Donato Karizi - Vladar iz senke

Naslov originala:

Donato Carrisi
L'ipotesi del male

Soba broj 13 Državne mrtvačnice bila je carstvo
usnulih.

Nalazila se na četvrtom i poslednjem podzemnom
nivou u ledenom paklu rashlañenih prostorija. Taj sprat
bio je rezervisan za neidentifikovane leševe. Retko kada bi
neko poželeo da ih pogleda.

Ali te noći se najavio posetilac.
Čuvar ga je čekao ispred lifta zureći uvis. Posmatrao
je brojeve koji su se pojavljivali na osvetljenim poljima
jedan po jedan, označavajući spuštanje lifta po
spratovima, i pritom se pitao ko li bi mogao biti taj
neočekivani posetilac. Naročito ga je zanimao razlog zbog
koga je posetilac odlučio da prekorači granicu živih.
Kada je zasvetleo poslednji broj na tabli, nastala je
poduža tišina, a zatim su se vrata kabine širom otvorila.
Čuvar je opazio čoveka od četrdesetak godina, odevenog u
tamnoplavo odelo. Odmah je uočio - a to se dogañalo
svima koji prvi put kroče u taj donji svet - da se posetilac
začudio kada je shvatio da nije ušao u prostor obložen
belim pločicama i osvetljen aseptičnim neonskim svetlom,
već je zatekao zelene zidove osvetljene narandžastim
svetiljkama.
„Višebojnost sprečava napade panike”, objasni mu
čuvar, odgovarajući na njegovo neizgovoreno pitanje. Zatim
mu dodade plavi ogrtač.
Posetilac na to ne reče ništa. Odenuo je ogrtač, pa su
ušli unutra.
“Leševi na ovom spratu uglavnom su tela beskućnika
i lutalica. Ti ljudi nisu kod sebe imali dokumenta niti su se
pojavili srodnici, pa su završili ovde dole. Nalaze se u
sobama od jedan do devet”, objasni čuvar. ,,U sobama broj
deset i jedanaest su tela ljudi koji su, kao vi i ja, plaćali
porez, gledali utakmice na televiziji i jednog dana pali

mrtvi od infarkta u vagonu podzemne železnice. Neki
putnik se pritom pravio da pomaže unesrećenom i olakšao
ga za novčanik s dokumentima i, gle, dotični ili dotična
nestade zauvek. Ponekad doñe i do zbrke s dokumentima:
neka službenica zameni papire i ožalošćenima na
prepoznavanju pokažu telo druge osobe. To znači da ta
osoba zakonski nije mrtva, pa rodbina nastavlja potragu za
njom." Želeo je da ostavi utisak na posetioca izigravajući
turističkog vodiča, ali čovek uopšte nije reagovao na
njegovu priču. „Ponekad je telo toliko izobličeno da nemate
utisak da je to uopšte bio čovek“, reče čuvar nastojeći da
kod posetioca izazove mučninu, no ovaj očigledno nije bio
osetljiv na takve priče. „Zakon predviña isti postupak za
sve: period proveden u zamrzivaču ne sme biti kraći od
osamnaest meseci, a zatim se, ako niko ne zatraži telo i
ako ono nije neophodno zbog dalje istrage, pokojnik
spaljuje u krematorijumu.” Tu je doslovno citirao propis
koji je znao napamet.

Zatim je promenio ton jer su došli do sobe koju je
neobični noćni gost želeo da pogleda.

„A tu su i ovi iz sobe broj trinaest.”
Anonimne žrtve nerešenih ubistava.
„Kada je reč o ubistvima, zakon predviña da telo, koje
može biti upotrebljeno kao dokaz, ostane ovde sve do
identifikacije”, napomenu čuvar. „Ubica ne može biti
osuñen ako se ne dokaže da je ubijena osoba zaista po-
stojala. Ukoliko se ne zna ime ubijenog, telo je jedini dokaz
nečijeg postojanja. Zato vreme čuvanja takvih tela nije
ograničeno. To je jedna od. onih zakonskih zvrčki koje
advokati toliko vole.“
Ako nije definisan zločin s kojim se povezuje smrt
nepoznate osobe, njeni zemni ostaci ne mogu biti uništeni
niti prepušteni prirodnom procesu raspadanja, glasio je
propis.
,,Mi ih zovemo spavačima.”
Bili su tu razni muškarci, žene i deca, svi nepoznati,
za čije ubistvo još niko nije okrivljen. Godinama su čekali

da se neko pojavi i oslobodi ih prokletstva sličnosti sa
živima. Kao u nekoj morbidnoj bajci, bilo je potrebno samo
izgovoriti čarobnu reč.

Njihovo ime.
Soba u kojoj su se nalazili bila je poslednja u dnu
hodnika i nosila je broj trinaest.
Kada su došli do metalnih vrata, čuvar izvuče veliki
svežanj ključeva i poče da traži odgovarajući. Otvori vrata i
povuče se unazad, da propusti posetioca. Čim je ovaj
zakoračio unutra, upalio se red žutih sijalica koje su
reagovale na senzore pokreta. Na sredini sale stajao je sto
za autopsiju, a uza zidove behu rasporeñeni hladnjaci s
desetinama komora.
Kao neko čelično saće za pčele.
„Treba da potpišete zapisnik”, reče čuvar i izvuče
nekakav registar. „ Koje vas telo zanima?”, upita glasom
koji je odavao izvesnu uznemirenost.
Posetilac konačno progovori: „Ono koje se najduže
nalazi ovde.”
AHF-93-K999.
Čuvar je znao napamet tu šifru i nagañao je da
upravo može doći do razotkrivanja stare tajne. Odmah je
pronašao pregradak s odgovarajućom etiketom na ručki.
Bio je treći sleva, odozdo. Pokaza ga posetiocu. „Meñu
pričama o telima koja su se zatekla ovde dole, ta čak nije
ni najoriginalnija”, objasni čuvar. „Jednog popodneva neki
dečaci igrali su fudbal u parku i lopta im je odletela u
žbun - tako su ga pronašli. Pucali su mu u glavu. Kod sebe
nije imao nikakva dokumenta, čak ni ključeve od stana.
Lice mu je i danas sasvim prepoznatljivo, ali se niko nije
javio na linije za informacije, a takoñe niko nije prijavio
nestanak. Dok se čeka hvatanje krivca, koji možda nikada
neće biti pronañen, jedini dokaz je telo. Zato je sud odlučio
da se telo čuva sve do razrešenja zločina i sprovoñenja
pravde.“ Načinio je malu pauzu. ,,Od tada su prošle mnoge
godine, a on je još uvek tu.”
Čuvar se već bezbroj puta upitao kakvog je smisla

imalo čuvati dokaze zločina koji više niko ne pamti.
Smatrao je da su svi već zaboravili na anonimne stanare
sobe broj trinaest. No, s obzirom na zahtev posetioca,
slutio je da se iza tih nekoliko centimetara čelika nalazi
tajna koja se ne svodi samo na puku identifikaciju
pokojnika.

„Otvorite, želim da ga pogledam.”
AHF-93-K999. Godinama mu je to bilo jedino ime. No,
možda će se ove noći to promeniti. Čuvar pokojnika
pritisnu polugu, da bi otvorio pregradak.
Spavač će se možda probuditi.

MILA

Zapis broj 397 – H/5

Izveštaj: 6.40, 21. septembar ▄▄▄▄▄ .

Predmet: razgovor vođen s operaterkom Službe
za hitne pozive ▄▄▄▄▄▄▄▄ . Operaterka; Klara
Salgado.

Operaterka: Hitni pozivi! Odakle zovete?
X: …
Operaterka; Gospodine, ne čujem baš ništa.
Odakle zovete?
X: Ja sam Džes.
Operaterka: Morate mi kazati puno ime,
gospodine.
X: Džes Belman.
Operaterka: Koliko godina imaš, Džese?
X: Deset.
Operaterka: Odakle zoveš, Džese?"
X: Od kuće.
Operaterka; Možeš li mi dati adresu?
X: ...
Operaterka: Džese, možeš li mi dati adresu,
molim te?
X: Stanujem u...
Operaterka: Dobro. I šta se događa? Znaš da
je ovo broj policijskog telefona, zar ne? Zbog
čega zoveš?
X: Znam to. Ali oni su mrtvi.
Operaterka: Da li si rekao da su mrtvi,
Džese?
X: ...
Operaterka: Džese, jesi li još tu? Ko je
mrtav?

X: Da. Svi. Svi su mrtvi.
Operaterka: Da ovo nije neka šala, Džese?
X: Nije, gospođo.
Operaterka: Reci ini kako se to dogodilo.
X: Dobro.
Operaterka: Džese, da li si još tu?
X: Jesam.
Operaterka: Zašto mi mirno ne ispričaš šta
je bilo?
X: Dobro. Došao je sinoć. Mi smo večerali.
Operaterka: Ko je to došao?
X: . . .
Operaterka: Ko je došao, Džese?
X: Pucao je.
Operaterka: Dobro, Džese. Želim da ti
pomognem, ali moraš i ti meni malo da pomogneš.
Da li je to u redu?
X: U redu je.
Operaterka: Dakle, kažeš da je neki čovek
došao kod vas dok ste večerali i pucao. Da li si
ti dobro, Džese?
X: Nisam.
Operaterka: Hoćeš da kažeš da si ranjen,
Džese?
X: Ne, ali on još nije otišao.
Operaterka: Čovek koji je pucao je još tu?
X: ...
Operaterka: Džese, milim te, odgovori mi!
X: Kaže da dođete ovamo. Dođite odmah.

Prekid razgovora. Kraj zapisa.

1

Nekoliko minuta pre šest sati ulica je naglo oživela.
Kamioni gradske čistoće sakupljali su ñubre iz

kontejnera ispred vila, krećući se poput uvežbanih vojnika.
Zatimje naišla mašina za čišćenje pločnika s rotacionim
četkama. Pojavila su se i baštovanska vozila koja su od-
vozila suvo lišće i pokošenu travu, a žive ograde potkresali
su na pravu visinu. Pošto su i oni završili posao, otišli su,
ostavljajući za sobom sve u savršenom redu i tišini.

Sve je bilo spremno da srećni stanovnici toga kraja
bace zadovoljan pogled na okolinu čim se probude, pomisli
Mila.

Noć je prošla veoma mirno, kao i uvek u tom kraju.
Oko sedam sati ljudi su lagano i lenjo počeli da se bude.
Iza prozorskih okana mogli su se videti očevi, majke i deca,
kako se užurbano spremaju, kao da se raduju novom
danu.

