Aleksandar Tesic - Zmaj i Zdral

„Nije sve kako treba, Asene‚” ispravlja ga car. „Pogledaj potpis.”
„Da, potpis je moj.”
„Na kom jeziku si potpisao svoje ime i titulu?”
Ovaj oćuta i zacrvene se u licu. Ako je Jelena malopre i želela da mu
priskoči u pomoć, sada je odustala. Umela je da prepozna u Dušanovom
glasu onaj ton kada je najbolje da ćuti i da se povinuje njegovoj volji.
„Potpisao si se na grčkom! zaori se prestonom dvoranom. Asen se trgnu.
„Jesi li ti Grk?... Jesi li Romejac?... Zašto se nisi potpisao svojim pismom?
Zar ti nisi moj činovnik?... Da te nije Kantakuzen potkupio? Za koga ti
radiš?”
„Za tebe, care milostivi!” Kleknu ovaj u strahu. „Ni za koga drugog,
kunem ti se Svevišnjim! Tako me tuđe oči ne vodile! ”
„Nemoj dvaput to da kažeš, Asene!” viknu Dušan, pa mahnu rukom,
otpustivši ga. „Ti stalno ponavljaš kako sprovodiš moju volju... Ako je tako,
onda ima nešto što možeš da uradiš što bi bilo od značaja za carevinu...”
Asen zinu da pita šta, ali Dušan podiže ruku kao znak da ga ne prekida.
„Razvedi se od svoje supruge i oženi se sa Anom Paleolog Angelinom,
majkom Nićifora Orsinija. Taj savez nam je potreban, kako bismo nadvladali
Kantakuzena. Radim i na tome da razvedem Nićifora od njegove žene Marije,
Kantakuzenove kćerke!”
Carica nemo, ali zabezeknuto gleda u cara, pa prosto ne može da veruje
šta čuje. Zar tako nešto da odluči a da nju ne pita? Samo što oboje uglas ne
uzviknuše, ovako samo se Asen oglasi:
„Zar da se oženim tom trovačicom?”
„Trovačicom?” Pravi se Dušan kao da ne zna o čemu se radi. „Zar bih
svog brata Simeuna ženio sa Tomaidom, iz porodice trovača, da je to istina?”
„Ali, care...” Zakuka Asen, ali Dušan opet podiže ruku.
„Služiš li ti svom caru ili ne? I kome onda služiš? Kantakuzenu, možda?
Ili, možda da te vratim odakle si došao?”
„Ne, preuzvišeni care!” Zavapi Asen. „Tvoja želja je moja zapovest, biće
kako si naredio! ”
„Gubi se, onda! Bićeš obavešten o ženidbi... I sam izgladi nesporazum sa
Mlecima kako znaš i umeš! Od mene ne očekuj ništa!”
Asen se pokloni nekoliko puta zaredom, pa sve unatraške hoda prema
vratima. Najradije bi se okrenuo i potrčao, ali ne sme. Ha kraju, šmugnu i ne

pogledavši Dušana ili Jelenu.
„Dabogda omastio svojim vratom ličinu!‚” prokle ga Dušan.
„Bio si previše okrutan, Dušane‚” reče ljutito Jelena ustavši. „Kako

možeš da ženiš moga brata bez pitanja? Otkud ti to da ga oženiš tom...
trovačicom? A znaš kakva je to porodica! Moraš da povučeš svoju odluku!”

„Onda se ni Simeun neće oženiti sa Tomaidom!” Povika Dušan. „Ako on
može, onda će i tvoj brat!... I neću više da čujem ni reč od tebe! Bolje bi ti
bilo da se pozabaviš gozbom nego što puštaš Mariju da ona sve organizuje!
Posle će ti đavo biti kriv! ”

„Kad se pre ona umešala?” začudi se Jelena, pretrnuvši od straha. „Sve
će nas potrovati!”

„Valjda prvo probače hrane‚” zadirkuje je Dušan.
Jelena žurnim korakom izađe iz sale, mrmljajući nešto sebi u bradu.
Dušan osta sam. Setio se svog dragog prijatelja i saborca Miloša Vojinovića.
Srce mu se stegnu.
„Neće ova gozba biti ista bez tebe, dragi moj‚” reče on zamišljeno naglas.
„Ali, piću za tvoju dušu... i za duše svih palih prijatelja i silvana.”
To veče, u salu za gozbe sjatilo se mnogo pozvanih sevastokratora i
logoteta, čelnika i vojvoda, kesara i župana, despota... svi sa suprugama, ako
su ih imali. Za dugačkim stolom sedelo je pedesetak ljudi, a car i carica su
sedeli na čelu, jedno naspram drugog. Ha velikom ognjištu nasred sale
okretala se divlja svinja, a na stolu su već bile poslužene jarebice, fazani,
jagnjetina, razne druge đakonije od mesa i hlebovi. Pod svetlom baklji sa
zidova i sveća na stolu svetlucalo je zlatno i srebrno posuđe, pehari i bokali
sa vinom ili rakijom, krčazi sa pivom. Svi gosti su bili lepo odeveni po
vizantijskom protokolu, sa dugim ogrtačima, crnim ili zelenim, ukrašenim
zlatovezom, biserima. Ha dnu sale je stajao orkestar od svirala, lauta, truba,
doboša, a pesme je pevao protopsalt, glavni pevač. Duž zidova je stajala, na
svakih nekoliko koraka, careva alemanska garda. Iza cara je stajao kapetan
Palman, a iza carice njegov sestrić Georg. Bilo je veselo i svi su bili
razdragani. Cara je služio stavilac, mladi Lazar Hrebeljanović, koji se brinuo
da caru bude sve pod rukom i da ni u čemu ne oskudeva. Dušanu je momak
bio drag i svaki put bi se osmehivao kada bi ga ovaj služio. Njegova
vrednoća i posvećenost poslu nije prošla neopaženo kod cara. Primetio je
koliko se razlikovao od njegovog oca Pripca, koji nikad nije pokazivao želju

da napreduje u službi. Te večeri je on služio caricu Jelenu.
U jednom trenutku Dušan usta sa peharom u ruci i svi ućutaše:
„Navikosmo da nam zdravice drži naš predobri Miloš Vojinović, koji beše

vešt sa rečima i šaljivog duha. No, zemlja ga je uzela isto onako kako nam ga
je i dala, a sada on sigurno među anđelima sedi i smeje nam se odozgo. I
njemu i drugim junacima koji padoše hrabro od zlodušnika posvećujemo prvi
gutljaj...” Kada to reče, odasu na zemlju malo vina iz pehara, što uradiše i
ostali, pa nastavi. „Iako nevičan u zdravicama, kazaću vam ovako: Daj, Bože,
svima nama svega do volje, a bez nevolje: kruha, vina, meda, mleka, srebra,
zlata i svakoga dobra od tebe, Gospodine, poslata; ponajviše zdravlja
junačkoga čemu smo se u mladosti dičili, u starosti hranili, i gospodara Boga
slavili i hvalili. A najviše, Bože, daj nam čistu dušu na umrli čas kako nam je
bila i na kršteni dan!”

Svi podigoše svoje pehare i nazdraviše caru i jedni drugima. Veselje se
nastavi, pa ubrzo stadoše da se ređaju razni zabavljači koje je retko ko
gledao. Svi su bili obuzeti razgovorima, šalama i smehom. Tako nastupiše
žongleri, plesači, gutači vatre... a onda se pojavi jedan čovek ogrnut crnim
plaštom noseći veliku korpu od pruća sa jednim dvorskim slugom. Imao je
dugu i neurednu crnu kosu, dugačko lice i neobično krupne oči.

Niko ni njega ne bi primetio, nego on poče belim kamenom da crta krug
oko sebe, pa mnogi znatiželjno posmatraše šta to smera. No, kada i ta dvojica
izručiše na pod gomilu zmija, oni najbliži njemu poskakaše na noge, a žene
vrisnuše. Svi se uzvrpoljiše, žene pobegoše na drugu stranu stola. Čak i
garda krenu napred, ali ustuknu pred svakojakim otrovnicama koje se
razmileše uokolo. Dušan pogleda Palmana, a ovaj mu pokaza rukom da ne
brine, pa reče glasno da ga svi čuju:

„Časna gospodo, ne strahujte! Ovaj čovek je zmijar i pokazaće vam kako
ume da ovlada ovim zmijama!”

Ipak, nikome ne bi svejedno jer je po podu milelo bar stotinu zmija raznih
vrsta i dužina. Beše tu šarki, poskoka i ko zna čega još što nije svojstveno
ovim krajevima, a što je svojim opasnim izgledom plašilo i muške i ženske
glave. Muzičari prestaše da sviraju, pa se zbiše u jedan ćošak i otud vire
jedan drugome preko ramena.

Tada neznanac izvadi jednu malu vrbinu frulu ukrašenu kojekakvim
nepoznatim znacima, sede na pod unutar kruga, pa zasvira neku piskavu

melodiju, od koje se sve zmije ukopaše u mestu. Beše čudesno gledati kako
ta stvorenja slušaju i reaguju na melodiju, jer kada on promeni ton, one
stadoše da puze ka njemu, ali nijedna ne pređe beli krug nego se kod njega
zaustaviše i migolje se u mestu. Kao da udaraju u neki nevidljiv zid i ne
mogu da pređu tu čarobnu granicu. Gomilaju se jedna preko druge, šište i
palacaju račvastim jezicima.

Nikome ipak ne bi prijatno u društvu toliko gmizavaca, mada su svi čuli
za zmijare, te tajanstvene ljude koji su umeli da omađijaju zmije. Kažu da oni
imaju pakt sa zmijama, da ih ni za živu glavu neće ubiti, a ni one njih ugristi.
Uvek znaju gde se kriju i nepogrešivo ih nalaze po rupama ili ispod kamenja.

„Zmija se ubija samo jednim udarcem” reče neznanac, pa dohvati jednu
šarku iz gomile i okači je sebi oko vrata kao da je venčić od cveća. „Udari li
se dva ili više puta, ubijena zmija će uvek da oživi. Čak i da je razmrskaju,
ona proživi.”

Svi su zgroženo gledali kada nastavi da uzima zmije iz gomile i da ih kači
na sebe ne plašeći se da će ga ujesti. One su se polako uvijale oko njega,
gmizale mu po glavi, licu, rukama, telu... kao da maze svog najdražeg. Zmijar
zatim opet zasvira u frulicu, a one se raziđoše od njega u svim pravcima, ali
kad stigoše do stola, on promeni melodiju, pa sve krenuše na levu stranu.
Čim promeni melodiju, one se okrenu pa krenu na desnu stranu, vođene
nekom čarolijom samo zmijaru znanom.

To na sreću prisutnih ne potraja dugo, pa kada zmijar okrenu korpu na
stranu i zasvira opet neku melodiju, one same, sve do jedne, poslušno uđoše
u nju i on je poklopi. Prisutni nagradiše zmijara aplauzom, a on se bez reči
povuče, a veselje se nastavi.

Gostilo se do posle ponoći kada su se svi razišli po sobama. Samo je
posluga ostala da čisti i posprema za njima.

Car i carica su se pripremali za spavanje. Kao i obično, Jelena se prva
uvukla u krevet dok je Dušan stojeći pregledao važna dokumenta. On primeti
da je ona opet legla na njegovu stranu kreveta. Umela je povremeno da to
radi, pravdajući se da voli da spava na njegovom mestu i da joj to pričinjava
zadovoljstvo.

„Opet ti” reče joj on.
Ona oćuta i samo se smeška pokrivena do guše.
„Teško zaspim na tvojoj strani kreveta” reče on.

„A ja lepše spavam na tvom mestu” osmehnu se ona.
Car stade da traži nešto među hartijama na stolu, uze jedan novčić i baci
ga Jeleni na krevet.
„To mi je Nikola Buća večeras dao‚” reče on.
„Šta je to?”
„Pogledaj malo bolje.”
Jelena uze novčić pa ga okrenu prema slabom svetlu, koje je dopiralo od
mangala. Osmeh joj nestade s lica.
„Tvoj brat je počeo da kuje svoj novac.”
Jelena ćuti i zagleda novčić. Zna da nema svrhe da ga brani, ali ipak reče:
„To si pravo dao i drugim svojim namesnicima, zašto ne bi i on?”
„Tačno...” reče Dušan, pa krenu ka postelji. „Ali, oni ne kuju svoj novac
na grčkom jeziku
„Misliš da se potajno dogovara sa Kantakuzenom?”
„Ne znam, ali znam da se sastaje sa Simeunom.”
„A Simeun sa Kantakuzenom?”
„Nije isključeno” slegnu ramenima Dušan, pa se uvuče u postelju.
„Obojica bi rado mene uklonili sa prestola.”
„A ne zaboravi da je... tvoja maćeha Grkinja. Paleolog.”
„Možda se sprema neka zavera, moramo širom da otvorimo oči.”
„Ako je tako, onda je i Uroš u opasnosti.»
„Moraš prestati da slepo braniš brata‚” upozori je Dušan. „Dodvorava se
Mlečanima, Romejcima, Simeunu...”
„A ti prestani da braniš Simeuna” uzvrati mu Jelena. „Valjda vidiš da on i
njegova majka žele svu vlast.”
„Dogovorili smo se, Jelena‚” reče on i okrenu joj leđa. Ubrzo je zaspao.
Jeleni još dugo nije dolazio san na oči. Razmišljala je o onome što je
danas čula i bila je ljuta na svoga brata, ako joj je zaista radio iza leđa. Ha
kraju, odagna teške misli da bi mogla da zaspi. Ušuška se pod pokrivače i
zažmuri.
I dvor utonu u mir i tišinu. Samo bi se periodično čuo bat koraka straže
koja se smenjivala po hodnicima. Sve je samo naizgled bilo mirno, jer iz
nekog ćoška u carevim odajama izviri jedna rogata zmijska glava.
Udaljenu i nečujnu čarobnu melodiju frule samo je ona mogla dobro da
čuje, jer u obližnjem šumarku, sedeći pored male logorske vatre sedeo je

tajanstveni zmijar i svirao u svoju frulu. Čarobni zvuk dosezao je do zmije i
kontrolisao njeno kretanje i ponašanje. Pre nego što je izašao iz dvora, zmijar
je iz vreće neprimetno izvadio jednu malu rogatu zmiju kerastes i pustio je u
hodnik. Ona se pritajila sve dok nije pao mrak, a onda je vođena čarobnim
zvukom kroz pukotine u drvenim zidovima i podovima pronašla put do
carskih odaja.

Nečujno gmižući približila se velikoj postelji i uz nogaru kreveta
uspuzala se pod pokrivače. Bila je toliko sitna da se nije ni primetilo na koga
se ustremila.

Ženski vrisak se prolomi kroz noć.
Jelena se uspravi u krevetu mahnito bacajući sa sebe prekrivače, vrištala
je uspaničeno cepajući svoju spavačicu. Dušan unezvereno skoči i već
pogledom traži svoj mač, ali videvši da nema nikoga u sobi, usredsredi se na
Jelenu, koja se bacakala po krevetu. Nešto je grozničavo čupala iz nedara, pa
i sam Dušan se ukoči ne znajući šta se događa. Ali, kada vide zmijskog
stvora na golom telu svoje žene, on ga odmah dograbi i iz sve snage baci
zmiju u mangal. Zmija prelete pola sobe i pade u plamen. Nije se dugo
koprcala u vatri.
Jelena pade teško dišući na postelju i poče pena da joj izbija na usta.
Dušan ugleda ujed zmije na njenom bedru kroz pocepanu spavaćicu. Uto,
vrata se otvoriše i straža ulete unutra.
„Zovite lekara!” viknu Dušan. „Ujela ju je zmija!”
Jedan vojnik istrča i skoro na vratima se sudari sa kapetanom Palmanom i
njegovim sestrićem Georgom. Dušan pokušava da zadrži Jelenu, čije telo
počinje da se grči i da se trza. Oči samo što joj ne iskoče iz duplji. Obli je
ledeni znoj. Ona snažno uhvati Dušana za mišicu i preplašeno ga gleda, ali ne
može ni reč da izusti.
„Šta se desilo?‚” viknu Palman.
„Zmija je ujela! ”
„Gde je?” upita Palman i isuče mač.
„Bacio sam je u vatru! ”
Palman i Georg prilaze ognjištu i videše kako zmija gori.
„Rogata kerastes.. ” zamišljeno će Georg. Bio je iznenađen da vidi ovu
vrstu guje na ovim prostorima. Ona se koristila u čarobnjaštvu i
vradžbinama.

