Aleksandar Tesic - Zmaj i Zdral

carsku romejsku plemenitost i raskoš.
Žagor, vriska i cika razigrane dece se mešali sa zveketom mačeva i

štitova. Mlade dame su u hladu vezle i krajičkom oka merkale naočite
momke. Povetarac je nosio miris pečenih ovaca koje su se okretale na ražnju
i uvek zanosni miris pečenog hleba. Posluga je jurcala uokolo služeći
gospodare raznim đakonijama i pićem.

Ispod velikog i šarenog baldahina bio je postavljen jedan dugački sto sa
trideset i dve stolice. Još uvek je bio prazan i za njim su sedeli samo car
Dušan i kosingas Miloš Vojinović. Pored njih mladi Uroš držao je za ruku
Miloša Obilića, koji je pravio svoje prve korake. Dušan je voleo da ih gleda
tako zajedno, bili su kao dva brata. Nešto dalje, careva kćerka Teodora
vežbala je gađanje lukom i strelom. Okruživala su je njegova starija
zmajevita deca: Marko Mrnjavčević, Banović Strahilo i Ljutica Bogdan.
Mlađi su se raštrkali i trčkarali kao bez glave. Sve njih na oku je držao stari
vitez Vukan, koji ih je podučavao ratnim veštinama. Imao je oko šezdeset
godina, ali još uvek je bio držeći. Kratka seda kosa, široko lice izbrazdano
borama i ponekim ožiljkom, ali oči su te koje su odavale mladost njegove
duše, ogledalo u kome se videla sva dobrota i poštenje viteza dostojnog da
nosi titulu ras u redu Čuvara koplja svetog Georgija. On je bio prvi vitez
toga reda i život je proveo u manastiru Mileševi i na Crnoj steni čuvajući
svete relikvije i tradiciju dugu više vekova. Kada je car procenio da je bio
star za borbu, doveo ga je na dvor da vežba mlade vitezove i da ih uči
filozofiji borbe i reda čiji je član celog života bio. Jer sin nasleđuje oca i
posvećeni su samo svojoj zakletvi.

„Dušane.. ” opomenu ga Miloš videvši da je ovaj odlutao u mislima i da
ga više ne sluša. „Jesi li čuo šta sam kazao?”

„Čuo, čuo!” Trgnu se car, pa se okrete u stolici prema njemu. „Kazao si
da se kuga pojavila na severu... Dakle, ona baba nije lagala.”

„Ne samo da je to opasno, nego je i loš predznak” reče kosingas.
„Predznak?” začudi se Dušan. „Kakav crni predznak kad od te pošasti
nema gore! ”
„Predskazuje navalu svakojakih vampira...”
„Ma, pusti me toga, Miloše Vojinoviću!‚” iznervira se car. „Zemljom će
harati strašna bolež, a ti meni pričaš o vampirima! ”
„Kažem ti ono što drugi pričaju. Trgovci iz Dubrovnika, iz Mletačke

Republike, iz Ugarske... Svi govore o tim stvorovima. Najviše je vampira
kada kuga hara jer i najviše ljudi umire. Seljaci prekopaše skoro sve grobove
i spaljuju mrtve na gomilama. Narod je uplašen. Nisu mu vampiri strani...”

„Vala, moraću u svoj nov zakonik da stavim zabranu iskopavanja mrtvih i
spaljivanje...”

„I da to strogo kažnjavaš, care!” začuše glas sa strane.
Kad pogledaju, imaju koga da vide - patrijarha Joanikija sa
protomajstorom fra Vitom i kaluđerom Jakovom, koji su bili zaduženi za
izgradnju njegove zadužbine manastira Sveti arhanđeli kod Prizrena.
Protomajstor fra Vito već je bio izgradio zadužbinu njegovog oca kralja
Stefana, visoke Dečane, a Jakova je car nameravao da postavi za budućeg
igumana manastira. Dušan je još kao kralj želeo da izgradi svoju zadužbinu, a
pripreme su počele pre godinu dana.
Dušan i Miloš iznenađeni skočiše na noge. Niko nije najavio posetu
patrijarha, inače bi ga dolično dočekali. Doduše, Joanikije kao nekadašnji
logotet nije previše mario za formalnosti van crkve. Umeo je on ni od kuda
da se pojavi, kao da dolazi u kontrolu ili da iz prve ruke zatraži objašnjenja.
Dušanu se činilo kao da mu je svetovni život ipak malo nedostajao iako je on
pokazivao veliku pobožnost i za vreme svoje službe kod cara.
„Svetosti.. ” iznenadi se Miloš.
„Joanikije, otkud ti?” začudi se Dušan. „Zašto ne posla reč po nekome,
pa da ti pošaljem pratnju?”
„Imam ja svoju pratnju, prijatelji‚” reče patrijarh. „Hvala na brizi.”
Patrijarh sede na stolicu i duboko odahnu. Fra Vito i Jakov ostadoše da
stoje, pa im car pokaza na stolice, da i oni sednu.
„Teško se navikavam na svoj crkveni život” priznade on. „Još se ne mogu
otarasiti nekih... svetovnih navika!”
Potom se nasmeja. „Opsujem nekoga kada me razljuti, ne mogu da hodam
polako, svešteničkim hodom. Volim da radim stvari brzo, nikad nisam voleo
da dangubim. I, vala, grlat sam, šta mogu! Oni povazdan šapuću. Uostalom,
hoću da me Bog dobro čuje kada mu se obraćam! ”
Svi se nasmejaše, a uto dolazi mladi peharnik Lazar Hrebeljanović i nosi
srebrni poslužavnik sa bokalom vina i peharima. Svilena kosica mu pala do
ramena, a on obučen u šarenu odeću, pa crvene cipele na nogama. Lice mu
lepo na majku, a samo oči ima na oca. Stasao je u momka lepo razvijenog i

naočitog izgleda od koga devojke ne odvajaju oči. Dušanu bi uvek izmamio
osmeh.

„Znači li to da te smemo poslužiti vinom?” upita Miloš Vojinović
patrijarha smeškajući se.

„Nisu moja usta čupava pa da ne pijem‚” smeška se stari Joanikije.
„Uostalom, to je Hristova krv, je li?... Sipaj mi malo, momčino.”

Lazar mu uspe u pehar, a Joanikije ne sačeka da mu ga i pruži nego ga
uze sam. Peharnik zatim posluži ostalu dvojicu.

„Čini se da si ožedneo usput” primeti Dušan.
Joanikije nagnu i ispi pola čaše. Obrisa rukom usta, pa reče:
„Hitao sam da stignem pre no što odeš za Skoplje.”
„Sa dobrim ili rđavim vestima?” pita ga car.
„Ja sa rđavim, a oni sa dobrim” pa pokaza na Vita i Jakova, „ali vidim da
je kosingas bio brži i preduhitrio me‚” uozbilji se patrijarh. „Narod je
poludeo, vadi mrtve i spaljuje ih. Iz svakog sela diže se crni, smrdljivi dim.
Moraš to zaustaviti, Dušane. Moraš to strože kažnjavati!”
„Joanikije...‚” započe blagim glasom Dušan, a patrijarh već zna šta će mu
ovaj reći pa pravi grimasu. „Kako da kažnjavam za nešto što se odvajkada
radi...?”
„Da li ti vidiš da mrtvi više ne počivaju u miru nego ih spaljuju na
lomačama? To Crkva ne dopušta...”
„Ali se miri sa tim” dodaje kosingas. „Znaš da se to ne radi zabadava...
Uostalom, naš narod ume da dočeka čumu i ona se nikad ne zadrži dugo kod
nas.”
„Neću da ti protivurečim, kosingase, ali što je mnogo - mnogo je!” Pa se
okrene Dušanu. „Šta kaniš da uradiš, Dušane?”
„A šta mogu, Joanikije? Namera mi je da u svom zakoniku zabranim taj
običaj i da kažnjavam
„Odsecanjem ruke? Tamnicom?” podiže ovaj obrve.
„Kud ću odsecati tolike ruke, čoveče!” začudi se car. „Kazniću ih da
moraju da daju novce.”
„Previše si blag, Dušane.. ” odmahuje rukom patrijarh. „A što se tiče tih
vampira, Miloše Vojinoviću, ume narod sa njima kao i sa čumom.”
„Što jes’ jest” složi se kosingas.
Patrijarh zatim ugleda Miloša Obilića sa Urošem, pa mu se lice ozari.

„Je li to onaj mali zmaj Obilić?” Dušan ne reče ništa već samo klimnu
glavom. „Kako je porastao...” Pa kada mu vide zasukane rukave, dobaci:
„Uroše, sinko, spusti mu te rukave... Pokrij mu taj vučiji beleg, nije za
svačije oči.” Pa se opet okrenu Milošu Vojinoviću: „A ti ga i dalje čuvaš,
kosingase?”

„Ne odvajam se od njega” odvrati ovaj.
„Spavaju u istoj sobi!” nasmeja se Dušan.
„Zar ti je od svih zadataka ovaj najvažniji?” čudi se patrijarh.
Kosingas samo klimnu glavom. Ni njemu ne beše sasvim jasno.
„Na bedru mu je upisana sablja, Joanikije. Nema samo vučji beleg‚”
pravda se Miloš.
„Vi iz reda Zmaja to znate najbolje.”
Uto se odnekud pojavljuje Turčin Melek, pa ide raspojasan, nevezanog
učkura, samo što mu čakšire ne spadnu.
Starina to ne primećuje, pa se samo smeška ugledavši družinu za stolom.
Već se oblizuje zbog vina. Kad ga svi takvog ugledaše, stadoše da mu se
smeju, a Miloš Vojinović uvek oran za šalu, dobacuje mu:
„Crni čoveče, pokrij tu sramotu! Deca i žene te gledaju! ”
On to vide, pa stade da se upaše i dodaje naglas:
„Znaš kako kažu, sinko: kad je mrtvac u kući, vrata se ne zatvaraju! ”
Svi prsnuše u smeh zajedno sa Turčinom, a on priđe pa bez pitanja pred
nosom uze Milošu pehar sa vinom i sede pored patrijarha i stade se nalivati.
Kosingas se pobuni šireći ruke u čudu, ali ne reče mu ništa.
Melek je bio seldžučki Turčin, koji je kao vrlo mlad za vreme kralja
Milutina prešao u hrišćanstvo sa 1.500 svojih ljudi, a kralj ih je u znak
zahvalnosti nastanio u Zeti kod Danja. Dugo su oni tamo živeli i služili
Milutinu, posle i Stefanu, ali je tek car Dušan, suočen sa turskom najezdom
pod Umurom doveo Meleka na dvor za svog savetnika. Njegovi saveti bili su
veoma cenjeni, a svi su ga cenili zbog njegove neskrivene odanosti srpskoj
kruni. Tada je već imao oko sedamdeset godina, oblačio se kao on, nosio
veliki krst oko vrata, i savršeno govorio jezik. Imao je dugu sedu bradu i
malo kose na glavi. Ruke su mu bile u ožiljcima, uspomene na dane
ratovanja, a malo je i hramao na levu nogu.
„Šta ti misliš o vampirima, Melek?” upita ga car. „Kosingas kaže da se
sprema najezda zbog kuge.”

„I u nas Turaka ima vampira, tih beštija je svuda” klima nezadovoljno
glavom Turčin. „Uberi, gjakpiri, liogati, sampiri... Užas! Bojim se da je
kosingas u pravu, što je više mrtvih od kuge, više je i vampira.”

„A šta pričaju tvoje uhode? Smeraju li Osmanlije štogod?” pita ga
patrijarh menjajući temu.

„Moji ljudi se teško probijaju među Osmanlijama. Znate da smo ranije
bili u sukobu. Biće potrebno vremena da se snađu. Ali, poznajući Orhana...
Tvrd je taj orah. Znate da je ove godine romejski car Jovan dao ruku svoje
kćeri Teodore sultanu kako bi sklopili vazalstvo

„I Orhan je prihvatio” zaključi Miloš Vojinović. „Kažu da je veliki
ženoljubac” klima glavom Turčin. Dušan se zamišljeno zagleda u svoju
kćerku, koja se slučajno takođe zvala Teodora. Imala je dvanaest godina i po
običajima već je bila zrela za udaju. Uvek se nadao da će joj za muža naći
nekoga dostojnog njene krvi. Zašto da ne, možda nekoga od njenih zmajevitih
vršnjaka? Često život ne ostavlja izbor. Uostalom, ko se kad oženio ženom
koju je voleo? Nije mogao da se seti nikoga... Nikoga... Svima su očevi
birali izabranice. Zavisilo je samo da li je čovek bio baksuz pa je bilo ratno
stanje kada su se ženili tuđinkama, iz vazalskih porodica ili pak iz
neprijateljskih porodica da bi se izbegli ratovi i učvrstio mir, ili se srećnik
ženi u mirnodopsko vreme kada bi se obično uzimala žena od nekog domaćeg
saveznika. A ljubav? Ako je čovek imao sreće, mogla je da se javi tokom
braka.

A lukavi kosingas kao da pročita misli caru jer vide da je zagledan u
svoju kćerku, pa bez oklevanja reče:

„Ne misliš li valjda, care, da jednako postupiš?” Dušan se trže iznenađen,
pa ga svi prisutni upitno pogledaše. Zavlada muk. Prelete pogledom preko
njihovih lica i vide da svi očekuju odgovor.

„Jovan Kantakuzen je lud” reče on. „Čim je čuo da sam se ja krunisao za
cara, on se takođe krunisao mesec dana kasnije u Jedrenu, protiv volje
carigradskog patrijarha i cara Jovana Paleologa i njegove majke Ane.
Romejci sada imaju dva cara! Sklopio je savez sa Turcima samo da bi se
borio protiv nas, a ne zna sa kim ima posla. Oni su sve jači, a Romejci sve
slabiji. Progutaće ih. Teško će iko njima stati na put. Niko od katolika ne
uviđa kolika su oni opasnost... Ako jedna ženidba može zaustaviti njihov
prodor u naše carstvo..” podiže obrve car, „onda je to mala žrtva u odnosu na

sve mrtve u ratu.”
Svi za stolom se uzvrpoljiše, pa se zgledaju. Nikome se nije dopadala

ideja da srpsku princezu udaju za nekog Turčina, za nevernika. Patrijarh
Joanikije klimnu glavom negodujući.

„Bolje je drugde potražiti saveznika‚” reče on.
„Kora?‚” odmah mu odbrusi car. „Ugri? Oni hoće samo naše zemlje. Sa
Bugarima smo već u savezu, a oni su prvi na udaru Turaka. Mleci? Ha! Oni
bi se prodali i crnom đavolu samo da mogu da trguju sa Paklom! Koliko puta
sam od njih tražio brodove da napadnemo Carigrad? Neće ni da čuju! Pre
šest godina sam im nudio da im pomognem u ratu protiv Lombardije i šta su
odgovorili? Nisu ni prihvatili ni odbili da me ne bi uvredili, ali su mi poručili
da sam uvek dobrodošao u Veneciji! ”
„Nije trebalo da šalješ prevrtljivog Jovana Asena, znaš da je on...‚”
započe patrijarh, ali ga Dušan prekide.
„Znam, znam! Ali carica je insistirala da on ide.”
„Oprosti, care, ali mnogo joj dopuštaš‚” podiže ruke patrijarh. „Zna se
gde je ženama mesto, a ne da vode carstvo. Seti se šta je bilo proletos kada
si želeo da rešiš spor sa bosanskim banom Stefanom. Trebalo je da se tvoj
Uroš oženi njegovom Jelisavetom i da ona u miraz donese Hum, koji si već
bio osvojio...”
„Da, takav je bio dogovor” snuždi se car jer je znao šta sledi.
„I koga si poslao da utanači datum venčanja? Jovana Asena! Opet po
nagovoru carice. I šta se desilo?... Šta?”
„Ban Stefan se predomislio i odbio ponudu. Trebalo je opet da zaratimo.”
„Ali, onda si poslao vojvodu Nikolu i on je ubedio mletačku Vladu da
posreduje i mir je sklopljen” reče patrijarh Joanikije. „Izgleda da samo ti ne
znaš da je carica bila protiv Jelisavete. Izvini što ti to kažem, ali dugo se
znamo i nema ljutnje.”
Dušan samo slegnu ramenima. Znao je da previše dopušta svojoj Jeleni,
ali neke stvari nije mogao da promeni. Pogotovo otkad mu je rodila Uroša,
njegovog naslednika, bila se osilila. Znala je koliko mu sin znači.
„No, ostavimo rđave vesti po ovako lepom danu‚” reče Joanikije i udari
šakom o sto. „Fra Vito i Jakov su došli sa mnom sa dobrim vestima.”
„Kako teku pripreme za moju zadužbinu?”
„Privode se kraju, care‚” uspravi se u stolici fra Vito. „Pribavlja se građa,

okupljaju radnici. Bože zdravlje, na proleće počinjemo sa gradnjom.”
„Baš tako, bože zdravlje‚” osmehnu se Dušan. „Ako nas... čuma ne

omete, pa budemo morali sve da odložimo. Kako bilo, obavljajte svoje
poslove dokle možete.”

