Donato Karizi - Vladar iz senke

Policajka mu priñe. „Kako ste se vi upoznali?“, upita ga
ona, pokazujući na malog hakera.

„Radio je za naš Program zaštite svedoka - pomagao
nam je da sakrijemo svedoke koje je neko želeo da
ućutka.“

Mila ga ne upita više ništa - pretpostavila je da Beriš
ne može da joj otkrije više od toga. Ili je možda ona bila ta
koja nije želela da sazna ništa više. Još ju je brinula scena
kojoj je maločas prisustvovala - tajna primopredaja koverta
sa novcem. Po glavi su joj se vrtele reči Džoane Šuton, koje
su se svakako indirektno odnosile na Beriša. „Jedan od
specijalnih agenata izgubio je dobar glas zbog prljavog
posla... prihvatio je izvesnu sumu novca da bi pomogao u
bekstvu kriminalcu kog je čuvao, a trebalo je i da ga
nadzire.“

Usluge malog eksperta svakako nisu bile jeftine.
Takoñe se pitala i zašto specijalni agent drži toliku
gotovinu u kući.

Lupkanje po tastaturi odjednom prestade. Bezimeni
čovek im je pribavio odgovor.

„Taj vaš lik zove se Mihail Ivanovič. Nestao je kada je
imao šest godina.”

Baš kao moja Alisa sada, odmah pomisli Mila. Bilo je
zanimljivo da se zbog nestanaka dece mnogo više potresala
otkako je imala ćerku.

„Mislilo se da ga je oteo neki manijak”, nastavi
ekspert svoju priču. ”Ali ako je to zaista ista osoba, sada
ima dvadeset šest godina.”

Mila pogleda Beriša. „Nestao je u istom periodu kao
insomničari.”

„Ako ga tada nismo ubrojali u Kairusove žrtve, to
znači da nije bilo detalja s pilulama za spavanje.“

Bilo je ukupno sedam nestalih osoba, kojima se
kasnije pridružila svedokinja Silvija. Izgleda da je postojao
i deveti nestali.

,,A gde je taj tip bio u meñuvremenu?a, upita Mila.
,,To već ne znam”, odgovori ekspert. „Ali mogu sa

sigurnošću da tvrdim da su se njegovi tragovi pojavili u
mreži pre nedelju dana. To zaista virtuelni povratak, zar
ne?”

„Dakle, iako u tom slučaju nisu nañeni narkotici, čini
mi se da ima koincidencija, zar ne?“, upita Beriš s nadom
u glasu. „Mislim da je to on.”

Mila se odmah složi sa njim.
„ A kako ćemo ga pronaći?“
„Tragovi o kojima sam vam govorio služe baš za to.
Ivanovič je pozvao telefonsku kompaniju i tražio da mu se
aktivira stari broj, a pritom je ostavio ime i prezime. Zatim
je otvorio elektronski tekući račun. Ali adrese se ne
podudaraju, što znači da je želeo da pošalje poruku u etar,
da, da bi neko mogao da uspostavi vezu s njim. Želi da
saznate ko je on, ali ne želi da bude pronañen.”
Verovatno zbog toga što ima pred sobom odreñeni
zadatak, pomisli Mila. Treba da ubije nekoga.
,,I šta ćemo sada?”, upita Beriš.
„Imam odgovor i na to pitanje”, osmehnu se
kompjuterski čarobnjak. Iz starog zdravstvenog kartona
saznao sam da Mihail Ivanovič ima retku organsku
anomaliju koja se zove totalni situs inversus.
„ A šta to znači?”, upita Mila.
,,To znači da su mu unutrašnji organi potpuno
ispremeštani – srce mu je na desnoj, a jetra na levoj strani,
i tako dalje”, odgovori Beriš.
Mila nikada nije čula za to. ,,I šta možemo da učinimo
na osnovu te informacije?”
„Osobe sa tom anomalijom u devedeset pet odsto
slučajeva imaju akutnu kardiopatiju. Zbog toga su im
potrebne česte lekarske kontrole“, dodade čovek.
Berišu se ta ideja veoma dopade. „Dakle, nećemo ga
tražiti po imenu, več ćemo se dati u potragu za
anomalijom. Čak i da se u toku svih ovih godina služio
raznim lažnim imenima, možemo rekonstruisati njegovo
kretanje prateći zdravstvene izveštaje lekara kod kojih se
lečio.”

„To neće biti baš tako lako”, ohladi ga čovečuljak.
„Naime, na mreži nisam pronašao nijedan lekarski karton
u kojem se navodi podatak da neki momak od dvadeset
šest godina ima situs inversus.”

“Kako je to moguće?”, upita Beriš.
„Verovatno se taj Mihail Ivanovič uopšte nije obraćao
bolnicama, već samo lekarima opšte prakse ili
specijalistima. Biće malo teže da ih pronañemo.“
Beriš huknu. ,,A i nemamo na raspolaganju toliko
vremena koliko je za to potrebno.“
Čovek podiže ruke uvis. „Žao mi je, ali to je sve što
mogu da učinim.“
“U redu“, reče Mila i okrenu se specijalnom agentu.
,,Ne smemo da se obeshrabrimo. Sigurna sam da će, ako
nastavimo istragu, već iskrsnuti nešto o tom Mihailu.“
Beriš je takoñe želeo da veruje u to. „Dobro,
pokušaćemo. A šta ćemo da radimo meñuvremenu, dok
čekamo?“
Mila baci pogled na sat. ,,Ja već imam zakazani
sastanak“, reče ona.

46

Alisa je prvi put upitala za oca kada je imala četiri
godine.

To pitanje joj se stalno motalo po glavi. Kao što to
obično biva kod dece, postavljala ga je na druge načine -
moglo se naslutiti u nekim gestovima ili u razgovoru. U
jednom periodu je često crtala svoju porodicu, ubacujuči u
nju i figuru o kojoj ništa nije znala niti se o njoj govorilo.
Ko zna u kom času je shvatila da ima još jednog roditelja.
Valjda je čula vršnjake kako pričaju o svojim roditeljima,
ili neke Inesine priče o pokojnom mužu - Alisinom dedi.
Ako je Mila imala oca, zašto ga i ona ne bi imala? U
svakom slučaju, prvi put kada je nešto kazala na tu temu,
sročila je kompromisno pitanje.

,,A koliko godina ima moj tata?”
To je bio indirektan način da se postigne cilj.
Posle nekog vremena Alisa se vratila na tu temu,
pitajući kakav je očev stas. Kao da ta važna informacija
može da joj promeni život. Zatim su se reñala i druga
slična pitanja. Kakve su mu boje oči, koji broj cipela nosi,
koje mu je omiljeno jelo?
Činilo se da Alisa pokušava da stvori lik svog oca
slažući postepeno deliće mozaika.
Bila je to vrlo složena i naporna vežba za tako malo
dete – Mili je to bic sasvim jasno. Ines u nekom trenutku
poče da joj nabacuje ideju da dete treba da se sretne s
ocem. Mila je u početku odbijala taj predlog – čekala je
pravi trenutak. Nije, doduše, ni znala kako to da izvede.
Kada se prethodne noći Ines iznenada vratila na tu temu,
Mila više nije oklevala, već je odmah pristala - skoro
uopšte nije raspravljala o tome. Posle svega što se desilo -
upada u majčinu kuću, panike i rastrojstva - Mila je
osećala da Alisi nešto duguje. Možda nije bila dobra majka,

ali to nije značilo da devojčica ne treba da bude dobra
ćerka.

A dobre ćerke viñaju svoje očeve.
Osim toga, dogañaji iz poslednjih dana vratili su je u
vreme kada je radila na slučaju Šaptač. Detetov zahtev nije
bilo nemoguće ostvariti. Možda joj je bilo suñeno da se
konačno obračuna s prošlošću. Ili joj je Alisa davala na
znanje da se doživljeno zlo ne može zanemariti.
Već i time što se, da nije bilo tog zla, devojčica ne bi ni
rodila.

Put je vijugao kroz brda i bio je zasenjen krošnjama
drveća.

Alisa je stalno gledala kroz prozor i Mili se načas učini
da u retrovizoru vidi sebe kao devojčicu. I ona je nekada
tako uživala gledajući napolje pri brzoj vožnji. Slike bi joj
letele pred očima, pa je mogla da uoči samo neke njihove
fragmente: kuću, drvo, ženu koja širi veš na konopcu.

Od početka kratkog putovanja majka i ćerka nisu
izmenile mnogo reči. Mila je iz prtljažnika izvukla dečje
sedište i stavila ga pozadi, da bi Alisa mogla lepo da se
smesti, a zatim je Ines ušuškala unuku i proverila da li je
dobro vezana, dodajući joj na kraju i omiljenu lutku.

Baka joj je tog dana obukla crvenu haljinicu s
bretelama i ramena su joj bila gola. Na nogama je imala
bele sportske patike, a u kosi belu traku.

Posle nekoliko kilometara vožnje, Mila se seti da je
upita da li želi da uključi radio, a Alisa samo odmahnu
glavom i stisnu još jače crvenokosu lutku uz sebe.

„Znaš kuda idemo, zar ne?“
Devojčica je i dalje zurila kroz prozor.
„Baka mi je kazala.“
„Da li si zadovoljna što idemo tamo?“
„Ne znam.“
Tom kratkom frazom Alisa okonča Miline napore da
nastavi razgovor. Neka druga majka bi i dalje razmatrala

razloge te sumnje, a možda bi i predložila devojčici da se
vrate. No, Mila je osećala da je ona zapravo ta „druga
majka“ jer je prava Alisina majka bila njena baka.

Ubrzo u daljini ugledaše kuću od sivog kamena.
Koliko puta je dolazila ovamo u toku poslednjih šest
godina? Ovo je valjda bio treći put. Prvi put je došla devet
meseci posle onih dogañaja, ali nije prešla preko praga, već
se odmah vratila. Drugi put je ipak stigla do sobe, videla
ga je i nije mu kazala ništa. Toliko su malo vremena
proveli zajedno da nisu imali o čemu da pričaju.
Ta jedina noć koju su proveli zajedno ostavila joj je
hiljadu ožiljaka. Bol koji je osećala bio je razoran, ali
istovremeno i veoma lep i intenzivan, i nije se mogao
porediti ni sa kakvom ljubavlju. On ju je tada svlačio,
otkrivajući tajnu njenog izmučenog tela, prelaziojoj je
usnama preko ožiljaka i poverio joj dubinu svog očajanja,
znajući da će ga ona razumeti.
Nije dolazila ovamo bar četiri godine.
Ušle su na glavni ulaz. Iza pulta su stajala dva
čuvara. Upitali su je da li se seća procedure potrebne za
ulazak. Dala im je pištolj, značku i mobilni telefon.
Proverili su sve, čak i Alisinu crvenokosu lutku. Alisa ih je
začuñeno gledala dok su to činili, ali se nije bunila. Zatim
su obe prošle kroz detektor metala.
„I dalje dobija pretnje smrću“ reče jedan čuvar. To se
odnosilo na njihovog domaćina.
Prošle su dugim hodnikom s više zatvorenih vrata.
Osećao se miris nekog dezinfekcionog sredstva. Alisa je
usput zastajkivala i Mila ju je požurivala. U jednom času
devojčica ispruži ruku da uhvati majčinu, ali vrlo brzo
shvati svoju grešku i povuče je.
Uñoše u lift i odvezoše se na drugi sprat. Tu je bilo još
raznih hodnika i u njima je vladala veća živost. Iz soba su
se čuli neobični zvuci - šum respiratora I piskutanje
monitora. Zaposleni su bili odeveni u bele mantile i
disciplinovano su se kretali unaokolo, ponavljajući dnevnu
rutinu – puneći špriceve, menjajući boce za infuzije, kese s

urinom i katetere.
Svaki od bolesnika mogao je da prima po jednog

gosta, a vreme poseta je bilo ograničeno. Tako je barem
lekar kazao Mili. ,,Mi smo ovde zato što su tim ljudima
dani odbrojani još od roñenja.“ Ona je o tome razmišljala
kao o nekoj fabričkoj grešci. Kao da su se život i smrt
nekako spojilii pretvorili u dugu zajedničku egzistenciju,
sve dok smrt ne nadvlada.

