Donato Karizi - Vladar iz senke

nije ni zastao da joj pomogne. Mila se razbesnela na tog
dripca i bilo joj je žao majke - i to je bila jedna od
poslednjih prilika kada je osetila nešto slično pre nego što
je u njenom srcu nastala velika praznina.

To sećanje navelo ju je da se naglo obrati okupljenim
putnicima. „Udaljite se!“, naredi im ona. Tek tada je uočila
da je tu i onaj dečak u duksu s kapuljačom, kojeg je
maločas srela. Možda ga je privukla gužva pa je sišao da
vidi šta se dešava, jer je stajao u dnu stepenica. Meñutim,
Mila odmah uoči predmet koji je držao u rukama, zureći
začuñeno u njega.

„Hej ti!“, pozva ga ona.
Dečak se okrenu ka njoj i poskoči.
„Hej, daj mi to!“, naredi mu dok joj je prilazio.
Mladić ustuknu jedan korak, očigledno uplašen.
Zatim joj dade to što je držao u ruci. „Našao sam je ovde“
reče on pokazujući pločnik. „Nisam nameravao da je
ukradem.“
Zatim joj pokaza kutijicu s plišanim jastučetom za
prsten.
Mila je uze iz njegove ruke. ,,Idi!“, reče mu. Dečak je
posluša. Policajka je posmatrala taj predmet, povezujući ga
sa smrću Rendija Filipsa. No, ako je prsten bio na prstu
leša, šta li je moglo biti u toj kutijici?
Malo je oklevala. Zatim ipak pažljivo otvori kutijicu,
osećajući potajni strah od onoga što može naći u njoj.
Pošto je odmah prepoznala sadržaj, poče da ga proučava,
ne shvatajući njegovo pravo značenje.
Bio je to okrvavljeni zub. Ljudski zub.

18

„Verujte mi da sam već viñao osakaćena tela.”
Mladi poručnik se pitao kakvog je smisla imalo to
sakaćenje i zašto ubica rešio da sa sobom ponese baš taj
suvenir.
„Ima ih koji žele da ponesu sa sobom uho ili prst
žrtve. Jednom smo pod krevetom nekog dilera našli glavu
narkomana kog je taj tip ubio nekoliko sati pre toga. Ko
zna zbog čega mu je palo na um da je ponese kući?“ Da se
oni nisu pojavili, priča o zubu završila bi meñu
anegdotama pogodnim za pričanje kolegama policajcima u
vreme pauze za ručak. Mila nije imala nikakvu želju da
sluša sablažnjive policijske pričice dok nekoliko kilometara
dalje sudski lekari i tehničari izvlače telo Nañe Niverman s
pruge, prikupljajući delove ispod točkova prokletog voza.
Na svu sreču, mladi poručnik zaćuta i oni proñoše
kroz rustičnu kuhinju, sivo obojenu spavaću sobu,
viktorijanski dnevni boravak i moderno ureñenu kuhinju.
Dok su hodali od jedne do druge prostorije prodavnice
polovnog nameštaja, Mila je razmišljala o svemu što se
desilo te večeri, počev od onih izduvanih automobilskih
guma: svakakoje toučinio neki Nañin saučesnik, da bi
naveo Milu da poñe kući metroom. Pre nego što se ubila
Naña joj je dala znak da ćuti. Zatim joj je ostavila i taj novi
trag. Mila se i sama začudila kako su brzo pronašli novo
mesto zločina. Bilo je dovoljno da u kompjuter ubace reč
,,zub“ i odmah se pokazalo da se tog istog jutra desilo
jedno neobično ubistvo, i to baš u vreme kada su policijske
snage bile okupljene oko kompleksa Kapele ljubavi.
„Nismo pronašli nikakav trag ubice“, potvrdi mladi
poručnik. „Nema nikakvih otisaka, ali ima dosta krvi. To je
delo profesionalca, garantujem vam"
Žrtva se zvala Haraš - pedesetogodišnjak arapskog
porekla.

„Nadimak mu je Lešinar, jer je njegov posao bio da
prazni kuće pokojnika“, reče poručnik nastojeći da im da
brz portret ubijenoga. „Čim bi neko otegao papke, on bi se
pojavio kod porodice pokojnika i ponudio da otkupi sve
njegove stvari. Tako je nabavio mnogo nameštaja. Znate,
ima bezbroj ljudi koji žive sami. Kao naslednici se najčešće
pojave deca ili unuci pokojnika, ali oni obično ne znaju šta
da rade s pokućstvom. Tada doñe Haraš da reši njihov
problem, a njima se učini da nema smisla da zarañuju na
prodaji starih stvari. Tipovi kao on redovno čitaju čitulje i
tako dolaze do najboljih poslova. Zna se i da je bio zelenaš
i davao novac na zajam uz visoke kamate. No, za razliku
od drugih sličnih bitangi, ako dužnici nisu mogli da vrate
dug na vreme, Haraš im nije odmah lomio kosti. Uzimao bi
njihove stvari i preprodavao ih, a ono što bi tako zaradio
tretirao je kao akontaciju za kamate koje mu duguju.”

Mila se zagleda u sve te stvari oko sebe. Poticale su iz
drugog vremena, iz nekih drugih života. Svaka stvar imala
je svoju priču. Ko li je sedeo na toj sofi? Ko je spavao u tom
krevetu ili iz njega gledao televiziju? Da li su takvi ostaci
nečijeg života bili pogodni za recikliranje posle smrti?

„Tako je Haraš opremio ovu prodavnicu”, nastavi
narednik dok su ulazili u ko zna koju po redu sobu. ,,U
jednom trenutku više mu nije bilo potrebno da se bavi
pozajmicama. Sve što je radio postalo je legalno i njegovi
poslovi mogli su da se odvijaju u skladu sa zakonom.
Mogao je da bude pošten čovek, ali se u njemu ipak i dalje
krio onaj stari zelenaš. Kako se ono kaže, stare navike
teško umiru. Haraš je svakako bio I pohlepan, ali mislim
da je radio to što jeste najviše zbog uzbuñenja izazvanog
kontrolom života tih jadnika kojima je novac bio
neophodan.”

Narednik zastade ispred vrata sa bravom koja se
otvarala spolja. Ušli su u magacin pun nameštaja malo
lošijeg kvaliteta od onog izloženog. Policajac ih odvede do
male kancelarije u dnu magacina.

,,To se odigralo ovde.”

Pokazao im je mesto na podu na kome su pronašli
telo. Sada su se na podu videle samo konture tela
izlepljene žutom trakom.

„Ubica mu je kleštima čupao zub po zub. Očigledno je
hteo da mu Haraš oda kombinaciju za otvaranje ovog
sefa...” Pokazao je na sef u zidu. ,,To je stari model sefa sa
dvostrukim brojčanikom.”

Neko je na zidu naškrabao niz brojeva. Bio je to
skorašnji zapis, ispisan crnim flomasterom.

6-7-d-5-6-f-8-9-t

Mila i Boris brzo pogledaše vrata sefa: bila su
zatvorena.

„Izgleda da nije uspeo”, reče narednik pogañajući
njihove misli. „Taj prokleti lešinar je bio tvrdoglav i mislio
je da može da mu se odupre. Napadač mu je izvlačio broj
po broj i slovo po slovo, ali je Haraš, izgleda, izdahnuo pre
nego što mu je otkrio poslednji deo šifre. Sudski lekar
utvrdio je da mu je srce bilo obloženo salom i nije izdržalo
toliko uzbuñenje. Znate li da je bol pri vañenju zuba bez
anestezije jednak onome koji se oseti kada vas pogodi
metak?” Odmahnuo je glavom, ali nisu znali da li se samo
čudi ili ga sve pomalo i zabavlja. „Izvadio mu je osam zuba.
Našli smo ih sedam, a osmi je kod vas. Ko zna zašto ga je
poneo sa sobom?”

»Zato što nije želeo da vi otkrijete zbog čega je došao
ovamo”, izjavi Mila.

„Šta rekoste?” Narednik nije razumeo.
„Hteo je da mislite da je reč o pljački koja je krenula
naopako.” izvuče par gumenih rukavica iz džepa jakne.
Navuče ih i priñe sefu.
„Šta sada namerava da učini?”, upita narednik
Borisa, ali mu ovaj umesto odgovora samo dade znak da u
tišini prati to što se upravo odigrava,
Mila poče da okreće brojčanike sefa - i onaj sa slovima
i onaj sa brojevima. Zurila je u šifru na zidu i okretala ono

što je bilo zapisano crnim flomasterom. „Nije tačno da
ubica nije došao do cele kombinacije. Meñutim ostatak
šifre ispisan je na drugom mestu.”

Na kraju niza brojeva i slova, Mila okrenu i h-2-1.
Kada je povukla ručku prema sebi, dobila je potvrdu
svoje pretpostavke da natpis na burmi s prsta Rendija
Filipsa nije bio nikakav ultimatum.
„Kakvo sranje!”, povika narednik.
Metalni sef bio je prepun novca, a u njemu se nalazio
i pištolj. Činilo se da niko nije dirao sadržaj sefa.
„Odmah ću pozvati Krepa”, reče uzbuñeni Boris.
„Želim da naš stručnjak opet pregleda sve ovo - možda
ćemo pronaći neki otisak.”
„Ovdašnji tehničari su dobro odradili svoj posao”,
branio se poručnik pokazujući da mu nije pravo što su ti
nadreñeni policajci toliko nepoverljivi. Za njega Mila i Boris
nisu bili kolege, već uljezi koje su šefovi poslali da dovode
u pitanje njegove metode rada.
„Nije ovo ništa lično, naredniče”, pokuša da ga smiri
inspektor. „Zahvalite vašoj ekipi u naše ime, ali do sada
smo već izgubili previše vremena. Zato sad moramo da se
oslonimo na najbolje stručnjake.” Zatim dohvati mobilni
telefon i pozva nekoga.
Mila je i dalje proučavala unutrašnjost sefa. Bila je
prilično razočarana. Očekivala je neku novu indiciju koja
će ih dovesti do rešenja problema. Da li je ovo kraj? Želela
je da je neko demantuje. Nije moguće, ne verujem da će se
cela priča ovako završiti, mislila je.
Za to vreme se iza njenih leña nastavljala prepirka.
„Radite kako želite, gospodine, ali mislim da grešite.”
Narednikje bio ogorčen. „Da ste sačekali samo još minut,
kazao bih vam da je ubica...”.
„Da, baš to, reč je o tom ubica“,prekide ga iznervirani
Boris. „Stalno pričate o jednom ubici, ali je vrlo moguće i
da ih je bilo dvoje ili troje. To još ne znamo, zar ne?”
„Ne, gospodine, bio je samo jedan ubica”, odlučno i
izazivački reče narednik.

„A zašto ste tako sigurni u to?”
“Zato što ga imamo na prokletom video-snimku!”

