Aleksandar Tesic - Zmaj i Zdral

Jelena. „Obećaj mu sve što bude tražio.”
„Tako je, imaš sva carska ovlašćenja‚” dodade Dušan. „Znam da si

nestrpljiv da kreneš na taj dalek put, prijatelju, zato ne odlaži više polazak, a
mi te zadržavati više nećemo... Oboje ti želimo srećan put i mirno more, kako
kažu.”

Nikola ustade, pokloni se i bez reči se udalji. Carski par ga ćutke isprati
pogledom. Neizvesnost ih je oboje pritiskala. Ili je bio možda loš predosećaj.
Od prevelikog očekivanja nisu mogli objektivno da protumače šta se događa.

Samo što je carev protovestijar zamakao, kad u dvorište vrišteći
dotrčavaju Uroš i mali Miloš, obojica uplakani i zarozani. Odjednom se
okupi što alemanske straže što almogavera, a skoči i stari Vukan zabrinut
zbog svog štićenika.

Car i carica potrčaše deci u susret, pa ih brže-bolje zagrliše i odahnuše
videvši da su nepovređeni, već samo zaprljani.

„Šta se desilo?‚” zavapi Jelena.
„Neki čovek je krenuo bodežom na Uroša!‚” zakuka Miloš.
„Kako? Gde?” uzrujano će mati.
„U konjušnici! Kod Ždralina!” opet će Miloš, dok Uroš ne može od straha
da dođe sebi, pa drhti kao prut. „Ali se Ždralin ritnu i obori čoveka! ”
„ Straža! Brzo tamo! ” viknu Dušan, pa i sam prvi potrča ka konjušnici.
Uto se na ulazu u dvor pojavi i kraljica Marija, pa i ona pritrča Dušanu
pitajući ga šta se dešava. Svi se sjatiše za carem i očas zamakoše iza dvora
gde su bile konjušnice i ograđena štenara sa silvanima. Ali, tamo zatekoše
već dva almogavera kako izvode nakrvavog konjušara, koji nije mogao ni da
hoda, već ga vuku po zemlji. Kada stadoše pred cara, oni ga baciše na zemlju
pred njim. Ovaj se jedva pridiže na kolena. Lice mu beše neprepoznatljivo od
krvi koja mu je zajedno sa balama curila niz lice. Iz konjušnice čuje se besno
rzanje Ždralina i topot kopita. Brinuo se za svog malog gospodara. Ha kraju
pristiže Jelena sa oba deteta. Uroš je i dalje plašljivo grlio majku i krio se
među njenim skutima, plašeći se da pogleda svog napadača. Samo Miloš
hrabro stade pored Dušana.
„To je on!” uzviknu dete. „On nas je napao!”
„Nisam, care, kunem ti se, tako me živi oganj ne sažegao!
zavapi konjušar šireći ruke prema Dušanu. „Samo sam hteo Ždralina
napojiti...”

„Zašto bi te Ždralin iz čista mira napao?” upita ga Dušan.
„Ne znam, presvetli care!” Suze lije ovaj dok mu krv curi niz bradu.
„Samo što htedoh napojiti konja, kad se on obruši na mene!”
„Laže!” viče Miloš. „Krenuo je bodežom na Uroša! Hteo ga je ubiti!”
„Nisam, care, tako mi se ognjište mojom krvlju ne ugasilo!‚” opet se ovaj
kune. „Ne znam šta spopade tu beštiju od konja!”
„Pazi u šta se kuneš, jadniče!” strogo će Dušan. „Ne bi Ždralin nikoga
napao, a da taj ne pokušava da naudi njegovom gospodaru! ”
„Ne znam, care, zašto me je napao, ali ja nisam želeo da naudim ovoj
deci!” Stade se ovaj krstiti prestravljeno kad ugleda narogušenog cara. „Tako
se nebo nada me ne prolilo!” Pa se presamiti do zemlje.
„Prestani da se kuneš!‚” podviknu mu Dušan. „Valjda više verujem svojoj
deci no tebi, bedniče! Nego govori, ko te je poslao da ih ubiješ?”
Almogaveri ga uhvatiše za ruke i uspraviše ga. Ovaj spušta pogled i ne
sme cara da gleda u oči.
„Govori ako nećeš da te bacim na muke! ”
„Nisam ništa skrivio, care! ” zavapi opet ovaj. „Nisam ni pipnuo ovu
decu! ”
„Možda govori istinu, care‚” oprezno će Marija. „Ipak, deca su to...”
„Ne mešaj se, Marija” odbrusi joj Dušan. „Valjda više verujem njima
nego ovom bedniku.”
„Jeste, u pravu si, ali nemoj se zaletati pa da ga nedužnog kazniš‚” uporna
je Marija. „Šta će ljudi reći o pravičnosti svoga cara?”
„Sve će taj na mukama da prizna! ” Besno ga gleda Dušan.
„Upravo tako...” Drži ga Marija za ruku i ne da mu da ovome skoči za
vrat. „Na mukama će nedužan da prizna i da je đavolov šegrt samo da tortura
prestane!”
Sve to vreme konjušar klima glavom i suze lije. Drhti kao da se nad njim
već nadvila dželatova sekira, pa molećivo gleda čas Mariju čas Dušana. Car
se nekako umiri, ali ne skida pogled sa krvavog lica. Pokušava da odgonetne
istinu.
No, tada se Jelena probi kroz gužvu sa Urošem, koji i dalje
nekontrolisano ridaše, pa reče:
„Nosiš li još uvek bodež u svojoj desnoj čizmi?” upita ga ona, a konjušar

razgorači oči u čudu.
„Da, carice!‚” zavapi ovaj osetivši spas nadohvat ruke. „Uvek mi zatreba

za nešto, da presečem neko uže, da popravim uzengije... Ali, nikada ga ne bih
upotrebio protiv dece, tako sutrašnji dan ne dočekao!”

Jelena preseče pogledom Mariju, pa Dušanu reče:
„Kriv je, baci ga na muke da prizna ko ga šalje da mi ubije sina.”
„Zašto si tako sigurna?” dvoumi se sad Dušan.
„Nisam ni znala da ima bodež u čizmi, nego mi je Miloš to rekao.”
„Da, da! Izvadio ga je iz čizme!” povika Miloš pokazujući rukom na
njegovu desnu čizmu.
Jedan od almogavera koji ga je držao sagnu se i gurnu ruku u tu čizmu.
Izvadi bodež krvave drške. Dušan se kratko zamisli, pa reče:
„Bacite ga u tamnicu, ako ne progovori milom do sutra, progovoriće
silom.”
„Daj ga odmah na muke, Dušane! ” uzviknu Jelena. „Ne čekaj ništa! ”
„Ne volim torturu‚” reče Dušan, pa se obrati konjušaru: „Priznaj i imaćeš
brzu smrt, ne priznaš li, dugo ćeš lagano umirati... sve dok zadnjim dahom ne
budeš prokleo onoga koji te je poslao da ubiješ ovu decu.”
Dušan popreko pogleda Mariju, na šta se ona stresla. Njegovo mišljenje o
njoj se menjalo, pogotovo nakon što mu je majka Teodora ispričala za slučaj
trovanja malog Miloša. Znao je da ne može ništa da dokaže, ali želeo je da
joj da do znanja da sumnja na nju i da je drži na oku.
Almogaveri odvukoše konjušara za ruke dok se ovaj koprcao zapomažući
i preklinjući. Ali, njegova zakletva „sutrašnji dan ne dočekao” se ostvarila.
Nije ga dočekao jer ga straža ujutru zateče kako leži mrtav naduvenog tela.
Bio je otrovan.

Glava dvadeset i šesta
- proleće 1351. godine

„Gde se konji tuku, tu magarci mrtvi padaju”

Kakve li drskosti!” uzviknu Itugen i baci na sto nekakvu staru knjigu koju
je uzela samo da bi imala na čemu da iskali svoj bes. „Ona meni da
podvali pred mojim nosom! ”

„Nisi to mogla da očekuješ, majko‚” reče joj lepa Umaj, pokušavajući da
je umiri. Odahnula je saznavši da je majka nije pozvala da bi je opet izgrdila
zbog neke napravljene greške, već da joj se požali na ono što joj se desilo.

„Ko bi očekivao da će baba pokušati da oženi moga štićenika kćerkom
njegovog najljućeg neprijatelja! ” I opet razbaca neke tričarije koje su joj se
našle pod rukom dok je bila naslonjena na sto. Buktala je od gneva, koji
nikako nije mogla da suzbije. „Kakva smelost!”

„Lukava je i nepredvidiva” zaključi Umaj. „Tebi dorastao protivnik,
moraš priznati.” Itugen se začudo umiri nakon tih reči. Okrenuta kćerki
leđima, osmehnu se samozadovoljno. Nije bila osiona i arogantna, umela je
da ceni svoje protivnike. Nikada ih nije potcenjivala. Volela je izazove, a ovo
je svakako bio najveći

do sada. Upravljajući sudbinama svojih štićenika u prošlosti, vodeći
veliki mongolski narod iz pobede u pobedu, susretala se sa mnogo bogova od
kojih joj nijedan nije bio dorastao. I sve ih je satrla. Ali, Mokoš je bila
drugačija. Čvrsto je držala konce svojih štićenika i vešto njima upravljala.

Umela je nekad da popusti samo da bi ih kasnije još jače zategla.
„Da, kćeri moja.. ” napokon se okrenu Umaj i osta naslonjena na sto.

„Baba je dostojan protivnik, tim pre ću više likovati kada je uništim.”
„Kako si uopšte saznala da je car Silni poslao poslanstvo Orhanu sa

bračnom ponudom? Kako je uopšte on na to pristao?” začuđeno će Umaj.
„To je ono što me najviše ljuti, kćeri..klima glavom Itugen. „Što sam to

saznala od svoje štićenice na dvoru cara Silnog, a ne od Amurata!”
„Ne razumem‚” zbunjeno će Umaj. „Zašto ti nije rekao?”
„Kako i ti pitaš? Kao da ne znaš koliko smrtnici umeju da budu osioni i

gordi! Arogantnost i uobraženost careva i kraljeva je apsurdna! Idu dotle da
sebe nazivaju sinovima bogova ili božjim izaslanicima, kao da ne znaju da je
takvih dosad bilo samo šačica!”

„Kome je bila namenjena srpska princeza? Sulejmanu ili Amuratu?” upita
je Umaj.

„Ne znam! Orhan se nikome nije poverio! ” I dalje klima glavom Itugen u
neverici. „Sve mi se čini da ju je hteo za sebe.”

„Sad sigurno car Silni i ona prokleta baba pene od besa što im naum osta
neostvaren! ” smeje se Umaj. „Da mi je bilo videti ih kada su čuli da je
Orhanovo poslanstvo presreo Nićifor!”

„Taj Italijan je pronicljiv” smeška se zadovoljno Itugen. „Čim je doznao
da tursko poslanstvo nosi bogate darove, odmah ga je zaskočio, opljačkao i
sve pobio

„Kako si njega navela da to obavi?‚” začudi se Umaj.
„Nisam ni mogla, on je nevernik‚” sleže ramenima Itugen. „To je sve
obavila moja štićenica sa dvora... Svaka joj čast na hitrini... Ali, ruku na
srce, nije ona to uradila zbog mene... ne, nemoj misliti... već zato što se
ionako protivila sklapanju brakova sa ’nevernicima’, kako ona kaže
„Bar je iskrena” priznade Umaj.
„Retka ljudska vrlina... Zato mi je valjda miljenica.”
„Šta je na sve to rekao Amurat?”
„Osionik i prznica!” uzviknu Itugen. „Umišljenik koji veruje da je
božanskog porekla!... Kakav jadnik!... To će ga i koštati života! Neće da me
sluša, džabe mu govorim da se okane Raškog carstva... On misli da sve
može, da je nepobediv... Šta više reći od nadimka koji će dobiti kada postane
sultan... Bogoliki!... To ti sve govori. Njegova smrt je dokaz da me neće

slušati. Ljudsko prokletstvo je nadmenost i uobraženost. Kao da nisu svesni
da su samo zrno peska u mojoj ruci! ” reče ona i stisnu pesnicu. „On se
potajno nadao da će srpska princeza pripasti njemu, pa da za sebe veže cara
Silnoga! A rekla sam Amuratu da mu nije dorastao!”

„Amurata su ohrabrile pobede na bojnom polju” reče Umaj.
„Mrvice koje će ga namamiti u smrtnu zamku” odmahuje rukom Itugen.
„Ali, neka, ja ću svoj naum ipak ostvariti... Turci će prokrčiti put
Mongolima. Samo je to važno.”
„Ni Freja se nije baš pokazala” smeška se Umaj.
„Doduše, ono sa zmijarom je dobro izvela” priznade Itugen. „Ko je
mogao da očekuje da će car Silni da zameni mesto u krevetu sa ženom mu?”
„Baš je uprla da se dokopa onog koplja! ”
„Da.. ” zamisli se Itugen. „Hoće da se dodvori hrišćanskom bogu, da ga
umilostivi. Nejaki su i ne mogu više da mu se odupru.”
Nasta kratak tajac. Umaj primeti da joj se majka duboko zamislila.
Poznavala ju je dobro. To je značilo da opet nešto smera. Nešto što ona još
nije znala. He izdrža, pa reče:
„O čemu sad razmišljaš?”
„Pa... Razmišljam zašto bih ipak Freji prepustila to koplje?” Slegnu
ramenima Itugen.
„Obećala si joj! ” iznenadi se Umaj.
„Pa, šta ako sam‚” ravnodušno će Itugen. „Takva svetinja bi dobro došla
Tamerlanu kada odraste i kad prodre u Evropu. Hrišćanski narodi bi
ustuknuli i brže bi se predali bude li u boj nosio koplje Svetoga Georgija.
Nije li tako?”
„Pogazićeš svoju reč?”
„Ne baš..krevelji se Itugen. „Uostalom, Freja je sada bliža koplju. Lakše
ću ga uzeti od nje nego da sama nešto sada pokušam. Turci neće još dugo
zakoračiti na svetu rašku zemlju.”
„Ipak ćeš je prevariti?”
„Naravno!” Osmehnu se Itugen. „Ja ću po svaku cenu da ostvarim svoj
naum da ojačam naš narod, Umaj!... Ali, neka je zasad. Ako se ona domogne
tog koplja, ja ću joj ga preoteti.”
„Sumnjam da će u tome uspeti, majko” reče Umaj.
„I ja... Čak ni Divlji lov nije uspeo da porazi zmajevite. Kako ona to

misli da uradi, ne znam.”
„Navodno, prevarom... I ona ima štićenicu na dvoru, kako kaže.”
„Videćemo... Pokušala je Jelisavetu da uda za cara Silnoga, pa joj nije

uspelo, ubiše je.”
„Car Silni je sada poslao poslanstvo kod francuskog kralja!” uzviknu

Umaj. „Hoće da oženi svoga sina njegovom kćerkom! Uporni su da sklope
saveze na svim stranama! ” „Sve im je to uzalud, ulje i voda se ne mešaju”
smeška se Itugen. „Ostaće na kraju sami... Odsečemo li još zmaju glavu,
gotovi su. Odmah će smrtnici u svojoj nezajažljivoj pohlepi razgrabiti sve što
se može ukrasti.”