Nijedan od bolesnika opruženih u tim krevetima nije
se nadao povratku s dugog puta.

Mrtvi koji nisu znali da su mrtvi, i živi koji nisu mogli
da umru. Tako je Mila Berišu definisala nestale osobe za
kojima su tragali policajci iz Čistilišta. Ovde se dogañalo to
isto.

Bolničar ih odvede u sobu. „Želite li da malo budete
same s njim?"

,,Da, hvala“, odgovori Mila.
Mila načini korak napred, a Alisa ostade nepomična
na pragu, s paralelno postavljenim stopalima i stežući
lutku na grudi.
Zurila je u čoveka koji je ležao na postelji, s rukama
opruženim preko belog čaršava, besprekorno presavijenog
preko grudi. Dlanovi su mu počivali na pokrivaču. Cev u
grlu, preko koje je disao, bila je zaklonjena - valjda da se
mala posetiteljka ne bi uznemirila, pomisli Mila.
Alisa je nepomično stajala na pragu i zurila u oca.
Možda je pokušavala da to što vidi poveže sa svojom
slikom o njemu - onom koju je stvorila u glavi.
Mila je mogla od početka da tvrdi da joj je otac umro -
bilo bi to mnogo lakše čak i za nju. Ali s obzirom na
stvarnu situaciju, to bi ipak bila laž. Došao bi dan kada bi
devojčica počela da postavlja ozbiljnija pitanja - ona na
koja je teže odgovoriti nego na pitanje o boji očiju ili broju
cipela. Zato je čekala trenutak da joj objasni kako je
nekorisno telo postalo neprobojni zatvor za prokletu dušu
njenog oca.
No, na njihovu sreću, bilo je još dovoljno vremena za

to.
Alisa se nije pomerala - samo je malo nagnula glavu,

kao da upija atmosferu i opaža neke stvari koje odrasli ne
vide. Zatim se okrenu ka Mili i reče: „Možemo li sada da se
vratimo?“

47

Nestanak Mihaila Ivanoviča dogodio se u vreme kada
su fotografije nestale dece redovno štampane na
pakovanjima mleka.

Bila je to zamisao istražitelja, koja je u praksi bila
veoma efikasna. Sve porodice iz grada ujutru bi se našle za
stolom na kome bi neko vreme gledale lice nestalog deteta.
To malo lukavstvo teralo je grañane da zapamte dečije lice,
te su mogli da jave policiji ako slučajno negde ugledaju to
dete. Ako je postojao otmičar, to je bio način da se izvrši
pritisak na njega.

Ali postojala je i kolateralna šteta.
Nestalog maloletnika bi na taj način pomalo usvojila
svaka porodica u kraju. Bio je kao neko zajedničko dete ili
unuče za čiji su se povratak svi molili, a pronalazak takvog
deteta ljudi su doživljavali kao dobitak na lutriji (pri čemu
su svi računali na njega).
Postavljalo se još jedno važno pitanje - istražitelji i
proizvoñači mleka pitali su se koliko dugo treba štampati
te slike na pakovanjima mleka. Što je više vremena
prolazilo, bile su manje nade u srećan kraj potrage.
Ljudima nije bilo drago da mesecima doručkuju gledajući
lice deteta koje je možda već odavno mrtvo. Tako bi
jednoga dana te dečje slike samo nestale. I niko se nije
bunio. Svi su želeli da ih zaborave.
Mihail Ivanovič - kome su odmah odmila dali
nadimak Mali Miha - vrteo se na pakovanjima mleka čak
osamnaest meseci. Nedelju dana posle nestanka napunio
je šest godina. Roditelji su mu se upravo razvodili, pa je
bilo i svaña vezanih za proces razvoda. Mediji su
napominjali da su njih dvoje bili previše zauzeti svañama
da bi vodili računa o svom sinu jedincu. Neko je to
iskoristio da mu se približi i odveo ga je.

To se dogodilo jednog prolećnog popodneva - dete je
nestalo iz vrtića u malom parku preko puta majčinog
radnog mesta. Mihail se zabavljao na ljuljašci, dok je
majka iz javne govornice vodila žučnu raspravu sa uskoro
bivšim mužem. Ona se klela istražiteljima da ni na
trenutak nije skinula pogled sa sina. Bila je potpuno
mirna, jer je stalno čula škripanje ljuljaške.

Ali kada je u jednom trenutku skrenula pogled na
tren, Mihaila više nije bilo, a prazna ljuljaška se i dalje
njihala.

Za otmicu je optužen izvesni tridesetpetogodišnji
vodoinstalater. Prijavila ga je njegova životna saputnica,
pošto je u stanu pronašla zelenu majicu s belim prugama,
koju je dečak imao na sebi kada je nestao. Ali taj čovek se
zaklinjao da je majicu uzeo iz kontejnera, a rešio je da je
zadrži samo zato što se taj slučaj već pročuo, pa mu se
dopala ideja da ima „suvenir slavne ličnosti”. Na kraju su
mu poverovali i optužili su ga samo za ometanje istrage.

Osim te epizode, u toku proteklih dvadeset godina nije
bilo traga koji bi ukazivao na dalju sudbinu Mihaila
Ivanoviča. Nije bilo ni traga ni glasina, pa čak ni pogrešnih
dojava. Niko to nije hteo glasno da izgovori, ali svi su
mislili da je dečak mrtav.

Kao i obično u sličnim slučajevima, poslat je dopis
svim sudskim lekarima u zemlji. U njemu je bio i
anatomsko-patološki opis dečakove anomalije, koji bi
omogućio identifikaciju u slučaju nalaska nekog dečjeg
tela.

U tom dopisu bio je naveden naziv anomalije Mihaila
Ivanoviča - situs inversus - što nikada nije bilo saopšteno
štampi.

Beriš je zatvorio fasciklu pošto je sve to pročitao.
Odštampao je i kopiju dosijea koji je izvukao iz Čistilišta,
zahvaljujući lozinci koji muje dala Mila.

To je već deveta žrtva Gospodara Noći, govorio je sebi.
Meñutim, u dosijeu nije bilo nikakve naznake o tome
ko bi mogao biti meta Mihaila Ivanoviča. Kada je nestao,

bio je vrlo mali, te nije verovatno da bi izabrao metu na
osnovu svog nekadašnjeg životnog iskustva, kao što su
učinili Rožer Valin i Naña Niverman. Verovatno će odabrati
slučajnu žrtvu, kao što su to učinili Erik Vinčenti i Andre
Garsija.

Ipak, činjenica da je Kairus izabrao svog najmlañeg
sledbenika da obavi smrtonosni zadatak značila je da
istražitelji treba da učine sve da ga blagovremeno pronañu.
Zašto je sve to smislio?

„Želi da pomislimo da smo nesposobni,”, glasno je
razmišljao Beriš. „Ovoga puta ima na umu neku veoma
važnu metu.“

Specijalni agent proveo je veliki deo popodneva
zatvoren u svom uredu, čekajući da mu se javi prijatelj
informatičar. Pošto je proučio fasciklu s podacima o životu
Mihaila Ivanoviča, vratio ju je u fioku, pogledao na sat i
zagledao se u Hiča koji je mirno ležao u svom uglu, ne
pomerajući se. Bilo je prošlo šest sati po podne i obojica su
bili gladni. Zato je rešio da izvede psa.

Uključio je telefonsku sekretaricu i s Hičom pošao po
hranu.

Kiosk sa sendvičima i pićem nalazio se vrlo blizu
policijske stanice.

Hič je mnogo voleo viršle - njegov gazda je mislio da je
to zbog naziva hot-dog (vruć pas).

Stali su u red ispred kioska, zajedno s ostalim
policajcima koji su, kao i obično, bacali mrke poglede na
Beriša. Specijalni agent je prvi put posle dužeg vremena
osetio njihove prodorne poglede na sebi, kao da je njegov
dugogodišnji oklop ipak malo popustio.

Hič oseti gazdinu napetost, pa podiže njušku i zalaja,
kao da hoće d kaže da će sve biti dobro. Beriš ga pomilova
po glavi. Kada je došao na red uze par zemičaka s
viršlama, sendviče s tunjevinom i limenku red bula pa se
brzo udaljiše. U povratku je razmišljao o onome što se
maločas desilo. Ništa se nije promenilo, ali mu se ipak
činilo da se sve promenilo. Vraćanje u ulogu operativca

posle mnogo godina učinilo je da se oseti mnogo življe. Po-
sle desetina uspešnijih ispitivanja, koja bi se obavezno
završila priznanjima ubica i drugih kriminalaca, shvatio je
da nije ništa bolji od njih. Očekivao je da će mu se oni
otvoriti jer u njemu prepoznaju neku vrstu delinkventa.

Ja im ne ličim na pandura - zato mi i pričaju sve to.
Sada mu se njegov dar svetio onim što je bio njegov
smisao, i to osudu kolega. Neki unutrašnji glas šaputao
mu je da je došlo vreme da se njegova kazna ukine.
Platio si svoj dug, Simone. Vreme je da opet budeš
policajac.
Dok je tako razmišljao, žurio je hodnikom prema
kancelariji. U jednoj ruci držao je kesu sa sendvičima, a u
drugoj limenku red bula, i nije mu palo na um da treba da
oslobodi jednu ruku da bi otvorio vrata.
No, Hič mu pokaza da su vrata već otvorena.
„Zdravo, Simone.“
Zamalo nije ispustio limenku iz ruke. Bila mu je
potrebna sva moć samokontrola da na licu mesta ne dobije
infarkt. „Gospode, to si ti, Stefe!”
Kapetan iz Čistilišta sedeo je sa suprotne strane
njegovog pisaćeg stola, s prekrštenim nogama. „Izvini,
nisam hteo da te prepadnem.“ Zatim pljesnu rukama,
pozivajući psa. „Doñi, lepi!“
Hič odmah potrča ka Stefanopulosu i gurnu mu
njušku u ruku, - a ovaj ga srdačno počeša po glavi.
Beriš, zaustavljajući dah, zatvori vrata i stavi viršle u
pseću posudicu za hranu. „Kada neko navikne da ga svi
ignorišu, neka iznenañenja mogu biti fatalna.“
Stef se nasmeja. ,,Da, to mi je jasno. Ipak, kucao sam
na vrata kada sam došao, kunem ti se u to.“ Zatim se
uozbilji. „Nisam došao ovamo i čekao te do sada bez
valjanog razloga - treba da porazgovaramo o nečemu
važnom.”
Beriš se zagleda u svog nekadašnjeg šefa. „Hoćeš li
jedan sendvič?“, upita, sedajući sa suprotne strane stola.
„Ne, hvala. Ali ti jedi ako hoćeš. Neću dugo ostati.”

Beriš otvori limenku red bula i srknu gutljaj. „Dobro,
o čemu je reč?”

„Pitaću te sasvim otvoreno i bez okolišanja, i
očekujem iskren odgovor.”

