga miluje.

Prilazi mu kosingas Vojinović, pa mu reče:
„Care, na svom sam putu sretao svašta, ti to znaš... Zato ti mogu kazati
da ovo dete krasi važna sudbina, nosi mesečevo obeležje na šalu, a Volos mu
je zaštitnik. Više će voleti noć nego dan. Zato će ga opasnosti vrebati sa svih
strana. Sad mi je jasno zašto sam usnio zmajevo jaje. Neko
moćan se okomio već sad na njega ne bi li ga sprečio da zakorači na svoj
sudbinski put.”
„Ja ću mu pomoći da to uradi‚” reče car ne skidajući pogled sa deteta,
koje se već smirilo i izgledalo uobičajeno. „Biće bezbedan kod mene.”
„To nije dovoljno, care” reče kosingas. „Moraš znati kojim putem da ga
pošalješ kad dostigne zrelinu
Zna Dušan na šta kosingas misli i ne mili mu se da to radi. Ponekad i sam
pomisli da je to možda previsoka cena za ove junake. A opet, znao je da je
sudbina zmajevitima naklonjena i da im je slava neminovna. Ali, najčešće po
cenu života. Lomi se car u duši. Zavoleo je svako svoje „zmajevo jaje” kao
da su mu rođena deca. Zato oćuta na Miloševu opasku. Ali, ovaj je uporan.
„Kad dostigne zrelinu, pošalji ga u Đavolju varoš” tiho će kosingas.
Dušan se namršti na pomen tog mesta. Znao je šta ima tamo i nije to

opravdavao. Kao pravoveran čovek, izabrao je krst Božiji, ali kao član reda
Zmaja, znao je i za drugu stranu istine. Ha kraju se pomirio sa tim da je red
Zmaja zaštitnik časnog krsta od svih neprijatelja, ovozemaljskih i onostranih.
Njegovi hrišćanski koreni bili su jaki i nepokolebljivi, ali kao i Rastko
Nemanjić, umeo je da prepozna dobre običaje stare vere. Nekad je u šali
govorio: „Sveti Sava je bio vučji pastir, a ja sam zmajev pastir.”

Kad vide da car i dalje ćuti i mršti se, kosingas mu opet reče:
„On mora otići pred vračaru Dragušlu da mu ona otkrije sudbinu i postavi
ga na pravi put. Samo tako će ispuniti svoju sudbinu.”
„Ne volim da šaljem decu kod nje” izusti car. „Ona me plaši.”
„Moraš, tako je odvajkada... I mene si tamo slao, tako ćeš i onu zmajsku
decu koju si okupio na dvoru.”
„Nekad pomislim da nas sve čeka ista... strašna sudbina” reče car
gledajući Miloša i razmišljajući šta li je zapisano njemu.
„Sudbina je zmajevitih da čine velika junačka dela‚” reče kosingas, a car
ga pogleda zamišljeno.
„Pokušaj da to objasniš materi svojoj, Miloše Vojinoviću” reče car. „Ne
mari ona za tvoje junakovanje, već samo za tebe.”
„Ah, care! ” nasmeja se kosingas. „Ne liči na tebe da tako govoriš!”
„Znam, ali uvek me spopadnu takve misli kad držim dete u naručju‚”
odgovori Dušan, pa krenu ka Mari, koja je uplakana stajala po strani. Kad joj
dade Miloša, a on se okrenu svojim ljudima, pa čvrstim glasom reče:
„Pozovite mi almokadana Al-Mohada.”
Rastrčaše se ovi, pa se za tren iz kolone izdvoji jedan almogaver stariji
od Dušana, ali i dalje u punoj snazi, mrkog izgleda sa velikim, širokim nožem
za pojasom. Nije bio toliko visok koliko krupan, nosio je kapu na glavi, a na
leđima mali štit. Al-Mohad je bio Maur, nekadašnji odbegli rob sa juga, koji
se vremenom toliko proslavio u borbama almogavera da su ga drugovi
jednoglasno izabrali za svog vođu. Otad ga slepo prate i u smrt.
„Zapovedaj, adalide” blago se pokloni Maur.
„Almogaveri su odsad odgovorni za čuvanje ovog deteta Miloša
Kobilića” reče car. „Život mu je u opasnosti.”
„Ne strahuj više za njega, adalide” reče ovaj. „Almogaveri će ga čuvati
svojim životom.”
Mapa krenu sa Milošem u naručju ka komori, a Al-Mohad pođe za njom.

Kad su stigli do kolone gde su bili postrojeni almogaveri, on im reče nešto na
njihovom jeziku, a grupa od 15 ratnika se odmah izdvoji i nastavi dalje za
Marom. Dušan je bio zadovoljan, Miloš će biti bezbedan.

„Nastavljamo dalje! Pokret!‚” viknu car. „Začamismo ovde i predugo! ”
Dušan nije ni čekao da posluga spakuje stolice i stolove, već odmah
uzjaha svog konja, pa kad mu se vojvode pridružiše, on dade znak da kolona
krene. Želeo je što pre da stigne u Prizren. Odlučio je da odmah krsti Miloša
Kobilića u crkvi, jer je dete do krštenja u vlasti đavola. Zato se za vreme
krštenja duva i pljuje preko deteta kako bi se đavo oterao.
„Nije ni čudo što ga je onda nežid spopao.” pomisli Dušan. „A kad dođe
pravi trenutak, poslaću ga u Đavolju varoš. Neka spozna svoju sudbinu i
neka zna po kakvom će trnju stići do slave.”

Glava ocma
- jyn 1346. godine

„U crkvi je čedo pokrstio,
I l’jepo mu ime nadjenuo,
Od milošte Miloš Obiliću;
Pa ga hrani kao čedo svoje,
Miluje ga na kriocu svilnu”

Na dan Svetog arhanđela Gavrila u Prizrenu, 13. jula po starom kalendaru,
okupi se veliki svet u manastiru Bogorodice Ljeviške i oko njega. Sjatilo
se što naroda, što plemstva, a svečana mesta zauzeše carske vojvode i
despoti, i naravno, carska porodica. Povod beše krštenje, a kad je car taj koji
donosi dete na krštenje, onda je razlog više da se pojave svi od neke važnosti
na dvoru. Iako niko, osim carske porodice i carevih zbliženih nije znao ko se
zapravo krsti, niko nije ni pitao da li treba da se pojavi. Mnogi su nagađali, a
ponajviše oni zluradi koji su najupornije šaputali: „Da se carica nije opet
porodila, a da car nije znao da je zabređala?” No, takvi su se uvek gurali u
prve redove i najdublje se klanjali toj istoj carici.

Službu svete tajne krštenja obavlja niko drugi nego patrijarh Joanikije,
čovek možda desetinu ili više godina stariji od cara, prvi među pravovernima
i prvi srpski patrijarh tek formirane srpske patrijaršije. Bio je vrlo energičan i
hrabar čovek, i činilo se da ga uvek i svuda ima. Ništa nije u carstvu moglo
da se desi, a da nije znao za to. Možda zato što i nije bio crkvenjak, već je

pre ustoličenja za patrijarha bio logotet na dvoru tada još kralja Dušana,
glavni upravnik ili sekretar. Teško se odvikavao od svojih svetovnih navika
iako je bio bogobojažljiv čovek. Mnogi su se svojevremeno čudili otkud je
on izabran, a ne neko iz crkvenog bratstva. No, Dušan je želeo na tom mestu
čoveka od poverenja, nekoga na koga se može bezuslovno osloniti u vremenu
koje je tek dolazilo. I zato je bez oklevanja prihvatio Dušanov predlog
prethodne godine da se osnuje srpska patrijaršija uprkos protivljenju
carigradske patrijaršije. To nije bio, naravno, nikakav Dušanov hir već
potreba da njegovu carsku titulu potvrdi crkva obredom krunisanja i
miropomazanja. Kako je samo carigradska patrijaršija krunisala careve, a
Dušan je bio u neprijateljstvu sa Carigradom, morao je da osnuje svoju
patrijaršiju koja će ga potvrditi za cara. Tako je već početkom te 1346.
godine, na crkvenom saboru proglašena srpska patrijaršija, a za patrijarha je
izabran stari Joanikije. On je za sedište patrijaršije izabrao crkvu Svetih
apostola u Ždrelu kod Peći, koja je tek kasnije, dograđivanjem i
proširivanjem dobila naziv Pećka patrijaršija. Dotadašnji crkveni centar,
manastir Žiča, opustošili su Tatari i Bugari i dugo se obnavljao.