„Oni će se pozavaditi...”
„A mi zavladati” reče Itugen.

Glava dvadeset i sedma
- proleće 1351. godine

„Što prođe preko devet zuba,
ode preko devet brda.”

Dušan je teško primio vest o napadu despota Nićifora na tursko
poslanstvo. Zapao je u depresiju, koja ga je držala nekoliko dana tokom
kojih je izbegavao razgovor sa svima. Zatvorio se u dvorsku kapelu, molio
se, razmišljao. On je obično mogao da predvidi sve dobre, ali i loše strane
svojih postupaka, i da se pripremi za najgori ishod, ali ovako nešto mu nije
bilo ni na kraj pameti. Da Nićifor Orsini napadne Kantakuzenove saveznike
na otvorenom, da pobije i opljačka sultanovo poslanstvo...? I sam Orsini je
bio Kantakuzenov despot i čovek od poverenja! Šta se to događalo u
Carigradu? Je li Kantakuzen konačno progledao i postao svestan turske
opasnosti? Ako ne, a ono bar da li je počeo da se premišlja? Sreća u nesreći
beše ta da je Orhan optužio Kantakuzena da stoji iza Nićiforovog napada na
njegovo poslanstvo upućeno u ju. Ali, caru je to bila slaba uteha. Korist od
toga beše slaba. Ako je i došlo do neke zavade između sultana Orhana i
Kantakuzena, međusobni sukobi nisu usledili. Obojica su se uzdržavali od
otvorenog neprijateljstva. A da su jedan drugome radili o glavi, bilo je
očigledno. Pa ipak, Dušan je propustio priliku da sklopi savez sa Turcima,
savez koji mu je bio preko potreban i koji bi mu rešio najveće probleme.
Orhan je posle napada odustao od sklapanja braka sa njegovom kćerkom.

Činilo se da je samo on utonuo u beznađe i očaj, jer je Jelena bila odahnula,
a kćerka Teodora se vidno radovala.

„Ko zna zašto je to dobro” govorila mu je carica. „Istina, pristala sam na
tu udaju, ali sada mi je još draže što mi kćerka neće završiti u turskom
haremu! ”

A car nije na to tako gledao, već na propuštenu životnu priliku da sklopi
čvrst savez sa svojim najvećim neprijateljem. Neprijateljstvo sa njima je
ostalo otvoreno, a Dušanova dobra volja da uda svoju kćerku je možda samo
nakratko odložila nastavak borbi. Situacija oko Carigrada se naglo
komplikovala, a stanje se pogoršavalo. To je pak bilo nešto što je on
predvideo. Slabljenje Carigrada i jačanje Turaka. Ali, ono što je usledilo,
Dušan nije očekivao, a to ga je trglo da se iz očaja vrati u realnost. Odmah je
sazvao ratno veće svojih najvernijih vojvoda i despota.

Tako su se u prestonoj dvorani okupili despot Jovan Oliver, kesar Voihna,
Nikola Stanjević, kesar Preljub, vojvoda Vratko... i naravno, carica Jelena.

„Najnovije vesti koje stižu iz Carigrada su po nas loše, care‚” započe
Dušanov diplomata Nikola Stanjević.

Dušan ćutke sedi na troEgu i pomalo rastrojeno posmatra prisutne. Još
uvek je pod utiskom propalog plana sa Turcima. Samo je klimnuo glavom da
Nikola nastavi.

„Od kada se umalo ne sukobismo sa Kantakuzenom kod Soluna, on je
umešan u neprijateljstva između Venecije i Đenove. Spore se oko poluostrva
Zlatni rog. No, to je njihov problem, ali sada je Kantakuzen stao na stranu
Venecije u borbi protiv Đenove...”

„A mi od Venecije očekujemo da nam da brodove da napadnemo
Carigrad‚” prekide ga Preljub. „Ništa od toga, dakle.”

„Po svemu sudeći, Mleci bi radije u savez sa Carigradom nego sa nama”
dodaje Voihna.

„Odavno je tako” umeša se Jelena. „Svaki naš predlog su... krajnje
učtivo odbijali.”

„Ja sam oduvek govorio..nastavi Nikola. „da je njima draže slabo
Romejsko carstvo od jakog srpskog.”

„Papa u Avinjonu odlučuje o svemu, ne zavaravajte se‚” reče vojvoda
Vratko.

„Ali, ni to nije sve” nastavlja Nikola. „Dok je Kantakuzen stao na stranu

Venecije, sultan Orhan je stao uz Đenovljane.”
„Otkud sad to?‚” začudi se Jovan Oliver. „A protiv Kantakuzena?”
„Sultan navodno optužuje Kantakuzena za napad na poslanstvo i sad hoće

njemu što više da napakosti‚” reče Nikola. „Ali, nisu još uvek u otvorenom
ratu.”

„Kako li je Orsini saznao za tursko poslanstvo?‚” opet će vojvoda
Vratko.

„Hoćeš reći, kako je Kantakuzen za to saznao?‚” ispravlja ga Nikola.
„Svejedno, nekako su saznali i presreli ga‚” umeša se konačno Dušan.
„Propala nam je poslednja prilika za savez sa Osmanlijama. Rat sa njima je
sad neizbežan. Njima je sada glavni cilj da se utvrde negde u romejskom
carstvu odakle će moći da se šire... Bože, šta nam Kantakuzen učini! I ne
samo nama, nego i sebi i celoj Evropi!”
„Ostaje nam sada samo savez sa carom Jovanom Paleologom”, kaže
Nikola. „On stiče sve više pristalica, a Kantakuzena mnogi napuštaju.”
„Moramo što pre da učvrstimo savez sa njim.” kaže Dušan. „Da mu
damo vojnu podršku u borbi protiv Kantakuzena i Osmanlija.”
Nasta kratak tajac za vreme kojeg svi razmišljaše kako je najbolje
učvrstiti taj savez. A onda se Jelena oglasi:
„Koliko znam, car Jovan je veoma nezadovoljan sa svojom suprugom
Jelenom, kćerkom Kantakuzenovom. Od prvog dana taj mu je brak nametnut
protiv njegove volje. Neka mu se hitno pošalje poslanstvo sa predlogom da
sklopi brak sa mojom sestrom Teodorom iz Bugarske. Ona će na to da
pristane.”
„Misliš da će car pristati na to?” upita je Jovan Oliver.
„Hoće, učiniće sve da se oslobodi uticaja Kantakuzena i njegove kćerke,
koja ga uhodi i sve prenosi ocu” reče Jelena. „Uostalom, malo je muškaraca
koji mogu da odole mojoj sestri.”
„Starija je od njega” nepoverljivo će Voihna.
„Baš zato, i iskusnija je” smeška se Nikola, dopala mu se ideja.
„A da nam preda svoju ženu Jelenu kao taoca... ne, nećemo tako kazati,
surovo zvuči, već kao zalog za naš budući savez‚” reče carica.
„Teodoru?‚” zamišljeno će Dušan. „Nju sam nudio Nićiforu..
„Ma, ne spominji mi tog trovača! Izdao nas je! He bih mu nikada dala
svoju sestru, dobio je Sinišu! Ha-ha-ha!” Pa se zatim uozbilji i nastavi: „Tako

ćeš se povezati sa carem, sa familijom Paleolog, a sa druge strane, držaćemo
Kantakuzenovu kćerku Jelenu kao taoca! Imaćeš starog lisca u šaci!”

„Odlučio si da poudaš i poženiš celu familiju!” smeje se Preljub.
„Nadoknadićemo gubitak kada se Uroš oženi francuskom princezom‚”
kaže Dušan, malo živnuvši. Dopadala mu se ideja da se Teodora uda za cara
Jovana. „Ako francuski kralj stane uz nas, popustiće i papa, koji je u
Avinjonu.”
„Nešto razmišljam.. ” započe Preljub. „Da nije Simeun dojavio Nićiforu
za tursko poslanstvo?”
„Ne verujem!” brže-bolje će Jovan Oliver braneći svog pastorka. „Ne bi
on to nikada uradio caru! Pa, on je prvi na udaru Turcima i Kantakuzenu!”
„To bi bila izdaja” ozbiljno će Jelena. „Simče bi mogao da omasti
konopac.”
„Nemojte grešiti dušu, ljudi‚” unervozi se Jovan Oliver, pa poče da se
preznojava. „On nikada ne bi izdao cara!” Svi se ućutaše, pa gledaju Jovana
Olivera ispod oka. On je bio oženjen Marijom, da li je on njoj nesmotreno
napomenuo Dušanov plan o udaji Teodore za turskog princa? A za nju se
znalo da ne preza ni od čega samo da bi napakostila carici Jeleni. Samo
Dušan nije razmišljao o tome. Verovao je svom odanom despotu.
„Vreme će pokazati da li je Simče izdajnik” reče mirno Jelena. „Pa će mu
se suditi po zakonu i običaju.”

Glava drvadeset i ocma
- leto 1351. godine

„Nevolja oči nema.”

Dušan je sedeo smrknutog lica i netremice gledao u Nikolu Stanjevića,
koji mu je doneo najnovije vesti iz Soluna od cara Jovana Paleologa.
Čuvši loše vesti, otpustio je sve činovnike iz sale, a Jelena je sama izašla.
Ostao je sam sa Nikolom, ali ga je gledao bezizražajno, utonuvši u crne misli.
Osećao je da se sve ruši oko njega. Sve što bi pokušao, završilo bi se loše
po njega. Kao da mu je Bog okrenuo leđa ili digao ruke od njega. Da li je to
bilo samo naznaka onoga što su mu Mokoš i arhanđel Mihailo predočili - da
se bližio kraj njegovom vretenu? Ali, Dušan nije bio od onih koji su se
predavali, već čovek spreman na sve da ostvari svoje ciljeve.

„I Kantakuzen je nekako opet saznao za tvoj naum da oženiš caričinu
sestru Teodoru, pa je poslao svoju ženu Anu u Solun kod cara Jovana” priča
mu gorko Nikola. „Nisam imao priliku ni da se sastanem sa carom, svaki put
bi me Ana primila. Govorila mi je da je car Jovan odustao od ženidbe sa
Teodorom... He znam šta se desilo. Nije bilo prilike da mi car Jovan kaže
kako mu je Ana osujetila planove. Nisam ga uopšte video!”

„A Jovan je rado prihvatio moj predlog da se oženi Teodorom!”
Odmahuje glavom Dušan. „Sigurno je Kantakuzen saznao preko svoje kćerke
Jelene, žalila mu se šta joj muž smera.”

„Nisam siguran, care” reče Nikola. „Kada sam izneo caru tvoj plan,

nekoliko puta smo ponovili da niko ne sme za njega znati dok Teodora ne
stigne u Solun, a ponajmanje Jelena, naravno!”

„Onda je to verovatno isti izdajnik koji mu je rekao za tursko poslanstvo!
” Udari Dušan šakom o rukohvat prestola. Jedva se suzdržavao da se ne
razgnevi. „Da mi je da ga uhvatim... Okružen sam izdajnicima i sitnim
dušama! Najgore mi je kad ne mogu da ih kaznim! ”

„Misliš na Jovana Asena?‚” oprezno će Nikola jer vidi da je car besan.
„Ne razumem zašto ga carica toliko brani.”

„Zato je malopre pobegla!” uzviknu Dušan. „Da ne sluša šta ću mu reći,
ali je morala da me upozori da se kontrolišem! Samo što nije došao. Hoću da
ostaneš, da čuješ šta ću mu kazati.”

„Sumnjaš li da je on taj izdajnik?‚” pita Nikola.
„Takvi su rođeni da budu izdajnici‚” širi ruke Dušan. „Ali, ko je mogao
njemu sa dvora da dojavi? Niko ne može da ga gleda očima. Pogotovo sada
kada se izdaje za Grka!”
„U svakom slučaju, car Jovan je i dalje na našoj strani i moramo ga
podržati u borbi sa Kantakuzenom.”
„Hoćemo, Nikola” reče Dušan. „To si mu potvrdio, može da računa na
našu vojnu pomoć. Moramo sačuvati naše teritorije na jugu.”
„Plašim se, care, da smo se rastegli previše” tiho će Nikola jer zna da
Dušan ne voli to da čuje, a ovaj se odmah namrštio. Ipak, kao njegov verni
podanik, smatrao je da mu je dužnost da upozori cara na realne opasnosti.
„Da li vidiš gde imamo najveće probleme? Samo u novoosvojenim zemljama
gde su u većini Grci i Romejci! Nijedne pobune nije bilo u starim srpskim
teritorijama! Nema nas toliko da možemo da nastanimo naše ljude po
osvojenim zemljama kao što rade Turci! Oni samo odnekud dolaze, ima ih
kao mrava! A otkad je Joanikije smenio grčke sveštenike... samo je još
gore.”
„I ja sam bio protiv toga‚” kaže mu Dušan. „Govorio sam mu da ih ne
dira, ipak je to ista Crkva, ali on je zapeo da ih sve smeni! Kaže da
podbunjuju narod protiv nas
„Šta ti to govori, Dušane?‚” vraća se na staro Nikola. „Nije nam tamo
mesto.. ” pa proguta knedlu. „Okani se Carigrada i okreni se našem življu
severno od Save i preko Drine, u Bosni! Ujedini ceo srpski narod! Pusti Grke
i Romejce da se sami izbore sa Turcima. Ojačaj zemlju srpskim narodom koji

je ostao van carstva!”
Dušan ćuti, ali vidi se da mu nije svejedno. Stiska vilicu i širi nozdrve.

Ipak neće da izgrdi Nikolu, jer u njega ima beskrajno poverenje.
„Rekao sam ti, u nemilosti si kod pape jer si bacio oko na Carigrad, a od

Mlečana tražiš flotu.”
Dušan uzdahnu, teško mu je bilo da prizna da je njegov diplomata u

pravu. Jer krv u njemu je jača od razuma.
„I moj deda Milutin i otac Stefan sanjali su da osvoje Carigrad‚” reče mu

Dušan. „To je i moj san.”
„Jesu, care, sanjali su o tome i na tome se završilo” ispravlja ga Nikola.

„Zašto? Jer su bili svesni svoje snage, znali su da ne mogu zauzeti te moćne
bedeme.”

„Ja mogu!” uzviknu Dušan skočivši na noge. „Samo mi trebaju prokleti
brodovi!”

„Zašto ne bi prvo osvojio Srem i Bosnu gde su u većini‚” opet će Nikola.
„Pa kad ojačaš dovoljno, kreni na Carigrad.”