Još jedan dan srećnog života.
Dok ih je posmatrala sedeći u svom hjundaiju,
parkiranom na početku stambenog bloka, Mila im nije
nimalo zavidela jer je znala da, ako se zagrebe uglañena
površina, uvek nešto drugo izañe na videlo. Prava slika
sastoji se od svetla i senki, kao što i treba da bude.
Ponekad bi se pojavila i crna rupa. Mogao se osetiti kužni
zadah koji dopire iz nje, a ponekad se činilo da sa dna te
rupe neko mrmlja vaše ime.
Mila Vaskez je dobro poznavala taj zov tame. Igrala je
igru sa senkama od časa kada se rodila.
Pucketala je prstima i naglo pritisnula palac leve
ruke. Kratak bol koji je osetila pomogao joj je da se bolje
koncentriše. Uskoro su vrata obližnjih vila počela da se
otvaraju. Porodice su napuštale svoja gnezda, spremne da
se suoče sa izazovima sveta - što je za njih uvek isuviše

lako, pomisli Mila.
Videla je kako Konerovi izlaze iz kuće. Otac porodice,

advokat Koner, imao je četrdesetak godina i bio je prilično
mršav, odeven u besprekorno sivo odelo, a kosa mu je bila
ponegde osedela, što je lepo isticalo njegovo preplanulo
lice. Majka je bila plavuša s licem i telom pomalo ostarele
devojčice. Vreme na nju nije imalo nekog uticaja - Mila je u
to bila sigurna. Tu su bile i devojčice. Starija je svakako
išla u srednju školu. Mlaña je imala bujnu kovrdžavu kosu
i još je išla u obdanište. Bile su preslikani roditelji. Ako bi
neko posumnjao u teoriju evolucije, Mila bi ga postidela
pokazavši mu Konerove. Bili su lepi i savršeni i, naravno,
morali su stanovati na jednom ovako srećnom mestu.

Pošto je poljubio ženu i ćerke, advokat je ušao u plavi
audi A6 i zaputio se u svoju kancelariju, da nastavi s
briljantnom karijerom. Žena je ušla u zeleni SUV s
namerom da odveze devojčice u školu. U tom času Mila
izañe iz automobila, rešena da upadne u vilu i život
Konerovih. Mada je bio topao dan, obukla je trenerku za
džoging. Leto tek što se okončalo, ali da je obukla majicu i
šorts, svakako bi njeni ožiljci bili mnogo upadljiviji. Ako je
dobro proračunala na osnovu zapažanja iz prethodnih
dana, imaće na raspolaganju oko četrdeset minuta pre
nego što se gospoña Koner vrati kući.

Imala je četrdeset minuta da utvrdi da li se u toj
srećnoj kući krije jedan duh.

Proučavala je Konerove nekoliko sedmica. Sve je
počelo sasvim slučajno.

Policajci koji rade na slučajevima nestalih osoba ne
mogu samo sedeti za stolom i čekati da neko podnese
prijavu, jer se često dešava da uopšte ne postoji porodica
koja bi podnela takvu prijavu. Može biti reč o strancu, o
nekome ko je privremeno presekao veze s poznanicima, ili
o osobi koja nema nikoga na svetu.

Takve osobe Mila je nazivala predodreñenima.
To su bile osobe okružene prazninom, koje nisu ni
sanjale da će jednog dana nastradati. Zato je bilo potrebno

prvo pronaći slučaj, a zatim i nestalu osobu. Zato se
muvala ulicama tražeći sastajališta očajnika - mesta gde
vas tama sapliće na svakom koraku i nikada vas ne
napušta. No, dogañalo se da osoba nestane i iz zdrave i
zaštićene sredine pune ljubavi.

Takvi su bili slučajevi nestanaka dece.
Bilo je, nažalost, moguće, a i dogañalo se, da roditelji
zaslepljeni dnevnom rutinom uopšte ne primete neke sitne
ali važne promene kod sopstvene dece. Dogañalo se,
recimo, da se neko približi deci van kuće i da to proñe
sasvim neopaženo. Deca uvek osećaju krivicu kada
prihvate ljubaznost neke nepoznate odrasle osobe i tu
dolazi do nerešivog konflikta izmeñu roditeljskih saveta i
dečjeg postupka: teško je objasniti detetu gde je granica
izmeñu uljudnog ponašanja prema odraslima i izbegavanja
nepoznatih osoba. Kakav god stav da dete izabere, uvek
postoji nešto što treba sakriti od odraslih.
Mila je zaključila da ipak postoji sjajan izvor
informacija koje se odnose na sve bitno što se dogaña u
životu jednog deteta.
Zato je svakog meseca posećivala neku drugu školu ili
obdanište.
Zatražila bi dozvolu da se promuva po praznim
učionicama i pažljivo bi proučila crteže na zidovima. U tim
maštarijama bio je skriven stvarni život te dece. Naročito je
bilo važno da li crteži sadrže složene dečje emocije, često i
nesvesne, koje deca primaju i upijaju poput sunñera.
Volela je te posete školama. Dopadao joj se miris voštanih
bojica i lepka za hartiju, novih knjiga i žvakaće gume. To
joj je donosilo neki tajanstveni mir i tešila bi se mišlju da
se možda neće dogoditi ništa loše.
Za odrasle su obično mesta na kojima borave deca
najbezbednija.
U toku jednog takvog istraživanja, dogodilo se da je
Mila meñu desetinama crteža ugledala i crtež najmlañe
Konerove ćerke. Slučajno je na početku školske godine
odabrala baš to obdanište i posetila ga u toku odmora, dok

su se deca igrala u dvorištu. Malo se zadržala u njihovom
dečjem svetu, uživajući u veselim poklicima koji su
dopirali spolja.

Ono što ju je posebno pogodilo na crtežu male
Konerove bilaje zapravo slika srećne porodice koju je
devojčica nacrtala. Tu su bili prikazani: ona, mama, tata i
sestra na travnjaku ispred kuće. Dan je bio divan i
sunčan. Svi su se držali za ruke. No, jedan element
odudarao je od te glavne scene. Bila je tu i peta osoba.
Mila se odmah zabrinula kada je ugledala taj lik. Kao da
nije imao telo i činilo se da lebdi.

To je duh, pomisli odmah Mila.
Poželela je da zanemari taj svoj utisak, ali je na zidu
videla i druge crteže istog deteta i na svima isti taj lik.
Bio je previše pažljivo nacrtan da bi se to moglo
pripisati slučaju. Instinkt joj je govorio da slučaj treba
istražiti.
Pozvala je detetovu vaspitačicu, koja je bila veoma
predusretljiva i objasnila joj je da ta pojava duhova na
crtežima male Konerove traje već neko vreme. Rekla je da,
prema njenom iskustvu, nema nekog naročitog razloga za
brigu - to se najčešće dogaña posle smrti roñaka ili
poznanika - deca se na taj način bore s gubitkom. No,
vaspitačica je ipak razgovarala i s gospoñom Koner. U
porodici u poslednje vreme nije bilo smrtnih slučajeva, ali
je devojčica nedavno imala neke noćne more. Možda su
one inspiracija za crtež duha.
Mila je od dečjih psihologa naučila da deca razna
fantastična svojstva obično pripisuju stvarnim osobama,
koje ne moraju uvek biti i negativci. Može se desiti da neki
stranac bude prikazan kao vampir, all i kao simpatični
klovn ili Spajdermen. Ali uvek postoji neki detalj koji
demaskira taj lik i ponovo mu daje ljudska svojstva. Setila
se slučaja Samante Ernandez, koja je likom Deda Mraza u
stvari prikazala čoveka bele brade, koji joj svakodnevno
obraćao u parku. Meñutim, njen Deda Mraz je na nadlakti-
ci imao i tetovažu, kao i stvarni neznanac iz parka, a niko

nije obratio pažnju na taj detalj. Taj tip ju je kasnije oteo i
ubio, a bilo mu je dovoljno da joj obeća lep poklon da je
namami.

U slučaju male Konerove bilo je tipično to ponavljanje
crteža duha.

Mila je bila sasvim sigurna da se devojčica plaši
nečega. Morala je da otkrije da li je reč o stvarnoj ličnosti i
koliko ta osoba može da joj naškodi.

Kao i obično, odlučila je da ne obaveštava roditelje.
Bilo bi beskorisno alarmirati ih ili prenositi neosnovane
strepnje samo na osnovu nejasne sumnje. Počela je da
nadzire malu Konerovu, da bi utvrdila s kim devojčica ko-
municira van kuće za ono malo vremena kada nije pod
nadzorom odraslih, odnosno kada je u obdaništu ili na
časovima plesa.

Pokazalo se da nijedna nepoznata osoba nije posebno
zainteresovana za dete.

Njene sumnje su, izgleda, bile neosnovane. To joj se
često dogañalo, ali nije želela da baci u vetar tolike dane
truda samo zato što je trenutno osetila izvesno olakšanje.

Pošto je bila veoma savesna, odlučila je da ipak poseti
i školu starije devojčice Konerovih. U njenim crtežima nije
otkrila ništa sumnjivo ili dvosmisleno. Ali anomalija se
pojavila u jednoj bajci koju je devojčica napisala kao
domaći zadatak.

Dete je, naime, napisalo priču u kojoj je glavni lik
duh.

Bilo je sasvim moguće da je sve to plod mašte starije
sestre i da je njena priča uticala na mlañu devojčicu i
zaplašila je. Mogao je to biti i konačni dokaz da nije reč o
maštariji, ali za nešto drugo - pošto nije uočila nikakve
nepoznate sumnjivce u blizini devojčica van kuće,
opasnost je mogla biti mnogo bliža nego što je u početku
mislila.

To bi značilo da nije reč o nepoznatoj osobi, već o
nekome iz kuće.

Zato je rešila da sprovede novu istragu oko kuće

Konerovih. Morala je i da se nekako preruši i promeni stil.
Od lovca na dečje strahove pretvorila se u lovca na

duhove.
Bilo je nekoliko minuta do osam sati. Mila je na uši

natakla slušalice i ugašenog MP3 plejera, pretrčala ulicu i
ušla na stazu ka ulazim vratima vile trudeći se da liči na
džogerku. Kada se približila kući, skrenula je desno, i
trčeći pored kuće, prošla do zadnje strane. Ispitala je vrata
ulaza za poslugu i neke zadnje prozore. Sve je bilo
zatvoreno i zaključano. Da je našla nešto otvoreno, a neko
je iznenadio, mogla bi da se izgovori da je pomislila da je
lopov u kući. To je ne bi spaslo optužbe za upad na
privatni posed, ali je s takvom pričom lakše mogla da se
izvuče. Ukoliko bi obila bravu, izložila bi se nepotrebnom i
glupom riziku.

Razmislila je o onome zbog čega je došla. Nije mogla
da objasni svoju intuiciju i instinkt, no to je osećaj poznat
svim policajcima. Kod nje je taj osećaj bio tako jak da se
lako odlučivala i da preñe granicu. Nije nikako mogla da
pokuca Konerovima na vrata i tek tako im kaže: „Zdravo,
narode, nešto mi govori da su vam ćerke u opasnosti koja
im preti od izvesnog duha, ali to može lako biti i neka
konkretna osoba od krvi i mesa.“ Ali, kao što se često
dogañalo, osećaj nelagodnosti nadvladao je njen zdrav
razum: vratila se do ulaza za poslugu i obila bravu.

Odmah je osetila nalet rashlañenog vazduha. U
kuhinji je videla prljave tanjire zaostale od doručka, a na
frižideru fotografije s letovanja i neke zadatke s najboljim
ocenama.