Patrijarhu Joanikiju niko nije morao da kaže koga car dovodi na krštenje
jer je za Dušanove namere saznao i pre nego što je ovaj stigao u Prizren. Nije
se nimalo iznenadio kad je čuo da dete nosi vučji beleg i sablju upisanu na
bedru. Odavno je prestao da se čudi kako Dušanu, niotkuda, pristižu deca, pa
i odrasli, sa zmajskim obeležjima. Verovao je, kao i sam car, da se to dešava
sa određenom svrhom.

I tako je toga dana crkva Svetoga arhanđela Gavrila obasjana jutarnjim
suncem zračila mirisom tamjana i pesmom hora, koji je stajao u pevnici,
ispred oltara, i milozvučno pevao kao da priziva i samog anđela Gavrila da
posvedoči ovom svetom činu. I dok je patrijarh obavljao službu, pojci
ponavljaju za njim, pevaju ili čitaju određene crkvene tekstove. Ispred njih, u
prvom redu stoji carska porodica: car Dušan, carica Jelena, a do nje njihov
maloletni sin Uroš, kralj i prestonaslednik, i princeza Teodora, njihova starija
kćerka. I kosingas Miloš Vojinović.

Sa zidova živopisne freske, čini se, gledaju prisutne, a car Dušan malo-
malo pa podigne pogled na lik svoga dede kralja Milutina. Imao je pomešana
osećanja prema tom čoveku. Isprva ga je mrzeo jer ga je deda sa porodicom
prognao u Carigrad, ali pozvao ih je kasnije da se vrate u ju i starina je

zavoleo svoga unuka Dušana toliko da je njemu želeo da preda presto. Dušan
je za to mogao da zahvali svojoj majci Teodori.

Ali, koliko mu je pogled sa dedine freske možda i smetao, toliko mu je
milovidno lice Bogorodice Ljeviške, koja drži u naručju Hrista čuvara,
ispunjavalo dušu spokojnošću i uverenjem da čini dobro delo. Jer kao što
Bogorodica drži Hrista na freski, tako je Dušan do malopre držao malog
Miloša u rukama. Verovatno je to bio samo osećaj, ali kao da je u njihovim
pogledima video odobravanje.

Carica Jelena je bila, činilo se, žena koja se isticala u svemu. Koliko po
lepoti, toliko i po pameti, ali i po strogosti i hrabrosti. Šta više reći nego da je
redovno pratila muža u njegovim vojnim pohodima, a da je na dvoru bila
strah i trepet za dvorane i plemstvo. Niti se sklanjala od krvavih okršaja na
bojištu, niti je trpela javašluk na dvoru. Bila je viša od svih žena na dvoru,
duge kose i ponosnog držanja. Retko bi je viđali nasmejanu; najčešće
namrštenu i grdljivu. Samo je pored cara i njegove majke Teodore, i naravno
svoje dece, umela da smekša i da pokaže svoju dražesnu stranu. Ali, posebno
je bila netrpeljiva prema Dušanovom polubratu Simeunu, koga je posprdno
zvala Siniša, Simče ili Simša, pa su taj nadimak prihvatili i mnogi drugi.
Nesrećnik je caricu izbegavao u širokom krugu i plašio je se kao đavo od
krsta jer je sumnjao da je carica u nekoliko navrata pokušala da ga otruje.
Bilo je dovoljno da ga Jelena prostreli pogledom, pa da ovaj podvije rep i
brže-bolje se skloni. Zato je i sad u crkvi stajao po strani, što dalje od carice,
iako ga je Dušan uvek držao blizu sebe. Ruku na srce, carica bi najradije
želela da ga se otarasi jer se plašila njegovih pritajenih nasrtaja na carski
presto.

Pored nje, stajao je prestolonaslednik kralj Uroš, desetogodišnji dečak
ženskog lika. Ako nije ličio na oca, bio je sav na majku. Lepe crte lica,
anđeoskog glasa i krupnih očiju. Bio je mnogo vezan za majku, ali je oca
obožavao iako ga se malo i plašio. Možda zato što ga je ovaj uporno terao da
se bavi borilačkim i ratnim veštinama, jahanjem, mačevanjem... dok je on bio
najsrećniji dok vežba čitanje i pisanje, dok recituje. Bio je veoma privržen
svojoj sestri i slušao ju je u svemu. Zato ju je i sad u crkvi čvrsto držao za
ruku.

Ako je Uroš bio na majku, dvanaestogodišnja Teodora bila je na oca. I
Dušan je kćerki dao ime po majci, koju je neskriveno mnogo voleo i

poštovao. Imala je kratku kosu, ni do ramena, a šiške kao dečak. Njene već
tad oštre crte lica umeo da ublaži osmeh, koji je očaravao i mogao da zanese
njene vršnjake. Osmehivala se od srca, nikad izveštačeno, valjda kao i njen
otac i nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Čak je i njena stroga majka umela
da popusti pred njenim šarmom. U ponašanju je bila muškobanjasta, pa je
prvo naučila da trči pa da hoda! Sa pet godina je sama jahala konja, a sa
deset je naučila da odapinje strelu u punom galopu. U oca je gledala kao u
boga, ali je i majku poštovala iako je smatrala da je ova prestroga. Dušan bi
je pustio i da se potuče sa dečacima, dok joj je Jelena strogo branila da se
druži sa njima, već samo sa devojčicama. Zato je i sad gledala u dečake,
Dušanove zmajevite kako ih je on nazivao, koji su stajali poređani uz istočni
zid crkve.

A tamo, sa jedne strane stoji zmajeviti vojvoda Momčilo, u svojim
tridesetim godinama, a sa druge njegova mlađa sestra Jevrosima, oboje od
zmajske krvi Zmaja od Jastrepca. A između njih dvoje... najlepši biseri na
zmajskoj perjanici, sve junaci od sutrašnjice i uzdanice srpskoga naroda. Od
najmlađeg do najstarijeg, poređani stoje Milan, kasnije mu je dodat nadimak
Toplica, Ivan Kosančić, Relja Bošnjanin, kasnije je dobio nadimak Krilatica
jer je od svih najduže mogao skočiti, Banović Sekula, Marko Mrnjavčević,
budući kraljević i Jevrosimin sin, Banović Strahinja, sa nadimkom Strahilo jer
je bio neustrašiv, i Ljutica Bogdan. Opisati njih bilo bi kao opisati najsvetlije
zvezde na noćnom nebu koje večno sijaju nad nama. Tako ih je i car Dušan
gledao, kao svoju decu, svoje izabranike koji će nastaviti njegovu slavu i
predvoditi buduće vojske.

Sada će među tim zmajevima biti i Miloš, njemu najmilija i najblistavija
zvezda.

Sa Dušanove leve strane stajala je njegova majka Teodora, žena milog
lika i još milijeg karaktera. Za nju se moglo reći da je bila majka u pravom
smislu te reči, požrtvovana, velikodušna i dobroćudna. Za nju ništa i niko nije
bio važniji od njenog Dušana. Sve što je u životu činila bilo je u njegovom
interesu, čak i kad se razvela od Stefana Dečanskog mnogo godina ranije,
tačnije 1322, na njegovo insistiranje da bi brakom sa Marijom Paleolog,
kćerkom Jovana Paleologa, sklopio toliko mu potreban savez sa
Vizantincima. Ali, znajući da razvodom Dušan postaje nezakonit sin i da kao
takav ne može da nasledi svog oca na prestolu, ona je taj svoj pristanak

uslovila garancijom da se to ne desi. Uprkos svemu, Stefan Dečanski i
Teodora ostali su u prijateljskim odnosima, a možda i više od toga. Kralj je i
dalje potajno voleo Teodoru, možda zato što mu je nova žena Marija imala
tek dvanaest godina. Ta privrženost je išla dotle da je Stefan svoju prvu
kćerku sa Marijom i nazvao po njoj. Iako se kraljica Marija protivila, nije
uspela da odgovori kralja i devojčici je ostalo ime Teodora. Ali, čim je
stasala, kraljica Marija se pokazala kao tvrd orah. Uspela je da ubedi svog
mnogo starijeg muža da ponovo uda Teodoru i da je tako ukloni sa dvora.
Kralj Stefan, već pod uticajem čari mlade žene, poslušao je i Teodoru udade
za čoveka koji je bio njegova desna ruka još iz mladosti, za despota
Dragoslava. Ali, desetak godina kasnije, Teodora sahranjuje svog od sebe
mnogo starijeg muža. Iz tog braka, Teodora je rodila sina Dragutina, ali i ovaj
umire tek što je stasao u petnaestoj godini života.

