Donato Karizi - Vladar iz senke

Meñutim, Gurevič joj ne dade nikakvo objašnjenje.
Poñe ka sredini kuhinje, prema kuhinjskom ostrvu iznad
koga je bila kamena nadstrešnica s bakarnim intarzijama.
Na sredini ostrvceta nalazio se veliki sto od masivnog
drveta, s prljavim tanjirima od prethodne večeri, ali su se
izmeñu njih mogli videti i ostaci jednog kasnijeg obroka.

Neko je tu jutros i doručkovao.
Gurevič shvati da je Mila brzo uočila tu čudnu
činjenicu i stade pred nju, ,,Da li su vam objasnili kako
smo identifikovali Rožera Valina?“
,,Do sada mi to niko nije rekao.
„Nešto malo posle šest sati ujutru, baš u samu zoru,
Valin je oslobodio malog Džesa iz podruma, doveo ga
ovamo i dao mu ovsene pahuljice, sok od pomorandže i
čokoladni kolač.“
Normalno ponašanje mešalo se s pričom strave i
užasa. Mili su takve devijacije najviše smetale. To smirenje
usred najvećeg ludila predstavljalo je novu vrstu pritiska.
„Valin je sedeo za stolom s detetom dok je
doručkovalo; čekao je da završi s obrokom, nastavi
Gurevič. „Kao što ste već pomenuli, pre sedamnaest godina
je četiri dana sedeo kraj majčinog tela. Možda je malog
Džesa tog jutra ostavio u životu, da bi ovaj doživeo isto
takvo iskustvo. To vreme doručka iskoristio je da dečaku
objasni ko je. A da bi bio siguran da je dete sve to dobro
zapamtilo, naterao ga je i da sve zapiše.“
„A koja je svrha toga?“, upita Mila.
Gurevič joj dade znak da se još malo strpi, jer će joj
uskoro sve biti sasvim jasno. „Džes je prilično hrabar
momčić, zar ne, Borise?“
„Vrlo je hrabar“, potvrdi inspektor.
„Bez obzira na sve što mu se dogodilo, bio je smiren
skoro do kraja. Tek malopre se rasplakao od očajanja.
Ipak, pre toga nam je odgovorio na sva pitanja.“
„Kada smo mu pokazali fotografiju računovoñe u
svetlosivom odelu, košulji sa tankim prugama i zelenom
kravatom, odmah ga je prepoznao“, dodade Boris. Zatim

mu se lice smrknu. „Ali kada smo tražili dodatne detalje -
recimo da podrobnije opiše odeću ubice – dečak je samo
iznova pokazivao fotografiju... Tako je izgledao, ponavljao
je.“

Taj detalj zgranu Milu. „Nije moguće“, omače joj se
pošto se prisetila fotografije iz sale izgubljenih koraka.

„Baš tako“, složi se Gurevič. „Momak je nestao kao
tridesetogodišnjak a zatim se pojavio s četrdeset sedam
godina, potpuno istog izgleda, odeven u istu odeću od pre
sedamnaest godina.“

Mila nije bila u stanju da izusti ni reč.
Gurevič nastavi: „A gde je on bio svih prethodnih
godina? Da li su ga oteli vanzemaljci?“, bio je ironičan.
,,Da nije izronio iz šume? Možda ga je svemirski brod
istresao pravo pred kuću Belmanovih?“
„A ima tu još nešto.“ Boris pokaza na telefon na zidu.
»Džes je, po Valinovom nareñenju, sa ovog telefona jutros
obavestio policiju o masakru. Prema podacima telefonske
centrale, ubica je noćas oko tri prekinuo pokolj da bi
obavio jedan telefonski razgovor.“
„Broj telefona odgovara perionici s automatskim
mašinama, koja radi non-stop i nalazi se u centru grada“,
objasni Gurevič. ,,Tu uglavnom dolaze starije osobe i
imigranti, pa perionica ima sopstvenu telefonsku
govornicu.“
„Meñutim, tamo uopšte nema osoblja koje dežura, niti
ikakvih noćnih čuvara, već je postavljena samo video-
kamera, koja služi da obeshrabri vandale,“ Boris se
pažljivo zagleda u nju.
„Onda vi ipak znate ko je odgovorio na taj telefonski
poziv?“, reče Mila , puna nade.
,,U tome I jeste stvar“, priznade Boris. „Niko se nije
odazvao na taj poziv. Valin je pustio da telefon neko vreme
zvoni, a zatim je prekinuo vezu i više nije pokušavao
nikoga da pozove.“
,,To baš i nema mnogo smisla, zar ne, agente
Vaskez?“, upita je Gurevič. Mila je dobro razumela šta njih

dvojicu najviše zabrinjava u toj priči, ali i dalje nije
shvatala svoju ulogu.

,,A šta bih ja tu mogla da uradim?“
„Vredeo bi nam svaki detalj iz Valinovog nekadašnjeg
života, pomoću koga bismo saznali kuda se uputio, jer je
jasno da ima još nešto na umu“, odgovori Gurevič. „Koga je
to pokušao da pozove noćas? Postoji li neki saučesnik?
Koji će biti njegov sledeći potez? Kuda je krenuo sa
puškom? Pobogu, ima bušmaster!“
,,A sva ta pitanja svode se na jedno - gde je Rožer
Valin bio poslednjih sedamnaest godina?“, zaključi Boris.

9

Nasilje se kod užurbanih koljača uvek odvija u
ciklusima.

Svaki taj ciklus traje po dvanaestak sati i ima tri
tipične faze: mirovanje, inkubaciju i eksploziju. Prva faza
nastaje posle prvog napada. Dolazi do trenutnog osećanja
ispunjenja cilja, a zatim nastaje novi period tenzije: mržnja
se meša s gnevom. Ta dva osećanja ponašaju se kao
hemijski elementi. Posmatrana zasebno, nijedno od njih ne
mora biti štetno, ali zajedno mogu da stvore nestabilno
jedinjenje. Treća faza je uvek neizbežna. Smrt je jedini
mogući završetak celog tog procesa.

Mila se nadala da će policajci stići da reaguju na
vreme.

Prirodni završetak životnih aktivnosti masovnog ubice
je samoubistvo, a ako ga Valin još nije izvršio, to znači da
svakako ima još neki plan koji želi da ostvari.

Koga ovog puta misli da napadne?
Popodne se bližilo večeri i nebo je imalo tipičnu boju
kasnog leta. Hjundai je polako odmicao ulicom dok se Mila
naginjala kroz prozor da pročita brojeve kuća.
Vile su bile meñusobno slične - uglavnom dvospratne,
sa izrazito kosim krovovima i malim baštama s prednje
strane. Samo im je boja bila različita - od bele i bež do
smeñe i zelene - ali su sve bile obojene pastelnim tono-
vima. U prvo vreme, koje je sada već pripadalo prošlosti,
njih su nastanjivale mlade porodice, pa su se deca igrala
na travnjacima ispred kuća, a toplo svetlo prodiralo je kroz
prozore.
Sada je to bio kraj u kome su pretežno živeli stariji
ljudi.
Ograde od belog drveta bile su zamenjene novim
metalnim ogradama. Na travnjacima je bilo raznih

otpadaka. Kada se približila broju četrdeset dva, Mila
uspori i zaustavi se. Na suprotnoj strani ulice nalazila se
kuća u kojoj je celog veka živeo Rožer Valin.

Prošlo je celih sedamnaest godina i ta kuća je sada
pripadala drugoj porodici, ali je to ipak i dalje bila kuća u
kojoj je odrastao višestruki ubica. Tu je načinio svoje prve
korake, igrao se na travnjaku i učio da vozi bicikl. Kroz ta
vrata je svakodnevno izlazio da bi otišao u školu, a kasnije
i na posao. Ta je kuća bila pozornica njegove svakodnevne
rutine. Bila je i mesto na kome je negovao bolesnu majku,
dugo čekajući njen neizbežni kraj.

Tokom karijere tragačice za nestalim osobama, Mila je
veoma dobro naučila jednu stvar. Ma kako daleko da
čovek pobegne, kuća ga uvek sledi na tom putu. Možemo
menjati boravišta, ali smo zajedno uvek vezani. Kao da mi
pripadamo njemu, a ne obrnuto. Kao da smo načinjeni od
istih materijala - samo što je kući zemlja krv, drvo zglob, a
armatura kosti.

Jedina nada koju je Mila imala za ulaženje u trag
Rožeru Valinu bila je da je on, bez obzira na mržnju koju je
gajio i sve smrti koje je izazvao, ipak negovao neke
uspomene na dom, koje su bile jače od njega.

Parkirala je hjundai uz ivicu trotoara. Izašla je i
osvrnula se unaokolo. Vetar je hučao meñu drvećem, a iz
daljine se čuo zvuk nekog kućnog alarma, koji se
naizmenično pojačavao i slabio, mešajući se sa zvucima iz
pozadine. U bašti nekadašnje kuće Valinovih video se
kostur nekog starog bordo kombija bez točkova,
podignutog na cigle. Oko kuće su se videli tragovi
prisustva novih stanara. Nije bilo mnogo verovatno da bi
se Rožer približavao toj kući više nego što joj je ona sada
prišla. Da bi ušla u trag njegovoj mogućoj poseti starom
kraju, morala je da se obrati nekome drugome. Mila se
osvrnu i poñe u kuću preko puta.

Postarija gospoña sakupljala je rublje s konopca
razapetog na dve motke. U tom času se baš pela se uza
stepenice s naramkom suvog rublja u naručju. Mila požuri

prema njoj, želeći da je sustigne pre nego što uñe u kuću.
,,Izvinite!”
Žena se okrenu ka njoj i sumnjičavo je pogleda.

Nalazila se na pola puta do kućnih vrata.
Mila izvuče svoju policijsku legitimaciju da bi je malo

umirila.
„Dobar dan, izvinite što vas uznemiravam, ali moram

da porazgovaram s vama.“
„Nema problema, dušo“, odgovori joj žena sa

osmehom na licu. Na nogama je imala nekakve frotirske
čarape – jedna joj se sasvim srozala, a kućna haljina bila je
isflekana i istanjena na laktovima.

,,Da li već dugo stanujete ovde?“
Činilo se da ženu zabavlja to njeno pitanje, a u
jednom trenu je bacila i melanholičan pogled na okolinu.
„Ovñe stanujem već četrdeset godina.“
„Dakle, obratila sam se pravoj osobi“, reče Mila
srdačno. Nije želela da prepadne ženu pitanjem da li je
nedavno u kraju zapazila svog starog suseda Rožera
Valina, koji je iščezao bez traga pre sedamnaest godina. A i
plašila se da joj ta žena, s obzirom na podmakle godine, ne
kaže nešto pogrešno.
„Hoćete li da uñete?“
„Hvala, hoću“, spremno odgovori Mila, koja je
očekivala taj poziv.
Starica je povede unutra, dok joj je napadni vetar
mrsio retku kosu.
Gospoña Volkot koračala je sitnim koracima, vukući
široke vunene papuče po tepihu i parketu - hodala je
precizno utvrñenom stazom izmeñu natrpanog nameštaja i
gomile svakojakih stvari - počev od staklenih ukrasa za
jelku i okrnjenog porcelana do ramova s fotografijama iz
davno prošlog života. Donela je poslužavnik s dve šolje i
čajnikom. Mila ustade sa sofe, da joj pomogne da sve to
spusti na stočić.
„Hvala, dušo.“
„Nije trebalo da se mučite.“

,,Ne, to mi pričinjava zadovoljstvo“, reče žena i poče
da sipa čaj. ,,Nemam često goste.“

Mila ju je posmatrala i pitala se da li će i nju jednom
zadesiti slična sudbina stare usamljenice. Verovatno je
jedino društvo gospoñe Volkot sada bila narandžasta
mačka koja bi povremeno zažmirkala posmatrajući ih, a
zatim nastavila da drema.

„Sačmo nije mnogo druželjubiv, jer nije navikao na
strance, ali je dobar mačor.“

Mila sačeka da se starica smesti, a zatim uze šolju
čaja i započe razgovor. „Možda će vas začuditi ovo što ću
vas pitati, jer je od tada prošlo već mnogo vremena. Ne
znam da li se sećate Valinovih koji su stanovali preko puta
vas?“ Pokaza prstom kuću preko puta i primeti da se
gospoña Volkot naglo smrkla.