,,Dobro.”
„Da li ti i Mila Vaskez vodite neodobrenu istragu?”
„Zašto ne pitaš nju? Ona je tvoja saradnica.”
Stef očigledno nije bio zadovoljan tim odgovorom. „Jer
sam je ja poslao kod tebe.”
,,Da, to mi je poznato.”
„Ali nisam očekivao da ćete se združiti. Znaš li da to
može naneti ozbiljnu štetu njenoj reputaciji u policiji?”
„Mislim da ona zna da vodi računa o sebi.”
„Pojma ti nemaš, upravo je suprotno.” Stef je dobio
jedan od svojih poznatih napada ljutnje. „Milu privlači
tama kao marmelada dete. Kada je bila mala, dogodile su
joj se neke grozne i nezamislive stvari o kojima mi, hvala
bogu, nemamo pojma. Moglo je da se završi na dva načina:
ili da ostatak života provede u strahu, ili da ga smatra za
utočište. Mila uleće u najrizičnije situacije jer joj je to kao
droga. Kao povreñeni vojnici koji, čim se malo oporave,
obavezno žele da se vrate u rat. Strah od smrti takoñe
stvara neku vrstu zavisnosti.”
„Shvatio sam da je ona taj tip”, preseče ga Beriš. „Ali
mislim da nijedan od nas dvojice ne bi mogao da je
zaustavi.”
Stefanopulos ljutito odmahnu glavom i zagleda se
Berišu u oči. „Ubeñen si da ćeš uhvatiti Kairusa, zar ne?”
“Ovog puta jesamcc, potvrdi Beriš.
„I to si kazao i Mili, pošto žudiš da izravnaš stare
račune s Gospodarom Noći?” Napravi pauzu. „Da li si joj
ispričao o tvojoj vezi sa Silvijom?”
Beriš se izmaknu unazad na stolici. ,,Ne, to joj nisam
kazao”, hladno priznade.
„A nameravaš li da joj to kažeš? Ili smatraš da je to
nebitan detalj?”
„Zašto bih to učinio?”

Stef lupi rukom po stolu i prepade Hiča.
„Zato što si od tada počeo da se urušavaš! Postao si
prava bitanga, zanemario si karijeru i pretvorio se u
otpadnika! A sve zbog onoga što se desilo Silviji!”
„Morao sam da je štitim, a meñutim...”
“A meñutim... Kairus ti je odveo Silviju.”
Da li želiš novi život?
Reči koje je Gospodar Noći preko telefona upućivao
svojim budućim sledbenicima odjeknuše u sobi. Ali samo
ih je Beriš čuo.
Da li je i Silvija otišla u sobu 317 u hotelu Ambrus?
Da li se odvezla liftom do trećeg sprata? Da li je uočila one
tamnocrvene tapete? Da li je hodala po tamnocrvenom
tepihu s plavim cvetovima? Da li je posle toga popila pilulu
za spavanje i prepustila se Gospodaru Noći?
Nastalo je poduže ćutanje, a zatim Stef progovori. „U
čemu je tvoje krivica, Berišu? Da li u tome što te je to
čudovište obmanulo, ili to što si se zaljubio u jedinu
svedokinju koja mu je videla lice? Razmisli dobro o tome.”
„Morao sam da je zaštitim!”, odgovori Beriš odlučno,
poput ploče koja se vrti na pokvarenom gramofonu.
,,A koliko si vremena proveo s njom? Mesec dana? Zar
misliš da zbog toga treba da odbaciš ceo život?“
Beriš ne reče ništa.
Možda je Stef shvatio da sve to nema svrhe. Ustade i
priñe Hiču, pa čučnu da ga pomiluje. „Kao šef Programa za
zaštitu svedoka, i ja sam odgovoran za tebe i ono što se
dogodilo.”
,,Pa si se zato živ sahranio u Čistilištu?”
Kapetan se tužno osmehnu pa ustade i dohvati
kvaku, spreman da krene. „Pošto su neki nestali ljudi
počeli da se vraćaju, misliš li da će se možda ona ponovo
pojaviti, zar ne? Molim te, želim da od tebe lično čujem da
sam se prevario - kaži mi da ne veruješ da je Silvija još
živa.”
Beriš izdrža pogled svog starog kapetana, ali nije znao
šta da mu odgovori. Tišina je postajala sve mučnija, a Stef

nije odustajao. No, na svu sreću, zvrjanje telefona naglo
prekinu tu napetu atmosferu.

Beriš zgrabi slušalicu: ,,Da?”
„Uskoro ćeš mi biti vrlo, vrlo zahvalan.” Bio je to glas
bezimenog hakera, a u pozadini se čuo šum nekih teških
mašina. Ko zna s kojeg je bezbednog telefona ovog puta
zvao.
„Imaš li nešto za mene?” Beriš je pokušavao da bude
što kraći, jer je Stef s vrata i dalje zurio u njega.
„Mihail Ivanovič se pre mesec dana obratio jednom
privatnom doktoru pod lažnim imenom.”
,,Da li si siguran u to?”
„Slušaj ovo: taj doktor je pomislio da mu je samo
proviñenje poslalo takvog pacijenta i da mu se pruža divna
prilika da napiše zanimljiv članak za neki meñicinski
časopis o pojavi situs inversus, tako da se veoma zain-
teresovao za Ivanovičevo srce. Meñutim, i ovaj je shvatio
šta doktor ima u vidu i odmah je prekinuo lečenje. Doktor,
meñutim, nije odustao i pokušao je da ga prati do kuće.
Valjda je Mihail to otkrio jer je narednog dana doktor
izgoreo u svom automobilu. Policija i agenti osiguranja
zaključili su da električna instalacija u kolima nije bila
ispravna, pa je auto izgoreo, zajedno s vozačem koji nije
stigao da pobegne napolje. Istražitelji se, naravno, nisu
previše udubljivali u taj slučaj, niti su utvrdili zašto se
tako nešto desilo, naročito kada se ima u vidu da doktor
nije imao neprijatelje. Tako su, na kraju, zaključili da je to
nesrećan slučaj. Ali ja sam uspeo da uñem u doktorov
laptop, pa sam, počev od pravog motiva, rekonstruisao ceo
slučaj.”
„Sačekaj trenutak.” Beriš pokri slušalicu i obrati se
Stefanopulosu. „Obećavam da ću Mili ispričati za Silviju i
da ću, koliko god mogu, nastojati da je držim što dalje od
nevolja.”
Kapetan iz Čistilišta shvati te reči kao dobar znak.
,,Hvala!”, reče mu i izañe iz sobe.
Kada je Stef otišao, Beriš se vrati sagovorniku. „Imaš

li adresu?”
„Imam, prijatelju.”
Zatim mu tajanstveni ekspert izdiktira adresu i Beriš

je zapisa, nadajući se da Mihail Ivanovič još boravi na tom
mestu. Hteo je da prekine vezu i pozove Milu, kada ga glas
iz slušalice zaustavi.

„Ima još nešto... Ivanovič je mogao da izabere hiljadu
drugih načina da ukloni doktora. Ali postoji i detalj koji je
policajce i agente osiguranja trebalo da navede da
posumnjaju.”

„A šta je to?”
„U izveštaju se navodi da su bravice automobila bile
defektne, ali su verovatno bile obrañene, razumeš? No,
sudski lekar je zaključio da je telo dugo gorelo, što se ne
uklapa u teoriju brzog požara. Nije isključeno da je ubica
bio u blizini i da je uživao u prizoru.”
Beriš pomisli na Stravinskog i Žar-pticu. „Misliš li da
je taj Mihail Ivanovič piroman?”
„Pa, mislim da se našem prijatelju dopada da ljudi
gore.”

48

Sreli su se dva bloka dalje od stana Mihaila Ivanoviča.
Svako od njih dvoje došlo je s druge strane. Beriš
ubaci Hiča na zadnje sedište hjundaija i sede pored Mile,
ne pitajući je gde je bila tog popodneva, mada je po izrazu
njenog lica odmah video da nešto nije u redu.
„Da li smo sigurni da on stanuje baš ovde?“, upita
policajka.
„Naš čovek mi je tako rekao.“
„Dakle, šta ćemo sada da radimo?“
Beriš pogleda na sat: tek je prošlo osam. „Rizikujemo
da ga zateknemo u kući.“
,,Da li si imao na umu pretraživanje stana?“
,,Ne znam ni sam šta sam imao na umu, možda bi
sada bio dobar trenutak da pozovemo tvog prijatelja
Borisa.“
Mila napravi grimasu neodobravanja. „Zar zbilja želiš
da mu sada objašnjavam kako smo došli do informacije?
On će me to svakako pitati.“
Beriš nije razmišljao o tome. Ako bi to učinili, ostali bi
bez važnog izvora podataka, a nije se setio drugog načina
kako da Mila sazna nešto o Mihailu Ivanoviču. ,,U pravu
si. No, ako otkrijemo ko mu je meta, moraćemo da
alarmiramo i ostale.“
,,Na to ćemo misliti kasnije.“
Beriš klimnu glavom.

Stanovi su na oba sprata bili rasporeñeni ukrug, a
ceo kompleks bio je smešten oko četvrtastog korita punog
mulja, koji je nekada bilo bazen.

Beriš i Mila gurnuše kapiju i poñoše prema zadnjem
delu zgrade. Postojale su požarne stepenice kojima su se

mogli neprimećeno popeti. Stan Mihaila Ivanoviča nosio je
oznaku 4B.

Kada su došli do podnožja stepenica, Beriš reče psu:
„Ako neko naiñe, zalaj! Shvatio si, Hiču, zar ne?”

Hovavarti su, kao što im i samo ime govori, odlični psi
čuvari. Pas sede kao lepo vaspitana životinja i činilo se da
razume gazdino nareñenje.

Oboje izvukoše pištolje.
„Ovo nije moje standardno oružje”, objasni Mila. „Više
mi je odgovaralo ono koje sam izgubila u Kairusovoj
jazbini. Zato ne garantujem da ću biti precizna.“
Ta primedba o preciznosti zazvuča Berišu kao
diskretan prekor za njegovu neefikasnost u zgradi od
crvene cigle, kada je imao odličnu priliku da upuca
Kairusa. Prihvatio je prekor, ali se, podstaknut rečju
požar, pritom setio i poslednjih hakerovih reči o Mihailu
Ivanoviču.
Mislim da se našem prijatelju dopada kad ljudi gore.
Pričao je sa Milom o tome, ali nije rekao da ga je taj
detalj posebno zabrinuo. U antropološkim studijama
raznih tipova kriminalaca, pronašao je i podatak da je
piromanija najakutnija manifestacija agresivnog sadiste.”
Postojao je i poseban naziv za osobe slične Ivanoviču.
Imati posla s takvim piromanskim kreaturama bilo je vrlo
opasno, jer im nije bio cilj samo da ubijaju, već su čeznuli
za razaranjem uopšte.
Prišli su ulaznim vratima. Nisu mogli da vide šta je u
stanu. Pogledali su se i Beriš je čak prislonio uvo na vrata,
no jedino što se čulo bili su zvuci televizora iz susednih
stanova - mnogi prozori bili su otvoreni zbog toplog
vremena.
Nije im ostalo mnogo vremena za odluku, jer su u
svakom trenutku rizikovali da ih neko vidi.
Specijalni agent joj dade znak i Mila se spusti na
kolena, da bolje osmotri bravu dok je obija.
Posle nekoliko sekundi vrata se otvoriše.
Beriš ih gurnu i uperi pištolj u polumračnu

unutrašnjost stana. Mila upali baterijsku lampu iza
njegovih leña i osvetli u sredini sobe sto prekriven starim
novinama i praznim bocama. Duž celog stana pružao se
dugačak hodnik. Činilo se da unutra nema nikoga.