Pored Teodore stajala je njena kćerka Jelača, Dušanova mlađa rođena
sestra. Mnogo je ličila na svoga brata pokojnog Dušicu, koji je umro dok su
bili u izgnanstvu u Carigradu. Kada je deda Milutin, plašeći se svoga sina
Stefana, ovoga oslepeo i sa muškom decom proterao u Carigrad, kod sebe je
zadržao Teodoru i Jelaču. Isprva kao taoce, ali kako je stario, sve su mu bile
draže, pogotovo Teodora, koja je umela da se dodvori starom kralju i da mu
ugađa sitnicama. Ona je i najzaslužnija što je stari Milutin kasnije vratio na
dvor svoga sina Stefana zajedno sa Dušanom. Nažalost, za Dušicu je bilo
kasno jer je već umro od bolesti. Jelača je bila mila i tiha žena, pokorna i
poslušna, ali pametna. Nije se mešala u politiku i klonila se svađe sa bivšom
kraljicom Marijom, pa ni ova nju nije dirala. Uglavnom se držala po strani, uz
svoju svoju majku Teodoru. Imala je dugu smeđu kosu, vezanu u rep, svetlu
put i lep, dug vrat.

I sada u crkvi, na krštenju, toliko godina kasnije Marija je stajala odmah
iza bivše kraljice Teodore i disala joj za vrat. Ova bi se ponekad nelagodno
osvrnula samo da bi je dočekao ironični smešak bivše kraljice. Teodora se
osećala kao da će Marija svakog trenutka da joj zabije nož u leđa. Ali, to je
bila mržnja koja je zračila iz te sitne crnokose i pakosne žene, ali lepuškaste i
vrlo skladno građene. Umela je uvek lepo da se obuče i uvek je hodala
uzdignute glave. Nikad nije propuštala da naglasi da je nekad bila kraljica i
supruga velikog Stefana Dečanskog i da je poslove na dvoru bolje vodila
nego „sada neki” pri tom misleći kako na caricu Jelenu, ali posebno na

Teodoru, koja je zdušno pomagala carici u vođenju tih poslova. Kao i svaka
dobra majka, i Teodora je ćutala i trpela zbog svog sina, nikad se ne žaleći na
Marijanine spletke.

Carica Jelena, doduše, nikad joj ne bi oćutala i najradije bi je otrovala
kao i njenog sina, ali je morala da je trpi jer je ona sada bila udata za despota
Jovana Olivera, voljenoga Dušanovog vojvodu. Šest godina nakon smrti
svoga oca Stefana 1337. i zbog velike griže savesti što je Marija tamnovala
sa njim, kralj Dušan je udaje za svog vernog vojvodu. Želeo je da se iskuli
najbolje što je umeo.

Pored bivše kraljice Marije, rame uz rame, stajala je njena kćerka
Teodora, Dušanova polusestra po ocu, i ona kojoj je kralj Stefan dao ime po
svojoj prvoj kraljici i supruzi. Ta, na majku, sitna žena sa svojih nepunih
dvadeset godina života nije imala ništa na svog oca, već kao da je bila mlađa
sestra bliznakinja svojoj majci! Da se isto obuku, skoro da se ne bi
razlikovale. I po duši su bile slične. Bila je bacila oko na sevastokratora
Dejana i nije htela da se smiri dok se nije udala za njega. Ha kraju, Dušan mu
je dao tu titulu oženivši ga sa svojom polusestrom. Čini se da je ona najteže
podnela tamnovanje sa ocem Stefanom u Zvečanu i dugo nije mogla da se
oporavi. To je bilo nešto što nije mogla da oprosti svom polubratu Dušanu,
niti je posle toliko godina kasnije to mogla da sakrije pred njim. Njena
hladnokrvnost i naizgled ravnodušnost teško je padala Dušanu, pa je ovaj
dugo ugađao njenim hirovima ne bi li nekako zadobio bar njen oproštaj. Ha
prvi pogled, izgledalo je da se smirila kad se udala za Dejana, koji je bio
skoro dvadeset godina stariji od nje i koji joj je podario troje dece: najstariju
ćerku Teodoru Dragaš, a zatim sinove Jovana Dragaša i Konstantina Dragaša.
Međutim, njenom spletkarenju nije bilo granica, pogotovo kad bi se udružila
sa svojom majkom Marijom.

Pored nje, sa druge strane, stajao je njen muž sevastokrator Dejan,
obučen u plavo, onako kako dvorski običaj nalaže. Doduše, svi su se još
navikavali na svoje titule i oblačenje jer je car Dušan tek svojim
proglašenjem za cara uveo običaje koji su postojali na carigradskom dvoru.
Umeo je u šali da kaže: „Navikavajmo se, uskoro će Carigrad biti naš.” Zato
je i Dejan, ne samo sebi, već i drugima, izgledao pomalo smešno obučen
skroz u plavo, sa plavim cipelama i plavom kapom. Bio je skoro Dušanovih
godina, veoma sposoban i svestran kako na bojištu, tako i u pregovorima, pa

je uživao veliki ugled ne samo kod cara već i na dvoru. Ali velika mana mu
je bila njegova slabost prema supruzi Teodori, koja ga je vrtela oko malog
prsta i neretko ga koristila za svoje spletke, iako on siromah nije bio toga
svestan. He zna se ko je imao više uticaja na Simeuna, da li majka Marija ili
sestra Teodora. Ha njegovu nesreću, obe su bile sličnih ubeđenja.

Iza carice Jelene stajao je njen povisok, vižljast brat koga je dovela iz
Bugarske. Jovan Komnina Aset bio je čovek koga niko na dvoru nije voleo ni
podnosio, osim njegove sestre, naravno. Bili su velika suprotnost i nikome,
pa ni Dušanu, nije bilo jasno zašto ga Jelena toliko brani i toliko se zalaže za
njega. Iako je bio nedrag i Dušanu, ovaj je morao da ćuti i trpi šuraka, pa mu
je čak dao i titulu despota i namesništvo u severnom Epiru. Od prvoga dana
na Dušanovom dvoru pokazivao je veliku samovolju i častoljublje, a njegove
stalne nedolične postupke prema mletačkim trgovcima Dušan je morao da
rešava. Ništa što bi car rekao carici nije pomagalo u smirivanju tenzija sa
Jovanom Komninom. Ona ga je uporno štitila, a on je održavao svoj položaj.
Bio je oženjen Anom iz Vidina koju je poveo sa sobom. Nisu imali dece. Ona
je bila tiha i neupadljiva žena koja je i posle toliko godina provedenih na
dvoru vrlo loše govorila srpski jezik.

Iza carske porodice stojale su ostale Dušanove vojvode, despoti i kesari,
i to: Nikola Stanjević, Vratko, Preljub, Vojin, Branko Mladenović, njegov
stariji sin Grgur, Veljko...

„Kako će biti kršteno ime ovom detetu?” upita naposletku patrijarh
Joanikije pogledavši cara Dušana.

„Neka mu kršteno ime bude Miloš... Obilić.” reče car, želeći da prekine
sprdnju sa Miloševim prezimenom Kobilić. Ućutkaće zle jezike i zlobnike.

Ha patrijarhov znak, on priđe i uze dete, pa ne izdrža već ga stade ljubiti
u glavicu. Nije više čuo crkvenu službu već se zagledao u milo dečakovo
lice i duboko se zamislio nad njim. Intuicija mu je govorila da će ovo biti
junak nad junacima i da se njime njegov sveti zadatak okupljanja zmajevite
dece završava. Trebalo je da zna da će ih biti sedmorica, to je bio čaroban
broj. I odahnuo je. Odahnuo je toliko glasno da na tren zabuni patrijarha, koji
se nakašlja ne bi li trgao cara iz misli.

Krštenje je bilo završeno. Dušana, koji držaše Miloša u naručju, odmah
okružiše carica Jelena sa njihovom decom i njegova majka Teodora i Jelača i
zasuše dete milovanjem lepim i tepanjem. Da je sudbina umešala prste videlo

se i kad je desetogodišnji Uroš od oca zatražio da mu da Miloša da ga drži u
rukama. Jer za života su se voleli kao braća.

Samo su zli jezici krišom gunđali i prekorno ih gledali ne mogavši da
shvate zašto car posvećuje toliku pažnju kopiladima, a ne njihovoj deci koja
su rođena u zakonitom braku. Niko od njih, ionako, nije znao tajnu reda
Zmaja.

Kasnije toga dana, u carskim odajama na dvoru u Ribniku, nedaleko od
Prizrena, sedi car Dušan i drži u krilu maloga Miloša, a do njega sedi stara
kraljica Teodora i sestra Jelača i miluju ga pogledom, dok se carica nervozno
šeta ispred njih. Oštrim pokretom ruke otpusti Maru, koja je čekala da uzme
dete. Ispred vrata je stražarila katalonska garda. Kad dadilja zatvori vrata za
sobom, carica planu:

„Namerno je veštica stala iza nas dve! Mogla sam da osetim kako me
probada svojim urokljivim pogledom. Bestraga joj glava! Kažem ti, Dušane,
bolje da Miloša natrljamo belim lukom da ga ona ne urekne ili da ga ta
veštica ne pojede!”