19

Taj video-snimak mogao bi doneti ključni preokret.
Narednik je u svom uredu organizovao pravu filmsku
projekciju, uživajući u neočekivanoj popularnosti koju mu
je donelo ono poslednje objašnjenje.
Bila su prošla dva sata ujutru i Mila je osećala
posledice nespavanja i pada šećera u krvi. Pre nego što je
sela da odgleda snimak, uzela je čokoladicu iz automata
pored lifta i pojela je.
,,Ne znam ni sam zašto, ali mi se čini da je u ovom
slučaju sve moguće”, reče Boris u pola glasa, dok su
zauzimali mesta pred ekranom.
Mila nije prokomentarisala njegovu izjavu.
Narednik pročisti grlo. „Skoro smo sigurni da je ubica
ušao u magacin na glavni ulaz. Možda je stigao vrlo kasno,
ili je ušao zajedno s drugim mušterijama, a zatim se negde
sakrio i čekao najpogodniji trenutak da preñe u akciju - to
još ne znamo. Ali pobegao je na zadnji ulaz. Puka je sreća
što se na nekoliko metara od tog ulaza, ispred apoteke,
nalazi ulična bezbednosna kamera”.
Lokalna policija odmah je zaplenila film s te kamere i
sada su ga gledali.
Video-projektor bio je povezan s kompjuterom kojim
je baratao policajac vičan informatici. „Sve se odigralo
prilično brzo”, reče on. „Zato obratite pažnju na detalje.a
U krupnom planu pojavila se pusta ulica. Uz ivičnjak
je bilo parkirano nekoliko automobila. Natpis na vrhu
snimka pokazivao je tri sata i četrdeset pet minuta.
Snimak nije bio naročito kvalitetan - malo je treperio i bio
je pun snega. Mila i Boris napeto su čekali i nisu rekli ni
reči. Odjednom je neka senka protrčala ispred kamere.
Zatim je nestala u vremenu kraćem od sekunde.
„Eto vam našeg tipa koji beži posle ubistva”, reče

narednik.
,,Da li je to sve?”
„Sada nailazi najlepši deo”, umiri ga narednik i dade

znak policajcu za kompjuterom.
Scena se promeni. Video se dragi deo ulice, sniman iz

daljine. Na vrhu snimka je bio isti datum i čas.
„Pošto smo utvrdili da je to naš osumnjičeni, sledili

smo ga preko snimaka s drugih kamera iz kraja, pa smo
tako rekonstruisali njegovo kretanje: ovo je snimljeno
kamerom koja se nalazi ispred jedne samoposluge.”

Na tom snimku je ubica prošao baš ispred objektiva.
Jasno su videli da odeven u kišni mantil i da na glavi ima
kačket sa štitnikom.

„Nažalost, štitnik kape mu skriva lice”, dodade
narednik.

Zatim su se smenjivali drugi snimci - s kamere nekog
bankomata, pa s kamere ispred teretane, a na kraju su
videli i snimak kamere za kontrolu saobraćaja, postavljene
na raskrsnici. Ali nijedan objektiv nije uhvatio jasne crte
lica osumnjičenog.

,,On to zna”, reče Mila. Svi je pogledaše. „Zna kako
treba da se kreće da izbegne direktno snimanje lica. Vrlo je
lukav.”

,,Ne verujem u to”, odmah izjavi narednik. „Postoji
oko četrdeset uličnih kamera u toj zoni i ne mogu se sve
lako uočiti. Niko ne bi mogao sve da ih izbegne.”

„Ipak, on je to izveo”, reče Mila, sasvim sigurna u to
što je kazala.

Nastavili su da zure u ekran, nadajući se da je ubica
ipak negde pogrešio. Zatim je usledilo pet minuta montaže.
Potom su videli da je osumnjičeni naglo skrenuo za ugao
jedne ulice i nestao.

„Šta to bi?”, prasnu nezadovoljni Boris.
,,Tu smo ga izgubili”, jedva prevali preko usana
narednik.
„Šta to znači da ste ga izgubili?”
,,Pa nisam vam obećao da ćete mu videti lice, već sam

vam samo kazao da imamo dokaz da je bio sam.”
,,A zašto smo uopšte gledali ovih desetak minuta

raznih snimaka?”
Inspektor je bio van sebe. Narednik nije znao šta da

mu odgovori. Bio je očito u neprilici pa dade znak
tehničaru. „Sada ćemo pogledati usporeni snimak.”

,,Sačekajte!” zaustavi ga Mila. „Imate li snimke s tih
kamera koji prethode ubistvu, recimo po podne tog dana?”

Narednik nije shvatio kakve to veze ima sa slučajem.
,,Pa da, imamo ih zaplenili smo snimke za ceo taj dan.
Zbog čega?”

,,On je znao gde su postavljene sve te kamere. To
znači da je malo ranije ispitao teren.”

„ Ali nije to morao učiniti baš u toku dana pre
ubistva”, ispravi je policajac.

Mili se po glavi motala jedna odreñena misao. On želi
da ga prepoznaju, ali ne želi da to budu ovi amateri. To je
slično rezonu s odećom Rožera Valina ili burmom Nañe
Niverman. On nas iskušava. Ubica želi da bude siguran da
će se pred ekranom naći prave osobe: stručnjaci koji se već
bave tim slučajem. Zbog čega?

„Ipak pokušajmo”, reče Mila. „Možda ćemo imati
sreće.” U sebi je bila sigurna da u ovom slučaju ne treba
mnogo računati na sreću.

Boris se okrenu prema njoj. „Pa, ako si u pravu, biće
nam dovoljan snimak s jedne kamere. Koji da izaberemo?”

„Uzećemo snimak s kamere koja kontroliše saobraćaj
na raskrsnici: najjasniji je i slike su najčistije.”

Narednik dade instrukcije tehničaru i procedura se
nastavi.

Na ekranu se pojavi ista ulica, ali tog puta obasjana
dnevnim svetlom Bilo je dosta automobila i prolaznika.

„Možete li malo da ubrzate”, zamoli Mila.
Ljudi i automobili ubrzaše kretanje. Činilo im se da
gledaju neki komični nemi film. No, nikome nije bilo do
smeha - napetost se osećala u vazduhu i mogla se skoro
dodirnuti. Mila je molila boga da se nije prevarila. Bila je to

njihova jedina šansa, ali ju je intuicija mogla odvući i na
pogrešan put

„Evo ga!”, trijumfalno povika narednik i prstom
pokaza nešto u uglu ekrana.

Tehničar vrati snimak na normalnu brzinu. U dnu
snimka ugledaše čoveka s kapom, kako hoda trotoarom.
Glavu je malo spustio, a ruke nabio u džepove mantila.
Zaustavio se na raskrsnici, zajedno s ostalim pešacima
koji su čekali zeleno svetlo.

Sada bi morao da pogleda naviše, reče Mila u sebi.
Kako bi inače mogao da vidi gde su kamere? Poče nemo da
ga hrabri. Hajde, podigni glavu!

Pešaci su krenuli preko prelaza čim se svetlo na
semaforu promenilo, ali čovek je i dalje nepomično stajao u
mestu.

„Ali šta on to radi?”, upita zbunjeni narednik.
Nastavili su da posmatraju čudno ponašanje
osumnjičenog. Mila poče da shvata. Izabrao je kameru na
raskrsnici iz istog razloga iz koga su i oni to učinili: ti
snimci su najjasniji, a slike su najčistije, ponovi ona u
sebi. Bila je sigurna da čovek želi nešto da im pokaže.
Čovek zastade kod poklopca obližnjeg šahta i sagnu
se da zaveže pertlu. Kada je to uradio, podiže glavu pravo
prema kameri. Zatim veoma mirno smaknu kapu s glave,
podiže je uvis i mahnu im.
Pozdravljao ih je.
,,To nije Rožer Valin”, reče Boris.
„Prokleto kopile!”, prasnu narednik.
Nisu ga prepoznali.
Samo jedna osoba iz te sobe ga se dobro sećala. To je
bila Mila. Nije to bilo samo zbog toga što je njegova
fotografija visila na zidu Sale izgubljenih koraka. Sećala ga
se zato što ga je susretala i gledala uživo svakog dana dok
je sedeo za pisaćim stolom preko puta nje u Čistilištu.
Tražim ih svugde. Tražim ih uvek i svuda.
Tako joj je, pre nego što je nestao, govorio Erik
Vinčenti.

BERIŠ

Izveštaj 511-GJ/8

Zapis SMS-a koji je ubica Viktor Mustak,
koji se utopio u ▄▄▄▄▄▄ 19. Septembra ▄▄▄▄
poslao mobilnim telefonom svojoj žrtvi:

Započela je duga noć. Armija senki je već u
gradu. Pripremaju njegov dolazak, a i on će
uskoro stići. Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar
Noći: Kairus ima više od hiljadu imena.

20

Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem.
Bilo je u njemu nečega što je gonilo ljude da mu se
otvore i da mu povere svoje najintimnije priče. Nije to bilo
ništa novo - još od detinjstva je znao da ima taj dar. Tako
je, recimo, učiteljica u osnovnoj školi, iz ko zna kojih
razloga, poverila baš njemu da je u vezi s potpredsednikom
školskog odbora. Nije mu to doslovno kazala, ali je smisao
njenih reči bio taj. Zapravo mu je kazala: „Simone,
gospodin Džordan je pročitao tvoj rad kada je pre neki dan
bio kod mene i kaže da ne pišeš nimalo loše.“
Isto tako mu je Vendi, najslaña devojčica u školi,
poverila da je poljubila svoju drugaricu iz klupe. Zatim je
kazala: ,,To je bilo baš mañično“ Vendi je zapravo izmislila
taj pridev da bi mu otkrila jednu skrivenu istinu. Ali zašto
bi ona tako nešto kazala najmaleroznijem dečaku u školi?
Zapravo je, nekoliko godina pre učiteljice i Vendi, čak
i njegov otac učinio nešto manje-više slično. „Ako jednog
od ovih dana u uobičajeno vreme ne čuješ zvuk mog
automobila pred kućom, ne brini za mene, već se postaraj
za mamu.” Nije to bilo nešto što treba reći osmogodišnjem
detetu. Meñutim, otac to nije kazao da bi mu natovario
dodatnu odgovornost, već bi mu bilo malo lakše.
Ta sećanja su se odjednom vratila i zamaglila mu
misli. Nisu bila ni tužna ni neprijatna. Ipak, posle svih tih
godina, nije ni sam znao šta da radi s njima. „... a Džulijus
je bio toliko pijan da je upao u pogrešnu štalu, gde se
umesto krave nalazio bik težak celu tonu, koji je buljio u
njega.” Fonten se zadovoljno zacereka na kraju te priče, a
Beriš mu se pridruži, iako je prečuo barem polovinu onog
što je ovaj pričao. Razne Fontenove seoske avanture reñale
su se u toku poslednjih pola sata. Bio je dobar znak što je
seljak počeo da se opušta.

„Koliko ćeš ovsa imati ove godine?”, upita ga Beriš.
,,Pa, napuniću u sezoni par silosa. Mislim da to nije
loše.”
„Zaboga, nisam ni pomislio da će ga biti toliko“
pohvali ga Beriš. “A kakva će biti ova godina u celini? Čuo
sam da je bilo problema zbog previše padavina?“
Fonten slegnu ramenima. „Pa, kada krene naopako,
ja malo stegnem kaiš, ostavim neke njive da se odmore, a
naredne godine posejem na njima kukuruz i sve
nadoknadim.“
„Mislio sam da je to stalan ciklus i da ne moraš da
odmaraš zemlju. " Beriš se prisećao lekcija iz poljoprivrede
koje je imao u višim razredima akademije. Meñutim,
njegovo poznavanje te oblasti tu se i završavalo. Nije želeo
da izgubi vezu sa Fontenom - osećao je da su se u toku tog
poslednjeg sata prilično zbližili. Ipak je trebalo promeniti
temu, a da to ne bude previše napadno. „Kladim se da pola
te tvoje zarade ode državi.“
,,Da, ta kopilad mi uvek zavlači ruku u džep.“
Porezi – to je bila baš dobra tema. To je uvek palilo. A
i ljudi su se ponašali kao saučesnici kada su pričali o
tome. To mu je baš trebalo. Zato je rešio da se drži te teme.
„Samo dve osobe me uvek navedu da se preznojim čim
čujem glas preko telefona - moj poreznik i moja bivša
žena.“
Obojica su se nasmejala, mada se Beriš zapravo
nikada nije ženio. Ali često je pribegavao raznim lažima da
bi u razgovor ubacio neku „zabranjenu“ reč.
Recimo, reč ,,supruga“
Bila su već četiri sata ujutru, a oni još nisu došli do
teme supruga. A to je bio pravi razlog ovog njihovog
sastanka zbog kojeg je Beriš vozio dobrih sedamdeset
kilometara. Pomislio je da neko, ko bi ih tada posmatrao,
ne bi ni po čemu mogao da zaključi da se njih dvojica nisu
tek upoznali za šankom nekog bara, pa prekraćuju vreme
ćaskajući uz pivo. Ali mesto gde su se u tom času nalazili
nije ni najmanje ličilo na bar.