„Srem drže Ugari, a ugarski kralj Ludovik je papin miljenik‚” kaže
Dušan. „A Bosna je u dobrim odnosima sa Mlecima, od kojih mi treba flota.”

Uto ulazi carev stavilac Lazar Hrebeljanović i najavljuje da je despot
Jovan Komnin Asen stigao i da čeka na prijem kod cara.

„Neka uđe, Lazare” reče Dušan, pa dodade: „Donesi nam vina, mislim da
će nam biti potrebno posle ovoga.”

Lazar klimnu glavom i izađe, a propusti vižljastog Asena da uđe. Njegova
neprijatna pojava još više uznemiri Dušana, koji je već bio rovit zbog loših
vesti iz Soluna. Car brže-bolje sede na presto i uhvati se za rukohvate, kao
da se suzdržava da mu ne skoči za vrat.

„Care, zapovedi!” uzviknu ovaj podrugljivo. „Stojim ti na raspolaganju.”
„Priđi bliže, o kralju Srbije i Bugarske!‚” uzviknu Dušan šireći ruke kao
da će ga zagrliti.
Ha to se Asen najednom umusi i osmeh mu nestade sa lica, samo da bi se
pojavio na Nikolinom. Stade da guta knedle i da se preznojava.
„Nikola, možda bi trebalo da ustanem i prepustim presto Jovanu
Komninu?” zadirkuje ga Dušan.
„Svakako, Dušane” nastavlja Nikola. „Ako mu se Mameluci tako
obraćaju, moramo i mi!”

Nasta neprijatan tajac. Šala je završena. Dušan bi ga pogledom smoždio,
samo se Nikola smeška. Dušan ispruži ruku, Nikola mu daje svitak, a ovaj
ga baci u njega

kao prošli put. Ovaj put Asen ne stiže da ga uhvati, već ga trapavo
ispusti.

„Lepo je što trguješ sa egipatskim sultanatom”reče mu Dušan kroz zube.
„Pohvalno, zaista. Ali objasni mi zašto te Mameluci nazivaju kraljem je i
Bugarske?... Ako sam ja car! viknu Dušan i skoči na noge. „Moj sin je kralj
je!”

Jovana izdadoše noge, pa pade skrušeno na kolena. Sav se tresao od
straha. Znao je šta to znači. Izdaja najgore vrste, a njegove sestre nigde na
vidiku. Bilo mu je jasno da ne može da računa na njenu bezrezervnu pomoć.
Moraće sam da spasava svoju kožu.

„O, milostivi care..” zakuka ovaj, pa samo što ne ljubi pod, „nije mi bila
namera da te uvredim niti da se lažno predstavljam! Nego su oni sigurno
pogrešno preveli sa grčkog, ja sam jasno napisao da sam u službi srpskoga
cara, a da sam bugarskog porekla!”

„Ti očekuješ da u to poverujem?”zagrme opet Dušan. „Tamo odlično
govore grčki, od trgovaca na pijaci do sultanata!”

„Pa... ovaj, možda sam se ja pogrešno izrazio na grčkom” muca Asen pa
trlja dlanove koji mu se znoje. „Odskora sam počeo da ga učim..

„Nisam to primetio u tvojoj dosadašnjoj prepisci sa Venecijom‚” strogo
će Dušan. „Da, da... Mleci me redovno obaveštavaju o tvojim postupcima.
Dobio si njihovo državljanstvo, čestitam. Njima pišeš na dobrom grčkom
jeziku, samo si omanuo sa Egipćanima, je li?”

Asen oćuta, pa krši ruke od straha. Lice mu se izdužilo, a oči mu pune
suza. Jezik mu se svezao, pa ne zna šta da kaže. A šta bi mogao reći kada je
uhvaćen na delu, lažno se predstavljao u trgovačkim poslovima. Dušan
konačno oseti priliku da se jednom za svagda otarasi neprijatnog šuraka.

Optužiće ga za izdaju, a sem Jelene, svi ostali će to jedva dočekati. Čak
ni ona neće smeti previše da mu zvoca.

„Ovo je prevršilo svaku meru, Jovane Komnina” reče Dušan. „Ti si
carski namesnik sa titulom despota, koju sam ti ja dao, ispunio si moju volju
i oženio si se sa Anom Paleolog, ali da se potpisuješ kao car Srba i
Bugara...” Uto, sasvim neočekivano, otvoriše se vrata i uđe mladi stavilac

Lazar Hrebeljanović bledog lica i rastrojenog pogleda. Pridržava se za vrata
kao da će pasti. Dušan se preseče; prvo je pomislio da se nešto desilo
njegovoj deci. A još kad ga Jelena odgurnu da bi sva usplahirena ušla, već
oseti kako mu se srce spušta u pete.

„Šta se desilo, ženo...?‚” jedva izusti car.
„Probač hrane...” zbunjeno će Jelena. „Otrovan je!” Dušan pogleda svoga
stavioca Lazara i pretrnu od straha. Znao je da je Lazareva dužnost između
ostalog i da nekad proba hranu ili piće za cara.
„Lazare, sinko.. ” izusti Dušan i ustade.
„Nije se otrovao Lazar nego moj probač Stevan! ”uzviknu očajna Jelena.
„Propljuvao je krv i sručio se... na moje oči!” „Ali, kako...?” zbunjeno će
Nikola, shvativši da je možda otrov bio namenjen i njemu.
„Htedoh da vam ja donesem vino, pa sam rekla Stevanu da ga proba iz
krčaga... Strašno, Dušane! rasplaka se Jelena. „Neko hoće da te otruje!
Shvataš li to? Neko hoće i sina da nam ubije! I Miloša!... Šta se ovde
dešava?”
Dušan pogleda u Asena, a ovaj preblede od straha. „Nisam ja, care, tako
mi očinjeg vida!” zakuka na sav glas Asen. Zar da ga optuže i za trovanje
pored izdaje? Morao bi očekivati samo najstrašniju kaznu - da ga čereče ili
zazidaju živog.
„Ne budi smešan, Dušane! ” usprotivi se Jelena. „Gde bi te moj brat
želeo otrovati? Ostavi čoveka na miru!”
Dušanu se okrenu stomak od mučnine koju je osećao prema ovom
čoveku, a pogotovo sad kad je čuo za trovanje. Nije Morao više da ga gleda,
samo je odmahnuo rukom otpustivši ga. Asen i dalje kleči ukočeno, ali ga
Jelena pridiže na noge i gurnu prema vratima da se što pre skloni.
Dušan spusti glavu u šake da se pribere. Svakakve misli ga spopadoše,
ali mu pred očima titraju likovi Mokoše i arhangela Mihaila. Da li mu je
sudbina takva da će skončati od ljutog otrova?
„Moramo saznati ko se urotio protiv tebe, Dušane‚” kaže mu smireno
Jelena stavivši ruku na njegovo rame. „I pogubiti ga pre nego što otruje tebe
ili decu.”
„I ti si u opasnosti, Jelena‚” reče Dušan i ustade sa prestola.
„Ja znam ko meni radi o glavi” kaže ona, „ali ti mi ne daš da se
obračunam sa njom.”

„Možda ista osoba želi i tebe da otruje, care.” oprezno će Nikola.
„Ne bi me čudilo” opet će Jelena. „Svi znamo da Simče pretenduje na
carski presto, a Marija ga u tome podržava... Šta više, taj jadnik nije ni toliko
pohlepan koliko ga majka gura.”
„Ne možemo je pogubiti bez dokaza‚” kaže Dušan ušetavši se. „Ona je
ipak udovica kralja Stefana, moga oca i moja je maćeha. Ona je i žena
Jovana Olivera! He možemo je tek tako kazniti! ”
„Svi na dvoru se klone nje jer je opasna.”
„To isto kažu i za tebe, ženo” kaže joj Dušan. „I za tebe govore da si
trovala ljude. Pa i tu istu Mariju.”
„Koješta!” viknu Jelena, ali joj zastade nešto u grlu. „Ja nemam potrebe
da se time bavim!”
Ni Dušan ni Nikola joj nisu poverovali. Dušan ju je iznenada prozvao i
ona nije imala vremena da se pripremi. Laž joj se videla na licu. Ali, Dušan
ništa ne reče. Samo duboko uzdahnu, nesrećan što se takve stvari dešavaju
oko njega i što mora da misli još i na to povrh svega što je zadesilo njegovo
carstvo. Konci su mu polako izmicali iz ruku, a on nije mogao da ih stegne.
Njegova snaga se osipala na nepotrebne probleme, svi njegovi pokušaji nisu
urodili plodom. Ostalo je samo da sačeka vesti od Nikole Buće. Oseti
nekakvu hladnoću oko srca.
„O, arhangele Mihailo, ne osećam više da me miluješ svojim krilom!
zavapi u sebi Dušan gledajući kroz prozor u Šar-planinu. Visoko iznad
Svrčinskog jezera leti jedan orao. Veličanstvena ptica raširila krila, pa jezdi
niz vetar i kao bog gleda odozgo na život na zemlji. Usamljeno krstari nebom
kao čuvar i gospodar vazduha, dok dole na zemlji, jedno jato divljih golubova
kljuca po travi. Sitni, nejaki i ranjivi, ali zajedno su.

Glava dvadeset i deveta
- jesen 1351. godine

„Zato od onog vremena Buće imaju na grbu
ljiljan nad jednom gredom, dok su ranije
imali bundevu s pogačom.”

Sunčana jesen je okolinu Svrčinskog jezera obojila u divne nijanse zlatne
boje. Stabla bogatih krošnji izgledala su kao plodovi koji štrče iz zemlje,
a lišće je tek počinjalo da opada. Hladan dah Šar-planine sve češće bi se
spuštao u dolinu nagoveštavajući dolazak još jedne duge zime. Vrhovi te
moćne planine već su se odenuli u belo ruho, a činilo se da je svakim danom
taj snežni plašt sve duži. He bi prošao dan, a da velika jata divljih gusaka ili
pataka ne preleću nebo žureći na jug. Njihovo gakanje bi uvek privuklo
Dušanovu pažnju i on bi umeo da se dugo zagleda u njih dok nadleću
njegovu zemlju. Zavideo im je na slobodi.

I toga dana dok je jahao u pratnji svoje alemanske garde vraćajući se iz
tvrđave Petrč, izdvojio se stotinak koraka ispred njih i jahao je sam. Želeo je
da bude nasamo sa svojim mislima. Svoj boravak u Petrču morao je da skrati
jer mu je stigla vest da je Nikola Buća stigao u dvor na Paun-polju. Dušan je
imao toliko vremena da još jednom obiđe ćeliju u kojoj je kratko tamnovao
njegov otac. Iako se potajno nadao, tamo nikoga nije sreo. Ni tajanstvenu
vračaru, niti mu se neki anđeo ukazao. Napustio je Petrč sa onim istim
osećanjem kakvo je imao kada je svoga oca Stefana tamo ostavio zatočenog

nakon što ga je zarobio. Vukao je sa sobom grižu savesti kao što zatvorenici
vuku na nogama teške lance, a oko vrata ga je stezala muka što i posle toliko
godina nije mogao sebi da objasni očevu smrt. Znao je da mu nikada nije
poželeo smrt, da je za vreme njihovog sukoba izbegavao direktnu
konfrontaciju iako mu je otac radio o glavi. Pa ipak, svi su mislili da je on
naredio njegovo pogubljenje. Čak je i njegova majka Teodora nerado priznala
da ga je čula kada je to naredio Karavidu Fratnutu i Đurđu Ilijiću. A on se
ničega nije sećao, kao da je bio pijan. Da li su možda njih dvojica ubrzo
potom nestali jer su strahovali za svoje živote, da će im se Dušan osvetiti?
Ako ih nije odmah pogubio, zašto bi kasnije?

Dušan se tužno osmehnu pogledavši kako pored njegovog konja ne trčka
verni silvan Zmajar. Već mu je pred očima bio kako ga prati u stopu i ne
skida pogled sa njega. Ha tren mu se učini da u fijukanju vetra čuje zvonki
smeh njegovog dragog Miloša Vojinovića. Nesvesno se okrenu, ali vide da je
sam. Garda je daleko iza njega. Da li mu se sve to samo pričinjava?

„Davno umrli prijatelji i dalje me prate.” reče poluglasno Dušan.
Dušan je, osećajući se malodušno, stigao u dvor na Paun-polju i sjahavši
s konja, jedva je pokazao malo radosti što vidi Nikolu Buću nakon više
meseci. Bratski su se zagrlili i zajedno otišli do dvorišnog baldahina, ispod
koga su sedeli Jelena, Vratko i Jovan Oliver. Lazar je komandovao slugama
koji su hranu i piće donosili i odnosili. U dvorištu, nešto dalje, stari Vukan se
bavio njegovom zmajevitom decom i kćerkom Teodorom. Miloša i Uroša nije
mogao da vidi, verovatno su bili kod Ždralina. Al-Mohad je obojicu učio da
jašu i vodao ih je na konjima u krug.
„Jesi li se osvežio, prijatelju?‚” upita Dušan Buću. „Da li si stigao da se
malo odmoriš od dalekog puta?”
„Jesam, care‚” odgovori ovaj. „Čim sam sišao sa broda i zakoračio
našom zemljom, prekrstio sam se i zahvalio Bogu što sam stigao kući!”
„Verujem ti, verujem” potapša ga po leđima Dušan. „Nigde nije kao kod
kuće.”
Stigoše do ostalih koji su sedeli za stolom. Svi su ćutali. Dušan odmah
spazi na njihovim licima senku zabrinutosti. Već je bio toliko malodušan i
potišten da ga ni to ne iznenadi.
Obojica sedoše, a sluge im prinesoše pehare sa vinom.
„Dakle, francuski kralj je odbio moju ponudu.” započe Dušan.