„Ali, nismo samo zbog toga ovde, care‚” umeša se Jakov, budući iguman
manastira Svetih arhanđela.

„Nego?”
„Sporimo se sa njegovom svetosti” dodaje fra Vito.
„Zar?” osmehnu se Dušan, pa i ostali se tiho nasmejaše. Samo kosingas
Miloš Vojinović pusti glasinu.
„Razdor u Crkvi, care!‚” smeje se on. „Koji li je razlog da mi je znati!”
„Govorite! Niste putovali dovde da biste sad ćutali.”
„Ti znaš, care, da mi graditelji imamo svoja pravila‚” započe fra Vito, pa
zamuckuje. „Neka pisana, neka... nepisana...”
„Zavadili ste se oko nepisanih, nije li tako?” pita ih car, a oni klimaju
glavom, ali i dalje ćute.
„Ja ću ti reći kada su oni mutavi” oštro će Joanikije. „Hoće u temelje da
uzidaju nekog nesrećnika kako bi građevina postojano stajala, a ja se tome
protivim!”
„To se mora, care” bez oklevanja dodaje Jakov. „Tako se oduvek radilo,
inače zidovi će se srušiti, krov će se urušiti... Nesreća će pratiti manastir!”
„Ili da se nekome izmeri senka prutom, pa da se prut uzida u temelje”
dodaje fra Vito.
„Koliko znam, i taj jadnik kome izmerite senku ubrzo će umreti” umeša
se kosingas, a oni potvrdno klimnuše glavom.
„Koješta!” uzviknu Dušan. „Neću to da čujem. U pravu je patrijarh.
Uostalom, to je moja zadužbina i samo ja jednog dana treba u njoj da
počivam, a ne još i neki nesrećnik negde ispod mene! ”
„Ali, mnoge crkve i druge građevine su tako građene...” opet će fra Vito,
a Jakov klima glavom.
„Čujete li šta sam rekao?‚” ljutito će Dušan. „Manite se toga, to je samo
glupo sujeverje!”
„A možemo li bar da u temelje ubacimo nekoga ko je već mrtav?” ne
odustaje fra Vito.
„Da, da.. ” dodaje Jakov. „Može i tako.”

Dušan ih samo prekorno pogleda i ne reče ništa, samo mahnu rukom i
otpusti ih. Njih dvojica se bez reči pokunjeno povukoše. Svi ćute, a samo se
Miloš Vojinović smeje.

„Dobar pop do smrti se uči! ” seti se on izreke.
Napetost smesta popusti, pa se kao po komandi svi prihvatiše vina. Čim
počeše da bistre po vedrijim temama, stade da prilazi i ostalo plemstvo i da
zauzima svoja mesta za stolom. Uglavnom Dušanove vojvode i kesari sa
svojim ženama i visoki službenici dvora. Uto, odvojeno dolaze bivša kraljica
Marija, sa mužem Jovanom Oliverom, i decom Teodorom i Simeunom, kao i
carica Jelena sa bratom Jovanom Asenom i Dušanovom majkom Teodorom i
sestrom Jelačom.
Dušan je sedeo na čelu stola, na jednom kraju, a carica sede pa drugi kraj
stola, nasuprot njemu. Pored nje sede Jovan Asen. Marija iskoristi priliku pa
sede sa Dušanove leve strane sa svojom pratnjom, jer mu je sa desne bio
Miloš Vojinović. Jelena se smrknu na to, ali samo se prkosno uspravi na
svom mestu dajući do znanja da i ona sedi na čelu stola.
Sluge se najednom razleteše oko stola i počeše da postavljaju srebrne
tanjire, pehare, viljuške, činije sa svakakvim đakonijama, pa poslužavnike sa
pečenim fazanima i na kraju gomile ovčijeg mesa. Jedna mlada dvorjanka
nosi pa poslužavniku osušene ruže i kači ih svojim gospodaricama na
raskošne haljine.
Za stolom veseli žagor koji samo glasni smeh Miloša Vojinovića uspeva
da nadjača. I kad neko spomene kugu, drugi odmah odvrati: „Nemoj mi o
tome dok jedem!”
„Hajde, Miloše Vojinoviću, održi jednu zdravicu! ” doviknu mu vojvoda
Vratko.
Kada to začuše ostali, svi stadoše da pozdravljaju taj predlog, a neki i da
tapšu. Znaju da je Miloš duhovit i za svaku priliku ume da se lepo našali i
razveseli društvo, a da pri tom nikoga ne uvredi. Čak se i carica Jelena
smejala i tapšala.
A kosingas se pridiže i pokuša da se uozbilji. Podiže svoj pehar i okrenu
se caru, pa skoro da zapeva:
„Čaša ti puna, ruka ti duga, srce ti veselo, veselio te Bog u ovaj dom, pod
ovaj krov. U tvojoj se kući svaka sreća svila. U domu ti se rađala muška
dečica, u brdu ti rasla vinova lozica, a u polju klasala pšenica belica. Tvoje

torove Bog napunio sa vitonogim konjima, vilorogim volovima i vitorogim
ovnovima! Ovce ti se hiljadile, krave ti katun probušile, a pčele ti nebo
pomračile! ” Pa nagnu vino.

Svi uz aplauz i smeh ispratiše zdravicu. Taman Miloš da sedne, kad
kraljica Marija uz smeh povika:

„Hajde, Miloše, jednu šaljivu! Nasmej nas još!”
I opet svi stadoše to odobravati, ali kosingas mudro primeti:
„Kraljice, ne shvataju svi isto šalu, a ja ne želim nikoga da uvredim
„Neće, neće!‚” viče većina. „Ko bi se uvredio zbog šale?”
Miloš se zamisli na tren, pa reče:
„U redu, onda ovu posvećujem našem časnom vojvodi Oliveru, tvome
mužu kraljice! ” On pročisti malo glas, pa zvanično otpoče: „Kome ću
nazdraviti, dobro će mu biti. Zdrav si, Olivere, srce sokolovo! Bog ti dao:
šupalj nos do očiju; plodnu ženu, neplodnu stoku, žena ti se bliznila, stoka
jalovila; u kući ti se rađalo ženskinje, u toru muškinje; iz tora prodav’o, iz
kuće udav’o; sinove ženio, leba želio; sve ti kukalo, pop ti po kući pev’o;
žena te milovala prutom, psi te napadali putom. E, oću ovu čašu popiti,
makar se neću opiti. Sve do maloga prsta, tako mi časnoga krsta! Kome sam
god nazdravio, dobro mu je bilo. Zdrav si, Olivere, moje desno krilo! A i tebi,
tako mi vere, biće dobro preko svake mere, jer ovo je šala, a od šale ne boli
glava!” Pa podiže čašu ka vojvodi Oliveru, koji mu uz smeh uzvrati istim
gestom.
„Svaka čast, kosingase! ” smeje se vojvoda i dalje. „Tebe je teško
nadmudriti rečju koliko i savladati mačem!... Ali, nemoj mi poželeti više
dece, dovoljno mi je i ove što nisu moja!”
Svi se nasmejaše, a kraljica Marija tobože ljutito ga gurnu laktom. Priđe
joj jedna od mladih dvorjanki da joj zakači ružu za haljinu. Izabere jednu
najveću iz sredine, pa krenu da joj namesti, ali Marija je uhvati za ruku i
pridiže se.
„Nemoj meni, cvete, ružu kačiti kada si ti lepša i mlađa od mene” reče pa
uze ružu pažljivo da se ne ubode na neki trn i dvorjanki je zakači za njeno
haljinče. Pritom je ubode trnom. Ona se trgnu od bola, a kraljica se izvinu:
„Oprosti mi, dete, mnogo mi je žao‚” pa sede.
Dvorjanka joj uzvrati zbunjenim osmehom i napravi korak prema
kraljičinoj kćerki Teodori, ali kao klada se sruši i prosu sve ruže po zemlji.

Svi uzviknuše od čuda i skočiše na noge. Vojvoda Oliver priskoči posrnuloj
devojci i okrenu je na leđa. Bila je mrtva. Pena joj se cedila iz usta. Svi stoje
zapanjeno i naglas komentarišu; svi osim Marije, koja ozbiljno stoji i strelja
pogledom caricu Jelenu. Kada vojvoda Oliver ispruži ruku da dohvati ružu sa
dvorjanke, Marija reče naglas da svi čuju:

„Ne dodiruj cvet, mužu, otrovan je.”
On se štrecnu, pa se brže-bolje pridiže i obrisa ruke o sebe kao da ju je
pipnuo. Žagor utihnu i svi zatečeni stoje i zgledaju se.
„Zašto bi, carice, ti meni namenila najveću i najlepšu ružu, osim ako nije
otrovna?” upita je Marija, a Jelena se zbuni.
Kada carica oseti sve poglede na sebi, a posebno ljutite oči svoga muža,
ona se sabra, pa uzvrati:
„Šta to pričaš, Marija? Kako se usuđuješ da optužiš caricu za takvo
zlodelo? Jezik bi trebalo da ti iščupam! Sram te bilo! Prećutati i otrpeti
uvredu neću, tražim zadovoljenje! ”
„Žao mi je samo ovog deteta i njene majke koja će da je oplakuje! ” reče
Marija gledajući beživotno telo na zemlji. „Jadnica nije ni znala da je ruža
otrovna... Već samo da meni treba da zakači najveću ružu, inače bi uzela bilo
koju!”
„Koješta!‚” ljutito će carica. „Verovatno je želela da ti da najveću iz
poštovanja! ”
„Je li?” odmah će Marija. „Zašto je onda tebi, carice, dala manju ružu?
Da slučajno ne poštiva mene više od svoje carice?”
Ljudi za stolom mukom stoje, pa im je već neprijatno. Samo Marija likuje
i ne spušta pogled sa carice Jelene. Ova miče usnama kao da bi nešto rekla,
ali reči joj ne dolaze. Oči joj sevaju od besa.
Dušan prekide tajac:
„Neću više ni reč da čujem!... Rado bih žao za sramotu vratio, ali ovo
jadno dete više ne može da nam kaže ko ju je primorao na ovakvo nedelo!
Nosite je odavde!”
Pritrčaše Palman i njegov sestrić Georg pa je uhvatiše za noge i ruke i
odnesoše je. Dušan se samo sruči u stolicu i uhvati se za glavu. I ostali ćutke
polako posedaše. Samo Marija i njena deca stoje. Naposletku ona reče:
„Ja odlazim od ovog stola. He usuđujem se više da jedem ili da pijem.”
Zatim ljutito obori stolicu iza sebe i ode u dvor. Za njom je trčkarala

njena kćerka Teodora. I Simeun htede da krene za majkom, ali Dušan mu
pokaza rukom da sedne za sto. Ovaj oklevaše malo, ali ipak posluša.

Razgovor se usiljeno nastavi, ali bez veselog žagora i smeha. Ljudi
započeše ozbiljne priče i izbegavaše poglede cara i carice, kao da ovi nisu tu.
Samo su se Dušan i Jelena preko stola gnevno gledali. Dušan za vreme
obeda ništa nije jeo i samo se nalivao vinom, dok se carica ubrzo opustila i
uglavnom vodila razgovore sa svojim bratom i vojvodom Vojinom. Čak ni
kosingas Miloš nije smeo ništa da kaže caru, video je koliko je bio ljut i
koliko ga je potreslo sve što se desilo za njegovim stolom. Bio je osramoćen
i ponižen pred svojim velmožama.

Ručak se završio brže nego što je počeo i svi su se u tišini razišli. Prvo je
otišla carica sa bratom, a zatim i ostali.

Samo je Dušan ostao za stolom, sam sa svojim crnim mislima. Jedino
društvo mu je pravila jedna vrana, koja je stajala na vrhu stuba baldahina.

Zato te noći car i carica nisu delili postelju. Nije bilo ni rasprave ni
svađe. Mnogo puta ranije Dušan je grdio svoju ženu što se bavi „spletkama‚”
ali nijednom nije mogao da prevali preko usta reči „trovanje” ili „ubica.”
Jednostavno nije mogao i zbog toga se ljutio možda i više na sebe nego na
nju. Bilo mu je lakše da joj okrene leđa i ode. Nju to nije previše pogađalo.

U gluvo doba noći dvor je bio pust i tih. Hodnici su bili prazni, a samo bi
smena straže remetila mir, a hladni vetar koji je duvao napolju provlačio se
kroz skrivene pukotine u drvenim zidovima i fijukao kroz hodnike stvarajući
čudne melodije. Zublje, tanka stabla cerovine, gorele su kao baklje zakačene
po zidovima, a od njihovog plamena plesale su senke na zidovima.

Tanak sloj izmaglice jedva primetno je klizio po podu, tik uza zid niz
hodnik. Bešumno se kretao u tankom mlazu, nije bio duži od tri-četiri koraka.
Vešto je zaobilazio uglove i predmete na svom putu. Skrenuo bi iz jednog
hodnika u drugi, stalno se držeći senki. Postao bi vidljiv tek kada bi ga
svetlost baklje otkrila. Tako je ušla u prostrani hodnik, niz koji su se pružale
carske odaje. Ha jednom kraju bila je soba u kojoj je sada carica sama
spavala, a na sredini, prostorija u kojoj je te noći car potražio osamu. Ispred
njihovih vrata stojala su po dva stražara iz alemanske garde. U drugim
odajama bili su kosingas Miloš Vojinović, koji se nije odvajao od zmajevitog
Obilića, zatim odaje carske dece i Dušanove mati Teodore. I niko nije mogao
da uđe neprimećen u taj glavni hodnik. Osim te tanke izmaglice, koja je

klizila neprimetno uza zid.
Čak ni kada je prošla iza nogu jednog stražara, niko nije primetio skoro

nevidljivog uljeza. Provukla se ispod vrata i nestala u sobi cara Dušana.
Kroz tišinu prolomi se lavež psa. Zatim se začu pomahnitalo grebanje na

vrata. Straža se trže i svi pogledaše u pravcu carskih odaja gde je carica
sama spavala. Njena vrata su se tresla, iza njih se čulo čas zavijanje, čas
besomučno lajanje. Kroz larmu se začu caričin glas, vikala je na psa. Zatim
se otvoriše njena vrata, a Dušanov silvan Zmajar izlete kao strela. Bio je
ostao u carskim odajama. Dušan nije ni dolazio kod Jelene i nije poveo svog
nerazdvojnog prijatelja. Ubrzo dvorom odjeknu i lavež drugih silvana. Svi su
već bili na nogama. Psi su digli uzbunu.

Kako Zmajar projuri hodnikom ka vratima svoga gospodara, tako Miloš
Vojinović izlete iz svojih odaja, obučen u dugu košulju za spavanje, sa
svojim Drakonom u ruci. Carica zbunjeno stoji na vratima svojih odaja, a
pored nje njena dva stražara. U hodnik utrčava još stražara, gledaju šta se
događa. Kosingas spazi da je Zmajar navalio na prata Dušanovih odaja i
odmah shvati da se nešto dešava unutra. Pojuri ka njima i u prolazu doviknu
vojnicima da ostanu da čuvaju malenoga Miloša, koga je ostavljao samog.

„Stanite pored njega i ne mrdajte!” viknu on.
Miloš pokuša da otvori Dušanova vrata, ali behu kao zaglavljena. Silvan
stoji i reži. Šutnu on teška vrata jednom-dvaput, ali ona ni makac. Kad druga
dva stražara to videše, priskočiše mu u pomoć, pa svi zajedno navališe na
vrata.
Ono što zatim usledi, trajalo je samo jedan mig. Vrata se uz tresak
otvoriše, silvan ulete unutra i zalete se na nekakvog glomaznog ženskog
stvora, koji je sedeo na caru Dušanu dok je ovaj ležao bez svesti u krevetu.
Držala ga je za vrat jednom rukom, a drugom mu gurala svoj neobično
dugačak i iskrivljen kažiprst u grlo. Njeno telo je bila jedna krupna masa
koja je pokrivala celog cara, samo su mu se glava i vrat videli. To bezobličje
u ritama imala je glomaznu glavu, sitne oči, oštru kosu poput metle i zube
koji su joj virili iz čeljusti kao u vepra... I vrata se opet svom silinom
zalupiše pred nosom Miloša i dva stražara koji kao ukopani stajaše pred tim
nestvarnim prizorom.
Iz zapanjenosti ih opet trže Zmajar, koji se sa druge strane vrata besno
bacio na stvora da odbrani svog gospodara, pa je uz to režao dok ga je kidao.