„Ako će nekoga da pojede, to ćeš biti ti” reče joj Dušan dok zaljubljeno
gleda u Miloša i cupka ga u krilu.

„Ili mene” ravnodušno će Teodora.
„Tebe neće, kraljice. Tebe hoće opet da uda!”
Teodora u čudu podiže obrve i pogleda Jelenu da vidi da li ova ozbiljno
govori. Ova ne reče ništa nego pogledom pokaza na Dušana.
„A ti, sine, ćutiš?‚” okrenu se njemu mati. „Znači li tvoje ćutanje da nešto
znaš o tome? Kaniš li i da udaš svoju sestru Jelaču?”
Dušan uzdahnu i konačno odvoji pogled od Miloša. U njegovom pogledu
majka je videla odgovor. Nikad nije mogao da sakrije nešto od nje, ni kao
dete, ni sada.
„Pa, bio je... taj predlog, da” zamuca Dušan.
„I ti ćeš joj opet udovoljiti, je li?‚” brecnu se Jelena na njega. „Dokle ćeš
joj popuštati? Prestani više da se mučiš tom krivicom! Nisi ti kriv za njihovo
tamnovanje niti za smrt svoga oca! Tako je moralo biti!” Carica se potom
razmaha. Ko zna koliko puta mu je to već ponovila.
„Tvoj rođeni otac je naredio da te ubiju, šta si drugo mogao da uradiš
nego da se braniš?”
„Ali, neko ga je otrovao, a ljudi misle da sam ja to naredio!” Stara

duševna rana ga je opet zabolela. Ponovo bi se otvorila i ispuštala otrovnu
žuč. Žuč kakvu je sigurno osećao i Stefan na samrti pri pomisli da je njegov
sin naredio da ga otruju. „Još me je i prokleo na samrti, mene i moje
potomke, da će moja kuća biti kraj carstvu! ”

„Bog je svedok da nisi uprljao ruke‚” reče Jelena. „Mada, ruku na srce,
nije zaslužio bolje.”

„Ne govori tako” jedva izusti Dušan. „Bio mi je otac. Sigurno se i on
pokajao na kraju.”

„Nije brate‚” tiho će Jelača. „Duša mu je bila zatrovana protiv tebe.”
„A ko mu ju je godinama trovao?” Jelena značajno pogleda muža. „Ona
ista kojoj ti sve činiš.”
„Mislim da oni ne moraju da ispaštaju zbog greha moga oca” reče Dušan.
„Uostalom, Simeun je...”
„Molim te, ne spominji mi Sinišu!” prekide ga Jelena podižući ruku uvis.
„Svima priča naokolo da će te on naslediti. A ti ćutiš. Nastaviš li tako, mogu
da dignu ruku na tvoga sina Uroša, da uklone i poslednju prepreku.”
„Svaki presto nosi isto prokletstvo” reče nehajno Dušan. „Svi žele da ga
se dočepaju... A treba ga umeti sačuvati.”
„Ti si nekad lakoveran, sine” reče Teodora. „Ne smeš da veruješ ni
svojim najbližim ljudima.”
„A kome ću da verujem ako ne svojim vojvodama, despotima?” Pogleda
je Dušan. „Ko je čestit ako nisu moji zmajeviti? I Gospod je bio okružen sa
svojih dvanaest apostola.” Rekavši to, poljubi Miloša u čelo.
„Zašto onda nisi Sinišu uveo u red Zmaja?‚” procedi kroz zube Jelena.
„Ne zaboravi da je i Gospoda jedan od njegovih apostola izdao.”
„Simeun nije zmajevit‚” kratko će Dušan i značajno pogleda svoju caricu.
„Nije ni u redu Čuvara koplja svetoga Georgija” smeška se Jelena.
Volela je da ga dira u ranu.
„Dobro, de! He zaslužuje tu čast... ali mi je ipak polubrat.”
„Najsrećnija bih bila kada bi Siniša omastio konopac.”
Dušan je samo prekorno pogleda, a carica mu odmahnu rukom.
„Ti više ništa ne duguješ Mariji i njenoj deci” reče Jelača. „Uradio si za
njih više nego što bi bilo ko. A za ocem ne žali toliko, njegovo srce je bilo
iskvareno i bez spasa. Uostalom, ti samo želiš da se i njemu iskupiš jer je
tamnovao sa Stefanom.”

„Da sam ja tada bila udata za tebe, sigurno bi mene okrivili za trovanje‚”
ravnodušno će carica. „Ionako na mene prvo posumnjaju kad neko naprasno
izdahne

Nasta tajac, a samo je carica još šetkala tamo-amo. Napokon, Teodora se
seti:

„I koga si mi to namenio za muža, sine?”
„Ne prisiljavam te ja da se opet udaš, majko‚” reče Dušan blagim
glasom. „Nego se plašim za tebe. Netrpeljivost između tebe i Marije me
brine. Zato bih... da te sklonim od nje.” Zatim je uhvati za ruku. „Ti ne bi
nikad njoj nažao nešto uradila, što ne mogu da kažem i za Mariju. Mogla bi
da te povredi.”
„Razumem‚” uzdahnu stara kraljica. „I koga si mi izabrao?”
„Ivaniša, gospodara Toplice. Bude li pristao, daću mu titulu despota.”
„Ruku na srce, kraljice, Ivaniš je veoma dobar čovek, ugledan i poštovan
od svih” složi se Jelena sa muževljevim izborom.
„I Toplica je dovoljno daleko od Prizrena, je li?‚” dodade Teodora
sarkastično.
„Nije toliko daleko da ne možeš da nam dolaziš u posetu” reče Dušan.
„Uostalom, još nisam sklopio dogovor sa Ivanišom.”
„Nemoj ni da žuriš’’ tužno mu se osmehnu majka.
„A koga si namenio meni, brate?” upita Jelača. „I je li to takođe po
nagovoru kraljice Marije?”
„Nemojte preterivati” uzvrpolji se Dušan. „Mislim na vaše dobro...”
„Malo više na dobro carstva, zar ne?‚” reče Jelača.
„Nećemo da se raspravljamo” dozlogrdi Dušanu. „Vremena su teška i svi
se žrtvujemo kako moramo. I vas dve ste došle iz tuđine...” reče Dušan
misleći na suprugu i na majku. „Pa se ne žalite. Običaj je takav oduvek,
moramo sklopiti saveze sa prijateljima...”
„Nekad mi to liči na davanje talaca, a ne na brak‚” promrmlja Jelena.
„Ako je tako, onda se ti nimalo ne ponašaš kao talac.” pogleda je
ozbiljno Dušan. „Taoci ne idu uokolo, ne zanovetaju i ne naređuju.”
„Bogami, sine..” umeša se Teodora. „Ja sam se osećala kao talac sa
Jelačom kada vas je deda Milutin proterao u Carigrad, a nas dve zadržao na
dvoru. Nismo smele ni da pisnemo, a kamoli da se udaljavamo od dvora.
Sreća naša što je kasnije podetinjio i odobrovoljio se. Stalno sam mu

govorila: ’Tvoj unuk Dušan je pljunuti ti!’ Čak i kada se ljutio i besneo.
Doduše, nisam ga mnogo lagala, sve više ličiš na njega.”