Uñoše.
Beriš načini nekoliko koraka, a Mila tiho zatvori vrata
za sobom. Stan nije bio preveliki - bile su tu najviše tri
sobe. Zastali su na pragu dnevnog boravka i oslušnuli.
„Čini mi se da ovde nema nikoga“, promrmlja
specijalni agent. „Ipak, držaćemo pištolje pri ruci“,
napomenu on, kao da je to bilo potrebno.
“Osećaš li i ti ovo?“
Beriš shvati da ona govori o nekom jakom veštačkom
mirisu, koji je podsećao na sredstvo za čišćenje poda. A
stan, jasno se videlo, nije bio skoro čišćen. Odmahnu
glavom, ne shvatajući odakle dopire miris.
U toj sobi je glavni nameštaj bila smeña sofa s
pokidanom presvlakom. Stari model televizora s katodnom
cevi stajao je u uglu, a uza zid je bio prislonjen prazan
kredenac. Dve stolice i rasparen sto dopunjavali su bedni
nameštaj. Iznad svega toga kočoperio se luster s četiri
kraka i zvonastim zaklonima za sijalice, načinjenim od
mutnog stakla.
Nije izgledalo da tu neko stanuje - više je ličilo na
mesto za privremeni smeštaj. Beriš shvati da Mihail
Ivanovič svakako nije tu proveo poslednjih dvadeset
godina.
Tek se nedavno doselio, reče u sebi. To je bilo zgodno
skrovište, tek koliko da okonča misiju. Posle toga bi opet
nestao.
„Našem prijatelju nije se dopao položaj sofe.” Mila
pokaza naniže baterijskom lampom.
Beriš vide da je jedna noga sofe polomljena. „Čuj,
moždaje sakrio nešto ispod.”
Dohvatiše ručke sofe i pomeriše je u stranu. Zatim
osvetliše pod, ali na njemu nije bilo ničega.
Specijalni agent se veoma razočarao.

,,On je, izgleda, radio to isto i sa ostalim nameštajem
u stanu”, reče Mila pokazujući ogrebotine na parketu
nastale vučenjem stvari.

Ako je Ivanovič imao nameru da u tom stanu ostane
vrlo kratko; zašto bi mu bilo važno da menja položaj
nameštaja? Berišu to nije bilo jasno.

Na desnoj strani je nekakva prljava zavesa odvajala
dnevni boravak od malog kupatila. Mila pomeri zavesu i
vide okrnjenu klozetsku šolju, izgrebani lavabo pun
kamenca i tuš.

„Ovde nedostaju slavine”, primeti Beriš. Uklonjene su,
reče u sebi. Pošto je to uočio, pokuša da objasni i obrazloži
taj čudni postupak, nadajući se da će mu antropologija
dati odgovor.

„Pogledajmo šta je tamo”, reče mu koleginica i prekinu
njegovo razmišljanje.

Poslednja soba verovatno je bila spavaća. Vrata su
bila poluotvorena i policajka uperi svetlo kroz otvor.

„Pogledaj!”
Beriš stade kraj nje i vide šta mu pokazuje.
U sobi se nalazio mali plan grada pričvršćen na zid
pribadačama a na njemu je jedan deo bio zaokružen
crvenom bojom.
„Misliš li da...” Mila ne završi rečenicu, jer je bilo jasno
da bi to moglo biti područje planiranog napada. Trebalo je
nekako potvrditi tu pretpo stavku. Mila krenu ka sobi.
Beriš vide kako je odlučno zakoračila i pomisli da je
sve to vrlo predvidljivo. On je u mislima odmah predvideo
šta će Mila uraditi - to je bilo sasvim očekivano.
Kakav je motiv imao Mihail Ivanovič da im ostavi tako
važan trag? Možda je bio previše siguran u sebe i svoje
skrovište, ali Beriš nije bio spreman da se kladi u to.
Odgovor mu opet dade antropologija.
U roku od nepune sekunde, specijalni agent složi u
glavi sve podatke koji su na prvi pogled delovali
beznačajno.
Miris sredstva za čišćenje - ono spada u zapaljive

tečnosti koje je najlakše nabaviti. Uklonjene slavine -
vodom se najlakše gasi vatra. Pomeren nameštaj -
eventualni uljez će ga zaobilaziti i tako doći baš tamo gde
on želi. Crveni krug na planu grada - poziv da se uñe u tu
sobu. Poluotvorena vrata sobe - zamka.

,,Stani!“
Mila se okrenu i zbunjeno ga pogleda.
Specijalni agent podiže pogled i zagleda se u luster.
Zatim uze baterijsku lampu iz Milinih ruku i osvetli
ga. Odmah je primetio žičice i kablove kako štrče iz lustera
- kupaste staklene posude bile si; pune neke uljaste
tečnosti.
„Šta je to?“, upita začuñeno Mila.
,,To je zapaljiva bomba.“
Zatim Beriš uze baterijsku lampu i poñe tragom
kablova do vrata spavaće sobe. Osvetli prekidač i vide da je
jedan od kablova povezan sa rudimentarnim modelom
strujnog kola, koje se sastojalo od dve elektrode i jedne
niskovoltažne baterije, a sve slepljeno lepljivom trakom. Da
je Mila otvorila vrata do kraja, strujno kolo bi se zatvorilo.
Ali ne bi došlo do prave eksplozije - Beriš je to znao. Bili bi
zahvaćeni vihorom tečnog plamena koji bi im spalio odeću
i spržio ih.
Osim ubistva, to bi bilo pravo uživanje. Tipična
zabava za piromanske kreature.
„Naš Mihail je majstor.“ Specijalni agent je time odao
priznanje genijalnoj jednostavnosti zamke. Zatim Beriš
otkide jedan provodnik i prekinu vezu meñu elementima
strujnog kola. Potom uñe u sobu.
Prišavši planu, zapaziše da crveni krug okružuje
jednu odreñenu ulicu. ,,To nije daleko. Udaljeno je odavde
samo devet blokova.“
Policajka uoči skepticizam u Beriševom izrazu - isti
onaj koji je mučio i nju. „A ko uopšte kaže da je Mihail
Ivanovič hteo da nam ostavi neki trag, a ne da nam postavi
smrtonosnu zamku praveći se da ostavlja trag?“
“To ćemo saznati samo ako lično odemo tamo.“

49

Shvatili su da se nalaze na pravom mestu, čim su
videli gomilu ljudi i Mila i Beriš obreše se pred jednom
šestospratnicom. Odjekivao je požarni alarm, a stanari su
istrčavali iz zgrade. Ali nigde se nije video dim. Uočiše i
jedna patrolna policijska kola. Vozačeva vrata bila su
otvorena a migavci uključeni.

„Lokalni policajci su nas pretekli”, reče Mila izlazeći
iza automobila. Zapaziše portira koji je pomagao ljudima
da brže izañu. Mila poñe ka njemu zajedno s Berišem,
pokazujući svima značku, a Hič potrča za njiim „Gde je taj
požar?“, upita Mila, nadvikujući se sa sirenom.

,,Ne znam, ali protivpožarni alarm se uključio na
četvrtom spratu. ,,A ko tu stanuje?“

„Jedan budža iz policijske uprave. Živi sam. Zove se
Gurevič.“

“Čuvši to ime, njih dvoje prebledeše.
„Šta se desilo?“, upita Beriš.
„Čim se začuo alarm, pošao sam da pomognem
Ijudima da izañu iz zgrade. Ali gore je već jedan vaš
kolega.“
„Da li je ovo jedini ulaz u zgradu?“
„Postoji i drugi ulaz - pozadi.“
„Dakle, niste videli nikoga nepoznatog da izlazi iz
zgrade?“
„Nisam, ali pored ovolike gužve, ne mogu biti sasvim
siguran.“
Beriš pogleda Milu. „Moraš javiti Klausu Borisu da
pošalje specijalce.
Ona klimnu glavom. „ A šta ćemo mi?“
,,Pa popećemo se gore, naravno!“
Zavijanje alarma odjekivalo je i na stepenicama i učini
im se i još neprijatnije.

Beriš dade znak Hiču da sedne i čeka. Pas posluša i
ostade na straži.

Došavši na odmorište, Mila vide da su vrata
Gurevičevog stana tvorena. Brzo dade znak Berišu, pa se
postaviše s obe strane vrata. Povikašetri puta u znak
upozorenja, a zatim specijalni agent preñe preko praga,
dok mu je Mila čuvala leña.

Stan je bio u polutami i s ulaznih vrata nisu videli
nikoga. Iz hodnika ispred njih dopirao je jak miris
paljevine. Nije to bio uobičajeni miris požara, pomisli Mila.
Bilo je u tom mirisu nečega drugog - prodornog i gorkog.
Ubrzo shvati šta je to. Bio je to onaj isti oštri miris koji je
emitovala njena koža kada bi je napadala oštricom da bi
osetila bol koji joj je bio tako potreban.

Vide kako Beriš prinosi ruku ustima, nastojeći da
suzbije mučninu - i onje sve shvatio. Zatim joj dade znak
da nastave. To i učiniše.

Stan je bio pun klasičnog nameštaja i starinskih
slika. Sve je bilo u znaku prošlosti. Tapeti i tepisi bili su
tamni i sve je doprinosilo opštem tonu mračne strogosti.

Glavni hodnik ličio je na muzejsku salu. Nisu imali
vremena da se zapitaju kako je jedan policijski inspektor
mogao da živi u takvom luksuzu. Samo su hrlili napred.

Stigoše do jedne povelike sobe. Vrata su bila otvorena
i kroz njih se probijala uska traka svetla - osvrnuše se da
vide postoji li neko pogodno sklonište za ubicu, u slučaju
da je ovaj hteo da im postavi zamku. Zatim ponoviše
malopreñašnji ritual, ali obrnutim redom.

Beriš uñe prvi i Mila vide njegovo zgranuto lice.
Na podu su ležala dva tela - jedno vrlo blizu drugoga.
Policajac iz patrolnih kola srušio se na tepih koji je
već bio natopljen krvIju iz rane na njegovom grlu. Ležao je
na leñima, lica okrenutog ka njima. Očigledno je bio mrtav.
Gurevič je bio neprepoznatljiv. Iz njegovog sagorelog
tela vio se smrdljivi dim. Od spečenog lica odudarale su
samo beonjače, a oči su mu bile uperene ka tavanici. Mila
je bila ubeñena da je mrtav, ali mu odjednom kapci

zadrhtaše i kao da ih u trenu prepoznade.
„Pozabavi se tim policajcema, reče ona Berišu, vičući

da nadglasa alarm. Ja ću smisliti šta da uradim s njim.“
Kleknula je kraj inspektora, ne znajući kako da mu

olakša bol. Odeća mu se zalepila za kožu i stvorila jedin-
stvenu masu, koja je ličila na nagorelu lavu. Ugleda neku
plišanu zavesu otrgnutu sa držača - verovatno ju je
policajac upotrebio da pokuša da ugasi vatru pre nego što
ga ja Ivanovič napao. Tu je bila i posuda iz koje je piroman
rasuo zapaljivu tečnost.

Mila se okrenu da pogleda Beriša, koji je zurio u vrata
naginjući se istovremeno nad grudni koš policajca i
pokušavajući da čuje eventualne otkucaje srca. Zatim
ustade i odmahnu glavom.

„Gurevič je još živ“, reče mu ona.
„Patrolna kola upravo stižu - biće valjda i neka
ambulantna s njima.“
„Ne znamo ni da li je Ivanovič još uvek tu negde - s
obzirom na ranu na grlu ovog jadnika, mogao bi još uvek
biti u stanu, naoružan. Moramo da proverimo bezbednost
u zgradi.“
Mila vide da se Beriš trudi da smisli neki dobar plan.
„Neko od nas dvoje mora sići da objasni kolegama šta
se desilo“ reče specijalni agent.“
U tom času Gurevič uhvati Milu za ruku. ,,U šoku je,
bolje idi ti“, reče policajka.
„Iskoristiću radio iz patrolnih kola, da direktno
pozovem osoblje hitne pomoći i da im kažem u kakvom je
stanju povreñeni. A ti nemoj da prenagliš ni u čemu, da li
ti je jasno?“
Policajka shvati da joj se Beriš obraća veoma
zaštitničkim tonom. U jednom trenutku je čak zvučao kao
Stef. ,,Dobro“, reče da bi ga umirila.