Mila izvuče iz džepa crnu plastičnu torbicu. U njoj je
bila mikrokamera veličine dugmeta, zajedno s kablom.
Preko nje je, zahvaljujući bežičnom sistemu prenosa i
internetu, mogla sa izvesnog rastojanja da prati ono što se
dogaña u kući. Pogledala je na sat i nastavila svoju
pretragu po drugim prostorijama. Trebalo je pronaći
najbolje mesto za skrivanje kamere. Nije imala mnogo
vremena, pa je odlučila da se usmeri na prostorije u

kojima se odvija najveći deo porodičnog života.
U dnevnom boravku, opremljenom sofama i

televizorom, nalazila se i jedna polica za knjige s intarzijom
od oniksa. Ali u njoj nije bilo knjiga, već je bila ispunjena
raznim diplomama i priznanjima advokata Konera, za za-
sluge na profesionalnom planu ili za usluge zajednici.
Zaista je bio veoma poštovan i uzoran grañanin. Na jednoj
strani police bila je smeštena zbirka trofeja osvojenih na
takmičenjima u umetničkom klizanju, koji su očigledno
pripadali starijoj ćerki. Bila je lepa zamisao da otac podeli
svoj prostor za izlaganje trofeja s drugim članom porodice,
pomisli Mila.

Na kaminu se kočoperila fotografija skladnih i
nasmejanih Konerovih odevenih u potpuno iste crvene
džempere. To je, očito, bila porodična tradicija koja se
ponavljala svakog Božića. Mila nakratko pogleda i sobe de-
vojčica. Orman u roditeljskoj sobi bio je otvoren. Zastala je
da osmotri garderobu gospoñe Koner. Zanimala ju je
ličnost te srećne majke. Kao da je bila snabdevena nekim
antitelima koja sprečavaju ispoljavanje osećanja, tako da
se nije moglo znati šta zaista oseća. No, mogla je da zamisli
njena osećanja, da, to je lepo mogla da zamisli.

Muž, dve ćerke, lepa kuća u kojoj je zaštićena kao u
gnezdu.

U jednom trenutku Mila izgubi iz vida razlog svog
upada u tu kuću, zaključivši da odeća u ormanu nije sva
iste veličine. Čak i lepe žene mogu da se ugoje, to je bar
jasno. Ali gospoña Koner je vrlo mršava. Pregledavši široke
haljine koje su visile u ormanu, zaključila je da gospoñi
Koner nije bilo nimalo lako da ponovo oslabi ako je nekada
imala težinu koja odgovara toj odeći. Mila odjednom shvati
šta zapravo radi. Izgubila je kontrolu nad situacijom.
Umesto da traži moguće opasnosti, sama se pretvorila u
opasnost za porodicu Koner. Osim toga, izgubila je i osećaj
zavreme, i gospoña Koner bi mogla da se vrati svakog časa.

Zato na brzinu zaključi da je dnevni boravak idealno
mesto za postavljanje male kamere. Koristeći dvostranu

lepljivu traku, postavila je kameru tako da bude prikrivena
meñu izloženim predmetima. Dok je izvodila tu operaciju,
krajičkom desnog oka opazila je neku crvenu mrlju koja je
treperila na zidu iznad kamina.

Mila se okrenu da ponovo pogleda porodičnu
fotografiju sa svim članovima porodice odevenim u božićne
majice, koja je u prvom času kod nje izazvala neku
apsurdnu ljubomoru. Kada je bolje pogledala, uočila je
neke pukotine u toj porodičnoj idili. Neme oči gospoñe
Koner delovale su kao prozori neke dugo nenastanjene
kuće. Advokat Koner trudio se da namesti blistavi osmeh,
ali zagrljaj kojim je obuhvatio ženu i ćerke nije delovao ni
samopouzdano ni posednički. Bilo je nečega na toj slici, ali
Mila nije mogla odmah da utvrdi šta. Srećna poza porodice
Koner nije bila odraz stvarnosti - krila je nešto što nije
valjalo. Onda je odjednom shvati šta je to.

Devojčice su bile u pravu. Meñu njima se krio i jedan
duh.

U dnu fotografije, na mestu gde je sada stajala polica
s trofejima, bila su još jedna vrata.

2

Gde se obično krije duh?
Na nekom mračnom mestu gde ga niko ne
uznemirava. Na tavanu. Ili, kao u ovom slučaju, u
podrumu. A meni je pripao nezahvalan zadatak da ga
prizovem, pomisli Mila.
Pogledala je nadole I tek tada uočila ogrebotine na
parketu, jer se polica očigledno često pomerala. Malo je
pomerila jedan kraj i ugledala vrata. Podvukla je prste pod
ivicu i naglo povukla. Polica je zaškripala i opasno se
nagnula, ali je Mila na kraju uspela da je pomeri dovoljno
da se provuče.
Otvorila je vrata i odmah do nje dopre tračak svetla.
Mila je osećala da je obuhvata tama koja je vladala unutra.
Vrata su bila obložena materijalom koji je izolovao svaki
zvuk, da bi se odstranila spoljašnja buka ili prigušili zvuci
koji bi doprli iznutra.
Uske stepenice vodile su naniže, pravo u suteren,
omeñene golim omalterisanim zidovima.
Potražila je u džepu minijaturnu baterijsku lampu i
upalila je, pa poče oprezno da silazi.
Bila je sva napeta i obuzeta panikom, ali je lagano
silazila niza zavojito stepenište u podrum. Kada je sišla do
kraja, našla se u potpunom mraku. Pomerala je snop
svetla pokušavajući da vidi šta se tu nalazi. Osvetlila je
neke stvari i ugledala nameštaj kakav se svakako ne drži u
podrumu. Komodica i krevet s ogradicom. Iz njega su
dopirali neujednačeni zvuci.
Tu je ležao neko živ.
Lagano se prišunjala, nastojeći da ne probudi onoga
ko tu spava. To biće bilo je umotano u čaršav, baš kao što
i dolikuje pravom duhu, i bilo joj je okrenuto leñima. Virila
je samo jedna nožica. Na njoj su se videli znaci

pothranjenosti. Nedostatak svetla svakako nije dobro
uticao na razvoj deteta. Put mu je bila bledunjava. Detence
je moglo imati jednu godinu, ili možda tek malo više.

Morala je da ga dodirne, da se uveri u njegovo
postojanje.

Postojala je, dakle, direktna veza izmeñu ovoga što je
videla pred sobom, poremećaja u ishrani gospoñe Koner i
njenog lažnog osmeha. Ta žena nije samo ugojila, a zatim
oslabila. Bila je trudna.

Dete se malo pomeri, probuñeno svetlom baterijske
lampe. Zatim se okrenu prema Mili, stežući uz sebe neku
krpenu lutkicu. Ona pomisli da će se detence rasplakati.
Ono ju je samo posmatralo. Zatim se osmehnu.

Imalo je ogromne oči.
Pružilo je ručice prema njoj, kao da želi da ga uzme u
naručje. Mila učini detetu po volji. Ono joj se odmah okači
o vrat i privuče je svom snagom. Ko zna, možda je osećalo
da je ona došla da ga spase. Policajka je uočila da je dete,
mada žgoljavo, čisto. To je ukazivalo na dvojnost mržnje I
ljubavi, odnosno na borbu izmeñu dobra i zla.
„Dopada joj se da je držimo u naručju.“
Devojčica je prepoznala glas I počela da tapše
ručicama od zadovoljstva. Mila se okrenu. Gospoña Koner
stajala je u dnu stepenica.
„Znate, on nije kao drugi ljudi. Želi da uvek kontroliše
sve oko sebe, a ja neću da mu razbijam iluzije. Kada sam
otkrila da sam trudna, nisam izgu bila glavu.” Svakako je
govorila o mužu, mada nije pomenula njegovo ime. „Nije
me nikada upitao ko je otac deteta. Naš život uvek mora da
deluje besprekorno, a ja sam upropastila njegov projekat.
To ga je najviše pogodilo, a ne to što sam ga prevarila.£<
Mila je zurila u nju bez ijedne reči. Nije znala kako da
reaguje. Činilo se da se žena nimalo ne čudi niti se ljuti
zbog toga što je zatekla strankinju u kući. Kao da je već
neko vreme to očekivala. Možda je zapravo i čeznula za
osloboñenjem.
„Preklinjala sam ga da me pusti da abortiram, ali nije

hteo. Terao me je da od svih poznatih krijem trudnoću i tih
devet meseci sam pomišlja da zapravo želi da zadržimo
dete. Onda mi je jednog dana pokazao kako; sredio
podrum i tada sam konačno shvatila. Nije mu bilo dovoljno
da me prezire. Želeo je da me kazni.”

Mila oseti kako joj se grlo steže od besa.
„Naterao me je da se porodim u podrumu i da ostavim
bebu dole. I dalje sam mu govorila da možemo da je
odnesemo u neku policijsku stanicu ili da je ostavimo
ispred bolnice. Niko ne bi ništa saznao, ali on mi sada više
i ne odgovara na tu molbu.”
Devojčica se osmehivala u Milinom naručju i nije
izgledala nimalo uznemireno.
„Kad god nije tu noću, nosim je gore i pokazujem joj
sestre koje spavaju. Mislim da su i one to primetile i
verovatno misle da sve to sanjaju.”
Ili možda misle da je to košmar, pomisli Mila, setivši
se crteža i bajke koju je starija devojčica napisala.
Okrenula se prema kolevci, da uzme krpenu lutku i da
iznese dete odatle.
„Zove se Na“, reče joj žena. „Barem je ona tako zove.“
Zatim napravi malu pauzu. „Kakva bih ja majka bila kad
ne bih znala ime omiljene lutke svoje ćerke?“
A da li ste detetu uopšte dali neko ime? Mila je bila
besna, ali nije glasno postavila to pitanje. Svet nije znao za
postojanje te bebe. Policajka je mogla da zamisli šta bi bilo
da nije naišla.
Niko ne traži dete koje ne postoji.
Žena je videla gañenje u njenom pogledu, pa je
postala neprijateljski raspoložena.
„Znam šta mislite, ali mi nismo ubice. Ne bismo je
ubili.”
,,Da, zaista”, složi se Mila. „Samo biste lepo sačekali
da sama umre.“

3

Kakva bih ja majka bila kad ne bih znala ime omiljene
lutke svoje ćerke?

Ponavljala je tu rečenicu sve vreme dok je vozila. A
odgovor je uvek bio isti.