„Gde me šalješ, brate?” podseti ga Jelača.
„Još nikud, Jelača” reče Dušan, na šta se ova obradova, ali za kratko.
„Ali, razmenjivao sam reči sa Mladenom Šubićem, gospodarom Klisa i
Skradina.”
„Dobro sam rekla, interes carstva je na prvom mestu!‚” smeje se ona.
„Slučajno se on graniči baš sa bosanskim banom Stefanom, čiju kćerku si
hteo da udaš za našega sina Uroša! ” smeje se i Jelena. „Sad kada ti to nije
uspelo, veliš ajde da bar pridobijem Mladena!”
„I ti si, Jelena, došla nakon rata sa Bugarskom‚” reče ravnodušno Dušan.
„U znak pomirenja i dobre volje.”
„Trgujete nama kao sa stokom‚” duri se carica.
„Vidim da ti je mnogo loše, guraš nos svuda gde ne treba‚” reče car.
„Nekad pomislim da ti više vladaš nego ja, ne znam više koja odluka je moja,
a koja tvoja.”
„Moram da ti pomognem kada si tako lakoveran, kao što kaže tvoja
majka‚” reče Jelena. „Moraš da budeš oštriji, kao što umeš da budeš
vojskovođa, neka te više ne muči savest zbog nečega što je davno prošlo. I
ne slušaj više Mariju, tako ti boga. Daleko joj njeni saveti i darovi koje
donosi. Plašim se za našeg Uroša više nego za sebe. On joj najviše smeta.
Samo bez njega može da ti progura onog Sinišu za naslednika... Ali, vala,
neće dok sam ja živa! ”
„Opasna je‚” ozbiljno će Teodora. „Hoće sve da nas udalji od tebe, ne bi
li ostao sam.”
„Ali, njen savet u vezi sa Mladenom je dobar‚” izlete Dušanu, a žene
prevrnuše očima iz očaja što je car toliko povodljiv i što su njihove sumnje
bile tačne. „Mladen je dobar čovek i biće pouzdan saveznik.”
„Kao da je deda Milutin tebe oslepeo, a ne tvoga oca, koji je inače tolike
godine dobro glumio slepca‚” kaže mu Jelena. „Ne vidiš ništa iako ti je pred
nosom. Neće ona tebe loše da savetuje, pa da ti posumnjaš u njene namere.
Uostalom, ne želi ona za svog Sinišu okrnjeno carstvo. Dobro kaže Teodora:
ona svojim dobrim savetima nas udaljava od tebe. A kada ostaneš sam... naći
ćeš se u njenoj klopci.”
„Preterujete... Uostalom, Mladen dolazi u posetu sledećeg leta‚” reče

Dušan, dajući im do znanja da je rasprava završena. „Za tada je ugovorena
tvoja udaja, Jelača.”

Antagonizam između bivše kraljice Marije i carice Jelene imao je duboke
korene i postojale su nepremostive razlike među njima koje su kulminirale
neskrivenom mržnjom. Jer na drugom kraju carske palate, u odajama kraljice
Marije, mogao se videti sličan prizor. Marija se šetala levo-desno, a njen sin
Simeun i ćerka Teodora sede i ćute. Iako ona beše samo bivša kraljica, imala
je odaje raskošnije od cara i carice. Još odavno je uspela da se izbori da joj
se omogući da živi okružena najlepšim stvarima na dvoru. Stalno je
ponavljala da je ona kraljice velikog Stefana i da ne zaslužuje ništa manje.
Imala je sreće što je Dušan živeo vojničkim životom i nenaviknut na raskoš u
svojim odajama. Carica Jelena je nevoljno morala da posluša muža i posle
dužeg zvocanja, prestala je da se zbog toga buni. Svaku draperiju, figuru ili
komad nameštaja lično je odabrala i nije dozvoljavala da se pomera drugačije
od onoga kako je ona namestila. Sve je bilo pod konac. Zlatni konac.

„Htedoh da je zadavim, tako me je mamio njen vrat” besni Marija. Stisla
ionako tanke usne, pa su joj usta kao jedna crta. „Sva je gorda i ohola, pa se
isprsila... Ništa nisam mogla da vidim iza nje, bestraga joj glava! ”

„Nisi ni imala šta da vidiš, majko” Teodora se silila da se drži
ravnodušno, ali je u stvari kiptela od besa. „Još jedno kopile je stiglo na
dvor. Ovo počinje da liči na neko crkveno sirotište!”

„Kako si mu dopustio da ga povede, blesane?” pita majka sina kada
zastade ispred njega. „Zašto ga nisi nagovorio da ostavi to derište u šumi? I
majka ga se odrekla!” Zatim se nagnu nad Simeunom kao kobac: „Možda je
neko podmeče!”

„Nikakva moja uveravanja nisu ga mogla ponukati da se razuveri, majko”
odgovara joj on. „Znaš kakav je Dušan kad se zainati! Skuplja tu decu s koca
i konopca. Zove ih svojim ’zmajevitim’! Ha!”

„Ne smej se, blesane” majka mu se ušetala kao vučica u kavezu. „Bilo bi
bolje da i ti nekako uđeš u taj red, oni imaju najveće privilegije.”

„Znaš da ne mogu jer nemam zmajska obeležja, zašto stalno ponavljaš
jedno te isto?”

„Otkud ona toj kopiladi, a ti, koji si sin kralja, to nemaš?” navali sad na
njega i sestra mu Teodora. „Pa, valjda je tvoja kraljevska krv važnija od
nekakvog dlakavog mladeža?”

Simeun oćuta. Nema svrhe da ponavlja ono što i one znaju. Ali, da bi ih
smirio, reče:

„Ni Uroš mu nema zmajske belege.”
„A ni pameti‚” dodaje Teodora.
„Ko zna čiji je sin” dobaci Marija. „Sigurno nije Dušanov.”
„Ma, jeste, majko...”
„Ćuti kad ne znaš!” prekide ga Marija. „Ja znam bolje. Car joj nije
dolazio u postelju jer nije ni bio na dvoru. U to vreme bio je u Radovištu, na
pregovorima sa romejskim carem Andronikom. Ja znam, ja se sećam.”
„Malo je trebalo pa da je Dušan protera sa dvora‚” odmahuje glavom
Teodora. „Prosto ne mogu da verujem koliko je sreće imala! ”
„Ma, kakva sreća, kćeri?” okomi se sad Marija na nju. „Sreća je za
naivne, lukava je Jelena. Godinama nije mogla da zabređa, a kad joj je muž
otišao po drugu izabranicu.. ” Marije pucnu prstima, „preko noći već nosi
kopile i podmeće mu ga pod nos kao njegovo! ”
„Sa kim li je zabređala?” zamisli se Teodora.
„Kao da nije mogla da bira‚” reče Marija, „U tome joj je bez sumnje
pomogao njen brat Jovan, kakvog li omražnjaka!”
„Nije on toliko loš, majko.. ” promumla Simeun.
„Kud nije, crni ti?” izbeči se bivša kraljica. „Taj gleda samo sebe i svoju
korist, ne razumem zašto ga carica trpi
„Bolje da se car oženio onom princezom Jelisavetom‚” dodade Teodora,
„ona je bar bila kćerka pokojnog nemačkog cara Fridriha.”
„Ne treba nam germanske krvi u carskoj lozi” odlučno će Marija. „Od
njih nikakvo dobro ne možemo očekivati. He sviđa mi se ni što car uza se
ima germansku gardu i onog Palmana... Bože sačuvaj. He znam ko mi je
omraženiji, da l’ on, njegov brat ili njegov sestrić.”
„On je čovek od poverenja” reče Simeun. „Dušan mu slepo veruje.”
„Hm, možda zato na kraju i oslepi‚” promrmlja Marija, pa se onda seti:
„Ni oni Katalonci mu ne veruju. Čak su mi i oni draži ”
„Palman je cara ubeđivao da pronađe drugu ženu, neku koja će mu roditi
naslednika” reče Teodora. „Zar nije tada doveo i onog svog sestrića
omraženka Georga?”
„Daaa.. ” otegnuto će i zamišljeno Marija. „Čak je i ugovorio audijenciju
kod nemačkog cara Ludviga Bavarskog. Ludvig je to jedva dočekao, bez

razmišljanja je dao ruku kćeri svoga prethodnika. Baš čudno. Obično se
pogađaju kao seljaci na stočnoj pijaci.”

„Ali da princeza Jelisaveta umre od tuge...‚” začuđeno će Teodora. „Pa
nije dotle došlo pa da žena presvisne i umre iste noći! Kažu, kad je čula za
koga će da je udaju i da je Dušan već oženjen, legla je u postelju i umrla! ”

„Baš svašta, ali tim bolje‚” reče Marija. „Namrzla sam Jelenu, ali... da
Jelisaveta nije sama umrla, ja bih je svojim rukama zadavila. Ko zna, Jelenin
brat Jovan je bio sa Dušanom kod nemačkog cara...” Ona značajno podiže
obrve.

„Ne misliš valjda, majko...?‚” zaprepasti se Simeun. „Ma, ne bi se on
usudio da... da... zar na tuđem dvoru? He, ne, nikako, grešiš!” Odmahuje
rukom njen sin. „Niko nije njoj ni prilazio, ma ni Dušan nije nasamo pričao sa
princezom, a kamoli Bugarin Jovan Komnin Asen! Čak su joj darove po
dvorjanima predali. Čuo sam ih kad su pričali o tome Marija klima glavom,
nije toliko sigurna. Sumnjičava je u vezi sa svim.

„I brže-bolje, carica je nekim božjim čudom zabređala!” smeje se
Teodora.

„Svejedno, Dušan joj slepo veruje, i njoj i Palmanu.. ” ravnodušno će
Marija. „I svojoj majci Teodori... Trn u oku su mi ona kopilad koju skuplja
na dvoru. Nikogovići. Kako li ih samo nađe?”