Beriš siñe niza stepenice, pazeći da ga neko ne
zaskoči s leña. Portir je pomenuo da postoji zadnji ulaz, pa

je bilo vrlo verovatno da ga je Mihail Ivanovič iskoristio za
bekstvo.

Nañe Hiča tamo gde ga je i ostavio. Bio je miran.
Stigavši do kapije, ugleda svetla na krovovima
patrolnih kola koja su se bližila.
Zvuci sirena mešali su se s protivpožarnim alarmom u
zaglušujućoj buci, što iz nekog razloga još više iznervira
Beriša.
Prvo vozilo Savezne policije stade kraj gomile stanara
koji su se okupili na ulici da vide šta se dešava. Izañoše tri
policajca u uniformama specijalaca, a meñu njima i jedan
narednik. Beriš mu poñe u susret, ne misleći na posledice
svog čina.
„Sve se odigralo na četvrtom spratu. Jedan od naših
je mrtav, inspektor Gurevič je teško povreñen, a agentkinja
Mila Vaskez sada je kraj njega. Krivac se zove Mihail
Ivanovič i sigurno je naoružan. Možda je već pobegao, ali
nije isključeno ni da je još u zgradi.“ Shvati da ga je
narednik prepoznao i svakako se pitao šta jedan otpadnik
radi tu.
„Recite vašim ljudima da provere sve radoznalce.“
Pokaza glavom na gužvu. „Ubica je piroman koji izuzetno
uživa u prizoru paljevine i možda je još negde u blizini.“
,,Da, gospodine. Evo, dolaze i kola hitne pomoći.“
Narednik se zatim obrati specijalcima koji su se okupljali
pred ulazom i izdade im nekoliko nareñenja, uputivši ih na
četvrti sprat.
Beriš ne htede da im smeta, pa poñe prema patrolnim
kolima koja je postradali policajac ostavio otvorena nasred
ulice. Sede za volan i dohvati mikrofon radija. „Centrala,
ovde specijalni agent Beriš. Povežite me hitno sa osobljem
iz kola hitne pomoći koja su pošla ka kući inspektora
Gureviča.”
Jedan ženski glas mu odmah odgovori. ,,U redu,
agente, pokušavamo da uspostavimo vezu radiom.”
Čekajući da dobije vezu s bolničarima, Beriš je
nestrpljivo lupkao kažiprstom po mikrofonu i osvrtao se

unaokolo. Masa okupljenih stanara i suseda bivala je sve
veća.

Gde li je sada Mihail Ivanovič? Da li se krije meñu tim
ljudima i posmatra ga? Možda želi da oseti onaj miris koji
Beriš nije mogao da izbaci iz nozdrva - miris dima i
izgorelog ljudskog mesa. Specijalni agent je znao de sam
nikada neće moći da ga zaboravi.

„Ambulanta kola 266”, oglasi se neki muškarac preko
radija. „Kakva je tamo situacija? Kraj!”

„Imamo jednog gadno opečenog ranjenika. Ima
teškoća s disanjem i loše izgleda, ali je još pri svesti. Kraj!”

„A čime je opečen? Kraj!” '
„Verujemo da je u pitanju mešavina raznih hemijskih
materija. To je delo piromana. Kraj!” Dok je to govorio,
Beriš rasejano pogleda u retrovizor.
Vide Hiča kako se vrti iza automobila i laje.
Zbog zavijanja alarma i krčanja radija Beriš ga nije
ranije primetio.
„Da li je uzrok nastanka opekotina otklonjen? Kraj!”
Beriš ne odgovori, jer se naglo usredsredio na ono što
se dogañalo iza patrolnih kola.
„Gospodine, da li ste razumeli pitanje? Kraj.”
„Zvaću vas ponovo.” Specijalni agent prekide vezu.
Spusti mikrofon na sedište, izañe napolje i poñe iza
automobila. Hič se pomamio i Beriš vide da besno laje na
prtljažnik.
On je tu, reče samome sebi. Mihail Ivanovič se sakrio
tu, da ga ne bi unvatili. Nije mogao izabrati bolje mesto.
Beriš potraži pogledom nekoga od kolega, ali niko nije
gledao na njegovu stranu. Izvuče pištolj, trudeći se da ga
čvrsto drži u ruci. Drugu ruku ispruži prema prtljažniku.
Odsečnim potezom pritisnu dugme za otključavanje i
istovremeno uperi oružje na tu stranu.
Kada se limeni poklopac podigao, on opet oseti
poznati miris. Dolazio je od tela čoveka koji je bio unutra,
doduše malo manje opečenog nego Gurevič.
Bio je pri svesti i sasvim nag.

A taj čovek nije bio Mihail Ivanovič. Mada u tom času
na sebi niie imao uniformu, Beriš se seti da ga je
povremeno viñao kako doručkuje u kineskom restoranu.

U tom trenu mu postade jasno šta se dogodilo, baš
kao da mu se u glavi odvijao ceo film. U sobi se nagnuo,
možda i previše žurno, da oslušne disanje i srčane
otkucaje čoveka za koga je mislio da je smrtno ranjen.
Osim zaglušujućeg zvuka alarma, nije čuo baš ništa - ali
zato što je spustio uho na pogrešnu stranu grudi. Levu!

A kod anomalije situs inversus srce je na desnoj
strani, pomisli on i podiže zabrinut pogled prema četvrtom
spratu palate.

50

Skočio je s tepiha kada je Gurevič izgubio svest.
Povampireni policajac imao je čudan osmeh na licu.
Držao je nož u ruci i posmatrao je kao što lovac gleda plen
koji je upao u zamku.
Pred Milinim očima poče da se odvija sasvim nerealna
scena. Um joj je bio zamagljen, ali ipak odmah shvati ko je
taj živi mrtvac.
U toj sekundi joj u mislima sve doñe na mesto.
Mihail Ivanovič je zaustavio patrolna kola i, pošto je
neutralisao vozača, uzeo njegovu uniformu. Odeven kao
policajac, pojavio se kod Gureviča. S obzirom na to da je
na sebi imao uniformu, ovaj nije video ništa sumnjivo u toj
kasnoj poseti. Zapalio je Gureviča, ali nije uspeo da
pobegne na vreme. Kada je čuo da dolaze policajci, naneo
je sebi nožem ranu na grlu - taman dovoljno duboku da
malo iskrvari i ubedljivo inscenira sopstvenu smrt..
Lažni policajac brzo obrisa šakom krv s vrata, te joj bi
jasno da je povreda površinska. Nož je brzo odbacio i iz
džepa izvukao neku čudnu stvar. Bila je to plastična
bočica puna narandžaste tečnosti u koju su bila uronjena
dva kabla provučena kroz zapušač i povezana s kutijicom
obmotanom crnom lepljivom trakom.
Mila intuitivno shvati da je reč o nekoj zapaljivoj
napravi.
Mogla je da puca na Ivanoviča, pre nego što uspe da
se pomeri s mesta. Ali pošto je držao tu čudnu stvar u
ruci, ona pomisli da to možda nije najbolja ideja. Nije znala
da li se to čudo može aktivirati pritiskom na dugme -
možda bi ga piroman pritisnuo pre nego što ga ona pogodi.
Ivanovič se smejuljio. „Znaš li ti da vatra pročIšćava?”
,,Stani!”, naredi mu ona.
Mihail Ivanovič elegantnim pokretom ispruži ruku

unazad, kao bacač diska koji se sprema da izvede savršeni
hitac. Mila podiže pištolj i nacilja. Upravo se spremila da
opali, kada vide da se iza piromanovih leña pojavljuje
nekakav velikl beli oblak, koji ga obavi i poče da se širi
prema njoj.

U toj hemijskoj magli ugleda tamne siluete
specijalaca. Nešto su uzbuñeno vikali, ali su se usporeno
kretali. Bili su čudni i prilično nalik na duhove - kao da su
došli iz drugog sveta ili iz neke druge dimenzije da je
spasu.

Za manje od sekunde bacili su se na Mihaila
Ivanoviča, koji pade na pod oboren njihovom težinom. Mila
u piromanovim očima uoči potpuno zaprepašćenje dok su
ga specijalci vezivali i uzimali mu iz ruke njegovu opasnu
igračku.

KAIRUS

Izveštaj 16-01-UJ/9

Odlomak iz audio-snimka ispitivanja, dana 28.

septembra ▄▄▄▄ u odeljenju Savezne policije ▄▄▄▄▄▄
Vreme: 17 .42

..spitivač: Gde se nalazite? nestankom
Ispitanik: (ćuti)
Lopitivač: Šta se sinoć dogodilo?
Ispitanik: (ćuti)
Ispitivač: Kakve veze imate s
agentkinje Mile Vaskez?

51

Opsesija je degenerativni proces koji zahvata rutinu.
To je mentalni mehanizam naviknut da ponavlja isti
model ponašanja, koji se odjednom poremeti i počne
beskrajno da ponavlja samo jedan gest. Tom gestu pridaje
nezamenljivu važnost i smatra ga skoro vitalnim.
No, u tome skoro leži šansa da se prekine to
ponavljanje i da se osoba oslobodi psihološkog robovanja
sopstvenoj fiks-ideji.
Onoga dana kada je Simon Beriš shvatio tu definiciju,
izvučenu iz udžbenika antropologije, shvatio je i zašto mu
nema spasa, kao i da će svakako nastaviti da misli na
Silviju sve do smrti.
Ljubav sve zatruje uspomenama, govorio je sebi. Ona
je slična radijaciji.
Svaki put kada bi dotakao nešto što je bilo vezano za
ono kratko vreme koje su proveli zajedno - nešto što je ona
koristila, baratala time ili možda samo dotakla - nevidljiva
negativna energija tog predmeta ozračila bi njegovu ruku i
popela mu se u mišicu sve do ramena, dok najzad ne bi
stigla i do srca.
Samo sat pre nego što je Silvija ušla u njegov život,
Beriš je energično gulio krompire za večeru. Nameravao je
da spremi pile na krompirićima. Nije bio naročito dobar
kuvar, ali nekako se snalazio.
Bilo je to jednog junskog popodneva kada se svetlo u
gradu menjalo - nestali su oni sivi tonovi i intenzivno žutilo
tipično za maj i svuda je dominiralo crveno i plavo.
Temperatura od dvadesetak stepeni nije još bila letnja, ali
je bila dovoljno prijatna da joj se čovek prepusti. Kroz
otvoren kuhinjski prozor mogli su se čuti glasovi
uzbuñenih dečaka koji su se takmičili na obližnjem
igralištu. Krici lasta dopirali su do njega sa neodreñene

udaljenosti. Na radiju je neka stanica emitovala samo
stare hitove - The man I love, Bili Holidej; I wish I knew
how it would feel to be free, Nina Simon; I dont mean a
thing, Djuk Elington; i Moanin’ Čarls Mingus.

Simon Beriš, odeven u farmerke i plavu košulju sa
zavrnutim rukavima, imao je na sebi smešnu žutu kecelju
s volanima i kretao se izmeñu stola I rerne sa gracioznošću
pravog plesača. Kao da mu sve to nije bilo dovoljno, još je i
zvižduckao.

Osećao je neku čudnu euforiju, a da ni sam nije znao
zbog čega.