Nisi ni ti nimalo bolja od nje.
Uvek kada bi začula taj glas, otvorile bi joj se stare
rane.
Oko jedanaest i četrdeset pristigla je u Čistilište.
Tako su, naime, zvali Ured za nestale osobe u
Saveznoj policiji. Nalazio se u suterenu zapadnog krila
zgrade - onoga koje je bilo najudaljenije od svih zbivanja.
Nadimak je ukazivao i na činjenicu da za to mesto niko ni
najmanje nije mario.
Zvrjanje starog klima-ureñaja doprlo je do nje zajedno
s mirisom ustajalog dima - što je bio ostatak iz vremena
kada je u uredima još bilo dozvoljeno pušenje - kao i sa
zadahom vlage koja je dopirala iz temelja zgrade.
Čistilište se sastojalo od nekoliko različitih prostorija,
a u tom suterenu nalazio se i stari policijski arhiv, kao i
ured za nañene stvari. Postojale su ukupno tri kancelarije i
u svakoj su bila po tri pisaća stola, uz dodatni sto
rezervisan za šefa odeljenja. Najveća prostorija bila je
odmah do ulaza.
To je bila takozvana sala izgubljenih koraka.
Mnogi životni putevi zaustavljeni su baš u toj
prostoriji. Pri ulasku se mogle uočiti tri stvari. Prvo je bila
potpuna praznina: u nedostatku nameštaja, po sobi se
moglo slobodno šetkati. Drugo, ta prostorija je stvarala
osećaj klaustrofobije: mada je tavanica bila visoka, jedino
svetlo davala je sivkasta neonska cev. Treće što se moglo
uočiti bile su stotine pari očiju koje sa zidova zure u vas.
Naime, zidovi su bili prekriveni fotografijama nestalih

osoba.
Bilo je tu bezbroj muškaraca i žena. A i dece, koju ste

mogli odmah uočiti meñu ostalim licima. Mila se često
pitala zašto je to tako. Zatim je shvatila. Iskakala su iz
mase zato što je njihovo prisustvo na takvom mestu
izazivalo osećaj teške nepravde. Pošto deca ne nestaju po
sopstvenom izboru, bilo je jasno da ih je zgrabila neka
zločinačka kandža i odvukla u svet nevidljivih. Na tom zidu
deca nisu imala nikakav poseban status, već su njihove
fotografije bile poreñane po hronološkim redom nestanaka.

Stanovnici zida tišine bili su ravnopravni. Nisu bile
važne rasne, verske, polne ili starosne razlike. Fotografije
sujednostavno ukazivale na činjenicu da su te osobe
nekada bile žive. Mogle su to biti fotografije snimljene po-
red roñendanske torte ili zabeležena uličnom sigurnosnom
kamerom. Poneka lica su se osmehivala, sasvim nesvesna
činjenice da ih je upravo neko snimio. Svakako da niko od
njih nije ni pomišljao da u tom času pozira za svoju
poslednju fotografiju.

Od tada pa nadalje, život je tekao bez njih. No, ipak
nisu bili potpuno napušteni - u Čistilištu niko nije sasvim
zaboravio na njih.

,,To zapravo i nisu osobe”, govorio je Stef, Milin šef.
„Oni su, u našem poslu, samo predmeti. Ako ne misliš
tako, nećeš dugo opstati ovde. Radim ovaj posao već
dvadeset godina.”

Ali ona nije mogla da o tim osobama razmišlja kao o
predmetima. U drugim policijskim odeljenjima imali su
drugačiji termin i zvali su ih ,,žrtve”. To je bio opšti termin,
koji je ukazivao samo na činjenicu ña su te osobe
verovatno bile žrtve nekog zločina. Miline kolege van
Čistilišta nisu ni znale koliko su srećne što mogu da
koriste taj izraz.

U slučajevima nestalih osoba, nikada se ne može
pouzdano znati dali je reč o zločinu ili je osoba svojevoljno
nestala.

Policajci iz Čistilišta često ni sami nisu bili načisto da

li istražuju otmicu, ubistvo ili dobrovoljni nestanak. I nisu,
poput drugih policajaca, imali kompenzaciju u osećaju da
je pravda zadovoljena. Nisu bili podstaknuti mišlju da će
na kraju uhvatiti i privesti zločinca. Ko god je radio u
Čistilištu, morao se zadovoljiti i time da je uspeo da otkrije
istinu. Sumnja i neizvesnost nisu mučile samo one koji su
voleli nestalu osobu i želeli da saznaju štajoj se desilo, već
i policajci koji rade na tim slučajevima ne postupaju uvek
racionalno.

Mila je dobro savladala tu lekciju. U toku prve tri
godine rada u Čistilištu imala je kolegu, izvesnog Erika
Vinčentija, mirnog i ljubaznog momka, koji se ponekad
žalio da ga sve devojke napuštaju iz istog razloga - kad god
bi neku devojku poveo na piće ili večeru, osvrtao se
zagledajući ljude za stolovima, ili bi posmatrao prolaznike.
„One su stalno brbljale i odvraćale mi pažnju. Pokušavao
sam da ih saslušam, ali nije mi išlo. Jedna devojka mi je
čak kazala da prestanem da zagledam druge kad sam sa
njom.”

Mila se prisećala nežnog Erikovog osmeha dok joj je to
pričao. Glas mu je bi pomalo hrapav i tih i pritom je
potvrdno klimao glavom. Sve mu je to bilo i pomalo
zabavno, pa je često pričao svoje doživljaje kao neku
šaljivu anegdotu. Zatim bi se naglo uozbiljio.

„Ja ih svuda tražim. Uvek i svuda.“
Od tih nekoliko njegovih reči spopadala ju je jeza,
koju je od tada stalno osečala.
Erik Vinčenti je i sam nestao jedne martovske nedelje.
U njegovom momačkom stanu, krevet je zatečen
namešten, ključevi stana položeni na komodici kraj ulaza,
a sva odeća ostavljena u ormanu. Jedina fotografija koju
su policajci pronašli prikazivala je nasmejanog Erika
izmeñu dvojice drugara, kako ponosno pokazuje veliku
ribu koju je upravo upecao. Njegovo lice pridružilo se
ostalima na istočnom zidu sale sa fotografijama nestalih
osoba.
„Nije uspeo da se izbori sa svim tim“, mudrovao je

Stef.
Odvukla ga je tama, mislila je Mila.
Dok je prilazila svom stolu, zagledala bi se u Erikov,

na kojem ni dve godine posle nestanka baš ništa nije bilo
pomereno. Taj sto je bio poslednji materijalni dokaz
njegovog postojanja.

Tako je u službi u Čistilištu ostalo samo dvoje.
U ostalim odeljenjima policajci su bili tako brojni da
su radili u grupama, a nadreñeni su im stalno povećavali
norme, dok su ona i Stef imali na raspolaganju veliki
prostor i nisu morali da pravdaju svoje metode niti da
garantuju neke naročite rezultate. Ali nijedan policajac koji
je imao i najmanje ambicije da napreduje nije želeo da radi
u Čistilištu - tu nije bilo nikakve nade da se ostvari bilo
kakva karijera, ne dok nerešeni slučajevi sa zida večito
zure u zaposlene.
Mila je namerno odabrala rad u tom odeljenju, I to
baš kada su je pre sedam godina predložili za unapreñenje
i rad najednom od najvećih slučajeva., Šefovi su bili
zgranuti - mnogima nije išlo u glavu da neko samovoljno
želi da se živ sahrani u toj rupi. Meñutim, Mila nije
promenila odluku.
Pošto je svukla trenerku koja joj je tog jutra poslužila
za prerušavanje, našla se opet u svojoj uobičajenoj odeći -
majici s kratkim rukavima, tamnim farmerkama i
patikama - i sela za kompjuter da napiše izveštaj o
dogañajima u kući Konerovih. Devojčica duh, kojoj niko
nije dao ime, poverena je socijalnim radnicima. Dva
psihologa su, u pratnji patrolnih kola, otišla da dovezu
sestre Koner iz njihovih škola. Gospoña Koner je
uhapšena, a koliko je Mili bilo poznato, uhapsiće i njenog
muža, čim ga pronañu.
Dok je čekala da njen stari kompjuter podigne sistem,
odjednom je začula unutrašnji glas koji ju je proganjao
celog jutra.
Nisi ni ti ništa bolja od nje.
U tom momentu podigla je pogled ka vratima Stefove

kancelarije. On ih je bio zatvorio, iako su obično otvorena.
Upravo se pitala kakvo je sad pa to čudo, kada njen šef
promoli glavu kroz vrata.

„O, tu si“, reče on. „Doñi malo ovamo, molim te.“
Rekao je to prilično bezličnim tonom, ali Mila je
odmah uočila da je nekako napet. Stef nestade pre nego
što je uspela da ga išta upita, ostavljajuči joj poluotvorena
vrata kancelarije. Dok je prilazila vratima, začula je
odlomke neke rasprave. Ali zapazila je i da govore različiti
glasovi.
Niko nikada nije dolazio u Čistilište.
Ipak, Stef je sada, očigledno, imao društvo.

4

Razlog posete bio je vrlo ozbiljan.
Kolege s gornjih spratova izbegavale su silazak u
Čistilište, kao da se tamo krije neko prokletstvo, ili barem
nikad ne donosi sreću. Šefovi nisu marili za takvo njihovo
ponašanje. Nije im bila čista savest, pa su bili srećni da
sve zaborave. Možda su se plašili da ne budu premešteni u
Salu izgubljenih koraka i zarobljeni u svetu zaglavljenom
na pola puta izmeñu života i smrti.
Kada se Mila pojavila na vratima, Stef je sedeo za
pisaćim stolom. Ispred njega je sedeo neki čovek: bio je
odeven u smeñe odelo, a sako mu je bio zategnut na
širokim ramenima. Mada je očigledno nabacio dodatne
kilograme I nosio kravatu koja mu nije davala svečan
izgled, već ga je samo davila, Mila je odmah prepoznala
dobroćudni osmeh kolege Klausa Borisa.
Ustao je i pošao prema njoj.
„Kako si, Vaskezova?” Ispružio je ruke da je zagrli, ali
se naglo zaustavio jer se setio da Mili ne prijaju fizički
dodiri. Zato je samo načinio neki neodreñen pokret ka njoj.
“Ja sam dobro, a vidim i da si ti oslabioa, reče Mila,
nastojeći da se nekako izvuče iz neprilike.
Boris se glasno zacereka.
„Šta ćeš, ja sam čovek od akcije”, reče i potapša se po
stomaku.
Nije to više onaj stari Boris, pomisli Mila. Oženio se,
dobio par klinaca i postao inspektor, a i njihov
pretpostavljeni. Zato je bila još sigurnija da poseta nije
kurtoazna.
„Sudija ti čestita na tvom jutrošnjem otkriću.a
Da, to baš liči na Sudiju, pomisli Mila. Ako je šef
odseka zainteresovan za zbivanja u Čistilištu, za to
svakako postoji neki vrlo ubedljiv razlog. Bilo je to prilično

jednostavno: ako se pretpostavljalo da se iza nekog
nestanka krije ubica, slučaj bi se automatski prebacivao
odeljenju za ubistva i oni bi, ako ubica bude uhvaćen,
imali priliku da prigrabe sve zasluge za uspeh.

Policajci iz Čistilišta nikada nisu dobijali nikakva
priznanja.

I u slučaju Koner je bilo tako. Mila je, u zamenu za to
što je učinila, dobila samo oproštaj za primenu
neuobičajenih metoda, a u Odeljenju za borbu protiv
zločina bili su vrlo zadovoljni što mogu da preuzmu
završenu istragu. Najzad, to što je ona izvela bilo je otmica
maloletnog lica iz kuće.

„Zar te Sudija šalje ovamo samo da mi to saopštiš?”,
upita Mila. „To je mogao da uradi i telefonom.”