,,Jadnici“, promrmlja žena i time potvrdi da ih se
seća. „Kada smo moj muž Artur i ja kupili ovu kuću, i oni
su se bili tek doselili u naš kraj. Bili su mladi, baš kao i
mi, a naš kvart je tada bio tek izgrañen. Bilo je to idealno
mesto za skladan život i podizanje dece. Tako nam je kazao
naš agent za nekretnine i nije pogrešio. Barem je tako bilo
prvih godina. Mnogi su se u to vreme doselili ovamo iz
centra. Uglavnom su to bili službenici i trgovci. Meñu
njima nije bilo radnika i imigranata.“

S obzirom na to da je pripadala jednoj od ranijih
generacija, za gospoñu Volkot je taj politički neprikladan
komentar bio sasvim prirodan. Mili je bilo pomalo
neprijatno, ali nije menjala svoj srdačan nastup. „Pričajte
mi o Valinovima. Kakvi su zapravo bili?“

„Bili su vrlo pristojni ljudi. Žena je vodila kuću, a muž
je imao dobar posao kao prodavac. Ona je bila veoma lepa
i delovali su srećno. Odmah smo se sprijateljili. Svake
nedelje pripremali smo roštilj i zajedno slavili sve praznike.
Artur i ja smo bili tek venčani, a oni su tada već imali
dete.“

„Rožera? Sećate ga se, zar ne?“
„Kako bih mogla da ga zaboravim, srdašce malo. S pet

godina je već odlično vozio bicikl i jurcao je ulicom gore-
dole. Artur je bio oduševljen tim detetom, pa mu je čak
napravio i kućicu na drvetu. Posle nekog vremena shvatili
smo da nećemo imati svoju decu, ali niko od nas dvoje od
toga nije pravio dramu, naročito zbog toga što nismo želeli
da žalostimo jedno drugo. Znate, Artur je zaista bio dobar
čovek. Bio bi sjajan otac da je dobri Bog to hteo.“ Mila na
to samo klimnu glavom. Kao i mnoge druge starije osobe,
gospoña Volkot je bila sklona digresijama i bilo je
neophodno povremeno je vratiti na glavnu temu.

„Šta se kasnije desilo s Rožerovim roditeljima?“
„Gospoña Valin se ozbiljno razbolela“, reče žena
odmahujući glavom. „Lekari su odmah rekli da neće ni
ozdraviti. Ali kazali su i da je Bog verovatno neće brzo
uzeti. Pre toga će morati dugo da boluje i da pati. Možda je
zbog toga njen muž tada rešio da napusti porodicu.“
„Dakle, Rožerov otac ih je napustio?“ Mila u svojoj
fascikli nije imala taj podatak.
„Tako je, gospoño, i posle toga ga nikad više nismo
videli; nije dolazio čak ni da vidi kako se snalaze“, reče
gospoña Volkot tonom punim prebacivanja. „Rožer, koji je
do tada bio živahno dete puno duha, kao da je odjednom
počeo da se gasi. Artur i ja posmatrali smo kako se on sve
više povlači u sebe, mada je do tada imao dosta prijatelja.
Provodio je sate sasvim sam, li je sedeo pored majke. Bio je
vrlo odgovoran mali momak.“
Gospoña Volkot je bila iskreno ožalošćena i svakako
bi joj teško palo da sazna kakve je strahote taj isti Rožer
Valin počinio prethodne noći.
„Moj muž je bio veoma žalostan zbog dečaka i ljutio se
na njegovog oca - često sam ga čula da govori pogrdno o
njemu. Pritom se prisećao i kako su neko vreme bili dobri
prijatelji. Ali to nikada nije govorio pred Rožerom. Artur je
imao poseban odnos s njim - bio je jedina osoba koja je
bila u stanju da ga povremeno izvuče iz kuće.“
,,A kako mu je to uspevalo?“
„Zahvaljujući satovima“, reče gospoña Volkot,

spuštajući praznu šolju na poslužavnik, a Mila odjednom
shvati da je jedva srknula svoj čaj. „Artur je sakupljao
časovnike koje je nabavljao na pijacama ili aukcijama.
Provodio je dane za svojim stočićem, popravljajući ih i
doterujući. Kada je već otišao u penziju, jedva bih ga
ubedila da ih ostavi i doñe da nešto pojede ili da neko doba
poñe na spavanje. Bilo je to pravo čudo - stalno okružen
satovima, a nije primećivao kako vreme odmiče.“

„I tu strast je podelio s Rožerom”, podstače je Mila,
kojoj je već bila poznata ta strast višestrukog ubice.

„Naučio ga je svemu što je znao o satovima. Dečak je
bio lud za njihovim kuckanjem i preciznim mehanizmima.
Artur je govorio da je Rožer prirodno nadaren za to.“

Sve što je izuzetno sićušno može biti uteha nekome ko
je veoma nesrećan, pomisli Mila. To znači da možete da
nestanete ljudima sa očiju, a da pritom ipak imate važno
mesto u svetu, recimo, da odreñujete vreme. No, Rožer
Valin je na kraju ipak izabrao da potpuno nestane, i to je
bilo to.

,,U našoj kući postoji mansarda”, objasnijoj gospoña
Volkot. ,,U početku smo je namenili budućoj deci, ali ih,
kao što rekoh, nismo imali. Razmišljali smo o tome da je
izdajemo, ali je na kraju postala Arturova radionica. On i
Rožer zatvorili bi se gore i često se dogañalo da ih ne vidim
celo popodne. Zatim se moj muž razboleo i dečak je
postepeno prestao da dolazi. Artur ga je stalno pravdao i
govorio da su adolescenti često nemilosrdni i da Rožer ne
misli ništa loše. Osim toga, svakog dana je posmatrao
majku kako lagano umire, pa svakako nije želeo da
prisustvuje kraju još jedne bliske osobe, makar to bio i
njegov jedini preostali prijatelj.” Žena dohvati otrcanu
maramicu iz džepa kućne haljine i obrisa suzu u uglu oka.
Zatim je stisnu u šaci, spremna da je ponovo upotrebi ako
to bude neophodno. „Ubeñena sam da je Arturu sve to
teško padalo. Mislim da se u duši svakog dana nadao da
će se Rožer iznenada pojaviti na pragu.”

„Dakle, vaši odnosi su se tada potpuno prekinuli”,

zaključi Mila.
,,Ne baš”, demantova je pomalo začuñena gospoña

Volkot. „Prošlo je oko šest meseci od smrti mog muža, a
moram reći da Rožer nije došao ni na njegov pogreb. Onda
se jednog prepodneva iznenada pojavio na vratima. Upitao
me je da li može da ode na mansardu i da se malo
pozabavi satovima. Posle toga je nastavio da dolazi i da
radi sam.”

Mila instinktivno podiže pogled naviše. „Tamo gore?”
,,Dabome”, reče žena. „Došao bi iz škole, otišao kući
da se pobrine za majku, i kada bi je namirio, popeo bi se
gore i tamo proveo nekoliko sati. To je radio neko vreme i
kada se zaposlio kao računovoña, a onda je odjednom
prestao da dolazi.”
Mila shvati da žena govori o njegovom nestanku.
,,Po ovome što ste mi ispričali, vi ste, osim njegove
majke, bili osoba koja ga je najčešće viñala van posla.
Ipak, niste vi obavestili vlasti o njegovom nestanku.
Izvinite, zar vam nije bilo čudno kada ste shvatili da on
više ne dolazi?“
,,On je uvek sam ulazio i izlazio. Do naše mansarde
vode samo spoljašnje stepenice, pa se dogañalo da se
uopšte i ne sretnemo“, napomenu žena. „Uvek je bio vrlo
tih, ali sam ja, kao nekim čudom, uvek znala kada je gore.
Ne znam kako to drugačije da vam objasnim... bio je to
samo moj osećaj. Uvek sam mogla da osetim njegovo
prisustvo u kući.“
Mila uoči unezveren pogled i zabrinut izraz lica stare
žene. Valjda se plašila da joj policajka neće verovati i da će
je smatrati za staru ludu. Ali bilo je tu još nečeg. Osetila je
i strah. Nagnula se ka njoj i potapšala je po ruci.
„Gospoño Volkot, kažite mi istinu. Da li ste u toku
poslednjih sedamnaest godina bilo kada osetili Rožerovo
prisustvo?“
Oči stare žene ispuniše se suzama, mada je nastojala
da ih zaustavi stežući usne i uspravljajući se. Zatim
potvrdi odlučnim klimanjem glavom.

„ Ako nemate ništa protiv, volela bih da pogledam tu
vašu mansardu.“

10

Alarm, koji je prilikom dolaska čula kako zavija, i
dalje je odjekivao negde u daljini.

Dok se pela spoljašnjim stepenicama na mansardu,
Mila je instinktiv. prinela ruku futroli s pištoljem. Nije baš
pomislila da će se odjednom n: ispred Rožera Valina,
alijuje reakcija stare gospoñe Volkot na njeno posk:. nje
pitanje navela da razmišlja o tome. Mogle su to biti
imaštarije usamlje starije žene, ali je Mila bila sigurna da
je njen strah osnovan.

Bilo je sasvim moguće da se u toj kući nalazi tih i
neželjen podstana.

Po drugi put toga dana, Mila se našla u prilici da
sama tumara po nečijoj kući. Ujutru je bila kod Konerovih
i u podrumu otkrila devojčicu duha. Račun verovatnoće
govorio joj je da nema mnogo šanse da joj se u jednom
danu ponovo desi ista stvar, ali to se nikada ne može
sigurno znati.

Vrata mansarde bila su zaključana, ali joj je gospoña
Volkot dala svoj ključ. Dok se trudila da ih otključa, sirena
alarmnog ureñaja se i dalje čula i zvučala je kao
upozorenje da bude oprezna, a pomalo i kao neko izrugi-
vanje njenim naporima.

Mila najzad dohvati kvaku i pritisnu je naniže, puna
nade. Očekivala je da čuje škripu, ali se vrata otvoriše
samo uz laki šum. Pred njom se pružao potkrovni prostor
omeñen kosinama krova. Tu se nalazila škrinja, razmešten
krevet s dušekom uvijenim i smeštenim sa strane, rešo na
gas s dve plotne malo kupatilo uglavljeno u prostor za
plakar. U dnu prostorije bio je jedan krovni prozor, a svetlo
je kroz njega padalo pravo na pisaći sto priljublj uza zid;
iznad stola se nalazila prašnjava vitrinica. Mila spusti
pištolj i priñe stolu sa osećanjem da upada u nečiji

privatan životni prostor.
Bilo je to nečije skrovište, pomisli ona.
Nigde nije bilo ni najmanjeg znaka prisustva Rožera

Valina. Činilo da sve stvari tu stoje godinama i da nisu
pomerane sa mesta. Sela je za radni sto. Na jednom kraju
bila je stega, a videla je i okruglu stonu lampu s
časovničarskom lupom u sredini. Pogled joj pade na
sreñene sitne alatke: bili su to šrafcigeri i pincete, mali nož
za otvaranje kućišta časovnika i časovničarska lupa. Kutije
su bile pune komponenti časovnika i raznih rezervnih
delova. Bilo je tu i jedno jastuče za montažu, drveni čekić i
pumpica za podmazivanje. Videla je i neke precizne
instrumente čiju namenu nije znala.

Da nije bilo tog prokletog alarma koji je i dalje zavijao,
bila bi okružena potpunom tišinom. Podigla je pogled na
vitrinicu ispred sebe. Imala je dve poiice na kojima su bili
poreñani časovnici gospodina Volkota.

Svi su oni bili zaustavljeni jedinom čarolijom koja je
jača od sile vremena - smrću.