Voleo je svoj posao, život mu je bio lep. Bio je pun
radosti. Posle nekoliko godina provedenih u vojsci, shvatio
je da je prirodan nastavak njegove karijere rad u policiji.
Na akademiji se istakao, u kratkom periodu u službi je
lepo napredovao i postao specijalni agent mnogo ranije
nego što je to bio slučaj s drugima s njegovog odeljenja.
Unapreñenje i uključivanje u Program zaštite svedoka s
kapetanom Stefanopulosom kao šefom bilo je šlag na torti i
dostojan završetak te nezaboravne godine.

Zato je, dok je plesao po kuhinji starog stana u
siromašnijem kraju grada imao dosta razloga da bude
veseo i da misli kako zaslužuje pečenu piletinu i pesme
Mingusa, Djuka Elingtona, Nine Simon i Bili Holidej. Te
trenutke će zauvek zapamtiti. Jer samo jedan sat kasnije,
sve se promenilo. I sve ono što ga je ispunjavalo pre nego
što je upoznao Silviju, postalo je san neke vrsta utešne
nagrade.

Smestio se u tu kuću nedelju dana ranije, a na
ugovor je stavio neko izmišljeno ime. Novac je dobio iz
fonda Programa za zaštitu svedoka. Imao je na
raspolaganju priličnu sumu za tekuće troškove, lažna
dokumenta i zdravstvenu knjižicu.

Stan je bio namešten, ali je Simon ipak tog jutra
doneo još malo nameštaja i stvari iz svog stana, da bi
privukao pažnju ostalih stanara na stan 37G.

Trik pomoću koga ostajete nezapaženi svodi se na to

da se na neki način istaknete.
Da se samo neopaženo doselio, stanari bi se svakako

pitali ko su tajanstvene komšije koje su došle ko zna
odakle. Takvi tračevi su u njegovom poslu bili najopasniji -
kružili su od usta do usta brzinom svetlosti. Bilo je
poželjno izgledati sasvim prosečno.

Naime, niko vas neće uhoditi niti će se posebno
zanimati za vas ako ste u svemu slični susedima.

Kada je istovario stvari, širom je otvorio prozore, da se
stan malo provetri, i počeo da razmešta nameštaj.

S obzirom na ulogu brižnog muža koji priprema
gnezdašce za porodicu, u celoj toj priči nedostajalaje samo
ženica. Postojala je, doduše, jedna nezgoda.

Još je nije upoznao.
Podatke o njoj pročitao je iz fascikle koju mu je dao
Stef. Nije mu to bio prvi takav zadatak, ali nikada do tada
nije igrao ulogu brižnog muža. „Biće to nešto slično
brakovima sklopljenim preko pisama, razumeš li?”, rekao
mu je kapetan. Dao mu je čak i burmu, koja je, doduše,
bila samo pozlaćena.
Stan se nalazio u prizemlju. Neko bi pomislio da je taj
položaj rizičan, ali ga je on izabrao zbog većeg broja
mogućnosti za bekstvo. „Kaña štitiš svedoka, nemoj
izigravati revolveraša, već beži zajedno s njim”, preporučio
mu je Stef.
Kada je zvono zazvonilo, Simon prekinu pranje
tanjira, obrisa ruke o kecelju, smaknu je i poñe do kapije
da sačeka ženicu.
Ispred ulaznih vrata, kraj interfona je stajala
plavokosa Džoana Šuton, koja mu, kao i obično, uputi
blistav osmeh. Beriš se pitao kako tako zgodna žena ne
može da nañe odgovarajućeg muškarca. No, muške kolege
su se plašile njenih ambicija i nepodmitljivosti, pa su je
valjda zbog toga prozvale Sudija. Simonu je bila
simpatična i smatrao je da je veoma sposobna.
Džoana ga pozdravi kao starog drugara. „Dobro
izgledaš”, reče i lupnu ga po stomaku. „Kažu da bračni

život pomaže ljudima da ostanu u formi.”
Zasmejali su se kao da su se celog veka družili.
Zatim Džoana izjavi: „Evo, dovela sam ti prijateljicu

koju sam upravo pokupila sa stanice. Kaže da si joj ovih
dana nedostajao. Lepo se staraj o njoj.”

Zatim se pomeri u stranu i on ugleda neznanku kako
stoji kao ukopana iza nje na trotoaru. Imala je potpuno
crnu kosu upletenu u kiku i tamnoplavu jaknu preveliku
za njenu mršavu figuru. U jednoj ruci držala je kofer, čija
ju je težina vukla na jednu stranu, dok je drugu šaku
stisnula u pesnicu da joj preširoka burma ne bi skliznula
sa prsta - izgleda da nisu uspeli da nañu neku koja bi joj
odgovarala.

Silvija se osvrtala unaokolo, sa izgubljenim i tužnim
izrazom u očima.

Simon pokuša da popravi situaciju, uputivši joj
blistav osmeh. Žena se nije pobunila kada ju je zagrlio i
srdačno poljubio u obraz, a zatim joj je diskretno šapnuo:
„Molim te da me zagrliš, inače će ovaj početak biti loš.”

Silvija mu ništa ne odgovori, već spusti kofer i učini to
što joj je kazao. Nije ga samo ovlaš zagrlila - zadržala mu
se malo duže u naručju. Simon shvati da ona ne želi da ga
pusti jer je toliko uplašena da je sva njena pažnja
usmerena na njega.

Taj njen gest navede ga da obeća sebi da će je
svakako štititi i više nego što mu nameće zvanična
obaveza.

Pošto se uverila da im ništa drugo ne treba, Džoana
Šuton se oprosti i poñe. Na vratima se okrenu i pozva
Simona.

„Ona je prilično nestabilna”, reče mu pokazujući na
Silviju. ,,Ne znam koliko će joj nervi izdržati. Može
odjednom da pukne.”

„To se neće desiti.”
»Ali mogao si i gore proći”, dodade Džoana s tipičnom
ženskom zlobom. „Sve u svemu, vrlo je prijatna. Sećaš li se
kako me je Stef naterao da se udam za onog programera s

kosom punom peruti i durbinima od naočara? Ti si barem
imao sreće.“

Simon se malo zbuni.
„Šta je to - pa ti si pocrveneo?“ nastavi nemilosrdna
Džoana.
„Ma da, ti bi baš to volela.“ Zatim sasvim ozbiljno
nastavi. „Misliš li da će je Gospodar Noći progoniti?“
,,Uh, mi ne znamo čak ni da li on zaista postoji. Ipak,
mada ne bi trebalo to da kažem... zaista se plašim.“
Bila je vrlo iskrena. Džoana Šuton bila je policajka
koja ne preza ni od čega. Delovala je kao osoba koja
nikada ne bi priznala da se nečega plaši. Ali ono što se
dogañalo izmenilo je čak inju. Toliku je napetost stvorio
foto- robot Gospodara Noći.
Skoro dečje crte i te nepokretne oči, tako duboke da
su delovale kao žive.
Oni su bili iskusni i obučeni policajci, a i najbolji na
odeljenju. A to čudovište s dečjim licem bilo je njihova
apsolutna nemeza.
“Ja završavam smenu za jedan sat“, reče Džoana
polazeći. „Ako vam noćas nešto zatreba, biće dežuran
jedan novajlija po imenu Gurevič - čini mi se da je on
policajac na svom mestu.“
Silvija i on proveli su to prvo veče u stanu jedva se
obraćajući jedno drugome.
On uključi televizor i ostavi povišen ton da bi se
stvorio utisak da se u tom stanu vodi normalan život,
mada ih niko nije posmatrao. Ona rasporedi ono malo
svojih stvari u spavaćoj sobi. Nije zatvarala vrata, već ih je
ostavila poluotvorena, tako da je mogla da ga vidi u
svakom času. Simon se vrteo ispred vrata, da bi joj stavio
na znanje da je tu i da pazi na nju.
U jednom trenu zagleda se u nju iz hodnika, dok je
kačila odeću u orman. Nije ni bio svestan da zuri, a ona ga
uhvati na delu. Vide da se prepala. Udalji se od vrata,
govoreći sebi da se ponaša kao budala.
Malo kasnije večerali su piletinu i krompir. Nije to bila

neka naročita večera, ali ona ne reče ni reč o hrani. Jedini
razgovor za večerom bio ve zan za dodavanje hleba i
mineralne vode.

Oko deset sati ona ode u svoju sobu. Simon uze
jastuk i ćebe i smesti se na trosed. Ležao je s rukom ispod
glave zureći u tavanicu, ali nikako nije uspevao da zaspi.
Mislio je na nju. Nije znao mnogo o njoj osim onoga što je
pročitao iz izveštaja u fascikli. Znao je da je sama na svetu
i da je odrasla u nekom domu za siročad i kod raznih
starateljskih porodica. Uvek se bavila svakakvim sitnim
poslovima i nije imala omiljeni poziv. Niko je nije naročito
voleo. Niko je nije primećivao. Baš niko, osim tog
sumnjivog tipa s kojim se upoznala na istom mestu gde je
viñena i druga žrtava Gospodara Noći.

„Nisam ja zapazila njega - bilo je baš obrnuto.
Osmehnuo mi se i od tada ne mogu da ga zaboravim.”

Simon je, ležeći na trosedu, razmišljao o slučajevima
sedam nestalih osoba koje su mediji nazivali
insomničarima. Ti su slučajevi sve do tada postojali samo
u novinama i na televiziji. Savezna policija povela je
istragu samo zbog toga što je smatrala da treba da reaguje
na negodovanje javnosti, a i zato što nije želela da se
obruka.

Postojanje očevica držano je u potpunoj tajnosti, kao i
informacija o postojanju foto-robota mogućeg zločinca.

Stefanopulos je uspeo da ubedi svoje pretpostavljene
da istragu povere Programu zaštite svedoka. Bila je to
anomalija u njihovoj dotadašnjoj praksi, ali je šef odseka
bez protivljenja dao saglasnost, verovatno zato da bi
izbegao prebacivanja u slučaju prilično verovatnog
neuspeha.

U početku Silviji niko nije verovao. Samo je Stef mislio
da uopšte nije u pitanju nikakav trik za privlačenje pažnje
medija. Pošto ju je konačno upoznao, i Simon je zaključio
da ona svakako govori istinu.

Dok je razmišljao o svemu tome, ugledao je Silviju
kako stoji na pragu dnevne sobe. Zapazio je da je navukla i

spavaćicu. Prvo nije shvatio šta želi, pa je hteo da je upita,
ali ona poñe pravo ka njemu. Mirno i u tišini, spustila se
na trosed i okrenula se da legne kraj njega. Simon se malo
pomeri da joj napravi mesta, čudeći se svemu tome.

Silvija se sklupča leñima okrenuta ka njemu, ali
položi glavu na njegovu mišicu. Simon spusti glavu na
jastuk i opusti se.

,,Hvala”, reče ona stidljivo.

Kada je dvadeset godina kasnije razmišljao o toj prvoj
noći provedenoj na trosedu, Beriš nije mogao da otera iz
misli osećaj toplog Silvijinog tela sklupčanog kraj njega -
držao je u naručju tu krhku priliku, ispunjen željom da
brine o njoj.

Ali možda je neko drugi tada već izvršio uticaj na nju.
Da li bi želela novi život?
Te Kairusove reči, prošaputane preko telefona,
izazvale su kod Beriša misao da je možda reč o sasvim
drugačijem scenariju. Sve donedavno ne bi na to ni
pomislio. Postojala je grupa osoba koje su prošle kroz sobu
317 u hotelu Ambrus i koje su sada bile spremne da učine
sve za svog propovednika. Ni svetlo rane zore nije oteralo
tu misao iz njegove glave.
Gurevičeva smrt izazvala je pravi zemljotres u policiji.
Takoñe je bacila i novo svetlo na privatni život tog čoveka.
Bogato opremljen stan u kojem je živeo nije mogao
biti tako luksuzno ureñen samo od njegove inspektorske
plate. Bilo jejasno da je imao i druge, neprijavljene
prihode.
Beriša su mučile sumnje, a pomislio je da je to isto
palo na um i svima ostalima koji su ušli u Gurevičev stan
posle ubistva, uključujuči i Džoanu Šuton. Te sumnje su
se odnosile na slučaj od pre dvadeset godina, kada je jedan
od specijalnih agenata primio mito od izvesnog kriminalca
uključenog u Program zaštite svedoka, da bi mu pomogao
da pobegne.