Jezivi krici nalik ptičjim prolomiše se hodnicima. Ljudima se kosa digla na
glavama. Kosingas i oba stražara opet navališe na vrata i tek iz trećeg
pokušaja skroz ih razvališe i ova tresnuše o pod. Ovaj put je Miloš bio
spreman i ulete unutra sa spremnim mačem i zateče Zmajara kako je oborio
stvora na pod i krvavog ga kida dok ovaj arlauče i pokušava da se odbrani
od psa udarajući ga rukama naoružanim dugim kandžama. Ali, Zmajar nije
osećao bol od krvavih rana, samo slepi gnev prema napadaču svoga
gospodara. Jer kad silvan jednom napadne, on ne odustaje dok ne umre ili
dok ga gospodar ne zaustavi.

Zato Miloš priskoči, zamahnu zelenim Drakonom i iz jednog, drugog
udarca odrubi stvoru glavu, a Drakonovo sečivo posta crveno. Ovaj poče još
silovitije da se batrga, kao kad kokoški odrubiš glavu, pa nadljudskom
snagom obori silvana sa sebe i odbaci na pod Miloša. Stade da se uvija i
mlatara rukama i nogama, koprcajući se po podu. No, kosingas opet skoči na
njega i obema rukama zari mu sečivo duboko u grudni koš. Krv i kojekakva
sluz ga zapljusnuše, ali ratnik ne pusti balčak dok telo ne omlitavi.

Silvan se oteturao do postelje, gde je Dušan nepomično ležao i srušio se.
Bio je živ, ali povređen. Iz dubokih posekotina liptala je krv, pa je njegovo
rundavo krzno bilo natopljeno i cedilo se. Za sobom je ostavio crveni trag.

U sobu uletoše svi koji su se zatekli u hodniku, a prva carica Jelena
pritrča svom mužu. Za njom se stvoriše Grk Filotej i pop Dimitrije, koji kad
ugleda mrtvog stvora, poče da se krsti. Straža opkoli beživotno telo stvora i
za svaki slučaj držaše svoja koplja spremna.

„Care! Care!‚” uzvikuje Jelena držeći mu glavu u krilu.
Priđe i vidar Filotej i pregleda cara, ali ne nađe nikakve povrede. Otac
Dimitrije stade caru poviše glave i poče naglas da čita molitvu. Ali svi
njihovi pokušaji ne urodiše plodom. Car je nepomično ležao i plitko disao.
Miloš Vojinović obrisa sečivo Drakona o mrtvog stvora i vrati mač u
korice. Gleda čas Dušana, čas stvora.
„Ovo liči na moru, ali... drugačija je‚” reče on. „I ona se penje usnulima
na grudi i guši ih, ali ova je caru gurala prst u grlo, video sam.”
„To je druda‚” začuše glas i svi zanemeše.
Okrenuše se ka kapetanu Palmanu, koji stojaše nad stvorom sa svojim
isukanim mačem. German ga je gledao sa gađenjem, ali i sa strahom. Njegov
sestrić Georg posmatrao je sve iz prikrajka.

„Druda?” ponovi Miloš, a Palman klimnu glavom. „Nisam čuo za takvog
stvora, a svačega sam se nagledao.”

„Nisi ni mogao, kosingase‚” opet će Palman. „To je germanski demon
noći... Sličan vašoj mori. Polužena-poluptičurina.” Kapetan nije skidao
pogled sa nje.

„Kako možemo da izbavimo cara od njene kletve?‚” reče Miloš i pogleda
Dušana omlitavelog na postelji.

„Bojim se, nikako‚” odgovori ovaj. „Car će izdahnuti sa prvim zracima
sunca.”

Žagor užasa prostruji među okupljenima. Svi se uzvrpoljiše.
„Čekaj, mora da postoji način‚” opet će Miloš Vojinović. „Znam da protiv
svih demona i vampira postoje amajlije ili bajalice.. ”
„Postoji” začu se Georgov glas. Momak bojažljivo prođe kroz stražu, ne
skidajući pogled sa drude. „Ja znam... Moja majka me je naučila.”
Palman se smrknu.
„Tvoja majka je zbog toga spaljena‚” primeti kapetan.
„A tebi je bila sestra‚” pomalo začuđeno odvrati Georg. „Bog da joj dušu
prosti...” prekrsti se katolik. „Ali, bila je zaslužila... kao veštica.”
„Nije bila veštica!” pobuni se momak stisnuvši pesnice, pa spusti ton:
„Bila je vračara... vidarka. Uvek je pomagala drugima. Nikad ništa nažao nije
nekome učinila.” Miloš oseti tragove razdora između ujaka i sestrića, i ne
želeći da dira u stare rane, obrati se Georgu:
„Pomozi svome caru ako možeš.”
Momak se trže iz dubokih misli, pa se na tren zbuni. Pogleda drudu i
priseti se majčinih reči dok ga je podučavala svojom veštinom radi zaštite od
mračnih sila sa kojima se ona nekad susretala. I kao hipnotisan ponovi od
reči do reči ono što mu je kazivala:
„Potrebno je na grudima žrtve ostaviti krvav otisak drudinog stopala, koje
ima oblik zvezde sa pet krakova, i u sredinu staviti drud-kamen.”
„Drud-kamen?” upita kosingas.
Georg ne reče ništa nego i dalje zagledan u stvora, skide sa vrata kožnu
traku, na kojoj je visio jedan okrugli uglačani kamen sa rupom u sredini. I
predade ga Milošu. Ovaj ga bolje pogleda i primeti uklesane sitne simbole
polumeseca i krstova. Izgledao je star.
„Kako ćemo otisak stopala...?‚” javi se Jelena i dalje zbunjena.

Kosingas najednom isuka mač, zamahnu i odseče demonu nogu ispod
kolena. Umoči stopalo u njenu krv razlivenu po podu i priđe Dušanu. Jelena
mu brže-bolje otkri grudni koš, a Miloš pažljivo na njih spusti odsečenu
krvavu nogu sa stopalom. I zaista, na koži osta trag crvene zvezde od pet
krakova. Baci u stranu odsečeni ud i na sredinu zvezde spusti drud-kamen.

Najednom, Dušanov grudni koš stade da se nadima kao da se puni
vazduhom i iz grla mu se začu krkljanje. On se nakašlja nekoliko puta i kad
zinu, iz usta stade da mu izlazi tanak mlaz izmaglice. Kad sve izađe iz njega,
Dušan otvori oči, duboko udahnu vazduh i naglo se uspravi u postelji. Bio je
bled u licu, a strah mi se video u očima. Graške znoja ga očas obliše. Jelena
ga čvrsto zagrli i ne izdrža da ne pusti suzu. On je zagrli i poljubi je u kosu, a
zatim pogleda sva uplašena lica oko sebe. I ugleda mrtvog stvora kako leži u
lokvi krvi. Vide i nakrvavog Miloša, i sve mu bi jasno. Ali, kad začu
cviljenje svog silvana, on se pridiže sa postelje i kleknu pored njega.

Pređe rukom preko njegovog krvavog krzna. Samo klimnu glavom, znao
je da mu je njegov verni pratilac priskočio u pomoć. Grk Filotej priđe caru,
ali Dušan mu promuklo reče:

„Pusti mene, dobro sam, nego postaraj se za Zmajara, izvidaj mu rane. He
daj mu da ugine...”

„Ali, care, moram da te pregledam, da nemaš neku skrivenu povredu..
„Nemoj da ti ponavljam, Filoteju‚” opet će car. „Silvani su deo nas
zmajeva, jedni bez drugih ne možemo.”
Filotej i Georg podigoše teškog silvana i iznesoše ga napolje. Dušan
glasno odahnu, delovao je skrušeno, iscrpljeno.
„Šta je to?‚” upita car, pa klimnu glavom ka stvoru.
„Kažu da se zove druda, nešto kao naša mora... Germanski demon.”
„Germanski?” podiže car pogled prema kosingasu. „Otkud to ovde?”
Miloš slegnu ramenima.
„Čiji smo to bes navukli na sebe, kosingase?”
„Ne znam, care‚” reče Miloš Vojinović, pa stade da briše ruke o jednog
stražara, koji se našao pored njega. Ovaj je sa užasom i gađenjem ćutao i
trpeo. „Znam samo jedno... Kada sam video debelu kako te je uzjahala, palo
mi je srce u gaće od straha! ”
On i Dušan prsnuše u smeh, a onda i ostali. Car samo smognu snage da
mu na to odmahne rukom.

Glava jedanaesta
- mart 1347. godine

„Kuge imaju preko mora svoju zemlju gdje samo one žive, pa
ih bog pošlje amo kad ljudi zlo rade i mnogo griješe i kaže koliko
će ljudi pomoriti.”

Uskromnom domu Janje i kobilara Nikole užurbano se radilo. I staramajka
Drena je svojski zapela u sređivanju njihovog ognjišta. Janji nije bilo
lako da radi jer je bila u poodmakloj trudnoći, ali kada kuma dolazi, znalo se
da sve mora biti besprekorno čisto i sređeno. Ona nije često svraćala i uvek
je bila u prolazu. Niko od ukućana nije je mnogo spominjao, a ruku na srce,
nije je ni voleo, ali običaji su morali da se poštuju. I oni su znali da kuma ne
poli prljavštinu i nered, a bogami voli dobro da pojede i da zalije.

„Materi.. ” reče Nikola videvši da staramajka metlom čisti zemljani pod
kao mačka repom. „Zapni malo jače, boga ti ljubim, znaš kakva je kuma.”

„Da‚” brže-bolje će Janja. „Kad god je nešto prljavo, ona ume da začami
i da zvoca, pa je nikako ne možemo isterati. Još ću se od muke pre vremena
poroditi.”

„E, vala kad nosiš upišulju i ne bilo štete!” gunđa u bradu Nikola dok
čisti ognjište od pepela.

Janja oćuta, ali ne bi joj drago, naravno. Posebno posle gubitka njenog
Miloša, koga nikako nije mogla da preboli. Bol je nosila duboko u sebi i
nikome ga nije pokazivala, pa ni njegovoj majci. Pa ipak, videla je u njenim

očima svoju tugu kada bi se spomenula muška deca. Ali, obe su umele ćutke
da progutaju tu gorčinu. Samo je Nikoli srce bilo na meri. Prestao je da se
opija i opet je bio onaj stari u koga se Janja bila zaljubila. Kada je Janji
smrklo, njemu je svanulo. I ona je bila srećna bar zbog toga. Mir i sloga su se
opet vratili u njihov dom. Mada je Janja opet „zabrljala” kako kaže Nikola,
jer je po svemu sudeći nosila žensko dete. A on je hteo sina.

„Nemam momka da mi sad pomogne” gunđa on i dalje, a ženskadija ćuti.
„Ko kamenjem na Boga da sam se bacao! A nisam ti dolazio na petak! Pazio
sam jer je to baksuzan dan!”

I on bi malo-malo pa pomislio na Miloša. E, da mu je takvog sina, ali ne
zmajevitog! Nekad bi mu sinula pomisao da ga je trebalo zadržati, ali takve
misli bi istog trenutka odbacio. Znao je da ga to savest mori jer je ipak bio
dobrodušan, ali preko nekih stvari nije mogao da pređe.

„Posle moramo da se umijemo, deco‚”zadihala se baba jako trljajući
metlom. „Oće kuma da nam zaviri i iza ušiju!”

„Prokleta bila.. ” opsova Nikola.
„Ššš!” Janja mu pokaza rukom.
„Mora li da nas zagleda? Što se ne pogleda na šta ona liči, bog je ubio?”
„Ne huli, sinko‚” opet će Drena. „Neće ostati dugo, pusti je”
„A šta ako začami kod nas?” uplaši se Janja. „Kako ću se ja poroditi?”
„Kako? Onako kako moraš‚” kazuje joj muž.
„Ma, ne bih da ona bude tada ovde‚” kuka Janja.
„Neće ni biti ako je valjano ugostimo, otići će zadovoljna” kaže baba.
„Ta je retko kad zadovoljna” nastavlja da se žali Nikola. „Ne možeš joj
udovoljiti. Ako nam nešto promakne, odmah će da primeti.”
„Slušaj, majko, kada to završiš, oribaj dobro posuđe” reče Janja.
„Znam! Znam! Teta ume da grebe po njima da vidi da li su čiste.”
„Baksuz” mrmlja Nikola. „Imam preča posla no da nju dočekujem.”
Neko vreme ćutke rade, a onda Nikola poče da se kikoće.
„Šta je sad, crni ti?” Zastade Janja dok je pospremala postelje.
„Šteta što nemamo neko pašče” kaže on smeškajući se. „Znam da ih ne
voli. E, da sam znao da dolazi, uhvatio bih neko u selu i vezao ga pred
kućom!”
„Treba se najesti belog luka zato.” kaže baba.
Svi se kikoću dok rade. Kada baba završi sa metenjem, otrča napolje da

pere suđe u koritu, a Janja se prihvati kuvanja. Trebalo je umesiti pogaču.
Već je imala spremnu so, bosiljak. A onda se seti, pa se trže:

„Nikola, nemoj molim te da zaboraviš da doneseš čanak sveže vode.”
„Ma znam, ženo, nisam to zaboravio, čekaj samo da iznesem ovoliki
pepeo!” Pa i on krenu ka vratima sa drvenom kofom do vrha punom pepela.
Zasta na vratima, pa se okrenu: „Imaš li češalj?” Janja zastade zamišljeno,
razmišlja gde joj je. Pa se seti i klimnu glavom. „Spremi ga baksuzu.”​
Pripreme trajaše celo popodne, a kako se još rano smrkavalo, uhvati ih
mrak. Ukućani se malo uspaničiše, pa se razleteli posvuda.
„Požuri! Samo što nije! ”povika Janja uletevši u kuću iz dvorišta. „Kaže
komšija Kavraja da ju je video da je ušla u selo!”
„Možda nije ona‚” teši se Nikola.
„Jeste, jeste, nosi belu maramu, dopratio je neko iz susednog sela, nosi
čuturu vina, pogaču i kitu suvog cveća! ”
„Koliko hleba pojela, toliko jada imala! ” prokle je Nikola, pa brže-bolje
sede za sto.
Baba sede na postelju iza njih i krši ruke, a Janja pored muža. Jadnica se
sve osvrće i gleda da li je sve potaman za kumu. I ona zna da teta voli da
zagleda i da je namćor. Bila je uznemirena, pa se vrpoljila na stolici. Nikola
je uhvati za ruku i osmehnu joj se.
„Bez brige, neće se zadržati‚” blago joj reče.
Njegove reči joj mnogo značiše, oseti kako je mir i sigurnost obuzimaju.
Laknulo joj je, imala je predosećaj da će sve biti u redu. Bilo je najvažnije da
je Nikola bio kraj nje. Ipak, na tren pomisli na njenog Miloša. Gde je on?
Kako li je? U srcu je osećala pritajenu radost što sada nije bio ovde sa njima
da dočeka kumu, jer je znala da teta ne mari za decu.
Neko pokuca na vrata, a ukućani se zgledaše. Iako se boriše da ostanu
pribrani, u očima im se video strah i neizvesnost.
„Stigla kuma” prošaputa Janja i zasta joj reč u grlu.
Kuga im je kucala na vrata.

Glava dvanaesta
- april 1347. godine

„I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz Grobova, te ih spaljuju, to
selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da
mu se uzme popovstvo.”

(Iz Dušanovog zakonika)

Pošast crne smrti ušla je u Raško carstvo, kako se ono nekad zvalo, preko
trgovačkih brodova koji su pristizali u primorske gradove. Odatle se
širilo na sve strane. Kako se pričalo, čumu su nosili ljudi na krkače
dragovoljno kud im ona kaže jer njemu i njegovima neće učiniti ništa nažao.
Iz straha od nje, nisu je ni smeli nazvati pravim imenom da je ne bi dozvali,
već su o njoj govorili kao o „kumi” ili „teti”. Narod je još odavno primetio
da se čuma ne zadržava u kućama gde je sve čisto i uredno, pa i da se plaši
pasa, pa se strogo držalo tih pravila. Verovatno samo narodnom mudrošću
carstvo je bilo pošteđeno pošasti kakva je godinama harala na zapadu i
odnosila milione života. Čuma nije začamila u Dušanovom carstvu, već je
nastavila dalje, ali tamo gde je prošla, ostavila je pustoš. Čitava sela su
nestajala. Te cele godine „kuma” je kosila žive, a nežid je za njom dizao
mrtve. Strah od svakojakih vampira bio je toliki da su groblja ispražnjena, pa
su čak i popovi učestvovali u toj raboti. Car Dušan, koji je tada još pisao
svoj zakonik, morao je da unese odredbe kojima se zabranjuje iskopavanje
mrtvih, a popovi i vinovnici ovakvih događaja da se kazne. Nisi mogao proći

kroz naseljeno mesto, a da ne osetiš smrad spaljenih leševa, što starih i
iskopanih, što novih koje nisu ni sahranjivali.