Na prvi pogled zaključila je da tu ima oko pedeset
ručnih i stonih časovnika. Proučavala ih je kroz staklo.
Uočila je nekoliko lonžina, jedan tiso, reve s kaišem od
plave kože i srebrnim kućištem, izuzetno lep žirar-perego
od čelika. Mila se nije mnogo razumela u satove, ali joj se
činilo da je staroj gospoñi Volkot muž ostavio lepo malo
blago kojeg ova, izgleda, nije ni svesna. Mogla je da proda
nekoliko tih časovnikai da udobnije živi. Mila malo razmisli
o tome. Šta bi najviše želela jedna žena koja je ostala sama
na svetu? Bila joj je dovoljna lenja naklonost njenog
mačora i bezbroj uspomena, podstaknutih sitnicama
poreñanim po nameštaju i starim fotografijama.

Kroz prozor mansarde videla se cela uličica. Mila
pokuša da uñe u misli Rožera Valina. Odatle je mogao
jasno da vidi svoju kuću, pa je verovatno imao utisak da
majku uopšte nije ostavio samu. No, sedeći na tom mestu,
istovremeno je mogao i da pobegne od nje. Zašto si nestao
posle njene smrti, Rožere? Gde si bio? Zašto si se baš sada

vratio? Kakvog smisla ima ta zakasnela osveta? I šta sada
misliš da uradiš?

Ta pitanja bila su zaglušena zvukom sirene koja je i
dalje treštala u neprijatnom krešendu. Zašto je Rožer
Valin, pre nego što je izvršio pokolj kod Belmanovih,
obukao istu odeću u kojoj je nestao? Zašto je one noći
telefonirao u perionicu? Zašto mu niko nije odgovorio na
telefonski poziv? Pokaži mi nečim da si to bio ti, Rožere!
Daj mi znak da si u duši osetio nostalgiju za tim svetom iz
kojeg si pobegao i da si poželeo da načiniš korak u prošlost
- da se vratiš u svoju staru jazbinu.

U tom času onaj alarm odjednom utihnu. U Milinoj
glavi je, meñutim, i dalje odjekivao kreštavi zvuk sirene.
Trebalo joj je malo vremena da ga se potpuno oslobodi i da
tišina ispuni celu mansardu oko nje.

Tada odjednom začu kuckanje.
Pravilno poput zvuka teleprintera, a uporno poput
tajne poruke, privuklo je Milinu pažnju baš kao da je neko
stalno ponavljao njeno ime. Mila otvori vitrinicu i dade se
u potragu za izvorom tog upornog zvuka.
Bio je to stari satić Lanko, koji svakako nije mnogo
vredeo, s kaišem od lažne krokodilske kože i sav korodirao
od dugog stajanja, izgrebanog stakla I brojčanika boje
slonovače, potamnele od starosti.
Ponekad se dogañalo da se sat i sam pokrene ako se
mehanizam za navijanje slučajno aktivira. Čim ga je uzela
u ruke, Mila shvati da taj sat nije slučajno proradio.
Neko ga je nedavno navio jer je pokazivao tačno
vreme.

11

„Bio je ovde, nema sumnje u to.“
Mila je stajala pored svog automobila ispred kuće
gospoñe Volkot. Bilo je već prošlo deset sati uveče i ona je
jedva uspela da pronañe Borisa koji je celo popodne proveo
na raznim sastancima, nastojeći da odvuče novinare što
dalje od priče o pokolju, a i od identiteta i fotografije
verovatnog krivca. Po Borisovom mišljenju, trebalo je
stvoriti „vatreni krug“ oko Rožera Valina i utvrditi da li
postoji neko ko ga poznaje i ko bi ga i danas mogao
prepoznati, da bi tako barem delimično rešili misteriju
njegovih proteklih sedamnaest godina. No, Gurevič nije
odustajao od svog stava. Mislio je da bi svaka vest o njemu
koja bi dospela u javnost samo podstakla višestrukog
ubicu na novi zločin. Njegov stav je na kraju prevladao.
„Odlično izvedeno“, reče joj je inspektor. „Trenutno
imamo neke druge prioritete.“
Rožer Valin je posle pokolja potpuno zameo sve svoje
tragove. Nisu imali ništa u ruci. Možda će neke naredne
noći napraviti novi pokolj sličan prethodnom. U čiju će
kuću upasti? Na koga će sručiti svoj bes?
„Problem je u tome što je razlog koji ga je naveo da
pobije Belmanove realan, ali je istovremeno i apsurdan.
Pobiti porodicu farmaceutskog magnata čija firma
proizvodi lekove koji nekome mogu spasti život, ali su i vrlo
skupi, zahteva vrlo dobar plan, zar ne? Na koga će se Valin
sada razbesneti? Možda će, recimo, napasti predsednika
udruženja muževa, koji napuštaju bolesne žene i
prepuštaju ih na staranje sinovima?“
Mila je razumela zašto je Boris iznerviran.
,,Izvini“, reče joj on malo kasnije. „Ovo je bio baš
gadan dan. U svakom slučaju, ti si ostvarila odličan
rezultat. Možda bi trebalo da staviš kuću Volkotovih pod

prismotru, za slučaj da se naš momak pojavi u starom
kraju.“ Mila se osvrnu da pogleda pomenutu kuću na
suprotnoj strani ulice. „Ne verujem da će se pojaviti. Valin
je ostavio taj navijeni sat kao signal za nas.“

„Da li možemo biti sigurni da stara gospoña nije sama
navila taj sat? Nekako mi se čini da je taj put prilično
nesiguran i ne znam koliko će nam koristiti u potrazi za
Valinom.“

Boris nije baš u potpunosti grešio, no Mila je smatrala
da ima i indicija. U tom momentu je bilo teško zaključiti
bilo šta, a pritom je postojala stvarna opasnost da ubica
ponovo nekoga napadne.

„Dobro, pozabavićemo se time sutra“, reče policajka,
pozdravi kolegu, pokrenu auto i odveze se kući.

U to doba večeri mogla je da nañe mesto za parkiranje
tek neka tri bloka dalje od kuće. Posle zalaska sunca
temperatura vazduha, koja je celog dana bila skoro letnja,
naglo je pala, a i osećala se velika vlaga. Mila je na sebi
imala samo majicu i farmerke pa malo ubrza hod.

Taj deo grada bio je izgrañen pre jednog veka, ali su
ga nedavno otkrili japiji i arhitekti, koji su naumili da ga
pretvore u epiceritar ureñen u novom stilu. Metropola je
zapravo bila velika magma, podložna stalnim prome-
nama, ali njene mane se nisu menjale. Pojedini kvartovi su
restaurisani, ulice su dobijale nova imena, da bi stanovnici
osetili da grad postaje moderniji, a ljudi pritom nisu
shvatali da vode isti život kao i njihovi prethodnici i da
ponavljaju iste postupke i greške.

Tu su bile i predodreñene žrtve nekih budućih
pokolja.

Moždaje Valin tom masakrom pokušao da preusmeri
taj kružni tok. Belman je bio važan čovek, koji je, poput
nekog paganskog boga, imao moć da isceljuje ljude i vraća
ih u život, ali je to činio prema svom nahoñenju. Mila ipak
nije shvatala zašto je Rožer kaznio ženu i decu zbog greha
oca porodice.

Razmišljala je o tome dok je hodala prema kući. Malo

pre kuće je zastala, da u prodavnici brze hrane uzme dva
hamburgera. Jedan je pojela u kolima, a drugi je ponela sa
sobom. Prolazeći pored obližnjeg sokačeta, spustila je
preostali hamburger na poklopac kontejnera za otpatke.
Zatim se popela stepenicama koje su vodile do ulaza u
njenu četvorospratnicu. Dok je gurala ključ u bravu, imala
je dovoljno vremena da vidi kako se iz senke pružaju dve
prljave šake i grabe dragoceni hamburger. Uskoro će i taj
beskućnik napustiti njen kraj. Ne bi mu odgovarao novi
pejzaž prikazan na velikom plakatu na fasadi zgrade pored
njene, koja je upravo bila u fazi rekonstrukcije; na njemu
su, poput optičke varke, bili prikazani budući srećni
stanovnici kvarta.

Mila zastade da osmotri ogroman nasmejani par
prikazan na tom plakatu - to je činila uvek kada bi
prolazila tuda. Nekako je osećala da im uopšte ne zavidi.

Kada je za sobom zatvorila ulazna vrata stana, ostala
je nekoliko trenutaka u tami, pre nego što je upalila svetlo.
Bila je iscrpljena. Volela je da u tišini i tami uživa u svojim
mislima. Ali to nije dugo potrajalo.

Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti se to
što vidiš dopasti.

To je bila istina. Osetila je poznato uzbuñenje čim je
stupila na mesto zločina i direktno se suočila sa
simptomima zla. Ljudi su najčešće smatrali ca će saznati
nešto više ako budu gledali TV dnevnik, no nisu imali
pojma kako zaista izgleda naći se pred telom ubijene
osobe. Policajcima se u takvim prilikama dogañalo nešto
čudno. Bio je to skoro prirodan proces. Prvo bi osetili
odbojnost. Zatim bi se navikli na mučan prizor. Na kraju
bi se kod njih stvorila neka vrsta zavisnosti. U početku se
smrt vezuje za strah od ubijanja, odnosno od toga da ćete
biti ubijeni ili da ćete morati da gledate ubijene ljude. No,
kasnije se to čudno osećanje ugrañuje u vas kao oštećeni
gen u DNK lancu. Udvaja se, umnožava i postaje deo vas.
Smrt postaje jedino što vas čini živim. Za Milu je to bilo
nasleñe koje joj je ostavio Šaptač. A pritom nije bila jedina.

Najzad je ispružila ruku ka prekidaču i upalila svetlo.
Zasijala je lampa na drugom kraju sobe. Dnevna soba je
bila zatrpana hrpama knjiga, a to je bio slučaj i sa
spavaćom sobom, kupatilom, pa čak i sa kuhinjicom. Bili
su to razni romani, eseji, tekstovi iz istorije i filozofije. Neke
knjige kupovala je nove, a neke polovne. Nabavljala ih je
po knjižarama, ali ih je tržila i na tezgama sa starim
knjigama.

Počela je da sakuplja knjige posle nestanka kolege
Erika Vinčentija iz Čistilišta. Plašila se da će i sama
završiti kao on - da će je uništiti opsednutost nestalnim
osobama.

Trazim ih svugde. Tražim ih uvek i svuda.
Plašila se i da je ne preplavi ta tama koju je
istraživala. Po nekim tvrdnjama, knjige su bile spona sa
životom upravo zato što su sve imale svoj kraj. Nije bilo
važno da li je taj kraj srećan ili tužan, no to je bila
privilegija koja u njenom svakodnevnom poslu često nije
postojala. Knjige su bile lek protiv tišine, jer su punile njen
um rečima i popunjavale prazninu koju su za sobom
ostavljale žrtve zločina. No, one su, pre svega, bile njen
način da pobegne od sveta. Da nestane. Kada bi uronila u
svet književnosti, sve ostalo, uključujući i nju samu,
nestajalo bi sa scene. U knjigama je mogla biti bilo ko. Što
je značilo i da može biti niko.
Kad god bi se vratila u stan, samo su je knjige čekale.
Prišla je malom šanku koji je razdvajao dnevnu sobu
od kuhinjice. Skinula je futrolu s pištoljem i spustila je na
šank, zajedno sa značkom i kvarcnim satom. Svukla je
majicu, i ogledajući se u prozorskom staklu, osmotrila
svoje mršavo telo prošarano ožiljcima. Bila je srećna što
nema izražene obline, jer bi svakako došla u iskušenje da
ih izdubi žiletom. Rane koje su s godinama postepeno
obeležavale njeno telo ukazivale su na patnju i bol kakve u
njoj inače nisu izazivale žrtve tuñeg zla. Samopovreñivanje
je bilo njen jedini način da se podseti na činjenicu da i
sama pripada ljudskom rodu.

Uskoro će proslaviti godišnjicu poslednjeg
samopovreñivanja. Nije povodom toga ništa obećala samoj
sebi, ali je pokušavala nešto da postigne. Prolazilaje kroz
proces samousavršavanja koje je zaista želela da ostvari.
Ali svako ogledanje je za nju bilo izazov - sopstveno nago
telo dovodilo ju je u iskušenje. Pre nego što je otišla u
kupatilo da se istušira, uključila je laptop koji je stajao na
stolu.