Za to bekstvo su okrivili Beriša I on je od tada trpeo
stalni prezir kolega i razna maltretiranja, mada nije bilo
nikakvih dokaza protiv njega.

Ali činjenica da je pravi krivac možda bio Gurevič nije
automatski donela i njegovu rehabilitaciju. Možda je to
samo značilo kraj svake mogućnosti za ucenjivanje.

Dok su u sobi koja se nalazila nekoliko spratova iznad
njega ispitivali Mihaila Ivanoviča, specijalni agent zatvori
se u svoj ured da sačeka da se reši njegova sudbina.

Naime, trebalo je da pretpostavljeni odluče da li da ga
kazne zbog voñenja neodobrene istrage.

Možda će Sudija iskoristiti tu priliku da dokrajči
poznatog otpadnika u nastojanju da spase reputaciju
pokojnog inspektora. No, Beriša je više mučila ona Armija
senki.

Nije prestajao da se pita da li je i njegova Silvija meñu
njima.

52

Soba je utonula u prijatnu polutamu.
U njoj nije bilo prozora, a zidovi su bili crni. Tu su
bila i tri reda stolica okrenutih na istu stranu, kao u
bioskopu. Ali pred njima nije bio ekran, već lažno ogledalo,
prozirno samo s jedne strane.
Na drugoj strani nalazili su se ispitanik Mihail
Ivanovič i ispitivač Klaus Boris.
Iz sale iza ogledala posmatrala ih je samo Mila.
Svi ostali su više voleli da prate ispitivanje preko
unutrašnjeg sistema kamera koje su sve snimale iz
različitih uglova, a oni bi to pratili na monitorima, udobno
zavaljeni u fotelje u kancelarijama. Zato više niko nije od-
lazio u salu s lažnim ogledalom.
A ta sala je bila idealno sklonište.
Policajka je sedela skrštenih ruku i zurila u staklo.
Soba za ispitivanje bila je osvetljena neonskim svetiljkama,
a u centru su stajjali masivan sto i dve stolice, postavljene
sa po jedne strane stola. Na jednoj sedeo je Ivanovič s
lisicama na rukama, a inspektor je kružio oko njega poput
grabljivca koji proučava plen pre nego što skoči na njega.
Boris je na ušima imao slušalice preko kojih je verovatno
dobijao instrukcije od Sudije.
Mihail, piromanska kreatura crvene kose i zelenih
očiju, nije više na sebi imao uniformu policajca. Dali su
mu frotirsku majicu i donji deo neke trenerke, dok je na
nogama umesto cipela imao široke papuče. Tako odeven
delovao je prilično krotko. Ipak, opasnost je tinjala u
njemu poput žara skrivenog pod pepelom.
Mila pogleda tetovaže kojima su mu bile prekrivene
ruke. Bile su neobične i zabrinjavajuće.
Nije tu bilo svastika i krstova obrnutih naopako, niti
simbola smrti i mržnje, već samo čudan niz oznaka koje su

imale neki sopstveni sklad. Uzdizale su se od ručnih
zglobova prema bicepsima i nestajale ispod rukava majice.
Slične tetovaže videla je i na njegovim okovanim skočnim
zglobovima.

Nisu to prave tetovaže. Mogu da se kladim da si sve to
sam urezao, jer uživaš da osetiš dodir plamena na koži,
pomisli Mila.

Piroman se opirao ispitivaču.
„Imaš li ti uopšte pojma kakve ti nevolje predstoje?”,
upita ga inspektor, koji, bez obzira na to što je unutra
proveo već tri sata, nije skinuo jaknu niti razlabavio
kravatu. „Možemo da ti prikačimo ranjavanje policajca iz
patrolnih kola, ubistvo jednog od šefova našeg odseka, kao
i ubistvo lekara koji je želeo da napiše naučni rad o tebi.“
Posle dužeg natezanja, došli su do trenutka polaganja
računa. Ivanovič se samo smeškao, uporno izbegavao da
pogleda ispitivača i tvrdoglavo se, opirao.
„Baš me raduje što se tako lepo zabavljaš, no to znači
da ćeš, u najboljem slučaju, doveka trunuti u ćeliji.
„Kako god vi kažete, gospodine.”
,,Da li ti to mene zavitlavaš, Mihaile?”
„Ne, gospodine. Ali ja nisam ništa uradio.”
,,A ko je onda sve to uradio?a
,,Pa, u mojoj glavi postoji jedan glas koji mi govori šta
da radim, potvrdi zatvorenik mirnim pevuckavim glasom,
kao da namerno loše recituje neki tekst.
Klaus Boris se nagnu ka njemu. „Opet ta priča o
glasovima?”
„Ali ja govorim istinu, gospodine. Zašto mi ne
verujete?” To je već zvučalo drsko.
„Ne primam se ja na te tvoje fore, Mihaile. Sredio sam
i neke malo bolje od tebe.”
„Zaista, gospodine?”
„Da, zaista. A to izmišljanje kojekakvih priča neće ti
nimalo pomoći.“
„Kako god vi kažete, gospodine.”
Boris se u tišini zagleda u njega. Zaključio je da mu je

bilo dovoljno tog natezanja. Otvori vrata i ubrzo uñe u salu
u kojoj je sedela Mila.

„Želim jedno objašnjenje”, reče joj oštro dok je sipao
sebi čašu vode iz automata.

,,Dobro.” Mila je znala da će doći do toga, ali je želela
da izbegne njegov optužujući pogled.

„Kada sam došao da porazgovaram s tobom u
Stefovom uredu u Čistilištu i da ti predložim da se uključiš
u ovu istragu, nisam ni pomišljao da će posle nedelju dana
naše prijateljstvo biti ugroženo. Želim da znam zbog čega?”

„Znam, trebalo je da te obavestim.“
„Jesi li sigurna da je to jedini problem?“
„Reci mi ti u čemu je problem...“
Boris popi čašu vode i glasno huknu. „Mislio sam da
mi veruješ.“
„Bar ti znaš da sam ja lojalna osoba. Obratila bih ti se
da je bilo potrebno, ali nisam mogla da te izvestim o tome
šta se dogaña, jer bi me sprečio da delam, ili bi osećao da
si obavezan da sve javiš Sudiji. Istinu govoreči, Borise,
postao si deo sistema. Ja ga nisam prihvatila i nikada
neću.“
„ A u čemu je to, po tvom mišljenju, moj greh? Da
čujem... Možda u tome što mislim na svoju porodicu. Ili je
greh što vodim računa o zaradi i karijeri? Pa eto, zaista si
me uhvatila u prestupu - držim se pravila i poštujem
nadreñene, a Milu Vaskez boli uvo za sve...“ Besnim
pokretom baci čašu u korpu. „Kažeš da me ceniš i pričaš o
lojalnosti, ali si se ipak pouzdala u čoveka kakav je Simon
Beriš.“
Klaus Boris se nije bitno razlikovao od drugih
policajaca: kada je bilo reči o osuñivanju drugih, držao se
mišljenja većine. Mila pomisli da su ga okolnosti navele da
stekne pogrešan utisak o specijalnom agentu. I nju je
obmanuo onaj misteriozni koverat koji je Beriš krišom
uzeo iz stana, da bi ga dao tajanstvenom hakeru. Govorila
je sebi da je to zapravo ne zanima, ali to ipak nije konačno
otklonilo njene sumnje. Bila joj je potrebna ona poseta

Gurevičevom stanu da bi shvatila neke stvari. Sada je bila
uvreñena zbog Borisovog odnosa prema njenom kolegi -
nije hteo da prizna da Beriš možda nije kriv. „Mihail
Ivanovič ubio je Gureviča zato što je hteo da pokaže da je
reč o korumpiranom policajcu, a ti mi i dalje pričaš o
Simonu Berišu?“ Pretpostavka o postojanju zla - učiniti
dobro svom bližnjem uklanjanjem lažnog zlotvora, reče
Mila u sebi.

Inspektor se zbuni. „Ne znaš o čemu pričaš...“,
pokuša da joj odgovori.

“E pa onda mi dokaži da još misliš sopstvenom
glavom i da nisi deo nastojanja Džoane Šuton da prikrije
svog pomagača da bi spasla sebe.“ Policajka vide kako njen
prijatelj posrnu. „Sudija će rado žrtvovati Beriša i pustiti
da se i dalje misli da je on kriv. Zar taj čovek treba zauvek
da plaća za nešto što nije učinio.“

„Želiš li zaista da pričaš o tome šta je pravedno, a šta
nije? E pa slušaj...“ Pre nego što je nastavio priču,
inspektor skide jaknu i ode da sedne ujednu od stolica u
prednjem redu. „Nijednoj od žrtava Mihaila Ivanoviča ne
možemo da obezbedimo pravdu.“

„Šta ti to znači?“
Boris se zavali u stolici. „Sudija je htela da na
piromana primenimo protokol o antiterorizmu. Da je bilo
po njenom, smestili bismo ga u neki tajni zatvor i silom
izvukli to što zna.”
Mila pomisli da bi Šutonova svakako podržala tezu o
terorizmu samo da bi odvukla pažnju javnosti od skandala
sa Gurevičem. „A tužilaštvo se slaže s tim?”
Boris odmahnu glavom, besan zbog Miline naivnosti.
„Nisi se zapitala zašto Mihailovom ispitivanju nije
prisustvovao njegov advokat?”
Policajka odjednom shvati šta se dogaña.
„Dakle, njegov advokat se sada pogaña s tužiocem?“
„I znaš li šta mu sada priča? Da je njegov klijent
nesposoban za rasuñivanje i da ne može da odgovara za
svoja dela.”

Mila se zgranu. „Mihail je veoma svesno isplanirao
ubistvo Gureviča i obmanuo je sve nas. Kako neko može
reći da je nesposoban za rasuñivanje?”

Boris prstom pokaza salu za ispitivanje, u kojoj je
Mihail mirno sedeo iščekujući sudbinu, koju je možda već i
isplanirao. „Zar nisi čula šta taj psihopata sve vreme
govori? On kao čuje glasove! Uveren je da će ga proglasiti
neuračunljivim. Advokat će insistirati na tome da je Mihail
otrgnut od porodice kada je bio dete i da iz tog doba vuče
teške traume. Pati i od kardiološke anomalije situs
inversus, što znači da ne može opstati u zatvoru. Osim
toga je i piroman, što znači da pati od još jednog tipičnog
manijakalnog poremećaja. Da li ti je to dovoljno?”