I toga sumornog, prolećnog jutra Dušan je sa prozora svojih odaja u
dvoru u Skoplju gledao stubove crnog dima kako su se uzdizali sa desetak
mesta u podgrađu. Kraj njegovih nogu sedeo je njegov verni Zmajar,
oporavljen od povreda. Dušan je pazio da se više ne odvaja od njega. Uz
njega se osećao sigurnije, znao je da ovaj ima neko čulo nepoznato ljudima
kojim je mogao da predoseti opasnost.

Gledajući sivilo neba, nije mogao da prosudi da li je bilo oblačno ili je
samo dim zaklanjao sunce. Ko za vraga, ni vetra nije bilo da ga odnese nego
je celo Skoplje u smrad okovao. Čak ni lasta koje bi obično parale nebo nije
bilo. Obično bi njihov cvrkut bio znak za Dušana da je vreme da preseli dvor
na Svrčinsko jezero... ili pak da je vreme za nov ratni pohod. Apsurd je bio
što čuma još nije ni stigla u Skoplje, a narod je već unapred krenuo da
spaljuje stare pokojnike. Priče o vampirima pristizale su brže od „kume.”
Sveštenici su isprva pokušavali da to spreče, ali ubrzo su se i neki od njih
pridružili ritualnom spaljivanju - za svaki slučaj.

Zbog svega toga, Dušan je naredio da se obave sve pripreme kako bi se
narednih dana dvor opet preselio u Paun-polje, gde nije bilo toliko naseljeno.
Morao je da se skloni od čume.

„Nećemo ni tamo dugo biti bezbedni, Dušane‚” reče mu Jelena dok je
sedela i češljala dugu kosu posle spavanja.

Bila je lepa žena, vitka, skladna, ponosnog držanja i umiljata kada je
htela. Ali i opasna. Ni posle toliko godina braka, Dušan nije uspeo da je
potpuno upozna, skrivala je tajne i od njega.

„Možda će nas mimoići” reče Dušan i dalje zagledan u stubove dima.
„Sklonićemo se tamo dok ne prođe.”

„Kako hoćeš, ali uzalud idemo, opet ćemo bežati” ravnodušno će Jelena.
„Bolje da odemo u Hilandar. Kaže mi pop Dimitrije da na Atosu nikad nije
harala kuga. Valjda, nema otkuda da im dođe.”

„Kud ćeš ti u Hilandar kada je tamo ženskadiji zabranjeno?‚” začudi se
Dušan. „Možemo Uroš i ja, ali ti i Teodora ne možete!”

„Koješta!” podsmeva mu se carica. „Jesi li car ili nisi? Naredi im!...
Valjda si svestan da samo tamo možemo biti zaštićeni... od te čume!”

„Nijedna ženska noga tamo nikad nije kročila! viknu car. „Jesi li

poludela? Šta će reći? Baciće anatemu na mene!”
„Ti si, Dušane, sjajan vojskovođa, ali ne poznaješ ljude. Dobrodušan si,

pa i ne čudi što te svakojaki vrte oko malog prsta.”
„Počev od tebe, je li?”
„Ja sam ti pre svega žena, a onda carica” važno će ona. „Mućni glavom,

pošalji bratiji u Hilandar silne darove, daruj im nekoliko sela u okolini. I sve
to nabroj u jednoj lepoj carskoj povelji da se ozakoni... I videćeš kako će
tvojoj ženskadiji da otvore vrata.”

Dušan je gleda sa prozora. Savršeno se stapala u raskoš njihovih odaja.
Kao da je bila stvorena za rasipnost, mada je umela vrlo dobro da raspolaže
novcima i nije bila raspikuća. On je možda bio gori od nje. I njihove odaje
ona je sama preuredila. Dušan se na ovom dvoru i krunisao za cara, pa je
bilo logično da ovaj dvor bude i najraskošniji. Najfinija tapiserija izvođena
zlatovezom, krasotna srebrnina. Srebrotkanica kojim se odevao carski par
bila je okačena na jednom zidu. Draguljni nakit koji oduzima dah bio je na
caričinom stolu. Ha podu ćilimi sa starim amajlijskim motivima meseca,
vuka i hrasta. Ha sredini glavnog unutrašnjeg zida veliki mangal u kome je
tinjala vatra od nagorelog panja od prošle noći.

Dušan joj priđe zamišljeno s leđa. Oduvek ga je njena lepota očaravala.
Umeo je da kipi od strasti u njenoj blizini, da ga obuzme neobuzdan vrtlog
nagona...

„Otkud ti taj češalj, Jelena?” pretrnu car i ukipi se.
„Ovaj?” zbunjeno će ona i pokaza češalj, koji je držala u ruci. Bio je
istovetan onome koji je poklonjen princezi Jelisaveti u Nemačkoj kada je
odlazio da zaprosi njenu ruku. Bivolji rog optočen srebrom i ukrašen
simbolima žrtvovanja vola u čast boga Peruna. „Zašto?” pita ona.
„Takav isti smo darovali princezi Jelisaveti... kada sam otišao u
prosidbu‚” reče Dušan.
„Šta to ima sa mnom?” reče ona srdito, pa ga sa gađenjem baci na sto i
ustade. „Da sam znala, ne bih ga ni uzela!” Zatim se gnevno ušeta. „Znaj da ti
to nisam oprostila! Da mene odbaciš radi nje! Isti si tvoj otac, a žalio si se na
njega! Vama Nemanjićima je u krvi da menjate žene i da se ženite... decom!”
„Svašta je tebi na pameti” odmahuje glavom Dušan. „Ne ličim uopšte na
svoga oca...”
„Tvoj deda kralj Milutin ženio se pet puta! ” Pokazuje mu Jelena svojih

pet prstiju. „Njegova supruga Simonida imala je samo osam godina kada su
je udali za njega! Povredio joj je matericu i nikad mu nije rodila dete! Tvoj
otac Stefan se oženio sa Marijom kada je ona imala dvanaest godina...!”

„Ja se nisam ženio... decom‚” prekide je Dušan. „Jelisaveta je bila
starija. Uostalom, znaš da se devojke udaju već sa dvanaest godina..

„To vi kažete!” odbrusi mu carica. „Da li neko njih pita? Trgujete njima
zarad sklapanja saveza! I našu Teodoru si želeo da udaš za bosanskog bana
iako je dete...!”

„Ti si se postarala da do toga ne dođe.”
Jelena se zamisli gledajući ga. Vukao ju je za jezik. Bilo ju je briga šta će
on reći sada kada je sve bilo gotovo.
„I jesam!‚” viknu ona. „Ne dam svoje dete onom divljaku da se iživljava
nad njom, pa da je posle šutne kao što je radio tvoj deda! ”
„Samo mi otežavaš stvari, Jelena” mirno će Dušan. „Trebalo je da mi
kažeš.”
„A ti bi me kao poslušao?‚” napravi ona grimasu. „Čudi me da nisi
pokušao opet da je udaš za nekoga! ”
Dušan oćuta i spusti pogled. Ali, kraljici to bi dovoljno. Prozrela ga je.
Ona je njega mnogo bolje poznavala nego on nju. Nije mogao ništa da sakrije
od nje. Niti je umeo da laže. Dušan to nikad nije činio.
„Nemoj mi reći da opet nešto smeraš?‚” naroguši se carica. „Neću ni da
čujem! Čuješ li? Ni da čujem...” Ušeta se opet ona, pa ipak kroz zube reče:
„Kome si sad namenio našu kćerku, Dušane?”
„Nikome... još” reče on. „Ali, imaj na umu da ćemo to uraditi bude li
zatrebalo. I ovog puta da nisi slučajno nešto uradila!” Zapreti joj on uperivši
prst ka njoj. „Stvari su veoma opasne! Okruženi smo neprijateljima.
Sa severa - Ugri. Stalno kidišu preko Save i Dunava. Sa zapada - Bosna!
Dosadni su kao vaške! Ali, zgaziću ja njih, samo da prođe ova kuga! Sa juga
- Romejci i njihovi Turci! Kažem ti, nikoga se ne plašim kao Turaka. Ti će
nam glave doći ako nešto ne uradimo. Množe se kao paščad. Tek će
Kantakuzen videti šta ga čeka. Kukaće on za mnom, neka!”
„Nemoj da ti padne na pamet da našu kćerku daš tim divljacima...
Turcima” ozbiljno će Jelena. Pretrnula je od straha. Primetila je kako je
Dušan najviše pričao o njima. Videla mu je to i na licu. „Čujem da su sultanu
haremi puni žena. Hoćeš li da tvoja Teodora bude samo još jedna njegova

robinja? Takvu joj sreću želiš? Takav život? Bolje da joj ja skratim muke
nego da završi među tim razbojnicima! ” Onda načini jedan odlučan korak ka
njemu i procedi kroz zube: „Nemoj to da mi uradiš, pokajaćeš se.”

„A ti nemoj da se mešaš u vođenje carstva!‚” zaori se Dušanov glas.
„Znaš li kako te dvorjani zovu? Rogozna! Ko zna šta misle o meni! ”

Carica oćuta, ali i dalje stoji i netremice gleda u Dušana. Kiptila je od
besa. Smatrala je da, kao carica, ima pravo da vodi državničku politiku i da
joj to pravo niko, pa ni sam car, ne može oduzeti. Pogotovo što je mislila da
je Dušan često preblag prema svojim podanicima.

„Poslednji put kad sam te poslušao, skupo nas je koštalo‚” reče mirno
Dušan. „Nagovorila si me da lišim zlata i srebra latinske crkve u obe Zete...
Sećaš li se toga, Jelena? Mrziš Latine iz dna duše. He razumem te. He volim
ih ni ja, ali poštivam stare Latine. Jedino što ne dozvoljavam jeste da
pokrštavaju naše ljude i da ih teraju u katoličanstvo. Dvaput mi je papa zbog
toga slao poslanike koji su me grdili i pretili da će podići krstaški rat protiv
nas. Umesto da mi pomogneš da izgladim stvari sa njim, jer će nam možda
zatrebati, ti ga okrećeš protiv nas! Morao sam svima da vratim oduzeto i da
ih gledam blagonaklono. Kako sad da bilo šta tražim od njega kada si nas
ocrnila?”

„Šta imaš ti da tražiš od tog jeretika?” naroguši se opet Jelena. „Šta je sa
vama Nemanjićima? Stalno im se ulagujete. Tvoj otac je čak obećavao Filipu
Tarentskom da će priznati papsku vlast ako mu ovaj da svoju ćerku Blanku!
” „Moj otac je bio spreman da se žrtvuje da bi izbegao krstaški rat kojim mu
je papa Jovan pretio. Ti ne shvataš da smo mi njima kost u grlu, trn u oku!
Oni su odbegli od prave vere zarad bogaćenja i privilegija i ne znaju kako da
to opravdaju svom narodu, pa žele da unište nas koji ih podsećamo na korene
hrišćanstva. Mada sumnjam da bi održao obećanje i da se oženio Blankom.”

„Srećom, nije‚” reče Jelena, pa uze sa stola češalj od roga i zagledajući
ga, reče: „Ako mene pitaš, ja bih zaratila sa papom. Neka pošalje svoje
krstaše na nas.”

Dušan je gleda, pa ne veruje šta čuje. Kao da gleda neku tuđu ženu, a ne
caricu. U pravu su njegove vojvode kada mu kažu da mu carica stalno radi
iza leđa. Ona i njen brat Jovan Asena uvek se došaptavaju i ne trude se da to
prikriju. Mora nekako da smisli kako da udalji tog omraženka Jovana od
svoje carice.

„Ja sam bio naivan i lakoveran što sam te tada poslušao‚” reče Dušan.
„Ti si samo želela da izazoveš rat sa papom. To je poslednji put da ja tebe
nešto poslušam. Nama najveća opasnost preti od Turaka, a ne od pape, kao
što ti misliš.”

„Vala, i ti nevernici su mi miliji od jeretika” reče ona osorno i opet
ravnodušno baci češalj. „Uostalom, Kantakuzen i Paleolog će izaći na kraj sa
njima.”

„Danas bi trebalo da primim Kantakuzenovo poslanstvo” reče Dušan. „U
januaru je zauzeo Carigrad... preduhitrio me je.”

„Znam, čula sam. A šta će sa zakonitim carom Paleologom?”
„Kažu da će mu dati svoju kćerku” reče Dušan zamišljeno dok je mazio
svog silvana. „Pozvaće se na dogovor sa pokojnim carem Andronikom - da je
njegov zastupnik i da će deset godina vladati sam, a posle zajedno sa mladim
Paleologom.”
„Tako je trebalo da ti uradiš” reče Jelena pa krenu ka vratima.
„Ne mogu da osvojim Carigrad bez latinske flote” dobaci joj Dušan. „A ti
mi stalno kvariš planove sa njima! ”
Carica oćuta i zalupi vratima za sobom. Dušan osta sam sa Zmajarom.
Tištile su ga crne misli. Mnogo toga što nije razumeo dešavalo se u njegovoj
okolini i plašio se da će mu izmaći kontroli. Netrpeljivost sa porodicom
bivše kraljice Marije, pa sad ova čuma koja hara zemljom, a povrh svega i
onaj germanski demon koji mu umalo ne dođe glave. Nije ga mogao
zaboraviti, niti dokučiti tajnu njegovog dolaska daleko od njegove postojbine.
Nešto se dešavalo, a on nije znao šta. A to ga je plašilo.
Nedugo posle Jeleninog odlaska, na vratima se pojavi Miloš Vojinović
smeškajući se. Dok je dolazio, sreo je rogoznu Jelenu.
„U pravu je naš narod kada kaže: ’Žena je vragu s udice utekla’,” reče
on.
Dušan ne reče ništa nego samo klima glavom. Kosingas stade kraj
prozora i zagleda se u sumoran vidik.
„Kao da nemam dovoljno svojih muka, pa ona mora da mi sedi na glavi‚”
reče car, pa se seti da pita: „Kako je maleni Miloš? Šta radi?”
„Šeta po dvorištu sa svojom dadiljom, a za njima horda almogavera!”
smeje se kosingas. „Primetio sam da je vrlo jak. Juče kada sam ga šetao,
tako me je uhvatio sa prst da ga sam se jedva oslobodio.”

„Pa, zmajskog je porekla” reče Dušan, pa oseti neku blagost setivši se
čarobne Jastrebine i njegovog gospodara. „Odavno nisam video Zmaja od
Jastrepca... Šta li čini?”

Miloš Vojinović se zamisli, pa nesvesno stavi ruku na balčak svog
Drakona, koga mu je dao Zmaj od Jastrepca kada je postao kosingas.

„Video sam ga lane” reče Miloš. „Šta čini? Bori se sa baucima. Malo-
malo pa negde promole svoje ružne njuške, pa on hita da im ih odseče!”

„Hm...” zamišljeno će Dušan. „Imamo nesreću da je Čvorište kod nas.”
„Nesreću... ili sreću, kako se uzme” reče Miloš. „Možda onda ni red
Zmaja ne bi postojao, možda ne bismo bili miljenici bogova.”
„Nešto me već dugo kopka, Miloše Vojinoviću.. ” započe car. „Misliš li
da nežid diže mrtve zbog Miloša Obilića? Ima li onaj napad germanskog
stvora na mene veze sa njim?”
„Ne bi on čumu doveo samo zbog njega‚” okrenu se ovaj od prozora ka
Dušanu. „Kuga hara svuda. Možda je tu i zbog tebe.”
„Zbog mene?‚” začudi se Dušan.
„Kuga hara hrišćanskim svetom. Neke sile ne prave razliku između
rimske i carigradske crkve. Bogovi se bore za prevlast. Tako je oduvek bilo i
biće.”
Uto, neko zakuca na vrata. Uđe Nikola Stanjević.
„Care, romejsko poslanstvo te čeka u sali.”
„Ko je sa njima sad?‚” upita Dušan i pridiže se. Zmajar ga prati u stopu.
„Carica Jelena.”
„Bolje da požurim” reče Dušan. „Ne bih da ih dugo ostavljam same sa
njom.”
Miloš Vojinović se samo osmehnu, ali ne reče ništa. Krenuše ka vratima.
„Budi kraj mene, Vojinoviću” reče mu car.
„Znaš da se ne bavim državničkim poslovima, care‚” odgovori on. „To
prepuštam tebi i Nikoli. Ja idem da spasavam Maure od Miloša Obilića
U velikoj, raskošnoj prestonoj dvorani, gde se Dušan krunisao za cara,
bilo je mnoštvo ljudi. Iznad njihovih glava vijorili su se plemićki barjaci, iz
kandila se širio sladunjavi miris tamjana. Ha uzdignutom kamenom postolju,
stajale su dve zlatne prestone stolice ukrašene carskim simbolom -
dvoglavim orlom na naslonu iznad glave. Rukohvati su imali oblik oroglava,
a nogare oblik vučjih šapa. Sala je bila pedesetak koraka dugačka i skoro

isto toliko široka, a visoki prozori obično bi propuštali sunčevu svetlost kao
u crkvi. Ovaj put su gorele vatre u mangalima. Osim carice, koja je već bila
zauzela svoje mesto, okupila se nekolicina dvorskih sekretara, vojvoda i
nekoliko sveštenika. Među njima je bila i kraljica Marija. Svi su želeli da
čuju vesti iz Carigrada i šta Kantakuzen smera da uradi sada kada je zauzeo
prestonicu i drži zarobljene cara Jovana i njegovu majku Anu Savojsku,
stvarnu vladarku.