Predstojao joj je sastanak.

12

To je kod nje bio pravi ritual.
Ogrnuta mantilom za kupanje, brišući kosu
peškirom, Mila uze laptop sa stola i ponese ga u krevet.
Spusti ga u krilo i poče da pretražuje. Ugasi svetlo i
pokuša da se prikači na internet. Neki srodni sistem
odnekud joj odgovori i na njenom ekranu se stvori
zatamnjeni pravougaonik. Mila je odmah prepoznala zvuk
koji se začuo. Bio je prilično tih, ali razgovetan. Dolazio je
iz tame, ali nije zvučao neprijateljski.
Bilo je to nečije disanje.
Neko vreme ga je samo slušala, privučena mirnim
ritmom disanja. Posle nekoliko sekundi pritisnu jedan
taster i na mračnom ekranu pojavi se slika.
Bila je to sobica osvetljena slabačkim zelenkastim
svetlom.
Jedna mikrokamera, slična onoj koju je postavila u
kući Konerovih, razbijala je tamu infracrvenim zracima. Na
desnoj strani ekrana mogao se videti orman, u sredini
mekan krzneni tepih pun razbacanih igračaka i postera s
likovima iz crtaća, a bila je tu i jedna kućica za lutke.
U postelji je spavala devojčica.
Mila ne uoči ništa neobično - izgledalo je da svuda
vlada mir. Neko vreme je posmatrala dete, hipnotisana
spokojstvom te scene. Ona ju je podsetila na onu drugu
devdčicu - malog duha zatvorenog u podrumu, kog je tog
jutra spasla. Ako bi se dovoljno usredsredila, mogla bi u
mislima da oseti težinu detenceta u naručju - onu koju je
osećala dok je nosila bebu uza stepenice. Nije je proželo
saosećanje niti je osećala nežnost. Ostao joj je samo taj
laki osećaj dodira, kao neka dodatna kazna zbog toga što
nije u stanju da pokaže empatiju. No, susret s gospoñom
Koner ipak je na njoj ostavio izvestan trag.

Kakva bih ja majka bila kad ne bih znala ime omiljene
lutke moje ćerke.

U sobici se nešto srušilo. Iz hodnika se vratima sobe
približilo neko slabo svetlo, a za njim se pojavila i ljudska
senka koja je hodala na prstima. Bila je to neka žena, ali
joj se nije moglo videti lice. Prišla je i namestila pokrivačc
Kada je to uradila, naslonila se na ogradicu kreveta i
posmatrala usnulo dete.

„Znaš li ti ime njene omiljene lutke?”, upita Mila u
mislima ženu na ekranu.

Odjednom oseti da je ona tu uljez. Ne prekidajući
vezu, Mila pritisnu drugi taster i otvori dosije s podacima o
Rožeru Valinu. Želela je da ga još jednom pročita pre
spavanja. Ostalo joj je još jedno važno nerazjašnjeno
pitanje.

Misterija onog noćnog poziva perionici.
Nikako nije shvatala zašto bi višestruki ubica imao
potrebu da usred pokolja nekoga pozove telefonom. Ako je
bio u pitanju neki njegov saučesnik još je nejasnije zašto
taj nije odgovorio na poziv?
Mila zaključi da tu nešto ne odgovara. Ipak, mora
postojati nekakvo logično objašnjenje. Takvo ponašanje
Rožera Valina nije imalo smisla, baš kao ni njegova odluka
da odene istu odeću koju je nosio kada su ga, sedamnaest
godina ranije, fotografisali za propusnicu.
Svetlosivo odelo, košulja s tankim prugama i zelena
kravata.
Višestruki ubica je posle pokolja doručkovao s
Belmanovim sinom i tu priliku iskoristio da mu objasni ko
je. Čak se potrudio da Džesu da cedulju sa svojim
imenom, da ga dečak ne bi pogrešno preneo policajcima.
No, posebno mu je bilo stalo do toga da mu dete zapamti
crte lica i odeću.
Gurevič je danas načinio onu ironičnu opasku o
odeći, nabacivši da su možda ubicu pre sedamnaest
godina oteli vanzemaljci. Posle posete kući Volkotovih i
otkrića one kolekcije satova, Mila je bila sklonija da Valina

vidi kao putnika kroz vreme, koji se probija kroz mračnu
šumu; a ta šuma je povezivala dve vrlo udaljene epohe.
Razlika izmedu tih njihovih pretpostavki, u oba slučaja
prilično neverovatnih, ukazivala je na razliku u njihovom
pristupu istrazi. Gurevič je bio u odeljenju za ubistva i
navikao da se bavi sadašnjošću - usmeravao se na sada i
ovde, tražeći veze izmeñu uzroka i posledice. U Čistilištu
su, meñutim, svi bili okrenuti ka prošlosti.

Tu razliku joj je svojevremeno objasnio Erik Vinčenti.
Mila se prisećala ćaskanja s kolegom iz odeljenja za
nestale osobe i razgovora koje su vodili pre nego što je i
njega samog zadesila sudbina nestale osobe.

„Ubistvo se konkretizuje u času smrti žrtve”, govorio
joj je Vinčenti. „ Ali kada je reč o nestanku, nije dovoljno
samo iščeznuti, već treba i da proñe neko duže vreme posle
toga. Ne govorim o onih trideset šest časova koje predviña
zakon pre nego što policija zvanično započne istragu, već o
mnogo dužem periodu. Nestanak se kristalizuje kada
osoba koja nas je napustila počne da nam bledi u sećanju:
elektrodistribucija gasi njegov račun ne isporučuje struju,
biljke na balkonu su se osušile u saksiji jer ih niko ne za-
iiva, odeća koja visi u ormanu izlazi iz mode. Uzroke tog
raspada možemo naći samo proučavanjem dužeg perioda.”
ErikVinčenti je možda malo preterivao, ali Mila je smatrala
da u osnovi ipak ima pravo.

Ljudi počinju da iščezavaju mnogo pre stvarnog čina
nestanka.

Kada je reč o otmicama, one zapravo počinju onog
časa kada budući otmičar po prvi put ugleda žrtvu i počne
da je uhodi iz daljine, zagañujući joj egzistenciju. U
slučajevima dobrovoljnog nestanka, taj proces počinje
kada se čovek prvi put oseti veoma loše, a ne ume to da
objasni. Oseća kako ta mučnina raste u njemu kao neki
nezvani gost, ali ne zna zašto mu se to dogaña, ni kako to
da spreči. To je slično rani koja peče i svrbi, pa vas tera da
je počešete, a pritom znate da ćete samo pogoršati stanje
ako to uradite; ipak, ne možete da se uzdržite. Jedini način

da se taj zov ućutka jeste da ga poslušate. To znači da
treba uroniti u senku. To je svakako ono što se dogodilo
Rožeru Valinu, baš kao i sirotom Eriku Vinčentiju.

Razlozi nestanka ljudi uvek leže u prošlosti, reče Mila
samoj sebi.

Ponovo se usredsredila na višestrukog ubicu. Nije bilo
nikakvog pisma ni poruke koja bi objasnila njegov
postupak. Masovnog ubicu pokreće mržnja, gnev ili želja
za osvetom. On daje sebi oduška kroz zločin koji vrši i ne
brine šta će dalje biti, ponavljala je u sebi.

Da li njegova odeća, telefonski poziv u perionicu i
navijeni sat u kući gospoñe Volkot čine deo neke
jedinstvene poruke?

Odgovor bi glasio: vreme.
Valin je želeo da privuče njihovu pažnju na trenutak
svog nestanka.
Mila otvori jedan od pretraživača na kompjuteru.
Onom starom odećom Valin je želeo da im kaže da treba
razmišljati isto kao pre sedamnaest godina. Kada je obavio
onaj noćni telefonski poziv, uopšte nije pogrešio broj.
To je bila precizna rekapitulacija dogañaja.
Mila pronañe veb-sajt odgovarajuće telefonske
kompanije. Na njemu su bili i podaci iz arhiva, s
telefonima pretplatnika iz ranijih godina. Ukucala je u dati
pravougaonik broj one perionice, da bi saznala na koga se
vodio taj broj u vreme kada je Valin nestao.
Na ekranu se vrtela poznata figurica peščanika, koja
pokazuje da pretraga još traje, a Mila je čekala i nestrpljivo
grizla usne. Nije pogrešila. Taj ielefonski broj bio je aktivan
i pre sedamnaest godina.
Pripadao je mestu nazvanom Kapela ljubavi, odmah
na državnom drumu koji vodi prema jezeru.
Mila odmah potraži novi broj istog korisnika i utvrdi
da je Kapela ljubavi zatvorena pre nekoliko godina. Malo
zastade da razmisli. Šta sada da učini? Mogla je odmah da
javi Borisu šta je saznala, ili da pak sačeka do sutra.
Možda je to, zapravo, slab trag, odnosno puka slučajnost.

Još jednom baci pogled na sliku na ekranu, koja je
pokazivala devojčicu kako mirno spava. Nije želela da je
uhodi, već samo da je zaštiti. Opet se setila svega što je tog
jutra doživela kod Konerovih. Ja sam ta koja se uvlači
ljudima u kuće i postavlja skrivene kamere, reče u sebi. Ali
jutros je jedna devojčica spasena iz kućnog zatvora baš
zahvaljujući toj njenoj drskosti.

Mili je bilo potpuno jasno da nije u stanju da i dalje
čeka.

Sklopila je laptop, ustala iz kreveta o počela ponovo
da se oblači.

13

Beli mesec blistao je na vedrom nebu.
Drum prema jezeru bio je sasvim prazan, ali ne samo
zbog toga što je bila noć. Ni danju nije bilo drugačije.
Svojevremeno je to jezero bilo meta brojnih izletnika. Bilo
je tu raznih hotela i restorana, pa i jedna sreñena i
opremljena plaža. No, pre više od deset godina, jednog
proleća došlo je do neobjašnjivog pomora riba i jezerske
faune. Vlasti nisu uspele da otkriju uzrok, ali je neko
pomenuo da je možda voda nečim zatrovana. Ta psihoza
širila se unaokolo, pa su ljudi ubrzo prestali da dolaze.
Posle nekog vremena, problem je sam od sebe nestao:
jezerska fauna se obnovila i uspostavila se ravnoteža
ekosistema. No, bilo je prekasno - izletnici više nisu
dolazili. Turistički objekti su se zatvarali i propadali od
neodržavanja i došlo je do postepenog zapuštanja cele te
oblasti.
Verovatno je i Kapela ljubavi doživela istu sudbinu.
To je, naime, bilo mesto na koje su ljudi svojevremeno
odlazili da se venčaju. Tu se mogla obaviti laička
ceremonija venčanja koja nije imala veze sa ma kojom
crkvom, pa su dolazili pripadnici raznih veroispovesti, a
takoñe i oni kojima nije bila dovoljna procedura u opštini,
a nisu želeli crkveno venčanje.
Dok je savlañivala uspon, Mila je u ugledala luk koji
je označavao ulaz i natpis u tu zgradu. U sredini su se
nalazila dva srca različite veličine, formirana od neonskih
cevi koje su sada bile ugašene. Iznad njih se mogao videti
metalni lik Kupidona, lica delimično izjedenog rñom koja
mu je izmenila izraz. Sada je izgledao kao zli anñeo na
kapiji lažnog raja.
Ceo kompleks okruživalo je parkiralište. Sastojao se
od više paviljona, a u sredini je bila najveća zgrada, koja je

ličila na neku postmodernističku crkvu. Mesečina je nije
direktno osvetljavala već je bila zasenjena tamom, ali su se
ipak videli znaci propadanja.

Mila se zaustavi ispred zgradice koja je ličila na
recepciju. Ugasi motor i izañe napolje. Dočeka je tiha i
negostoljubiva divljina - svet koji se odvikao od ljudskog
prisustva.

Kapela ljubavi bila je na maloj uzvišici s koje se videlo
jezero. Nije bilo mesto s kojeg se pružao najlepši pogled, ali
su se mogli uočiti napušteni hoteli na raznim delovima
jezerske obale.