„Otrovnica‚” potvrdi Palman.
„Sigurno ju je zmijar doneo!‚” uzviknu Georg i krenu ka postelji, ali ga
ujak Palman uhvati za ruku.
„Sačekaj lekara” reče mu on. „Ne mešaj se.”
„Carica može da umre dok on stigne‚” začuđeno će Georg.
„Ne možeš pomoći...” Palman ga stisnu jače.
Georg se otrže i pritrča postelji. Izvadi svoj bodež sa pojasa.
„Care, dopusti da pomognem.”
„Umeš li?” začuđeno će Dušan, a Georg samo klimnu glavom. „Hajde,
šta čekaš, onda?”
Georg kleknu kraj Jelene i prvo pogleda gde se ujed nalazi. Zatim svojim
bodežom napravi jedan mali rez u obliku krsta na njenoj desnoj dojci dok je
nešto mumlao sebi u bradu. Dušanu se učini kao nekakva vradžbina, ali ne
reče ništa. Čim je napravio rez, stisnu prstima ranu i iscedi tri kapi krvi na
sečivo, a zatim njime zaseče zmijski ujed i stade ga cediti.
„Care, nastavi ovako da radiš dok joj ne donesem lek‚” reče Georg i ne
sačeka da car odgovori već skoči hitro na noge i istrča iz carskih odaja.
„Možda je bolje da to pustiš i sačekaš lekara‚” reče mu Palman.
„Ne, ne.. ” reče Dušan ne dižući glavu. „Čini se da tvoj sestrić zna šta
radi. Uostalom, i ranije je pomagao.”
Istovremeno u sobu uđoše Georg i lekar Filotej i obojica pritrčavaju
postelji. Nemac joj prinese malu bocu ustima.
„Kakav je to napitak, Georg?” upita Filotej.
„Koren kukureka” kratko će ovaj.
Dušan upitno pogleda Grka, a ovaj mu klimnu glavom odobravajući to.
„To su i stari Rimljani koristili kao protivotrov” potvrdi Filotej, pa upita
Georga: „Nego, odakle ti? On se dugo spravlja.”
„Kada je počelo trovanje na dvoru.. ” reče momak pa nagnu bočicu da
Jelena još popije. „Stavio sam tri korena u zdelu sa vodom... da odstoje, zlu
ne trebalo.”
„Bogami, bio si u pravu” jedva izusti Dušan. „Hoće li joj biti bolje?”
„Kada sve popije, počeće da povraća i da izbacuje otrov iz tela” reče
Georg. „Ne bi trebalo da carica umre.”
„Kako znaš da se koren kukureka bere samo u određeno doba dana i
godine?‚” začudi se Filotej. „To su tajna znanja...” „Moja majka je bila

vračara” tiho će Georg dok naliva caricu svojim napitkom. „Ona je ovim
napitkom lečila od trovanja, ali izazivala je po želji i pobačaje, ali nešto
drugačije.”

„Veštica.” začu se iza njih Palman.
„Nije bila veštica!” uzviknu Georg. „Vračara i vidarka! Nikada nikome
nije naudila!”
„U redu je, Georg” smiruje ga Dušan. „Da li je ovo sve? Treba li samo
da popije taj napitak?”
„Ne, uradićemo i zatravljivanje” reče momak.
„Jesi li siguran?‚” uplaši se Filotej. „To zna da bude opasno, koliko
čujem.”
„Samo ako se ostavi nezbrinuto‚” uverava ih Georg. „Ja ću ostati
danonoćno uz caricu i brinuću da iscuri sav gnoj i sukrvica.”
„Zatravljivanje?” ponovi Dušan u čudu.
„Sada ćete videti” reče im on, pa dodade napitak Dušanu. „Ti je nalivaj
njime dok ja to obavim.”
Nemac zatim izvadi koren kukureka iz jedne vrećice, pa bodežom odseče
mali deo. Onda ga uz pomoć bodeža ugura pod ranu od ujeda zmije. Iz
vrećice izvadi i jednu krivu iglu i crveni konac, pa uši ranu sa korenom ispod
kože.
„Izvadićemo ga za deset dana‚” reče Georg.
Uto Jelena poče da obilno da povraća, pa je nagnuše preko ivice kreveta.
Izgledalo je kao da će dušu kroz usta izbaciti, ali je prestala pena da joj
nadire. Činilo se da je najopasnije prošlo. Carica je došla sebi nešto kasnije i
mogla je da govori.
„Tako mi i treba kada sam legla na tvoje mesto” jedva izusti.
„Da...” Dušan se zamisli. „Mogla je mene da ujede.”
„Otkud zmija ovde?‚” začudi se Jelena, jedva govoreći.
Tajac beše kratak. Svima su pomislili isto.
„Sigurno je pobegla onom zmijaru.” reče Filotej.
„Ili ju je on pustio” dodaje Georg.
„Ali, carske odaje su daleko od sale za gozbe.” začudi se Dušan.
„Svi smo videli kako njima upravlja, care.”
Dušan se zagleda u Georga. Činilo se da je u pravu. Bilo je malo
verovatno da neka zmija dopre do carskih odaja, a pogotovo ne nepoznata

vrsta u ovim predelima.
„Možda je trebalo mene da ujede‚” reče Dušan. „A zamenili smo mesta...

Neko ko zna gde ko od nas spava doveo je tog zmijara.”
Dušan se zatim pridiže sa kreveta i priđe Palmanu.
„Ko je doveo tog zmijara i kako se on zove, kapetane?” upita ga car.
„Kažu da se zove Kausub.” slegnu ovaj ramenima. „A došao je sa ostalim

zabavljačima.”
„Kausub?” začudi se Dušan. „Kakvo je to ime? Nije naše, sigurno.

Saznaj ko ga je doveo i pronađi mi tog zmijara. Nije mogao daleko da
odmakne.”

„Da, care” reče Palman i žurno iziđe.
„Svirepo ću kazniti one koji su pokušali da ubiju mene i caricu.”
Ali Dušan nije saznao ko je doveo Kausuba, niti je Palman ikad pronašao
tajanstvenog zmijara. On se navodno pojavio sa ostalim zabavljačima, a kada
je otišao sa dvora, trag mu se izgubio.
„Kao da ga je zemlja progutala, care” rekao je Palman nekoliko dana
kasnije.
A to nije bilo daleko od istine.

Glava dvadeset i prva
- jesen 1350. godine

„Svetli se lik tvoj ognjeni, i lepota čudesna, i plameno oružje
koje u ruci nosiš; obličja kao zlato sjajnog, prirode plamene;
odežda tvoja je munja. Bestelesnom prirodom svojom prolazio si
kroz predele i izvršavao sve naredbe Tvorca...” (Dušanov opis
arhanđela Mihaila)

Hoćeš li ti da budeš moj otac?‚” pita mali Miloš Dušana dok ga ovaj vodi
za ruku.
Dušanu se steže srce, pa jedva zadrža suzu u oku. Nategnuto se osmehnu
prikrivši tugu, pa mu stisnu ruku u ohrabrenju.

„Biću ti kao otac, Miloše‚” kaže mu Dušan. „A imaš i Uroša kao brata i
Teodoru kao sestru.”

„A Jelena će mi biti mati?”
„Naravno‚” uzdahnu on. „Znaš koliko te ona voli.”
„Kad god je pitam hoće li mi biti mati, ona zaplače‚” čudi se mali Miloš.
„Zato što joj je žao što tvoja prava mati i otac nisu ovde sa nama.”
„A zašto nisu?”
„Već sam ti rekao, Miloše” reče blagoglasno Dušan. „Nisu mogli da
dođu, pa su te ostavili nama da te čuvamo.”
„A kada će doći?‚” pita po ko zna koji put Miloš. „Hoću li ih opet
videti?”

„Naravno da hoćeš‚” reče zamišljeno Dušan. „Znaš, kada porasteš,
mogao bi da ih posetiš.”

„A kada ću da porastem? Sutra?” uporan je Miloš.
„Ne baš sutra, sinko, ali uskoro‚” Dušan ga očinski pogladi po kosi.
Mnogo je voleo Miloša i srce mu se cepalo što mališa toliko tuguje za ocem i
majkom. Možda najviše zbog toga što je sebe nekako video u njegovim
očima. Celog života se trudio da zadobije očevu ljubav, ali bez uspeha. Šta li
je bilo strašnije - imati lošeg oca ili ga nemati uopšte?
„Ja mnogo volim Uroša‚” reče on. „On mi stalno govori da sam mu brat.
Onda si mi ti otac
„Uroš te je zavoleo čim si došao u naš dom i ne odvaja se od tebe‚” kaže
mu Dušan. „A ja te volim kao da sam ti otac.” „Baš volim što si mi ti otac, a
Jelena mati‚” osmehnu se Miloš, a zelene oči mu sijaju od sreće. Imao je
rumene obraze i neodoljiv osmeh, kome nije mogao skoro niko da odoli. Jer
beše baksuza na dvoru kojima su Dušanovi zmajeviti miljenici bili veliki trn
u oku.
Nije mu vredelo opet govoriti da mu on i Jelena nisu bili pravi otac i
majka. Miloš je bio bistro dete, znao je on to, ali Dušan je takođe bio svestan
da je dete nesvesno bilo željno roditeljske ljubavi. Otkako je saznao od druge
dece da on nema oca i majku, senka tuge se nadvila nad inače radosnim i
veselim detetom. Skoro da nije bilo osobe koju nije pitao da li su mu otac ili
majka. Samo velikim zalaganjem i trudom Dušan i Jelena uspeli su malo da
mu ublaže tu tugu koja mu je razdirala srce. Ali, ponajviše mu je pomagao
Uroš, koji ga je istinski voleo kao stariji brat.
I sada dok je Dušan vodio Miloša ka ograđenoj štenari silvana iza dvora,
Uroš ih je gledao sa prozora. Otac nije želeo da ga povede jer je smatrao da
ovo mora nasamo sa Milošem da obavi. Silvanov odbir, kako to nazivaše,
beše čin kojem su vitezovi reda Zmaja pridavali poseban značaj.
Dok su prilazili ograđenom prostoru, lavež mladih silvana sve se glasnije
čuo. To kevtanje skrenu misli malome Milošu i očas pređe na drugu temu.
„Jesi li ti imao silvana, oče?” pita ga Miloš gledajući u daljinu gde štenci
jurcaju i igraju se kao vunene loptice.
„Imao sam, Miloše‚” zamišljeno će Dušan i bolno se seti svog vernog
Zmajara. Još uvek mu je nedostajao, i uvek će, znao je to. Ostavio je
prazninu za sobom koju nijedan drugi silvan nije mogao da popuni. Zato je i

sad, skoro tri godine od njegove pogibije, bio bez silvana. „Hrabro je poginuo
u borbi braneći me” dodade Dušan.

„Zašto nisi uzeo drugog?‚” pita ga Miloš.
„Nije do mene da uzimam silvana, već do njih da mene odaberu‚” reče
Dušan zagledan u razigrane šestomesečne štence. „Neće me nijedan jer znaju
da ne mogu da zamene mog Zmajara. To ti je tako kod njih.”
Kad naiđoše usput na jedan stari hrast na pola puta do štenare, Dušan
sede i nasloni se na njega, a Miloša posadi na krilo. Bilo je vreme da mu
ispriča čudesnu priču o silvanima. Miloš je bio već dovoljno veliki i veoma
bistar za svoje godine da može da shvati šta mu govori.
„Slušaj sada šta ću ti reći o silvanima” reče Dušan, a Miloš razgorači oči.
Topio se u Dušanovoj blizini. Snažno je osećao toplinu, koja je iz njega
zračila. „Silvani su od davnina kod nas. To nisu obični psi. Silvani potiču od
jednog starog šumskog boga - vuka Strahora. Bog ih je nama podario od
postanka sveta da nas čuvaju i brane od raznih nevolja, pa i od nas samih. Ali
i da se ne bismo zavadili sa vukovima koji su naša braća. Zato silvan nije
običan pas. Psi su po selima što vidiš, lutalice koje nemaju gospodara.
Silvani uvek dobijaju neko zmajsko ime, takva je tradicija. Moj se zvao
Zmajar... A dobijaju zmajsko ime jer su nerazdvojni pratioci vitezova reda
Zmaja. To ćeš i ti postati kada porasteš...”
„Da li sutra?” opet će Miloš ne trepćući.
„Ne sutra, već jednog dana... uskoro” smeje se Dušan što Miloš toliko
žuri da poraste. „Nego, slušaj dalje; kao i kod svih životinja, imamo ženke i
mužjake silvane. Ženke su ti prave prznice, uvek prve napadaju, svađaju se,
skaču neprijatelju za gušu, one bacaju zemlju iza sebe kada obeležavaju
teritoriju, čak i dižu nogu kao mužjaci... I znaš šta, posebno su odane svom
gospodaru, čak i više od mužjaka. A mužjaci su sasvim drugačiji, oni su
hladnokrvni, mirni, čak izbegavaju nepotrebnu borbu...”
„Zašto?” pita Miloš.
„Zato što su svesni svoje strašne snage. Oni su jači od ženki i znaju da
kada uđu u borbu, nema stajanja dok jedan od njih ne umre. Silvani se nikad
ne povlače, nikad ne beže iz borbe. Oni pobeđuju ili ginu. Oni ne štede ni
sebe ni protivnika. I slepo su odani svom gospodaru, i život svoj rado će dati
za njega. Zato mi poštivamo silvana, ophodimo se prema njemu kao prema
bratu, jer kada silvan odabere svog gospodara, onda je to do kraja života...

Jesi li razumeo?... Sada kada uđemo u štenaru, stajaćeš mirno, ćutaćeš i
čekaćemo da vidimo postoji li u ovom leglu silvan koji će tebe da izabere za
svog gospodara. Zato se to i zove silvanov odbir. Jer oni biraju, a ne mi.”