Bili su u sobi za ispitivanje optuženih, u jednoj maloj
seoskoj policijskoj stanici, u skučenoj prostoriji koja je
smrdela na ustajali duvan.

To su bile možda poslednje prostorije neke državne
institucije u kojima je još bilo dozvoljeno pušenje. Beriš je
dozvolio Fontenu da donese duvan i papir za zavijanje.
Njegove kolege su davanje cigareta ispitaniku smatrale
premijom. Po zakonu, nisu tim ljudima mogli braniti da
idu u toalet i morali su im pribaviti hranu i piće ako ih
zatraže. Nastojali su da odugovlače s odobrenjima za
odlazak u klozet i da im daju samo boce s toplom vodom
koja je više ličila na mokraću, ali su uvek rizikovali da ih
zbog takvih postupaka advokati okrivljenih kasnije tuže za
prekoračenje službenih ovlašćenja. Na spisku prava
ispitanika pušenje se uopšte nije pominjalo, ali, ako je bila
reč o strasnom pušaču, prinudno uzdržavanje od pušenja
moglo je biti korisno kao sredstvo za vršenje pritiska. Ipak,
Beriš se nije slagao s tim. Nije verovao ni u poznatu
taktiku dobar pandur - loš pandur. Možda zbog toga što se
sam nije služio takvim taktikama, ili zato što je mislio da
priznanja iznuñena pod pritiskom nisu naročito pouzdana.
Nekim policajcima je i takvo priznanje bilo dovoljno, ali
Beriš je smatrao da priznanje mora biti dato u jednom
dahu i na jednom odreñenom mestu, kao i da ne postoji
„poveravanje na rate“.

Naročito u slučaju ubistva iz nehata.
Sve ono što bi potom usledilo - izjave za sudiju, ili one
koje se kasnije ponavljaju na suñenju - sve je to bilo
poigravanje sa samim sobom, kako bi se opravdao
počinjeni zločin. Stvarni problem nije bio u tome što će nas
drugi osuñivati, već u tome što će nas svake proklete noći i
dana mučiti saznanje da nismo ona uzorna osoba kakvom
smo sebe smatrali.
Postojao je, dakle, samo jedan magični trenutak za
olakšavanje savesti.
Fonten se bližio tom trenutku, Beriš je to jasno osetio.
Shvatio je to po seljakovoj reakciji na reč ,,supruga“.

„Supruge mogu biti prava glavobolja“, izgovori
specijalni agent banalnu frazu. Time je otvorio vrata duhu
Bernadet Fonten, koja uñe u sobu za ispitivanje i u tišini
sede izmeñu njih.

Bio je to četvrti put da je Fonten pozvan da ispriča
svoju verziju odlaska supruge, o kojoj već mesec dana nije
bilo nikakvih vesti. O tome se nije govorilo kao o nestanku,
a ni kao o ubistvu, jer nije bilo dovoljno indicija ni za jedno
ni za drugo.

Zvaničan izraz bio je „nestala bez traga“.
To je bilo sasvim u skladu sa Bernadetinim navikama,
jer je imala običaj da napušta bračno ognjište svaki put
kada joj neko obeća da će je odvesti što dalje od muža koji
zaudara na stajsko ñubrivo. To su obično bile ka-
miondžije ili razni trgovački putnici, koji bi uočili njenu
ranjivost, pa bi je pridobili pričama da je previše ljupka i
pametna da bi i dalje ostajala u tom smrdljivom seocetu.
Ona se obično primala na te priče, ušla bi u kamion ili
automobil i stigla najdalje do prvog motela. Tu bi sa
saputnikom provela nekoliko dana, a posle toga bi
najčešće dobila par šamara i vratila se kući - blesavku za
kojeg je udata. Fonten je sve to prihvatao bez ikakvih
pitanja i nije joj nikada rekao ni reči. Verovatno ga je
Bernadet zbog toga još više prezirala, mislio je Beriš.
Trebalo je da je barem jednom išamara. Umesto toga, u
njenom životu je i dalje opstajao taj beskorisni čovek koji je
- u to je ona bila ubeñena - nikada nije voleo.
Zna se da je onaj ko voli u stanju i da mrzi.
Muž je istovremeno bio i njen tamničar. Držao ju je u
kućnom zatvoru svojom pasivnošću i ubeñenjem da
nikada neće naći nekog boljeg. Već i sam pogled na
Fontena, svakog dana ju je podsećao da ona, iako je
možda ljupkija i pametnija od drugih meštanki, ipak ne
zaslužuje ništa bolje od njega.
Dotadašnja Bernadetina bekstva trajala su najduže
sedam dana, a ovo poslednje se znatno oteglo.
U celoj toj priči ne bi bilo ničega sumnjivog da

Bernadet, nakon što je pobegla s prodavcem ñubriva, neki
meštani nisu videli kako se iste večeri vraća na farmu.
Meñutim, više nije dolazila u selo u kupovinu i nedeljom se
nije pojavljivala na misama. Tako su počeli da se šire
tračevi da se muž konačno zasitio uloge supruga idiota i
pridavio kučku.

Lokalni policajci reagovali su na te priče tek kada je
Bernadetina prijateljica, koja je otišla na farmu da vidi
zašto joj se ova ne javlja i ne odgovara na telefonske
pozive, izjavila da je uočila da je sva Bernadetina odeća u
kući. Kada se policijska patrola pojavila da proveri tu
priču, Fonten je izjavio da se ona nekuda izgubila usred
noći I da je na sebi imala samo pidžamu i kućnu haljinu.
Nije čak obula ni cipele niti je kod sebe imala novca.

Ta priča nikome nije zvučala ubedljivo. Ali pošto je
Bernadet često odlazila od kuće, policajci nisu imali realne
osnove da optuže Fontena.

Ako ju je zaista ubio, bilo bi mu najlakše da se reši
tela tako što će ga zakopati negde na farmi.

Zato su agenti sa psima tragačima pretražili jedan deo
farme, ali je imanje bilo preveliko, a oni nisu imali dovoljno
ljudi - bilo bi potrebno stotinu policajaca i više meseci
traganja.

Tako su Fontena tri puta zvali u policijsku stanicu.
Satima su ga ispitivali i ispitivači su se smenjivali. Ali sve
to nije dalo nikakav rezultat. Seljak je ostao pri svojoj
verziji priče. Svaki put bi ga na kraju poslali kući. Zato su
za četvrto ispitivanje pozvali stručnjaka iz grada. I to
takvog za koga su svi tvrdili da je majstor svog zanata.

Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem.
Specijalnom agentu bilo je jasno da su njegove kolege
samo napravile totalnu zbrku. Ono što je svakome najteže
da prizna nije samo ubistvo, već ubice najčešće ne žele da
kažu gde su sakrile telo.
Zbog toga, u oko četiri odsto slučajeva ubistva, telo
nikada ne bude pronañeno. Čak i da je uspeo da ubedi
Fontena da prizna da je ubio svoju mladu ženu, bio je

siguran da mu ovaj neće reći gde je sakrio njeno telo.
To je bilo uobičajeno ponašanje. Tako su se ubice

branile od pomisli na zločin i nisu morale da se suoče sa
onim što su učinile. Priznanje je bilo samo deo
kompromisa: priznaću vam da sam to bio ja, a vi mi
dopustite da zauvek uklonim žrtvu iz svog života,
ostavljajući je skrivenu tamo gde se trenutno nalazi.

Naravno, gledano s pravnog stanovišta, nisu se mogli
praviti takvi kompromisi. No, Beriš je znao da je za
istražitelja važno da kod krivca održi tu iluziju.

,,Ja sam se ženio samo jednom, ali mi je i to bilo
previše”, bio je ironičan specijalni agent, nastavljajući sa
svojom predstavom. „Bile su to tri paklene godine i prava
je sreća da nismo imali dece. Eto, sada dajem alimentaciju
i njoj i njenoj čivavi. Ne možete zamisliti koliko me košta ta
prokleta džukela a koja me, izmeñu ostalog, mrzi.”

,,Ja imam par mešanaca koji su dobri čuvari.”
Promenio je temu, što uopšte nije dobar znak, pomisli
Beriš. Mora nekako da ga vrati na glavnu temu pre nego
što sasvim zastrani.
„Pre mnogo godina imao sam hovavarta.”
,,A kakva je to rasa?£<
„Ime mu zapravo znači čuvar dvorista. To je lep pas
duge i svetle dlake.” Ovoga puta agent nije ništa izmislio -
njegov pas zvao se Hič. „Ali to psetance moje žene je
sasvim beskorisno, baš kao i komarci. Ali šta ću, otac mi
svojevremeno govorio: Ako se oženiš nekom ženom,
odgovoran si i za i i za sve što ona voli.” To nije bilo tačno -
to kopile je zbrisalo, svaljujući sve obaveze na leña
osmogodišnjeg dečaka. No, u ovoj prilici bio mu je
potreban dostojanstven otac koji deli životne lekcije.
„Mene je otac naučio samo teškom radu”, reče Fonten
i smrknu se. ,,Postao sam ovakav kakav sam samo zato
što je i on bio takav. Nasledio sam njega poziv
poljoprivrednika i sve žrtve koje to podrazumeva. Nije to
lak život, možete mi verovati. Uopšte nije.” Čovek malo
nakrivi glavu i odmahnu njome sa izrazom čudne tuge.

Povlačio se u sebe.
Beriš oseti da na njemu počiva pogled Bernadetinog
duha, koji kao da mu zamera što je njenom mužu dopustio
da se udalji od teme. Mora brzo da ga vrati na osnovnu
priču, inače će sve propasti. Morao je da rizikuje, ali, ako
sada pogodi cilj, ceo pokušaj je propao. Pošto je shvatio da
je Fontenov otac bio skoro isti gad kao i njegov, odluči da
mu kaže: ,,Pa nije naša greška što smo takvi kakvi smo. To
uvek zavisi od naših prethodnika u ovom usranom svetu.”
Ubacio je važnu napomenu i temu krivice. Da je Fonten
bio neki preosetljiv tip, ubeñen da je imao najbolje roditelje
na svetu, svakako bi se uvredio i njihovo šestosatno
ćaskanje bilo bi beskorisno. Ali ako je, kao što je Beriš
mislio, taj čovek patio zbog sopstvene slabosti, onda mu je
dao priliku da prebaci na nekoga drugog odgovornost za
svoje greške.
„Moj otac je bio vrlo strog”, reče Fonten. „Morao sam
da ustajem u pet sati i da ispunim sve svoje obaveze na
farmi pre nego što poñem u školu.
Uvek se ponašao kao da sve mora da se sve odvija po
njegovom planu. Bilo je tu raznih nevolja.”
“Pa i ja sam ponekad dobijao šamare“ pomože mu
Beriš.
„Moj otac je radije koristio kaiš.“ To je kazao bez
gneva, skoro ravnodušno. „A i imao je pravo. Ponekad
nisam bio baš pri sebi i izmišljao sam. razne stvari.”
„Ja sam kao dete stalno maštao o svemirskim
letovima i bio sam oduševljen naučnofantastičnim
stripovima.“
„Ja, meñutim, sada ne bih znao da kažem na šta sam
sve u to vreme mislio. Trudio sam se da se usredsredim na
neke stvari, ali bi mi misli često odlutale, pa nisam bio u
stanju ništa da uradim kako treba. I nastavnici su govorili
da sam malo usporen. Ali moj otac nije hteo ni da čuje za
to, jer u poljoprivredi nema rasejanosti. Zato sam od njega
dobijao lekcije uvek kad bih nešto zabrljao. Dobro sam ih
upamtio.”