Mila se pope uz tri stepenika koja su vodila do
recepcije i zapazi da su vrata zgradice prekrivena
prikucanim drvenim letvama. Nije bilo načina da ih brzo
ukloni. Nedaleko od vrata uoči prozor ispred koga su bili
naslagani stolovi raznih veličina. Bilo je tu i pukotina kroz
koje se moglo proviriti unutra. Policajka iz džepa kožne
jakne izvuče baterijsku lampicu, približi lice pukotini i
pokuša da osvetli unutrašnjost lokala.

Jedno nasmejano lice iznenadi je u tom špijuniranju.
Mila uzmaknu jedan korak. Kada se povratila od
čuda, shvati da je zapravo videla istog onog Kupidona sa
ulaza. Pomisli da se ovaj premestio unutra samo da bi je
uplašio, ali je to zapravo bila reklamna kartonska figura.
Ponovo priñe bliže, i zureći kroz sopstveni odraz u staklu,
uoči prašnjavi šank i nekakav stalak za plakate, delimično
srušen na pod. Na zidu ugleda pravu izložbu postera:
Kapela ljubavi imala je i spisak usluga koje su nudili. Tu
je bilo objašnjeno da zaljubljeni parovi mogu krunisati svoj
san ceremonijom u kapelici ureñenoj na veoma različite
načine i s pozadinom kakvu sami žele. Mogli su da izaberu
Veneciju ili Pariz, ali i ambijent iz nekog poznatog filma,
kao što je Prohujalo sa vihorom ili Ratovi zvezda. Poslednji
redovi na posteru odnosili su se na cene ceremonija, a
svaka od njih uključivala je i bocu francuskog šampanjca
na račun kuće.
Nalet vetra dohvati Milu s leña i natera je da zadrhti i

da se okrene. Vetar je duvao prema ulazu u kapelicu i
šarke ulaznih vrata odjednom zaškripaše.

Neko je ta vrata ostavio otvorena.
Mesečina je bila i više nego dovoljna da joj osvetli put,
pa Mila ugasi baterijsku lampu. Pope se na malu čistinu.
Koraci su joj odjekivali po asfaltu koji je propao od mnogih
zima. Onaj tajanstveni vetar ju je sledio i plesao oko nogu.
Dok se pela na plato, izvuče pištolj i otkoči ga. Niske
zgradice oko nje ličile su na ruševine zaostale posle neke
nuklearne katastrofe. Vrata i prozori bili su nalik na ušća
koja vode u tamu tajnih svetova ili u ništavilo koje uliva
najveći strah. Mila je polako napredovala, ali se pritom i
osvrtala. Iznutra ju je tama motrila svojim crnim očima.
Trebalo je da pozove nekoga da poñe s njom, recimo
Borisa. Ponašam se kao junakinja nekog filma strave i
užasa, koja sama traži da je ubiju, pomisli Mila. No, znala
je i zašto to čini. Bila je to samo nova partija igre na koju
je stalno bila izazivana. Čudovište u njoj, koje se pravilo da
drema, teralo ju je da i dalje igra tu igru. To je bilo isto ono
čudovište koje ju je povremeno teralo da dohvati prvu
oštricu i zaseče sopstveno meso. Ona ga je hranila svojim
bolom i strahom, nadajući se da će se ono jednom ipak
zašititi. Nije znala šta bi inače moglo da učini. Ili na šta bi
moglo da navede nju samu.
Kada je stigla do ulaza, načas se zaustavila. Zatim
nastavi da se penje uza stepenice. Čim je zakoračila
unutra, suočila se sa tamom koja joj je dahtala u lice.
Prepoznala je taj miris. Smrt ima tu dobru stranu što se ne
krije i što odmah živima stavlja do znanja da je tu. Onda
začu taj zvuk. Tih kao višestruki šapat, ali i frenetičan kao
rad mašinskog motora..
Uperi snop svetla unutra i gomila tihih i napasnih
stvorenja rasu se na sve strane. Nekoliko ih je, meñutim,
ipak ostalo tu i nastavilo da radi isto što i pre toga.
U centru te scene, koja je podsećala na neke
srednjovekovne prizore, nalazio se otrcani dušek na kome
je ležala neka osoba privezana kaiševima.

Mila ispali hitac u vazduh i miševi se konačno
razbežaše i udaljiše od tela. Samo je jedan od njih malo
oklevao i okrenuo se, zureći u nju crvenim očicama punim
mržnje, ljut što mu je tako grubo prekinula obed. Zatim i
on iščeznu u senci.

Policajkaje neko vreme posmatrala telo. Bio je to
muškarac neodreñenog životnog doba, odeven samo u
plavu majicu i bokserice.

Glava mu je bila ugurana u plastičnu kesu koja je oko
vrata bila zalepljena izolacionom trakom.

Mila se malo izmaknu i spusti baterijsku lampu, da bi
uzela mobilni telefon iz džepa, i tada primeti da se na
dušeku nešto presijava. Mesečina je sijala iza njenih leña i
osvetljavala neku sjajnu stvar na prstu mrtvaca. Ona priñe
da bolje osmotri.

Na oglodanom domalom prstu pokojnikove leve ruke
sijala je burma.

14

Pristup zoni u kojoj se odigrao zločin bio je ograničen.
Kolovoz je bio preprečen policijskim barijerama, a da
bi se obeshrabrio svako ko se zaputio ka jezeru, bili su
postavljeni i svetleći znaci upozorenja. Policijski agenti su,
meñutim, bili jedine žive osobe na tom napuštenom mestu.
Mila sede na stepenice ispred lažne crkvice, s
namerom da sačeka da njene kolege pristignu u Kapelu
ljubavi. Dok je čuvala nepoznatog pokojnika, posmatrala je
kako zora nadire preko ruba horizonta i polako osvaja
dolinu. Ogledalo vodene površine obojilo se u ružičasto, a
ponegde je po njemu popadalo i prvo lišće rane jeseni.
Bleda svetlost ranog jutra nemilosrdno je otkrivala
ružan prizor iza njenih leña. Milu je u tom času obuzeo
neki čudan mir. Kao da se umorila od stalnog strahovanja,
baš ništa nije osećala. Nije se pomerala s mesta, ali je
jasno čula sve bliže zvuke policijskih sirena, a zatim je na
kraju puta uočila crvena rotaciona krovna svetla patrolnih
automobila, kako se primiču poput oslobodilačke vojske.
U trenutku kada su se na mestu zločina upalile
halogene policijske lampe, sav njen užas je iščezao i
zamenio ga je hladan analitički duh.
Tehničari su obeležili i obezbedili granice mesta
zločina i počeli da sakupljaju materijal, fotografišući sve
redom i razjašnjavajući šta od toga može da bude
eventualni dokaz. U uobičajenoj policijskoj koreografiji,
koja se odvijala oko tela, glavnu reč vodili su sudski lekar i
forenzičari.
„Sve je tako kako izgleda, i ništa nije onako kako
izgleda“, reče Čang naginjući se nad žrtvom.
Mada su se napolju stalno muvali agenti, unutar
kapelice su, osim stručnjaka, bili samo Mila i Gurevič, koji
nije izgledao naročito zadovoljan doktorovim zaključcima.

„Možete li to da nam precizirate?“, upita ga.
Čang se i dalje naginjao nad telom opruženim po

dušeku od organske materije, odevenim samo u donje
rublje i s kesom na glavi. „Zaista ne bih mogao.” Njegov
ton je jasno govorio da mu inspektor ide na nerve.

Čangova neodlučnost podstakla je Gurevičevu
nervozu. „Moramo precizno utvrditi kada je umro.”

Glavni problem stvorili su miševi, koji su potpuno
izmenili sliku stanja tela. Naročito su postradale šake 1
stopala leša, koji su ostali skoro sasvim bez mesa. Najveće
rane bile su ispod pazuha i na donjem stomaku. Bilo je
vrlo teško objektivno utvrditi vreme smrti, a još teže će biti
pripisati i ovaj zločin Rožeru Valinu.

Mila je razmišljala o tome da je, ako je to zaista učinio
isti višestruki ubica, njegov stil neuobičajeno i potpuno
izmenjen. Nije bilo nimalo lako objasniti prelazak s
poluautomatske puške bušmaster 56 mm, koja je po-
drazumevala izostanak ma kakvog fizičkog kontakta sa
žrtvama, na ovo što su sada imali pred sobom. Zato se i
osećala tolika napetost u vazduhu.

Boris je takoñe ušao u kapelicu i smestio se u jedan
njen ugao, pažljivo slušajući njihov razgovor.

„Da bismo stvorili prihvatljivu hipotezu o tome koliko
je vremena žrtva ležala ovde, potrebna nam je prava
autopsija”, mudrovao je sudski lekar.

To je još više naljutilo Gureviča. „Zaboga, nisam tražio
detaljan izveštaj, već samo vaše mišljenje.”

Čang se zamisli kao da ima u vidu neki odgovor, ali
ne želi da ga glasno iznese, plašeći se da ne načini grešku
koju bi mu kasnije prebacivali. „Mogao bih da
pretpostavim da je umro pre najmanje dvadeset četiri
sata.”

Taj odgovor je nametao dva zaključka. Prvi i manje
važan bio je da, čak i da je neko odmah rešio tajnu
telefonskog poziva perionici, čoveku s plastičnom kesom
na glavi svejedno ne bi bilo spasa. No, još je važniji
zaključak bio je da, u tom slučaju, krivac za ovaj zločin

nikako nije mogao biti Rožer Valin.
Takav zaključak se nije nimalo dopao Gureviču.

„Drugi ubica. Još jedan napadač.” Odmahivao je glavom,
misleći na zbrku koju će izazvati to otkriće. „Dobro, da
vidimo onda ko je ubijeni.”

Najzad su mogli da otkriju lice žrtve. Možda će to
pomoći da doñu do važnih podataka za rešavanje tajne,
pomisli Mila.

„Sada ću da uklonim ovu kesu s glave žrtve”, najavi
Čang. Promenio je gumene rukavice i pričvrstio lampu na
čelo. Zatim je uzeo skalpel i prišao telu.

S dva prsta, podigao je ivicu neobične pokrivke za
glavu, koja se zalepila za lice pokojnika, dok je drugom
rukom precizno zasekao plastiku, počev od temena glave.

Dok se svi prisutni pratili tu operaciju, nestrpljivo
čekajući odgovore, Mila je i dalje zurila u burmu na levom
domalom prstu leša. Mislila je na ženu pokojnika, koja još
uvek ne zna da je udovica.

Čang je rasekao kesu sve do grla. Spustio je sečivo i
pažljivo sklonio plastiku sa lica.

Najzad se pokazalo lice ubijenog čoveka.
,,Sranje!”, ljutito promrsi Gurevič. Svima je bilo jasno
da je prepoznao žrtvu.
,,To je Rendi Filips”, potvrdi i Klaus Boris.
Istovremeno se priseti da u džepu jakne ima jutarnje
novine pa ih izvadi i pruži kolegi. ,,Na trećoj je strani.”
Na njoj je bila fotografija nekog čoveka rafiniranog
izgleda, sa arogantnim osmehom na licu. Mada nije bilo
nikakve sumnje, Gurevič uporedi lice pokojnika s
fotografijom iz novina, a zatim pročita naslov: „Filips
izgubio slučaj u odsustvu [...] Sudija osudio optuženog pošto
se njegov advokat nije pojavio na suñenju.”
Dok je Čang dovršavao ispitivanje glave leša, Boris se
obrati prisutnima: „Advokat Randal Rendi Filips imao je
trideset šest godina i bio je pravi stručnjak za slučajeve
nasilja u porodici. Obično je bio na strani naslnih muževa.
Njegova glavna odbrambena strategija bila je da iznañe

svakojake gadosti o suprugama i verenicama. Ako ih nije
bilo, on bi ih izmislio. Na te nesrećnice bi sručio svakakvo
ñubre i prikazivao ih kao problematične. To je bilo prosto
neverovatno: i kada bi te žene došle na suñenje prekrivene
modricama, s tamnim naočarima ili u invalidskim
kolicima, Filips bi porotnicima servirao priču da su one to
zapravo same tražile.”