„A tebe, kažeš, nijedan nije hteo?” Razgoračio oči Miloš.
„Neće me više nijedan silvan” odmahuje glavom car.
„Zašto?”
„Rekoh ti, jer vide da tugujem za. mojim Zmajarom i znaju da ne mogu da
zauzmu njegovo mesto. Silvani biraju samo jednom. Možda ni ti nećeš sada
biti izabran, jer se još nije okotio. Ako bude tako, čekaćeš... Hajdemo sada
unutra.”
Dušan za ruku povede Miloša u štenaru. Sa prozora ih je gledao
trinaestogodišnji Uroš. Koliko mu je bilo drago zbog Miloša, toliko je žalio
što nije mogao da bude sa njim. Ali, otac mu je pre nekoliko godina rekao da
njemu nije bilo suđeno da jednoga dana bude u redu Zmaja, jer nema zmajske
belege, pa samim tim ne može ni da bude izabran od silvana. Dete kao dete,
nije umelo to tada pravilno da razume, pa je nebrojeno puta ulazio u štenaru,
ali nijedan silvan mu nije hteo prići. Tek kada je porastao, shvatio je pravo
značenje očevih reči, ali mu zbog toga nimalo nije bilo lakše. Ipak se osećao
pomalo odbačenim iako ga je otac uveravao da će ga jednog dana naslediti
kao car. Ali, zbog njegove blage naravi i velikoj ljubavi prema Milošu, nije
osećao nikakvu ljubomoru ili zavist, već samo tugu što nije sa njima.
Čim su zatvorili kapiju za sobom, silvani se uzvrpoljiše, načuliše uši i sa
sigurne razdaljine ih odmeravaše i njuškaše. Miloš je stajao nekoliko koraka
ispred Dušana, koji se naslonio na kapiju i pomno posmatrao šta se događa.
Dete je poslušalo Dušana i nije ni na koji način izazivalo silvane, ali ovi su
ga ravnodušno gledali i nijedan mu nije hteo prići. Poneki bi mu prišao
nadohvat ruke samo da bi ga bolje onjušio, ali ubrzo bi se povukao među
ostalu braću i sestre.
Ha kraju, Dušan izvede Miloša napolje.
„Ni mene nijedan neće” zaključi ovaj tužno. „Hoćemo li sutra opet da
probamo?”
„Ne sekiraj se, sinko” reče Dušan. „To samo znači da tvoj silvan nije
među ovim štencima... Čekaćemo sledeće leglo.”
„Da li sutra?”
„Ha! He baš sutra, Miloše, ali uskoro‚” smeje se Dušan.

Krenuli su nazad ka dvoru, gde ih je na sporednom ulazu čekao
almogaver Al-Mohad. Otkako je kosingas Miloš Vojinović hrabro pao u bici,
stari Mavar je preuzeo brigu o zmajevitom Milošu. Iako mu je u početku bilo
neobično što čuva jedno dete, ubrzo je i sam primetio njegove zmajske
osobine. U Miloša je bila neobično velika snaga, brzina i okretnost. Bilo mu
je jasno da je sudbina pred njim otvorila put junaštva i velikih podviga.
Starom Mavru je godilo njegovo društvo jer ga je starost počela pritiskati, a u
malom Milošu je nalazio novu snagu i energiju.

Miloš je bio miljenik svoje starije zmajske braće. Imao je smeđu, blago
kovrdžavu kosu i neobično svetao ten. Zbog toga je teže podnosio jako sunce
i neretko bi tražio hlad. Ono što bi zbog toga propustio danju, nadoknađivao
je noću, pa su svi na dvoru znali da poslednji leže, a prvi se budi. Njegova
dadilja Mapa brzo je odustala od namere da navikne dete na rano leganje, pa
bi Miloš vilenio do kasno. Tada bi mu Al-Mohad pričao bajke iz svoje
postojbine i priče o hrabrim almogaverima koji su se kao plaćenici borili u
mnogim zemljama i pod raznim zastavama.

Dušan i Miloš nisu stigli ni do ulaza kada se iza Al-Mohada pojavio Uroš
ozarenog lica i odmah uzeo Miloša za ruku.

„Hajdemo kod Ždralina!‚” uzviknu Uroš. „On se uvek raduje da te vidi.”
Pod budnim ikom Mavra, otišli su u konjušnicu, a Dušan je krenuo u
svoje odaje da se spremi za obilazak svojih trupa koje su bile ulogorene
nedaleko od Paun-polja. Nije bilo slučajno što je usput sreo kapetana
Palmana i njegovog sestrića Georga, jer su ovi čekali dalja careva naređenja.
„Pripremite mi konja, polazimo u podne” reče im car.
U svojim odajama zateče caricu Jelenu sa poslugom koja je pakovala
njihove stvari u velike drvene kovčege. Kao i obično, carica je insistirala da
krene sa njim u vojni pohod, ovoga puta na Bosnu. Odavno je Dušan prestao
da je odgovara od toga.
„Želim ja da te ispratim u boj, mužu, onako kako dolikuje jednom caru”
govorila je stalno. „Ja želim da te opremim za boj, samo tako znam da ćeš mi
se vratiti”
Kada je Dušan ušao, Jelena otpusti poslugu.
„I? Je li ga izabrao neki silvan?‚” upita radoznalo Jelena.
„Nije. Tužan je zbog toga‚” reče Dušan. „Sve bi želeo da bude odmah ili
najkasnije sutra!”

„On je veoma drago dete” reče Jelena slažući u sanduk svoje haljine.
„Prirastao mi je za srce.”

„Svi ga vole, a nije ni teško zavoleti jednu tako čistu i vedru dušu
„Ne voli ga tvoja maćeha” namršti se carica. „Vidim je kako ga gurka i
tera kao da je šugav, bože sačuvaj! Opomenula sam je pre neki dan, a znaš
šta mi ona reče? ’Što posvećuješ toliku pažnju jednom kopiletu, nije tvoj sin.’
Zamisli! Znaš li šta sam joj rekla? ’Nije mi sin, a nije ni kopile, ima oca i
majku, a car i carica su ga krstili! Zato ga ne maltretiraj! ”’
„Mi mu dođemo kao kršteni kumovi” smeška se Dušan. Nije se toga
ranije setio.
„Ćuti, nemoj da te patrijarh čuje!”smeje se Jelena. „Znaš šta Crkva misli
o kumstvu. Svi se nakostreše... Kad spomenuh njega, zar nije trebalo da
Joanikije već stigne? Rekao je da želi da blagoslovi vojsku pred polazak.”
„Doći će on već‚” reče Dušan zagledan kroz prozor u Šar-planinu. „Eh,
da mi je da ostanem ovde još koji dan!”
„Pobogu, svaki put kukaš kada treba da kreneš odavde‚” čudi se Jelena.
„Ne provodim ovde dovoljno vremena” odvrati on.
„Ne bih rekla. A šta bi ti? Da stalno budeš ovde? Trebalo je onda da
ovde negde gradiš svoju zadužbinu, a ne kod Prizrena.”
„Ne‚” reče Dušan pa mu pogled kliznu po staklastoj površini Svrčinskog
jezera. Upija svaki detalj. Zaustavi se na ostrvu i crkvi na njegovom vrhu.
„Mora biti podno Višegrada, na obali Bistrice.”
„I kako napreduje gradnja?”
„Kažu, dobro, obe crkve posvećene Svetim arhangelima stavljene su pod
krov... Stići će na vreme‚” reče zamišljeno Dušan.
„Na vreme za šta?” upita iznervirano Jelena iako je
znala odgovor, pa ljutito baci u sanduk stvari koje je držala u ruci.
„Dokle ćeš se opterećivati tim glupostima?”
„Nisu gluposti‚” reče on staloženo.
„To što si na Hilandaru sanjao arhangela Mihaila ne znači da ćeš skoro da
umreš! ”
„Rekao mi je: ’He odlaži više zidanje našeg doma, care Silni, jer kako
ćemo te u njemu dočekati?’”
„Možda misli za dvadeset godina!” Širi ruke Jelena. „Rekla sam ti, to
ništa ne znači! ”

„Video sam njegov ognjeni lik i plameno oružje kako drži u ruci”
prisećao se Dušan svog sna. „Ne znam da li mi se javio u snu ili na javi, sve
je tako izmešano... Ali, ako je tako, moram pozavršavati sve svoje poslove
na ovom svetu da bih mirne duše mogao da se preselim na drugi Odjednom
oseti njene ruke oko sebe i njeno telo se čvrsto pribi uz njegovo. Proželi su
ga žmarci. Oseti kako se njena toplina preliva u njega.

„Šta ću ja bez tebe ako ti se nešto desi?” tiho će Jelena, pa ga steže jače.
„Mi ne možemo jedno bez drugog... Radije bih legla u grob sa tobom.”

„Ne...” Okrenu se on i zagrli je oko struka, a ona mu obavi ruke oko
vrata. „Ti moraš da ostaneš čvrsta i da budeš uz našeg Uroša. Biće mu
potrebna tvoja jaka ruka, kao i oslonac njegovih zmajevitih vršnjaka... Ima
onih koji će likovati nad mojim mrtvim telom.”

„Rasteraću ih ognjem i mačem” reče ona zagledana u njegove oči. On je
znao da će tako i biti, bila je u stanju da ih sve pogubi. Sada ju je samo on
obuzdavao jer nije želeo da stvori raskol između svojih velikaša koji su
gospodarili delovima njegovog carstva. Plašio se da će se njegovom smrću
mnogi otcepiti iako su mu se sad svi kleli na vernost.

„Sada si bar mirna, Simeun nije na dvoru” smeška se Dušan, ali Jelena se
otrgnu iz njegovog zagrljaja pa se vrati pakovanju uz reči:

„Ali ona veštica je još ovde iako si Jovanu Oliveru dao titulu
sevastokratora. Znaš šta kaže kada sam je pitala zašto nije uz muža gde joj je
mesto? To Ovče Polje na Vardaru mi zvuči kao livada sa ovcama. To nije
mesto za jednu kraljicu!’... Ha-ha! Nije mi oprostila što sam te nagovorila da
Sinišu oženiš Tomaidom i što si ga poslao da vlada Epirom, tako daleko od
nje, a tako blizu Tomaidinom bratu, zloglasnom Nićiforu Orsiniju! Uz malo
sreće, možda ga šurak ili supruga otruju! Jedna guja manje na dvoru!... Ha-
ha!”

„Nemoj želeti zlo nikome, Jelena” opominje je Dušan. „On mi je ipak
brat.”

„Polubrat” ispravlja ga Jelena. „A znam da si ga tamo sklonio od mene.
He moraš da me lažeš... Uostalom, ti Grci su se međusobno potrovali, zašto
bi Siniša bio izuzetak?”

„Ne lažem te, zašto bih? Srećna okolnost beše što je kuma posetila
romejskog namesnika Epira i Tesalije Jovana Anđela, pa smo bez muke
zauzeli te teritorije.”

„Ali, hvala ti što si mom bratu Jovanu dao Valonu.”
„Koju ti želju dosad nisam ispunio! ”
„Ne teraj me da ti nabrajam.”
„A ti nemoj mene da teraš da ti nabrajam ko bi se sve onda digao protiv
mene” odvrati joj Dušan. „Ja jesam car, ali... moram poštovati i želje svojih
vojvoda, kesara. Bez njih nemam vojsku.”
„Čovek može da se protegne onoliko koliko je dug‚” opomenu ga Jelena.
„Obuzdaj malo svoje velikaše, oni samo traže nova osvajanja, a ko će da
vlada tim stranim zemljama? Nema nas Srba toliko da bismo se mogli toliko
proširiti. Vidiš i sam da gde god si ostavio Grke da vladaju, oni odmah
počinju da šuruju sa Romejcima tebi iza leđa. A onda uslede pobune ili se
gradovi predaju Kantakuzenu. Taj stari lisac je opasan, postavio je svoga sina
Mateju da vlada pograničnim zemljama, pa hajde, čik ako smeš, udari na
njegovog sina! ”
„Ne brine me Kantakuzen, srediću ga milom preko cara Jovana ili silom
na bojištu” reče Dušan, pa dodade: „Mene najviše brinu Turci. I Jovan i
Kantakuzen ih plaćaju, a neće moći da ih se više otarase. Biće kasno kada to
shvate.” „Zato me brine ovaj pohod na Bosnu‚” reče Jelena. „Znaš da smo
okruženi neprijateljima sa svih strana. Čim nekome okrenemo leđa, taj nas
napadne. A sada okrećemo leđa Romejcima.”
„Znaš da ne možemo ostaviti na cedilu moju sestru Jelaču. Kuma ih je
posetila i odvela sa sobom njenog muža Mladena. Žalim za njim, bio je dobar
čovek i njoj veran muž, ali sada je ostala sama sa njihovim sinom, i ne može
da se izbori sa bosanskim banom. Moramo joj priskočiti u pomoć. A ti, ako
hoćeš meni da pomogneš, bolje ostani na dvoru uz Teodoru nego što ideš sa
mnom.”
„Ne!” odlučno će Jelena. „Uvek sam te pratila u ratu... Uostalom,
možemo decu da pošaljemo kod tvoje majke u Toplicu, na dvor despota
Ivaniša...”
„Ne!”odvrati Dušan. „Uroša ćemo povesti jer je opasno da ostane sam,
on je naslednik carske krune.”
„Jesi li konačno progledao?” pita ga Jelena. „Vidiš li da Marija gura
Sinišu na presto?”
„Ona to nikad nije krila‚” reče Dušan. „Ali, drži se moga obećanja njemu
datom onomad kada sam bio na umoru „Pa, kako ćemo da ostavimo Teodoru

samu na dvoru?” „Neće biti sama” odgovara Dušan. „Uostalom, ona je već
velika! Teodora je zrela za udaju..

„Opet ti spominješ njenu udaju!” štrecnu se Jelena. „Smeraš li nešto
mimo moga znanja? Ja sam joj mati, ne zaboravi.”

„Ne umišljaj nešto čega nema, luda ženo‚” odmahuje rukom Dušan.
„Deca su okružena vernom poslugom i almogaverima. Tu je i odani stari
Vukan, koji se ne odvaja od zmajevitih...” A onda car uzdahnu duboko iz dna
duše, stade mu knedla u grlu: „Ah, da nam je ovde kosingas! Moj dragi Miloš
Vojinović! Rano ga sustiže prst neumitne sudbine! Pogibe mlad, u jeku snage
i mladosti!... Prežaliti ga ne mogu... U njega sam imao beskrajno poverenje.”

„Svima beše drag, a mom srcu mio čovek‚” odmahuje glavom Jelena.
„Čak je i ona veštica Marija imala samo reči hvale za njega.”

„Osećam prazninu koju je ostavio za sobom, ne može zemlja dugo bez
kosingasa‚” vajka se Dušan opasajući svoj pojas sa Kladencem. „Isplivaće
zlo na površinu, a šta ćemo onda? Jadni mi ako se uskoro ne pojavi novi!”

„Kuda ćeš sad ti?” pita ga Jelena videvši to.
„Da obiđem vojsku” čudi joj se Dušan. „Moram da se uverim da je sve
spremno za pokret ako ćemo sutra izrana da krenemo.”
„Vratićeš se do mraka?‚” pita ga ona.
„Naravno” reče on, pa pošto je poljubi, izađe iz odaja.
Dušan je svoju veliku vojsku okupio i ulogorio petnaest dana ranije
nedaleko od Paun-polja, na pola sata jahanja. I sada ga je 50.000 konjanika i
30.000 pešaka čekalo da ih povede na Bosnu. Dugo se Dušan suzdržavao da
ne napadne bosanskog bana, ali njihovoj međusobnoj netrpeljivosti nije bilo
kraja. I mir koji je neku godinu ranije sklopljen bio je privremen, obojica su
to znala A onda u proleće 1349. bosanski ban Stevan tražio je od Venecije da
posreduje kod Dušana jer je Stevan imao nameru da podigne jednu tvrđavu u
Humu koju je Dušan smatrao svojom zemljom. Čak je Veneciji nudio da stavi
celu Bosnu pod njihovu zaštitu, ali ovi to mudro odbiše jer su znali da će
Dušan zaratiti zbog Huma. Ipak, prihvatiše da posreduju kod Dušana ako ban
odustane od gradnje tvrđave. Dušan se jedva suzdržavao da ga ne napadne
jer su bosanske čete stalno upadale na srpsku teritoriju, a posebno je bio jak
njihov upad preko Gacka i Rudine, sve do Kotora. Ipak, kap koja je prelila
Dušanovu čašu pala je oko Božića te godine kada su Bosanci ognjem i
mačem pustošili po Kanavlima, sve do Cavtata. U proleće naredne godine,

Dušan je poslao izaslanika Mihaila Buću u Veneciju da im se požali, pa su
Mlečani bezuspešno posredovali između zavađenih strana. Uvidevši da je rat
neizbežan, Dušan te godine stade da priprema pohod na Bosnu.