Dušan ulazi u salu i zatiče da se razgovor između poslanstva i Jelene već
vodi. To ga je odmah razljutilo. Kada on uđe, svi se pokloniše. Samo Jelena
osta da sedi na svom prestolu. Nekoliko koraka ispred nje, izdvojeni od
ostalog poslanstva, stoje romejski logotet Isak i sakelarije Aleksej. Prvi beše
debeo čovek, rumenih obraza od vinoloka koji je imao običaj da pljucka
kada govori, što je cara dovodilo do ludila, a stalno se oblačio u široke toge
nalik rimskim. Drugi beše suvonjav, orlovskog nosa i pomalo izdužene glave.
Imao je klempave uši i bio kratko podšišan. Usta su mu stalno bila crvena od
oblizivanja. Dušan ih je obojicu znao odranije, iz viđenja, uvek su bili oko
Kantakuzena ili među njegovim poklisarima. Bili su očito ljudi od poverenja
koji su verno prenosili njegovu volju.

Dušan sede na svoj presto i samo kratko prostreli Jelenu pogledom. Bio
je ljut što ga nije čekala.

„Romejsko poslanstvo uvek je drag i rado viđen gost na mom dvoru” reče
Dušan glasno.

Isak i Aleksej se blago pokloniše u znak zahvalnosti. Čekaju dopuštenje
da govore. Ali, Dušan nastavlja:

„U ova teška vremena prijateljstvo je vrednije od zlata, i žalim što se
Jovan Kantakuzen i ja rđavo raziđosmo nakon toliko godina savezništva...
Kakvu dobru reč donosite od njega?”

„Kralju raški.. ” započe Aleksej, na šta se Dušanu odmah smrači lice.
„Donosimo pozdrave od našega cara romejskoga Jovana Kantakuzena, sa
željama dobrog zdravlja i sreće i sa nadom u bolje sutra...”

„Onda počnite da me oslovljavate mojom zakonskom titulom, a to je...
car, jer u ovoj istoj sali sam se prošle godine krunisao za cara Srba, Grka i
Bugara‚” reče strogo Dušan, pa pokaza rukom Alekseju da nastavi.

„Klanjam ti se do zemlje u znak izvinjenja... care‚”naglasi to pomalo
ironično Aleksej. „Kao što rekoh, donosimo dobre želje od romejskog cara sa

nadom da ćemo nesporazume izgladiti i da će sloga umesto zavade opet
zavladati između ove dve velike carevine kako bi naši narodi živeli u miru i
napretku. Ratovi su nam opustošili zemlje...”

„Znam da je Romeja iscrpljena što od građanskog rata, što od Osmanlija
koje izdašno plaćate” prekide ga Dušan. „Zna li Kantakuzen da će uskoro ti
njegovi najamnici postati jači od njega?”

„Car drži varvare čvrsto u svojim rukama.”
„Ili je obratno? Pogotovo sada kada je Orhanu dao svoju kćerku. Kako bi
sada mogao da prekine savez ako mu Turčin drži kćerku kao taoca?” Dušan
sačeka da Aleksej odgovori, ali ovaj nije znao šta da kaže. Samo je treptao i
gledao u cara. „Ja bih rekao da je i Kantakuzen Orhanov talac i da su njegovi
dani odbrojani... No, koja je svrha vaše posete, poštovani?”
„Romejski car traži, u znak pomirenja i nekadašnjeg, pa i budućeg
prijateljstva, da raški kralj... car... vrati otete mu teritorije.”
„Ne vidim zašto bih na to pristao” začudi se Dušan. „Meni je svakako
stalo do romejskog prijateljstva zbog bliskosti naših naroda i da se ujedinjeni
odupremo navali Turaka... Ali u svetlu najnovijih događanja, čini mi se da bi
moje vraćene teritorije samo pale u ruke Turcima, a nemam nameru da ih
dajem neprijatelju.”
„Ali, carica malopre reče da bi možda.. ” umeša se logotet Isak, ali car na
to planu udarivši rukom o rukohvat, pa ustade:
„Carica Jelena nije regentkinja, pa da odlučuje o državnim pitanjima!” Svi
pretrnuše. „Kada mene bude sahranila, ako moj sin bude nedozreo da vlada,
onda je pitajte. Do tada, ja sam car!”
Tek tada Dušan spazi da iza Jeleninog prestola stoji njen brat Jovan Asen,
koji je došao nepozvan. Car se još više razgnevi, a Nikola Stanjević, videvši
to, brže-bolje mu priđe i nešto mu šapnu. Zatim, obojica izađoše iz sale.
Činilo se da će Dušan zgromiti romejsko poslanstvo. Iz očiju su mu
sevale munje, svi se skupiše od straha.
„Neka se mudri romejski car odrekne osmanlijske pomoći, pa možemo da
razgovaramo o vraćanju teritorija i o savezništvu u borbi protiv tih istih” reče
car strogo, mada je znao da Kantakuzen nema nameru da prekine savez sa
Turcima, niti će se on odreći namera da osvoji Carigrad. „Do tada, bojim se,
neprijateljstvo će se nastaviti sa Osmanlijama, a svome caru prenesite moje
želje da ga zdravlje i razum služe i čestitam mu unapred na ponovnom

krunisanju, jer koliko čujem, odlučan je da to potvrdi i pred romejskim
patrijarhom. To je sve što imam da kažem.” Kada to reče, Dušan opet sede.

Romejske poslanici uvidevši da je svaki dalji razgovor izlišan, pokupiše
se kao pokisli i uz mrmljanje u bradu krenuše ka izlazu. Čim oni izađoše, car
dade znak rukom da i njegovi dvorjani napuste salu. Ha kraju, ostaše sami
Dušan, Jelena i Nikola Stanjević.

Umesto da ćuti, Jelena odmah planu:
„Morao si da osramotiš svoju caricu pred celim dvorom! Pogotovo pred
onom zmijom Marijom!”
Dušan se ugrize za usnu, pa naoko smiren obrati se svom diplomati:
„Nikola, dok hara ova kuga, ne možemo da udarimo na Romeje. Oni će to
vreme da iskoriste da se više utvrde. Nemamo kud. Misliš li da ima svrhe da
opet ideš u mletačku vladu da ih moliš za flotu ili kod pape da...”
„Care, Mlecima je draže nejako Romejsko carstvo, nego jako Raško
carstvo, a papi su miliji Turci nego naša pravoverna crkva” reče mu stari
Nikola. „To je gubljenje vremena, bojim se.”
„Onda nam ne preostaje ništa drugo no da sačekamo da čuma ode iz
carstva, pa da opet napadnemo Romeje‚” reče Dušan i ne pogledavši Jelenu
izađe iz sale zajedno sa Nikolom Stanjevićem.
Ha severnom delu grada, kod carskog dvora, koji je bio na uzvišenju,
veliko dvorište u koje se ulazilo sa glavne kapije uvek je bilo puno ljudi. Što
vojska, što posluga, svi su vrzmali tamo-amo obavljajući svoje dužnosti. Bilo
je vrlo živo i bučno. Od kovača, koji je bio ispod severoistočne kule, čulo se
neprekidno kovanje gvožđa. Zaprežna kola su dolazila i odlazila, utovarena
sa svim potrepštinama za selidbu dvora na Paun-polje. Alemanska garda se
pripremala za pokret. Vršene su poslednje pripreme i provere. Kapetan
Palman i njegov sestrić Georg obilazili su vojnike i pregledali im opremu.
Samo je ispod severozapadne kule bilo mirno i bez gužve. Ha
stepenicama koje su vodile na kulu, Miloš Vojinović je sedeo i glancao svoj
zeleni Drakon. Ipak nije ispuštao iz vida malenoga Miloša Obilića i malo
starijeg kralja Uroša koji su hranili jedno jato golubova. Preko puta, uza zid
palate stajao je jedan omanji odred almogavera koji se nije odvajao od
zmajevitoga Miloša.
Najednom, zatalabuka se sa vrha kule. Straža povika nerazgovetno. Miloš
Vojinović se ukoči i načuli uši. I almogaveri zastadoše u čudu. Jato golubova

prestrašeno uz klepetanje krila vinu se u vazduh dižući prašinu oko Miloša i
Uroša. Kosingas instinktivno skoči na noge i stegnu balčak Drakona. Tada
odozgo, kao kopci, pomamno se stuštiše nekakva krilata stvorenja i kroz jato
golubova ustremiše se na dva dečaka. Miloš Vojinović se zaprepasti
ugledavši stvorove ljudskog obličja sa ženskim glavama, ali prekrivene
perjem. Izgledaše kao kakvi pernati anđeli sa svojim velikim krilima, ali i
neobično dugim rukama i nogama. Ali, ni almogaveri ni Miloš Vojinović ne
ustuknuše pred njih desetinu već sa obe strane navališe na njih. Sve se tako
brzo odigra i još brže je moglo da se završi jer dva stvora po dogovoru
zgrabiše Uroša i Miloša kako su stigli i umeli, za ramena ili ruke, pa snažno
zamahnuše krilima da polete sa njima. I kobno bi se po njih završilo da Miloš
Vojinović ne zavitla mačem i pogodi strašilo koje je bilo ščepalo Miloša u
grudni koš. Ni almogaveri ne oklevaše već ih vešto pogađaše što ubitačnim
kopljima akonama, što svojim kuteljama. Perje se razlete na sve strane, a krv
pljusnu uokolo. Uroš uspe da se otrgne od svog zarobitelja, pa uhvati Miloša
za ruku. Dečačić je tad već vrištao od straha što od krilatih strašila, što od
Drakona, koji mu prolete iznad glave. Možda ni Uroš ne bi uspeo da izbegne
da ga stvor opet ne zgrabi da se Miloš Vojinović ne baci njemu u prsa. Obori
ga na zemlju, ali kako je ostao nenaoružan, stvor ga lako gurnu pod sebe i
zamahnu kandžom na njega. I sigurno bi ga ubio da mu neki almogaver ne
sjuri svoju kutelju u vrat. Teško sečivo, kao velika satara, skoro mu odrubi
glavu i ovaj se sruči sa Miloša Vojinovića.

U taj opšti metež uleteše hrabro almogaveri, a poneki se i goloruki
uhvatiše u koštac sa baucima. Mali Uroš to iskoristi i odvuče Miloša ka kuli,
odakle stadoše da istrčavaju stražari sa kopljima, pa umalo ne oboriše decu.
Videvši da im naum ne pođe za rukom, ono što je ostalo živih i ranjenih
bauka, pokušaše da se vinu u vazduh, ali svi do jednog dopadoše kopljima i
mačevima branioca. Uz strašnu vrisku i mlataranje krilima, ti ženski demoni
padoše posečeni i probodeni. Ni to nije bilo dovoljno, nego nastaviše da ih
bodu iz predostrožnosti jer onako žilave i jake nije ih bilo lako usmrtiti.

Kada i poslednji omlitavi svoja krila, pristigoše Dušan, Jelena i mnoštvo
vojske. Carski par odmah prigrli uplašene Uroša i Miloša koji su lili suze i
drhtali. Jelena odvede Uroša u dvor, a Dušan priđe mrtvim baucima, pa ih
stade razgledati. I zaista, imali su ženske glave i vratove, a dole od vrata
perje, čak i ruke i noge nalik ptičjim. Svi ih zagledaju, prevrću, gurkaju

mačevima ili kopljima i u čudu komentarišu. Neko gleda i uvis da nema još
nekog takvog stvorenja, ali sem jedne vrane, koja ih je visoko nadletala, nije
bilo ničega više.

„Jesi li povređen, Miloše?” upita ga car opipavajući ga. „Krvav si.”
„Nije moja krv, Dušane‚” odgovara ovaj. „Njihova je.”
„Šta je sad ovo? Kakva su sad ovo stvorenja?” gleda ih car. „Šta se to
događa, kosingase? Ovoga nije bilo ranije.”
„Ne znam, bog me ubio, ne znam! ” širi ruke u čudu Miloš. „Možda
Melek zna, ni ovo nisu naši bauci”
„Dovedite mi Meleka‚” reče Dušan jednom stražaru. „Ali jedno je
jasno...‚” zamišljeno će Miloš. „Nije me uzalud Dragušla poslala da čuvam
Miloša Obilića, Dušane. Ona ima neku nakanu sa njim, a neko se tome
protivi.”
„Uroš kaže da je i njega to čudo zgrabilo...”
„Ako neko želi da naudi Milošu Obiliću, a on živi pod tvojim krovom i
tvojom zaštitom... Onda možemo očekivati da će hteti i tebi da naudi.”
„Kako možemo da saznamo protiv koga smo se urotili?” pita ga Dušan.
„Kad-tad će se pokazati krivac, jer nijedno zlo ne dolazi samo.”
„Ovo je baš zaređalo. He preza ni da uđe u moj dvor.” Kosingas se
zagleda u vranu, koja ih je visoko iznad obletala.
„Možeš onda zamisliti šta možemo da očekujemo na otvorenom putu”
reče on zamišljeno.
Car se seti Paun-polja, pa se vidno zabrinu. Svi u Miloševoj okolini bili
su u opasnosti.
„Šta nam onda valja činiti, kosingase?” upita Dušan. „Da ne idemo u
Paun-polje?”
„Vidiš da ni ovde nismo posve sigurni. Zato ćemo razdvojeno da
putujemo... Prvo ja sa Milošem, pa onda dvor.”
„Sa mnom i sa almogaverima‚” dodaje Dušan. „Sam, ne.”
„Ne, Dušane‚” ispravlja ga Miloš. „Ti si potreban svojoj porodici i
ostalim zmajevima... Ovaj mališa je dodeljen meni na brigu.”
„Ne sviđa mi se to što se razdvajamo” objašnjava mu Dušan.
„Moramo izbeći nepotrebne žrtve... Sa almogaverima bićemo bezbedni i
možemo brže da se krećemo, bez teretnih kola.”
„Biće vam potrebna dva dana jahanja, a većina almogavera nema konje‚”

reče Dušan i tad primeti njihovog vođu Al-Mohada, i pozva ga rukom.
„ Adalide, zapovedaj reče ovaj stavivši raširenu šaku preko svog grudnog

koša u znak poštovanja.
„Al-Mohade, tebi ova stvorenja nisu poznata?‚” upita ga za svaki slučaj

car.
„Ne, adalide” odgovara ovaj. „U našem zavičaju takođe ima svakojakih

čuda, ali pernate žene još nisam video.”
„Ti ćeš povesti sve svoje ljude i pratićeš kosingasa, koji će voditi Miloša

Obilića u Paun-polje. Krećete sutra, zorom. Mi ćemo odložiti put za još jedan
dan.”

„Možemo da očekujemo zasedu, adalide, znaš to?‚” upita ga Al-Mohad.
„Znamo”, umeša se Miloš Vojinović. „Ali zarad bezbednosti drugih, bolje
da se razdvojimo. Ako oni ne prezaju od napada na dvor, usred bela dana, tek
će se obrušiti na kolonu negde na putu, a onda mogu da nastradaju i druga
deca i žene.”
Al-Mohad samo klimnu glavom:
„Ti, kosingase, vodi, mi ćemo trčati za tobom.”
„Zar nije bolje da svi jašemo?”
„Almogaveri ratuju sa nogama čvrsto na zemlji, iz nje crpimo snagu.”
„Znaš da je put dug...”
„I mi možemo dugo trčati.”
„To znam vrlo dobro” klima glavom Dušan. „Pre će tvoj konj da se umori
nego oni, Miloše.”
„Onda je sve rečeno” kaže Miloš Al-Mohadu. Ovaj samo klimnu glavom
i ode svojim ratnicima.
Miloš i Dušan ostadoše da gledaju kako vojnici tovare lešine u zaprežna
kola, kad evo starog Meleka smrknutog lica. Kosingas mu dobaci:
„Kiša ti iz čela bije, Melek” misleći pri tom na to što je namrgođen.
„Care Silni, ovo ništa ne valja!‚” povika on šireći ruke u čudu. „To su
peri, pali anđeli! ”
„Pali anđeli?” začudi se car.
„Da, da‚” zajapureno će Melek. „Njima je Raj uskraćen jer ispaštaju za
svoja nedela. Neko ih je ovde poslao kao pokoru, da se iskupe.”
„Ratujemo sa Osmanlijama, care” kaže kosingas. „Bacili su na nas
kletvu.”