Mila vide da se Čangovi ljudi zgledaju kao da ih sve to
zabavlja. Bila je to uobičajena muška solidarnost, koja je
podseti na Filipsove nastupe na televiziji: „Uvek je lakše
osuditi ženu... jer su zapravo baš druge žene te koje je
osuñuju.” Tako je Rendi u većini slučajeva uspevao da
oslobodi svoje klijente... a i kada to ne bi uspeo, izvlačio bi
minimalne kazne za njih. Stekao je nadimak Rendi Ženska
Batina, a i jedan manje pohvalan - Rendi Neopevano
ðubre.

„Možda možemo da rekonstruišemo dogañaje”, izjavi
Čang koji je završio pregled tela. „Prvo je bio napadnut
električnim omamljivačem, pendrekom ili električnom
teralicom za stoku.” Pokazao je neku tačku na grlu
pokojnika, gde su se videli tragovi električnog pražnjenja.
„Zatim su ga vezali kaiševima i najzad su mu natakli tu
kesu na glavu. Ubrzo se ugušio usled nedostatka
vazduha.”

Posle te doktorove izjave, svi su zaćutali.
,,Da li je Rendi Filips bio oženjen?“
Svi se okrenuše prema Mili, zbunjeni njenim
neočekivanim pitanjem.
Gurevič je sumnjičavo odmeri.
„Možda i grešim, ali se ne sećam da je Rendi ikada
imao ženu" konačno reče Boris.
Ne govoreći više ništa, policajka ispruži prst i pokaza
na levu šaku leša, na kojoj je, čim je pronašla telo, uočila
burmu, zahvaljujući presijavanju na mesečini.
Niko ništa ne reče.
Bila je to čudna ironija.
„Zamislite, Rendi je bio prinuñen da se venča sa

sopstvenom smrću u ovoj kapelici ljubavi”, podsmevao se
Čang dok je napuštao mesto zločina, pazeći ipak da ga
Gurevič ne čuje. Ali nije mu ni to bilo dovoljno, pa je
dodao: „Kao da je neko hteo reći: eto ti braka od koga ne
možeš pobeći.”

To je asocijacija na žene koje se zanose ljubavnim
snom, a ovaj se odjednom pretvori u noćnu moru, pomisli
Mila. Pritom te žene često nisu u stanju da zatraže razvod
jer nemaju posao ni sopstvene prihode, a strah od
maltretiranjaje ipak manji od straha da će izgubiti sve.
Takve žene ponekad i prikupe hrabrost da prijave nasilje,
ali potom njihov krvnik, zahvaljujući Rendiju, izañe iz
suda osloboñen optužbe.

„Treba utvrditi da li je bilo više od jednog ubice”,
potvrdi Gurevič, dok su Krep i njegova ekipa preuzimali
mesto zločina da bi nastavili posao nakon što je sudski
lekar završio svoj deo.

„Bio je samo jedan ubica”, odmah reče tehničar
svojim anemičnim tonom, odlučno odbacujući svaku
drugu pretpostavku.

,,Da li si siguran u to?”, upita Boris.
„Kada smo stigli i pregledali ovo mesto, zatražio sam
od ljudi da provere otiske stopala na podu kapelice -
prašina koja se godinama tu sakupljala prilično nam je
pomogla u tome. Osim otisaka agentkinje Vaskez i onih
koje je ostavila žrtva, ukapeli je bila još samojedna osoba, i
ona nosi cipele broj trideset osam.”
,,Nastavite”, reče Gurevič, vrlo zainteresovan za tu
rekonstrukciju.
„Na malom trgu nismo uspeli da pronañemo nikakve
jasne tragove guma. Zato tek treba da utvrdimo kako su
Filips i ubica pristigli ovamo. Mislim da bi trebalo pozvati
ronioce da pretraže jezero.”
Jedini razlog zbog koga bi ubica poželeo da se otarasi
kola Rendija Filipsa bio je taj što nije hteo da pokvari
iznenañenje onome ko bude pronašao telo, pomisli Mila.
To je bila savršena scenska postavka.

„Možda treba malo pažljivije da proučimo tu burmu.”
Krep pokaza na prsten na Filipsovoj ruci.

„Ako na njemu postoji neki otisak, morate ga izvući”,
bespotrebno je rekao Gurevič.

Tehničar nešto progunña i kleknu kraj dušeka, pa
podiže izgrizenu rukiu, tako nežno daje to delovalo kao
neki romantičan gest. Pažljivo skinu prsten i odnese ga u
kombi u kojem se nalazila oprema za ispitivanje.

Na malom trgu pojavi se policijski agent s dve šolje
kafe i dodade ih Gureviču i Borisu. Na Milu uopšte nije
obratio pažnju. Policajka se držala na pristojnom
rastojanju od dvojice nadreñerfih, ali je načuljila uši u želji
da čuje šta pričaju.

„Niko, dakle, nije prijavio Rendijev nestanak.”
„Ako je živeo sam, tome se uopšte ne treba ni čuditi.
Verovatno se povremeno dogañalo da se ne pojavi u
kancelariji i da pritom ne javi sekretarici da je promenio
plan. Bio je to čovek sa hiljadu poslova i bezbroj tajni.”
Boris stavi ruke na bokove i zabrinuto se podboči. ,,No,
ako izuzmemo Rožera Valina – a ne verujem da je ovaj
imao ikakav motiv - ko bi poželeo da ubije Rendija?”
Mili se činilo da je sve to što se dogaña deo nekakvog
šireg plana. Poželela je da se umeša u razgovor, ali im ipak
nije prišla. Ali Gurevič je sam pozva.
„Šta vi mislite, Vaskezova? Neko je oteo advokata i
doveo ga ovamo da ga ubije. Kako to objašnjavate?”
Sve do tog časa ponašao se kao da je Mila nevidljiva, a
sada joj se odjednom direktno obratio. Morala je da im
priñe da bi mu odgovorila. ,,Ne verujem da je ubica oteo
advokata Filipsa - to bi bilo previše komplikovano i rizično.
Mislim da ga je na prevaru doveo ovamo. Pošto ga je
onesposobio, vezao ga je i učinio sve ostalo.”
,,A zašto bi Rendi, koji je bio bistar momak, uopšte
pristao da doñe na jedno ovakvo usamljeno mesto?”
Gurevičevo pitanje nije bila kritika Milinih reči. On nije
odbacio njenu pretpostavku, već je samo pokušavao da je
razume.

,,Pa, na um mi padaju razne mogućnosti zbog kojih bi
Filips došao ovamo: recimo, ubica je imao nešto što je ovaj
želeo - možda kompromitujuće podatke o ženi ili prijateljici
nekog njegovog klijenta. Ili su se poznavali od ranije pa
nije imao razloga da bude nepoverljiv.”

Gurevič napući usne. „Recite jasno to što mislite,
agente Vaskez, nemojte se ustručavati.”

Intuitivno je osetio da Mila ima neke druge ideje, ali
ne može da odlući da li da im nešto kaže o njima.

,,Po mom mišljenju, to je bila neka žena.”
Boris podiže obrvu da naglasi svoje čuñenje. „Zašto to
kažeš?”
„Filips je mislio da su žene inferiorna bića, dakle, bio
je ubeñen da može da vlada situacijom - bio je preterano
samouveren. A osim toga, samo je neka žena mogla toliko
želeti da mu se osveti.”
„Mislite li da je i ovde u pitanju osveta, baš kao i kod
Valina?”
,,Ne mislim ništa odreñeno - još je prerano. Ali jasno
mi je da Filipsova navodna naivnost i dimenzije prstena -
prikladniji je za žensku ruku nego za njegovu - navode na
takvo objašnjenje.”
„Ovde ima nečega.”
Krepov glas dopro je do njih iz tehničarskog kombija u
blizini i odmah im privukao pažnju. Sve troje se odmah
pokrenuše.
Tehničar je sedeo za stočićem s priborom za
ispitivanje. Pod lupom je posmatrao prsten koji su maločas
skinuli sa prsta žrtve.
„Nema nikakvih otisaka”, objavi on, „ali sa unutrašnje
strane prstena urezan je natpis koji mi zvuči zanimljivo.
Pružio je ruku i aktivirao monitor koji je bio povezan s
aparatom. Na ekranu se pojavi natpis koji je bio urezan na
prstenu, i to uvećan. „To je neki datum, verovatno datum
venčanja...23. septembar“
,,Pa to je danas”, povika Boris kada je pročitao.
,,Da, ali potiče od pre godinu dana. Vidi se po tankom

sloju patine.”
„Srećna godišnjica”, napomenu Gurevič.
„Pored datuma piše još nešto.” Tehničar je vrteo

prsten ispod sočiva mikroskopa, dok se nije ukazao drugi
natpis, koji je očigledno bio dodat kasnije. Taj natpis se
jasno razlikovao od prvog. Nije bio onako jasan kao prvi,
već su slova bila krivudava - sigurno ih nije urezivao
zlatar. Na urezanim mestima metal se jasnije sijao.

„Ovo je tek nedavno napisano”, reče Krep.
Ta njegova konstatacija je naglasila smisao natpisa.

h21

Gurevič zabrinuto pogleda Borisa.
„Dvadeset treći septembar, 21 h? Dakle, osim potrage
za dvoje ubica, imamo i ultimatum.”

15

Niko nije znao šta će se desiti tog dana u devet uveče.
U meñuvremenu je utvrñeno da je Rendi Filips došao
u Kapelu ljubavi svojim mercedesom. Automobil je
pronañen na dnu jezera, baš kao što je Krep i predvideo.
To je značilo da je i ubica došao svojim kolima, i da je
njima i otišao sa mesta zločina.
Pošto su isključili mogućnost otmice, trebalo je
objasniti zašto je advokat bio tako naivan da upadne u
zamku i zašto se sasvim sam uputio na tako pusto mesto.
Prihvatili su Milinu pretpostavku da je ubica žena, što joj
je donelo priznanje svih kolega.
Grupa policajaca pretresla je arhiv pravničke
kancelarije Rendija lipsa, tražeći podatke na osnovu kojih
bi se moglo saznati nešto o pronañenoj burmi.
Pored brojnih nejasnoća imali su kao jasan trag samo
datum - 23. septembar.
Jedna od nejasnoća bila je svakako moguća veza
izmeñu pokolja u vili i ubistva u kapelici. Tu vezu je Mila
intuitivno naslutila i potvrdila preko starog broja telefona.
Nije se činilo da postoji ikakva veza meñu žrtvama, pa je
ostalo da se utvrdi postoji li neka veza meñu počiniocima.
U periodu posle nestanka Rožer Valin je možda
upoznao nekoga - neku ženu - pa su zajedno načinili plan
za ova ubistva.
To je bilo objašnjenje koje je Mila smislila dok se
nervozno vrtela hodnicima svog odeljenja. Pitanja o tome
šta se desilo prebačena su u drugi plan, jer su se svi pitali
šta bi se još moglo dogoditi.
Trenutno je najvažniji bio taj ultimatum.
Dok je vreme prolazilo, razrañivali su plan da spreče i
obeshrabre ubice da počine nove zločine. Mnogi policajci
su pozvani s odmora, a i smene su pojačane. Ubica ili

ubice mogli su da shvate da je grad pod policijskom op-
sadom - postavljene su mnoge blokade, a i bilo je više
patrola nego obično.

Doušnicima koji su radili sa saveznom policijom
javljeno je da dobro načulje uši i da drže oči otvorene.
Veliko prisustvo snaga reda u gradu trebalo je da navede
kriminalce da sarañuju, ako ne iz drugih razloga, a ono da
bi uskoro bila smanjena policijska kontrola koja je ometala
njihovu ilegalnu trgovinu.

Da mediji ne bi postali previše sumnjičavi, dato im je
objašnjenje daje u toku velika policijska akcija protiv
mafije. Novine, televizija i internet stalno su napadali
policiju zbog načina na koji troši novac poreskih
obveznika.

U upravi policije stalno su sastančili, tražeći najbolju
strategiju. Sednice na najvišem nivou držane su pod
predsedništvom Sudije. Zatim su se po hijerarhiji reñali
ostali policajci. Bez obzira na sva njena značajna otkrića,
Milu su svrstali na dno piramide. Imala je utisak da je
njena uloga bila namerno umanjena - kao da je neko želeo
da je odstrani iz te istrage.