Buća bespomoćno podiže obrve.
„Nisam ništa mogao, care.” započe ovaj. „Sve što je bilo u mojoj moći
nije nimalo pomoglo da ga ubedim da prihvati tvoj predlog.”
„Šta je rekao?‚” pita Dušan.
„Ne mogu da grešim dušu, francuski kralj me je dočekao bogzna kako i
sve vreme moje posete ophodio se prema meni kao da sam ti. Nekoliko puta
me je primio nasamo, pozivao me svake večeri na gozbe, ukazao mi je veliku
čast. U znak zahvalnosti poklonio mi je ljiljan da ga postavim na svoj grb! He
mogu ništa loše reći o kralju Žanu od Valoa... Ali... on kaže da ne može
nikako da prihvati tvoju ponudu, iako bi to vrlo rado učinio.”
„Koji je razlog?” mirno će Dušan.
„Veli da bi on rado pristao na to kada bi ti i tvoj sin Uroš bili... rimskog
obreda.”
Dušan se glasno nasmeja. Beše to usiljen i kiseo smeh. Ostali su ćutali i
samo su se zgledali. Naposletku, Dušan se nekako umirio i smeškao se.
„Očekivao sam tako nešto!‚” uzviknu on. „Kakvo licemerje od jednog
jeretika! Kao da je on pravovernik, a mi nevernici! Ako je takav, onda je i
bolje što nije pristao!” Buća se malo uzvrpolji na stolici - i sam je bio katolik
i ne bi mu milo da to čuje od cara. Ali, Jelena to primeti i odmah reče:
„Ne preteruj, Dušane. Nije tako od juče pa da to pričaš.”
Ali, car ne obazirući se, nastavi da se ruga francuskom kralju.
„Eh, da mi je neko pričao da će turski sultan prihvatiti moje dete, a da
hrišćanski kralj neće - ne bih mu verovao! ” Pa nastavi da se smeje. „Da se
čovek upita ko nam je pravi neprijatelj! Ha-ha-ha! Kakvih li ću se koještarija
još naslušati! Pa, naravno da Mlečani neće da nam daju flotu, nismo rimskog
obreda! Naravno da nas papa gleda popreko, nismo rimskog obreda! A oni
izdali su hrišćansku crkvu! Nismo se mi promenili nego oni!”
„Polako, Dušane” opomenu ga Jelena videvši da je Bući sve neprijatnije.
„Tvoj odani protovestijar je katolik.” „Nikola, ti si moj prijatelj i čovek od
poverenja” govori kroz smeh Dušan. „Ne bih nikada poverio ovako važne
poslove nekome u koga nemam poverenja. Ja na tebe gledam pre svega kao
na sposobnog i odanog čoveka i prijatelja. Tvoja vera je tvoja stvar i ona se
nikad nije isprečavala među nama. Ja to poštivam, to znaš i ne moram da
govorim... Ali, licemerje ne podnosim, kakvo god da je!”
„Nećemo zbog toga propasti, mužu” reče Jelena. „Svakako da nećemo,

ali sada barem znamo o čemu je reč! ” odgovori car jetko smešeći se. „Ne
možemo ništa od njih očekivati jer nismo rimskog obreda iako su nam Turci
na pragu!”

Dušan naiskap isprazni svoj pehar. Ostali ga samo ćutke posmatraju.
„Neka im papa... Ja ću svoga sina oženiti ženom pravoverne vere! Kada
dođe pravo vreme za to!”
Nasta teška tišina, u kojoj su svi čekali da Dušanu splasne jetkost jer
svima beše neprijatno. Sedeli su nepomično, a samo su Lazar i sluge obletali
oko svojih gospodara. Kada se Dušan malo sabra, primeti miloga Lazara, pa
mu milina preplavi dušu, a usta mu se razvukoše u dragosni smešak.
Njegovo prisustvo mu je unosilo spokoj jer je momak zračio čednošću i
dobrotom. Car se očas odobrovolji jer ne beše preke ili loše naravi, samo
pritisnut mukama koje mu drugi nisu dopuštali da reši. Gorčina je utoliko
teža kada se zna da je rešenje nadohvat ruke.
„Manimo se više tih neprijatnosti‚” reče Dušan. „A tebi, Nikola, mnogo
hvala na trudu i zahvalan sam ti kao da si doveo ženu mome sinu... I izvini
ako sam te uvredio... Uvreda nije bila upućena tebi, već francuskom kralju.”
„Razumem, care‚” klimnu glavom Buća jer je i sam znao da Dušan to nije
zlonamerno rekao.
„Nego, moj vojvodo Vratko, do mojih ušiju je došlo da u svom domu
ljubomorno čuvaš kćerku na čijoj lepoti i dobroti može i moja draga Jelena
da pozavidi!‚” veselo će car njemu, a svi se vidno opustiše.
„Mome dragulju je 16 leta, care” odgovara ovaj. „A svakim danom je sve
lepša i milodušnija!”
„Kako se ono zvaše, Jug-Bogdane?” obraća mu se Dušan nadimkom iz
milošte. „Milica, je li?”
„Tako je, care” reče Vratko, pa se najednom uzvrpolji na svojoj stolici.
„Misliš li da...?”
„Ha-ha-ha! He strahuj, vojvodo!‚” predupredi ga Dušan. „Ne mislim da
uzmem tvoju kćer za moga sina! He zato što mu nije dostojna, taman posla!
Veruj mi, najsrećniji bih bio kada bi se on oženio našom ženom, ali avaj...
znaš da je sudbina kraljeva takva da se žene samo tuđinkama! Sve kao za
dobrobit kraljevstva! Nekad se upitam kako bi naša istorija izgledala da su
se moji slavni preci ženili samo našim ženama!”
„Da li ti to misliš i na mene, dragi mužu?” zajedljivo će Jelena.

Svi se nasmejaše.
„Baš zbog tebe se to i pitam!‚” priznade Dušan raspoloženo. „Tvoja
šaputanja na jastuku upravljaju mojim carstvom! Nema razloga da tako nije
bilo i sa mojim ocem, sa mojim dedom, i ostalima pre njih! He moram da
idem dalje od moga oca, prvo Teodora, pa onda Marija! Zbog Marije me
rođeni otac prezreo... Sada pričaju kako sam ga ja ubio, a ja sam ga voleo do
njegovog zadnjeg daha!” Dušan je uvek bio neko vreme pod uticajem crnih
uspomena kada god bi se vratio iz Petrča. Ipak se pribra pa se obrati Vratku:
„Nisam te pitao zbog Uroša nego zbog... ovog milovidnog anđela Lazara‚” pa
pokaza rukom na njega, a ovaj od sramote pocrvene.
„Zbog Lazara?‚” iznenadi se Vratko, pa osmotri momka kao da ga prvi
put vidi.
„Nije li on kao carski stavilac dostojan tvoje lepe Milice?” opet će
Dušan.
„Car je odlučio pošto-poto da nekoga što pre oženi ili uda!” smeje se
Jovan Oliver. „Veseli mu se na svadbi!” Svi se tome nasmejaše, a Dušan bi
najglasniji.
„Tako je, Jovane!” uzvikuje car. „Toliko je toga crnoga bilo ove godine
da bi valjalo što pre da se razveselimo!”
„Ali, zar mora mojom kćerkom?” smeje se Vratko.
„Vidiš da moju neće niko! Dušan će kroz smeh.
„A ni sina!” dodaje Jelena.
Kada se grohotni smeh umiri, Dušan nastavi: „Ozbiljno, Jug-Bogdane...
Pred Lazarom je svetla budućnost. Nema sumnje da će pod mojim
naslednikom dospeti do titule vojvode ili despota! Poslušaj me, udaj je za
Lazara pre no što se siromah ne oženi nekom tuđinkom! ”
„U pravu je car” reče Jovan Oliver. „Vidiš da se sada vojvode i despoti
žene tuđinkama... Zapašće joj neki vlastelinčić ako budeš čekao!”
Vratko zamišljeno češa bradu. Ima istine u ovome što govore, a i on je
razmišljao da je već vreme da se njegova Milica uda za nekoga dobrog
čoveka. Nije mu bilo važno da to bude neki despot ili vojvoda. Uostalom,
takvi su već bili mnogo stariji od nje, a on je svojoj kćerki želeo samo sreću.
Hrebeljanovići su bili časna porodica. Lazarev otac Pribac je među prvima
stao na Dušanovu stranu kada je izbio sukob sa kraljem Stefanom. Nikada
nije čuo nešta loše o njemu, a godinama je skromno živeo na Dušanovom

dvoru zadovoljan svojim položajem.
„Pa, neka onda bude tako!” uzviknu Vratko dižući ruke uvis.
Svi to dočekaše sa odobravanjem i smehom. Samo se Lazar uozbiljio, pa

ne zna šta ga je snašlo. Najradije bi pobegao unutra, ali mora da ostane uz
cara.

„Šta veliš, Lazare?” pita ga car. „Jesi li spreman da se ženiš? Gde ti je
otac? Idi po Pripca i dovedi ga, da se on i Vratko dogovore! Hajde! Neka se
na proleće venčaju, hoću malo da se proveselim!”

Lazar zbunjeno krenu sa poslužavnikom, pa se vrati da ga ostavi na stolu,
pa opet skoro trčeći odjuri tražeći oca.

„Dobar je to momak” reče Dušan gledajući za njim. „Takvog bih ja
najradije za svoju kćerku, a ne nekog metiljavog i ubledelog sa francuskog
dvora. No, ko nas pita, zar ne? Radimo kako moramo.”

„Ti si imao sreće, mužu‚” odmah će Jelena. „Nemaš zbog čega da se
žališ? Podarila sam ti kćerku i sina, naslednika.”

„Doduše, sin i ne liči na tebe, care.. ” začuše Marijin glas. Dolazila je
gracioznim korakom, kraljevskog držanja i uzdignute glave. Jovan Oliver
odmah ustade da je dočeka i prinese joj stolicu. Jelena se smrači, a Vratku
spade osmeh sa lica. Samo se Dušan još smeškao. „Ali da je carica imala
sreće što je u poslednjem trenutku zabređala, ne može da se porekne! Malo je
trebalo pa da dovedeš onu Jelisavetu! Prosto da čovek ne poveruje.”

„Hoćeš li time nešto da kažeš, Marija?” upita je Jelena.
„Bože sačuvaj!” Krsti se tobože stara kraljica. „Samo kažem da je car
imao sreće što je carica tako... iznenada zabređala, kada smo svi već mislili
da mu ne može podariti naslednika.”
„Imali smo sreće, to je tačno” kaže Jelena. „Božjom voljom sam mužu i
carstvu podarila naslednika.”
„Da, da...‚” reče Marija i seda pored svoga muža. „Mada se sećam
carevog obećanja datog pred brojnim svedocima kada je bio na umoru da je
moj sin Simeun čuvar prestola ukoliko se Urošu, ne daj bože, nešto desi.
Pretpostavljam, care, da se i dalje držiš tog obećanja.”
„Nema više potrebe za tim” uskače Jelena. „Svi znamo da Dušan nije bio
svoj kada je to rekao, a ne daj bože da se bilo kome nešto desi, carica je tu
da bude regentkinja... zlu ne trebalo.”
„Ne znam koliko bi carevi velikaši pristali da carstvom vlada jedna žena,

a da bar nema sina koji bi nasledio krunu. O tome bi sabor morao da
odlučuje” samouvereno će Marija.

„Ne vidim zašto pričate o tome pored mene živog‚” reče Dušan. „Još me
niste sahranili!”

„Nismo još, care, nismo‚” promumla Marija što prođe neopaženo jer
smeh prisutnih nadjača njen glas. Ali, Jelena je to nepogrešivo pročitala sa
njenih usana.

Sluge stadoše da dolivaju vino, a kada sipaše i Mariji, ona uz osmeh
reče:

„Ne bih se usudila da pijem, plašim se da me ne zadesi sudbina one
sirote devojke od onomad.”

„Još nisam čula da se neka zmija otrovala od svog otrova‚” odvrati
Jelena.

Marija se kiselo nasmeja, pa procedi kroz zube:
„Od svoga nije, ali od tuđeg jeste.”
Uto, stižu Pribac i Lazar. Otac i sin stoje zbunjeno ispred cara.
„Moj verni Pribac!” uzviknu Dušan. „Želja mi je da se tvoja familija spoji
sa familijom vojvode Vratka. Dve časne familije iz koje će se izroditi još
časnija pokolenja! Ljudi, moramo misliti na budućnost carstva. Ostavimo
zemlju ljudima vrednim i poštenim, koji će umeti njome da vladaju i narodu
doneti blagostanje... Šta kažeš, Pribac? Mi smo samo pastiri koji vode brigu
o svom stadu. Šta smo mi bez svoga stada? Obični slepci. Nije narod ovde
zbog nas nego mi zbog njega. Zato verujem da se iz braka Milice i Lazara
mogu roditi sinovi koji će nadmašiti svoje pretke! Svako novo pokolenje
mora biti bolje od prethodnog, inače nam nema napretka!”
„Da, šteta što Uroš nije povukao više na tebe, care.” odmahuje glavom
Marija.
„Dosta, Marija” preseče je pogledom Dušan. „Jesi žena moga pokojnog
oca, a sad supruga moga prijatelja i despota Jovana Olivera, ali ne preteruj sa
licemernim opaskama. Ako moj sin nije na mene, biće dovoljno što je na
majku!”
„Oprosti mi, care, ako sam te uvredila” pognu glavu Marija. „Nije mi to
bila namera, već htedoh..
„Ćuti, Marija‚” sada se umeša i Jovan Oliver, a ona proguta knedlu, pa
joj bi posebno neprijatno što je muž ućutkuje. Da su sami, očitala bi ona

njemu bukvicu, ali ovako ne sme. Mora da glumi pokornu suprugu.
„Da te čujem, Pribac” upita ga Dušan. „Zar nije mudro da se tvoj sin

Lazar oženi Milicom? Znaš koliko mi je prirastao srcu, pred njim je svetla
budućnost. Ja najbolje umem da procenim ljude... Pa, eno, pogledaj onu
zmajsku decu!

Ja sam ih ovde okupio da jednoga dana budu vojvode mome sinu Urošu!
I nešto mi govori da su Milica i Lazar stvoreni jedno za drugo...”

„Care, ko sam ja da odbijem tvoju želju” pokloni se Pribac. „Ako ti
smatraš da tako treba biti, onda neka bude... Ali, mi Hrebeljanovići smo od
skromne, ali poštene kuće, mi nemamo...”

„I ne treba vam ništa, Pribac‚” upada mu u reč Dušan. „Ne živite li svi
pod mojim krovom? Nedostaje li vam nešto? Znam da imate posede na
severu, ali vaša služba je ovde. Tako će i Lazar i Milica živeti na dvoru. A
jednoga dana... ko zna... možda Lazar postane carev namesnik. Ima
vremena.”

„Dakle, dogovorili smo se‚” ustaje Vratko pa grli zbunjenog Pripca. „Na
proleće svadba. Posle Uskrsa, šta veliš?”

Pribac samo klima glavom. Vratko zatim zagrli i poljubi Lazara, pa ga
uštinu za obraz.

„Dopašćeš se ti mojoj Milici” reče mu on.

Glava trideseta
- proleće 1352.

„Da zmija okusi od njega,
otrovala bi se!”