Dušan je nešto posle podneva, uz pratnju svoje alemanske garde, stigao
na mesto gde mu je vojska bila ulogorena. Ha velikoj ravnici belelo se more
šatora i sve je vrvelo od mnoštva vojske i konja. Svi su užurbano obavljali
poslednje pripreme pred polazak, ostalo je samo da u zoru spakuju i šatore.
Svuda je bilo puno živosti i žagora. Neki su sedeli oko svojih vatri, drugi su
timarili konje, treći nosili sanduke sa namirnicama, zaprežna kola su terana na
sve strane, miris hrane se širio uokolo.

Dok je jahao prema svom šatoru, vojska ga je otpozdravljala i kako je on
prolazio, tako se ushićenost mogla videti na njihovim licima. Sama njegova
pojava ulivala im je sigurnost i hrabrila ih jer su znali da boljeg vojskovođe
od njega nije bilo. I sam Dušan se najbolje osećao među svojim trupama,
najbolje je spavao u svom šatoru. Nije bio veliki ljubitelj raskošnih dvorova i
šarenih haljina, već je više uživao u logorima i borbenim oklopima. Tada se
osećao kao svoj među svojima.

Kada je stigao pred svoj šator, dočekaše ga kapetani i vojvode sa
izveštajem da je vojska praktično spremna za sutrašnji pokret. Unutra ih je
Dušan uz ručak ponovo preslišao o planu napada na Bosnu. Ukratko, namera
mu je bila da pređe Drinu i da se probije pravo ka Bobovcu, banovoj
prestonici. Očekivao je da će mu se pridružiti mnoštvo bosanske vlastele
koja je bila nezadovoljna banom Stevanom.

Taman kada završiše obrok, a jedan vojnik im donese vest da je patrijarh
pristigao u logor. Kad to ču, Dušan otpusti svoje kapetane i vojvode želeći
da sam primi patrijarha Joanikija. Bio je uzbuđen i nestrpljiv da krene sa
vojskom. Uvek mu je smetalo što mora da čeka caricu, koja je povazdan
imala neke posebne prohteve. A sada mora da vodi još i Uroša. Ipak, morao
je i sebi da prizna da je voleo kada bi ga ona ispratila u boj. Možda je bilo
nečeg magijskog u tome. Vremenom je i sam postao sujeveran, iako nije
smeo to da joj prizna. Voleo je što se ponašala u skladu sa starim ratnim
običajima, kada su žene ispraćale svoje muževe u boj. Makar tada je bila
krotka i umiljata, poslušna i tiha.

Iz takvih ga misli trže zvuk otvaranja šatorskog krila. Car već pomisli da
je patrijarh stigao, pa se okrenu od stola sa peharom vina u ruci i zinu da

poželi dobrodošlicu svom starom prijatelju kad na ulazu ugleda... nekog
prosjaka.

Car se nemalo začudi pred takvim prizorom jer nikako ne očekivaše
takvog posetioca usred vojnog logora. Htede da mu naredi da se udalji ili da
pozove stražu, ali neznanac samouvereno kroči unutra i spusti šatorsko krilo
za sobom. Bio je obučen u rite i podštapao se dugim štapom, mada nije
hramao niti je delovao ubogo. Duga kovrdžava kosa padala mu je na ramena,
a iza naizgled prljavog lica videle su se jasne crte naočitosti i otmenosti.
Dušanu se učini poznatim, ali mu se imena nikako nije mogao setiti. Obuze
ga osećanje blagovenja kakvo nikad nije osetio. Da li je došao u pratnji
patrijarha? Ko je bio ovaj neznanac koji je zračio neizrecivim blagodušjem?
Beše kraljevskog držanja, a štap držaše kao skiptar.

„Udeli mi neku milostinju, care Silni” reče on dubokim glasom, ispruži
levu ruku i otvori dlan. Stajao je nepomično i netremice gledao cara. Dušan
stoji ukočeno i miče usnama, ali glasa ne pušta. Naposletku se opet oglasi i
kao nekom čarolijom trže Dušana iz ukipljenosti: „Ko prosi, da krunu nosi,
valja mu dati?

Dušan nemo napipa sto i jedva spusti pehar ne skidajući pogled sa
prosjaka. Zbunjeno potraži kod sebe neki novčić, ali shvati da nema ništa.
Retko je nosio novce ili dragocenosti. Oseti zbog toga neprijatnost jer običaj
nalaže da se prosjaku uvek nešto udeli jer se verovalo da su to prerušeni
pokojni preci koji ozlojeđeni mogu baciti i neku strašnu kletvu.

„Ja... nemam ništa kod sebe‚” zamuca Dušan zagledan u to poznato
bezimeno lice, pa kršeći ruke oseti pod prstima svoj carski prsten pečatnik,
simbol carstva. Bez razmišljanja, ushićen, skinu ga i pruži ga neznancu. „Evo,
uzmi, od srca ti ga dajem.”

Prosjak ne spusti pogled već se milovidno osmehnu i blagoglasno reče:
„Od srca sam ga već uzeo... No, biće dovoljno da mi onda daš koricu
hleba i gutljaj vina.”
Dušan zanemelo samo pokaza rukom prosjaku da sedne na njegovo mesto
na čelu stola.
„Tu sedi samo car, a carev sluga niže od njega” reče prosjak, pa prođe
kraj njega i sede na začelje. Uze parče hleba, odlomi komadić pa ga umoči u
so. Pre nego što ga stavi u usta, zasta na tren i zažmuri kao da izgovara neku
molitvu. Dušan ne skida pogled sa njega, kolena mu klecaju. Jezik mu se

zavezao.
Prosjak uze nečiji pehar i proguta malo vina. Gledao je u hleb, koji je

držao u ruci. Odlomi još jedan komad i pre nego što ga stavi u usta,
blagorečivo će:

„Tvoja dela dragovetna su oku Gospodnjem, a tvoje reči milozvučne za
Njegove uši

„Moj život je Njemu posvećen, neznanče‚” jedva izusti Dušan. I glas mu
je bio poznat, ali čiji je bio?

„Dragosnim smeškom te posmatra‚” reče ovaj, pa opet nagnu pehar sa
vinom. „Bogoveran si, care Silni, podižeš mu hramove, hraniš siromašne,
čuvaš i braniš Njegovo stado... Zato dođoh da te savetski upozorim: zaigraće
plamičak i smirićeš se sa životom.” Zatim ustade i okrenu se ka Dušanu.
„Obrušili su se jaki na tebe i na carstvo tvoje. Vrane crne kruže i čekaju oči
da ti iskopaju. Snagu svoju crpiš iz vere i sebi vernih. U nedrima svojim gajiš
zmaja koji će svojim krilima zakloniti polumesec. Mio je on srcu
Gospodnjem, kao i svako ko položi svoj život za druge, a mrzak je tuđincima
čiji je usud svojim rođenjem postao. Ha tebi je, care Silni, da ga pošalješ
pravim putem, da ne zastrani, da ne nastrada.”

„Moj dvor je dom mnogim zmajevitim.. ” zbuni se Dušan.
„Svako je već zakoračio na svoj sudbinski put i svi će se okupiti pod
jednim barjakom i pod časnim krstom... Ali, najmlađi zmaj još nije zakoračio
svojom gorkom putinom, a na pola životnoga puta čeka ga sveti Georgije,
koji ga darovati želi. Jer njemu je posvetio svoje ubojito koplje, za kojim
toliki silnici od želje gore. He daj im ga jer će se tvoj narod u krvi ugušiti, a
tvoje ime biće zanavek zatrto.”
„Koplje svetog Georgija je... za Miloša Obilića?‚” upita Dušan.
„Uzme li ga, povešće svoj narod do pobede, ne uzme li ga... naroda neće
ni ostati.”
„Kažeš, zaigraće moj plamičak... Bliži li se to moj dan kada ću pred
Tvorca svoga stati?”
„Svaka sila za vremena, a nevolja redom ide, care Silni” kada to reče,
prosjak krenu ka izlazu šatora. Prolazeći pored Dušana još mu reče: „Čuvaj
se rogatog češlja i grčkoga otrova.”
Napolju se začuše glasovi. Patrijarh je dolazio. Taman kada razgrnu
šatorsko krilo da izađe, Dušan zavapi za prosjakom:

„Pod kojim imenom hodaš ovom zemljom, neznanče?”
„Pod svojim, a ne tuđim‚”reče ovaj zastavši na trenutak ne okrenuvši se.
„Jer samo jedno znameno ime imam... Mihailo. Sedim na tvome desnom
ramenu i milujem te krilom.”
I izađe. Dušan osta skamenjen.
Tren kasnije, opet se otvori šator i podnevno sunce unutra blesnu. Dušan
zažmiri i već pomisli da se prosjak vraća, kada se promoli glava patrijarha.
Car razgorači oči u čudu, a Joanikije nabra obrve ugledavši cara zgranutog.
Zasta na trenutak.
„Mogu li da uđem, Dušane?‚” pita ovaj. „Šta se desilo? Bledan si.”
Dušan nemo podiže ruku ka njemu, pa jedva izusti:
„Jesi li... jesi li ga sreo?”
„Kora, crni ti? Kada?”
„Sad, čoveče božji! Mora da ste naleteli jedan na drugog pred šatorom! ”
„Šta je sa tobom?‚” začudi se patrijarh, pa se okrenu da pogleda napolje,
kao da se uveri da nikoga nije sreo. „Nema nikoga... Ko ti je bio?”
Pa, kada zakorači u šator, zasta namirisavši nešto.
„Kakav je ovo blagovoni miris?” upita ga patrijarh. „Je li neko palio
kandilo?”
Dušan se otetura do svoje stolice i zavali se u nju. S mukom dohvati svoj
pehar i iskapi sve vino. Zatim ga opet nalije. Joanikije mu polako prilazi i
gleda okolo po šatoru. Bili su sami, ali u vazduhu se osećao blagi miris
tamjana. Vidi da se Dušanu nešto desilo i da je uznemiren. I Joanikije polako
sede za sto i nalakti se kao da se boji da će se srušiti od iznenađenja. Zatim
polako izusti reč po reč:
„Ko je bio ovde, care?”
Dušan ga neprisebno pogleda. Jedva je izgovorio:
„Arhangel Mihailo.”
Joanikije se uspravi u stolici, u čudu se prekrsti i promrmlja neku
molitvu.
„Jesi li siguran ili to vino govori iz tebe?” pita ga ipak patrijarh.
„Ma, kakvo vino... Kamo sreće da je to!”
„Uf, moram i ja malo da progunem” uzima Joanikije drhtavom rukom
najbliži pehar i sipa vino iz bokala. „Vala, nisu ni moja usta čupava, pa da ne
pijem... Uostalom, to je Isusova krv, može mi se.”

Kada iskapi i poslednju kap, obrisa rukom usta, pa nervozno reče:
„Zbori, čoveče! Šta ti je rekao?... Ma, jesi li siguran da je bio on? Kako
uopšte znaš kako arhangel Mihailo izgleda?”
„Došao mi je u san onomad u Hilandaru..” reče zamišljeno Dušan. „To je
bio on... Znam... Sada se sećam njegovog lika, ali sada mi se obratio obučen
u prosjaka.”
Joanikije se stade više puta krstiti i ponavljaše naglas više za sebe nego
za Dušana:
„Bog naredi anđelima da pevaju na nebu, a petlovima na zemlji. Oni noću
pale mesec i zvezde kao što se pale kandila. Čuvari su nebeskih vrata i
otvaraju ulaz u nebo. A nije se nebo salomilo, no anđeli nebo rasklopiše.
Kada slete na zemlju, ljudskom oku su nevidljivi, ali se ukažu kao putnici i
prosjaci! Blagosloven si, care Dušane. Gospod te je dodirnuo poslavši ti
svog omiljenog anđela.”
„Ne znam, prijatelju... da li da se radujem ili da plačem” reče Dušan.
„Zar ti je loš glas doneo? Predskazuje li neku nesreću?” Dušan pogleda u
Joanikija. Bio mu je drag prijatelj, čovek od poverenja, ali nije bio u redu
Zmaja. Ovo nije bilo za njegove uši. „Eh, da mi je ovde moj Miloš
Vojinović‚”
pomisli Dušan, a oči skoro da mu se napuniše suzama. „Da sa
kosingasom mogu razmeniti misli i svoje jade!”
Car uzdahnu i ispi nekoliko gutljaja vina. Nesvesno klimnu glavom kao
da govori sam sa sobom. Pribra se, pa reče:
„Ma, pusti me, Joanikije‚” odmahuje rukom. „Ne treba ti jedna briga više.
Uostalom, ti brini o dušama ovih nakrasnih ratnika koji kreću u pohod na
Bosnu, a meni prepusti moje svetovne muke.”
„Biće ti lakše ako mi kažeš” ponovi ovaj.
„Ništa ne može olakšati moje breme koje kao car moram da nosim”
odvrati Dušan. „I na meni je da ga nosim.”
Nasta neugodan tajac, koji Dušan isprva ne primeti jer opet uroni u svoje
misli, ali slučajno pogleda patrijarha i uoči mu zebnju na licu.
„Zašto se ti sad namrgodi tako?‚” upita ga Dušan. „Čujem kako škrgućeš
zubima
„I mene more moje muke, Dušane” odmahnu ovaj rukom.
„Je li...?” Nagnu se Dušan prema njemu. „Tiču li se i mene ili samo

tebe?”
„Bojim se da se tiču sviju nas! ” Kada to reče, opet nagnu pehar.
„Kako smo krenuli, izgleda da ćemo se napiti” reče Dušan, pa zaćuta ne

bi li mu patrijarh sam izneo svoje brige. „N°, kaži pa da i ja iskapim pehar.”
„Vaseljenski kir Kalist je bacio anatemu na sve nas‚” reče Joanikije.

„Prokleo je tebe, mene, našu Crkvu, sveštenstvo...” Širi ruke u očaju
patrijarh.

„Isključio nas je iz Crkve, je li?” zamišljeno će Dušan.
„Ne razumem otkud sad to kada je prošlo više od četiri godine od tvoga
krunisanja?” čudi se Joanikije. „Ja sam tada očekivao da će baciti anatemu
na nas, osnovao si patrijaršiju, krunisao se za cara...”
„Kako ne razumeš, Joanikije?” Opet se Dušan nagnu ka njemu. „Prosta
stvar. Pre četiri godine nismo mu posebno naudili, pa se nije ni razljutio...
Ali, sada nakon osvajanja Tesalije i Epira... pogrešili smo što smo proteravali
grčke episkope i mitropolite.”
„Morali smo, Dušane!” pravda se Joanikije. „Nisu hteli da prihvate našu
jurisdikciju. Uostalom, proterali smo samo one koji su odbili poslušnost.”
Dušan uzdahnu. Nije mu ovo trebalo. Svi će ga gledati kao nekakvog
izroda ili izdajnika.
„Naopako nam zvonilo! ” pokaja se Dušan. „Nije trebalo da te poslušam
Joanikije, predosećao sam da ne valja što to činimo.”
„Nisam te ja nagovarao!‚” pravda se patrijarh. „I sam si znao da grčki
episkopi koji ostanu stalno podbunjuju narod.”
„Kako me nisi nagovarao kada si mi stalno sedeo na glavi i zvocao kao...
kao moja Jelena kada se za nešto zainati!” Preti mu prstom Dušan. „Zato
nemoj da me lažeš... Dugo se poznajemo i nema razloga. Želeo si da postaviš
srpsko sveštenstvo tamo gde su Grci u većini. Ja sam ti rekao da je to
greška... Zašto bi grčki narod prihvatio tuđe sveštenike iako je Crkva ista?”
„Pa, dobro.. ” klimnu glavom Joanikije. „U pravu si... U bestraga... I šta
sad?”
„Šta?Ništa!”uzviknu Dušan. „Teramo dalje po svome... Kalist će skinuti
anatemu kada budemo ušli u Carigrad.” „Pobogu, Dušane..” odmahuje sad
ovaj glavom. „Ne zaleći se. Znaš da ne možeš zauzeti Carigrad bez flote, a
Mlečani ti je ne daju. Oni više trguju sa njima nego sa nama. Uostalom,
rade onako kako im papa govori, ako on ne bude aminovao, ništa od flote.”