„Na nas ili na Miloša Obilića?” ispravlja ga Dušan.
„Neko očigledno zna za njegovu zmajevitost‚” kaže Miloš Vojinović.
„Zašto bi me inače Dragušla poslala da ga čuvam i svojim životom ako
treba?”
„Zašto bi prokleli jedno dete?‚” upita Melek. „Osim ako se ne plaše
njegove sudbine.”
Dušan se kratko zamisli, pa reče:
„Hoćete da kažete da se plaše nečega što će Miloš Obilić da uradi kada
odraste?” Ovi oćutaše, ali klimaju glavama. „Onda imamo razlog više da ga
zaštitimo od tog zla.”
Čim su vojnici utovarili i poslednju stvora u kola, poteraše volove ka
gradskoj kapiji. I njih će spaliti, za svaki slučaj. Dušan ih isprati pogledom,
pa reče:
„Kako mogu da znaju za zmajsko poreklo Miloša Obilića?”
Kosingas se opet zagleda u vranu, koja ih je i dalje visoko nadletala.
Obratiće pažnju ubuduće i na nju. He bi ga čudilo da je opet vidi u ovakvoj
nekoj nevolji, pa naglas reče više za sebe nego za druge:
„Nevolja kudelju tanko prede, a daleko snuje.”

Glava trinaesta
- april 1347. godine

„Lasno će bit m’ carovati,
Dok je njima zmaja u planini..!”

Ubeskrajnom lavirintu tunela planine Uludag mogao se osetiti gnev užasno
srditog božanstva. Povremeno bi se njima prolomio neobuzdani krik, koji
je oglašavao nemu pustoš, a u besu bi se zagrcnuo. Taj isti bes je u planini
kipeo kao uzburkano more. Mogao se osetiti u vazduhu, u hladnom kamenu
pod nogama, na dodir ruke.

U Itugeninim plamenim pogledima bilo je samo prezira. Ponekad bi joj
zadrhtalo lice, usne bi joj zatitrale kao da bi nešto rekla, ali usta bi ostala
nema kao da joj je gnev gušio glas. Pokreti ruke bili su joj hitri, isprekidani,
ponekad trapavi, što nije ličilo na nju. Oborila bi nešto, pa bi to onda podigla
i razgnevljeno slomila o zid.

Njena kćerka Umaj ćutke je stajala u polumraku, skoro van domašaja
uljanih lampi, u strahu da majka svoj neobuzdani bes ne iskali na njoj. Znala
je da ne treba da se pomera niti da ispušta ikakav glas kako ne bi privukla
njenu pažnju i izazvala njenu divlju jarost. A kada je njena majka
bespomoćna, onda je trebalo posebno je se čuvati.

„Kada ona misli da dođe?‚” gnevno će Itugen uzimajući jednu veliku,
staru knjigu. Iz nje su virile pocepane ili iskrzane stranice, kožne korice bile
su izjedene od zuba vremena, na njima se jedva razaznavao urezani prikaz

mongolskog drveta sveta. Zlatna knjiga sudbine poticala je iz doba kada je
boginja Ajist upisivala život svih rođenih ljudi, a njihova imena u obliku
kalambura skrivala su tajna znanja. Kroz mnoge umiruće ruke prošla je da bi
konačno završila u rukama Itugen. „Da li ona misli da ću je čekati doveka?”

„Znaš da dolazi iz daleka, majko” reče Umaj.
„Briga me nije! ”reče ova listajući knjigu. „Samo gubimo vreme. Za
razliku od one, koja sve radi u pravi čas, ni pre ili kasnije.”
„Mokoš je lukava, čini se uvek je jedan korak ispred.. ” izusti Umaj, pa
se ugrize za usnu. Bilo je kasno.
„Rekla sam ti da ne izgovaraš njeno ime!” Majka se okrenu prema njoj i
prostreli je ledenim pogledom, koji Umaj bolno oseti. Ipak, nekoliko
trenutaka kasnije dodade: „Da mi je njenog pletiva sudbine... da ga malo
umrsim.”
„Nisam očekivala da će Freju ovo zanimati” reče Umaj.
„Ja sam znala da hoće... i kanim to da iskoristim.” Zatim prekinu da
okreće strane, kao da se nečeg setila: „Kako reče da se usud zove? Miloš
Obilić?” Zatim, baba zabaci glavu i zažmuri, pa stade tiho ponavljati njegovo
ime nebrojeno puta: „Miloš Obilić... Miloš Obilić...”
Umaj ju je ćutke posmatrala, ne usuđujući se ni da se pomeri, a kamoli
nešto da kaže kada njena majka vrača. Baba je čas glasnije, čas tiše
izgovarala ime Muratovog usuda da bi neprimetno počelo da zvuči drugačije.
Zabačene glave unazad stade naslepo da okreće stranice Zlatne knjige kao da
vidi šta piše. Ha kraju, nakon stotinu puta izrečenog imena Miloš Obilić,
baba je došla do oblika Biliš Kubila. Bez prestanka ga je ponavljala dok nije
stala da okreće listove drevne knjige.
Zatim, otvori oči i pognu glavu nad knjigom. Našla je u njoj zapisano ime
Biliš Kubila. Pročita ga pažljivo prateći prstom upisane reči. Najednom,
besno zalupi knjigu, iz koje se diže oblak prašine. Umaj se štrecnu. Itugen se
osloni rukama na sto, glava joj je bila pognuta.
Umaj bojažljivo upita:
„Šta piše, majko?”
„Šta piše!” podsmešljivo će ona. „Biliš Kubila - onaj koji zna zadati
udarac.”
Baba iznenada podiže glavu i ne okrećući se, reče: „Stigla je.”
Zatvori svoju knjigu i gurnu je među druge koje su stajale naslagane na

starom, prašnjavom stolu. Okrenu se ka kćeri i uspravi se. Nedugo zatim,
začuše se koraci po kamenom podu pećine. U tunelu, koji su obasjavale
baklje, prvo se ukaza jedna senka, a zatim se pojavi mračna ženska figura
gracioznog hoda. Iz mraka izranja žena vilinske lepote obučena u raskošne
haljine šarenih boja, dugih i širokih rukava. Oko struka, zlatni pojas sa
velikom okruglom šnalom, na kojoj je bilo urezano Drvo sveta, Igdrasil, a za
pojasom mali srebrni bodež. Duga plava kosa joj je padala do pola leđa. Vrat
joj krasi ogrlica Brising, neiskazive lepote i ukrašena dragim kamenjem.
Njeno lepo lice kvario je izraz namrštenosti. Nije drage volje došla u ovu
rupu. Freja nije navikla da zalazi u mračni podzemni svet. Nije joj tamo bilo
mesto. Ipak, ona je bila germanska boginja lepote, mladosti i plodnosti. I
vešta u magiji. Bila je žena Odurova.

„Dobih tvoju reč preko glasnika‚” reče ona ozbiljno. „I došla sam. Šta
želiš od mene, starice?”

Itugen na licu zatitra osmeh. Germani su napuštali svoju staru veru,
pokrštavali se i okretali joj leđa. Bogovi od juče su slabili u odnosu na boga
od danas. Njihova moć se topila kao voštanica koja predugo gori. Zaborav
ubija. Ali ne i kod Mongola. Oni su ostali verni i čvrsti u staroj veri. Zato su
se Itugen i Umaj osećale nadmoćno u odnosu na Freju, iako to nije nimalo
uticalo na njenu nestvarnu lepotu, na kojoj joj je posebno zavidela lepa Umaj.

„Isprva pomislih da ti javim radosnu vest gde je bio Odur, koga si toliko
tražila i za kojim si toliko plakala...‚” započe Itugen. „A onda mi kćerka javi
da je tvoja druda pokušala da ubije cara Silnoga i odmah shvatih da ti to već
znaš i da ne sediš skrštenih ruku kao što mislih.” Freja je sa Odurom dobila
kćerku Hnosu, ali ubrzo potom on bez reči odlazi. Uzima čovečji oblik i luta
svetom. Dugo je Freja lila zlatne suze za njim. Dugo je tragala za njim, ne
znajući kuda je otišao i zašto... Sve dok joj se jednog dana nije vratio
izranjavan.

„Zašto se tebe tiču moji problemi?” čvrstim glasom reče Freja. „Mene
nije briga šta ti činiš.”

„Pusti me toga, dete” smeška se Itugen. „Znaš da sam mnogo starija od
tebe, pa mi mudrosti ne manjka. A tičeš me se jer smo se obe okomile na
istog smrtnika. He vidim zašto se ne bismo udružile kad je već tako. Ti od
njih želiš nešto... i ja od njih želim nešto. A obe to ne možemo dobiti dok je
Silni živ. Nije li tako, Freja?”

Freja za trenutak zaneme, što od besa, što od bespomoćnosti pred starom
Itugen. Nije vredelo da se inati pred njom, a još manje da od nje stvara
neprijatelja. Neke stvari su neizbežne i za bogove. Uostalom, obe imaju
zajedničkog neprijatelja sa kojim se već dugo bezuspešno bore. Ispostavilo
se da je Mokoša tvrd orah za njih.

„Odur je bez tvoga i Odinovog znanja dugo smerao da se dokopa onih
relikvija koje Rašani tako ljubomorno čuvaju. Želi za sebe da prigrabi što
veću moć. Da ima koplje kao što Odin ima koplje Gungir. Da ne namerava
Odina da svrgne sa prestola?”

„To se tebe ne tiče, starice” odvrati Freja. „Uostalom, znaš da smo se
ipak dokopali Plaštenice.”

„Ništa od toga ne bi bilo da je onaj njihov svetitelj Sava nije poklonio
caru Barbarosi kada je prolazio Raškim kraljevstvom na putu za Svetu
zemlju. Mnoge je time razgnevio, čujem‚” reče Itugen.

„Barbarosa je nameravao da objavi krstaški rat protiv Rašana, da bi se
spasle relikvije. Njihov svetitelj ga je preduhitrio i ponudio mu Plaštenicu da
ga umilostivi, a car ga je nagradio titulom templara.”

„Da.. ” smeška se Itugen. „Zašto li je onda Jehova cara kaznio, pa mu je
vešto smestio da se ovaj zatim udavi u nekom plićaku? Koliko znam, krstaški
rat u koji je vodio vojsku zbog toga je propao. Nije li bio u njegovoj milosti?
Da ga nije možda smatrao nedostojnim Plaštenice? Čini se da su Rašani u
većoj Jehovinoj milosti nego... kako se zvaše? Sveto rimsko carstvo? He-he-
he... Kitite se tuđim lovorikama... Rim je odavno pao.”

Freja slegnu ramenima, ali joj ne bi pravo iako se i sama slagala sa onim
što je Itugen govorila.

„Sigurno je moćna ta relikvija koja je natopljena krvlju Isusovom primila
na sebe sve te ljudske grehe. Velika je to žrtva, nema šta‚” reče Itugen. „I
velika moć. Smrtnici neće da okaju ni svoje grehe, a kamoli da na sebe uzmu
tuđe!... Ali, sad ste se okomili i na... ono koplje.”

„Umalo da se Odur i njega dokopa!” izlete Freji usklik.
„Umalo i da izgubi glavu na Crnom kamenu, koliko čujem” smeška se
Itugen. „Nije očekivao onako jak otpor od tri viteza čuvara.”
„Ipak ih je savladao” teši se Freja. „Ali, koplje mu se nije dalo u ruke... a
onda se arhangel Gavrilo pojavio.”
„Da, tako je to kada bogovi uzmu ljudsko naličje da bi vršljali među

smrtnicima - postaju bespomoćni kao oni. Znaš i sama koliko ih je tako
stradalo. Nikad mi nije bilo jasno zašto se odriču svega da bi hodili zemljom.
I ti se, Freja, poigravaš time. Čujem priče kako rado deliš postelju sa
smrtnicima.”

Freja se namršti, ali Itugen je ubrzo umiri. Bio joj je potreban saveznik, ne
protivnik.

„Ne sekiraj se, nisi jedina. I moja kćerka Umaj to čini. Kaže, ljudi imaju
toplinu koju bogovi nemaju‚” reče ona podsmešljivo karikirajući Umaj. „Ha!
Ljudi zavide bogovima na besmrtnosti, a bogovi njima na smrtnosti! Mladima
nikada ne možeš udovoljiti. Ja se zadovoljavam njihovim dušama. Uopšte mi
nije jasno zašto je Odur toliko rizikovao zbog nekakvog koplja.”

„Sveznajuća Itugen ne zna sve‚” osmehnu se Freja. „No, to je u redu, ti si
ipak tuđinka, dolaziš iz daleka, veruješ u nadmoć svoga naroda.”

„Grešiš, Freja‚” reče baba. „Znam da je to koplje njihovog sveca
Georgija.”

„Ali ne znaš kakva je njegova moć niti koliko znači našim narodima”
ispravlja je Freja. Nema svrhe da krije od nje, ali neće joj ni sve reći. Možda
ipak može da iskoristi ovu staricu.

Car Silni se i za nju pokazao kao tvrd orah, a Mokoš ga je čuvala kao
nešto joj najdraže. Bilo je nemoguće slomiti nju i te njene štićenike koji behu
potomci zmajeva. Nikome nije bilo jasno šta su zmajevi videli u tim
Rašanima kada su im se priklonili i zakleli na vernost. Svugde drugde su
zmajeve ubijali i progonili, samo su ih Rašani voleli! I sa njima rađali decu. I
to kakvu decu! Zmajevitu!

„Čarobnoga oružja je svuda, Freja” reče Umaj. „I naši kanovi su ga
imali.”

„To koplje nepogrešivo pogađa svoj cilj, nikad ne promašuje. He postoji
zemaljski stvor ili bog koji je na njega imun. Ono ima moć i da vida rane.
Čudesno je! Dovoljno je prisloniti njegov vrh i na najgoru ranu, i ona će
zaceliti! ” „A sada ga vi želite, je li?” Pita Itugen. „Kako misliš da ga se
dokopaš, ako tvoj Odur nije uspeo?”

„Ni ja tebe nisam pitala zašto kaniš da ubiješ cara Silnoga‚” reče Freja.
„Očito da svi imamo svoje tajne i znanja samo nama poverena.”

Itugen nije želela da joj kaže za Miloša Obilića.
Ni Freja ne htede njoj da kaže ono što zna o njemu.

Kost u grlu i jednoj i drugoj sada je bio car Silni, koji je trebalo da mu
prenese drevna znanja reda Zmaja. Ako se to desi, Freji će biti mnogo teže da
ostvari svoj naum. Ona je planirala da ga pridobije i znala je kako.

„Sigurno imaš na njegovom dvoru svoju štićenicu” pronicljivo će Itugen
smeškajući se. „Koga?”