Tišinu polumračne pećine remetilo je samo jednolično kapanje vode u
nekom njenom mračnom ćošku. Tri ljudske figure, činilo se, nepomično
su stajale. Samo je baba pognuta nad starim drvenim stolom nešto radila
rukama. Druge dve figure stajale su nekoliko koraka iza nje i strpljivo čekale
da im se starica obrati ili da nekakav znak da mogu da govore. Iako je Umaj
znala da ne sme da prekida svoju majku, Kausub je bio nestrpljiv da što pre
ode odavde, ali je morao da sačeka da ga Itugen otpusti. Njega je Freja
upozorila da baba zahteva potpunu pokornost i poštovanje i da je bezuslovno
sluša. Demon je stajao nepomično dok je nekoliko njegovih zmija puzalo po
njemu, zavlačeći se ispod njegove crno-sive košulje, izlazeći mu kroz rukave,
da bi opet nestale kroz kragnu, stalno klizeći po njemu, milujući ga svojim
ljigavim telima. Kao zmijar beše ne samo njihov gospodar, već je i sam bio
delom zmijski demon koji se po potrebi pretvarao u jednu od njih kako bi
lakše umakao ili, ako treba, prišunjao se žrtvi. Kao i one, nije bio posebno
hrabar, ali ako bi bio sateran u ćošak, umeo bi da se pretvori u gorostasnu
zmiju koja bi svoju žrtvu obavila, smrvila joj kosti - i progutala je. Njegovo
ljudsko obličje nije odavalo njegovu neprirodnost, osim neobično izduženog
lica i krupnih, okruglih očiju. I upravo su te oči bile zmijskog izgleda, a kada

bi se čovek bolje zagledao u njih, video bi blešteću vatru u žutim zenicama.
Zato je pred ljudima obarao glavu i nikad ih nije gledao u oči. Tako je
onomad uspeo da uđe u Dušanov dvor. Ali, ni u tome ne bi uspeo da nije
imao nečiju pomoć. A to je Itugen najviše kopkalo.

Dok je baba u avanu gnječila travke i neko cveće, onako nehajno ga
upita:

„Nego, kako si uspeo da uđeš na dvor, Kausube? Sigurno uz pomoć
Frejina štićenice.”

„Da, gospodarice.” kratko odgovara demon.
„Kako se ona zvaše, zaboravih?”
„Ne znam, gospodarice‚” opet će on.
„Kako ne znaš, Kausube? Sigurno ti je Freja rekla ko će te uvesti.”
Kratak tajac.
„Ne smem da kažem, gospodarice.”
„Freja ti je zabranila?”
„Da, gospodarice.”
Itugen se tiho nasmeja, više za sebe i odmahnu glavom. „Neka je” pomisli
ona. „Saznaću već ko je to.” Zatim uze u ruku jedan cvet sa stabljikom,
podiže ga i zagleda se u njega.
„Ko bi rekao da se u ovakvom lepom cvetu krije strašan otrov?”
„Takav je jedić, gospodarice‚” kratko odgovara Kausub. „Mada sam
mogao da ti dam od svakojakog zmijskog otrova.”
„I ja ga najradije koristim, brzo ubija” smeška se Itugen dok okreće
svetloplavi jedić u ruci. „Volim i otrovne gljive, duga je smrt od njih... Ali,
avaj, moram da uslišim želju mojoj štićenici i da joj spremim otrov od koga
se duže, ali sigurno umire. Da je ne bi na dvoru otkrili.”
„Za to je grčki otrov najbolji.” reče Kausub.
„Hvala ti što si mi doneo ovoliko raznih cvetova jedića” kaže mu Itugen
dok prebira po njima. „Freja mi je dala i ovaj stari recept za otrovnu
mešavinu od jedića.”
„Umire se dugo od njega, postepeno smanjuje disanje dok ono sasvim ne
prestane.”
„Čudo kako lep cvet, a tako otrovan!” smeje se Itugen.
„Znaš li kako je jedić nastao?” pita je Umaj.
„Ne! Kako?” uzbuđeno će Itugen.

„Od pene koja je kapala iz čeljusti Kerbera kada ga je Herkul izneo iz
Ada.”

„Baš lepo!‚” uzdahnu Itugen. „Od njega nam je, dakle, otrov kojim ćemo
doći glave caru Silnome! He-he-he!... No, jedina mu je mana što se dugo
spravlja! Samo kada je mladi mesec i mora da odstoji dok se ne pretvori u
žutu buđ. Potrajaće.”

„Nemamo kud, majko” teši je Umaj. „Svaki put kada smo pokušali da ga
otrujemo, stradali su njegovi probači hrane. Potreban nam je otrov koji će
ostati neotkriven, a ubiti ga sigurno.”

„Nego, kaži ti meni nešto, Kausube...” doseti se baba. „Ti možeš
neprimetno da se uvučeš u dvor, je li?”

„Mogu... Već sam ulazio‚” reče ovaj. „Tako sam video gde car Silni
noći.”

„Ali su te ipak prešli, je li?” smeška se Itugen. „Car je zamenio mesta sa
caricom... A ni nju nije ubio ujed tvoje zmije.”

„Neko tamo poznaje protivotrove,” bezizražajno govori demon. „Neko
upućen u magiju.”

„Hm..” zamisli se Itugen. „Kad god smo probali nešto na dvoru, nije nam
uspelo.”

„Nije nam uspelo ni van dvora‚” ispravlja je kćerka. „Seti se, majko.”
„Tačno... Ali, izgledi su nam bili bolji.”
„Šta si sad naumila?” pita je Umaj znatiželjno.
Itugen se prvi put okrenu ka njima i pogleda Kausuba.
„Možeš li ti nekako da izmamiš Biliša Kubilu sa dvora u šumu i da ga
ubiješ?” kratko će Itugen. „Dokle god je na dvoru, okružen je ratnicima koji
ga slepo čuvaju.”
„Moraću da vrebam priliku.” kratko će ovaj.
„Pa zar to nije svojstveno zmijama?” osmehnu se Itugen. „U našoj dalekoj
domovini ima zmija koja se sakrije ispod peska i čeka da joj plen naiđe...
Onda ga zgrabi!” Pokaza rukom baba.
„Biliša Kubilu? Je li to ono zmajevito dete?‚” pita ovaj.
„Baš taj... Hoću ga mrtvog! ” iskezi se bezuba baba.
„Šta ću dobiti za uzvrat?”
„Šta god poželiš! ” Raširi ruke Itugen. „Ali ono najvrednije ćeš dobiti
kada njega i njegovu dušu progutaš... Njegovu zmajevitost.”

„Time si namamila i Erlkoniga, pa se nije ni izvukao‚” seti se ovaj.
„I to je tačno... Ali, možda ćeš lukavstvom pre postići ono što on nije
silom uspeo.”
„Zmije su lukave” potvrdi ovaj.
„Jesu, jesu.” klima glavom Itugen.
Kausub se nakratko zamisli. Plen je bio primamljiv. Nije to obična
ljudska duša. Zmajsko dete krije tajne njima neznane i nedostupne. Njegova
moć će nadmašiti mnoge demone veće od njega. U njihovoj hijerarhiji, on bi
mogao dospeti na visoku poziciju.
„Pristajem, gospodarice” polakomio se Kausub. „Ali i to može da
potraje... Dok se ne ukaže prava prilika.”
„Naravno...” slegnu ramenima Itugen. „Uvek sam govorila: sve u pravi
čas, ni pre ni posle.”
„Kausub ume da bude strpljiv” reče ovaj. „Biliš Kubila će doći k meni.”

Glava trideset i prva
- jesen 1353.

„Strpljenje od dudova lišća
svileno ruho kroji.”

Sa osam godina Miloš Obilić bio je dečkić izrazito lep i stasit. Već tad se
činilo da će biti najviši od sve zmajevite dece na dvoru. Imao je pomalo
ženske crte lica, što ga je činilo veoma privlačnim devojčicama kojima nije
mogao da promakne. Ali, njega su zanimale samo ratne veštine kojima ga je
podučavao stari Vukan. Jahanje, gađenje lukom i strelom, rvanje - behu samo
neke od veština koje je Vukan prilagodio njegovom uzrastu. Pa i onda, odmah
se videlo da Miloš raspolaže velikom snagom, brzinom i izdržljivošću. A
kada je jahao vilenitog Ždralina, činilo se da bi srastao sa njegovim leđima ili
kao da se rodio na konju, kako je Vukan običavao da kaže. Nije bilo sumnje
da se u njemu krio veliki ratnik, iako je još bio dete. I bio je mnogo ozbiljniji
od ostalih vršnjaka, pa i od nekih starijih drugova. Njegova iskrenost i
čestitost bile su vidne na njegovom licu, a u očima se ogledala neiskvarenost,
koja će ga krasiti do kraja života. Laž mu je bila strana, a lojalnost prema
drugovima bezrezervna. Nekada bi se zbog toga uvalio u nevolje.

Tako su jednog dana nevaljali Marko Mrnjavčević, Milan Toplica i Ivan
Kosančić, a svi stariji od Miloša, naumili da provale u pušnicu i da pokradu
što slanine, što sušenoga mesa. A kako Miloša nisu uspeli da ubede da pođe
sa njima, njih trojica se krišom uvukoše u pušnicu, pa onako još mali uspeše

da skinu samo jedan duži kaiš slanine. A zatim, po dogovoru, pobegoše u
konjušnicu da se naslađuju svojim plenom. No, taman kada je trebalo da je
počnu seći i jesti, oni začuše glasove konjušara, pa u strahu da ne budu
otkriveni, umakoše na drugi ulaz. Usput naletoše na Miloša, koji je timario
Ždralina, pa mu Marko Mrnjavčević utrapi u ruke kaiš slanine, pa sa ostalima
šmugnu iz konjušnice.

Kada konjušari naiđoše i videše da Miloš drži slaninu, oni brže-bolje
odjuriše da jave Vukanu kako ne bi posle njih optužili da su krali iz pušnice.

Stari vitez odmah uhvati Miloša za uvo i odvuče ga na borilište gde su
bili ostali. Tamo Marko, Milan i Ivan ćutaše kao zaliveni dok je Vukan grdio
Miloša.

„Dakle, priznaješ da si ukrao slaninu iz pušnice!” viknu Vukan na njega.
Miloš poglednuje trojicu vragolana koji se od straha ukipiše da ih on ne
oda, ali njemu ni na kraj pameti nije da svoje drugare potkaže Vukanu.
„Jesam, viteže Vukane‚” reče Miloš. „Priznajem.”
„Kako te nije sramota da kradeš?‚” uzviknu Vukan, ali ispod oka gleda
ostalu decu. „Za to se seče ruka lopovima! Hoćeš li da ti odseku ruku?”
Miloš ćuti i gleda u zemlju ispred. Vukan šeta oko njega i glasno govori
da ga svi čuju.
„Car te je primio pod svoj krov, a ti mu ovako uzvraćaš! Krasti je greh,
ali još strašnije je ukrasti od domaćina čiji si gost! Moraću da te predam
dvorskom sudiji Božidaru, pa neka ti on presudi. A poznajući njega, sigurno
će te dati dželatu da ti odseče desnu ruku, kojom si krao! ”
Miloš i dalje ćuti i guta knedle.
„Imaš li nešto da kažeš u svoju odbranu, Miloše Obiliću?” pita ga Vukan.
Miloš i dalje ćuti.
„Ako je tako, idi kod sudije Božidara i kaži mu šta si skrivio, pa neka ti
odseku ruku!” viknu Vukan i mahnu mu rukom da ide.
Miloš se pokunjeno okrenu i krenu ka dvoru vukući noge po prašini.
Glavu spustio, pa se čini kao da se od muke smanjio. Ali, korača napred,
pravo ka ulazu u dvor. Kada se dovoljno udalji da ga ne čuje, Vukan se
okrenu ka ostaloj deci koju je preda se postrojio.
„Sram vas bilo‚” reče on. „Pustili biste da Miloš bude kažnjen zbog vas!
Znam ja dobro da on nije ukrao slaninu iz pušnice... Hoće li pravi krivac da
istupi i da svojski istrpi kaznu koju mu odredim?... Neka ne strahuje, neću

mu odseći ruku.”
Svi ćute, a samo se krivci premeštaju s jedne noge na drugu.
„Zmajevite odlikuje hrabrost, gde vam je?” opet će Vukan. „Zmajevite

odlikuje čestitost, poštenje i požrtvovanje. Kud vam je sve to nestalo?”
Marko Mrnjavčević prvi iskorači napred, stisao usne i skamenjeno gleda

u Vukana.
„Ima li još neko?‚” pita ih Vukan. „Ili da ih ja za uši izvedem iz stroja?”
Milan Toplica i Ivan Kosančić zajedno iskoračiše napred. Pognuli glave i

skrušeno stoje.
„Dobro.. ” reče Vukan. „Drago mi je što nisam morao ja da vas

prozovem.”
Ljutica Bogdan, najstariji među njima, a već srdit, oštar i prek, snažne

građe, momak duge kose vezane u rep, vešt sa mačem i nepogrešiv sa lukom
i strelom, ozbiljna lica iskoraknu napred i zapita Vukana, viteza sa titulom
ras:

„Kako si mogao znati da su baš oni to skrivili?”
A ovaj ne reče ništa nego priđe Marku, uze mu ruku i gurnu mu je pod
nos:
„Pomiriši je... Otkad ti balčak mača miriše na slaninu?”
Marko oćuta, pa samo od sramote spusti pogled. Milan i Ivan sami
omirisaše svoje ruke, pa im se po pogledima vidi da bi lako bili otkriveni.
„Trkom sad za Milošem i kaži mu da se vrati! ” povika Vukan Marku, a
ovaj ko zapeta strela potrča za Milošem, koji uto uđe na dvor. „U laži su
kratke noge, a mogu i ruke ostati još kraće.”
Vukan otpusti ostale, a zadrža samo krivce, pa kada se Marko vratio sa
Milošem, za kaznu ih sve posla na drvljanik da cepaju i slažu drva. Osim
Miloša, naravno, koji se vratio Ždralinu.
A taj vileniti konj beše odan prijatelj samo Milošu. To je svima bilo
poznato, pa niko nije ni pokušavao da ga uzjaše. Bio je brz kao vetar, a jak
kao bik. Najteže mu je bilo što je dugo stajao u konjušnici, pa je svu zemlju
po njoj bio izrovao. Samo bi se smirio kada bi Miloš bio uz njega. Tada se iz
divljeg i neobuzdanog stvorenja pretvarao u krotkog i pitomog konja. I nije
skidao pogled sa Miloša. Njihova natprirodna veza bila je očita, a privrženost
bezuslovna.
„Nemam ja nikoga osim Ždralina” običavao je Miloš da kaže.

Toga popodneva, dok je jesen lagano spuštala svoj beli veo magle oko
Svrčinskog jezera, desi se nešto zbog čega usledi neobičan obrt u kolotečini
Miloševog života. Kao kad neko ustalasa mirnu površinu jezera i poremeti
red stvari. I ono što se kretalo uobičajenim tokom, naglo promeni pravac... i
izgubi se u magli.

U konjušnicu tada dođe careva kći Teodora, sada već
devetnaestogodišnja devojka - za to vreme, već žena zrela za udaju. Mnogo
je ličila na svog oca, po glasu i stasu, pa je onako muškobanjasta i dalje pre
tražila društvo momaka nego dvorskih dama. U svim ratnim veštinama je
stajala rame uz rame sa dečacima, osim u snazi, naravno. Bila je vrstan
strelac i mačevalac, a posle Relje najbrži trkač, a niko joj dotad nije bio
dorastao kao jahač. Imala je crnog vranca po imenu Vihor, koji je važio za
najbržeg konja u carevoj ergeli.