„U pravu si, Joanikije... Da...” Zamisli se Dušan. „Trebalo bi ubediti
papu, ali kako... kako?”

„Pusti se sad toga, Dušane‚” reče patrijarh i ustade. „Hajde da pričestim
vojsku pred polazak... Da svaka duša nađe svoj put do Gospoda.”

Dušan oćuta i ustade. U vazduhu se još osećao sladunjavi miris tamjana.
Patrijarh prvi iziđe iz šatora, a Dušan na tren zastade na izlazu i pogleda
nazad unutra. Arhangel Mihailo mu je doneo dobre i loše vesti... I opet ga
neko upozorava na nekakav rogati češalj, a sad i na grčki otrov. Da li od
grčke ruke ili samo od grčkog otrova? Koja otrovna guja je u njegovoj blizini.
Moraće da pojača bezbednost na dvoru.

Dušan se tek predveče vratio na svoj dvor u Paun-polju. Bio je i dalje
pod utiskom susreta sa arhanđelom Mihailom, ali pogodila ga je i vest o
anatemi vaseljenskog patrijarha Kalista. Osećao se kao da je u procepu. Znao
je da su pred njim teška vremena; ne samo za njega već i za carstvo i da mora
delati brzo i nepogrešivo. Shvatio je da su zmajeviti na njegovom dvoru srž
budućeg reda Zmaja, koji je nakon boja sa Divljim lovom naglo oslabio.
Moraće da ih zaštiti, a posebno Miloša Obilića, pred kojim je bila svetla
budućnost i na čijim plećima će počivati budućnost njegovog naroda. Kakav
god život da su mu suđaje bile namenile, na Dušanu je bilo da ga pripremi za
teška iskušenja koja su ga čekala. Zato, odmah po dolasku, potraži starog
viteza Vukana. Pronađe ga u dvorskoj kapeli, gde se bio prepustio dubokoj
molitvi. U tišini i miru, a pod budnim okom svetaca koji su ih gledali sa
ikona okačenih sa drvenih zidova, Dušan kleknu kraj Vukana i pridruži mu se
u molitvi. Bili su sami. Car sačeka da stari ratnik završi sa svojom molitvom.
Pre no što mu bilo šta reknu, sretnu mu se pogled sa pogledom arhangela
Mihaila na jednoj velikoj ikoni. Dok je govorio, nije skidao pogled sa
njegovog lika: „Časni Vukane, viteže od reda Čuvara koplja svetog
Georgija... Da sam birao mesto za naš razgovor, bolji od ovog ne bih sam
izabrao. Obojicu nas vezuje tajna zakletva naših svetih redova posvećenih
borbi u ime Gospodnje i za krst časni. Zato ću ti reći ono što niko ne zna niti
ću to ikome poveriti. Već samo ti, ja... i arhangel Mihailo, koji mi se danas
ukaza na javi, a kao da je bilo u snu...” Vukan ga je netremice gledao.
„Poverio mi je zadatak koji, iako sam car, ne mogu sam da obavim. Pokojni
Miloš Vojinović, slava mu večna bila, kao kosingas imao je zadatak da
svojim životom čuva i sačuva zmajevitoga Miloša Obilića. I svoj život

nesebično je zarad toga dao... Meni nedostaje, a narod osta bez svog
zaštitnika. No, arhangel Mihailo, u svoj svojoj mudrosti, otkri mi tajnu
Miloševe sudbine, koju sada poveravam i tebi. Njemu je presvetli Georgije
zaveštao svoje koplje na Črnoj steni, koje vaš red verno čuva već
pokolenjima...” Vukan oćuta, ali duboko uzdahnu. Duša mu zatreperi. „Doći
će trenutak kada će zmajeviti na polovini svog životnog puta uzeti njegovo
koplje i svoju sudbinu u ruke... Silnici neznani smeraju da to osujete iz meni
nepoznatih razloga, ali nama nije da dovodimo u pitanje odluke Svevišnjeg,
već da im se povinujemo... Sve ti ovo govorim, Vukane, jer mi je arhangel
Mihailo otkrio da je i moja čaša skoro puna, pa se mogu nadati da ću u neko
dogledno vreme krenuti za kosingasom ka našim slavnim precima.

Ako tako bude, a nema razloga da ne bude, neko mora da nastavi da vodi
Miloša Obilića za ruku do te sudbonosne raskrsnice.”

Kada Dušan pogleda Vukana, ovome lice beše uplakano.

Glava dvadeset i druga
- zima 1350. godine

„Bog ti dao, moj Miloše sine,
Kac si tak’u pamet naučio,
I junačku biljegu sakrio,
Sakrivaj je dovijeka svoga,
Pak se ne boj nikakva junaka!”

Vukan je sedeo kraj postelje i vlažnom krpom umivao anđeosko lice
Miloša Obilića, koje je bilo u grču zbog groznice koja ga je tresla. Čas
bi se preznojavao, čas bi se tresao od hladnoće. A stari vitez se sekirao što
malenome junaku ne može više pomoći. Da ga mačem svojim može odbraniti,
lako bi to uradio, ali ovako je mogao samo bespomoćno da sedi kraj njega i
da mu pričom ublaži muke. Već tri dana je prošlo otkako je Miloš pao u
postelju. Oko podneva bi ga groznica čudesno napuštala, da bi se naveče
vratila i u svom zagrljaju ga tresla celu noć i naredno jutro, opet do podneva.
Činilo mu se da je detetu svakim danom sve gore i da teže podnosi napade.
Nije Vukanu bila strana ta bolest, ali se dotad nije susreo sa takvom koja
uvek u podne iznenada popušta, pa se dete oporavi kao da nije ni bilo
bolesno.

Setio se on Dušanovih reči u kapeli, šta više, stalno su mu odzvanjale u
glavi. Taj kratak susret mu je preokrenuo život, jer je konačno spoznao svrhu
svog bitisanja na ovom svetu. Osećao je da se sve vreme pripremao za ovo

konačno iskušenje, kada kao prvi od reda Čuvara koplja Svetog Georgija sa
titulom ras, mora da pripremi ratnika koji će poneti sveto koplje u boj. Od
prvoga dana znao je da zmajeviti Miloš nosi beleg vučjeg biča na desnoj
mišici i upisanu sablju na bedru, uostalom kao i druga zmajevita deca na
dvoru kojoj je posvetio svoj život, podučavajući ih ne samo ratnim
veštinama, već i znanjem koje se sa kolena na koleno prenosilo u njegovom
redu. Tako je i znao da su sva ona, rođena u braku ili ne, bila deca starog
Zmaja, kome nijedna žena ne može odoleti. Svako vanbračno dete smatralo
se usudom, dok su ona rođena u braku bila dužnost i obaveza. A kada je
takvo još od Zmaja poteklo, utoliko je usud bio značajniji. Dobro je on znao
kakvo breme će ova deca nositi, jer slava kojom će se ovenčati beše kruna
od trnja natopljena krvlju. Zato nije mogao da ne oseća tugu zbog ove dece,
toliko različitom, a toliko željnom da budu poput druge.

„Hoću li sutra ozdraviti, Vukane?‚” prozbori tiho Miloš.
„Svakako da hoćeš, samo budi jak‚” odgovori mu starina. Vukan baci
pogled kroz otvoreni prozor i odmah proceni da je sunce visoko na nebu. Bilo
je podne, vreme kada groznica nestaje kao rukom odnesena.
„Već mi je bolje” reče dete, uspravivši se u postelji. „Morao bih da
izađem, sigurno me Uroš čeka kod Ždralina.”
„Vidim da mnogo voliš svoga konja‚” osmehnu se Vukan.
„Da!” veselo će Miloš. „Najlepše mi je kada sam sa njim. Ali, voleo bih
da imam i silvana kao Marko i Bogdan.”
„Imaćeš ga, ne brini.”
„Sutra?‚” opet će Miloš.
„Moraš sačekati da se novo leglo okoti, znaš kako to ide‚” reče mu
Vukan. „Iz postelje ne smeš da izlaziš dok ne ozdraviš.”
„Misliš da ću se večeras opet razboleti?”
„Tako je bilo ovih prethodnih dana
Vukana je duboko u duši nešto tištalo, što mu nije davalo mira od kada
se Miloš razboleo. Plašio se da ovo nije bila obična groznica. Iako hrana nije
bila zatrovana, sumnjao je da je ipak neko umešao svoje prste. Nije bilo
važno da li je to bio neki blagi otrov ili možda vradžbina, ovakav neshvatljiv
nemir uvek bi osećao u blizini opasnosti. Zato je još sinoć potajno poslao
jednog brzog jahača na dvor despota Ivaniša u Toplicu, sa porukom za
Dušanovu majku Teodoru. U njoj joj je poverio svoje strahove i sumnje, i

molio je za pomoć jer nema kome drugom da se obrati. Car je bio sa
vojskom daleko u Bosni, a on se najednom našao usamljen na punom dvoru,
plašeći se zavere protiv Miloša Obilića. Čak je i Grk Filotej, dvorski lekar,
bio sa carem, a vidari koji su pregledali dete samo su slegali ramenima ili mu
davali beskorisne napitke.

Kada Vukan vide da je Milošu bolje, on ga kao i prethodnih dana, odmah
presvuče jer je bio u goloj vodi. Prvo mu je obukao košulju da mu sakrije
vučji beleg na ruci.

„Zašto mi otac uvek govori da pokrivam svoj mladež?‚” seti se da pita
Miloš.

„To znači da ćeš biti veliki junak i činiti velike podvige‚” kaže mu
Vukan.

„Sutra?”
„N°> kaži ti meni, Miloše‚” pita ga Vukan. „Zašto stalno zapitkuješ
’sutra’? Zašto se toliko žuriš da porasteš?”
„Car mi je rekao da kada budem porastao, mogu da potražim svoju mati!
” kaže važno Miloš.
Vukan uzdahnu, pa ga uštinu za obraz iz milošte. Stari vitez je znao da ga
deca zadirkuju što je bez majke i oca. Nije mu bilo uteha što su ga car i
carica gledali kao sina. Vukanu je bilo jasno da je dete izgaralo od želje da
pronađe svoju majku.
„Kada porasteš veliki, ti potraži svoju mati, a dotle moraš da kriješ svoj
beleg.”
„A kako sam ga dobio?”
„Rođenjem.”
„Zašto?”
„Jer su ti suđaje prorekle slavnu sudbinu.”
„Zašto?”
„Jer ćeš biti Gospodov ratnik na zemlji.”
„Zašto?”
Vukan se uzvrpolji na stolici. Razmišlja kako da mu objasni.
„Da li bi želeo da ti ispričam jednu priču, Miloše?” pita ga Vukan. „O
jednom zmaju i o jednoj lepoj devojci?”
„Da! uzviknu radosno Miloš.
Vukan se zamisli i prepusti se mislima. Oseti kako tone u prošlost...

***

Bio jednom jedan zmaj koji je običavao da zavodi žene. Uvek bi se
pretvorio u divnog mladića, naočitog i stasitog.

Sa odabranicom bi provodio strasnu noć, ali nikad nije mogao da se
zaljubi. Nijedna mu nije mogla odoleti i svaka bi se zaljubila u njega. Ali
nakon svake noći, zmaj bi odlazio tužan, tragajući za pravom ljubavi. Tako
jednom, sa vrha jedne stene, ugleda kraj bunara jednu devojku u društvu
drugarica, raskošne lepote, duge crne kose, vitkih nogu i uzanog struka, a
bujnih grudi i čarobnog osmeha. Kad god bi se osmehnula, zmaj bi osetio
kako mu srce poigrava u grudima, a prijatni žmarci ga podilaze. I odmah
požele da uzme tu devojku. Ali, morao je da čeka da padne mrak kako bi joj
se prišunjao. Kada je sunce zašlo, što se njemu učini kao večnost, on polete
ka selu, a za sobom ostavi trag iskrica u vazduhu, pa pohita ka kući svoje
izabranice. Kada selo utonu u mrak i san, on kao zmijolika ptica kroz odžak
uđe u njen dom. Ni vatra u ognjištu nije mu mogla nauditi, sve dok ne
dotakne plamen. Tako se on prišunja devojčinoj sobi i poprimi čovečji oblik.
Kada njena vrata zatvori za sobom, devojka se trže iz sna i pod svetlom luča
ugleda momka duge plave kose koja je neprirodno sijala, a bledo lice mu je
zračilo nežnošću. Zelene oči su mu caklile neodoljivom strašću. Iako devojka
zinu da vrisne, ne ispusti nikakav glas, već samo dubok uzdah. Već je bila
pod njegovom čarolijom i sa istom strašću mu se podala. Ali takva zmajska
žudnja je opasna za žene jer one izgube glavu za zmajem i bezumno se
zaljube u njega, jer to nije prava ljudska ljubav gde zaljubljeni jedan drugom
daju i uzimaju, već u kojoj zmaj.samo uzima, a žena kopni dok ne kraju ne
umre ili ne poludi. Ali ovog puta, zmaj beše ludo zaljubljen i rešen da joj
pruži svu svoju ljubav.

Pred zoru, zmaj bi se opet iskrao iz devojčine sobe i kroz odžak bi
pobegao iz kuće u planinu, gde bi čekao da opet

padne noć kada bi iznova pohodio svoju voljenu Ljubu, kako se ona
zvala.

I tako, čim bi selo utonulo u san, eto zmaja kako leti ka Ljubinoj kući i za
sobom ostavlja trag iskrica u vazduhu, pa se provlači kroz odžak. Devojka bi
dočekala svog ljubavnika raširenih ruku i predala bi se njegovom milovanju i

poljupcima. Pre prvih petlova, zmaj bi se opet iskrao i pobegao u planinu da
čeka novu noć.

Nesebična ljubav im je razdirala dušu i oboje su patili kada nisu bili
zajedno. Sati su bili sve duži, činilo se beskrajni i prazni. Takva ljubav je
trajala mesecima i samo su se noću sastajali u njenoj sobi.

Prilikom jednog takvog susreta, ophrvan prejakim osećanjima, zmaj
prizna Ljubi ko je on, odakle dolazi i poveri joj neke tajne koje su ljudima
nepoznate. Nakon dugih strasnih zagrljaja, momak se naočigled devojke
pretvori u zmaja i iskrade se iz njene sobe dok su oko njega letele iskrice.
Tada Ljuba u užasu shvati da oni nikada neće moći da budu zajedno, jer će
zmaj uvek morati da se krije i da nikada neće moći da se budi uz njega.
Ljuba je mnogo tugovala. Ali, devojke zaljubljene u zmaja uvek se
prepoznaju. One su blede, iznurene i nikada ne pričaju sa drugim momcima.
Svoju tajnu strogo kriju iz straha da ne budu kažnjene ili da ne budu
izvrgnute ruglu... Ali i zbog čari ljubavnih susreta. Ljubavnom bolu nije bilo
leka, pa je njena mati to primetila. Posumnjala je da joj kćerka pati zbog neke
zmajske ljubavi, jer je odmalena slušala priče da zmaj može krišom da se
uvuče u svaku odaju gde su ljudi. Odlučila je da proveri i da preduzme
jedino što je moguće.