„Kladim se da kasnije više niste grešili na isti način.”
Čovek napravi kratku pauzu.
„Tamo pored močvare imam jedan komad zemlje na
kome ove godine neću ništa gajiti”, reče odjednom Fonten
vrlo tiho.
Beriš načas posumnja da je seljak uopšte to kazao.
Nije mu ništa odgovorio, već je pustio da se tišina spusti
na njih poput zavese. Ako mu to bude prijalo, Fonten će
ukloniti zid ćutanja i pokazati mu šta je iza njega - ostatak
te strašne priče.
Seljak nastavi: „To je verovatno moja krivica, dodao
sam zemlji previše herbicida.”
Dakle, pomenuo je sebe i krivicu u istoj rečenici.
,,Da li biste me odveli do te zemlje kraj močvare?” Na
seljakovom licu se pojavi se senka osmeha. Sve je postavio
na pravo mesto. Bilo je to prilično naporno, ali je konačno
bio slobodan i nije više morao da se pretvara.
Specijalni agent se osvrnu. Bernadetin duh je nestao.
Malo kasnije mogla su se videti policijska patrolna
kola kako idu preko njiva. Za vreme vožnje, ubica je bio
sasvim miran. Zaslužio je taj mir, pomisli Beriš. Fonten je
ispunio svoju dužnost - postarao se za ženu pa će sada
moći da sahrane Bernadet onako kako valja i dolikuje.
Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem.
A to je zapravo značilo da su svi želeli da mu povere
neki greh.

21

Erik Vinčenti je u jednoj fioci radnog stola držao
primerak romana Mobi Dik.

Mili je bilo teško da poveruje da je taj čovek, koji je
nalazio životni smisao u Melvilovom romanu, zapravo
ubica koji čupa zube svojim žrtvama, i to s ciljem da ih
muči do smrti.

Njen kolega iz Čistilišta smatrao je da pomenuti
roman sadrži sve ono što je potrebno znati u njihovom
poslu, jer u toj priči kapetan Ahab traga belim kitom isto
onako kao što oni traže razne osobe nestale u okeanu
ništavila. „Ponekad se ne zna ko je zao i ko je u toj priči
pravo čudovište”, govorio je on. ,,Da li je to Mobi Dik ili
kapetan? Zašto Ahab uporno traži nekoga ko ne želi da
bude nañen?”

U tom jednostavnom pitanju bila je jasno izražena
njegova sumnja u smisao posla koji su obavljali.

Ubica Haraša Lešinara bio je čovek kome je bila
svojstvena neverovatna domišljenost i razoružavajuća
ljubaznost - taj čovek joj je, dok je radio u Čistilištu,
svakog jutra donosio kafu u kancelariju. Dok je radio,
najčešće je držao uključen mali radio i slušao tihu
klasičnu muziku sa specijalnog kanala za operske melodije
i pritom, skoro šapatom, pevušio popularne arije. Taj isti
Erik Vinčenti je, kad god je razgovarao s roditeljima
nestalih osoba, uvek imao u džepu spremnu čistu
maramicu, ako neko od roditelja zaplače. Taj Erik Vinčenti
uvek je nudio sve oko sebe mentol bombonama. Bio je to
policajac s najmanje policijskih osobina kojeg je ikada
upoznala.

„Erik je voleo da popije”, reče joj šapatom Stef. U
kancelariji je vladala tišina kao u crkvi. „Bio je pravi rob
alkohola.”

“Ja to nikada nisam primetila.”
„Svakako da nije bio tip nalik mužu Nañe Niverman,
koji je istresao svu svoju zlovolju na suprugu. Erik je
spadao u one koje ja zovem profesionalnim pijancima. To
su ljudi koji znaju kako da provedu čitav dan u blagoj
alkoholnoj izmaglici, a pritom da se uopšte ne osećaju na
piće, jer se nikada napiju do kraja. Čak i kada izgledaju
kao osobe na svom mestu, kod tih ljudi postoji izvesna
mračna strana. Svi mi nosimo nekakve maske da bismo
prikrili našu najgoru stranu. Erikova maska bile su
njegove mentol bombone.“
Agenti su u susednoj prostoriji pretresali i odnosili
sve što su mogli iz pisaćeg stola Erika Vinčentija - osim
primerka romana Mobi Dik, koji je pre nekoliko godina
iščezao zajedno s vlasnikom - s nadom da će pronaći trag
koji će ih odvesti do rešenja čitave misterije.
Tog puta nije bilo nikakve konkretne naznake
budućeg zločina.
Nije bilo tragova ni u sefu Haraša Lešinara, ni na
njegovom lešu. To mogla biti utešna vest, koja bi značila
da je sve gotovo, ali policajci su po prirodi nepoverljivi. A
često su takvi s razlogom, pomisli Mila. Ona je, recimo,
imala poverenja u Erika i sada je plaćala cenu za to.
„Naña se u podzemnoj železnici ubila baš preda
mnom i kao trag ostavila onaj zub... samo sam ja mogla
prepoznati Erika na tom video snimku”, zaključi Mila s
jasnom gorčinom u glasu. „Meñutim, zbog čega je trebalo
ubiti Haraša? Kakve je veze imao taj zelenaš sa Erikom
Vinčentijem i njegovom sklonošću ka piću?”
Činilo se da u tom slučaju nije reč o ličnoj osveti, kao
kod Rožera Valina i Nañe Niverman. Ta žena je odlučila da
se ubije, dok su Erik Vinčenti i vi šestruki ubica izronili iz
tame i ponovo nestali bez traga. Sve je to znatno
zakomplikovalo situaciju.
„Erikovo prokletstvo bilo je ovo mesto”, nastavi Stef.
„Njegovo lice se na kraju našlo na zidu Sale izgubljenih
koraka, ali on to nije shvatao, a nisam ni ja”, dodade on

gorko. „Trebalo je da naslutim da je na ivici raspada i ne
može da se nosi s teretom svih tih nerešenih nestanaka.
Svaki policajac pravi neke kompromise sa sopstvenim
pozivom i jadima koji ga snalaze na poslu. Mi iz Čistilišta
ne gonimo lopove i ubice, već je naš neprijatelj sačinjen od
senke i vetra. Što ga više posmatraš, čini ti se stvarnijim.
Guta ljude i ne vraća ih - ili bar to više nisu ti isti ljudi.
Naše kolege i ne pomišljaju da to što istražuju može i njih
da zatruje. Ta praznina počne jednog dana da nam se
obraća, a nekima od nas se to dopadne. Doñeš do nekog
traga koji te vodi ka drugim tragovima. Tako počneš da
gubiš integritet. S prazninom se ne može živeti, niti se sa
njom prave kompromisi. Na kraju otvaraš vrata toj
praznini kao starom prijatelju koji želi da ti pomogne. Ona
ulazi i počinje da nagriza sve oko sebe.”

„Baš kao što čine i zelenaši”, reče Mila.
Stef se zaustavi u pola reči - nije mu to do tada
uopšte palo na um. ,,Da, baš kao Haraš.”
Zatim mu pogled opet odluta u daljinu i on se izgubi
u nekim svojim mislima. „Mislim da je Vinčenti rešio da ga
ubije jer je bio parazit i profitirao od patnje koja često tera
ljude da nestanu.”
Ko je čudovište, Ahab ili Mobi Dik?
Odjednom se mišići na kapetanovom licu malo
opustiše. „Najiskrenije rečeno, uopšte ne osuñujem Erika
zbog onoga što je učinio tom skotu.”
Bila je neočekivano žestoka izjava za Stefa - njegov
kompromis sa tamom. Trebalo bi da razmišlja u stilu: ,,Mi
smo ovde, a on je tamo.” Meñutim, nije bilo tako i senka se
širila sve više, pomisli Mila. Nekada su i ljudi od zakona
skloni da podlegnu iskušenju da preñu na drugu stranu,
da bi videli kako je tamo. Najzad, svakome od njih
potreban je neki beli kit, da bi se pretvarali da ga love.
Kapetan ustade sa stolice i zagleda se u nju. ,,Na
gornjim spratovima opet počinju da sastanče. Šta god da
kažemo za Erika, nećemo uspeti da promenimo njihovo
mišljenje o njemu.” A zatim dodade ozbiljnim tonom:

„Gresi iz Čistilišta ostaju u Čistilištu.”
Mila potvrdi klimanjem glavom. To je značilo da se

potpuno slaže sa Stefom.

22

Sazvan je hitan sastanak odseka.
Bili su prisutni svi visoki funkcioneri, zamenici šefova
i kriminolozi-analitičari. Bilo je okupljeno najmanje
pedeset osoba. Svi su bili veoma uzdržani.
Mila je ušla u salu zajedno s kapetanom
Stefanopulosom. Po pravilu, obični agenti nisu prisustvo-
vali takvim sastancima na vrhu, pa je ona osećala kao da
joj tu nije mesto. Stef joj namignu - morali su da se drže
složno, jer je na članove Čistilišta već pala senka
kolektivne krivice zbog umešanori Erika Vinčentija - svi su
ih sumnjičavo posmatrali već samo zbog toga što su
svojevremeno radili s njim. Policajki je bilo neprijatno već i
zbog toga što je bila jedina prisutna žena.
U tom skupu alfa mužjaka bilo je uočljivo odsustvo
Sudije.
Ipak, iako je šef bio odsutan, njegov duh se osećao u
sali. Mila je bila sigurna da bezbednosna kamera smeštena
ispod tavanice nije neaktivna kao što se to na prvi pogled
činilo.
„Hajde, gospodo, smestite se, pa da započnemo
sastanak“, najavi Boris nastojeći da prekine žagor onih
koji su se okupili oko stola s dva velika termosa kafe,
donesena specijalno za tu priliku.
Svi su brzo zauzeli svoja mesta.
Dok su gasili svetla da bi se bolje videla slika na
ekranu, Milu spopade neki čudan osećaj. Osetila je onu
tipičnu knedlu u grlu, koja joj je govorila da se nešto
nepovratno menja.
To joj se već sedam godina nije desilo.
Taj osećaj nije obavezno značio da postoji nekakva
opasnost. Možda je na nju tako delovao mrak koji se u njoj
nakupio i tražio da o njemu povede računa.

Prašnjav svetlosni zrak preseče salu i pade na ekran
iza Borisovih leña. Na ekranu se pojaviše likovi Rožera
Valina, Nañe Niverman i Erika Vinčentija.

„Bilo je ukupno šest žrtava za manje od četrdeset
osam sati“, izjavi inspektor. „O onima koji su odgovorni za
ta ubistva zasad imamo samo pitanja. Zašto su te osobe,
pre nekoliko godina, odlučile da nestanu? Gde su bile u
meñuvremenu? Zašto su se baš sada vratile i počele da
ubijaju? Kakva se priča nalazi iza svega toga?” Napravio je
kratku pauzu da bi podvukao svoje reči. „Kao što vidite,
ima mnogo toga nejasnog i još ne možemo da povežemo
sve te detalje. Ali jedno je sigurno: o čemu god da je reč, mi
ćemo to zaustaviti!”

Prema uobičajenom policijskom žargonu, poslednja
rečenica trebalo je da pokaže visok stepen odlučnosti.
Meñutim, po pokretima mišića govornika, Mila zaključi da
kod njega zapravo postoji visok stepen osećaja nemoći i
rezignacije.

Kada se plašimo da će nas neprijatelj poraziti, mi se,
umesto da reagujemo, često trudimo da našu slabost
nekako zamaskiramo. To je barem policajka pomislila.

Ali i sama je napravila jednu grešku. Mislila je da su
se Valin i Nivermanova negde sreli pošto su pobegli od
poznatog okruženja i da su udružili svoje drame i gnev da
bi sproveli smrtonosni plan. Pojava trećeg učesnika
potpuno je narušila tu sliku, a i njenu teoriju o ubilačkom
paru. Pojava Erika Vinčentija pokazala je da je reč o
nečemu znatno širem, a i nepredvidljivom. Čak je i sama
odjednom bila zaplašena i nadala se da će na ovom skupu
smisliti neke efikasne protivmere.

„Pošto smo se dugo konsultovali sa Sudijom, odlučili
smo da usvojimo odreñenu strategiju. Da bismo prekinuli
ovaj tok dogañaja, moramo prvo dešifrovati šta se dešava.”
Boris dade znak Gureviču, koji ustade i doñe da ga zameni
na govornici, okrenuvši pritom leña ekranu.