Princeza bez reči stade da osedlava svoga vranca, ali sve preko ramena
poglednuje Miloša sa Ždralinom, ili ga pak strelja pogledom preko leđa svog
konja. Đavo joj ne da mira, a duša joj izgara za dokazivanjem. „Niste vi,
zmajeviti, ništa bolji od mene” govorila je dečacima. A bode joj oči što je
Ždralin veći od Vihora, mišićaviji i naizgled jači. Ali, da li je i brži?

„Ume li taj tvoj konj da trči ili samo da šetka po dvorištu?” He izdrža na
kraju princeza.

„Almogaveri mi ne dopuštaju da izlazim napolje” reče Miloš timareći
konja.

„Vi zmajeviti ste navodno nepobedivi, čega se plašiš?” pomalo
podrugljivo će ona, mada ih je ona sve iskreno volela i bili su joj najbolji
prijatelji.

„Ja se ničega ne plašim” reče Miloš, ali je ne udostoji ni pogleda. „Samo
slušam Al-Mohada.”

„Šteta.. ” jetko će Teodora. „Kažu da je Ždralin brz, ali ne koliko moj
Vihor.”

„Ždralin je najbrži” mirno će Miloš. „On ima nevidljiva krila.”
„Džaba mu kad ne izlazi iz dvorišta‚” reče princeza stežući kaiševe sedla.
„Možda je mogao da bude brz, sad se ulenjio.”
„I dalje je najbrži‚” odvrati Miloš, a Teodora to jedva dočeka.
„Ja kažem da nije brži od Vihora” reče i stade gledajući Miloša. Uputila
mu je izazov, kao što je uvek činila drugim dečacima.

Miloš zasta i pogledi im se susretoše. Nije morao mnogo da razmišlja.
„A ja kažem da nije” reče on.
„Predlažem da se trkom dokaže ko je brži.”
„Ne smem da izlazim van kapije.”
„Ko će da ti zabrani?” reče ona. „Ja sam careva kći, ja te puštam.”
Miloš zasta nekoliko trenutaka grozničavo razmišljajući. Vihor je bio
snažan i brz konj, ali bio je siguran da nije brži od Ždralina.
„Dokle ćemo se trkati?” pita je Miloš.
„Od kapije do starog bunara na ivici šume.”
„Kako ćemo da izađemo?”
„Kapija je otvorena” reče ona. „Dojahaćemo lagano do nje i na znak
proletećemo kroz nju.”
„Al-Mohad će se ljutiti na mene‚” reče Miloš, kolebajući se.
„Dok on primeti da te nema, mi ćemo se već vratiti.”
Bila je u pravu. Stari bunar nije bio daleko od kapije dvora, možda samo
nekoliko minuta galopa u jednom pravcu. Njega je iskopao još kralj Stefan za
slučaj da leti presuši bunar u krugu dvora. Mogli su zaista da se vrate pre
nego što Al-Mohad i primeti da ga nema. Bar je Miloš tako mislio.
„U redu! ” uzviknu on, pa prebaci pokrivač preko Ždralinovih leđa, a
zatim i sedlo.
Žureći da što pre krenu, očas osedlaše konje, vinuše se u sedla i laganim
korakom izađoše iz konjušnice. He privlačeći ničiju pažnju, kao i mnogo puta
dotad, krenuše u krug podno drvenih zidova koji su okruživali dvor. Ali kad
stigoše pred kapiju, okrenuše konje prema spolja i na Teodorin povik: „Sad!
” podbodoše ih u trk.
Kao dve odapete strele, konji poskočiše napred sa svojim jahačima koji
im se spustiše niz vrat u položaj za trku. To ipak nije prošlo neopaženo kod
almogavera koji su Miloša uvek držali na oku, pa se svi uzbuniše i trkom
krenuše za njim. Ali, ni princeza ni Miloš ne primetiše da se za njima digla
uzbuna, nego terajući i podbadajući svoje moćne konje jezdiše preko poljane
ka starom bunaru na ivici šume.
Odmah je Ždralin za dve dužine preuzeo vođstvo. Teodori se činilo, dok
ga je gledala s leđa, kao da ne dodiruje zemlju, da zaista ima nevidljiva krila.
Sa takvom lakoćom je galopirao da nije odavao ni najmanji znak umora ili
posustajanja. Izgledao je kao ptica koju puste iz kaveza i ona poleti svom

snagom bežeći što dalje od svog zaroba. Čak je i Teodora sa divljenjem
gledala kako Ždralin jezdi dok striže kroz maglu, shvativši da ga nikada neće
sustići, a kamoli prestići.

I zaista, već na pola puta do bunara, Ždralin joj izmače u magli, a njen
Vihor poče polako da posustaje. No, konj nije usporavao zbog umora, već
zbog nečega što se krilo u toj magli. Jer kad životinja oseti da joj vreba
opasnost, ona se ukopa u mestu i Teodora, iako vičan jahač, prelete mu preko
vrata i tresnu o zemlju.

Bez obzira na to što je Vihor zastao uplašen, Ždralin je neustrašivo grabio
napred iako je i sam osećao da iz magle nešto vreba. Vileniti konj je ostao
nezastrašen i kad su se oko njega u travi pojavile zmije. Stigavši do bunara,
konj i jahač se nađoše skoro opkoljeni mnoštvom zmija koje su izlazile iz
skrovitih rupa u zemlji. No, Ždralina spopade gnev i najradije bi ih izgazio na
smrt, ali osmogodišnji Miloš se isprva zbuni.

„Ne dolazi ovamo, Teodora! viknu Miloš misleći da ga ona prati.
„Posvuda su zmije!”

I verovatno bi on pustio Ždralina da ih pregazi vraćajući se nazad, ali iz
mraka bunara izroni prvo jedna golema zmijska glava, a zatim i njeno telo
debelo kao ljudska butina. Ha strašan prizor njenih vilica iz kojih su virili
otrovni zubi i račvasti jezik koji je palacao, Miloš ustuknu i povuče Ždralina
nazad, da ga udalji od bunara. Vileniti konj mu se gnevno propne i zafrkta,
spreman i da se bori, ali Miloš videvši da čudovišnoj zmiji kao da nema kraja
dok je izlazila iz bunara, ipak se uplaši i okrenu Ždralina ka šumi. Podbode
ga i ovaj posluša svog gospodara, poskočivši napred. Očas nestaše među
drvećem koje se gubilo u magli. Ni sam Miloš nije znao kako Ždralin nalazi
put u oblaku sivila i vešto zaobilazi stabla i gusto grmlje. Kada je posle
nekog vremena zadihan stao, Miloš stade da razmišlja kako da se vrati u
dvor, plašeći se da ne odluta daleko u maglovitoj šumi, dok se veče polako
spuštalo niz Šar-planinu. Međutim, nedugo zatim u grmlju bljesnu divovska
zmija sikćući i Miloš, na svoj užas, shvati da ih guja u korak prati. Podbode
opet Ždralina i ulete u još gušću maglu.

Kako su minuti prolazili, tako se sumračina navlačila preko šume, stežući
maglu tako da se prst pred nosom više nije video. Miloš pusti Ždralina da
sam pronalazi svoj put i prepusti se njegovom instinktu. Nadao se da će ovaj
pronaći put nazad do dvora. Ali, dečak nije ni znao da se vileniti konj već

neko vreme kretao duž vilinske staze, koju je on odmah pod svojim kopitama
osetio kao siguran put. Vilinske staze su čudni puteljci koje samo vile mogu
videti, a ukoliko čovek slučajno nabasa na njih, velika je verovatnoća da će
naleteti i na vile koje ga neće radosno dočekati. Jer jedino tako čovek može
da iznenadi vilu, a da ga ona na vreme ne čuje ili ne primeti.

U jesen, mrak se navuče mnogo ranije, pa Miloš na Ždralinu više ništa
nije mogao da vidi, čak ni kada se magla razišla. Njemu je to odmah bio znak
da su se previše udaljili od Svrčinskog jezera, gde se magla najduže
zadržavala.

Čak mu se u jednom trenutku ranije učinilo da je čuo povike u daljini i
ponadao se da će ga almogaveri pronaći, ali i to se izgubilo daljini,
ostavljajući konja i jahača same u šumi podno Šar-planine. I zaista, Al-
Mohad je bio pokrenuo veliku poteru za izgubljenim Milošem nakon što su
našli Teodoru nepovređenu pored konja, ali zbog guste magle i mraka,
moraše da odustanu i da je odlože do sutra.

Miloš bi se verovatno više plašio da je bio sam, ali sa Ždralinom je
osećao čudno spokojstvo, kojim je ovaj zračio. Nikada ga nije video ovako
mirnog u konjušnici, kao da je ovaj konačno bio svoj na svome. Konj je
mogao čuti udaljeni zov i prema njemu je sigurno koračao.

Kada Miloš na Ždralinu iznenada izbi na jednu poljanu, obasja ih sjaj
punog meseca. Šuma beše toliko gusta da nije propuštala ni zrak mesečevog
sjaja. A kad dečak pogleda u nebo, ugleda okrugli mesec, velik i okružen
maglovitim kolobarom. Oseti na licu hladan povetarac kao nečiji dah i strese
se.

„Smrznućemo se, Ždraline‚” reče tiho Miloš. „Mislih da ćeš naći put
nazad do dvora. Kud me to vodiš?”

Uto, u daljini prvo začu tihi zvuk frule, a onda primeti malecko svetlo kao
zvezda koja je pala na zemlju. Ždralin ga je nosio u tom pravcu i kako je
melodičan zvuk frule bivao jači, tako on primeti vatru čiji su plameni jezici
osvetljavali nečiji bivak. Ha kamenu je sedela neka ljudska figura i u zanosu
svirala u frulicu. Miloš se obradova što vidi čoveka i ponada se da će biti
spasen. Možda ga neznanac i vrati na dvor ili ga bar uputi u dobrom pravcu.

Ali, kada se približio na stotinak koraka od njega, sviranje presta, a frulaš
skliznu u mrak i nesta. Miloš je sada prilazio logorskoj vatri polako i
oprezno. Nije imao kud, nije mogao da se vrati, a Ždralin ga je, činilo mu se,

vodio k njemu i ne pomišljajući da stane ili da skrene.
Vilinska staza ga je dovela do skromnog bivaka gde je bilo razbacano

nekoliko stvari: torbica, tikvica sa vodom, ponjava za ležanje, drvena činija
sa komadom belog sira i parčetom pogače... Ali, od frulaša ni traga. Samo se
čuje pucketanje vatre i pokoji livadski cvrčak.

„Dečače, šta tražiš u mrkloj noći?” začu se nečiji glas iz mraka. „Zar ne
znaš da se napolje ne izlazi?”

Miloš se osvrće, ali ne vidi nikoga. Tama kao zavesa okružuje nekoliko
koraka osvetljen bivak.

Odjednom, vidi jednu ruku koja hvata đem Ždralina, a onda drugu kako
ga miluje po vratu. Zatim na svetlo, kraj Miloševe noge na uzengiji, izađe
jedan dlakavi lesnik. Pojava tog šumskog dobroćudnog demona toliko uplaši
Miloša da, sklanjajući se od njega, pade iz sedla. Lesnik je zaista imao
ljudsko obličje, ali je bio potpuno obrastao oštrom dlakom. Čak mu je glava
bila najdlakavija, jer su mu brada, brkovi i kosa činili jednu celinu. Oni
spadaju među najstarije demone, pa rano osede, ali kako ne vole vodu kao i
većina kopnenih demona, onda su smeđežuti. Imaju kozje noge i rogove, ali
ljudske ruke. Zato i ne čudi što se mali Miloš toliko prepade od takve prilike
usred noći, jer nije znao da su lesnici veoma pitoma i dobroćudna stvorenja.

„O, ne boj se, dečače!” uzviknu ovaj. „Nisam ja onaj koga se treba
plašiti! Ha-ha-ha!”

Ali, Miloš se pridiže i umalo da pobegne u mrak, kada mu lesnik
doviknu:

„Ne trči u mrak, nije dobro tumarati po šumi u gluvo doba noći! Zar ne
znaš šta sve tada izlazi iz svojih skrovišta?”

Miloš zasta u pola koraka, seti se zmija koje su ih proganjale, a ne može
ni da ide bez Ždralina. Zato se polako okrenu i bojažljivo pogleda u lesnika,
koji je i dalje držao konja za đem. Iako lesnik beše neprijatnog izgleda, a
bogami i mirisa, ono što Miloša umiri bio je sam Ždralin, koji je spokojno
stajao pored ovog šumskog demona. Čim se on nije bunio ili otimao, značilo
je da opasnost ne vreba.

„Ti si... lesnik?” odmerava ga Miloš.
„Da!... Srećom nisam čovek!” Smeje se ovaj, a to izmami Milošu osmeh.
„Ovde... noćiš?” upita ga Miloš opet malo bojažljivo.
„Ne, lovim leptire” ozbiljno će lesnik.

Miloš ga radoznalo pogleda, ali ovaj ne izdrža već se grohotno nasmeja:
„Naravno da noćim, blesane! Doduše, ima i noćnih leptirova... Ali, takvih
leptirica je bolje kloniti se.” Zatim potapša Ždralina i zagleda se u njega.
Odmeri ga od glave do pete, pa reče:
„Ooo, ovo je neki vileniti stvor! Otkud tebi malome ovakav vilinski dar?”
„Kažu da me je car pronašao na njemu kada sam bio mali” odgovori
Miloš pa priđe korak-dva bliže.
„Kada si bio mali, je li? A sada si velik? He-he-he... Nego, priđi bliže da
te bolje osmotrim.”
Miloš mu priđe, ali na odstojanju od nekoliko koraka. Lesnik se uozbilji i
prodornim pogledom pređe preko njega. Odmah je uočio Miloševo neobično
poreklo.
„A čiji si ti, zmajeviti?‚” pita ga lesnik.
„Kažu, od Kobilića” ponosno će Miloš.
„Kako ti ime nadenuše?”
„Miloš.”
„Nisi ti ni od kakvog Kobilića, Miloše... Ti na sebi sigurno imaš zmajske
belege... Zar nije tako?”
Miloš ne sme da odgovori, ali odade se tako što se nesvesno uhvati za
mišicu, gde mu je bio vučji bič ne bi li proverio da li je pokriven. Lesniku je
to bilo dovoljno.
„Tebi je majka od žena, nije vila ili rusalka, ali otac... otac ti je sigurno
zmaj!” Zatim mu pokaza rukom da priđe bliže. Miloš je malo oklevao, ali
osetio je blagodušje ovog stvora. Čak mu je bio i simpatičan. On priđe, a
lesnik ga zagrli: „Vidi se po tebi da si zmajevit, dečače... Nego, nepristojno je
od mene što ti se ne predstavih, a umeo sam da tražim tvoje ime... Zovu me
Milopot.”
„A da li ti ovde živiš... Milopote?” pita ga Miloš dok prilaze vatri.
„A gde bih ovde živeo, zmajeviti!” Smeje se lesnik. „I to nasred vilinske
staze, je li? He, ne! Mi lesnici imamo svoje udobne brloge u kojima smo
veoma srećni... ali pundravci nam ne daju mira, pa volimo da pohodimo
daleke planine u potrazi za društvom i veseljem.”
„A gde onda živiš?” uporno će Miloš.
„Daleko na severu” odgovara ovaj pokazujući rukom u tom pravcu. „Kod
Lesnikovog brda u Troglan bari... Sigurno ne znaš gde je to, još si mali. Južno

od prelepe reke Resave. Jesi li čuo za nju? Nisi? E, pa kad jednom kreneš u
tom pravcu, dođi da me posetiš na Lesnikovo brdo.”