Sačekala je sledeću noć i kada je provirila u kćerkinu sobu, ugledala je
zmaja kako skida svoju zmajsku odoru i nag ulazi u njenu postelju. Ona se
tad ušunja i ukrade zmajevu košulju. Zmajski oklop baci u ognjište, gde ga
vatra stade gutati. Dok je krljušt u vatri lagano tinjala, momak u naručju
svoje drage Ljube izdahnu, a zatim se pretvori u oblak iskrica i nestade.

„Ljubav srama ne poznaje‚” govorila joj je mati. „A sram prati ženu
doveka!”

Ljuba nikada nije oprostila svojoj majci i duboko je tugovala za zmajem.
Utonula je u jad i patnju iz koje niko nije mogao da je izvuče. Nekoliko
meseci kasnije, Ljuba je rodila sina.

„Bez srca nema života, mati” jadala joj se Ljuba. „Bolje je sa zmajem biti
nego sa rđom se ljubiti! ”

Umesto da joj dete udahne volju za životom, ona ubrzo zatim uvenu od
patnje. Još dok je mati oplakivala svoju kćer, selo zadesi veliko zlo. Velike
kiše potopiše pšenicu, a grad obra voćnjake. Kada je došla zima, led okova
selo, a na njih navali nekakva boleština i pobi pola žitelja. Ljubina mati

ostala je sama u kući sa zmajskim detetom. Dete je raslo uz staricu, bez
majke i bez oca. Nije imalo nikoga osim babe, koju je savest toliko grizla da
se povukla u svoj svet patnje i polako gubila razum. Uzalud je ona molila
Boga da je uzme i prekrati joj muke, ali joj želja još dugo osta neuslišena.
Nije ni primetila kada je jednog dana njen unuk, tada već momčina, otišao od
kuće. Ona je i dalje pričala sama sa sobom i često ponavljala:

„Leti zmaj, sipa vatru, a krljušt mu kao srebro pada. Noću mu rep sija i
sa njega odskaču varnice... Da mi je Zmajogorčevog ognja da u njemu bol i
jad svoju utopim! ”

U beskrajnim besanim noćima dok je sedela, u retkim trenucima zdravog
razuma, mati bi se setila da je prilikom spaljivanja zmajevog oklopa
zaboravila i drugi deo priče o zmajevima. A to je da svaki kraj ima svoga
zmaja koji u njemu obitava, i koji ga štiti od zemljotresa, poplava, vetra,
grada... I da zmaj zauzvrat ne traži ništa od ljudi osim ljubavi. Bogovi
vazduha, vode i zemlje su njegovi prijatelji i nikada njemu, kao bogu vatre,
ne bi naneli zlo.

***

Miloš je priču saslušao ne trepnuvši. Stari vitez završi rečima:
„Deca koja se rađaju iz takvih ljubavi imaju vučji bič ili upisanu sablju
na bedru. A ti, Miloše, imaš oba zmajska belega, što znači da ćeš biti dvaput
veći junak.”
Miloš se nehotice uhvati za mladež ispod košulje. Po pogledu mu se
videlo da grozničavo razmišlja. Naposletku reče:
„I to dete je ostalo bez mati kao ja.”
„Nisi samo ti bez mati, i ja sam je rano izgubio, Miloše‚” priznade mu
Vukan.
„Ali ja ne znam ni kako se ona zvala‚” zacakliše se Milošu oči. „A ti,
Vukane? Znaš li kako ti se mati zvala?”
„Znam.”
„Kako?”
„Ljuba.”

Glava dvadeset i treća
- zima 1350. godine

„Kada opao izgubi krila,
onda ga i pilad kljuju.”

Već sledećeg dana, u predvečerje, malome Milošu beše toliko loše da je
jadni Vukan očajan sedeo kraj njegove postelje i proklinjao sudbinu što
će mu ovo dete umreti na rukama. I kraljica Marija ga je redovno obilazila i
obično mu je donosila čorbu, koju bi Miloš uvek rado pojeo.

Ali, te večeri, Milošu je bilo previše loše da bi mogao da jede. Kao i
svaki put, Vukan bi tražio da proba jelo. Marija bi se narogušila, uvređena da
neko pomisli kako bi ona, kraljica Stefana Dečanskog, pokušala da otruje
dete.

„Hoćeš li, časni viteže, da probaš sa obe kašike čorbu?‚” zajedljivo će
Marija držeći na poslužavniku zdelu i dve kašike.

„Nema potrebe, gospo” odvrati Vukan. „Moram da probam ili ću sam
zakuvati čorbu kod cara Dušana.”

Zatim, zahvati jednom kašikom čorbu i kuša je. Ništa. On klimnu glavom,
pa Marija sede na postelju kraj Miloša, koji je ležao u bunilu okupan znojem.

„Hajde, sinko” tiho će Marija. „Uzmi malo, valjaće ti... Hajde, Miloše,
još samo večeras... i više nećeš morati.” Uto, vrata se otvaraju i, kao furija,
uleće careva majka Teodora, haljina i ogrtač lete za njom. Zajapurena,
rumenog lica i sa snegom na kapi, vidi se da je upravo stigla. Za njom trčka

neka starica umotana u šal. He vidi joj se ni lice, samo trlja promrzle ruke.
„Šta je ovo, Marija?” viknu Teodora. „Šta daješ Milošu? Kakav otrov si

mu zbrčkala?”
Marija ljutito skoči na noge, umalo da prospe zdelu. „Sram te bilo! siktala

je ona. „Kako se usuđuješ da me napadaš? Zar ja da otrujem neko nedužno
dete? Evo, pitaj viteza Vukana! On je kušao čorbu!”

Vukan stoji zbunjeno i samo klimnu glavom. Ali, Teodora ne mari za to
nego bez reči prilazi i otima joj zdelu iz ruku.

„Gubi se odavde!” viknu ona. „Tebi niko na ovom svetu nije nedužan!”
Mariji jurnu krv u glavu, pa sevnu očima, i grmnu: „Žaliću se caru na
tvoje ponašanje! Svi će doznati za tvoj bezobrazluk! Ista si kao ona
Rogozna!” Pa gurnu Teodoru i izlete iz sobe.
Kada zalupi vrata za sobom, nasta tajac. Teodora spusti zdelu na sto
pokraj Miloševe postelje i sede kraj njega. Opipa mu lice i uveri se da mu je
veoma loše. Bio je mokar, u bunilu je micao usnama, a lice mu se grčilo. Ona
odmahnu glavom i oseti kako je nešto preseče po stomaku.
„Trebalo je da odmah pošalješ po mene, Vukane” reče mu Teodora.
„Bojim se da nije već kasno.”
Vukan oćuta i samo stisnu pesnice. Griža savesti mu je razdirala dušu.
Teodora mahnu rukom starici skrivenog lica da dođe. Ova se dogega do
postelje.
„Ovo je baba Vijorika” reče Teodora, pa starica otkri svoje lice skinuvši
debeli šal. „Čim si spomenuo vradžbine, odmah sam poslala po nju. Kažu da
nema bolje vračare od nje.”
„Daću sve od sebe, gospodarice‚” ponizno će ona, pa nekako bojažljivo
priđe Milošu i skoro neprimetno mahnu rukom Teodori da se udalji.
Stade da zagleda bolesno dete, da ga opipava po licu, po grudnom košu,
pa ga čak okrenu na stomak i zagleda mu leđa. Kada mu ugleda upisanu
sablju na bedru, ona se ukoči, a zatim mu odmah zavrnu i desni rukav. Kada
vide i vučji bič na mišici, baba se još više zapanji i ruke joj zadrhtaše.
Zaneme od čuda, ali Vukan zato glasno reče:
„To što si videla, zadržaćeš za sebe ili ću ti ja rođenim rukama iščupati
srce
Baba ga strašljivo pogleda. Vide u Vukanovom pogledu ozbiljnost. Nije
morao to ni da joj kaže. Znala je ona dovoljno - da su zmajeviti posebna sorta

ljudi, neustrašivi borci i ljudi od reči. Da kriju svoje tajne po cenu života,
svog ili tuđeg.

Vijorika se vrati Milošu i nastavi da ga zagleda. Otvarala mu je usta,
gurala prst pod jezik, čak mu je pod svećom gledala u nokte. Činilo se da je
na njima nešto videla, jer spusti detetovu ruku i duboko uzdahnu.

Najednom se trže, kao da se nečega setila, pa se okrenu stolu i uze zdelu
sa čorbom. Priđe mangalu u kome je gorela vatra, promumla bajalicu:

„Gori, vatro, gorcem,
Eto babe s kocem!
Gori, vatro, plamenom,
Eto babe s kamenom!”

Pa prosu čorbu u plamen. Vatra zašišta, ali po Vijoriki se videlo da se
ništa osobito nije desilo. Ona ponovi bajalicu, pa baci i drvenu zdelu u
plamen. Opet ništa. Krenu nazad ka stolu, pa kada vide da Vukan i dalje drži
kašiku kojom je zahvatio čorbu, ona mu je uze bez reči, a zatim dohvati i onu
kojom se Miloš hranio. Ponovo se vrati ognjištu, pa ponovi bajalicu, pa ubaci
Vukanovu drvenu kašiku. Ništa. Ali, kada ubaci Miloševu, plamen šiknu
uvis kao da nekakav div dunu odozdo u nju. Svi se trgnuše osim Vijorike.

Vukanu pade mrak na oči, pa isuče svoj mač:
„Ja sam vezan carevom zakletvom i na svakoga ću dići svoj mač, pa
makar i na bivšu kraljicu!” Pa zakorači ka vratima.
„Stani, Vukane!‚” viknu Teodora. Ovaj se ukoči u mestu. „Ne smemo to
da uradimo... Vrlo rado bih videla da ona omasti konopac ili tvoj mač, ali...
Ipak, ne možemo biti sigurni da je ona kriva. Poznajući nju, verovatno jeste,
ali možda joj je ipak neko podmetnuo otrovnu kašiku.”
„Gospo, ja mogu da izvučem iz nje istinu” reče samouvereno Vukan.
„Svakako da možeš, viteže” klimnu glavom Teodora. „Ali, šta ako
izvučeš istinu da je nedužna? Onda ćeš za svagda ukaljati svoje časno ime...
He, neka je, Vukane... Ako sam išta u životu naučila to je da sveća nikome
nije do zore gorela, pa neće ni njoj.”
Vukan vrati sečivo u korice.
„Govori, Vijoriko‚” reče joj Teodora. „Ima li leka njegovoj boleži?”
„Boležima uvek ima, gospodarice” reče ova. „Ali, ovakvim vradžbinama,

ne.”
„Ako neko ume sa tim da se nosi, to si ti” opet će Teodora. „Sigurno

možeš nekako da mu pomogneš.”
„Njega su posetile šumirol‚” reče samouvereno Vijorika. „To se uvek

vidi po tri oglodana nokta.”
„Šumirol?”
„Tri demona čija imena ne smem da izgovorim” reče ona. „I samo one

znaju kako da mu skinu vradžbinu. Nežid ih je poslao.”
„Zar da pustimo da dete skonča?” zavapi Vukan. „Kaži gde da ih nađem,

pa ću se uhvatiti u koštac sa njima! ”
„Ne moraš ih nikud tražiti, viteže‚” reče vračara. „Dolaze one njemu u

gluvo doba, kada mu isisavaju život iz tela.”
„Ali, ja se noćima ne odvajam od njega!‚” uzviknu vitez. „ Jedva ikad

oka sklopim na neki tren. Nikada ništa nisam video.”
„Tvoj tren je drugima večnost‚” reče vračara. „Samo besanik može da

vidi tri sestre suđaje ili tri sestre šumirol. Jer ono što suđaje ispletu, šumirol
uvek nastoje da raspletu.”

„Misliš, sudbinu?‚” upita Vukan.
„Baš tako, časni viteže” reče vračara gledajući u Miloša. „Nežid želi da
rasplete detetovu sudbinu... A to može samo dok on ne dostigne zrelost kada
će zakoračiti svojim putem. Onoga koji nosi dva zmajska belega sigurno
krasi velika sudbina.”
„Šta nam, onda, valja činiti, baba?” pita Vukan.
Vijorika ćutke obiđe Miloševu postelju, pa se čak i sagnu da pogleda
ispod kreveta. Stade rukom da pretražuje pod. Svaki put kada nešto napipa,
ona to stavi u drugu ruku, pa nastavi dalje. Teodora i Vukan je posmatraju
ćutke, pa se ponekad u čudu zgledaju. U sebi se mole da će šta god vračara
radi, to pomoći malome Milošu. Vukan je očajan jer zna da nikada sa sebe
ljagu neće sprati niti će ikada moći caru da izađe na oči. Osramotiće svoj
red, a sveti Georgije će ga se odreći.
Kada baba završi, ona ustade i ode do mangala, gde u plamen baci sve
što je u ruci nakupila. Izgledalo je kao piljevina ili trunje od drvenog poda.
Ali, plamen opet suknu uvis šišteći kao od bola.
„Dobro je” zadovoljno će vračara. „Pod njim se otvara grob.”
„Juu! Šta je tu dobro, crna ti! ” užasnu se Teodora, pa se prekrsti. „Jezik

pregrizla, kakav grob!”
Čak se i Vukan brže-bolje prekrsti, ali zanemeo od bojazni za Milošem,

pa samo grozničavo promatra šta se događa.
„To je dobro, ročno‚” opet će baba. „Jer ću se sakriti pod krevetom, a to

je grob u kojeg svaku noć šumirol pomalo spuštaju dete. Da nije tako, ne bih
se mogla nigde sakriti, a da me ne primete.”

„Ma, jesi li sigurna da te neće... primetiti pod krevetom?” nepoverljivo će
Teodora. „Da to nije detinjasto, crna ti?”

„Gospo..odmahuje glavom Vijorika. „Zašto misliš da se sva deca plaše
da pogledaju pod krevet noću? Iz istog razloga što do napunjena tri leta mogu
da vide anđele. Ona se rađaju noseći tajna znanja koja odrastanjem gube.
Samo deca koja se rode u košuljici zadržavaju celog života te moći... Ipak, ni
odrasli ne bi trebalo da gledaju pod svoj krevet noću dok leže u postelji,
mogli bi da vide nešto što ne žele.

„Plašiš me, Vijorika” priznade joj Teodora.
„Sreća je u neznanju, gospo. U neznanju! Što čovek više zna, veće breme
nosi na leđima.”
„I šta sad?” jedva izusti Vukan.
„Sada ćete me ostaviti samu” reče baba. „Ne stojte pred vratima, već
idite negde drugde i ne pričajte o ovome... jer senke osluškuju.”
Njih dvoje bez reči izađoše iz prostorije, a Vijorika stade da se zavlači
pod krevet izgovarajući bajalicu:
„Crkni, nežide, ti nemaš nož, ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te
kadim, nožem te sečem, u vodi te gnječim. Voda se penuša, a Miloš Obilić te
više ne sluša. Ako ga je neko urekao, ako mu je neko presekao put, ako ga je
neko omađijao, ako je neko za njega ljut, više nema uroka, slobodan mu je
put, odvezala sam mađiju, niko više nije ljut. Miloš ostaje čist kao svet kad
se kupa u sunčevom sjaju, Miloš ostaje čist kao bistra voda izvorska, Miloš
ostaje čist kao bosiljak u prolećnom gaju, Miloš ostaje čist kao sveta Deva
Marija nebeska...”
I baba se zavuče pod krevet. Nasta grobna tišina.
U gluvo doba noći, hladan vazduh ispuni sobu iako je vatra još uvek
tinjala u velikom mangalu. U mrtvoj tišini sve glasnije se čuo žagor šapata
kao da dolazi iz daljine. Vijorika je nepomično ležala i budna žmurila. Kao
mrtva u grobu. Glasovi postaše sve razgovetniji. Mogla je da razazna tri

odvojena ženska glasa kako govore uglas. Nije morala da proviri da bi videla
šta se događa, znala je vrlo dobro.