,,A šta misliš da će tužilaštvo učiniti?”
„Izjaviće da, dok se ne dokaže da je optuženi mentalno
zdrav, ne možemo da primenimo antiteroristički protokol
niti možemo da ga tretiramo kao normalnog optuženika.
Ivanoviča će premestiti u zatvorsku bolnicu i poslaće ga na
razna psihijatrijska veštačenja. Ako doktori potvrde
početnu dijagnozu, otpremiće ga u zavod za mentalno
obolele kažnjenike, iz kojeg će možda uspeti i da pobegne.”
Mila je bila očajna. „Zaboga, pa ubijen je jedan
policajac – tužilac neće doneti odluku protiv interesa
odseka.”
„Žao mi je, ali ne možemo ništa da uradimo.”
„Ako nam Ivanovič sada izmakne, nećemo nikada
uhvatiti Kairusa.”
Mila je igrala na kartu Gospodara Noći, misleći da
Boris zna celu priču, uključujući i činjenicu da je pre
dvadeset godina slučaj insomničara zataškao baš Sudija.
Inspektor malo poćuta i ništa ne odgovori.
Mila ga spopade. ,,Ta vest će se proširiti, pre ili
kasnije. Šutonova ima samo jednu šansu da spase svoje
lepo grešno dupe... A ta njena šansa je u rukama Mihaila
Ivanoviča. Ako bismo mogli da ga nateramo da prizna da
mu je neko davao naloge...“
„To neće biti dovoljno da dokažemo postojanje

pseudočudovišta koje je policija i u prošlosti ignorisala.“
Kairus nije ubica jer nije nikoga ubio. Nije ni otmičar

jer se oni koje je oteo vraćaju, ponavljala je Mila u sebi.
Gospodar Noći u očima zakona uopšte ne postoji.

U tom času Mihail se okrenu prema njima. Nije
mogao da ih vidi kroz ogledalo, ali mu se pogled ipak
ukrsti s Milinim.

„Uskoro će doći da ga vode u obezbeñenu zatvorsku
bolnicu“ reče neutešni Boris. „Da bismo ga naveli da nam
išta kaže, moraćemo da primenimo složenu strategiju, s
pravom scenskom postavkom i precizno odreñenim
ulogama. Moraćemo psihološki da ga obradimo... Kada
sam radio kao stručnjak za ispitivanje, pre nego što sam
dobio ovo zvanje, znao sam kako se to radi, tako da znam
o čemu pričam. Ali sada nemamo dovoljno vremena.“
Policajka se okrenu da ga pogleda. „Koliko nam je vremena
ostalo?“

„Možda nekoliko sati. Zašto?“
,,I ti shvataš da više nećemo imati sličnu priliku da
ostvarimo izvesnu prednost u odnosu na Kairusa?“
„Mani se toga - ne možemo da ga iskoristimo.“
Mila napravi pauzu, jer je znala da je to što predlaže
prava kocka. ,,Moramo da mu damo šansu.“
Boris je nije razumeo. ,,Kome?“
„Čoveku koji je najveći stručnjak za ispitivanje na
odseku.“
Inspektor skoči sa stolice. ,,I ne pomišljaj na to!“
„Dugujemo mu to!“
,,Šta?“
„Priliku da povrati reputaciju. A i Beriš je najbolji
ispitivač, znaš to i sam.“
Inspektor se i dalje opirao njenom predlogu, ali je Mila
imala u vidu ono što joj je Beriš rekao o pretpostavci zla i o
ulozi propovednika.
To joj dade ideju.
Policajka priñe svom starom drugu. „I mene veoma
nervira pomisao da to kopile može da se izvuče i da je

jedan od naših ljudi ranjen, a drugi poginuo ni zbog čega.“
Spusti mu ruku na rame.

Boris se začudi tom njenom gestu. Znao je da ona
mrzi svaki fizički kontakt.

„Dobro, da pokušamo. Ali odmah mogu da ti kažem
da ćemo veoma teškoubediti Sudiju u to.“

53

„Ne dolazi u obzir!“
Sudijin urlik probi se kroz vrata sobe u kojoj je držala
sastanak sa Klausom Borisom.
„Neću dozvoliti da se naš odsek izvrgava ruglu!”
„Ali šta uopšte možemo da izgubimo?”
„Nije bitno!”
Mila je sedela u hodniku i zurila u pod, da ne bi čak
ni pogledom zbunjivala čoveka koji je i samim svojim
prisustvom izazivao smak sveta. Simon Beriš je mirno
stajao naslonjen na zid, s rukama prekrštenim preko
grudi. Policajka mu je zavidela na tolikoj samokontroli.
„Mogli bismo barem da pokušamoa, reče Boris. „Svi
znamo da je on, u toku svih ovih godina, veoma uspešno
izvlačio priznanja.”
„Neću da bacam ovo malo preostalog vremena
puštajući tog diletanta da izvodi svoje antropološke
eksperimente na Mihailu Ivanoviču! Smislite nešto drugo!”
Ko zna da li bi inspektor konačno izvukao i priču o
mogućoj korumpiranosti Gureviča da bi ubedio Šutonovu.
Mila se nadala tome. No, s obzirom na ono što su čuli iz
susedne sobe, Beriševa mirnoća bila je prilično sumnjiva.
Mila mu priñe. „Kako podnosiš sve ovo?a
On slegnu ramenima. „Posle nekog vremena, navikne
se čovek i na to.“
Policajka se ohrabri. „Nisam te to pitala, ali reci mi da
li si uzeo to mito, ili je to bio Gurevič?a
„A zašto bih ja znao šta je neko drugi uradio?”, ohladi
je Beriš.
„Ne mogu da verujem da ga i dalje braniš.”
„Neću se pravdati na račun pokojnika.”
Mila nije znala da li je taj njegov stav dokaz hrabrosti
ili čista ludost. “Pa i ja rizikujem kožu zbog tebe.”

„Niko ti to nije tražio.”
„Hoćeš li barem da mi kažeš kako se sve to dogodilo?“
Bilo jejasno da Beriš to ne želi, ali joj ipak odgovori:
„Poverili su mi nadzor nad kriminalcem koji je rešio da
izda svoje saučesnike. Čuvali smo ga pod lažnim imenom i
motrili na njega. Taj zadatak dobili smo Gurevič i ja.“
,,Pa zašto su, kada je taj tip pobegao, osumnjičili
samo tebe?“
„Zato što sam ga ja nadgledao u noći kada je njegov
sin dobio napad slepog creva. Hteo je da poseti dete u
bolnici i zamolio me je da ga povedem tamo. Ne bih mogao
reći da smo u toku vremena provedenog zajedno postali
baš pravi prijatelji - nisam se nimalo solidarisao s njim -
ali sam ipak cenio njegovu saradnju. Nije lako za nekoga
ko odjednom promeni svoj put - dobar ili loš - da izmeni
sve i rizikuje život.“
,,I šta si učinio?“
„Prekršio sam propis i odveo ga u bolnicu. Kada je
posle pobegao, iskoristili su taj dogañaj da me optuže da
smo bili u dosluhu. Ta optužba je povučena jer novac
nikad nije pronañen, ali ja sam dospeo na loš glas, a on se
ne može lako opovrgnuti.“
„Ne shvatam“, reče Mila. „Naše kolege nisu imale
nikakvog prava da te osuñuju tek tako, bez ikakvih
dokaza.“
„Policajcima nije važno da saznaju istinu, niti im je
potreban sud da bi osuñivali kolegu.“
Mila više nije mogla da trpi njegov sarkazam. „Baš se
pitam kako možeš i dalje da štitiš Gurevičevu reputaciju.
Ti si nedužan, ali ne želiš da se sazna šta se zaista desilo.“
„Mrtvi ne mogu da se brane od optužbe.“
,,To nije istina. A sada si, kako ti to kažeš, navikao na
takav život. Zar nemaš nimalo samoljublja? Koristiš sva ta
ponižavanja kao oružje protiv sebe. Tako možeš da se
obmanjuješ i osećaš se bolje, jer prihvataš svačije zlobne
primedbe i postupke.“
Specijalni agent ne reče ništa.

„Svi ponekad napravimo neku grešku, Berišu. To ne
znači da treba da pustimo da nas drugi kinje, kao što si ti
učinio.“

,,To je tačno. Ljudi uvek projektuju pozitivne slike o
sebi, mada one ne odgovaraju stvarnosti. Zbog toga
priznaju sve kada se nañu pred nekim kao što sam ja.“

On joj priñe. „Znaš li zašto sam postao najuspešniji
ispitivač na odseku? Ti kriminalci me ne poznaju - ne
znaju ko sam - ali čim me vide, shvate da se ne razlikujem
mnogo od njih i da i ja nešto krijem.“ Beriš uperi prst u
nju. „Bilo to tačno ili ne, u tome je moja snaga.“

,,Pa zar se ti time čak i ponosiš?“ Rešila je da prihvati
njegov ismevački stil.

„Niko nije spreman da prizna svoje grehe, a da ne
dobije ništa zauzvrat, Mila. Čak ni ti.“

Ona malo razmisli o tome.
„Sećaš li se onog beskućnika koji živi iza moje kuće?“
„Onoga kome nosiš hranu?“
„Da - znaj da u mojim postupcima nema altruizma.
On je tu skoro godinu dana, a ja pokušavam da ga
pripitomim i zadobijem njegovo poverenje, da bih mogla da
ga pogledam u lice i porazgovaram s njim. Nije mi baš
prirastao za srce, ali mislim da zna nešto o jednoj ličnosti
iz arhiva Čistilišta. Nije mi važno da li je srećan ili nije.
Tuña nesreća nas zanima samo onda kada je odraz naše.“
„ A koja je poenta te tvoje priče?“
„Poenta je u tome da I ja glumim kad je to neophodno,
ali ne prihvatam kompromise sa samom sobom.“
„Zar je to tvoj najveći greh?“, odgovori Beriš lažno
uvreñenim tonom. „Zašto mi ne ispričaš nešto o tvojoj
kćeri?“
Čim je pomenuo Alisu, Mila požele da skoči na njega i
raspali ga pesnicom. Ipak, Beriš je spreči da mu odgovori.
,,Ja barem ne bežim. Plaćam za svoje greške. A šta ti
radiš? Kome si poverila ćerku da bi pobegla od obaveze?
Sasvim je jasno da ona za tebe ne postoji, osim kad tebi
odgovara.”

„ A šta ti znaš o tome?“
Skoro su nadglasali žučnu raspravu u susednoj sobi.
„Reci mi koju boju ona više voli? Šta najviše voli da
radi? Ima li neku igračkicu kojom se uspavljuje uveče
kada tebe nema?“
Kakva bih ja majka bila kad ne bih znala ime omiljene
lutke svoje ćerke?
„Ima crvenokosu lutku koju zove Mis!“, razdra mu se
Mila u lice.
„Aha, a kako si to otkrila? Da li ti je ona to kazala, ili
je tajno nadzireš?“ Mila se ukopa u mestu. Beriš
preneraženo shvati da je ono što je kazao čisto u nameri
da je povredi ispala bukvalna istina.
„Moram da je štitim!“, pravdala se Mila.
,,Da je štitiš? Od čega?“
„Od sebe!“
Beriš se oseti kao budala. Shvati da je napao Milu
onom svojom govorancijom samo zato što je osetio da je
manje vredan, a i zato što mu je bilo dosta dugogodišnjeg
maltretiranja. Nije bio u stanju da bude iskren prema njoj.
Još joj nije ispričao o Silviji. Želeo je da joj kaže da mu je
vrlo žao.
U tom času je I u susednoj sobi nastala tišina, a
odmah zatim su se vrata otvorila. Prvo je izašao Boris, koji
im ne reče ni reči. Zatim se pojavi Sudija.
Džoana Šuton se načas zagleda u Beriša, kao da ga
ne poznaje, a zatim se obrati Mili.
„U redu, agente Vaskez, vaš prijatelj ima moje
odobrenje.”
Činilo se da ih je ta vest oboje protresla i stavila tačku
na njihovu malopreñašnju raspravu.
Visoke Sudijine potpetice lupkale su po podu hodnika
dok se udaljavala, ostavljajući za sobom uobičajeni trag
preslatkog parfema.
Mila i Beriš su opet bili tim.
„Čula si je, zar ne?” Klaus Boris je i dalje bio ljut na
nju. „Obratila se tebi, da bi shvatila da odgovaraš za sve.