Obojica sedoše kraj vatre, a lesnik ubaci nekoliko debelih grana da je
podloži.

„Ne valja da se vatra ugasi kada si u šumi‚” kaže mu Milopot. „Jer mnogi
bauci se plaše svetla pa ne prilaze... Upamti to, dečače.”

Miloš samo klimnu glavom, ali pogleda u pravcu odakle su došli setivši
se zmijurine koja ih je jurila. Neprimetno se stresao od pomisli na tog velikog
stvora, ali lesnik oseti njegovu uznemirenost.

„Ne boj se... one zmijolike nemani‚” kaže mu lesnik, a Miloš ga
iznenađeno pogleda. „Da, znam da vas je proganjala... U šumi se sve dozna,
zmajeviti. Još si mali i niko te nije učio. Šta se i ja čudim! Ljudi su otišli iz
šume da bi živeli u naseljima i zaboravili su stari poredak. Ima vreme,
naučićeš... I stari Milopot te može naučiti nekim stvarima. Kao prvo, sve što
se desi u šumi, svi mi koji živimo u njoj, to vrlo brzo saznamo. He-he! Ovde
nema tajni, pa se niko i ne trudi da nešto sakrije... Ali moraš naučiti da
osluškuješ.”

„Šta da osluškujem?” pita Miloš.
„Drveće i ptice!‚” uzviknu veselo lesnik. „Oni najbrže šire vesti! ”
„Kako mogu ptice i drveće da pričaju?”
Milopot skupi obrve u čudu, pa pogleda Miloša ozbiljno: „A zašto ne bi
pričali? Ti ih ne čuješ, pa zato misliš da ne govore međusobno... I ne da
pričaju, nego ne zatvaraju usta. Nekad su dosadni, samo blebeću... Kada
budeš naučio nemušti jezik, i ti ćeš ih čuti.”
„Nemušti jezik?” radoznalo će Miloš.
„Da! To je jezik kojim se govori u šumi.” Lesnik ga pogladi po kosi. „Sve
životinje i drveće govore nemuštim jezikom. I čovek ga je nekad davno znao,
ali ga je zaboravio.” „Možeš li da me naučiš tom jeziku?” pita ga Miloš.
„Možda jednog dana, kada porasteš.”
„Neće nas ona zmijurina valjda ovde savatati?‚” pita bojažljivo Miloš.
„Neće! He-he! Ona sada spava dubokim snom! Uspavao sam je mojom
frulicom, inače bi te ona stigla! ”
„Kako si je uspavao frulom?”
„Ovo je čarobna frula‚” reče Milopot, pa je izvadi iz nedara i pokaza je
Milošu. „Ja njome mogu da uplašim svakog bauka, ili da ga uspavam svojom

pesmom. Mogu i da razveselim svakoga toliko da besomučno pleše dok ne
umre od umora! Ali, ko će toliko dugo da svira, nema potrebe!”

„I ti si je uspavao?”
„Čim sam čuo da dolazi u ovom pravcu i da juri neko dete na konju.”
„ Je li to pesma koju sam čuo dolazeći ovamo? A kako mene nisi
uspavao?”
„Dok sviram frulu, mislim na onoga koga hoću da uspavam i tako ga
uspavam! smeška se lesnik. „Tebe nisam hteo da uspavam.”
„I dokle će da spava?‚” pita Miloš opet gledajući u pravcu odakle je
došao.
„Ah, takva naopaka i zla stvorenja spavaju najduže do mlađaka, mladog
meseca, a neka se probude i ranije jer imaju velike moći pa ih moja čarolija
ne drži dugo... Ali, ljudi... He-he!... Ljudi mogu spavati doveka!”
„I da se nikad ne probude?”
„Daaa! Jer vi nemate nikakve moći! Vi ste kao puževi golaći! Ali, ako je
okrenem naopako i tako sviram u nju, onda mogu da vas probudim iz tog
večnog sna!” Zatim uze krišku sira, odlomi parče i dade ga Milošu uz komad
pogače. „Jedi, čujem kako ti stomak krči od gladi.”
„Ako si sa severa, kuda si krenuo?” znatiželjan je Miloš, pa samo
zapitkuje.
„U goste, kod vila brodarica‚” odgovori ovaj, pa pokaza rukom na jug.
„Iza brda je Vilajac, gde se one okupljaju, pa idem da im sviram i da se
veselimo. Hoćeš li sa mnom? Pustiće te da dođeš jer si zmajevit, inače bi te
ustrelile i ubogaljile, u ruku, nogu ili još gore, u glavu! Ha-ha-ha! ”
„Ne vole ljude?‚” pita Miloš dok žvaće bajatu pogaču. „Kako koga i
kako koja vila!‚” reče Milopot pa nagnu tikvicu sa vodom. „Vile brodarice,
doduše, ne vole mnogo ljude... Ali ne krivim ih. Ima mnogo zlih ljudi. Šta
veliš, hoćeš sa mnom?”
„Pa, ne bih smeo‚” reče Miloš. „Morao bih da se vratim na dvor. Izgrdiće
me Vukan i sigurno kazniti! A car i carica se sad sekiraju što me nema.”
„Car Silni je veeeliki čovek!‚” oduševljeno će lesnik. „Pre nekoliko leta
nas je sve spasio kad je Divlji lov nagrnuo ovamo. Ti zlopci bi nas sve
pojeli.”
„Znam, pričao mi je Vukan o tome‚” reče Miloš. „Bili su došli zbog mene,
da me ukradu, a spasio me je Miloš Vojinović!”

„Zbog tebe? Miloš Vojinović? Naš kosingas?‚” iznenadi se Milopot,
razgorači oči pa u čudu gleda Miloša. „Tebe, onda, krasi velika sudbina,
zmajeviti, ako su došli čak sa dalekog severa da te tako malog ukradu! He bi
sigurno prevalili toliki put zbog Milopota!... Uuuu! Junačkom smrću je
skončao naš kosingas! Šuma još priča o tome, još ga žali. Žrtvovao se za
tebe, zmajeviti! Veliki ratnik on beše! Voljen od svih, a omražen od bauka!” I
dalje se čudi lesnik. „Sigurno te zato juri i ona zmijurina, a ja mislio da je to
samo zato što si slučajno nabasao na nju!”

„Ko je to, znaš li?”
„Ne... Niko ga u šumi ne poznaje”odmahuje lesnik glavom zabrinuto. „I
taj je sigurno neki tuđinac... Uuuu! Milopotu se to nimalo ne dopada!” Pa se
stade nervozno osvrtati. „Možda ga moja čarolija neće dugo držati
uspavanog, ko zna kakve čarolije poseduje!”
„Šta ćemo da radimo?” Sada se i Miloš zabrinu.
„Biće bolje da te ja sutra izrana ispratim do ivice šume, kod Paun-polja
nego da te onaj bauk negde sačeka... Ali, ne strahuj, maleni‚” umiruje ga
lesnik. „Znaću ja ako nam se približi. Onda ću mu odsvirati drugu melodiju,
pa ću ga naterati u beg!”
„Možeš i to?”
„Sve ja mogu sa mojom frulicom! Sve što poželim!”
„A jesi li je sam napravio?”
„Oh, ne!” Odmahuje rukom ovaj. „Doduše, mi lesnici umemo da pravimo
čarobne frulice za razbibrigu i veselje, ali ova...” Pa je pokazuje sa
divljenjem. „Iako izgleda sasvim obično... ova frulica je veoma čarobna a nju
je, kažu, napravio u davna vremena jedan vilenjak po imenu Venedin, sin
frulaša sa Resave i majke lepe rusalke.”
„I tebi je dao?”
„Ah, ne! Došla mi je sama!” Smeje se Milopot.
„Kako ti je sama došla?”
„Čarobne stvari, kao što su frulice, mačevi, koplja, štitovi, amajlije i
svašta još što se čini čarobnim... umeju same da pronađu svog gospodara ili
da ga promene.” „I gde si je našao?‚” uporan je Miloš.
A lesnik vidi da se neće lako otresti radoznalosti ovoga dečaka, a već su
sitni sati i za njega, pa se doseti kako da ga prevari. Uspavaće ga mirnim
snom i uljuljkati lepom pričom o nesrećnoj ljubavi koja beše vezana za

njegovu frulicu. Uostalom, koliko i sam zna, deca su se uspavljivala lepim
pričama, a san je još blaženiji kada je priča istinita!

„Hoćeš li da ti ispričam kako sam našao svoju frulicu?” pita ga Milopot,
a Miloš punih usta klima glavom. „Kada to pojedeš, a ti zažmuri i slušaj
melodiju koju budem svirao, a pred očima će ti se ukazati priča o njoj.”

„Kako to?” začudi se Miloš.
„Kako? Zato što je melodija čarobna, blesane! Nego, hajde! He zapitkuj
više toliko, zora će nas zateći neispavane. Ako si pojeo zalogaj, ispruži se na
moju ponjavu... tako... i sad zažmuri... Spreman?”
I Milopot blago dunu u sviralu i blažestan zvuk se preli poljanom, sličan
cvrkutu ptica i žuborenju šumskog potoka, uz hor cvrčaka i pčela koje su
letele od cveta do cveta, a sve uz šum lišća kroz koje povetarac struji dahom
moćne Šar-planine, kao usnuli div koji duboko uzdiše sanjajući o nesrećnoj
ljubavi jednog pastira i lepe kćerke ondašnjeg kralja...

***

U davna i skoro zaboravljena vremena, na reci Resavi živeo je vilenjak
po imenu Venedin, koji beše sin frulaša koji se kao mlad bio zaljubio u jednu
rusalku. Poznato je koliko su takve ljubavi nesrećne, ali isto toliko behu jake
i neodoljive. Jer nema čoveka koji hladne glave može odbiti zanosne rusalke
ni vile, ali zato im one, htele to ili ne, uvek dođu glave. A rusalke su posebne
đavolice koje često dave neoprezne ribare, a pogotovo žene koje dolaze na
reku. Ipak, kada je jedna crvenokosa rusalka čula zanosnu svirku frulaša, ona
se slepo zaljubi u njega i očas ga omađija. I napravila mu je čarobnu frulu,
čijim je zvukom mogao naterati ljude da čine sve što pomisli. A kako rusalke
žive u vodi, jednog dana frulaš tužan što ne provodi više vremena sa svojom
ljubljenom, zakorači u Resavu za svojom rusalkom i udavi se. Iz njihove
strasti rodi se vilenjak Venedin, sjajan frulaš na oca, ali zlog srca na majku. I
on je kao ribar živeo na Resavi, ali je svojom frulom davio druge ribare koji
su dolazili na njegov deo reke, tako što bi ih uspavao melodijom i oni bi
upali u vodu. Ali, na tu reku je dolazio i jedan siromašni ribar koji je bio
zaljubljen u lepu princezu, ćerku kralja čiji je dvor bio nedaleko od Resave.
Sa tog mesta je pevao pesme o ljubavi i tugovao za princezom.

Kada je jednog dana ribar izvukao mrežu, u njoj nađe zapetljanu

crvenokosu rusalku koja je rodila Venedina. Ovaj htede da je izvuče na obalu
i veže za drvo kako bi ova umrla van vode, ali ona ga namoli da je pusti uz
obećanje da će mu otkriti kako da dođe do svoje princeze jer je više puta
čula kako uz uzdahe ili u pesmi spominje njeno ime.

„Pusti me i kazaću ti gde moj sin Venedin krije svoju sviralu dok spava!”
Tako mu ona reče i otkri mu gde ovaj krije frulu da bi mogao da mu je
uzme i sa njom uspava dvorsku stražu i sve one koji mu se ispreče na putu
do princeze. Ribar tako i uradi, pa kada je jedne noći Venedin spavao, on mu
ukrade frulu, pa ga još i uspava njome i pobegne, a njega ostavi u večnom
snu. Svake noći je ribar uspavljivao dvorsku stražu i odlazio kod princeze
koja se zaljubila u njega, a izjutra bi okrenuo sviralu naopako pa bi ih
probudio iz sna. Nedelje i meseci su prolazili, broj dana toliki da se ne daju
izbrojati, no, kada kćerka priznade ocu da je zaljubljena u ribara i da joj on
dolazi na ljubavne sastanke i da želi da se uda za njega, kralj je zaključa u
kulu, i sakrije ključ.
„Nikada svoju jedinicu neću dati nekom ribaru! ” vikao je kralj. „Pre ću
da bacim ključ u reku, makar više nikada ne izašla!”
Uzalud je ribar noću dolazio jer nije mogao da otključa kulu, u kojoj je
bila njegova voljena.
„Dođi za dana, u podne, kada mi donose jelo, pa ih onda sve uspavaj!
viknula mu je kroz prozor sa vrha kule.
Tako je ribar i uradio, prikrao se u podne, pa kada je zasvirao frulu, on
uspava ceo dvor i lako dođe do svoje princeze. Dani su se smenjivali u
nedelje koje su provodili zajedno dok su svi na dvoru još uvek spavali.
Činilo se da će konačno biti zauvek zajedno, ali kada je od njega čula da se
vilenjak Venedin raspao u snu, ona se uplaši da će takva strašna sudbina
zadesiti i njenog oca, majku i sve dvorjane koji se već dugo nisu budili. He
želeći da ih ubije, a znajući da ako se oni probude, ona nikad više neće biti
sa svojim voljenim, ona u očaju predloži svome draganu da oni zagrljeni
utonu u večan san. A kako je i on nju jednako voleo, odmah pristane samo da
se više ne odvaja od nje.
„Radije bih večno sanjao sa tobom nego budan bio odvojen od tebe! ”
zaklinjao joj se on na ljubav.
I tako, zaljubljeni odoše na reku Resavu. Kada ona uze frulu od njega,
prvo uspava svoga dragana, pa kada zatim probudi svoga oca i ceo dvor, ona

misleći na sebe, zasvira melodiju. Pre no što utonu u večan san, ona baci
frulu u Resavu i zagrli svoga ljubljenoga.