Boris se ponovo nasmeja, ali prilično nategnuto.
,,A zašto da se ne smestimo malo udobnije...”
Mila pogleda Stefa, da pokuša da shvati šta se to
dogaña, ali njen šef samo odvrati pogled u stranu. Nije bilo
njegovo da ma šta objašnjava. Boris ponovo sede i pokaza
Mili stolicu preko puta. Ipak, ona ostade na nogama i
okrenu se da zatvori vrata.
„Dobro, Borise, šta se zbiva?”, upita ona ne gledajući
ga. Kada se okrenula, uočila mu je boru na čelu. Kao da je
neko naglo prigušio svetlo u sobi. Eto to je, komplimenti
su potrošeni, pomisli Mila.
„Ovo što ću vam poveriti strogo je poverljivo.
Pokušavamo da zaobiñemo štampu.”
,,A čemu služi tolika opreznost?”, napade ga Stef.
„Sudijino nareñenje predviña najstrožu poverljivost
istrage i svi koji su uključeni u nju biće strogo nadzirani,
tako da će se odmah saznati ako nešto procuri.”
To više nije bila preporuka, već prikrivena pretnja,
pomisli Mila.
,,Da li to znači da smo sada i nas dvoje na toj listi
osoba od poverenja?”, preseče ga Stef. „Onda bismo želeli
da znamo o čemu je reč.”
Boris malo zastade pre nego što je ponovo progovorio.

Jutros u šest i četrdesetjedan minut, naša stanica van
grada primilaje vrlo čudan telefonski poziv.”

,,A gde je to?”, upita Mila.
Boris podiže ruke uvis:
„Sačekaj prvo da čuješ priču do kraja.”
Policajka obiñe sto i sede naspram njega.
Boris položi obe ruke na kolena, kao da ga nastavak
priče košta velikih napora.
„Jedno desetogodišnje dete, izvesni Džes Belman,
ispričalo je da se neko uvukao u njihovu kuću u vreme
večere i počeo da puca na sve strane i zatim je kazalo da
su svi u kući mrtvi.”
Mili se učini da se svetlost sijalica u prostoriji još
malo utulila.
„ Adresa odgovara planinskoj kući koja se nalazi na
petnaest kilometara od naselja. Vlasnik kuće je Tomas
Belman, osnivač i predsednik farmaceutske kompanije
koja nosi njegovo ime.”
„Znam ga”, reče Stef. ,,To ime se nalazi na mojim
pilulama za smanjenje krvnog pritiska.”
„Džes je njegovo najmlañe dete. Belman je imao još
dvoje dece: sina i ćerku. Zvali su se Kris i Liza.”
Upotreba prošlog vremena delovala je na paljenje
crvene lampice u Milinoj glavi. Sada dolazi najmučniji deo,
pomislila je.
„Imali su šesnaest i devetnaest godina”, objasni Boris.
„Belmanova žena zvala se Sintija i imala je četrdeset
sedam godina. Kada su lokalni policajci otišli tamo da
provere...” Malo je zastao, a pogled mu se ispunio besom.
,,Pa, nema svrhe duže kružiti oko istine... Dete je kazalo
istinu: sinoć su svi bili kod kuće. Bio je to pravi pokolj! Svi
su sada mrtvi! Svi osim Džesa.”
,,A zašto je samo on živ?”, upita Mila, čudeći se i
sama svom pitanju.
„Mislimo da je ubica samo želeo da se obračuna s
ocem porodice.” Nije rekao ništa više.
„Zbog čega to mislite?”

„Zato što je on poslednji ubijen.”
Bila im je jasna sadistička namera. Tomas Belman je
gledao kako svi njegovi najmiliji umiru i trebalo je da što
duže pati zbog tog saznanja.
,,Da li je najmlañi sin uspeo da pobegne ili da se
negde sakrije?”, upita Mila koja je pokušala da ostane
mirna, mada ju je ovaj kratak prikaz dogañaja veoma
potresao.
Borisovo lice razvuče se u gorak osmeh neverice. ,,Ne,
ubica ga je poštedeo da bi nas nazvao i ispričao nam šta se
dogodilo.”
„Zar hoćeš da kažeš daje taj skot prisustvovao
telefonskom razgovoru?”, upita Stef.
„Hteo je da bude siguran.”
Krajnje nasilje i protagonizam, pomislilaje Mila. To je
ponašanje tipično za samo jednu kategoriju ubica - za
masovne ubice.
Takvi tipovi bili su naj nepredvidljiviji i najsmrto-
nosniji, daleko opasniji i od serijskih ubica, mada su ljudi
i mediji često mešali te dve kategorije. Serijske ubice
prestajale bi s ubistvima u odreñenim vremenskim interva-
lima - dužim ili kraćim - dok su se višestruke ubice uvek
usredsreñivale na lucidno osmišljen i dobro isplaniran
masakr više osoba, koji bi se obično odigrao samo jednom.
U tu kategoriju spadao je, recimo, momak koji se, pošto je
otpušten s posla, vratio ukancelariju i pobio sve kolege, ili
ñak koji je, naoružan pravom puškom, došao u srednju
školu i pobio profesore i drugove, zamišljajući da je sve to
video-igrica.
Njih pokreće bes. To je najčešće: bes protiv vlade,
društva, vlasti, državnog zakonskog ustrojstva, ili prosto
ljutnja na ceo ljudski rod.
Glavna razlika izmeñu serijskih i masovnih ubica
svodi se na činjenicu da je prve u nekom trenutku moguće
zaustaviti - stavljanjem lisica na ruke, gledanjem u oči uz
rečenicu „Gotovo je!” i slično, dok drugu kategoriju ubica
nije moguće zaustaviti dok ne ostvare plan i ne pobiju

onoliko ljudi koliko su planirali, a kada završe posao, tada
se obično zaustave sami. Za sebe najčešće izaberu
oslobañanje pomoću jednog jedinog hica i odlaze sa ovog
sveta skoro bezbolno, koristeći isto oružje kojim su izvršili
pokolj. Neki od njih namerno dozvole policiji da ih upuca,
kao poslednji izazov društvu. Meñutim, policajci znaju da
u takvim slučajevima uvek stignu prekasno, jer je cilj
ubice već ostvaren.

A taj cilj je uvek da sa sobom u pakao povedu što više
osoba.

A kad nema krivca koji bi mogao biti uhvaćen i
osuñen, žrtve prekriva zaborav, zajedno sa zločincem; žrtve
za sobom ostavljaju samo prazninu i osećaj gneva zbog
neispunjene pravde. Zločinac te vrste uskraćuje policiji čak
i utehu da može da učini nešto dobro za žrtve zločina,
makar i posle njihove smrti.

Ali to u ovom slučaju, izgleda, nije tako, pomisli Mila.
Da se zločinac ubio, Boris bi im to već kazao.

,,On je i dalje tu negde, a sam bog zna gde može biti,
reče njihov prijatelj inspektor, preduhitrivši eventualno
Milino pitanje. „Negde je napolju, shvatate li to? Naoružan
je. Možda misli da još nije završio posao?w

,,A zna li se ko je taj psihopata?“, upita Stef.
Boris zaobiñe odgovor na to pitanje. „Znamo samo da
je došao iz šume i da je pobegao natrag u nju. Znamo i da
je imao poluautomatsku pušku bušmaster kalibra 56 mm
i revolver.“
Činilo se da je to sve, ali je Mila stalno imala utisak
da u toj Borisovoj priči nešto nedostaje. Neki deo ostao je
neotkriven, a to je svakako imalo veze s razlogom koji je
Borisa naterao da siñe u Čistilište.
„Sudija želi da doñeš i da baciš pogled.“
»Ne.“
Odgovor je došao tako naglo da je iznenadio čak i nju.
U magnovenju su joj se pred očima pojavila četiri tela,
krvlju poprskani zidovi i barice krvi, krvi koja se polako
sliva na pod. Mogla je da oseti miris s krvi. Surovo

podsećanje i izrugivanje sopstvenog sećanja, koje joj govori
da će jednoga dana i njena smrt imati taj miris.

,,Ne“, reče ona malo odlučnije. ,,Ne mogu, žao mi je.“
,,Ma sačekaj malo, ne shvatam“, umeša se Stef.
„Zašto bi ona uopšte išla tamo? Nije kriminolog, a nije čak
ni profesionalni profajler.“
Boris je ignorisao njegove reči i ponovo se obratio Mili.
„Ubica očigledno ima neki svoj plan - možda će se uskoro
opet dati u akciju, pa će umreti još nedužnih ljudi. Znam
da mnogo tražimo od tebe.“
Već punih sedam godina nije nogom kročila na mesto
zločina. Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti
se to što vidiš...
„Ne“, reče ona i po treći put, nastojeći da priguši glas
iz tame koji joj se obraćao. .
„Sve ću ti objasniti kada stignemo tamo. Obećavam
da neće trajati duže od sata. Mislili smo da...“
Stef prasnu u podrugljiv smeh.
„Otkako si ušao ovamo stalno govoriš u množini...
Odlučili smo, mislili smo... Blagi bože, pa svi znamo da
Sudija odlučuje i misli sve to što pominješ i da si ti došao
ovamo samo da bi nam to preneo. Dakle, šta se zapravo
krije iza svega toga?“
Gas Stefanopulos, koga su svi kratko zvali Stef, bio je
iskusan policajac koji se bližio penziji i nije ga bilo briga za
posledice smelosti koje je sebi dozvoljavao. Mili se on
veoma dopadao jer je spadao u policajce koji postupaju u
skladu sa onim što vide i nikada ne prebacuju odgovornost
na druge, bio je uvek spreman da uradi pravu stvar,
sledeći svoj instinktivni osećaj za ispravno postupanje. No,
kada ste to najmanje očekivali, na površinu bi izbila
njegova narav dostojnog naslednika starih Grka. Već je i
kod drugih policajaca viñala isti izraz zgranutosti koji se
pojavio i na Borisovom licu. Stef se okrenu prema njoj, a
videlo se da ga sve to zabavlja: „Šta, po tvom mišljenju,
treba sada da uradim? Da šutnem inspektora u zadnjicu i
vratim ga na neki od gornjih spratova?“

Mila mu ne odgovori ništa. Lagano je skrenula pogled
na Borisa. „Imate savršeno mesto zločina - nije moglo
ispasti bolje. Imate i očevica- Belmanovog sina, a verujem
da imate i podatke o identitetu zločinca. Možda vam
nedostaje samo motiv, ali neće vam biti toliko teško da ga
otkrijete - obično su takvi zločini pokrenuti napadom
gneva. A pošto mi se čini da u tom slučaju niko nije
nestao, ne vidim kakve veze to sve može imati sa Či
stilištem? Kakve veze to ima sa mnom?“ Mila načini malu
pauzu.

„Dakle, došao si ovamo, jer vam identitet zločinca
predstavlja problem..” Ostavila je rečenicu nezavršenu.
Boris, koji je sve vreme ćutao, nije pokazao nikakav znak
da bi mogao promeniti mišljenje.

No, Stefan se odjednom zainati. „Niste uspeli da ga
identifikujete, zar ne?' Ponekad su ih iz drugih odeljenja
zvali da im pomognu oko identiteta osobe čije je lice bilo
nepoznato: to nisu bile nestale osobe, već nepoznata lica
koja je trebalo povezati sa imenom. „Mila vam je potrebna
samo zato da biste, ako ne uspete da utvrdite ko je
odgovoran za taj masakr, mogli da svalite svu od-
govornost na Čistilište. To je prljav posao koji treba
prebaciti na nas, zar ne?"