Tri figure u crnim haljinama sa crnim velovima koji su im prekrivali lica
držale su se za ruke i lebdele iznad Miloševe postelje. Svetlost u sobi oslabi,
kao da je nešto pritiska i guši. Vazduh posta težak. Tri sestre govore
naizmenično i dopunjuju se:

„Lojanica mu se bori sa smrću,
Dogorela mu je skoro do kraja...”
„Dolazimo mu verne noću,
Kao prelja zlatokraja...”
„Ulazimo kao u svoju kuću
I guramo ga skraja...”
„I šta god suđaje guću,
Ma kakva da je graja...”
„Naša stoji reč suproću,
Jer jače smo od zmaja.”

Zatim zapevaše na nekom nepoznatom jeziku, i ubrzo zaćutaše. Nije se
čulo ni pucketanje vatre.

„Šta se ovo, sestre, zbiva
Duša mu je jaka i živa...”
„A naša sila metijiva,
Kao da se sa njega sliva...”
„Još mu stoji zmajska griva,
Koja li je od nas kriva?”
„Jaka mu je vretena tetiva,
Opeče nas kao kopriva”

Opet sve tri nerazgovetno zapevaše, ali ni to ne potraja dugo već jedna po
jedna zamuknuše. Razgneviše se.

„Ah! Da nas ne nadmudriše,
Ako za tajnu našu saznaše...”

„Ko bi im rekao za travke naše
Ni za avramsja i krstanjasa znaše...”
„A mi se upele iznajviše
Ne bi li ga satrle izliše...”

Kada Vijorika ču da se tajna Miloševog izlečenja krije u magičnim
travkama avramsje i krstanjase, ona naprasno odluči da ih otera kako
slučajno ne bi još više naudile detetu. Zato ispod kreveta povika izgovarajući
zaštitnu bajalicu:

„Ko je Miloša uročio svisnuo, ko je urekao prsnuo, oči prevrnuo! Ko je
Miloša urekao, usekao, o glavi mu bilo! Miloš osta svetao, čist, ko zvezda na
nebu, ko rosa na zemlji, ko bosiljak u cvatu, Miloš u zdravlju da bude...!”

Sestre šumirol zakreštaše kao preplašene vrane, dunu odnekud ledeni
vetar, podiže prašinu i pepeo iz mangala, i kao vrtlog povuče sve naviše. Dok
se baba iskobelja ispod kreveta, sve prođe, a demoni nestadoše. Ona brže-
bolje sede na postelju kraj maloga Miloša i stavi mu glavu u svoje krilo.
Spavao je mirnim snom. Groznica ga nije tresla. Ali, još nije bio izlečen.
Urok je ostao. Sada kada zna kojim travkama da ga oporavi, više se nije
bojala za njegov život. Ipak je sa njim ostala do zore. Nije smela da ga ostavi
samog. Bila je tu da ga brani.

Uostalom, toliko je bar dugovala svome caru što ju je izbavio iz tamnice
u Petrču.

Glava dvadeset i četvrta
- zima 1351. godine

Vladar Srba poslao je poslanstvo, tražeći da bračnom
zajednicom poveže svoju kćer sa jednim od sinova Orhana..”

Dve vojske su od ranog jutra stajale jedna naspram druge pod zidinama
Soluna. Obojica vojskovođa su čekali da onaj drugi prvi da znak za
napad. Nijedan nije želeo prvi da započne bitku. Kao da su želeli jedan
drugome da dokažu da su njihove tvrdnje i argumenti izneti prethodnih dana
tokom pregovora bili jedini ispravni i tačne. Najteže beše vojnicima u obe
vojske koji su satima stajali na hladnoći, pod udarima hladnog vetra, koji je
duvao sa mora. Ali, niko nije hteo da prvi popusti. Car Dušan nije želeo prvi
da napadne, ali ni da se povuče, a Kantakuzen se plašio Dušanove vojske
iako beše malobrojnija, a odbijao je da se povuče strahujući da ostavi Solun i
posebno cara Jovana, koji se bio sklonio unutar gradskih zidina, a koji je sa
zanimanjem posmatrao njihovu borbu živaca. Trodnevni pregovori
propadoše. Kantakuzen je u svom šatoru besneo i iskaljivao bes nad svojim
potčinjenima, proklinjući caricu Jelenu što mu je pomrsila račune u
poslednjem trenutku. Ali, pre svega svoga suvladara, mladog cara Jovana,

koji je bez njegovog znanja prethodne noći poslao poslanstvo Dušanu,
nudeći mu savezništvo protiv njega. Jovan mu je radio iza leđa i najradije bi
ga obesio sa carigradskih zidina, ali zakoniti car je imao veliku podršku i nije
smeo da digne ruku na njega. Bar ne još, bar dok još ne učvrsti svoju vlast.

Razjario bi se pri samoj pomisli koliko je Dušan bio blizu da popusti pred
njegovim ubeđivanjem, pa čak i da mu vrati mnoge teritorije.

„Možda je zaista najbolje da se zamonašim‚” pomišljao je u trenucima
očaja. Od prošle godine sve češće je razmišljao o toj mogućnosti. Bio je
veoma religiozan i uvek je tražio mir i spokoj u molitvama.

Bio je srednje visine, sa dugom smeđom kosom i bujnom bradom.
Nadasve pametan čovek koji je vešto manipulisao ljudima i umeo da
iskoristi i najmanju priliku kako bi situaciju preokrenuo u svoju korist.
Njegova sposobnost ubeđivanja bila je bez premca, a umeo je da podilazi
sagovornicima kako bi ih pridobio za svoje namere.

Tako je bilo i prethodna tri dana tokom pregovaranja između njega,
Dušana i cara Jovana. Iako su razgovori počeli silovitim napadom Dušana,
vređanjem i optuživanjem, kao i pohvalama upućenim mladom caru Jovanu i
priznanjem kao jedinog pravog vizantijskog cara, Kantakuzen nije pokazao ni
najmanju slabost, već se bogzna kako zahvalio Dušanu na ranijoj pomoći i
izrazio želju da se kakva-takva saradnja nastavi, ili bar da se neprijateljstva
obustave. Slatkorečivošću i posebnim iznošenjem činjenica i predloga uspeo
je da umiri srpskog cara, pa čak i da ga ubedi u neispravnost nekih njegovih
odluka, a posebno zbog njegovog preteranog osvajanja vizantijskih teritorija.
Već na gozbi nakon drugog dana pregovaranja, Dušan je bio

spreman da popusti, pa i da vrati neke osvojene gradove, a Kantakuzen je
bio pun sebe i srećan što će moći na miru da se posveti drugim važnim
državnim pitanjima, posebno sukobu između Venecije i Đenove u koji je bio
upleten.

Izgledalo je da mu sve ide od ruke, kao i mnogo puta ranije; ućutkao je
srpskog cara i mladog cara Jovana, kome je tad bilo samo dvadeset i jedna
godina, ali onda se umešala carica Jelena i pomrsila mu račune.

„I ne čudi što je zovu Rogozna! ” uzvikivao je Kantakuzen.
Tog jutra Dušan mu je poslao poruku po glasniku u kojoj veli da se
predomislio u vezi sa ustupcima i da odustaje od pregovora.
S druge strane bojišta, u Dušanovom taboru, raspoloženje je bilo sasvim
drugačije. Doduše, prizor je bio uobičajen: Dušan je sedeo i slušao caricu,
koja se bila ušetala i nije usta zatvarala. Vojvoda Preljub je ćutao, znao je da
ne protivureči carici. Doduše, ovog puta je bio na njenoj strani.
„Budi srećan što sam ti otvorila oči, a ne da se ljutiš što se mešam u

tvoje poslove!‚” govorila mu je. „Treba li da kao carica gledam kako
poklanjaš mukom osvojene teritorije? Zar su tvoji ljudi uzalud ginuli da bi
sad vratio te gradove onom matorom liscu?”

„Nekad moraš da daš da bi posle uzeo još više” pravda se Dušan.
Jelena klima glavom u neverici.
„Uostalom, zašto si čekala poslednji dan?” pita je Dušan. „Nisi li mogla
još prvog dana pregovora da kažeš šta misliš, nego si čak odobravala sve što
sam radio?”
Jelena oćuta i nastavi da se šetka. Dušan i Preljub se zgledaju i sležu
ramenima.
„Imala sam noćas proviđenje” priznade ona napokon. „Nakon sinoćne
posete poslanika cara Jovana
„Kakvo sad proviđenje, luda ženo?” začudi se Dušan. „Ne možemo voditi
državničke poslove po snovima!”
„Dobro, dobro!” Odmahuje rukom Jelena. I dalje je uznemirena. Bolje da
ne spominje svoj san, neozbiljno će je shvatiti. Zna ona šta radi. „Nazovi to
kako hoćeš, ja to zovem proviđenjem, jer mi je Jovanova poseta otvorila oči.
Vidiš li da je mladom caru dojadilo da ga Kantakuzen omalovažava i da hoće
da se istrgne od njegovog uticaja i da zavlada sam?”
„Uostalom, mi smo oduvek njega podržavali” umeša se oprezno Preljub.
„Treba stati na njegovu stranu protiv Kantakuzena.”
„Slušaj malo Preljuba‚” kaže Jelena Dušanu. „Da ti nije bilo njega,
Kantakuzen bi ti preoteo sve gradove u Tesaliji i Epiru dok smo bili u Bosni.
Uspeo je da odbrani grad Serviju sa samo 500 vojnika, a Ber ti je pao iako ga
je branilo 1.500 konjanika i ko zna koliko alemanskih plaćenika...”
„Ber je pao zbog izdaje Grka” ispravlja je Dušan.
„Oni nam zabodu nož čim im okrenemo leđa‚” dodaje Preljub.
„Sve ću ih kazniti‚” preti Dušan.
„Posle Bera je zauzeo i Voden, Ostrovo, Notiju...! ” Širi ruke u čudu
Jelena. „Čak je bacio oko i na Skoplje!”
„Čim završim poslove ovde, razračunaću se sa izdajnicima u Skoplju!‚”
uzviknu besno Dušan. „Tamo sam se krunisao za cara!”
„Pa, trebalo je da Kantakuzen krene na Skoplje da bi se ti konačno setio
da povučeš vojsku iz Bosne!” grdi ga Jelena.
„Ne preteruj, Jelena‚”opominje je Dušan. „Znaš da nismo mogli odmah da

krenemo, bili smo usred rata. Trebalo je ostaviti vojne posade u osvojenim
gradovima. Uostalom, što se sad žališ kada si ti insistirala da prihvatimo
poziv Dubrovčana? Ja sam bio protiv te posete! Poslao sam vojsku usiljenim
maršom u Makedoniju, po najvećoj zimi, a ti si htela u Dubrovnik! ”

„Pa, dobro.. ” sleže ramenima carica. „Opet smo stigli pre njih u dvor na
Paun-polju.”

„Naravno, kada sam tražio da nas Dubrovčani prevezu brodovima do
Kotora”kaže Dušan. „Jesmo li rekli da ćemo vratiti Uroša u Paun-polje i
tamo sačekati vojsku?”

„Ali, zato smo Bosance naučili pameti!” likuje Jelena. Dušan odmahuje
glavom. Nije znao kako da je ukroti. Umela je nekad da pokaže neko svoje
skriveno lice, koje se Dušanu nije nimalo dopadalo. Nekad umiljata i
poslušna, a nekada rogobatna, svojeglava i okrutna.

„Nije trebalo da te poslušam da onako sve razorimo i popalimo‚” kajaše
se Dušan. „Jedno je potući vojsku do nogu, a drugo je popaliti i uništiti sve
usput.”

„Kakvu vojsku?” Zastade Jelena i pogleda ga upitno. „Ban Stevan je
pobegao u planine i zakrčio nam puteve balvanima! Posekao je pola šume ne
bi li nam usporio napredovanje! Šta je trebalo da uradimo? Žalim što ne
zauzesmo i Bobovac, njegova kći Jelisaveta se u njemu krila. Mogli smo je
uzeti za taoca, pa ne bi smeo više ni da pisne! ” „Bojim se da je sve bilo
uzalud” reče Dušan. „Javljaju mi da je ban već povratio neke gradove i
pobio moje posade ili ih proterao. Da je bar onomad prihvatio moju ponudu
da uda kćerku za Uroša.”

Jelena se prekrsti. Nije to odobravala.
„Hvala bogu što nije. Ali, neka, dolijaće on već‚” oštro će Jelena. „Samo
da raščistimo sa Kantakuzenom.”
„Neće nas taj danas napasti” reče Preljub. „Da je hteo, već bi to uradio.
Plaši se da će car Jovan udariti na njega sa leđa, iz grada.”
„Tim bolje” reče Dušan. „Imamo posla da vratimo sve gradove koje nam
je preoteo i da kaznimo sve izdajnike.”
Jelena se okrenu ka Dušanu i ozbiljno mu reče:
„Mene mnogo više brinu Osmanlije od Kantakuzena... ili od Bosanaca i
Ugara.”
„I mene’’ potvrdi Preljub. „Kantakuzen je ovaj put doveo 20.000 Turaka,

Tatara, Čerkeza i ko zna kakvih još razbojnika...”
„Čujem da ih nije predvodio Orhan‚” reče zabrinuto Dušan.
„Ne, njegovi sinovi... Sulejman i Murat. Izgleda da će ga Sulejman i

naslediti, čim je njemu dao zapovedništvo nad vojskom.”
„Kažu da su Romejcima posebno pomogli u osvajanju Vodsna i Bera”

dodaje Dušan.
„Da, posle su se rasuli na sve strane i pljačkali” priča Preljub. „Na našu

sreću, koliko čujem, Sulejman i Murat su se posvađali i vratili. Pitanje je šta
bi danas bilo da su Osmanlije ovde. Sumnjam da bismo pregovarali sa
Romejcima. Kažu da je Murat posebno svirep prema našim zemljacima.”

„Orhan je već ostario..” razmišlja naglas Dušan. „Ostaviće sultanat
nekome od njih dvojice.”

Nasta tajac. Činilo se da sve troje razmišljaju o istom. Doduše, Dušan je
malo oklevao da iznese svoje mišljenje iz straha od Jelene. To je nešto o
čemu je već dugo razmišljao i razmatrao sve aspekte, ali je čekao pogodan
trenutak. Moraće da okoliše zbog Jelene.

„Valjalo bi nam da pridobijemo Orhana, umesto da ratujemo sa njim” reče
Dušan naposletku. „Ja ne znam odakle dolaze, ali sve ih je više. Kada se
zapate, šire se kao korov i ne možeš ih iščupati.”

„Doduše, i car Jovan i Kantakuzen su sklopili savez sa njima” dodaje
Preljub, pa kao da tera vodu na Dušanovu vodenicu. „Možemo i mi nešto da
probamo.”

„Dobili bismo na vremenu‚” zamišljeno će Dušan, ali ne zna kako da
pređe na stvar. Plaši se da će Jelena da vrisne od užasa. „Ali, ne bismo
grešili kao Kantakuzen, on im daje zemlju i privilegije. Mi možemo da ih
vežemo za sebe, a da ih držimo na odstojanju.”

„Kao psa kad vežeš u dvorištu” reče slikovito Preljub, a Dušan
oduševljeno prihvati to poređenje pa pokazuje rukom ka njemu kao da je u
pravu. Jelena sve vreme samo ćuti i sluša ih.