„I ti je imaš, bez sumnje‚” uzvrati Freja. „Koga?”
I jedna i druga uporno kriju svoje tajne.
„Znaš i sama koliko kraljice žele da podare naslednika svojim kraljevima.
Rado prodaju svoju dušu da bi to ostvarile. Moć je najslađa voćka.”
„Ti to znaš najbolje, Itugen” reče Freja netremice gledajući nakaradnu
babu.
„Hm!‚” glasno će Itugen, pa se uzvrpolji. Moraće zaobilazno da privoli
Freju na savezništvo. Ha kraju se doseti, pa reče: „Nama je hrišćanski bog
zajednički neprijatelj, nije li tako? Nećemo da se lažemo, Freja. On stiče sve
više poklonika, samim tim sve ih manje ostaje za nas. Pogotovo ovde, gde je
tebi dom.”
„Nisi ni ti pošteđena toga, Itugen” uzvrati Freja. „Njegova vera se širi
Azijom preko ruskoga naroda, oni su velika brana Mongolima.”
Itugen samo klimnu glavom. Nije vredelo to poricati.
„Pravoverje stoji između nas, a ono ima jake korene u staroj veri, dok su
je se hrišćani na zapadu odrekli. Tamo gde su koreni slabi, lako je oboriti
drvo.”
„Šta hoćeš da kažeš, starice? Pređi na stvar‚” reče Freja.
„Vidiš li kako je njegova Crkva na zapadu već trula? Ni ja više ne znam
u koliko se sekti podelila! Polakomili su se za zemaljskim bogatstvima, pa
grade hramove od zlata, ali ne njemu nego sebi. Šta će jednom bogu zlato,
nije li tako? Mi samo želimo moć da pridobijemo što više ljudskih duša... A
ko prima njegov sveti oganj sa nebesa svake godine? Ko ga prima i širi dalje
među hrišćanima širom sveta? Ko jedini ima tu... moć da drži hrišćane na
okupu?”
„Pravoverni sveštenik” reče Freja.
„I ti ponešto znaš, Freja” osmehnu se Itugen. „Nadala sam se da će ih
islamski bog uništiti ili razjuriti kada su zauzeli Jerusalim, ali ne! I njima je
taj grad sveti. Ni oni ne smeju da dirnu u pravoverni hram gde se svake
godine spušta Sveti oganj! Znaš, naš saveznik u svemu tome je i onaj koga

zovu papa. On bi da ih uzme pod svoje i da nekako prisvoji taj Sveti oganj,
ali ne zna kako. On krije od svojih vernika da samo pravoverni sveštenik
može da primi njegov oganj, a da se njegovom svešteniku neće dati u ruke...
Freja, obe znamo da kada ubijaš zmiju, gaziš je u glavu. Car Silni je sada
glava pravovernih. Romejsko carstvo je na izdisaju. Pitanje je dana kada će
Turci zauzet Carigrad... A znaš da se i car Silni okomio da ga zauzme. Ako
bi uspeo u tome...” Zamisli se Itugen na tren. „Ako bi uspeo u tome, zamenio
bi oslabljeno romejsko carstvo svojim jakim.”

„Slažem se, Itugen”reče Freja. „On nam je najveći trn u oku... Zato ti
predlažem sledeće: zajedno da pokušamo... da ga uklonimo. Ali, još nešto:
koplje svetog Georgija je moje.” „Neka ti ga!” Diže ruke Itugen. „Ti ionako
već imaš Plaštenicu. Meni ne treba. Ja samo želim da uklonim cara Silnoga
sa moga puta!”

„Crna smrt sada hara njihovom zemljom‚” reče Freja. „Iz dana u dan su
sve slabiji, ali bojim se da to nije dovoljno.” „Bez brige, mrtvi im se
povampiruju.”

„Uverila sam se da oni umeju da izađu na kraj sa njima” ravnodušno će
Freja. „Taj narod se od svagda bori sa svakojakim baucima. Potrebno je
poslati na njih... nekoga mnogo jačeg. Nekoga, možda, nepobedivog?”

„Nepobedivog?” začudi se Itugen. „Zar takvi postoje? Ti kao da ne znaš
da za sve postoji prvi put, Freja. Možda tvoji nepobedivi baš prvi put budu
poraženi. Nemoj smetnuti sa uma da je to red Zmaja. Oni ne sanjaju o slavi
za života, već o slavnoj smrti. Naopaki su to ljudi. Valjda su to poprimili od
zmajeva... Kora to sad imaš na umu?”

Freja se ušeta levo-desno. Ni ona nije bila sigurna u svoj izbor. Bio je to
mač sa dve oštrice. Njeni nepobedivi su bili previše neobuzdani i bojala se
da neće moći da ih kontroliše jednom kada ih pridobije za svoju stvar.
Nikome to nije pošlo za rukom. Njihova svojeglavost se izražavala u sirovoj
svireposti i neobuzdanosti, a oholost u neposlušnosti. Nisu znali za meru, a
uvek su stradali i nedužni. Nisu marili šta uništavaju, koga ubijaju. Milost im
je bila strana, umerenost nepoznata. Svi su ih se klonili, i ljudi i bogovi. Da,
ličili su na kugu, pa ne čudi što su ih narodi poistovećivali sa njom. Govorilo
se da su oni njena prethodnica. Kuda bi oni prošli, ništa nije ostajalo za
njima... Ali, jedino bi oni mogli da unište cara Silnoga. Da li je ipak vredelo
osloboditi njihovu jarost? Kako će ih ona ili Itugen zaustaviti čak i da ubiju

cara Silnoga...?
„O kome pričaš, Freja?” podseti je Itugen. Ova se trgla iz misli. Pokajala

se što je to uopšte spomenula. Već dugo se uopšte premišljala da li da ih
dozove u pomoć. Njen Odur se tome protivio. Plašio ih se.

„Mislim na Divlje lovce.” Ni sama nije bila svesna kako je to izustila.
Reči kao da su same izašle iz nje.

„Divlji lov? Ha cara Silnoga?” pretrnu Itugen. Čak ni ona nije očekivala
nešto tako... beznadežno. Zinu da nešto još kaže, ali zaneme.

Samo se Umaj sabra, ali jedva izusti:
„To je ludost!”
„Niko njih ne može da obuzda‚” naposletku reče Itugen.
„Divlji lov je horda najgorih krvožednih demona koji usput odnose svako
živo biće” reče Umaj. „Nemaju milosti ni prema deci, ni prema ženama...”
„Krvoločni su kao i čopor demonskih pasa koji ih prati!” dodaje Itugen.
„Oni se neobuzdani... Kako misliš da ih obuzdamo?”
„Kada oni jednom krenu u lov... strašno, neopisivo je” ne krije svoj užas
Umaj.
„Polako! ” prekida ih Freja. „Uplašile ste se kao da su vam oni za
vratom.”
„I mogu biti, ako se spetljamo sa njima” kaže Umaj. „Svi im se sklanjaju
sa puta.”
„Ne mora biti tako, možemo ih urazumiti.”
„Nisam mislila da si naivna, Freja” iznenadi se Itugen. „Sigurno postoji
neki drugi način da ostvarimo svoj naum... Ali, ne sa Divljim lovom.”
„Nikako!” podržava je Umaj. „Uostalom, koliko znam, oni se nikad nisu
spuštali toliko južno, uglavnom haraju vašim zemljama.”
„To može biti razlog više da pristanu” reče Freja. „Razmislite, drugog
sigurnijeg načina nema... Ja... Ja još uvek ne mogu da se oslonim na svoju
pomoć na carevom dvoru. Još uvek je rano, moram da čekam.”
Itugen se zagleda u nju. Radoznalost ju je izjedala. Ko je njena štićenica
na Dušanovom dvoru? I ona je bila boginja plodnosti i mogla je usloviti neku
plemkinju istim paktom kao što to Itugen oduvek čini. Nije mogla da očekuje
da će joj Germanka poveriti svoju tajnu, kao što ni ona sama njoj ne bi
otkrila svoju štićenicu. Takve stvari se kriju, uostalom i to je deo pakta.
„Je li Erlkonig još uvek vođa Divljeg lova?” doseti se Itugen da pita.

„Jeste..” uzdahnu Freja. To ime je svima ledilo krv u žilama.
Nasta tajac. Itugen se opet zamisli, a kćerka je posmatra. Možda bi se
ipak isplatilo sa Divljim lovom napraviti pakt jer bi tako mogla da uništi ne
samo Dušana, već i Miloša Obilića. Freji nije smela da spominje Muratov
usud, pa ni samoga Miloša. Ali kako je Erlkonig bio demon koji se najradije
hranio dečjim dušama nakon što ih odvuče u Had... Koliko bi mu se dopala
jedna zmajevita duša? Dovoljno da iz svoje postojbine dođe u Dušanovo
carstvo? Ali, ono što je Itugen najviše mučilo bila je neizvesnost hoće li ona
moći da obuzda neobuzdanu hordu Lovaca? Koliko ona zna, to niko nije ni
pokušao, niti je ikome takva glupost pala na pamet. No, svakim trenom
pomisao da Divlji lov rastrgne Miloša Obilića i Dušana Silnog bila joj je sve
slađa. Toliko da su neizvesnost i strah bili sve manji i neubedljiviji. Ha kraju,
morala je da se upita: zašto ne bi mogla ona, Itugen, boginja Mongola, da se
nagodi sa nekakvim demonom? Kako je mogla sa buninkom? Imala je posla i
sa gorima. Ali, Freja ne sme da posumnja u njene skrivene namere sa
Milošem Obilićem. Moraće da okoliša.
„To što predlažeš je ludost, Freja” naposletku reče Itugen. „ Ali, čak i da
smo toliko beznadežne da pristanemo na to, ja bih insistirala da ti pregovaraš
sa Erlkonigom. On ti je ipak... bliskiji. Umaj i ja smo tuđinke kao što kažeš.”
Freja se najednom uzvrpolji i obli je hladan znoj. Itugen to primeti, pa
nastavi dalje.
„Uostalom, svi znamo koliko uverljiva umeš da budeš kada nešto naumiš.
Zar nije tako, Umaj?” smeška se Itugen, a ova klima glavom. „Nisi li spavala
sa onom četvoricom patuljaka da bi ti poklonili tu ogrlicu, nadaleko čuveni
Brising?”
Freja preblede na samu pomisao da se poda demonu Erlkonigu ili čak
možda i drugima iz njegove horde. Jedva joj je Odur oprostio zbog ogrlice, i
to samo zato što je on dugo bio odsutan dok je lutao svetom. Takvu sramotu
joj sigurno ne bi progledao kroz prste, a što je bilo najstrašnije, mogla je
očekivati da će Erlkonig da je napastvuje. Već se duboko pokajala što je
uopšte spomenula Divlji lov. Potajno se nadala da će Itugen možda pristati da
pregovara sa njim.
Stara mongolska boginja je umela lukavo da manipuliše ne samo ljudima,
već i bogovima. Uvek je uspevala da ih navede na ono što je ona naumila.
Pa, zašto onda ne bi mogla to isto da uradi i sa Erlkonigom?

„Dakle, Freja?‚” opet će naoko ravnodušno Itugen. „Možda si ipak u
pravu i Divlji lov je jedini način da uništimo cara Silnoga...”

„Ali, majko...”‚ pobuni se Umaj ne znajući za majčin naum.
„Čekaj, Umaj” prekida je Itugen. „Da čujemo Freju... Prihvataš li da se ti
nagodiš sa Erlkonigom?”
„Ja... nemam ništa protiv” zbunjeno će Freja dok smišlja izgovor. „Ali,
bojim se da će moj muž Odur da se tome protivi. On je oduvek bio protiv
toga.”
„Otkad ti njega bilo šta pitaš?‚” kobajagi se iznenadi Itugen.
„Ne smem, Itugen” priznaje Freja. „Odur će se ljutiti. Neće mi dopustiti.”
„Zašto onda predlažeš Divlji lov?” opet će Itugen. „Razmišljajmo onda o
nekome drugom.”
„Pa... mislila sam da ćeš možda ti da pregovaraš sa njim” jedva nekako
izusti Freja.
„Ja?” nastavlja da glumi Itugen. „Veliš, njemu se neće dopasti... neka
baba poput mene, pa mogu sa njim da se natežem?”
„Nemoj tako, Itugen, nisam tako mislila‚” pravda se Freja. „Naprotiv,
kako imaš mnogo više iskustva, mislila sam da ćeš moći uspešnije da izađeš
na kraj sa Erlkonigom.”
Itugen opet ućuta, naizgled razmišlja, mada je već bila odlučila. Držaće u
šaci Freju, a Erlkoniga će ubediti da krene za kugom i opustoši Dušanovo
carstvo, tako da će Turci slobodno ušetati, a Mongoli više neće imati nijednu
prepreku na svom putu. Ući će u Evropu preko Romejskog i Raškog carstva.
„U redu, Freja‚” konačno reče ona. „Prihvatiću se tog... neprijatnog posla,
ali pod jednim uslovom.”
„Kojim?” upita Freja.
„Da me ti slušaš... Bespogovorno kao moja Umaj.”
Freja se nakratko zamisli. Ništa strašno, neka joj bude zasad po volji dok
ne ostvari svoj naum. Uostalom, ona je boginja Freja, ako se i plaši
Erlkoniga, svakako se ne boji ove babe.
„Onda smo sklopile pakt, Itugen” klimnu glavom Freja. „Sledeći put dođi
ti meni u posetu u Asgard, ipak je mnogo prijatnije nego ovde.” Zatim se
okrenu i pođe istim putem kojim je došla. Nije se osvrtala, želela je samo što
pre da izađe iz smrdljive utrobe ove zveri. Nije bila srećna zbog pakta sa
starom mongolskom boginjom, ali je bila svesna da već dugo ona i njen Odur

bezuspešno pokušavaju da se domognu koplja svetog Georgija. Sada su
konačno bili na dobrom putu da to postignu. Nije samo Itugen mogla da
računa na nečiju pomoć na Dušanovom dvoru. Imali su je i oni. Morali su da
sačekaju pravi trenutak da bi je iskoristili. Ali, pri tom Freja je morala da
pazi da joj Itugen ne pokvari planove ili da je ne prevari. Zna ona da baba
sanja o tome da Mongoli osvoje svet. Jednom su već bili blizu toga da uspeju
u tome. Opasnost nije prošla. Itugen mudro bira naslednike za kana. Sada se
uzda u Tamerlana, koji je još dete, ali vodi ga putem kojim će da obnovi
carstvo Džingis-kana.

Stara mongolska boginja je isprati pogledom, a onda se bez reči okrenu
ka stolu, pa brzo potraži neku knjigu sa gomile ispred sebe. Trebalo je da se
dobro pripremi za susret sa Erlkonigom. Neće da ga potcenjuje. To nikada
nije radila sa svojim protivnicima, zato je i bila uspešna.

„Majko, misliš li da je pametno...?‚” započe Umaj, ali ova je prekide.
„Tvoja majka zna šta radi... kao uvek”reče ova smirenim glasom.
„Nećemo da žurimo sa Divljim lovom. Znam da su opasni. Ali dok se ne
pripremim za njih, želim da nas dve same pokušamo još nekako da dođemo
glave onoj dvojici... He mogu više ni imena da im spominjem.”
„Šta si sad naumila, majko?”
„Kažeš da su odvojeno krenuli iz prestonice. Prvo, kosingas sa usudom u
pratnji onih divljaka, a Dušan će dan kasnije sa svojim dvorom?...” Itugen se
opet zamisli. Nije ona bila bez ideja. Ovo je bila dobra prilika da bar uništi
Muratov usud, što joj je bilo najvažnije. „Za ovo ćeš mi ti biti potrebna,
kćeri... Ha tebi je ovaj put. Ako uspeš, nećemo se ni petljati sa Divljim
lovom.”

Glava četrnaesta
- april 1347.godine

„I junačku biljegu sakrio,
Sakrivaj je dovijeka svoga,
Pak se ne boj nikakva junaka!”

Noć ih zateče kraj mesta Pustenik na reci Nerodimki, u brdima u podnožju
Šar-planine. Ceo dan putovanja mogli su da gledaju kako im moćna Šara
raste u očima kao div koji se polako nadvija nad njima. A kosingas Miloš
Vojinović ga je gledao kao diva zaštitnika, čuvara najlepšeg dela srpske
zemlje, a njegov hladan dah bi mu unosio nekakav neopisiv osećaj živosti
kakav nije mogao nigde drugde da oseti. Nešto što bi u njemu probudilo
davno nestala sećanja iz mutne ljudske prošlosti, nešto što svi nose u sebi, a
što najviše dolazi do izražaja noću, kraj logorske vatre.

Miloš nije nikada poricao da je više voleo gradove i dvorove od planine i
šume, kao i veselo društvo opijenih vitezova od smrknutih i tihih almogavera,
ali morao je da prizna da se samo na ovakvim mestima osećao delom prirode,
kao stvor kome je mesto sa nogama na zemlji, a ne na dvorskim hodnicima.
Ali kosingas je osuđen na samotni život, osuđen da noću kraj vatre zuri u
mrak... i da iz mraka zure u njega. Nikada se toga Miloš Vojinović nije
plašio, a možda je trebalo, jer preterana hrabrost ume da zavara razum, a još
kada se zmajeviti junak ne boji smrti, onda ume da pohrli u njen zagrljaj. Ha
sve to, Miloš Vojinović bi se samo osmehnuo ili čak glasno nasmejao. Nekad

se činilo da je previše neozbiljan.
Ni te noći nije bilo drugačije dok je sedeo kraj vatre sa Al-Mohadom.

Pored njih, skoro jednoipogodišnji Miloš Obilić spavao je umotan u ponjave.
Nije mu smetala buka ratnika okupljenih u grupicama koji su jeli i grejali se.
Njegov verni Ždralin, vršnjak po starosti, ali ipak znatno veći, bio je vezan
pored kosingasovog konja. Mali Miloš još nije mogao da ga jaše, pa je
putovao sa kosingasom u sedlu, a ždrebe ih je u stopu pratilo.