„Grešiš, kapetane“, reče Boris, prekinuvši konačno
svoje ćutanje. „Znamo ko je to učinio.“

Ta rečenica zbuni i Milu i Stefa. Nijedno od njih dvoje
mu ništa ne odgovori.

»Zove se Rožer Valin.”
To ime je trenutno pokrenulo pravu lavinu podataka
u Milinoj glavi, mada su se nizali bez nekog odreñenog
redosleda. Računovoña. Trideset godina. Imao je bolesnu
majku. Bio je prinuñen da se do smrti stara o njoj. Nema
porodice niti prijatelja. Hobi mu je sakupljanje satova.
Prilično povučen i smeran. Nevidljiv. Čudan.
U tom času, Mila u mislima odluta iz prostorije u
kojoj su sedeli, prolete kroz hodnike Čistilišta i stiže do
Sale izgubljenih koraka. Zaustavi se ispred levog zida I

podiže pogled. Tada ga ugleda.
Rožer Valin. Upalo lice I odsutan pogled. Jedina

njegova fotografija koju su uspeli da pribave bila je ona sa
službene propusniče za ulazak u zgradu u kojoj je radio -
svetlosivo odelo, košulja s tankim prugama i zelena
kravata.

Nestao je bez objašnjenja jednog oktobarskog jutra.
Pre sedamnaest godina.

5

Put je vijugao uzbrdo.
Dok se automobil lagano peo, za njima je ostajala
panorama grada obavijenog oblakom smoga. Zatim je
pejzaž počeo da se menja. Vazduh je postajao prozirniji,
visoke jele ublažavale su letnju vrućinu.
Gledano kroz prozor automobila, sunce se krilo meñu
granjem, a na fascikli koju je Mila držala u krilu padale su
varljive senke. U fascikli je bila priča o Rožeru Valinu.
Policajka još uvek nije mogla da poveruje da je taj surovi
pokolj počinio tužni službenik sa slike koja je godinama
stajala na zidu Čistilišta. Kao ni kod drugih masovnih
ubica, ni kod njega nisu zabeleženi nikakvi prethodni
slučajevi nasilja. Surovost je izbila na površinu bez
upozorenja i sva odjednom. No, pošto Valin nikada nije
imao problema sa zakonom, nije imao ni kriminalni dosije.
Kako su mu, dakle, ušli u trag?
Kada je Mila to upitala Borisa, on ju je samo
posavetovao da bude još neko vreme strpljiva i da će
uskoro sve saznati.
Inspektor je vozio limuzinu ne obraćajući joj se, a ona
se uporno pitala kakvi mogu biti razlozi za toliku
predostrožnost. Dok je nagañala odgovor na to pitanje,
osećala je da je obuzima sve veća zabrinutost.
Ukoliko je razlog zaista bio tako strašan, nije ni želela
da ga zna.
Trebalo joj je punih sedam godina da uspe da nauči
da živi s onim štojoj se desilo u toku rešavanja slučaja
Šaptač. Još je zbog toga imala teške more, ali se one nisu
javljale noću. Kada bi zaspala, sve bi nestalo, ali bi s prvim
zracima sunca odjednom osetila strah. Poput mačke koja
instinktivno oseti opasnost, i ona bi uvek naslutila nečije
prisustvo kraj sebe. Kada je shvatila da nikako ne može da
se otarasi svih tih uspomena, napravila je neku vrstu
kompromisa sa sobom. Njenim planom bile su predviñene
strateške izmene koje bi kod nje stvorile osećaj

bezbednosti. Prvo pravilo bilo je najvažnije.
Nikada više nemoj izgovoriti ime tog čudovišta.
No, upravo tog jutra bila je na putu da prekrši drugo

pravilo koje je sebi odredila. Naime, obećala je sebi da više
nikada neće otići na mesto zločina puno krvi i tragova
nasilja. Plašila se onoga što bi se moglo desiti kad bi se
našla na takvom krvavom mestu. Pa, osetila bi ono što i
drugi osećaju u sličnim situacijama, pokušavala je da
ubedi sebe. Ipak, neki mračan unutrašnji glas uporno joj
je šaputao baš suprotno.

Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti se to
što vidiš... „Evo, skoro smo stigli.” Tim naglim obraćanjem
Boris prekide njenu mantru.

Mila se pravila da pažljivo sluša šta joj govori, i
nastojala je da nekako prikrije nelagodnost. Zatim je bacila
pogled kroz prozor, a strah ju je opet naglo ščepao za grlo:
dva policajca radarom su proveravala brzinu automobila
koji su prolazili kraj njih. No, to je bila samo svojevrsna
scenska postavka - zapravo, obezbeñivali su pristup mestu
pokolja. Kada je njihov auto prošao pored policajaca,
agenti su im pogledima dali znak da produže. Boris je
skrenuo na usku stazu koja je počinjala nekoliko metara
dalje.

Automobil je poskakivao po neravnom terenu.
Izgledalo je da tunel od granja zatvara pristup kući. Granje
se češalo o krov njihovog vozila, lagano i oprezno, kao da
krije neku lošu nameru. Izašli su iz senke i neočekivano
izbili na čistinu pred vilom.

Bila je to trospratna kuća, rasporeñena u više nivoa.
Spajala je klasični stil kuća tog kraja sa savremenom
arhitekturom, a veranda je bila okružena staklenim
zidovima.

Prava bogataška kuća, pomisli Mila.
Izañoše iz automobila i Mila se osvrnu oko sebe.
Videla je četiri limuzine i kombi laboratorijskih stručnjaka
i patologa, a sva vozila bila su neobeležena. Prilična
koncentracija policijskih snaga.

Dva agenta izañoše da dočekaju i informišu Borisa.
Ona nije uspela da čuje šta govore, ali je pošla za njima po
kamenim stepenicama koje su vodile do ulaznih vrata,
držeći se nekoliko metara iza njih trojice.

U toku vožnje Boris joj je kazao da je Tomas Belman,
vlasnik vile, bio lekar koji se preorijentisao na biznis i
osnovao farmaceutsku kompaniju. Imao je oko pedeset
godina, jedan brak i troje dece. Hobi su mu bili avioni i
stari modeli motora. Bio je to čovek koji je celog života
imao sreće, ali je umro gore nego što je Mila mogla da
zamisli: ubijen je posto je prethodno video kako mu gine
cela porodica.

„Hajde, uñi!”, pozvao ju je Boris.
Tek tada je Mila shvatila da se ukopala na pragu. U
velikom dnevnom boravku, s kaminom u sredini, bilo je
dvadesetak kolega, koji se odjednom okrenuše da je
pogledaju. Prepoznali su je. Mogla je da oseti šta misle.
Bilo joj je neprijatno zbog toga, ali su joj noge i dalje bile
tvrdoglavo prikovane zs prag, odbijajući da nastave dalje.
Spustilaje pogled na svoja stopala i učinilo joj se da
pripadaju nekom drugom. Ako ću to uopšte učiniti, ne
smem više da razmišljam. Ako načinim sledeći korak,
nema mi povratka. Opet joj se u glavi javi ona zastrašujuća
mantra.
Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti se to
što vidiš... dopasti, reče Mila sama sebi, završavajući
rečenicu u mislima.
Pokrenula je levo stopalo. Ušla je.
Postoji izvesna potkategorija masovnih ubica koju
nijedan policajac ne želi da sretne. To je takozvani
„užurbani koljač“, koji je u stanju da za kratko vreme
počini nekoliko surovih masovnih ubistava. Možda je Rožer
Valin bio baš taj tip. U tom slučaju, minuti i sati koji su
prolazili radili su protiv istrage. U toj vili se možda baš
zbog toga osećao nemoćni bes. Mila pogleda kolege na
delu. Oni ne mogu baš ništa da učine za mrtve, imaj to u
vidu, reče Mila samoj sebi.

Mržnja koju je Rožer Valin rasuo po toj kući i dalje je
treperila mračnim odrazima, zahvatajući, poput nekog
nevidljivog zračenja, sve koji su pristigli ovamo posle
pokolja.

Prisutne policajce lagano je spopadao bolesni gnev,
mada nisu bili svesni toga.

To je bilo ono isto osećanje koje je zahvatilo i
višestrukog ubicu, hraneći njegovu paranoju, sve dok nije
došao do toga da zgrabi ratno oružje i precizno izvrši ono
što su mu glasovi u glavi nalagali i gonili ga da učini: da se
osveti za sve nepravde i pretrpljena poniženja.

Glavno mesto zločina bilo je na prvom spratu, ali su
im, pre nego što su mu pristupili, dali nazuvke za obuću,
gumene rukavice i kapice za povezivanje kose. Mila vide
kako jedan od kolega pruža Borisu mobilni telefon.

,,Da, došla je“, čula ga je kako kaže nekome.
Mogla je mirno da se opkladi u ma koju sumu da njen
prijatelj inspektor upravo priča sa Sudijom. Novi šef
njihovog odseka, zapravo, nije bio osoba koja ima ikakve
veze sa sudskim vlastima i sudovima. Taj nadimak stekao
davno, jer su neke kolege htele da ismeju njegov strogi
nastup. No, umesto da se naljuti zbog toga, Sudija je
prihvatio nadimak kao neku vrstu priznanja za zasluge.
Zajedno sa napredovanjem na hijerarhijskoj lestvici,
sarkastična primesa nadimka se izgubila i umesto nje se
pojavilo izvesno strahopoštovanje koje je pratilo Sudiju. Ko
god je smislio taj nadimak, verovatno je sad strahovao da
će, pre ili kasnije, platiti zbog te šale. Ipak, Sudiju nije
karakterisala osvetoljubivost - bilo je mnogo zgodnije
držati ih strahom na kratkom povocu.
Mila i Sudija sreli su se samo jednom - četiri godine
ranije, kada je Terens Moska doživeo infarkt pa se, umesto
njega, odjednom pojavio novi šef odseka. To je bila jedina
Sudijina kratka poseta Čistilištu, uglavom zbog upo-
znavanja sa podreñenima. Od tada ga niko od njih nije
video. Sve do tog jutra.
Boris sklopi mobilni telefon, završi pripreme i priñe

joj.
,,Da li si spremna?”
Ušli su u kabinu malog lifta koji je povezivao tri

kućna sprata - bio je to više luksuz nego nužnost.
Inspektor namesti slušalice, i čekajući da preko radio-veze
dobiju odobrenje da se popnu, okrenu se prema njoj.
„Hvala ti što si došla”, reče.

Njoj nije bilo stalo do dalje razmene sličnih
kurtoaznih fraza. „Kaži mi šta se sinoć desilo?”

,,Dakle, sedeli su svi za stolom, a bilo je negde oko
devet sati, barem je tako rekao Džes, naš mali svedok.
Trpezarija je smeštena na prvom spratu i gleda na zadnju
verandu. Valin je došao iz šume pa ga nisu mogli videti
dok se peo spoljašnjim stepenicama. Dečak kaže da su u
nekom trenutku videli kako neki čovek nepomično stoji
ispred francuskog prozora, ali u početku niko nije shvatao
šta on tu radi.”