„Ne da nikome da uđe u dvorište.. ” započe Dušan.
„A ne može ni da uđe u kuću‚” dovrši Preljub.
„Ne možemo im ponuditi zlato, jer ih Romejci njime već zasipaju” reče
Dušan.
„A ni zemlju jer će se zapatiti kao korov „Zašto ne kažete da je najbolje
da Orhanu damo ruku moje kćeri Teodore?‚” iznenada će Jelena, a njih

dvojica zanemeše u čudu. Ćute i čekaju njenu reakciju, čitaju joj sa lica, ali
carica je hladnokrvna i ne pokazuje nikakva osećanja. „Mislite da tom
neverniku date moju kćer?”

„Nije ti loša zamisao, ženo‚” pravi se nevešt Dušan, iako je on o tome
već duže vreme razmišljao.

„To je mala žrtva, a dobit je velika” slaže se Preljub.
„Jednom sam ti rekla da neću da čujem za to” kaže Jelena Dušanu, pa
duboko uzdahnu i spusti pogled: „Ali, okolnosti su se promenile, moraću to
da aminujem.”
Dušan razgorači oči u čudu, pa pogleda Preljuba kao da želi da se uveri
da je dobro čuo. Živnuo je odmah jer mu njen pristanak razgali dušu. Car je
znao da se dugoročno neće moći odupirati Osmanlijama, jer nije samo njih
imao za neprijatelje. Uostalom, oni su ratovali sasvim drugačije. Njihove
snage su se oslanjale na laku konjicu, kamile i strelce. I bili su mnogo
okretniji od teških oklopnih vitezova. To je on primetio odmah nakon poraza
kod Stefanijane, kada su Turci nasamarili despota Momčila da pošalje
oklopne vitezove peške uz brdo, a Turci ih zaobišli i ukrali im konje, pa ih
desetkovali. Koliko god da se trudio da pridobije papu i Sveto rimsko
carstvo protiv njih, bilo je uzalud. Ostalo mu je da pokuša da pridobije
Orhana rukom svoje mile kćeri Teodore. I on i Jelena su znali da će joj
njihova odluka slomiti srce.
„Otkud to da si se predomislila, Jelena?‚” začudi se Dušan. „Protivila si
se da daš kćerku u brak tim... razbojnicima” podseti je on.
„Prosto nam ne preostaje ništa drugo‚” širi ruke u očaju Jelena.
„Okruženi smo neprijateljima, ne možemo na sve strane. Ha kraju ćemo da
pokleknemo. Čim se okrenemo ka Carigradu, eto ti Ugara, prelaze Savu. Čim
krenemo da proteramo Ugara, Kantakuzen sa Osmanlijama uleti na jugu, a
sve to vreme Bosanci kao miševi nas grickaju preko Drine” „Poslaću čim pre
poslanstvo Orhanu‚” reče Dušan. „Nikola Buća je pravi čovek za to ”
„Ne misliš li da prvo treba da to saopštiš kćerki?‚” pita ga Jelena.
Dušan se na trenutak zamisli. Poznavao ju je dobro, ličila je više na njega
nego na majku.
„Razumeće ona‚” reče kratko car.
Uto, u šator ulazi zadihano kesar Voihna i odmah sa ulaza govori:
„Kantakuzen povlači vojsku! ”

Svi se ozariše i zgledaju se. Nisu morali ništa da kažu, sada je sve bilo
spremno da pokrenu svoj plan. Nadali su se uspehu, sve im se činilo sasvim
izvodljivim i mogućim. Uspeju li, moći će da odahnu.

Preljub oduševljeno potapša Dušana po leđima i sa Voihnom ode da
gleda povlačenje Kantakuzena. U daljini se već čulo klicanje srpske vojske.
Jelena i Dušan ostaše sami. Ćutali su, oboje zamišljeni. Nisu se ni pogledali.
Samo tihi uzdasi pokadšto bi odali Jelenino nemo prisustvo. Naposletku,
Dušan joj reče:

„Uzdahuješ duboko kao iz dna duše, ženo.”
„Mnogo se traži i očekuje od nas” požali se Jelena. „Kao da mi nismo od
krvi i mesa
„Svak’ ima svoje obaveze‚” reče Dušan. „Od cara do seljaka. Sila boga
ne moli. Stisneš zube i radiš.”
„I moliš boga da samo postupaš ispravno” dodade Jelena.
„Nažalost, nekad samo po ishodu znamo jesmo li bili u krivu ili ne‚” reče
Dušan gledajući je.
Jelena ga i ne pogleda nego se umorno pridiže ophrvana svim nevoljama
koje su ih pritiskale. Dušan prvi put primeti da deluje iscrpljeno, kao da su je
sve muke istrošile.
„Još ti je ostalo da oženiš Uroša” našali se nehajno carica.
„I to mi je namera za ovu godinu” reče on ozbiljno.
Jelena zasta i u neverici ga pogleda. Plašila se i da ga pita šta smera. Nije
imala volje da sazna. Pitaće ga drugi put. Ali, morala je malo da ga
zadirkuje.
„Da li ti to hoćeš da pozavršavaš svoje poslove pre no što se upokojiš?”
„Nadam se da ću stići‚” opet će ozbiljno Dušan.
Jelena samo odmahnu rukom i izađe iz šatora. Dušan osta sam sa svojim
mislima. Bilo mu je teško da sebi prizna da su ovo bili poslednji trzaji da
obezbedi prednost u ovom dugom ratu. Otkad je došao na presto, ne zna za
mir. Ništa lakša ne beše ni spoznaja da mu izmiče san o zauzimanju
Carigrada. Nije mogao sam to da izvede, a razumevanje nije mašao ni kod
pape ni kod Mlečana. Vladao je preveliki jaz između dve crkve. A povrh
svega, još je i anatemisan od carigradskog patrijarha. Ha to ni papa ne gleda
blagonaklono. Kada bi samo mogao papu da pridobije. Ali, kako?

Glava dvadeset i peta
- proleće 1351. godine

„...posla u Francusku pomenutog Nikolu Buću, cvoga
protovestijara, da zaprosi kćer toga kralja za ženu svome sinu
Urošu.”

Proleće osvanu i rascveta se poljem i dvorištem. Ha suncu se mestimično
trava zelenila. Beše ugodno prepustiti se njegovoj toploti posle duge i
hladne zime. Sve je bujalo i cvetalo, a malo šta nije mirisalo opojnim
prirodnim mirisima i što nije privlačilo razne insekte. Kako se pčele razleteše
dvorištem Paun-dvora, jureći od cveta do cveta, tako se i deca rasuše po
livadi igrajući se međusobno i sa silvanima.

Dušanu se činilo da nigde ptičice ne cvrkuću i nigde povetarac ne miluje
kao u Paun-polju podno moćne Šar-planine, čiji se vrhovi još beleše pod
zimskim pokrivačem. Umeo je taj čudesni div da dune hladnim dahom i da
zašumi lišćem krošanja pogotovo u večernjim časovima kada bi se svi
okupljali oko podjarene vatre na ognjištima. A onda bi opet sunce ogrejalo
toplo i rastopilo oštru jutarnju svežinu. Car bi često umeo da duboko udahne
tu svežost, kao da mu je duša nje žedna i gladna i uvek bi osetio taj blagodar
moćne planine. Voleo je rano da ustane samo da bi gledao zorno obasjanu
Šar-planinu. Ako nije bio u lovu ili nekim poslom jahao, onda je voleo da
sedi u dvorištu i da upija pogledom lepotu oko sebe.

He beše lepše muzike za njegove uši od preplitanja ptičje pesme i dečjeg

žagora, od leptirovog nemirnog leta i vragolaste dečje utrke. Činilo mu se da
bi mogao ceo dan da ih gleda, osluškuje i da miriše buđenje prirode, a da
nijednom ne trepne.

Dok su se mlađi neumorno igrali, oni malo stariji su vežbali gađanje
lukom i strelom ili bacanje koplja. Ali, sve pod budnim okom starog viteza
Vukana. Dušan ga je sa zanimanjem posmatrao kako svakom starijem
zmajevitom detetu posvećuje istu pažnju, a one najmlađe, pogotovo Miloša
Obilića, pazi kao vučica svoje mladunce.

Car je sedeo pod baldahinom i pio hladno vino posle blagovanja. Gledao
je čas svoju ćerku Teodoru, koja je teško primila vest da su u toku pregovori
o njenoj udaji za turskog sultana ili za nekog njegovog sina, ali je stoički
oćutala poštujući odluku roditelja; a čas svoga sina Uroša, koga je namenio
jednoj od kćerki francuskoga kralja Žana od Valoa, a koji je takođe ćutke
prihvatio odluku svoga oca; i čas Miloša Obilića. čiju je sudbinu prihvatio
kao svoju svetu. Rastrzan na sve strane, Dušan je pokušavao da sve te konce
čvrsto drži u ruci, a prvi put njegova carica je delila njegovu odlučnost da
zemlju pripremi za neizbežnu opasnost koja joj je vrebala od Turaka
Osmanlija.

Znajući da car čeka dolazak svoga protovestijara Kotoranina Nikole
Buće, carica Jelena mu se pridružila pod baldahinom. Dušan je ćutke dočeka,
a ona sede pored njega i uhvati ga za ruku. Bio je svestan ozbiljnosti svoje
odluke u vezi sa Uroševom ženidbom i Jeleninog protivljenja sklapanja braka
sa jednom katolkinjom. Ni on nije bio srećan zbog toga. Stalno su mu se po
mislima motale reči kojima je Urošu saopštio svoju odluku. Kao da je u
njima i sam tražio utehu.

„Jednog dana nasledićeš me na carskome prestolu, sine‚” govorio je
Urošu pre neki dan. „Shvatićeš kako je taj presto naša tamnica, a kruna okovi
koje stalno vučemo za sobom. Mi nismo obični ljudi, pa da možemo da
činimo šta nam se prohte, već delamo za dobrobit naroda. Car i carica su im
otac i mati, a ko će ako ne mi da brinemo o njima. Zato često radimo mimo
naše volje kako bismo im obezbedili sigurnu budućnost. Naša žrtva je velika
i nesebična. Moj otac kralj Stefan je doveo tvoju mati Jelenu meni za ženu i
sklopio savez sa Bugarskom, a ja ću isto tako tvoju sestru Teodoru dati
turskome sultanu, a tebe oženiti francuskom princezom. Zašto? Da bismo
obezbedili mir sa Turcima, a pridobili veliko francusko kraljevstvo za

saveznika u borbi protiv Carigrada. Zato od tebe očekujem da ćeš se
ponašati kao budući srpski car.”

Jelena i Dušan su ćutke sedeli i posmatrali razigranu decu. Jato golubova
prelete dvor i slete u krošnje obližnjeg šumarka.

„Svaka ptica svome jatu leti‚” reče Jelena, aludirajući na to da joj se sin
ženi ženom druge vere koju ona nije podnosila.

„Orlovi ne lete u jatu‚” reče joj Dušan. „Ali, love jata golubova.”
Uto, stiže protovestijar Nikola Buća, katolik obučen u kotorsku plemićku
odoru plave boje sa kapom, na kojoj je prišiveno jedno sokolovo pero.
Nikola je bio nešto stariji od Dušana, sposoban diplomata i izvrstan blagajnik
koji je sve cifre imao u glavi i uvek je znao gde se i koliko novca nalazi, ko
duguje i koliko, kolika je zarada od carina, rudnika... Činilo se da mu je sav
život u ciframa kojima je nepogrešivo baratao. Dušan je imao beskrajno
poverenje u njega, pa iako ga je dugo poznavao, nije mogao da proceni
njegov karakter. Da li je bio dobar muž, otac, prijatelj? Ili samo lojalan carski
službenik koji je besprekorno izvršavao carevu volju? Bio je punijeg stasa
zbog svoje neskrivene ljubavi prema bogatoj trpezi, ali umerene posvećenosti
vinu. Dostojanstveno ponašanje koje je stekao omalena na dvorovima moglo
je biti uzor mnogim dvorjanima koji se nikako nisu mogli navići na stroga
vizantijska dvorska pravila. Dušanu je pomalo smetalo njihovo nezgrapno
držanje i smešno kočoperenje.
„Našla se vila u čem’ nije bila” govorio je za njih Dušan.
Zato je Nikola Buća imao dostojanstveno držanje jednog visokog
plemića, pa ipak nikoga nije gledao s visine ili sa nipodaštavanjem.
„Ako svaka ptica svome jatu leti..” započe Dušan ugledavši Nikolu kako
im prilazi. „Znači li to da treba oterati Nikolu kao katolika u Kotor?”
Jelena ne reče ništa, ali shvati Dušanovu poruku. Znala je da i Dušan
osuđuje tu „latinsku jeres” kako je o katolicima često govorio, pa čak ih tako
nazvao u svom Zakoniku, a posebno one koji su radili na prevođenju
pravovernika u katoličanstvo. Takve je i oštro kažnjavao, „da se žežu po
obrazu” ali je zato poštovao stare katolike.
Nikola se blago pokloni carskom paru, a Dušan ga pozva da sedne sa
njima.
„Sve je spremno za moj polazak, care”reče on. „Putovaću lađom do
Dubrovnika, a otud do Venecije, a zatim kopnom do udaljenog francuskog

kraljevstva ”
„Dug je put pred tobom, Nikola”reče mu Dušan. „Imaćeš vremena na

pretek da osmisliš kako ćeš govoriti pred francuskim kraljem
„Bilo bi mi lakše da znamo koju izabranicu za Uroša želimo, care.”
„Ne možemo znati koju će od svojih kćerki kralj želeti da uda‚” reče mu

Dušan. „Koliko čujem, sve su još mlade. Jovana ima osam godina, Marija tek
sedam.”

„Kako god...” slegnu ramenima Nikola. „Bude li francuski kralj našao za
shodno da mu odgovara savezništvo sa tobom, daće bilo koju tvome
prestolonasledniku.”

„Ne sumnjam u tvoje sposobnosti, Nikola” reče mu Dušan. „Ako si
uspeo da ubediš turskog sultana Orhana da oženi jednog od svojih sinova
našom Teodorom, onda ćeš još lakše ubediti francuskog kralja!”

„Moram priznati da nisam očekivao da će sultan Orhan tako lako
pristati‚” reče Nikola još uvek ne verujući u uspeh svoje misije sa koje se
vratio pre nepunih mesec dana. „Verujem da je to otud što mu je dozlogrdio
savez sa Kantakuzenom.”

„A možda i zato što na taj način želi da ima taoca na svom dvoru‚” umeša
se Jelena. „Carsku princezu svog najljućeg neprijatelja?”

„I ti si moj talac” osmehnu joj se Dušan. „Ne vidim da ti je loše.”
„Žalim samo što mi sultan nije mogao kazati kome sinu je namenio
princezu Teodoru, da li Sulejmanu ili Muratu‚” vajka se Nikola. „Ali koliko
god da sam insistirao da saznam, izgleda da ni sam nije mogao da se odluči.
No, reče kako će pod hitno i žurno poslati potvrdu ugovora i poslanike da
potvrde taj brak. Navodno bi trebalo stići do mladog meseca.”
„Mlad mesec je već prošao‚” reče Jelena. „Možda se predomislio?”
„Ne, ne.. ” odlučno će Nikola. „Dobio sam od njega usmene obećanje da
rado prihvata ugovor o sklapanju braka, kako je to navodno i u njegovom
interesu, i da će bez odlaganja poslati ovamo poslanstvo. Verujem da kasne
samo zbog lošeg prolećnog vremena, da su kiše raskvasile puteve..
„Daj bože da je tako, Nikola” reče Dušan. „Veliku stvar bismo postigli
tim brakom. Imali bismo odrešene ruke da se obračunamo sa Kantakuzenom.
Ako još sklopimo takav ugovor o braku sa francuskim kraljem, onda će i
papa u Avinjonu lakše da legne na rudu.”
„Na tebi je da ubediš francuskog kralja da pristane, Nikola‚” reče mu