„Suočeni smo sa nekakvom paravojnom organizacijom
ekstremista”, izjavi on pred začuñenom publikom.

Mili se načas učini da nije dobro čula ili da nije
shvatila njegove reči. Ali onda shvati da Gurevič sasvim
ozbiljno govori. Terorizam? Kakva je sad ovo budalaština?

„Karakter tih dela je sasvim jasan”, nastavi inspektor
da razrañuje svoju tezu. „Ovo poslednje ubistvo otvorilo
nam je oči: isključen je motiv ljutnje i besa, a veza izmeñu
žrtve i ubice još nije razjašnjena pa nam ostaje samo jedno
moguće tumačenje.” Gurevič preñe pogledom preko svih
prisutnih, kao da ih poziva da potvrde. Zatim vrlo
naglašeno reče: ,,Subverzija.”

U dnu sale začu se žamor zabrinutih glasova, ali se
zaustavi kada inspektor ispruži ruke da ih stiša.

„Molim vas, gospodo”, zamoli ih. „Napadačke ćelije
sastoje se od pojedinaca koji su prividno voñeni motivom
osvete, ali je njihov pravi cilj da izazovu paniku i da ugroze
javni red. Znamo dobro da je strah jači od hiljadu bombi”,
naglasi on samouvereno. „Ti ljudi žele publicitet, ali mi
smo ih sprečili u tome jer se istraga vodi u potpunoj
tajnosti.

Ta njegova rekonstrukcija zvuči potpuno sumanuto,
pomisli Mila. policajci su bili vrlo dobri u modeliranju
stvarnosti prema svojim željama kada su pritešnjeni uza
zid, umesto da priznaju da ne znaju da rastumačešta se
dogaña, oni preoblikuju činjenice, da bi time svima
pokazali da mogu da pariraju neprijatelju. Uostalom, za
njih je motiv zločina pitanje koje će se rešavati na sudu, u
sudskom procesu. Policajce pre svega zanima ko i kako,
dok im je zašto relativno nebitno, ili ga pak uzimaju zdravo
za gotovo.

U tom času su se iza Gurevičevih leña počele reñati
slike snimljene kamerom za kontrolu saobraćaja, na
kojima se vidi Erik Vinčenti kako hoda trotoarom,
zaustavlja se na raskrsnici zajedno s drugim pešacima,
zatim se naginje nad šahtom i namešta nogu da zaveže
pertlu, i najzad skida s kapu i maše u objektiv.

Mili se činilo apsurdno da se prema bivšem kolegi iz
Čistilišta odnose kao prema fanatiku koji se bori protiv

društva i javnog reda i mira. Takoñe je pomislila i da joj
Erik na tim slikama izgleda nekako drugačije.

,,Ne vredi kriti činjenicu da je vrlo teško predvideti
narednu metu”, nastavi Gurevič, prekrštajući ruke iza
pomalo pogurenih leña. „Treba dodati činjenicu da troje
identifikovanih ubica nije ranije počinilo nikakve stupe,
tako da niko od njih nema kriminalni dosije. Valin je
prepoznat tako što se predstavio jedinom preživelom, a
identifikacija se zasniva na dečakovom opisu odeće koju je
ubica imao na sebi. Nivermanova je identifikovana na
osnovu burme koja je nañena na prstu njene žrtve, a Erika
Vinčentija prepoznala je koleginica.”

Mila mu u sebi zahvali što nije pomenuo i njeno ime.
„Sve to potvrñuje moju tezu da nije reč o
profesionalnim kriminalcima te tako ne možemo očekivati
da se iz naših arhiva, kao sredstva za prepoznavanje,
izvuku otisci, uzorci krvi ili DNK. Nadam se da nam to
nece ni biti potrebno”, reče samouvereno. „Zato je, od ovog
časa, na snazi antiteroristički protokol. Prioritet je lov na
ljude: moramo uhvatiti Rožera Valina i Erika Vinčentija,
saznati ko su im saučesnici i ko ih podržava i pokriva."
Inspektor ispruži ruku i poče da nabraja, podižući pritom
jedan po jedan prst uvis: „Prvo: Valin je koristio pušku
bušmaster 56 mm da bi izveo pokolj. Gde je došao do nje?
Običan računovoña ne može tek tako da nabavi takvu
igračku. Drugo, pretražićemo internet i sve stranice na
kojima se susreću razni fanatici da bi kovali zavere protiv
vlade ili delili praktične savete za ostvarenje svojih ludih
planova. Treće, želim da nadzirete političke aktiviste i
trgovce oružjem, kao i sve koji su u prošlosti, makar I
slučajno, došli u sukob s državnim poretkom. Naš moto
ubuduće će biti - grube metode i nulta tolerancija!
Pohvataćemo mi tu kopilad, to je sigurno!”
Iz sale se začu spontani aplauz. Ali izazvala ga je više
nesigurnost prisutnih nego opšte ubeñenje da je Gurevič u
pravu: želeli su da pljeskanjem oteraju tu nesigurnost, ali
to je bilo isto što i prekrivanje pukotine u podu tepihom.

Mila je shvatila da su se svi prisutni uplašili zato što su
upetljani u slučaj o kojem ništa ne shvataju. Gurevič im je
ukazao na jednostavan izlaz i, mada nije bilo dovoljno
elemenata koji bi podržali njegovu teoriju, sve kolege su u
tom času smatrale da nemaju drugog izbora. Ali inspektor
je napravio veliku grešku. Time što je ubicama zalepio
etiketu „teroristi” samo je sprečio ljude da se pitaju šta
drugo može biti motiv i šta se, zapravo, zaista dogaña.

“Ako stvorimo brisani prostor oko njih i presečemo
svaku njihovu inicijativu, obeshrabrićemo ih za nove
napade”, zaključi zadovoljno Gurevič.

Mila je, i ne shvatajući šta radi, tako energično
odmahnula glavom da je privukla inspektorovu pažnju.

»Zar se ne slažete s ovim što sam rekao, agente?”
Svi se okrenuše prema njoj i Mila shvati da je šef ljut
na nju. Jedina žena u sali oseti da je cela površina kože
peče, baš kao da se našla u velikoj mikrotaiasnoj pećnici.
,,Da, gospodine, ali...”, odgovori ona zbunjeno.
„Možda imate nešto da nam predložite...”
“Ne verujem da su oni teroristi.” I sama se začudi
svojim rečima, ali je znala da joj više nema povlačenja.
„Rožer Valin je bio pravi slabić. Možda ne treba da se
pitamo kako se promenio, već šta je kod njega izazvalo
promenu i dovelo ga do toga da zgrabi pušku i napravi
pokolj. Iskreno rečeno, ne mislim da ga je želja za osvetom
navela da se pretvori u subverzivni element. Mislim da
postoji neko ličnije i intimnije objašnjenje.”
„Meni on liči na običnog čoveka, ogorčenog društvom
koje ne obraća pažnju na njega.”
„Što se tiče Nañe Niverman”, nastavi Mila neometano,
,,ona nije bila sposobna da se pobuni protiv muža koji ju je
mlatio u toj meri da joj je na kraju ugrozio život. Zaista mi
je teško da zamislim da se pretvorila u atentatorku.”
U sali se začuše neki negativni komentari. Boris i Stef
zabrinuto su zurili u nju. ,,A da i ne govorimo o Eriku
Vinčentiju, našem kolegi, koji je život zdušno posvetio
slučajevima nestalih osoba.”

„Zar želite da nas ganete tim pričama? Mislite li
možda da su i oni žrtve?” Gurevič je prekorno pogleda.
„Vodite računa o onome što govorite, agente Vaskez, jer
postoji ozbiljna opasnost da budete pogrešno shvaćeni.”

„Govorim o činjenici da niko od njih, kao što ste i
sami kazali, nije imao ranije prestupe i da su to osobe od
kojih je svet digao ruke mnogo pre što su one odlučile da
ga napuste.”

„Tako je. Zbog toga i jesu pogodni za subverzivnu
organizaciju: ljudi imaju malo ili nemaju šta da izgube,
pritom u stalnom sukobu s društvom i željni da isprave
nepravde koje su im nanesene. Jasno je da ih je neko
grutovao i pomogao im da nestanu. Dao im je nove
identitete i obučio. Zatim im je dodelio odreñene misije.”

,,To je tačno - neki cilj postoji”, reče Mila, zbunjujući
ih sve više. “Ali ne treba da načinimo grešku i zadovoljimo
se prvom pretpostavkom o tom cilju samo zato što nam je
iskustvo nameće.”

U sali su se i dalje čuli prigovori. Policajka u tom času
podiže pogled prema kameri koja je, tiha i nepomična,
nadzirala njihovu raspravu od početka. „Tvrdim da
svakako postoji neki plan u svemu tome, ali zasad nije
moguće predvideti narednu žrtvu niti krivca.” Bila je
prisiljena da podigne ton, da bi nadjačala žagor komentara
koji su pljuštali sa svih strana. ,,Kazaću još i ovo: od srca
se nadam da je u pitanju samo terorizam. Jer ako nije biće
veoma teško zaustaviti sve ovo.”

23

Zamena guma na hjundaiju potrajala je duže od
jednog sata.

Kada se sastanak završio, Mila je naumila da se
odmah vrati kući. Meñutim, na parkinguju je čekalo
neprijatno iznenañenje, na koje je potpuno zaboravila.
Činilo joj se kao da po prvi put otkriva te ispumpane gume
i to ju je razbesnelo više nego kada ih je prvi put zatekla
izduvane.

Trebalo je da pozove šlep-službu da joj odvuku auto u
radionicu. Čekala je da joj zamene gume, a dok je naizgled
mirno sedela, misli su joj bile na drugom mestu.

Nisu je baš izbacili sa sastanka, ali se posle njenih
izjava rasprava nastavila kao da ona nije ništa kazala.
Ponovo je sela na mesto i svi su je ignorisali, pa je u tišini
sačekala kraj sastanka. Bila je besna na sebe. Samo se
izglupirala. Bila je ljuta i na Erika Vinčentija, jer je osećala
da ju je izigrala osoba koju je nekada cenila.

Zapitala se da li je on Ahab ili Mobi Dik. Nije bio ni
jedno ni drugo, možda pomalo od oba, no ona to nikada
ranije nije primetila.

Nedostajao je jasan motiv za ubistvo koje je počinio
njen kolega - ukoliko je čupanje zuba, koje je dovelo do
nečije smrti, uopšte ubistvo. Mila je bila potresena tolikom
surovošću. No, policija trenutno nije imala nikakvih
indicija da će doći do još jednog zločina. Zbog toga su
istražitelji bili vrlo napeti i nervozni.

Nisu znali gde će pasti sledeći udarac. Ipak su svi bili
sigurni u jedno: se neće tako lako zaustaviti.

Dosadašnji dogañaji odvijali su se prema jasnim
naznakama. Bile su to male enigme, baš kao u igri Lov na
blago: Valinova odeća, Harašov zub, video-snimak
Vinčentija... Da, a zašto se kolega iz Čistilišta nije postarao

da ne ostavi otiske ni organske tragove na mestu zločina,
već je izveo onu malu predstavu pred kamerom?

Možda je rešenje toliko jednostavno da nismo u stanju
da ga vidimo, pomisli Mila.

Ali umesto da se usmere na narednu kariku lanca, svi
sa odseka su se gubili u praznim nagañanjima. Teroristi?
Zar su mislili da će njihov strah nestati ako mu daju
precizno definisano ime?

Ubrzo su joj vratili njen hjundai sa zamenjenim
gumama. Mila uze tamne naočare iz kasete i poveze se
kući. Dan je bio divan - plavo nebo posuto oblačićima, koji
su delovali kao rasute bele mrlje.