Dakle, u početku nije bilo nikakve panike, reče Mila
samoj sebi. Verovatno su prestali da razgovaraju i okrenuli
se da pogledaju uljeza. U opasnim situacijama, prva
reakcija je najčešće neverica, a ne strah.

„Belman je ustao od stola i pošao da otvori vrata i vidi
šta taj čovek želi.”

„Zar mu je lično otvorio? Kako to da nije video njegovu
pušku?”

„Naravno da jeste, ali verovao je da može da kontroliše
situaciju.”

To je baš tipično za moćne ljude, zaključi Mila. Misle
da uvek mogu da odlučuju, čak i kada neko uperi
poluautomatsku pušku u njih. Kao pravi poslovan čovek,
verovatno je odmah započeo pregovore, kao da je imao
nešto da ponudi uljezu.

Ali Rožer Valin nije došao da pregovara.
U tom času Mila opazi kako Boris prinosi ruku
slušalicama. Verovatno su mu odozgo kazali da mogu da
se popnu. Okrenuo se prema tasterima i pritisnuo onaj za
drugi sprat.

„Dete nam je preko telefona samo saopštilo da je Valin
počeo da puca”, reče joj inspektor dok su se vozili naviše.
„Ali nije bilo baš tako. Prvo su vodili kratku raspravu, a
zatim je Valin zatvorio Džesa u podrum i poveo ostale
gore.”

Kabina je malo usporila, a zatim se zaustavila. Mila
iskoristi tih nekoliko trenutaka da udahne malo vazduha.

Eto, tu smo, reče ona u sebi.

6

Vrata lifta se otvoriše.
Borisa i Milu zaslepiše halogene sijalice iz hodnika -
stručnjaci su radili na mestu zločina uz spuštene roletne i
u mraku, jer bi jako svetlo moglo da zasmeta tehničarima.
Mila se prisećala tog osećaja - činilo joj se da ulazi u neku
ledenu pećinu. Tom utisku doprineo je i klima-ureñaj
uključen na najjače hlañenje. Postojao je dobar razlog zbog
koga septembarska toplota nije smela da prodre unutra.
Tela su još bila tu. U neposrednoj blizini.
Tehničari i laboratorijski stručnjaci muvali su se po
hodniku i mileli po sobama. Vrteli su se po mestu zločina,
u belim uniformama, slični tihim i disciplinovanim
vanzemaljcima. Mila prekorači granicu sveta živih i mr-
tvih. Vrata lifta ponovo se zatvoriše iza njenih leña i lift
poñe naniže, te Mila oseti da joj više nema bežanja.
Boris ju je predvodio. „Nije ih sve poubijao u istom
trenutku. Razdvojio ih je, pa ih je ubijao jednog po jednog.”
Mila izbroja četvora vrata na spratu.'
,,Zdravo”, pozdravi ih Leonard Fros, sudski lekar sa
istočnjačkim crtama lica, koga su svi zvali Čang.
„Zdravo, doktore”, odgovori mu Boris.
,,Da li ste spremni za posetu magičnom svetu Rožera
Valina?”
Bez obzira na taj neumesni doktorski humor, Čang je
bio vrlo praktično nastrojen. Pružio im je posudicu s
kamforom, da namažu njime nozdrve radi suzbijanja
neprijatnih mirisa. „Imamo četiri primarna mesta zločina
na prvom spratu. Imamo i jedno sekundarno, na spratu
ispod ovoga. Kao što vidite, ništa nam nije promaklo.”
Razlika izmeñu primarnih i sekundarnih mesta
zločina zasnivala se prvenstveno na načinu izvršenja.
Sekundarna mesta bila su manje tipična za dinamiku

glavne akcije, ali su i ona mogla dati važne podatke za
rekonstrukciju zločina i utvrñivanje motiva.

Pošto Boris nije ništa rekao o tom sekundarnom
mestu, Mila se upita šta li se zapravo nalazi na spratu
ispod njih.

Sudski lekar ih je poveo prema sobi Belmanovog
šesnaestogodišnjeg sina Krisa.

Po svim zidovima bili su izlepljeni posteri hevi
metalaca. Bilo je tu i više pari sportskih patika. U uglu je
ležala torba sa sportskom opremom. Preko naslona stolice
ostala je prebačena majica sa likom Satane. Ali ñavo nije
sišao s te majice. On se u toj sobi pojavio u bezazlenom
liku običnog računovoñe.

Jedan od tehničara bavio se balističkim merenjem
razmaka izmeñu stolice i tela koje je ležalo na postelji,
meñu čaršavima natopljenim krvlju.

,,Na telu u predelu abdomena postoji velika rana od
vatrenog oružja.”

Mila je posmatrala odeću pokojnika: očigledno mu je
istekla velika količina krvi. „Ubica mu nije pucao u glavu
ili srce”, zaključila je. „Pucao je u stomak, da bi agonija
trajala duže.”

„Valin je, po svemu sudeći, hteo da uživa u prizoru”,
reče Boris, pokazujući na stolicu kraj kreveta.

,,Ne, ta scena nije bila namenjena njemu”, ispravi ga
Mila. „Namenio ju je ocu porodice, koji je iz svoje sobe
bespomoćno slušao kako mu sin urla i plače.” Mila je
zamišljala tok njihove agonije. Žrtve su čamile zatvorene u
svoje sobe - utočišta koja su do tada članovima porodice
bila najmilija, a koja su pretvorena u tamnice - i slušale
sve što se dogañalo drugima, drhteći i shvatajući da će
nešto slično uskoro snaći i njih.

„Rožer Valin je pravi sadistički kučkin sin!”, odreza
Čang. „Možda je čak i ćaskao s njima dok ih je zatvarao u
sobe. Možda je hteo da se ponadaju izbavljenju. Navodio ih
je da pomisle da će, ako kažu ili urade nešto odreñeno,
njihova sudbina time biti promenjena.”

,,To je za njega bila neka vrsta privatnog suñenja”,
dodade Mila.

„Ili torture”, ispravi je Čang.
Jedan hitac i Valin bi prešao na sledeću žrtvu. To su
učinili i oni. Soba pored pripadala je devetnaestogodišnjoj
Lizi. Zavese su bile ružičaste, a tapeti sa margaretama
ljubičasti. Mada više nije bila devojčica, Liza očigledno nije
želela da menja izgled svoje sobe. Lutke i plišane igračke
bile su izmešane s krejonima i karminima. Bile su tu i
razne školske nagrade, a po zidovima su se videle njene
fotografije iz Diznilenda sa Plutonom i Malom Sirenom, kao
i neke druge, na kojima su bile razne grupe rok muzičara.
Na svetlom tepihu ležalo je telo devojke u vrlo čudnoj
pozi. Ona je, pre nego što je ubijena, očigledno u pokušaju
da pobegne, uspela da razbije staklo na jednom prozoru,
ali hrabrost, koju joj je dalo očajanje, ipak nije bila
dovoljna da se odvaži na skok s visine od četiri metra.
Zatim je, izgleda, preklinjala ubicu, zavaravajući se da će
izmoliti malo milosrña. Telo je ostalo u klečećem položaju.
„Pogodio ju je u desno plućno krilo.“ Čang je
pokretom ruke pokazao izlaznu ranu na leñima.
„Valin nije imao kod sebe nikakvo hladno oružje, zar
ne?“ Mila je postavila to pitanje iz sasvim odreñenog
razloga.
„Nije želeo nikakav fizički kontakt sa žrtvama”, potvrdi
Čang, koji je naslutio njenu misao. „Održavao je stalno
fizičko rastojanje od svih njih.”
To je bio vrlo važan podatak. Činjenica da nije želeo
da uprlja ruke njihovom krvlju ukazivala je na to da nije
reč o psihotičnom višestrukom ubici. Njoj odjednom pade
na um reč koja je savršeno odgovarala onome što se
dogodilo u toj kući.
Bio je to niz egzekucija.
Zatim su prešli u treću prostoriju, odnosno u
kupatilo. Gospoña Belmar ležala je sklupčana na podu
kraj vrata.
Sudski lekar im pokaza prozor kupatila. „Prozor gleda

na malu uzvišicu, pa je, za razliku od ostalih prozora u
kući, na tom mestu visina malo manja od dva metra. Žena
je prilično lako mogla da iskoči kroz taj prozor. Možda bi
pritom slomila nogu, ali možda i ne bi, pa bi u tom slučaju
nekako stigla do puta da potraži pomoć.”

Mila je već znala zašto gospoña Belman nije bežala.
Položaj tela kraj vrata jasno je ukazivao na to. Gospoña
Belman je sve vreme stajala tu, moleći ubicu i plačući, a
možda i dozivajući decu da im da na znanje da je njihova
majka u blizini. Ne bi ih napustila čak ni zarad sopstvenog
života. Materinski instinkt nadvladao je njen nagon za
preživljavanjem.

Nemilosrdni ubica joj je više puta pucao u noge. I
tada je koristio pušku. Zašto je uopšte poneo sa sobom
revolver? Mili to nikako nije bilo jasno.

„Siguran sam da vas sam kraj ovog razgledanja neće
razočarati, gospodo”, napomenu Čang. „Valin je ono
najbolje sačuvao za poslednjeg člana porodice.”

7

Spavaća soba bračnog para nalazila se u dnu
hodnika.

To je bilo ekskluzivno područje rada najvećeg
laboratorijskog eksperta s njihovog odeljenja. Ovalno lice
starog Krepa, koje je virilo ispod kapuljače sterilnog
ogrtača, bilo je jedini prepoznatljivi detalj na njemu.
Naime, mogli su se jasno videti pirsinzi u nosu i na obrvi.
Na Milu je taj prilično elegantan čovek, koji je pritom bio
pun tetovaža i pirsinga, ostavljao čudan utisak. Njegova
ekstravagancija mogla se meriti jedino s talentom i
znanjem koje je posedovao.

Soba je bila sva ispreturana. Bilo je jasno da je Tomas
Belriian pokušao da se oslobodi iz svog zatvora, treskajući
besno komadima nameštaja o vrata.

Telo oca porodice ležalo je na postelji, oslonjeno
ramenima o tapacirano uzglavlje kreveta. Oči su mu bile
iskolačene, a ruke raširene, kao da od metka koji ga je
pogodio očekivao osloboñenje. Ulazna rana nalazila se u
visini srca.

U prostoriji je, pored mnogih tehničara, bio i neki
čovek koji je, baš kao i Mila i Boris, na sebi imao nazuvke
za cipele, gumene rukavice i kapicu na glavi. Krasili su ga
tamno odelo, sitne oči i orlovski nos. Držao je ruke u
džepu i posmatrao kako tehničari rade svoj posao. Kada se
okrenuo prema njima, Mila ga je odmah prepoznala.