Tako ih kralj i zateče, zagrljene i uspavane, i nikad nije uspeo da ih
probudi. Ha kraju ih na tom mestu i pokopa, a njihov grob vremenom prekri
debela mahovina.

On i dalje stoji tamo, na obali Resave, a kažu da rusalke najčešće izlaze
na to mesto da češljaju svoje duge kose, igraju se, plešu u kolu i pevaju... i
vrebaju neoprezne muškarce koje uglavnom dave u vodi, a nekad ih zavedu,
pa sa njima izrode vilenjake.

***

Osvanulo je vedro i sunčano jutro, koje ptice dočekaše burnim
cvrkutanjem kao da se nadmeću čija će pesma biti lepša i glasnija. Jutarnja
rosa se osećala u vazduhu, hladan dah je polako uzmicao pred toplinom
sunčevih zraka. Ali, da ne beše vatre koju je lesnik cele noći ložio, budeći se
povremeno iz svog laganog sna, ne bi ni on ni Miloš mogli spavati od
hladnoće. Ovako bi se Milopot probudio, naložio vatru i opet bi lako utonuo
u san. Takav je bio po prirodi, ali ovaj put je bilo razloga više da svaki put i
oslušne uspavanu šumu u daljini ne bi li čuo nagoveštaj opasnosti ili osetio
nečije šunjanje.

Miloša probudi povetarac, koji kao da namerno načas promeni pravac i
ponese dim od vatre na njega. Dečak se zakašlja i pridiže. Protrlja oči i vide
lesnika kako pakuje svoje drangulije u torbicu.

„Dobro jutro” reče Miloš protežući se.
„Ah, vidim ja svoje dobro jutro” veli on videvši zlo koje će ih snaći.
„Zašto?” pita ga Miloš.
Milopot ne reče već nego mu pokaza pogledom u pravcu šume odakle je
noćas on došao. Zatim se pridiže da bolje osmotri tuđinca koji je virio iz
gustog zelenila. Nije se Kausub skrivao, niti se ikoga plašio, samo je
osmatrao svog novog protivnika, procenjujući mu snagu. Iako sa velike
daljine, pogledi su im se sreli, i jedan i drugi su videli sa kim imaju posla.
Milopot se neprimetno stresao.
„Ovaj tuđinac..” reče on razmišljajući naglas, „nije običan bauk... čim ga
moje sviralo nije dugo držalo uspavanog.”

Miloš skoči na noge i zagleda se u istom pravcu. Ždralin je frktao i tresao
glavom. Milopot nije morao mnogo da razmišlja.

„Moramo da krenemo‚” reče on. „Ne mogu da te vodim u Paun-polje, on
nam se isprečio... Hitro ćemo potražiti spas kod vila brodarica.”

„Mogu li one da nam pomognu?”
„Još kako, blesane‚” dunu kroz nos lesnik. „Na njihov Vilajac pogana
noga ne može da kroči, jer će je odmah prostreliti hiljadu čarobnih kletvi...
Zato, pohitajmo.”
Zmijar odmah oseti njihovu uznemirenost. Ništa čudno jer je njegova
demonska priroda mogla da nanjuši i strah kod svog plena. Zato skoro
neprimetnim pokretom ruke dade znak svojim zmijama koje su dotad
mirovale u travi da krenu napred. I one se pokrenuše, kao talas vijugavih
telesa ka sredini livade.
Milopot odmah spazi nešto što mu je delovalo kao da je trava oživela i
počela da se kreće njima u susret.
„Uuuu! ‚”uzviknu on od uzbuđenja. „Uzjaši konja, krećemo smesta... I
zapuši uši ovim.”
„Šta je to?‚” pita ga Miloš.
„Pčelinji vosak... da ne čuješ frulanje. Vilenitom Ždralinu neće
naškoditi... Pokušaću da ih zaplašim.”
Kako su oni krenuli u suprotnom pravcu, tako je i Kausub pošao za
svojim zmijama. Milopot je vodio Ždralina za uzde dok je Miloš sedeo na
njemu i stalno se osvrtao za zmijarom. Svakim trenom, njegov strah je rastao,
a Kausub ga je mogao namirisati, a to ga je još više razdraživalo. Zato je bio
zatečen kada se livadom prolomi jeziv zvuk frule koji preplaši sva živa bića.
Ko ga je mogao čuti, prostrelio bi ga nesnosan bol u glavi. Ptice se
preplašeno razleteše na sve strane, čak se i insekti mahnito vinuše u vazduh
ili pobegoše u zemlju. Zato se i Kausub presamiti ječući i zapuši rukama uši.
Ali njegove brojne zmije ustuknuše i smućeno potražiše najbližu rupu ili
pukotinu u zemlji kako bi se sklonile od nepodnošljivog zvuka.
Milopot i Miloš iskoristiše njihovu slabost, pa pružiše korak ka šumi na
suprotnoj strani. Lesnik nije prestajao da svira dok nisu zamakli u drveće
prema Vilajcu sa druge strane brda. Za njima pohrliše opet gnevni zmijar sa
svojim gujama, ali ne mogaše da ih stignu jer oni daleko odmakoše.
I pre nego što su Miloš i Milopot stigli do Vilajca, zmijar je odustao od

dalje potere jer je pod nogama i u vazduhu osećao sve jaču vilinsku čaroliju,
koja je zračila odande. To se pretvori u neprobojnu barijeru nalik živoj vatri,
koja bi ih sve progutala ako bi se duže zadržali ili načinili neki korak dalje.

Zmijar ispusti gnevni urlik i okrenu se nazad. Zmije se povukoše za njim.
Moraće da vreba sledeću priliku, ne odustaje on tako lako. Poraz beše pojam
njemu nepoznat, kao i većini demona. Bilo je pobediti u borbi ili biti uništen.
Ovakve prepreke bi ga samo omele u toj kameri ili bi odlagale konačan
ishod, kakav god bio.

Ali, Milopot vidno odahnu osetivši blagonaklonost kojom je Vilajac iz
daljine zračio. Odmah se oraspoložio.

„Potprašismo tuđincu pete! He-he!”
Da nije vilinske staze kojom hode, nikada ne bi uspeli da se probiju kroz
splet granja, trnjine i ljutog žbunja koje dere kožu. No, sasvim neočekivano
im se pred očima podiže i raziđe ta neprobojna zelena zavesa i ukaza im se
proplanak koji se širio u šumi kao ostrvo. Ha ogoljenoj padini provirilo je
kamenje i razjapilo usta, pa iz mračne pećine žurno ističe potok, koji kao da
priča o ovom mirisnom lugu. U kaskadama od bigra sliva se stepenasto
skačući sa jednog na drugi zapljuskujući postrance kamenje obraslo
mahovinom. A u vodi se brčkaju vile brodarice ili sede na mahovini i uz
veseli žagor dobacuju jedne drugima. Pevaju, smeju se i radosno pričaju
upotpunjujući cvrkut ptica u vazduhu.
Miloš razrogači oči u čudu od lepote okoline i od divotnog stasa ovih
vila. Jer brodarice se pak razlikuju od drugih vila po tome što su krupnije od
ostalih i božanstveno lepe i sjajne kao sunce. Raspletenih kosa niz pleća
puštenih, na sebi imaju providne i tanane košulje kao od paučine; ovenčane
zelenilom i cvećem bosonoge se šetaju. Kose im neobično svetlucaju oko
bledih lica, a ponegde bi odbljesak sunca otkrio riblju krljušt na njima. Narav
im je nezgodna, zle su i posebno osvetoljubive, pa ne vole ljude, a često kada
čuvaju neke rečne prelaze ili jezera, naplaćuju im prolazak. Retko se
zagledaju u nekog čoveka...
Zato, kada spaziše ko je banuo među njih, odmah se gnevno obrušiše na
Miloša i Ždralina i ne primećujući Miloša. Odjednom doleteše sa svih strana
i opkoliše ga. Ljutitom grajom osuše po njemu, a rukama preteći zamahuju i
spremaju se da ga kletvama pogode. Uzalud Miloš uzvikuje i smiruje, jer ih
zaslepi mržnja.

„Čekajte, sestre!” povika jedna i nadglasa ih. Žagor se utiša, a pometnja
umiri. „Ne činite im zlo, jer su od naše vrste! ”

„Da, da!‚” dodaje lesnik. „Dečak je zmajevit, a konj mu vilenit!”
Isto kako se naglo sve uzburkalo, tako brzo se strasti stišaše, a ljuti
povici se pretvoriše u milozvučne uzdisaje i uzbuđene povike.
„Ah, ne samo da je zmajevit, nego ga je i neka naša sestra podojila!” začu
se među njima, a sve to propratiše čuđenjem ili odobravanjem. Svojim
rukama ga stadoše blago dodirivati kao da se plaše da će se opeći, a kada
neka dodirnu i Ždralina, uzviknu uzbuđeno:
„I konj mu je zmajskog roda!”
„Od Voluja iz Jastrebine!” povika druga.
Pa sve stadoše milovati Ždralina i diviti se njegovoj lepoti i moći.
„Kakvog li junaka!”
„I kakvog li konja!”
„Zrači kao puna mesečina!”
„Velesov je štićenik!”
„Medveđa krv i snaga ga krasi!”
„Miliji je noći nego danu!”
Nebrojene ruke Miloša skinuše iz sedla i odvedoše ga do svog viljokola
na jednoj zaravni pored potoka. Posadiše ga na to zemljano ispupčenje kao
na svoj tron, a one posedaše na travu oko njega milujući ga pogledima i
milozvučnim uzdisajima i rečima. A Miloš zanemeo što od čuda, što od
lepote koja ga okružuje, pa samo trepće i nemo gleda.
„Kakav si nam to dar doneo, Milopote!‚” uzviknu jedna vila brodarica.
„Sjaj mesečine usred sunčanog dana!” dodaje druga.
„Ime mu je Miloš, miljenik je cara Silnoga!‚” kaže lesnik, pa sede među
vile.
„Miljenik će on biti sviju, a ne samo carev!” reče neka od njih.
„Krasnom li sudbinom zrači!”
„Njegovom junakovanju premca neće biti!”
„Juri ga nekakav tuđinac koji vlada zmijama kao vi leptirima‚” reče
Milopot. „Umakosmo mu zahvaljujući mom frulanju.”
„Ovde je bezbedan od tog zmijara” reče jedna.
„Neka samo priđe ako sme! ” kaže druga.
„Biće da ga neće biti!”

„Neka Miloš zauvek ovde ostane!”
„Da! Biće mu dovoljno da se ponekad okupa u našoj vodi i večno će
živeti, sestre! ” Sve sa odobravanjem to dočekaše.
„Nije mu sudbina da bude vaš vilaš‚” reče lesnik. „Niti ga možete
ljubomorno zadržati... Njemu je mesto među ljudima.”
„Ah, ti ljudi!‚” užasnu se jedna od njih. „Da su pametni, u šumu bi se
vratili!”
„Zbog njega je onomad Divlji lov dolazio!” uzviknu lesnik, a sve vile
uzviknuše u čuđenju. „I kosingas ga je izbavio, predvodio je zmajevite u
boju!”
„Nije ljudski svet video dva bolja Miloša!”
„I ime im priliči! ”
„Miloš od milošta!”
„Miloš od miloštan! ”
„Miloš od milošća!‚” nadvikuju se vile uzbuđeno. „Miloš od milošljiv! ”
„Miloš od milošati!”
„Njega vredi milošati! ”
Jer milošati je bilo oslovljavati nekoga sa „Miloš” umesto sa „gospodar”.
Tako su vile i druga šumska stvorenja naklonjena Milošu Vojinoviću govorila
umesto „gospodar.”
„Nije li ovo novi kosingas?‚” upita jedna uzbuđeno.
„Da, da! Možda će Miloš naslediti Miloša!”
„Zasigurno je on to!”
„Ma, znale bismo, sestre! Neće on biti kosingas!” uzviknu jedna.
„Ne vidim to na njemu! Nije on!”
„Nije! Ovaj Miloš će vojske voditi u boj! ”
„Srećna li je zemlja kojom će on hoditi!”
„Kao za vilinskim korakom cveće će nicati za njim!”
„A pod njegovim mačem niko na nogama ostati neće!”
„O, sestre moje mile... Kada ni nas više neće biti, ime njegovo će se još
pamtiti! ”
Miloš izvadi svoju frulu i zafrula veselu melodiju koju vile dočekaše
klicanjem, pa skočiše onako bosonoge i uhvatiše se u kolo oko Miloša, koji
je stajao nasred viljokola. Da je bio bilo ko drugi, viljokolo bi ga na mestu
ubilo ili obogaljilo, ali malog Miloša je držalo kao majka kad u naručju drži

svoje čedo. Zaigraše vile uz pesmu, pa im noge skoro ne dodiruju zemlju.
Raspletene kose se vijore kao barjaci lepote, a tela im zrače divotom. Miloš
je nemo sve to gledao, ali je osećao kako se nešto u njemu menja, kao da ga
sva ova čarolija ispunjava i istiskuje ljudskost u njemu. Njegova zmajevitost
izbija i obuzima ga. Spoznao je svoje poreklo.

Miloš Obilić više nije bio isti.

Glava trideset i druga
- jesen 1353.

„Ja od roda danas nikog nemam,
Osim Boga i Ždralina moga.”

Iako se Milošu činilo da je kod vila ostao nepun dan, on nije mogao znati da
vreme drugačije teče u Vilajcu i da je bio odsutan bezmalo nedelju dana.
Utoliko je iznenađenje bilo veće kada su neki čuli povike sa stražarske kule:
„Dolazi Miloš!‚” dok su drugi sa zaprepašćenjem primili tu vest. Kako god,
povike straže prenosili su dvorjani po dvoru trčeći na sve strane. Miloš na
Ždralinu još nije stigao ni da kapije kada se pred dvorom svi sjatiše da ga
dočekaju. Neki su bogami bili spremni da ga ljuto izgrde i kazne, a drugi su
samo bili presrećni što se vratio živ i zdrav.

Miloš je dignute glave uzjahao u dvorište, ne pokazujući ni trunku straha
ili nelagodnosti. Gledao ih je samouvereno odozgo, sa svog Ždralina. I na sve
oko sebe je gledao drugačijim očima.

Dečak još nije ni sjahao, a svi ga opkoliše uz uzvike olakšanja ili
povicima grdnje. No, on kao da ih nije čuo. Pogledom je kroz gužvu tražio
samo jedno lice. Njemu najvažnije i najmilije. Ha njemu je želeo da vidi ono
što ga se najviše ticalo.

Kada je ugledao Dušana, i osmeh na njegovom licu, kamen mu je pao sa
duše. Više mu ništa nije bilo važno, samo da se ovaj raduje njegovom
povratku. I Milošu se lice ozari.