Čak se i neustrašivi almogaver trzao na svaki šum iz mraka i stezao
balčak svoje kutelje. He zato što se plašio, već zato što je očekivao
neprilike. Strepio je od zasede koja ih je negde čekala.

Kada se almogaver tako još jednom trgao, Miloš mu mirno reče:
„Možda se i njima jede naša suva ovčetina.”
Maur se osmehnu. Beše mu neprijatno što samo on skače na svaki šum.
Bio je napet. Već sutra će biti u Paun-polju. Instinkt mu je govorio da će još
noćas pasti krv.
„Spremno ćemo ih dočekati” opet će mirnim glasom kosingas dok seče
komad ovčetine, što iznenadi Al-Mohada jer nije očekivao da je on svestan
opasnosti u kojoj se nalaze. „Udvostručili smo stražu, neće proći neopaženo.”
„Adalid nam je poverio vrlo težak zadatak, kosingase” reče naposletku
ovaj. „Štititi bilo koje dete mnogo je teže nego braniti odraslog čoveka.”
„Da, pogotovo kad je to dete neko poput Miloša Obilića” odgovara ovaj.
„Voleo bih znati šta mu je sudbina namenila... kada su se takve sile okomile
na njega.”
„Almogaveri veruju da je bolje ne znati svoju sudbinu” reče ovaj kidajući
tvrdo meso zubima. Lice mu je bilo izborano, na njemu su bili vidljivi tragovi
teškog života i još težih borbi. Ali, oči su mu još bile bistre, a misli oštre.
„Opet si u pravu‚” klimnu glavom Miloš. „Ali šta da radiš kada ti se
sudbina otkrije mimo tvoje volje?” Al-Mohad podiže pogled.
„Onda te žalim” reče ovaj, pa posle kraćeg ćutanja nastavi: „ Almogaveri
se ne plaše smrti, ali ne žele da znaju dan njenog dolaska. Jedino tako mogu
da je nadmudre.”
„Nema tu nadmudrivanja, Al-Mohade‚” smeška se Miloš. „Sve zavisi od
toga koliko si drag oku svoga boga i šta ti je naumio. Sećam se, kada sam
bio mali, dok sam rastao na Dušanovom dvoru, Turčin Melek mi je ispričao
jednu svoju priču. Kaže da je arapska. I on ju je čuo od svoga oca... Nekad

davno, neki trgovac saznao od vračare da će umreti na pun mesec kada bude
sledeći put otišao da trguje u Damask. Uplašen, čovek je odložio svoj put u
Damask i ostao kod kuće. Prođe pun mesec i on ugleda Smrt kako ide prema
njemu. Uplaši se, zajaše najbržeg konja i pobegne u susedni grad. Kad tamo,
opet vidi Smrt kako ga traži. Šta će, jadan ne bio, odjaše u još udaljeniji grad.
I tamo umalo da naleti na Smrt. Nemaše kud nego da se sakrije još dalje.
Putovao je nedeljama preko pustinja i planina, sve do Bagdada. Konj mu
izdahne pod njim od iscrpljenosti, kad eto ti opet Smrti. Trgovcu više
dojadilo da beži i da se skriva, pa joj priđe i upita je: ’Zašto me stalno
pratiš?’ A Smrt mu odgovori: ’Da te pitam zašto nisi došao u Damask.’”

Almogaver se slatko nasmeja. Setio se i on te priče.
„Da, i meni su je pričali, ali malo drugačije.”
„Ali, svodi se na isto, zar ne?”
„Ipak je trgovac uspeo da poživi malo duže!” smeje se almogaver.
Kosingas ne reče ništa nego smejući se klimnu glavom. „Nama,
vitezovima reda Zmaja, sudbina se otkriva i mi ne bežimo od nje” osmehuje
se Miloš. „Mi je prigrlimo jer se radujemo junačkoj smrti.”
„Kao i mi, kosingase” klima glavom Al-Mohad. „Za svakog ratnika
najveća je čast da umre hrabro u boju. Da može uzdignute glave da stane
pred svoje pretke.”
„Svakome od nas u redu Zmaja kad-tad se otkrije časak njegove smrti‚”
ne skida osmeh sa lica kosingas. „Ali, valjda se celog života pripremamo za
njega, pa nam to valjda dođe očekivano... Zato znam da noćas neću da
umrem”pa onda lupi šakom po kolenu i nasmeja se glasno da čuju i ostali
almogaveri: „Ali nisam siguran da nećeš i ti!”
Ni almogaver nemaše kud nego poče da se smeje, a sa njim i ostali
njegovi ljudi koji su sedeli u njihovoj blizini i slušali njihov razgovor.
Napetost popusti i veseli žagor prostruji logorom, smeh i šale odagnaše
turobne misli hrabrih ratnika. Miloš Vojinović je voleo da prkosi smrti u lice,
čak i dok ga je ono posmatralo iz mraka te noći.
Kada je već okasnilo, jedan po jedan svi polegaše na ponjave i ispružiše
se oko svojih vatri. Samo je straža budno motrila na tamu, koja je stezala
treperavu svetlost koja im je ulivala sigurnost. Činilo se da će ih nekakva
velika zver progutati ako utonu u mrak. Pucketanje vatre i poneko šuštanje
prolećnog lišća od hladnog daha Šar-planine nije bilo dovoljno da bilo kome

pomogne da utone u dubok san. Osim Milošu Obiliću, koji je bio uljuljkan u
nevidljivi zagrljaj njegove zaštitnice Mokoš.

I noć tako prođe.
Uranio Miloš Vojinović, pa zoru prevario. He može da sačeka da ona
svane. Da je Al-Mohad bio budan, kosingas bi mu verovatno izdeklamovao
svoju omiljenu uzrečicu: „Kad treba što da uradim, ja zori oko izbijem.”
Znajući da će uskoro da se zarumeni na istoku, a kako je uvek voleo da se
plakne ujutru hladnom vodom na miru i bez žurbe, on nameri da ode na tihu
Nerodimku da se osveži. Vidi da je straža budna i na oprezu, svi mu rukom
mahnuše u znak pozdrava, pa zaključi da je bezbedno da ostavi Miloša
Obilića. Uostalom, pored njega je ležao stari Al-Mohad, koji bi svoj život
dao za njegov.
Zato se kosingas obu, prebaci pojas sa Drakonom preko ramena i
raspojasan prođe pored straže kroz šumu do Nerodimke, ni stotinu koraka od
logora. Nosi baklju i sebi osvetljava put. Izbi na čistinu i na šljunkovitu
obalu. Oseti još svežiji vazduh kako struji nizvodno. Prijatno se stresao i
protrljao ruke. Nekako je zabio baklju u šljunak i dodatno je zatrpao ne bi li
uspravno stajala. Skinu se go do pojasa, protrlja rukama telo da se malo
zagreje, kao što je uvek činio pred umivanje i reče ono isto:
„Umij me od greha mojih vodom svojom.”
Zahvati ledenu vodu, naježi se, pa se pljusnu po licu. Preseče ga zima, pa
zavapi za vazduhom i ispusti jedno: „Brrr!” Pa još jednom zahvati vodu, pa
stade da umiva lice i da trlja vrat. Prašina se skorila od znoja i teško se
skida, ali Miloš je uporan. Nešto gunđa sebi u bradu. Zatim se plaknu do
pojasa i kuka naglas:
„Uf! Uf! Da mi je korito sa toplom vodom!”
Kada se opet sagao do vode, a on umesto da je zahvati, on se dohvati
svog Drakona, munjevito ga isuče iz korica i okrenu se ka prilici koja je
stajala dva koraka iza njega. U polumraku stajao je jedan ženski stvor
neprirodne vilinske lepote obučen samo u nekakvu haljinu nalik na paučinu,
kroz koju se naziralo nago telo. Svetlost od baklje je svetlucala na njoj kao
da je bila posuta zlatastom prašinom. Duga, svilenkasta, plava kosa, upletena
u zlatne kike činila se nestvarno, a njeno blaženo lice sijalo je neizrecivom
milinom. U očima, pogled koji je kipeo od strasti i koji je uvlačio Miloša u
svoju pohotu. On oseti sladostrasnu drhtavicu i nemoć u rukama i nogama.

Mač mu se učini težak kao tuč pred pojavom ove šumske vile.
Ona napravi korak ka njemu i nežno kao kad leptir sleti na lice, dodirnu

ga dugim prstima. No, kosingas se zgrozi od hladnog dodira jave i istrgnu se
iz zagrljaja slasti. Umajin dodir beše hladan... hladan kao smrt, a vilin dodir
je uvek topao kao sunčev zrak, a mekan kao mahovina. Znao je to... iz
iskustva.

Zato stisnu balčak Drakona i zamahnu njime, ali boginja ga snažno gurnu
obema rukama, pa ovaj polete nazad i pljusnu u ledenu vodu. Odmah skoči
na noge, ali stvora ne bi nigde uokolo. Stajao je zadihano u vodi do kolena,
zverajući oko sebe. Rudi zora. Onda krenu na obalu.

„Ako sad ne sprah sve grehe, nikad neću...”
Samo što to izusti, zatalabuka se iz pravca logora. Prolomi se silno
kršenje drveća, kao da ga neko obara i istovremeni povici almogavera:
„Probudi se, čeliku!” i „Sveti Georgije!” Ha tu galamu, kosingasu samo
prolete pomisao na malenoga Miloša i pretrnu od straha. Polete silovito,
onako nag do pojasa, čvrsto držeći Drakon u ruci, spreman da se goloruk
uhvati u koštac sa svakim demonom. Nije osetio ni hladnoću ni granje koje
ga je šibalo po telu i licu.
Obli ga hladan znoj kad ispred sebe ugleda jednog divovskog demona
kako svojom nazubljenom sekirom krči stabla kao da su suve slamke. Takvo
čudo mu beše nepoznato, pa nije bilo sumnje da je opet neki turski bauk ili
čiji god. Noćni demon tavara, kako se zvala ta vrsta, beše zastrašujuć stvor
visok kao tri čoveka, a težak bar kao desetorica. Ha sebi je imao rite koje su
mu u fronclama visile sa svih strana. Sekira, koju bi dva najsnažnija čoveka
jedva pridigla, imala je dugo zaobljeno i nazubljeno sečivo, koje nije samo
seklo, već je i kidalo. Glavetina kao da mu je bila nasađena na ramena, jer
vrat skoro da nije imao, pa se morao okretati ceo da bi gledao u stranu.
Donja vilica mu je bila izbačena i zubi su mu virili, a nos mu beše spljošten i
širok. Kose nije imao nego mu je lobanja bila u kvrgama, a čelo izbačeno, pa
su mu oči bile uvučene u duplje.
Kada se kosingas našao već iza njega, odluči da iskoristi tu nenadanu
prednost, pa mu se zalete kroz noge sekući ga sa obe strane. Stvor ispusti
urlik i kako mu noge popustiše, tako se on sruči kao klada i tresnu o zemlju.
Miloš Obilić ne stiže da se obraduje jer ugleda kako još tri takva demona
vršljaju po njihovom logoru boreći se sa hrabrim almogaverima. Ali kada

posrnuli div pokuša da se pridigne na krvave noge, tako mu Miloš skoči za
vrat i probode ga Drakonom. Krv šiknu, a sečivo se napi krvi i promeni boju.
Bauk zakrklja i nakratko se zabatrga, ali ga samrtni ropac savata i on klonu.

Kad kosingas podiže pogled, ugleda još jednog demona kako pada
izboden brojnim akonama, a drugog su silovito napadali i gađali svojim
kuteljama. Ali od trećeg Miloš pretrnu jer se ovaj probio kroz branioce i
zaleteo pravo na Al-Mohada, koji je u levoj ruci držao Miloša Obilića, a u
drugoj svoju akonu. U trenu, obojica uradiše isto: kosingas zavrljači svoj
Drakon na njega, a Al-Mohad ga silovito gađaše kopljem. I jedan i drugi
pogađaju metu, koplje se zabi divu u vrat, a mač u bok. Div se zatetura
ispuštajući neartikulisane zvuke, ali smognu snage da se opet zaleti na malog
Miloša Obilića sa uzdignutom sekirom. Najednom, njemu se ispreči Ždralin,
koji se propnu na zadnje noge.

Kosingas već pomisli da zažmuri, kada neki konjanik preskoči oboreno
stablo i u galopu projuri ispred diva i svojim dugim mačem ga raseče po
trbuhu kao vrelim nožem kroz maslac. Divu se prosu utroba, a ne stiže ni da
cikne već se sruči mrtav. Uto su almogaveri dotukli i poslednjeg diva i
konačno utihnuše krici i pokliči.

Ha snežnobelom Voluju sedeo je Zmaj od Jastrepca dok je ovaj pod njim
kopitama rovario po zemlji željan boja i kavge. Kada se vilenjak uveri da je
prošla opasnost, sjaha i vrati svoj dugi mač u korice. Prvo priđe Ždralinu,
koga odmah prepozna i počeša ga nežno po glavi, a onda Al-Mohadu i ispruži
ruke da uzme Miloša Obilića, a ovaj upitno pogleda kosingasa tražeći
njegovo odobrenje.

„Daj mu ga, almokadane” dobaci mu Miloš. „To je naš stari prijatelj... i
spasilac.”

Vilenjak uze Miloša Obilića, pa ispruži ruke i zagleda ga sa rastojanja.
Osmehnu se kada ga prepozna, a kako se očinska naklonost ne da sakriti,
tako kosingas primeti njegovu radost.

„Gospodaru, tebi kao da je mališan odranije poznat” reče ovaj bez
ustručavanja, a vilenjak se samo osmehnu još više. „Eto, a ja se obradovah
da si došao da meni priskočiš u pomoć... kao svom štićeniku i izabraniku.”

„Miloše Vojinoviću, ti jesi sve to meni...” reče on i ispruži ruku da se
rukuju. „Ali, ova junačina je meni mnogo više.”

„Nisam iznenađen, gospodaru” rukovaše se srdačno Miloš. „Ko još ne

zna da su sva deca sa belegom zmajevita... i zmajska. No, ipak, otkud ti
ovde, toliko južno?”

Zmaj od Jastrepca priđe mrtvom tavariju i zagleda ga. „Šuma već dugo
šapuće o nekakvim tuđinskim baucima koji njome hode... kao da nama nisu
dovoljno naši.” Zatim se okrete kosingasu. „Ne dopuštam da ovom zmajskom
zemljom vršljaju kojekakvi demoni.”

„Nisu naši, dakako, tuđinci su‚” reče Miloš, pa izvadi svoj mač iz tela
mrtvoga diva. „Nego, znaš li ko su i šta traže tako daleko od svoje
postojbine?”

„Oduvek je bilo da bauci prethode osvajačkim vojskama. Tako se lakše
porobljavaju narodi jer im se prvo strah utera u kosti... Ali, ovde očito nije
samo to posredi.”

„I mi smo uvereni da je taj mališa glavni ’krivac’!‚” smeška se kosingas.
„Znaš li, gospodaru, nešto o njegovoj tajnovitoj sudbini? Bilo bi nam lakše
kada bismo znali.” „Samo znam jedno, moj kosingase‚”reče Zmaj gledajući
maloga Miloša. „On će svoju sudbinu spoznati kao svi zmajeviti...”

„Kod Dragušle” dodade Miloš Vojinović.
„Tako je oduvek bilo i biće... dok je zmajeva u planini” reče stari
vilenjak. „Bliži se Doba vatre i dan kada će iz Ada pokuljati sve zlo
zemaljsko koje se vekovima gomila; predvođeno srditim polubogom
pokušaće poslednji put da zavlada ljudima, ali na pragu je i radosni čas kada
će Ratnik iz Proročanstva iznedriti nadu i boj u kome će ono zauvek biti
nepovratno potisnuto u Ad.”
„Nema onda sumnje da se svi zmajevi sada pripremaju za tu borbu!”
uzbuđeno će Miloš Vojinović. „Zato ih, dakle, car Dušan okuplja na svome
dvoru.”
„On toga nije svestan‚” reče Zmaj od Jastrepca. „Njega vodi nevidljiva
ruka sudbine i samo zna da mora pripremiti red Zmaja za ono što nas sve
čeka...” Kada to reče, očinski mu stavi ruku na rame i tihim glasom mu reče:
„Ti si kosingas, Miloše Vojinoviću, moj mač Drakon si dobio, i ti najbolje
znaš da neke tajne moraju ostati skrivene zarad dobra sviju nas.”
„Hoćeš da mi kažeš da ovo prećutim Dušanu? Iako je car?” iznenadi se
Miloš. „Zar ne bi trebalo da zna da okuplja tu zmajevitu decu zarad nekog
uzvišenog cilja?” Vilenjak samo odmahuje glavom.
„On je car, ali ti si kosingas” ozbiljno će vilenjak. „Videćeš kako će