Gurevič je bio inspektor istog ranga kao i Boris, ali su
svi znali da je jedini član njihovog odeljenja u kojeg Sudija
ima slepo poverenje. S obzirom na uticaj koji je imao na
šefa, važio je za sivu eminenciju njihovog odeljenja. Bio je
karijerista, ali istovremeno i poznat kao nepodmitljiv. Strog
i nemilosrdan. Toliko nepopustljiv da su ga skoro svi
smatrali za pravog gada. Njegove retke vrline bile su

potpuno zasenjene brojnim manama.
Činilo se da je doktoru Čangu već i samo njegovo

prisustvo vrlo neprijatno, pa im kratko reče: „Lepo se
zabavite i izvinite me, moram da nadgledam iznošenje
tela.“

Boris je ignorisao kolegu, baš kao i ovaj njega, te se
obrati direktno Krepu: „Dakle, da li je tvoja pretpostavka
potvrñena?”

Tehničar malo razmisli. „Mislim da jeste. Sada ću vam
pokazati.” Baci brz pogled na Milu i podiže obrvu u znak
pozdrava. Svakako nije želeo da gubi vreme u formalnom
pozdravljanju.

Policajka zapazi revolver na krevetu i upita se zašto je
ubica ostavio to oružje za sobom. Osim ako i to nije bio
deo njegovog scenarija. Valin je, izgleda, žeieo da policija
precizno rekonstruiše sve što se u toj sobi dogañalo
prethodne večeri.

Krep ubaci revolver u plastičnu vrećicu i vrati ga tamo
gde su ga i našli. Na kesici je bila prikačena cedulja sa
slovom A. Druge dve cedulje bile su na komodici, koja
očigledno nije poslužila za pokušaj obijanja vrata, kao i na
prstima desne ruke leša, raširenim u znak pobede.

Krep se osvrnu po sobi da proveri da li je sve na
svome mestu, pa poče da im objašnjava. ,,Dakle”, reče
navlačeći rukavice, ,,sve je uglavnom bilo na ovim istim
mestima kada smo stigli. Oružje, revolver Smit i Veson 686,
ležalo je na krevetu. U burence revolvera staje šest
metaka, a dva su ispaljena. Jedan od njih nalazi se u srcu
Tomasa Belmana, a drugi metak našii smo neoštećen -
ležao je na komodici kraj kreveta.”

Okrenuli su se prema komodici i pogledali cedulju na
kojoj je pisaio. Magnum 357.

„Čini mi se da za to postoji prilično jednostavno
objašnjenje”, nastavi priču tehničar. „Valin je želeo da
svom domaćinu pruži šansu za spas. On je zato, kao u
ruskom ruletu, izvadio jedan metak iz burenceta – to je taj
na komodi - i rekao Belmanu da odabere neki broj.”

Mila se opet zagleda u desnu ruku leša. Ono što je
njoj delovalo kao znak pobede bio je zapravo broj koji je
žrtva označila prstima.

Broj dva.
„Belman je, dakle, imao priliku da izbegne smrt. Ali
nije mu uspelo”, zaključi Krep.
„Valin je zapravo želeo da proveri da li Belman i dalje
želi da živi pošto su njegovi najmiliji pobijeni, nadoveza se
Mila na opšte čuñenje prisutnih. ,,Eksperimentisao je s
njegovom željom da preživi i da jednog dana dobije pri-
liku da se osveti ubici svoje porodice. Takoñe je hteo da
utvrdi odnos izmeñi Belmanovog nagona za
preživljavanjem i njegove sklonosti da se prepust smrti.
No, sve to nam i dalje ne daje nikakvo objašnjenje
Valinovog motiva...”
U tom trenutku se inspektor Gurevič pomeri iz ugla i
mlako zatapša rukama. „Dobro je, to je vrlo dobro
objašnjenje”, reče prilazeći im. „Baš me raduje što ste
danas mogli da doñete ovamo, agente Vaskez”, reče on
prilično slatkorečivo i prestade da aplaudira.
Nemam utisak da sam mogla da biram, pomisli ona.
„To mi je dužnost, gospodine.”
Možda je Gurevič zapazio sarkazam u njenom glasu.
Prišao je bliže te je Mila mogla jasno da uoči njegov nos
sličan oštrici. Upali obrazi isticali su koščato čelo, koje je
pomalo podsećalo na oklop.
„Kažite mi, agente Vaskez, da li biste, u svetlu ovoga
što ste upravo izjavili, bili u stanju da nam sastavite profil
ubice?”
Mila je u toku vožnje proučila sve podatke o Valinu,
prikupljene u crvenoj fascikli, pa pokuša da precizno
odgovori na njegovo pitanje. „Valin se celog veka brinuo o
bolesnoj majci. Imao je samo nju. Ona je bolovala od retke
degenerativne bolesti koja zahteva stalnu negu. Radio je
kao računovoña u jednoj revizorskoj firmi pa se preko
dana, dok je on bio na poslu, o majci brinula plaćena
bolničarka na koju je trošio gotovo celu svoju platu.

Njegove kolege s posla nisu baš dobro poznavale njegove
navike. Mnogi od njih nisu mu znali čak ni kršteno ime.
Uglavnom nije ni sa kim razgovarao niti je stvarao nikakve
veze s kolegama pa ga zato nema ni na zajedničkim
božićnim fotografijama firme.”

,,To mi zvuči kao savršen portret tipičnog psihopate u
kojem se celog veka taloži gnev protiv svih, a onda
iznenada jednog dana odluči da doñe na posao s
kalašnjikovim”, reče Gurevič.

„Mislim da je problem malo složeniji, gospodine”, reče
Mila.

„A šta vas navodi na tu misao?”
,,Mi Valinov život posmatramo iz našeg ugla - kao
nesrećnu egzistenciju čoveka koji je dugo bio talac bolesne
majke. No, zapravo je reč o nečemu sasvim drugom.”
„ A šta bi to bilo?”
„Ne sumnjam da je u početku Valinu sve to
predstavljalo veliki teret, ali je s vremenom tu svoju ličnu
muku pretvorio u misiju. Briga o majci pretvorila se u
životni cilj. Drugim rečima – to je postao njegov pravi
poziv. Sve ostalo - kao posao i odnosi s ljudima -
predstavljalo mu je samo dodatni napor. Kada mu je
majka umrla, ceo svet mu se srušio.”
„ A kako to znate?”
„Nedavno sam pročitala njegovu životnu priču i uočila
detalj koji mnogo govori o njemu. Kada mu je majka
izdahnula, Valin je bdeo uz nju puna četiri dana. Susedi
su pozvali vatrogasce jer su iz stana osetili čudan smrad.
Tri meseca posle majčinog pogreba, Valin je nestao bez
traga. Jasna su nam njegova emotivna ograničenja, kao i
da nije bio u stanju da se sam izbori sa svojom tugom.
Takva osoba ne razmišlja o tome da poubija druge ljude,
već obično želi da se ubije.”
„Mislite li da će on na kraju to i učiniti, agente
Vaskez?, upita pomalo izazovno Gurevič.
„Ne znam”, priznade ona zbunjeno. Krep se zagleda u
nju značajnim po gledom neme solidarnosti. U tom času,

Mila shvati istinu. ,,Vi ste već znali njegovu priču, zar ne?”
„Moram da priznam da smo do sada bili pomalo

nepravedni premc vama”, reče Gurevič.
Ta neočekivana novina u Gurevičevom ponašanju

začudi Milu. Inspektor joj pruži omot s nekoliko
fotokopiranih stranica iz nekog naučnog časopisa. Pored
teksta je bila fotografija Tomasa Belmana.

„Poštedeću vas čitanja celog teksta i ukratko ću vam
kazati da se u tekstu navodi podatak da Belmanova
farmaceutska kompanija jedina raspolaže licencom za lek
protiv izvesne retke bolesti koja izaziva trajne patološke
promene.” Gurevič zastade, a zatim poče da naglašava reči,
da bi ostavio što bolji utisak.

,,To je lek koji može znatno da poboljša opšte stanje
pacijenta i da na duže vreme odloži smrt. Ipak, problem je
u tome što je taj lek i veoma skup. Pogodite o kojoj je to
retkoj bolesti reč?”

,,S platom koju je imao kao računovoña, Rožer Valin
nije mogao da na bavi taj lek za majku”, upade Boris.
„Potrošio je sve što je imao i na kraju je ipak bespomoćno
gledao kako mu majka umire.”

To je bio njegov stvarni povod za toliki gnev, pomisli
Mila, i odmah joj bi potpuno jasno značenje onog ruskog
ruleta koji je Valin odigrao s Belmanom. „Onaj jedan
izvañeni metak davao je žrtvi izvesnu šansu da preživi,
šansu kakvu njegova majka uopšte nije imala.”

„Baš tako”, potvrdi Boris. „Sada nam treba kompletan
izveštaj o Valinovom nestanku, uključujući i njegov
psihološki profil.”

„ Ali zašto to tražite od mene? Zar neki kriminolog ne
bi bio pogodniji?” Mila i dalje nije shvatala.

Gurevič se opet ubaci u razgovor.
„A ko je prijavio Valinov nestanak pre sedamnaest
godina?”
To pitanje nije imalo nikakve veze s Milinim
uobičajenim nadležnostima, ali je ipak spremno
odgovorila.

„Kompanija za koju je radio, pošto se nedelju dana
nije javio na posao. Nije mu se moglo ući u trag.”

„ A kada je poslednji put viñen?”
„Toga se više niko ne seća.”
Inspektor se obrati Borisu. „Nisi joj kazao, zar ne?”
„Nisam još”, odgovori ovaj poluglasno.
Mila se zagleda u obojicu. „Šta mi to nije kazao?”

8

Prolog drame odigrao se u kuhinji.
Tu je Valin došao iz bašte i prikazao se celoj porodici
na francuskom prozoru. Ali razlog zbog koga je to mesto
okarakterisano kao sekundarno mesto zločina bio je
sasvim drugi.
Na tom istom mestu odigrao se i epilog dogañaja te
preduge noći.
Zato su Gurevič, Boris i Mila ponovo sišli na donji
sprat. Policajka je išla iza svojih šefova i nije im postavljala
nikakva pitanja, jer je bila sigurna da će uskoro dobiti sve
moguće odgovore. Sišli su malim drvenim stepenicama i
našli se u velikoj prostoriji koja je više ličila na dnevni
boravak nego na kuhinju. Prostorija je bila zastakljena
prema bašti, ali tehničari ovde nisu postavili crno platno
za zamračivanje prozora.
Ovde nema nijednog tela, reče Mila sebi, ali nije joj
nimalo laknulo zbog toga, jer je naslutila da je očekuje
nešto još gore.
Gurevič se okrenu prema njoj.
„Koju ste fotografiju koristili u potrazi za Valinom
posle njegovog nestanka?”
„Bila je to fotografija s njegove propusnice za ulazak
na posao, jer je na njoj bila njegova najnovija slika.”
„A kako je Valin izgledao na toj šlici?”
Mila se priseti fotografije sa zida sale izgubljenih
koraka u Čistilištu. ,,Pomalo neuredna kosa, mršavo lice.
Na sebi je imao svetlosivo odelo, košulju s tankim
prugama i zelenu kravatu.”
„Svetlosivo odelo, košulja s tankim prugama i zelena
kravataw, ponovi Gurevič lagano.
Policajka se upita zašto joj Gurevič postavlja sva ta
čudna pitanja - svakako je već znao sve detalje.