Mila je lagano vozila, zagledana u svoje unutrašnje
vizije. Detalji onog video-snimka s Erikom Vinčentijem
igrali su joj pred očima. Stalno se vraćala na početak
snimka, kao da joj je neko iznova puštao taj film u glavi.

Uporno je verovala da će se njihov kolega jednoga
dana vratiti. Nadala se da će se njegova tama raspasti kao
nesvaren zalogaj i da će se vratiti u Čistilište kao živi dokaz
da i nestali ponekad mogu da se vrate.

Zamišljala je kako će se Erik iznenada pojaviti na
vratima njihove kancelarije sa kafom u rukama, sesti za
svoj pisaći sto, namestiti mali radio na frekvenciju stanice
koja emituje opersku muziku i baciti se na posao.

Ali Mila ga je sada srela tamo gde ga je najmanje
očekivala.

Nije mogla da izbaci iz glave tu siluetu koju je snimila
kamera na raskrsnici. Bio je to čovek u kišnom mantilu,
koji se naginje da zaveže pertlu i koji žustrim i žestokim
pokretom skida kapu s glave da bi njome mahnuo prema
objektivu.

Čemu cela ta pantomima? Da li je njen cilj bio samo
da ga ona prepozna?

Ta predstava je delovala prilično osvetnički, i u tom
smislu je podupirala tezu o subverzivnoj delatnosti. No,
Mila je na tim slikama videla i nešto drugo: kolega, kog
ona ni sada nije mogla da nazove bivšim, bio je obeležen

pečatom tame. Ta scena pred kamerom značila je nešto
drugo.

Ona je značila da Erik Vinčenti sada pleše sa
senkama.

Popodnevno sunce, koje je već lagano zalazio za kuće,
obasjavalo je zlatnim svetlom Milin dnevni boravak,
osvetljavajući prašinu na knjigama natpanim na gomile,
kao da želi da je oduva. S druge strane ulice smeškao se
prolaznicima onaj džinovski par s plakata - čak se
osmehnuo i beskućniku koji je gurao kolica iz
samoposluge, puna plastičnih kesa i starih prekrivača.
Mila je pomislila kako će mu kasnije ostaviti još hrane na
poklopcu kontejnenera na ulazu u sokače. Ovog puta to
neće biti hamburger, već možda pileća supa.

Pošto se malo smirila, policajka se udalji od prozora.
Sede za svoj laptop i uključi ga. Posle nekoliko minuta
aktivirao se softver povezan s nadzornom kamerom. Na
ekranu se pojavila soba devojčice koju je nadzirala iz
daljine.

Devojčica je sedela za niskom stočićem i nešto crtala.
Oko nje je zasedala prava skupština lutaka. Ko zna koja joj
je bila najomiljenija?

Duga pepeljastoplava kosa bila je pokupljena u rep,
pa joj se jasno videla jedna polovina lica. Držala je olovku
u boji i po izrazu lica činilo se da je veoma udubljena u
posao - prava savršena šestogodišnja gospoñica, pomisli
Mila i malo pojača ton, ali se začu samo neodreñen šum iz
pozadine.

Zatim se na ekranu pojavi ona ista žena od pre
nekoliko večeri: držala je poslužavnik u rukama. Mada je
imala preko pedeset godina, bila je veoma lepa. „Užina!“,
najavi ona.

Devojčica se osvrnu, ali se vrlo brzo vrati svom poslu.
„Samo trenutak.“

Žena spusti poslužavnik na stočić. Na njemu je bila

čaša mleka, biskviti i neke pilule u boji. „Hajde, uzmi
užinu, posle ćeš to završiti. Treba da popiješ tvoje
vitamine.“

„Ma ne mogu sada!“, reče devojčica, kao da treba da
dovrši najvažniji zañatak na svetu.

Žena priñe i uze joj olovku iz ruke. Tvrdoglava
devojčica nije gubila vreme u komentarima i raspravi.
Nema tu nikakve opasnosti, pomisli Mila. Sve je u redu.
Devojčica dohvati crvenokosu lutku i stisnu je uz sebe, ko-
risteći je kao neku vrstu barijere, a lice joj dobi tvrdoglav i
nabusit izraz.

Kakva bih majka bila kad ne bih znala ime omiljene
lutke moje kćeri?

“Ostavi tu stvar“, prekori je žena na ekranu. Ona joj
ne zna ime, pomisli Mila. Dovraga, ona to ne zna.

„Nije to stvar“, pobuni se dete.
Žena uzdahnu i pruži joj vitaminske pilule i mleko.
Zatim poče da sreñuje stvari na stočiću. „Vidi kakav je
nered ovde“, prigovori ona.
Devojčica se napravi da vezuje pertlu, ali zapravo
iskoristi ženinu zauzetost raspremanjem i sakri pilule u
haljinu lutke s crvenom kosom.
Mila se osmehnu na to dečje lukavstvo, ali joj osmeh
odmah zamre na tisnama - kao da je prestala ga gleda u
ekran pred sobom i vratila se na onaj snimak koji je
zabeležila druga kamera.
Erik Vinčenti je došao do raskrsnice i zajedno s
drugim pešacima sačekao da se upali zeleno svetlo. Zatim
se, umesto da preñe ulicu, sagnuo da zaveže pertlu. Posle
toga je skinuo šešir i mahnuo njime u znak pozdrava.
Ne, nije tako, reče Mila samoj sebi. Nije bilo baš tako -
nije to samo običan pozdrav. Hteo je da ga prepoznaju, to
svakako, ali... hteo je i da im odvuče pažnju.
Erik poznaje policajce i zna šta ih najviše nervira.
Znao je da će se svi pogubiti u raznim komplikovanim
nagañanjima, samo da ne bi priznali da su zapali u
teškoće. Priča o terorističkoj operaciji to najbolje dokazuje.

A rešenjeje bilo tako jednostavno da nisu bili u stanju
da ga vide, ponovi Mila u sebi. Zatim ponovo u mislima
preñe preko svake sekvence snimka kao da posmatra
usporeni film.

Odjednom joj u glavi sinu misao podstaknuta
lukavstvom devojčice koju je maločas posmatrala kako
krije vitamine.

Možda je Vinčenti, kada se sagnuo, zapravo sakrio
nešto za njih u udubljenju ispod šahta.

24

Na uglu ulice bilo je mnogo pešaka koji su se gurali
na sve strane, žureći da se što pre vrate kući.

Mila je s druge strane ulice osmatrala promicanje
brojnih cipela sa visokim potpeticama, sportskih patika,
mokasina, papuča. Svi ti ljudi bili su potpuno nesvesni
činjenice da bi na obući mogli odneti veoma važan trag i
dokaz od koga zavise nečiji život i smrt.

Pošto nije želela ništa da prepusti slučaju, policajka je
prešla ulicu i pokušala da sama uradi sve što je na filmu
videla da čini Erik Vinčenti.

Prvo je hodala pločnikom, zureći nadole. Sudarala se
s nepažljivim i rasejanim prolaznicima, koji su se žalili da
ih usporava. Mila je pogledom uporno pretraživala svaki
centimetar pločnika, sve dok nije došla do šahta kraj kojeg
je Erik Vinčenti zastao pre nego što je poslao pozdrav
kameri.

Ponovila je svaki njegov pokret. Zurila je u trotoar
savijenih leña i nepomično se ukopala na istom mestu gde
je I on stao, dok su prolaznici naletali na nju ili je obilazili.
Ugleda poklopac od mesinga s urezanim imenom to-
pionice u kojoj je proizveden. Takve detalje obično niko
nije zapažao. Svi su gazili po njemu, ali nikada nije bio u
direktnom vidnom polju prolaznika.

Mila opipa ceo poklopac i sve njegove pukotine
prstima, sve dok ne napipa jednu savijenu ceduljicu.
Pokuša da je izvuče prstima, ali je bila prilično duboko
zavučena. Probala je nekoliko puta, uporno je potežući, i
pritom izlomi nokte i raskrvavi jedan prst. Na kraju ipak
uspe da je izvuče.

Ponovo se uspravi, sisajući prst da zaustavi krvarenje.
Ne odvajajući pogled od ceduljice, radoznala kao devojčica
koja je upravo dobila novi putokaz u lovu na blago, zañe za

ugao i uspe da se nekako izvuče iz reke pešaka. Čim je
ušla u sokače, otvorila je ceduljicu drhtavim prstima.

Bio je to novinski isečak.
Precizno rečeno, bio je to članak objavljen 21.
septembra - dan pre ubistava koja je izvršio Rožer Valin.
Opisano ubistvo zaslužilo je da se nañe u crnoj
hronici zbog besmislenog i surovog načina na koji je
izvršeno. Ali pošto je bio u pitanju samo sitan diler, članak
se pojavio u dnu neke dalje stranice.
Mila pažljivo pročita tekst.
Prema izjavi koju je dao njegov brat, Viktor Mustak
oduvek je mrzeo vodu. Ali ipak se udavio u njoj. Zapravo,
udavio se u svega tri centimetra tečnosti. Ubica mu je
vezao ruke i noge i uronio mu lice u metalnu posudicu s
vodom, kakva se obično koristi da se napoje psi.
Istražitelji su na jednom od konopaca kojim je Mustak
bio vezan našli delimične otiske, ali nisu se podudarali
otiscima iz arhiva pa je krivac ostao neidentifikovan.
Novinar je insistirao na još jednom čudnom detalju u
tom ubistvu
Naime, ubica je, pre nego što je otišao odatle, sa
žrtvinog mobilnor lefona pozvao njegovog brata, a moguće
je i da je slučajno odabrao baš taj broj sa spiska. Policija
nije želela da saopšti sadržaj poruke.
Kada je završila s čitanjem članka, Mila na margini
uoči flomasterom ispisana slova,

PŽU

Izvadi mobilni telefon iz džepa i pozva jedan broj.
„Stefanopulos, izvolite”, spremno odgovori kapetan iz
Čistilišta.
„Možda je ova serija ubistava počela i pre pokolja koji
je počinio Valin.”
„ A kako to znaš?”
„Vinčenti nam je ostavio jedan trag.”
Stef je nekoliko sekundi samo ćutao i Mila je

intuitivno shvati da nije sam u sobi.
„Možemo li kasnije da popričamo o tome?”, upita je

kapetan.
„Potrebno mi je da s tvog kompjutera uñeš u arhiv

našeg odeljenja.”
„Daj mi desetak minuta, pozvaću te iz moje

kancelarije.”
Posle petnaest minuta, Milin mobilni telefon zazvoni.
„Kakva je sad to priča? Treba to da javiš i Borisu i

Gureviču.”
,,Da bih potvrdila njihovu tezu o teroristima? Ne, to

nema svrhe. Javiću im se kada budem razjasnila neke
stvari.”

„Molim te, Mila”, reče on jednostavno, ali mu je bilo
jasno da je neće navesti da promeni mišljenje.

„Smiri se malo.” Zatim mu brzo ispriča o članku koji
je pronašla ispod poklopca. Zamoli ga da u policijskom
arhivu proveri slučaj Viktora Mustaka. „Želim da znam šta
je pisalo u tom SMS-u.”

Kapetan se baci na posao i uze da čita razne policijske
izveštaje. Kada je stigao do poruke, prasnu u kratak smeh.

„Šta je tako smešno?“
“Čuj, Mila, ovo je totalna budalaština. Mogu ti
garantovati da jeste.“
„Hoćeš li mi konačno pročitati?“
On joj pročita poruku.

Započela je duga noć. Armija senki je veću gradu.
Pripremaju njegov dolazak, a i on će uskoro stići. Čarobnjak,
Opsenar Duša, Gospodar Noći: Kairus ima više od hiljadu
imena.