„Kaže da ih sprema za vojvode svome Urošu‚” reče Simeun. „Znaš kako
se on zalaže da svako bude okružen ljudima od poverenja

„Ali, car je tebi obećao krunu! opet će Marija. „A carska reč je zakon!”
„Znam, majko” utučeno će ovaj. „Ali, to je rekao kada je bio teško
bolestan, a u slučaju da mu Uroš ne dočeka zrelost.”
„Ali to je carska reč, ne daje se olako i nepromišljeno! ” Stisnu pesnice
Marija, a oči joj sevnuše besom. „Ne moraš da me podsećaš. Bila sam tamo,
kraj njegove postelje. Svi su čuli kada je rekao da ćeš ga ti naslediti... ako se
neko zlo desi Urošu!”
Nasta mučan tajac. Sin i ćerka zagledaše se u svoju majku, pa
pokušavaju da joj pročitaju misli sa lica. A ona ćuti. Spustila pogled i ne
trepće. Strašne misli joj se vrzmaju po glavi. Onda pogleda Simeuna i mirnim
glasom reče:
„Bićeš car, sine.”

Glava deveta
- oktobar 1346. godine

„Uroš III podiže mržnju na svoga vazljubljenoga sina, i mesto
velike ljubavi, omrznu ga savršenom mržnjom.”

Dušan je sam stajao na vrhu kule i gledao beskrajno prostranstvo koje se
pružalo pod njim. Bio je duboko zamišljen dok su mu osećanja navirala.
Ovo mesto ga je ispunjavalo neobičnim spokojstvom, ali mu je donosilo i bol
od duševnih ožiljaka iz prošlosti. Koliko je bajkoviti pejzaž izazivao divljenje
i lepotu koje se oči ne mogu nasladiti, toliko ga je hladan kamen pod rukom
podsećao na gorčinu očeve mržnje. Dok mu se pogled gubio daleko nad
kosovskom visijom, ispod svojih nogu, u tamnici, nekada je držao svoga oca
Stefana u lancima. Kad god je dolazio u stari grad Petrč, nikada nije mogao
da se otrese tog osećanja da mu je otac još živ i da sad čami u tamnici.
Morao je svaki put da se uveri da to nije tako i da se spusti u mračnu utrobu
tvrđave noseći samo baklju.

Dok je tako ukipljen stajao na vrhu najviše kule, iza njega se uzdizala
očaravajuća Šar-planina sa snežnim vrhovima i beskrajnim šumama, a ispod
njega se blago spuštala kosovska visija, sa pitomom rekom Nerodimkom i
prostranim Svrčinskim jezerom. U njega je uticala Nerodimka, a isticale reke
Sitnica i Lepenac. Jezero je bilo izduženo i pružalo se u pravcu sever-jug, od
Uroševca do reke Nerodimke. Svetlucanje vode pod podnevnim suncem
delovalo je kao kotrljanje bisera po staklu, kao da ih je rukom mogao

zahvatiti. Rezak, hladan vazduh, koji se spuštao sa Šar-planine, punio mu je
pluća i davao snagu kakvu je mogao osetiti samo na njegovom Kosovu.
Bistrina misli i osećaj samozadovoljstva koji umeju čudesno da odagnaju
želju za osvajanjem, putovanjima... Valjda je tako kad je čovek kod kuće.
Kako je bivao stariji, uviđao je da u mnogo čemu liči na svog dedu kralja
Milutina. Po svemu sudeći, i starina je u svom unuku mogao da prepozna
sebe iz mlađih dana. Poslednjih godina života nije se odvajao od Dušana i
preneo mu je svoja znanja, pa čak mu je pružio i nešto što je moglo da liči na
očinsku ljubav.

Dušanov deda kralj Milutin dugo je selio svoj dvor tragajući za idealnim
mestom za svoju prestonicu. Ruku na srce, Nemanjići nisu mnogo voleli život
po gradovima, pa su im dvorovi uvek bili van gradskih zidina, okruženi
zelenim prostranstvom. Kao prestonica srpske države najduže se održao Ras
zbog svog strateškog položaja, ali kralj Milutin je bio čovek koji je voleo lov,
šumu, reku, planinu... I nije se borio protiv svojih korena, već se odmah po
stupanju na presto i konačnim proterivanjem Vizantinaca preko Šar-planine i
Kačaničke klisure kada je proširio zemlju na jug, zaljubio u područje
Kosova. Međutim, kada je trebalo da odluči gde na ovom prostoru da bude
sedište njegove države, mnogo se kolebao. Jednostavno, od toliko lepih
mesta nije mogao da izabere najlepše. U početku, privremeni dvor mu je bio
u Prištini, ali ubrzo se seli na južne padine Kopaonika, gde je blizu izvora
reke Lab podigao dvor Vrhlab. Ali, ni tu nije mogao da se skrasi kad je
upoznao sve lepote Svrčinskog jezera. Očaran pejzažom, Milutin gradi ne
jedan dvor, već četiri! Svi su bili na razdaljini od 10 do 12 kilometara, a
iznad njih, na južnoj strani jezera, na uzdignutoj zaravni, gde se nalazi jak
izvor vode, i okružen sa tri strane planinama, čuva ih stari grad Petrč, tvrđava
koja je postojala čak u vreme cara Justinijana.

Sada je Dušan bio odatle zagledan u Svrčinsko jezero i u ostrvo koje se
nalazilo na njegovoj sredini, sa crkvicom na najvišem vrhu. Mogao je lepo da
vidi sva četiri dvora koje je njegov deda podigao. Četiri dragulja. Iako su svi
bili sagrađeni od drveta, po lepoti i prostranosti nisu nimalo zaostajali ni za
kojim drugim. Ha južnoj, istočnoj i zapadnoj strani oko jezera nalazili su se
proplanci, šumarci puni divljači, a na severnoj - Paun-polje, kojim je
proticala Sitnica, sa svojim vodenicama i ribnjacima.

Kralj Milutin je jedan dvor podigao na južnom delu ostrva na jezeru, a na

uzvišenju crkvu, u kojoj se Dušan krunisao za kralja petnaest godina ranije,
nakon što je svrgao oca sa prestola. Drugi dvor podigao je u Paun-polju i
kako mu ime kaže, bio je nadaleko najlepši od svih. Imao je svoje dvorane za
prijeme, ručavanje, većanje, a bio je opasan drvenim zidom i kapijom, koja je
vodila do dvora. Oba dva dvora bila su povezana mostom preko plitke
jezerske vode. Treći dvor Milutin je podigao na južnoj strani jezera na obali
reke Nerodimke, pa se tako i zvao - Nerodimlje. I on se nalazio najbliže
gradu Petrč. Četvrti grad Štimlje Milutin je podigao na putu prema Prizrenu.

Dušan je zimu obično provodio u dvoru u Skoplju, a ostalim mesecima,
kad nije ratovao, boravio je u ovim dvorovima, a ponajviše u Paun-polju. I
sada je tamo premestio svoj dvor, ali kao i ranijih godina, kad god bi došao
na Svrčinsko jezero, jedan dan bi odvojio za posetu tvrđavi Petrč. Dojahao bi
samo sa svojom alemanskom gardom i u pratnji svog vernog silvana Zmajara,
bez svojih vojvoda i kesara. Pravdao je to potrebom da obiđe posadu grada,
ali najviše da bi posetio ćeliju u kojoj je tamnovao njegov otac. Savest ga je
proganjala i zatekao bi sebe kako se nesvesno preslišava i ređa događaje koji
su doveli do Stefanove smrti. Da li je mogao to da izbegne? Da li je nekim
svojim migom ili postupkom dao do znanja da se slaže sa zahtevom ostalih
zaverenika da se stari kralj ubije? Činilo mu se da što više razmišlja o tome,
stvari su mu bivale nejasnije. Samo je jedno znao: nije mu želeo smrt. Ali, šta
ako je ipak kriv...?

Opterećen takvim crnim mislima, car krenu niz kamene stepenice koje su
se vijugavo spuštale kroz sredinu kule. Usput srete nekoliko vojnika koji se
ukipiše pred njim, ali on ih i ne primeti. U mislima je bio daleko u prošlosti,
pokušavajući po ko zna koji put da dokuči tajnu očeve smrti.

Izašao je u dvorište i uputio se ka ulazu, koji je vodio u podrum i u
tamnice. Petrč se sastojao od dva grada, velike kaleje i male kaleje, odnosno
podgrađa nešto niže od tvrđave. Sama tvrđava je bila dimenzija 45 metara sa
30 i imala je jednu glavnu kulu visoku deset metara, okrenutu ka severu, i tri
manje, okrenute prema ostalim stranama. Cela posada je brojala oko
pedesetak vojnika, dok je u podgrađu bilo stotinak porodica.