Oko pet sati spustila se s gornjih spratova policijske
stanice u Čistilište, a dolazak večeri povećavao je njen
strah od onoga što bi se moglo desiti; no Mila već mnogo
sati nije spavala i morala je barem malo da se odmori ako
je želela da ostane pribrana.

Povukla se u prostoriju koja je ranije bila ostava, a
gde se sad nalazila ležaljka koju je koristila kada je radila
prekovremeno. Skinula je cipele i pokrila se kožnom
jaknom. Mala soba bila je prijatna, a kada je bila zamra-
čena, delovala je kao neko tajno sklonište - videla se samo
žućkasta pruga svetla ispod vrata.

Ta pruga činila je da se Mila oseća prilično bezbedno -
kao da je neko bdeo dok je ona dremala u tami. Okrenula
se na bok, skupljenih nogu i ukrštenih ruku i, mada u
početku nije mogla da zaspi, nivo adrenalina u krvi joj se
smanjio, a premor je preovladao.

,,Tu smo, dakle!“
Mila žmirnu, nesigurna da li je tu rečenicu zaista čula
ili je samo sanjala. Bila je izrečena mirnim tonom i s
namerom da se ona ne preplaši. Pogleda malo bolje: vrata
su bila pritvorena, da joj svetlo ne bi bleštalo u oči. U dnu
ležaja sedeo je Stef i držao u rukama šolju koja se pušila.
Pružio joj je šolju, ali se Mila ne osvrnu, već samo pogleda
na sat.
„Budi spokojna, tek je sedam sati - ultimatum još nije
istekao.“
Policajka se uspravi i konačno uze šolju, pa poče da
duva u nju pre nego što će srknuti. „Šta smo dosad
saznali?“
„Pretraživanje Filipsove kancelarije ipak je dalo
očekivani rezultat: „Sada imamo i jedno ime... Naña
Niverman.“
Mada je to i sama pretpostavila, Mila se ipak začudila
što kapetan govori o ženi. „Naña Niverman“, ponovi ona ne
shvatajući da i dalje drži šolju u vazduhu.
„To je bio poslednji slučaj nestanka kojim se bavio
Erik Vinčenti“, podseti je Stef. „Malopre su nas zvali.
Izgleda da one glavonje odozgo opet traže da im
pomogneš.”

Mila je narednih desetak minuta provela pričajuči
preko telefona s Borisom. Izvukla je iz kompjutera Erika
Vinčentija istražni dosije o nestanku pomenute žene,
voñene pre nekoliko godina, i poslala mu ga.

Naña Niverman bila je domaćica stara trideset pet
godina, visoka metar i sedamdeset i plavokosa. Venčala se
23. septembra. Tri godine kasnije rastala se od muža koji
ju je redovno tukao.

„Nije potrebno reći da je njen muž bio jedan od
klijenata Rendija Filipsa”, saopšti joj Boris. „To je zaista
dobar motiv za osvetu.”

Policajka je ćutala jer nije shvatala šta se dogaña.

„Mila, šta se to zbiva? Kog vraga može da znači ta
priča o nestalim osobama koje se vraćaju?”

,,Ne znam”, odgovori ona najzad. Nije ništa shvatala.
Sve je to bilo potpuno neshvatljivo i zbog toga ju je plašilo.

Rožer Valin i Naña Niverman nestali su u velikom
vremenskom razmaku.

„Kada bi to mediji znali, odmah bi ih krstili kao
Ubilački par. Ovde svi lude, a Sudija saziva hitan
sastanak.”

„Znam, Stef je upravo krenuo gore kod vas.”
,,Ne shvatam zašto Naña umesto tog advokata nije
ubila bivšeg muža“ reče Boris. „Možda je baš njemu
namenjen taj ultimatum?!”, odmah se ispravi.
,,Da li ste ga upozorili?”
„Odveli smo Džona Nivermana na bezbedno mesto.
Čuvaju ga, ali ćemo videti kako će se ponašati pod
pritiskom straha.”
Kao i u Valinovom slučaju, Nañina fotografija nije bila
dostavljena medijima. Za razliku od slučaja nestalog
računovoñe, Naña je nestala relativno skoro, pa je
postojala nada da se lakše može utvrditi gde je bila u
meñuvremenu.
„Borise, šta želiš da učinim? Treba li da doñem
tamo?”
„Nemoj, nema potrebe. Sada ćemo pritisnuti bivšeg
muža, da utvrdimo da li taj seronja zna neki detalj iz
Nañinog života koji nam je prećutao u vreme njenog
nestanka. Zatim ćemo na osnovu toga odlučiti šta ćemo
dalje. Molim te da proveriš da li o tom slučaju postoje
negde još neke beleške Erika Vinčentija, koje nisu ubačene
u zvanični dosije.”
Prekinuli su razgovor i Mila se baci na posao.
Otvorila je Nañin dosije na ekranu kompjutera. Njen
kolega iz Čistilišta koristio je progresivnu hronološku
metodu. Ona se primenjivala samo u slučajevima
nestanaka. Kod ubistava je, naprotiv, rekonstrukcija
obično počinjala od smrti žrtve.

Erik Vinčenti je veoma pažljivo obrañivao svoje
slučajeve - bile su to prave priče.

„Potrebno je uneti i malo emocija u neke priče, da
bismo podstakli sečanje na te ljude”, uvek je govorio.
„Svako ko pročita izveštaj treba da saoseća s nestalom
osobom.”

Po Vinčentijevom mišljenju, svaki istražitelj će se
samo pod tim uslovom zdušno posvetiti potrazi za istinom.
Isto onako prilježno kao što je on sam činio, pomisli Mila.

ja ih svugde tražim. Uvek i svuda.
Policajka se zagleda u fotografije koje su se nalazile u
dosijeu. Lice Nañe Niverman svedočilo je o protoku
vremena, ali joj se s godinama najviše promenila boja
očiju. Samo je jedna vrsta emocija mogla imati takav
efekat.
Mila je dobro poznavala korozivno dejstvo bola.

16

Nekada je Naña Niverman bila zgodna devojka. U
školi su svi dečaci iz razreda želeli da se ožene njome. Bila
je uspešna atletičarka, imala je odlične ocene i glumila u
školskoj pozorišnoj trupi. Na prvim godinama studija ta-
koñe je imala sjajne ocene, a studirala je filozofiju. Sa
dvadeset četiri godine bila je zrela i nezavisna mlada žena.
Kada je diplomirala filozofiju, pohañala je i postdiplomske
studije iz novinarstva, pa se zatim privremeno zaposlila u
jednoj televizijskoj redakciji. I tu je bila vrlo uspešna. No,
jednoga dana se na njenom putu našao potpuno pogrešan
čovek.

Džon Niverman je, u poreñenju s njom, bio prava
ništarija. Prekinuo je školovanje u gimnaziji, a imao je već
za sobom i neuspešan brak. Od oca je nasledio malo ali
unosno preduzeće za transport, ali i njega je uspeo da
upropasti.

Destruktivan tip, pomisli Mila.
Naña ga je upoznala na nekom slavlju. Bio je to
zgodan i visok momak sa izvesnim mangupskim šarmom -
svima se prilično dopadao. Naña je početka znala da je
sklon piću, ali je bila sigurna da će uspeti da kontroliše tu
njegovu slabost, a mislila je i da će s vremenom uspeti da
ga promeni.
To je bila njena najveća greška.
Prema izjavama socijalne radnice, problemi su se
javili već nekoliko meseci posle venčanja. Svañali su se oko
istih stvari koje su bile predmet sukoba i dok su se
zabavljali, ali je Naña uočila da kod njega postoji nešto što
nije u stanju da definiše. Nije odmah shvatila o čemu je
reč, ali to je bio osećaj koji je stvorila na osnovu njegovog
ponašanja. Recimo, kad god bi se sukobio s njom, prilazio
bi joj sve bliže - svaki put još centimetar bliže - a zatim bi

se naglo povukao.
Jednog dana ju je i udario.
Kazao je da je to bilo slučajno. Ona mu je poverovala,

ali u očima mu je zapazila neki novi sjaj.
Bio je to zloban sjaj.
Erik Vinčenti je pribavio gomilu intimnih i ličnih

podataka iz prijava koje je Naña godinama podnosila
policiji, a svaku od tih prijava povukla bi posle nekoliko
dana. Možda joj je bila mrska pomisao da njeni pfijatelji i
roñaci sve to saznaju, ili joj je bilo neprijatna pomisao da
treba da se pojavi na suñenju. A možda bi mu, kada se
Džon pojavi trezan i zatraži oproštaj, ona ipak poverovala i
rešila da mu pruži još jednu priliku. Bilo je više takvih
situacija. Mogle su se prebrojati, baš kao i Nañine modrice.
U početku su tobile male masnice, koje su se mogle lako
kamuflirati visokim kragnama i šminkom. Naña je svakako
smatrala da to nije ništa strašno - ipak, nije bilo prolivanja
krvi. Mila je znala kako to funkcioniše - dovoljno je samo
od prilike do prilike pomalo povećavati prag tolerancije i
nastavljati svakodnevni život. Čak i kada doñe do preloma
kostiju, žena nekako sebe ubedi da nije strašno i da je
moglo biti i gore.

Meñutim, nešto je bilo bolnije i od batina. To je bio
osećaj nemoći i straha koji Nañu nikada nije napuštao.
Znala je da nasilje stalno vreba i da može izbiti zbog ma
kakve sitnice. Ako bi kazala ili uradila nešto pogrešno,
sustigla bi je Džonova kazna. Bilo je dovoljno neko sasvim
normalno pitanje - recimo da ga upita kada će doći na
večeru. Ponekad bi u samom njenom tonu pronašao nešto
nepoželjno i pobesneo. Svaki izgovor bio je dobar.

Mila je znala da će se svako ko nije iskusio nešto
slično zapitati zašto Naña nije odmah pobegla od muža. I
onda će verovatno zaključiti da situacija ipak nije bila tako
strašna, čim je ona odlučila da i dalje trpi. Ipak, Mili je bio
poznat taj mehanizam bračnog nasilja, gde su uloge uvek
jasne i nepromenljive. Strah vezuje žrtvu za mučitelja, što
ima paradoksalan efekat.

U poremećenoj Nañinoj psihi, Džon je svakako bio
jedina osoba koja je mogla da je zaštiti od njega samog.

Naña samo jedno nije popustila mužu. On je želeo
decu, a ona je krišom uzimala pilule.

Mada je verovala da pijani prisilni seks, koji je želela
da zaboravi, ne može predstavljati pravu opasnost od
trudnoće, bila je vrlo odlučna u preduzimanju svih mera
zaštite. Nije želela da još neko biće bude izloženo torturi
koju je sama trpela.

Jednoga dana u martu, vratila se kući iz samoposluge
s čudnim osećajem u stomaku. Otišla je kod ginekologa i
saznala da, i pored redovnog uzimanja pilule, postoji
minimalna šansa da se zatrudni. Zato je Naña odmah
pomislila da je verovatno trudna.

Test je samo potvrdio njene slutnje.
Želela je da abortira ali nije mogla sebe da ubedi da to
uradi.
Zato je ipak Džonu saopštila novost i, na svoje veliko
čuñenje, zaključila da se odjednom smirio. Plašila se da će
njegov bes naglo izbiti. I dalje su se prepirali kada bi se
vratio kući pijan, ali je više nijednom nije udario.
Trudnički stomak ju je štitio poput nekog oklopa. Nije
mogla da poveruje u to što se dešava. Postepeno je
postajala sve srećnija.
Jednog jutra Naña se spremala da ode do ginekologa
na pregled ultrazvukom, a Džon se ponudio da je odveze
jer je padao sneg. Delovao je odsutno i prilično tužno, što
je tipično za alkoholičare koji su se tek probudili. Naña je
obukla kaput, uzela tašnu i čekala ga na vrhu stepenica.
To se desilo u trenu. Osetila je neočekivan nagli udarac u
leña, stepenice su joj se izmakle ispod nogu i više nije
znala šta je gore, a šta dole. Zaustavila se drvenom
odmorištu, instinktivno štiteći stomak. Zatim je osetila
novi i još jači udarac. Tresnula je licem o zid, osetila
udarac ograde u jagodicu, a zatim raširila ruke ponesena
centrifugalnom silom. Zatim je osetila naredni udarac, a
stomak je donekle amortizovao onaj posle njega. Na kraju

je pala niza stepenice i sve je prestalo. Nije osećala bol, nije
čula ništa, sve je u njoj mirovalo. I previše. Naña je
zapamtila izgled Džonovog lica dok je stajao na vrhu
stepeništa. Lice mu je bilo nepomično. Zatim se okrenuo i
otišao, a nju je ostavio da leži tu gde je pala.