Armija senki, pomisli Mila. Baš sjajna definicija.
„I kakva je to priča?“
„Glavni razlog što je policija nije pominjala jeste što je
to samo jedna smešna budalaština. Zaboravi na poruku i
mani se cele te ludorije.“

Ali Mila nikako nije imala nameru da to zaista i učini.
„Želim da saznam nešto više o tome. Možda ću onda
zaista odustati od cele te priče.“
Stef uzdahnu, znajući da se našao pred neprobojnim
zidom.
„Postoji osoba koja bi mogla da ti ispriča sve detalje.
On se uporno bavi tim slučajem, ali pre nego što se
sretnete, treba da znaš još neke stvari o njemu.“
„ A šta bi to bilo?“
„Svojevremeno je bio policajac od akcije - tip čoveka
snažnih mišića, pun sirove snage. S vremenom se situacija
promenila i on je izabrao sasvim drugačiju ulogu: počeo je
da studira antropologiju.“
„Antropologiju?“, upita zgranuta Mila.
„Postao je najveći stručnjak za ispitivanje
osumnjičenih na našem odeljenju.“
„Zašto onda nisam nikada čula za njega?“
„E, to je ona druga strana njegove ličnosti, ali to ćeš
već i sama otkriti. Samo ti mogu reći da izbegavaš igranje
ikakvih igara s njim. Treba nekako da ga ubediš da
sarañuje, a to neće biti nimalo lako.“
„A kako se zove?“
„Zove se Simon Beriš.“
„I gde da ga nañem?“
„Svakog prepodneva doručkuje u jednom snek-baru u
kineskoj četvrti, popularan je meñu policajcima.“
„Dobro. Proveri i da li se otisci prstiju ubice iz tog
slučaja davljenja nalaze u arhivu PŽU. Na dnu novinskog
članka postojijedna beleška olovkom koja ukazuje na to.“
„Preneću taj tvoj zahtev Krepu, ali mu neću reći za šta
mi podatak treba“ napomenu kapetan.
„Hvala ti.“
,,Vaskezova...“
,,Da?“
„Čuvaj se Beriša.“
,,A zašto?“
„Zato što je on pravi otpadnik.“

25

Kineski snek-bar bio je mesto na koje su policaji rado
svraćali.

Policajci su, kao i vatrogasci, imali svoje omiljene
lokale, koje bi jednom izabrali i zatim ih se godinama
držali. Bila je prava tajna kakva je alhemija delovala na
njihov izbor - ta mesta nisu birana ni po kvalitetu hrane
niti po udaljenosti od radnog mesta. Bilo je besmisleno
istraživati kako je to uopšte počelo. Ko je bio prvi agent
koji je počeo da posećuje odreñeni restoran? I zbog čega su
se ostali ugledali na njega? No, ta mesta su sticala izvesnu
ekskluzivnost, a ostale mušterije - civili - tolerisali su, ali
nisu bile dobrodošle. Vlasnici se nisu mogli požaliti - za
njih je to bila prava mana nebeska: prihod je uvek bio
siguran, a imali su i sopstveno obezbeñenje protiv lopova,
siledžija i nepoštenih snabdevača.

Kad je Mila prešla prag tog lokala, osetila je jak miris
pržene hrane. Takoñe joj je smetalo i stalno muvanje ljudi
u plavim uniformama. Kineska konobarica ju je odmah
primetila, a pošto je ocenila da je nova mušterija, objasnila
joj da se tradicionalna kineska hrana služi u vreme ručka,
dok je doručak klasičan meñunarodni. Mila je bila u
velikom iskušenju da upita kako to da restoran sa
kantonskom kuhinjom u devet sati ujutru služi jaja sa
slaninom, ali ipak samo zahvali konobarici na obaveštenju
i poče da se osvrće unaokolo. Bilo joj je dovoljno da baci
kratak pogled oko sebe pa da shvati o čemu joj je Stef
govorio kada joj je rekao da je čovek koga treba da nañe
pravi otpadnik.

Meñu desetinama policajaca koji su upravo
doručkovali, ćaskali i šalili se meñu sobom, Simon Beriš
bio je jedini koji je doručkovao sasvim sam.

Mila se probijala izmeñu stolova sve dok nije došla do

poslednjeg u dnu sale, koji je bio uvučen u separe. Čovek
u sakou, s kravatom oko vrata, bio je udubljen u novine
dok je lagano prinosio šolju kafe usnama. S njegove leve
sirane stajao je tanjir s ostacima jaja i slanine, a kraj njega
pola čaše vode s ledom i limunom. Pored nogu mu se
sklupčao pas srednje veličine i svetle dlake, koji je mirno
dremao.

„Izvinite“ reče ona, želeći da mu privuče pažnju. „Da li
ste vi specijalni agent Beriš?“

Čovek spusti novine i kao da se začudi što se obraća
baš njemu. „Jesam.”

„Zovem se Mila Vaskez i vaša sam koleginica.“ Pruži
mu ruku, ali se Beriš, umesto da joj stegne ruku, samo
zagleda u nju kao da je u pitanju upereni pištolj. Mila
primeti da su pogledi prisutnih počeli da skreću u njihov-
om smeru i oseti da je upravo prekršila njihov tabu.
„Želela bih da popričamo o jednom vašem starom
slučaju“ reče ona, spuštajući ruku i ne hajući za to da li ih
neko gleda ili ne.

Beriš se nepoverljivo zagleda u nju i pusti je da i dalje
stoji, ne pozivajući je da sedne za njegov sto. ,,A koji je to
slučaj?“

„Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noći ili Kairus.“
Specijalni agent se ukoči na stolici.
Mili je cela ta situacija postajala sve neprijatnija.
„Oduzeću vam samo nekoliko minuta.“
„Mislim da to uopšte nije dobra ideja.“ Beriš se osvrnu
unaokolo da se uveri da li ih je neko čuo.“
„Barem mi recite zašto to mislite, pa ću vas zatim
ostaviti na miru“, navali Mila, jer je shvatila da će njen
kolega učiniti ma šta da je se otarasi. ”Ko je taj Čarobnjak,
Opsenar Duša i Gospodar Noći?“
,,To je zapravo lik iz bajke“, reče Beriš vrlo tiho.
„Možete mirno da ga svrstate u istu kategoriju sa Crnim
Čovekom i čudovištem iz Loh Nesa. dvadesetak godina,
ljudi su podlegli masovnoj sugestiji i pali u histeriju koja je
zahvatila sve redom. Mediji su uporno izvlačili tu priču

svaki put kada bi neko nestao: bilo je dosta pomenuti neko
od tih imena i javnost bi se pomamila. To je isto kao kad
imate jedno teget odelo u ormanu - u njemu možete otići
na pogreb, ali može da posluži i za venčanje.“

„ Ali vi ste poverovali u to?“
„To je bilo veoma davno - tada si još bila devojčica“,
odseče specijalni agent. „Sada, izvini, ali bih zaista želeo
da dovršim doručak“, reče i vrati se čitanju vesti iz novina.
Mila se spremi da poñe ka vratima. U tom trenutku,
pošto su prethodno izmirili račun, policajci koji su sedeli
za susednim stolom ustadoše. Jedan od njih je previše
prišao Beriševom stolu i bokom zakačio tanjir koji je sta-
jao na ivici. Žumance prsnu pravo na kravatu specijalnog
agenta. To je bilo namerno učinjeno. Čak i pas ispod stola
podiže njušku osećajući napetost u vazduhu.
Mila već zamisli sve najgore, ali Beriš samo pomilova
psa i ovaj se vrati dremuckanju. Zatim iz džepa izvuče lepo
prepeglanu maramicu, zamoči je u čašu sa vodom i obrisa
ostatke hrane sa kravate, ponašajući se kao da se ništa
nije desilo. Mila je bila zgranuta. Podreñeni je pokazao
totalno nepoštovanje prema šefu, i to na javnom mestu, i
sada je mirno odlazio ne odgovarajući za posledice. Čak je
kolegama uputio zadovoljan smešak. Spremila se da
reaguje kada je osetila da je neko hvata za ruku.
„Ama pusti ga!“, reče Beriš, ne gledajući je, i pruži joj
maramicu.
Iz tog ljubaznog tona Mila shvati mnogo toga. Čak i to
zbog čega je nije pozvao da sedne za njegov sto. On nije
želeo da bude neuljudan, već jednostavno nije bio
naviknut na društvo. Za divno čudo, Mila odmah shvati
šta mu se mota po glavi. To, nažalost, nije bilo pravo
saosećanje, već samo posledica dotadašnjeg iskustva.
Prema nepisanom policijskom kodeksu časti, postojalo je
samo nekoliko neizbežnih razloga zbog kojih bi nekog
kolegu označili kao otpadnika. U najozbiljnije razloge
spadali su izdaja i anonimne dojave. Kazna za te prestupe
svodila se na delimično gubljenje grañanskih prava, ali i

bezbednosti. To je značilo da onaj čija je dužnost da te štiti
neće ni prstom mrdnuti kad zaškripi. No, činilo se da Beriš
to dobro podnosi.

Mila uze maramicu i obrisa tragove hrane sa svoje
kožne jakne, jer je i ona bila malo poprskana.

„Želiš li da pojedeš nešto?“, naglo je upita Beriš. ,,Na
moj račun.“

Policajka sede sa suprotne strane stola.
„Jaja i kafu, hvala.“
Specijalni agent mahnu konobarici i naruči hranu za
Milu, a sebi poruči još jedan espreso. Dok su čekali da im
donesu porudžbinu, Beriš pažljivo presavi novine i nasloni
se leñima na zid separea. „Zašto jedna devojka s lepim
španskim prezimenom kao tvoje nosi ime Mila?“
„Pa ti ne znaš kako mi je pravo ime, zar ne?“
„Marija Elena, pretpostavljam? Tvoj deminutiv
svakako potiče od toga.“
„Ali mi to ime ne odgovara, ili barem ja ne odgovaram
njemu.“
Beriš to prihvati i nastavi da je posmatra tamnim
očima. Mili to nije smetalo. U očima mu je blistalo neko
prijatno svetlo i nije joj bilo mrsko što je tako posmatra.
Činilo se i da Berišu sasvim odgovara cela ta situacija.
Njegova zamišljena poza, napeto telo i mišići koji su se
nazirali ispod košulje - sve je to bio deo prostudiranog
formalističkog izgleda koji mu je služio kao oklop. Bilo joj
je jasno da nije oduvek bio takav. Stef joj je kazao da se
Beriš u nekom trenutku života bacio na studije
antropologije. Ipak, trenutno je nije mnogo zanimalo šta je
kod njega izazvalo tako radikalnu promenu. „Dakle, hoćeš
li mi kazati nešto o tom Kairusu?“
Specijalni agent baci pogled na sat.
,,Za petnaestak minuta, ovo mesto će opusteti. Zato
sada lepo doručkuj, a posle ću odgovoriti na tvoja pitanja.
Onda ćemo se oprostiti i više se nećemo videti. Slažeš li
se?“
„To je u redu.“

Porudžbine su stigle. Mila je pojela jaja, a Beriš je
popio svoj espreso. Ubrzo se snek-bar sasvim ispraznio,
baš kao što je predvideo. Konobarice su raspremile stolove.
Onaj malopreñašnji žamor zamenio je zveket posuña koje
su odnosile.

Beriš nije promenio pozu, a njegov pas je idalje mirno
dremao kraj gospodarevih nogu. Posle nekog vremena,
specijalni agent ponovo progovori.

“Ne želim da znam zbog čega si došla ovamo - to me
ne zanima. To datira od pre mnogo godina i ja sam je
odavno otpisao, ali ću ti reći ono što znam, mada si to
mogla pročitati i u fascikli koja se odnosi na taj slučaj.“

„Moj kapetan Stefanopulos savetovao mi je da
porazgovaram sa tobom.”