Dušan uđe u zapadnu kulu i krenu niz vijugave stepenice do podruma i
skladišta. I tu srete nekoliko vojnika koji su slagali zalihe koje im je on
doneo. Bez reči nastavi dalje pa kroz jedan uzak prolaz nastavi dalje niz
stepenice ka tamnicama. Teška gvozdena vrata mu otvori stražar, a Dušan

kako beše visok, morao je da se propisno sagne da bi ušao u hodnik koji je
vodio do tamnica. Ha zidovima je gorelo nekoliko baklji, a pored njih se na
nekoliko mesta slivala voda i plavila kameni pod. Vazduh je bio zagušljiv i
mnogo hladniji. Tišinu je remetilo samo kapanje vode i poneki šum koji bi
stražar napravio vrpoljeći se na kapiji.

Dok je koračao ka poslednjoj tamnici, u mislima se vratio na onaj dan
kada je u Petrču zarobio svoga oca sa nekoliko slugu dok je bio u lovu i
boravio u dvoru Nerodimlju. To je bila dobro isplanirana akcija, koju je
Dušan sproveo sa nekolicinom svojih najboljih ratnika i sa njegovim
tadašnjim savetnicima Karavidom Fratnutom i Đurđom Ilijićem. Nakon što je
ovde zarobio svoga oca, a maćehu Mariju i polubrata Simeuna i polusestru
Teodoru u Nerodimlju, sve ih je zatočio u Zvečanu.

Dušan zastade zamišljen. Prisećao se koliko su njegovi velikaši, a
posebno Karavida Fratnuta i Đurađ Ilijić navaljivali na njega da naredi
pogubljenje svoga oca. Retko ko je bio protiv toga, a zaverenici su se plašili
da će Dušan osloboditi ostarelog oca i da će im se ovaj osvetiti zbog izdaje.
Zato su ga danonoćno ubeđivali da naredi ubistvo. U trenucima kada bi ga
obuzeo gnev što je otac želeo njegovu smrt, dolazio je u iskušenje da popusti,
ali njegova narav i dobrodušje nisu mu to dopuštali. Zašto su onda Karavida i
Đurađ otišli jedne noći u Zvečan i zadavili Stefana? Ko im je to bio naredio?
Da nije on u trenutku gneva i slabosti duše nesvesno klimnuo glavom, pa su
njegovi savetnici to protumačili kao njegovo saglasje?

Seća se da mu je tada njegova majka Teodora točila vino ne bi li se
smirio, ali nije bio opijen. Ili jeste, pa se ne seća? Kada ih je preslišavao u
Zvečanu posle Stefanovog ubistva, obojica su se kleli da im je on bio naredio
da još te noći ubiju Stefana. Dušan je čak pomišljao da ih baci na muke, ali
svi ostali velikaši stadoše odobravati njihov čin i tapšati ih po leđima kao da
neko junačko delo učiniše. Navukao bi na sebe gnev ostalih velikaša da je to
uradio, mada je žarko želeo da ih vidi kako vise.

Pre nego što je skinuo rezu sa vrata, Dušan zastade kao da će unutra opet
videti svoga oca. On rastera te crne misli i prošaputa:

„On se pomirio sa zemljom.”
Skinuo je gvozdenu rezu i uz škripu odgurnuo vrata. Sagao se pri
ulaženju i pred sobom ispružio baklju. Treperava svetlost jedva probi mrkli
mrak i slabašno obasja kamene zidove tamnice. Kada pogleda u okove koji

visiše sa zida, na svoj užas, ugleda neku priliku u dronjcima sklupčanu u
ćošku. „Avet!” Pomisli Dušan preneražen. „Otac se vratio iz mrtvih da me
proganja...!”

Zastao je skamenjen dok se levom rukom pridržavao za vrata. Svetlost je
igrala po zidovima kao pakleni plamen oko nekog demonskog bića. Zanemeo
je. Ko zna koliko bi tako stajao da sklupčana prilika polako ne podiže svoju
glavu i ispod razbarušene kose promoli se staračko lice neke babe. Posle
dugog čamljenja u mraku, čkiljila je pokušavajući da razazna lice svog
posetioca.

Dušan isprva razrogači oči u čudu jer ne očekivaše neku babu već svoga
oca, ali ubrzo se sabra i vidno odahnu. Svi prizori iz prošlosti i tegobne misli
se raspršiše u zaborav.

„Ko si ti, ženo?” upita car. „Šta radiš ovde?”
To kao da zbuni babu, pa ona pogleda oko sebe kao da želi da se uveri
da ovo nije san, pa zbunjeno zamuca:
„Jesi... li došao da... da me vodiš na gubilište?” Dušan oćuta još uvek
zbunjen, pa i on shvati gde se nalazi, pa se ispravi. Skoro je glavom
dodirivao kameni plafon tamnice.
„Straža! ” gromoglasno odjeknu njegov povik. Začu se bat trčećih koraka
niz hodnik. Vojnik stade iza njega. Car se ne okrenu nego i dalje stoji
zagledan u babu okovanu lancima. „Ko je ova žena? Zašto je ovde?”
„Zovu je... baba Vijorika‚” zamuca ovaj. „Tako kažu „I šta još kažu,
zašto je ovde?” nestrpljivo će car. „Kažu da je vračara iz ovih krajeva. Krili
je seljaci u Drvengradu. Neki sudija iz Prizrena naleteo na seljake kako
iskopavaju mrtve da ih spale. He htedoše da mu kažu zašto to rade, a kada
im je pripretio mukama, rekoše da ih je ona nagovorila.”
„Vračara, je li?‚” zamišljeno će Dušan dok je gleda. Nije ih voleo. I
plašio ih se. Znao je on da one imaju svakojake moći i najčešće ih koriste da
čine zlodela. Dobro, bilo je izuzetaka. Vračara nije isto što i veštica, naravno.
Ali, ipak ih nije voleo. Nije umeo sa njima. Uostalom, nije on kosingas pa da
se bakće sa takvima. „Zašto si nabeđivala ljude da iskopavaju pokojnike i
spaljuju ih? Znaš li da ja to branim?”
Baba ga merka od glave do pete, pa razmišlja: ko li je ovaj pa da to
„brani”? Još jedan sudija?
„Čuješ li šta te car pita, baba?” viknu stražar. Ha to, Dušan podiže levu

ruku da ga ućutka.
Kada Vijorika ču ko pred njom stoji, ona se sa mukom pridiže, a lanci

začangrljaše. Deluju teži od nje same.
„Čuma dolazi u tvoje carstvo, care‚” reče ona. „Pomor je na vidiku.”
„Čuma?” iznenadi se Dušan. Čuo je da Evropom hara bolest koja kosi

čitave narode.
„Da, care” reče baba dok se klatila u mestu. Stare noge su jedva držale

nju i lance. „Nežid nam dovodi čumu... Vampiri je šire.”
„Pa, veliš, zato treba spaljivati pokojnike? Da se ne povampire?”
Baba samo klimnu glavom. Zna ona da zakon to brani, ali kako drugačije

da se zaustavi ta pošast, koja se ni od kuda stvorila, čini se.
„To su koještarije, baba‚” reče Dušan, ali ni sam sebi ne zvuči uverljivo.

Pronicljiva vračara je to odmah primetila. Zna ona da je Dušan u redu Zmaja,
da je znalac starih tajni. „Ja sam zabranio spaljivanje mrtvih i Crkva stoji iza
toga. Ko si ti da radiš drugačije?”

„Niko i ništa, Dušane care” i pognu glavu. „Samo neko ko pokušava da
pomogne sirotom življu ”

„Crkva je tu da nam pomogne‚” reče Dušan. Baba podiže pogled, a car ga
obori. Znao je da narod pribegava starim običajima u borbi protiv svakojakih
demonskih nasrtaja. Zato i opstaje vekovima na ovim prostorima. I pre
dolaska Crkve. No, da bi prikrio svoju neuverljivost, Dušan brže-bolje,
možda ishitreno, reče:

„Pustite babu.”
Stražar za tren okleva, ali kad car mahnu rukom pokazavši da krene, ovaj
se trže, pa pohita sa velikim svežnjem ključeva da je oslobodi okova. Lanci
tresnuše o pod, a baba se ispravi kao da joj to udahnu novu snagu. Stražar se
uzvrpolji u mestu poglednujući u cara, a ovaj mu opet mahnu da ide. On
zamače iza cara i vrati se na svoje mesto.
Nasta neprijatan tajac u tamnici. Dušan se pokoleba, možda je prenaglio.
Oseti kako mrak pritiska na slabašno svetlo baklje i uzmiče pred njim. Baba
se nađe u polumraku.
Ipak, ona zakorači napred gledajući cara u oči i stade na svetlo. Dušan se
iznenadi kada ona reče:
„Hvala, care, na ukazanoj milosti... Valja ti uzvratiti jednako.”
„Ne treba mi ništa od tebe, idi... slobodna si‚” i odmahnu rukom. Pomeri

se sa vrata da ona izađe.
Baba krenu napolje i dok je prolazila kraj cara, gledajući ispred sebe,

reče:
„Čuvaj se rogatog češlja, sinko.”
Dušan oćuta u čudu. Zaneme ne znajući šta da kaže na to. Kakav češalj?