Nedostatak empatije sprečavao je Milu da shvati šta je
Naña tada osećala. Jedino što je bila u stanju da oseti bio
je bes. Bilo joj je žao te žene, naravno, ali se plašila da je i
ona sama mnogo nalik Džonu.

Posle tog pada, policija više nije mogla da ignoriše
nasilje, s prijavom ili bez nje, jer je to i previše ličilo na
pokušaj ubistva. Agenti su Nañi jasno stavili do znanja:
ako ispriča neku izmišljotinu da bi spasla Džona i pokuša
da objasni da je sama pala, može slobodno očekivati da će
ponovo pokušati da je ubije. U tom slučaju bi, umesto
deteta, nastradala ona sama.

Tako je Naña najzad ipak prikupila hrabrost. Podnela
je prijavu i otišla u prihvatilište za žene i žrtve porodičnog
nasilja, gde on nije mogao da dopre do nje. Džon je
uhapšen, a pošto se opirao hapšenju, nije mogao de se
brani sa slobode. Naña je, posle svih tih godina trpljenja
čudovišta, mogla da se nada brzom razvodu.

Tada je na scenu stupio Rendi Filips.
U sudnici je pokazao poroti nekoliko pari cipela s
visokim potpeticama. Nije bilo svedoka ni ma kakvih
drugih dokaza - samo te cipele kojima je hteo da pokaže
kakva bi ona majka bila. Za nju trudnoća očigledno nije
bila razlog da se odrekne koketerije, već je i dalje nosila
nestabilnu obuću koja je naročito opasna kada pada sneg.
Ona, dakle, nije nimalo marila za dobrobit malog bića koje
je nosila u stomaku.
Tako je Džon tog dana ipak osloboñen, a Naña je
posle toga nestala.
Nije sa sobom ponela odeću niti išta iz svog
prethodnog života - možda i zato što je želela da ostavi
utisak da je se muž konačno otarasio. Činjenica je da su
tada svi popreko gledali i sumnjičili Džona. Ipak, Rendi

Filips je dokazao da nema dovoljno dokaza za njegovo
hapšenje. Tako je Naña izgubila i tu rundu i po ko zna koji
put bila oštećena strana.

Pošto je Mila pročitala ceo dosije, počelaje da
razmišlja o svemu. Morala je da bude lucidna i da
zanemari sopstveni gnev. Posle svega što je preživela, Naña
nije zasluživala da je jure kao nekog običnog kriminalca.
Valin možda to jeste zaslužio. Mada je očaj tog čoveka zbog
majčine smrti bio iskren i razumljiv, mogao je da ga
prevaziñe i da nastavi život. Rožer je ipak imao na
raspolaganju sedamnaest godina da to postigne.

Ubilački par, kako ih je nazvao Boris, činile su dve
sasvim različite osobe. U nekom trenutku svog života, u
tom stalnom bekstvu - Mila je tako videla njen odlazak od
nasilnog muža - Naña je negde upoznala Rožera, pa su
jedno drugome ispričali svoje priče i otkrili da gaje sličnu
tajnu mržnju prema celom svetu. Ujedinili su svoj gnev i
formirali ubilački savez.

»Ne shvatam samo zašto Naña nije ubila bivšeg muža
umesto advokata”, rekao joj je Boris u telefonskom
razgovoru koji su maločas vodili. „Možda je ultimatum
namenjen baš Džonu!?“, ispravio se odmah zatim.

Mila pak nije bila sigurna u to. Da je Naña zaista
želela da ubije muža, to bi i učinila. Kakvog je smisla imalo
ubiti Rendija kada je znala da će policija posle toga čuvati
njenog bivšeg muža? Da je krenula obrnutim redom, niko
ne bi posumnjao da namerava da ubije i Filipsa, bila je
sigurna Mila.

Taj ultimatum, dakle, nije namenjen Džonu
Nivermanu. Boris je rekao da je on pod policijskom
zaštitom. Ubica je odlučio da advokatu natakne burmu na
prst i umori ga bolnom smrću u kapeli za venčanja, a
Džonu je bio namenjen strah. Ona verovatno nije želela da
njegov kraj doñe brzo. Htela je da proñe kroz sve ono što je
i sama preživela, da oseća da je stalno u opasnosti i da
svakog časa na njega može doći red, da eksperimentiše s
njegovom strepnjom od fatalnog kraja.

Telefon na radnom stolu Erika Vinčentija odjednom
zazvoni. Mila je poskočila i malo sačekala pre nego što se
javila na telefon.

„Pa šta ti još radiš tu?“, upita je Stef. „Prošlo je
jedanaest sati, ultimatum je istekao.”

Mila baci pogled na zidni sat i shvati da nije ni
primetila koje je doba. „Dakle?”, upita ga ona sva
ustreptala.

„Ništa. Imamo samo slučaj nekih momaka koji su se
potukli i izboli noževima, i jednog tipa koji je baš večeras
rešio da ubije svog poslovnog partnera.”

„Da li si se video sa Sudijom?”
„Rastali smo se pre četvrt sata i od tada nameravam
da te pozovem jer sam znao da si još tu. Idi kući,
Vaskezova! Razumeš li šta ti govorim?”
„Razumem, kapetane!”

17

Hladna i mutna izmaglica vukla se ulicama poput
duha.

Mila je negde oko ponoći sišla na spoljašnji policijski
parking, da uzme svoj auto. Kada je prišla hjundaiju,
primetila je da su mu dve gume izduvane. Odmah je
proradio njen unutrašnji alarm: nepredviñeno bi uvek
moglo biti i opasno. Dve izduvane gume mogao je značiti
da neko traži zgodnu priliku da je napadne na ulici. Mila
otera od sebe te paranoične misli: bila je to kolateralna
šteta, nastala zbog slučaja na kome je radila. Čim se malo
osvrnula oko sebe, videla je da su i gume drugih
automobila izduvane. Dakle, delo huligana, osveta svim
lokalnim policajcima. Nešto slično se jednom već dogodilo
prošlog meseca.

Zato Mila odluči da se vrati kući metroom i zaputi se
prema najbližoj stanici.

Na ulici nije bilo nikoga, a njeni gumeni ñonovi
škripali su po pločniku dok je hodala trotoarom. Kada je
stigla do ulaza u metro, oseti nalet vazdušne struje koju je
izazvao voz u dolasku. Strčala je niza stepenice u nadi da
će ga stići. Gurnula je kartu u automat za poništavanje, ali
se ova zaglavi. Pokušala je ponovo, ali bez uspeha. Začula
je kako voz odlazi i odustade od trke za njim.

Malo kasnije otišla je do drugog automata i uzela
novu kartu.

“Imaš li možda nešto za mene?”
Iznenañena tim glasom, Mila se naglo okrenu. Iza nje
je stajao momčić u dukserici s kapuljačom i pružao ruku
da dobije neki sitniš. Instinktivno je poželela da mu razbije
nos, ali mu ipak spusti na dlan kusur koji joj je mašinica
za karte vratila i zagleda se u momka koji se, sav
zadovoljan, udaljavao.
Najzad je uspela da proñe kroz automatsku kapiju.

Stala je na pokretne stepenice koje su se automatski
pokretale čim bi neko stao na prvi stepenik. Stigla je na
peron baš u času kada je naišao voz iz suprotnog smera i
istovario grupicu putnika. Posle nekoliko sekundi, voz je
poluprazan otišao dalje.

Mila podiže pogled ka ekranu sa redom vožnje i vide
da će njen voz stići za četiri minuta.

Bila je sama na stanici, ali to nije dugo potrajalo.
Začula je neki mehanički zvuk i zapazila da su se pokretne
stepenice opet aktivirale. Svakog časa će se pojaviti taj
drugi putnik. Ali ne vide nikoga. Stepenice su se vrtele po-
put čeličnog slapa, i to sasvim prazne. Mnogo mu treba,
pomisli. No, tada joj pade na um nešto što je naučila dok
je radila na slučaju Šaptač.

Neprijatelj se nikada ne pojavljuje sasvim iznenada -
prvo pokuša s diverzijom.

Mila prinese ruku pištolju i okrete se prema drugoj
strani perona, tražeći pogledom neki znak opasnosti. Tada
je ugleda.

Na peronu naspram nje stajala je Naña Niverman, sa
umornim licem osobe koja se upravo vratila s veoma dugog
puta. Ruke su joj bile opuštene niz telo i delovala je veoma
izmoždeno. Na sebi je imala preveliki kišni mantil.

Neko vreme su tako obe nepomično stajale i činilo im
se da se vreme oteglo u beskraj. Zatim Naña podiže desnu
ruku i prinese je licu. Spusti prst na usne i načini znak
ćutanja.

Neki papirići se podigoše sa šina i zaplesaše pred
njima kao marionete okačene o nevidljive konce. Mila nije
odmah shvatila da ih je pokrenula struja hladnog
vazduha, ali ubrzo vide da s druge strane pristiže voz.

Bio je vrlo blizu i uskoro će se postaviti kao barijera
izmeñu dva perona.

„Naña!“, povika ona. Kada ugleda kako je žena
zakoračila unapred, odjednom je spopade strah. Pre nego
što je mogla to da zaključi razumom, srcem je shvatila da
nešto mora da učini. Bez razmišljanja, spremila se da

skoči na kolosek, pravo u reku uskovitlane prašine i vetra.
Svetla voza poja više se u tunelu. Bio je previše brz. Neće
uspeti. “Sačekaj!“, povika ženi koja je stajala sasvim
nepomično i posmatrala je.

Voz je bio nekih pedesetak metara udaljen od njih.
Mila oseti kako je zahvata jaka vazdušna struja. „Nemoj,
molim te!“, povika dok je metalni galop nadjačavao njen
glas.

Naña se osmehnu. Zatim napravi još jedan korak.
Kada je prvi vagon počeo da koči, žena se baci pravo
na kolosek i to tako graciozno da Mila to nikada neće
zaboraviti - kao da je želela da poleti. Začuo se samo tupi
zvuk, a zatim ga priguši škripa kočnica.
Policajka je načas zurila u metalnu barijeru koja joj je
zaklonila vidik, a onda naglo jurnula prema stepenicama.
Brzo je prošla na suprotnu stranu i stigla na suprotni
peron, baš na mesto gde je maločas stajala Naña.
Mala grupa ljudi, koja je upravo izašla iz voza, okupila
se kraj koloseka neposredno ispred tunela. Mila razgrnu
gomilu i pokaza im svoju legitimaciju vičući: ,,Policija!“
Mašinovoña je bio van sebe od besa.
„Sranje, ovo je već drugi put da mi se to dogaña ove
godine! Zašto ne mogu da skoče s nekog mosta? Uh, kakvo
sranje!“, ponavljao je nemilosrdno.
Mila baci pogled na kolosek. Nije baš očekivala prizor
krvi i rasute utrobe, ali upravo to se dogaña kada voz
nekoga udari, pomisli.
Meñutim, meñu točkovima se videla samo jedna
ženska cipela.
Nije znala zašto ju je ta scena podsetila na majku koja
je jednom slomila potpeticu dok ju je pratila do škole.
Njena uvek tako doterana majka ležala je opružena po tlu
zbog jedne slomljene potpetice. Bila je sva raščupana, bez
jedne cipele i sa čarapom boje mesa, pocepanom u visini
kolena. Njena neupadljiva lepota, koju su muškarci
redovno zapažali i pratili čežnjivim pogledima, bila je
odjednom oskrnavljena smehom nekog prolaznika, koji