„Dobri stari Stef“, prokomentarisa Beriš. ,,On je bio
moj prvi pretpostavljeni kada sam tek završio akademiju.“

,,To nisam znala, mislila sam da on oduvek radi u
Čistilištu.“

„Nije bilo tako, tada je Stef bio šef Programa za zaštitu
svedoka.“

,,Za to nikad do sada nisam čula.“
,,Pa, taj program zapravo više i ne postoji. To je bilo u
doba velikih slučajeva u vezi s organizovanim kriminalom,
kada su se u našem gradu održavala suñenja mafijaškim
šefovima. Kada više nije bio neophodan, program je ugašen
i svi smo prebačeni na neke druge poslove.“ Zatim načini
malu pauzu.
„Dok si ti...“
,,Ja sam... šta?“
Beriš je pažljivo odmeri.
,,To si bila ti, zar ne?“
,,Ne razumem.“
„Ti si bila umešana u onaj slučaj - Šaptač - setio sam
te se.“
„Očigledno imaš vrlo dobro pamćenje. Ipak, ako
nemaš ništa protv hajde da zaboravimo na moje utvare I
da se držimo tvojih.“ Zagledala se u njega. „Reci mi nešto o

Kairusu.“
Beriš duboko uzdahnu. Kao da je u sebi otvorio neka

odavno zabravljena vrata. Kao što je Mila predosetila, iza
tih vrata su se i dalje vrtele neke stare utvare. Promenile
su mu izraz lica, čim je počeo da priča.

26

Obično sasvim miran dan prethodni pravom smaku
sveta.

Ljudi odlaze na posao, ulaze u metro, plaćaju poreze.
Niko ne sumnja ni u šta. A zašto bi i sumnjao? Ljudi
nastavljaju da rade ono što oduvek rade, držeći se
jednostavnog procesa zaključivanja: ako je današnji dan
sličan jučerašnjem, zašto bi naredni dan bio drugačiji?
Razgovor s Berišem imao je takav smisao, a Mila se u
načelu slagala s tim načinom razmišljanja.

Ali ponekad taj kraj sveta ne važi za sve.. Povremeno
doñe samo pojedinim osobama.

Recimo, neki čovek se ujutru probudi i nema pojma
da mu je to poslednji dan u životu. Taj kraj može biti
sasvim tih, skoro neprimetan. On neopaženo sazreva i
odaje se samo kroz neki neobičan detalj ili neočekivanu
formu.

Slučaj Gospodara Noći započeo je kaznom zbog
parkiranja na nedozvoljenom mestu.

Automobil je imao nalepnicu koja je dozvoljavala
parkiranje u toj ulici, ali prednja dva točka prešla su
granicu dozvoljene zone. Revnosni saobraćajni policajci,
zaduženi za red na području te opštine, konstatovali su
prekršaj. Prijava je zakačena ispod brisača na vozačkom
staklu automobila jednog najobičnijeg utorka ujutru.
Narednog dana, prvoj prijavi pridružila se ista takva. To je
trajalo cele sedmice, sve dok na kraju nije nalepljeno i
upozorenje vlasniku da odmah skloni vozilo s tog mesta.
Tek posle dvadesetak dana, došla je opštinska vučna
služba da skloni automobil. Sivi ford metalik završio je na
nekom skladištu zaplenjenih vozila. Ukoliko je vlasnik
želeo da ga preuzme, morao je da plati povisoku kaznu.
Zakonom je predviñeno da vlasnik, ako plati kaznu, može

da preuzme vozilo u roku od četiri meseca posle zaplene, a
zatim postoji dodatni rok od šezdeset dana posle opomene
vlasniku da plati globu, i najzad, posle toga opština trajno
zaplenjuje vozilo i daje ga na javnu aukciju da bi namirila
troškove zaplene i parkiranja. Svi ti rokovi prošli su bez
ikakvog signala od vlasnika. Vozilo je najzad stiglo na
javnu licitaciju na kojoj se niko nije javio da ga kupi. Na
kraju završilo na nekom auto-otpadu. Opštinske vlasti su,
da bi namirile troškove cele procedure, poslale policajca s
nalogom za naplatu na kućnu adresu nesavesnog
vlasnika.

Tek tada je primećeno da je taj čovek - izvesni Andre
Garsija, samac, svojevremeno otpušten iz vojske zbog
homoseksualnosti i korisnik državne pomoći - nekoliko
meseci ranije nestao.

Razni oglasi i reklame nakupili su se u njegovom
sandučetu za poštu. Isporuke struje i vode bile su ukinute
zbog neplaćanja. Frižider mu se pretvorio u pravu
grobnicu trule hrane.

U to vreme novinari su rado lovili razne slične pričice,
da bi pokazali kako političari najperverznijim metodama
izvlače novac grañanima, koristeći se pritom svakojakim
besmislenim propisima i velikim birokratskim aparatom.

Priča o Andreu Garsiji najzad se pojavila i u
novinama.

U članku je bilo reči o tome kako se lako aktivira
mehanizam proganjanja ali pritom niko pre intervencije
sudskim nalogom nije ni pomislio da pokuca na vrata tog
grañanina i zapita se zašto, kog vraga, ne sklanja taj
prokleti automobil, koji je trebalo samo pomeriti metar
unazad. Novine su ismevale administraciju i pojavili su se
naslovi „Ceo svet ga je zaboravio, ali ne i opštinske vlasti!“,
ili „Gradonačelnik izjavljuje: Garsija, daj nam naše parice.”

Ali niko se zaista nije previše raspitivao za sudbinu
nesrećnog Garsije. Možda je samo napustio grad, a možda
je skočio s mosta u reku - nije bilo osnove da se
pretpostavi da je učinio išto nezakonito, te su svi zaključili

da je, ma kako da je nestao, to verovatno bilo u skladu sa
zakonom i da je imao pravo to da učini. Ipak, ta priča
imala je i jednu dobru stranu: Garsijin slučaj postao je
primer. Pošto javnost voli da ogorčeno reaguje na takve
priče mediji su počeli da tragaju za sličnim slučajevima -
takvima gde opštinske vlasti, banke i finansijske institucije
i dalje koriste novac ljudi koji su možda odavno mrtvi i
sahranjeni, ili eventualno leže u komi u bolnici posle neke
banalne nesreće.

Tako je pronañeno još pet sličnih slučajeva - četiri
žene i jedan muškarac - svi izmeñu osamnaest i pedeset
devet godina; svi nestali bez traga u toku jedne godine.

I svi su patili od nesanice.
„Bili su to obični ljudi - poput kelnerice koja nam
svakog dana služii ručak u ovom snek-baru, perača
automobila kod koga svraćamo jednom nedeljno ili
berberina kojem odlazimo jednom mesečno“, objasni joj
Beriš. „Svi su živeli sami. Na to bi se moglo reći da mnogi
ljudi žive sami. Meñutim njihova samoća bila je druge
vrste. Rasla je poput neke napredne biljke. Malo-pomalo,
sasvim ih je obuhvatila i zauzela ceo njihov životni prostor,
pa se nije moglo videti šta je ispod toga. Kretali su se meñu
bližnjima s tim parazitom u sebi, a on se nije hranio
njihovom krvlju, već njihovim dušama. Ti ljudi uopšte nisu
bili nevidljivi - mogla si se sudariti s njima, porazgovarati u
prolazu ili izmenjati neki osmeh u kafeteriji dok čekaš
račun ili kusur. To su ljudi kakve stalno srećemo, ali ih
odmah zaboravimo. Kao da nikada nisu ni postojali - da bi
se zatim pojavili u narednom životu i opet nestali bez
traga. Svi su oni bili sasvim beznačajni, što je mnogo gore
nego da su bili nevidljivi. Predodreñeni da ne ostave
nikakvog traga u životu drugih ljudi“
Ti ljudi za života nisu probudili nikakvo interesovanje
okoline, ali njihov nestanak odjednom je izazvao opštu
radoznalost pa su postali predmeti zakasnelog živog
zanimanja okoline.
»Kako bih mogao da zaboravim onog momka koji je

isporučivao robu po kućama ili studentkinju koja je
sakupljala figurice jednoroga? Profesora prirodnih nauka u
penziji, ili udovicu koju njeno troje dece nikada nije
pronašlo? Ili onu ženu sa sakatom nogom, koja je držala
neku vrstu perionice u kući, ili prodavačicu iz velike robne
kuće koja je svako slobodno subotnje popodne provodila za
jednim stočićem u baru, nadajući se da će je neko uočiti”

Mediji su prikupili odreñeni broj slučajeva nestanaka
po sopstvenom izboru i pretpostavili da su svi ti ljudi
nestali iz istog razloga i da je to možda delo iste osobe.
Policija je tapkala u stopu za njima, istraživala te slučajeve
i pokušavala da utvrdi da li su nestanci delo neke treće
osobe. Bilo je raznih pretpostavki, a i mnogo rasprava.
Mada dugo niko to nije otvoreno pomenuo, neko je u
jednom trenutku nabacio da bi to mogao biti serijski
ubica.

„Sve je delovalo kao neki rijaliti-šou, iako ih tada još
nije bilo“, napomenu Beriš, „Sedam nestalih osoba igralo je
glavne uloge u njemu. Svi su odjednom mislili da su
pozvani da pričaju o njima, da pretresaju njihove živote i
da im sude. Čak je i savezna policija bila pod lupom
javnosti i rizikovala je da se ozbiljno obruka. Nedostajao je
jedan jedini glavni glumac - odnosno ubica. To jest,
eventualni ubica, jer nijedno telo nije pronañeno. Pošto
nisu imali njegovo ime, mediji su počeli da ga nazivaju
onako kako bi im se učinilo prigodno: Čarobnjak, zato što
su ljudi nestajali; Opsenar Duša, jer nikakva tela nisu
pronañena - pomalo mračna definicija, koja je pak vrlo
dobro prodavala novine. No, najviše su mu pripisivali
nadimak Gospodar Noći, jer se pokazalo da je sedmoro
nestalih patilo od nesanice - to im je jedino bilo zajedničko
- i koristilo pilule za spavanje da bi moglo da zaspi.

Da nije bilo tolikog pritiska javnosti, Savezna policija
ne bi tom slučaju pridala nikakav značaj, jer bi se
pronañene pilule za spavanje protumačile kao puka
koincidencija.

Stvorena je tolika napetost da mi policajci, nismo

znali kako da se izvučemo iz svega toga. Niko od nas nije
zaista verovao da postoji slučaj koji treba istraživati. Na
kraju se sve završilo onako kako se moglo i predvideti: nije
više bilo nestanaka osoba koje pate od nesanice, narod se
umorio od cele priče, a mediji su se okrenuli novim
senzacijama. Sve je započelo 'kao prava farsa - kaznom
zbog nedozvoljenog parkiranja dodeljenom sirotom bivšem
vojniku Andreu Garsiji, a i završilo se poput farse: bez
poznatog krivca; od tada se o tom slučaju više nije ništa
čulo.“

„Sve do danas“, dodade Mila.
,,Pa, pretpostavljam da je to razlog zbog koga si danas
došla ovamo“,reče Simon Beriš. ,,No, ne želim da znam
ništa o tome.“
Bilo je prošlo deset sati i kineski snek-bar počeli su
da pune novi gosti. To su uglavnom bili civili, koji su
koristili odsustvo uniformisanih lica da bi nešto pojeli i
privukli pažnju.
„Dakle, objasnio si mi sve nadimke tog zamišljenog
čudovišta, ali mi nisi rekao odakle potiče naziv Kairus“,
reče Mila.
,,To je zato što to ime i ja sada prvi put čujem.“
Policajka primeti da specijalni agent pažljivo izbegava
njen pogled. Možda je Beriš bio najbolji ispitivač
osumnjičenih na njihovom odeljenju, ali ipak nije bio
naročito vešt lažov. Ali Mila nije u to mogla biti sasvim si-
gurna. Ipak je pokazao dobru volju da sarañuje, pa nije
htela to da pokvari optužujući ga da krije nešto od nje.
„Dobro, opraću ti ovo“, reče Mila pokazujući maramicu
koju joj je maločas dodao da očisti jaknu. ,,I hvala ti za
doručak.“
„Nema na čemu.“
Njen mobilni telefon naglo zazvoni, najavljujući novi
SMS. Mila pročita poruku i vrati telefon u džep, zajedno sa
maramicom, spremajući se da izañe iz separea.
„Šta ti je Stef kazao o meni?“, upita Beriš
zaustavljajući je.