Pa još rogati? Šta koještari ova luda baba?
Činilo mu se da je samo tren stajao sam u tamnici, ali kad se pribra, još

jednom osmotri praznu tamnicu. Sebi u bradu srdito prošaputa:
„Neću više ovde dolaziti, preterah i ja.”
Žurnim korakom krenu niz hodnik rešen da stigne babu vračaru i da je

pita šta je mislila pod „rogatim češljem? Prođe kraj stražara.
„Gde je ona baba?” upita ga car.
„Vijorika?” začudi se ovaj. „Pa, odavno je izašla, care. Pustili ste je.”
Dušan pohita uz stepenište i skoro trčeći izlete u dvorište. Osvrnu se

levo-desno, ali babi se razmetnuše
tragovi. Nije mogao da se načudi kako je mogla tako brzo da nestane.

Ali, kad pogleda u nebo, gde sunce stoji, uvide da se neobično dugo zadržao
u tamnici. Već je bilo podne, a sunce je zamaklo za Šar-planinu. Hladniji
vetar stade da se spušta iz visokih šuma. Kako je mogao tako da izgubi
pojam o vremenu? Ili je baba imala veze sa tim...?

„Moramo poći, care‚” začu glas iza sebe.
Dušan se trže i okrenu se.
„Okasno je, care” dodaje kapetan Palman. „U ovo doba godine, ranije se
smrkava.”
Dušan ugleda iza njega već postrojenu alemansku gardu. Njegov sestrić
Georg je držao Dušanovog konja za uzde, a silvan Zmajar mu pritrča mašući
repom. Car se sagnu i obema rukama stade mu maziti veliku rundavu glavu.
Ipak ne reče ništa, uspravi se i klimnu glavom kapetanu svoje garde. Prođe
kraj njega i uzjaha konja.
Kada se uveri da su svi spremni za pokret, dade rukom znak da se krene.
Kolona od 300 vitezova alemanske garde polako se pokrenu i u koloni od po
pet jahača stadoše da prolaze kroz kapiju Petrča i niz vijugavi put, koji je
vodio niz planinu.
Tek kada siđoše u niziju i prođoše pokraj dvora Nerodimlja i okolnih
sela, kapetan Palman se usudi da prigovori Dušanovom ćutanju.

„Care, svagda ti kiša iz čela bije kada se vraćaš iz Petrča‚” reče ovaj na
Dušanovu namrgođenost. „Nemoj mi zameriti na dobronamernosti, ali valjalo
bi da se okaneš onoga što je bilo sa tvojim ocem. Više ne možeš ništa da
promeniš.”

Dušan klimnu glavom, slaže se sa svojim kapetanom. No, nije to što ga
tišti.

„Ne mori me to, moj verni kapetane, nego nešto drugo ” „Kazivaj pa da to
rešimo, care.”

„Bojim se da su neke stvari nerešive.”
„Ništa nije nerazmrsivo, pitanje je samo vremena.” „Opet si u pravu,
kapetane‚” priznade Dušan.
Palman sačeka da car sam započne i ne želi da opet navaljuje. Strpljiv je
on. Pored njega jaše njegov sestrić Georg, pa načulio uši.
„U očevoj tamnici nađoh neku babu vračaru,” naposletku će Dušan.
„Kazala mi je dve stvari koje me ostaviše zabrinutog do sada.”
Palman i dalje ćuti, ne prekida ga. Ume on sa carem. „Prvo reknu da je...
nežid poslao čumu na naš narod... a da je vampiri šire.” Ha to se oba Nemca
prekrstiše.
„Nežid, je li?’’ primeti Palman. „Misliš da ima nekakve veze sa...
malenim Milošem?”
„Ko će mu ga znati?” rezignirano će car. „Narod svuda viđa svakojake
čudnovatosti.”
„Da, manimo nežida, nego... ako je istina da pestis dolazi.. ne znam šta
nam valja činiti. Trgovci i strani poslanici pričaju o stravičnostima po
njihovim zemljama. Pričaju i o vampirima da je šire, ali ja ne vidoh nijednog
dosad, a nadam se da će tako i ostati” nasmeja se Palman.
„Ne misliš valjda da to postoji, ujače?‚” zabrinuto će Georg. „To valjda
narod izmišlja iz neznanja.”
Kada mu Dušan i Palman oćutaše, momak se uzvrpolji u svom sedlu i
proguta knedlu.
„Spominjao si dve muke, care‚” brže-bolje će Palman. „Hm!” glasno će
Dušan. „Na odlasku, baba mi reče: ’Čuvaj se rogatog češlja!’”
Ha to, kao po dogovoru, Palman i Georg prsnuše u smeh. Ali, Dušan osta
ozbiljan.
„Da reče vampira, pa ajde!” smeje se Palman, a Kijaran je namršten i

ćutljiv.
„Rogatog vampira, da! ” dodaje Georg.
„Ne znam šta je time htela da kaže” i dalje je ozbiljan car i ne primećuje

da se njih dvojica smeju. „Rogati češalj” ponovi zamišljeno Dušan. „Šta li je
to?”

„Nije običan nego još rogati‚” ne prestaje Palman, ali ga Dušan tada
prostreli pogledom, a ovaj se uozbilji.

„Moriš sebe koještarijama, care” kaže Palman. „Češalj je češalj, a znamo
zašta služi, bar vama kosmatima.”

„Pogotovo ženama” dodaje Georg. „Stalno svoje kose češljaju... Svašta,
bože.”

„Zlatni, srebrni, ali nijedan ubojit” reče Palman. „Možda baba misli na
neku ženu koja se češlja.”

„Sve se češljaju, ujače‚” ispravlja ga sestrić. „To je što ti imaš malo
kose, pa ne znaš! ”

„Znam toliko da žene ne mogu bez njega‚” reče Palman. „Sećaš li se
darova koje smo odneli Jelisaveti, kćerki nemačkog cara Fridriha, care?”
Dušan zamišljeno klimnu glavom. „Sem šarenih haljina, tkanina i nakita, beše
tamo i onaj lep, veliki srebrni češalj.”

„Je li imao rogove?‚” osmehnu se Georg ne bi li zasmejao ujaka, ali ovaj
osta ozbiljan. Nije smeo da provocira Dušana.

„Bio je od roga, sa srebrnom drškom... Nego, slušaj, care...‚” ozbiljno će
Palman. „Ne obraćaj pažnju na trabunjanje baba. Ni one ne znaju šta
govore.”

„Da...” uzdahnu Dušan. „Ono što bi trebalo da nas brine je... čuma.”

Glava deseta
- novembar 1346. godine

„Što gođ ima na junaka.
Svakoga su odgojile vile,
Mlogoga su zmajevi rodili,
Svakog ću ti po imenu kazat:
Evo prvog tebe, Obiliću...”

Boje jeseni na Svrčinskom jezeru hrane dušu i srce. Početkom novembra
dani su još uvek topli, a samo su noći podsećale da se bliži zima. Umeo
bi iznenada da se spusti hladan vazduh sa Šar-planine i tokom dana, pa da
podseti obnažene momke koji su vežbali u dvorištu da je sunce zubato.

Dvor u Paun-polju, iako od drveta, bio je impozantne veličine, sa
dovoljno mesta za sve, a bogato ukrašen i namešten. Prostorije su bile zastrte
skupim tkaninama, svilenim i zlatovezenim, zidovi bogato ukrašeni, a jelo se i
pilo iz pozlaćenih i posrebljenih posuda i pehara. Dušan je na dvor doveo
grčke i vizantijske lekare, učitelje, muzičare... Otkako se krunisao za cara,
Dušan je uveo vizantijske običaje na dvor, ne samo u oblačenju, već i u
ponašanju. Dvorjani su bili doterani i gizdavo odeveni, a oni važniji nakićeni
dragim kamenjem i biserjem. Dušan je mladost proveo u Carigradu, kada je
bio u izgnanstvu sa svojim ocem, sestrom i bratom. Ta kultura mu se duboko
urezala u pamćenje i želeo je da njegovo carstvo nasledi staro vizantijsko. I
sa velikim žarom je radio na tome. Zato je sve bilo udešeno po ugledu na