Donato Karizi - Vladar iz senke

36

Mila je primetila da je Beriš malo oklevao pre nego što
je izgovorio to ime - kao da mu je to bilo veoma naporno.
„Ali ako vam je ta Silvija detaljno opisala njegovo lice, zbog
čega bi uopšte želeo da i ona nestane?”

„Zato što je hteo da nam pokaže da može to da učini I
da je rešen na to.“

„I uspeo je u tome“ gorko zaključi policajka. „Kada vas
njegov portret nije doveo ni do čega, odlučili ste da
arhivirate ceo slučaj pre nego što vas osećanje neuspeha
sasvim ubije u pojam. Tako je došlo do potpunog zataš-
kavanja slučaja. U arhivu Čistilišta našla sam samo jednu
jedinu fasciklu o tom slučaju, i to prečišćenu. Pravdali ste
se, ubeñujući sebe da je Gospodar Noći samo legenda,
izmišljotina i neka vrsta blefa.“ Mila je bila izvan sebe od
besa. „ Ali on je sasvim stvaran - i te kako je stvaran! To
smo upravo noćas utvrdili, u času kada smo se našli pred
njim!“

Činilo se da je specijalni agent još uvek potresen onim
što se desilo u zgradici od crvene cigle.

„Bio si u Programu zaštite svedoka kojim je rukovodio
Stef, pa je tebi palo u deo da štitiš tu Silviju, zar ne?“
Milino lice pokazivalo je da se razočarala. „Bili ste, dakle,
umešani ti i kapetan Stefanopulos - i ko još?“

Beriš je vrlo otvoreno pogleda i iskreno odgovori:
„Džoana Šuton i Gurevič.“

Mila se ukopa u mestu. Zar i Sudija? Eto zbog čega joj
je ta žena maločas ponudila pomoć. „Dakle, svi vi, zajedno
s kapetanom Stefom, odlučili ste da sklopite pakt za
spasavanje karijera. Niko više nije tragao za nestalima.
Nikoga nije bilo briga za njih.”

„Zar meni pričaš o karijeri?“ Beriš se ironično
nasmeja. „I Stefanopulos je tada premešten u Čistilište baš

zato što nije hteo da odustane od istrage.“
„Ali dopustio si da svi ostali dignu ruke od te istrage

zbog ličnih interesa. Time si postao njihov saučesnik.“
Beriš je osećao da zaslužuje taj prekor, ali je ipak hteo

da joj odgovori. „Da mogu da se vratim unazad, opet bih
učinio isto, jer su Šutonova i Gurevič odlični policajci.
Nisam učinio uslugu njima, već policiji.“

Mila se stalno pitala zbog čega specijalni agent brani
kolege koje ga očigledno preziru. Seti se i priče koju je čula
od Sudije - da je Beriš osumnjičen da je primio mito. U
tom času obuze je sumnja i pomisli da je to možda ipak
istina.

Pokušavala je i da shvati iz kog su razloga ova ubistva
iz poslednjil koliko dana držana u tajnosti - počev od
pokolja koji je izvršio Rožer Vilin. Bežeći od objavljivanja
vesti o tome, njeni pretpostavljeni nisu želeli da zaštite
istragu, već da sebe poštede skandala koji bi izbio kada bi
se saznalo za dogañaje od pre dvadeset godina. ,,Da li je
Klaus Boris u toku?”

,,Ti i tvoj prijatelj ste samo pioni u toj igri.”
Mili malo laknu posle tih Beriševih reči. Nije bila
sigurna da li je to što je kazao istina, ali joj je ipak zvučalo
utešno. „A zašto mi je onda Sudija dao tu fasciklu?”
Pokaza smeñu fasciklu na stolu.
,,E to zaista ne znam”, priznade Beriš. „Zapravo, bilo
bi logičnije da te je sasvim isključila iz istrage. Meñutim, s
Džoanom se nikada ne zna - ona vrlo vešto koristi ljude.”
„Ako pročitaš šta tu piše, shvatićeš da mi je ponudila
trag da doñem do istine o tome šta se desilo pre dvadeset
godina.”
Beriš se gorko osmehnu. ,,A ti joj kao veruješ?
Verovatno je to učinila zato što je shvatila da će se ta istina
ionako saznati. Priprema se za najgore - možeš mi
verovati.”
Možda je specijalni agent bio u pravu. No, Mila
zaključi da joj nije ročito važno da li je taj policajac u
prošlosti dozvolio osuñenom kriminalcu da ga potkupi ili

nije. „Zašto ipak ne pogledaš sadržaj fascikle? Možda ćeš
hteti da mi pomogneš...”

Beriš samo huknu. Pogleda prvo Milu, a zatim i
smeñu fasciklu. Na ispruži ruku i dohvati omot.

Mila ga je pažljivo posmatrala dok je pogledom
preletao preko jednog jedinog lista papira koji je bio
unutra. Kada je sve pročitao, spustio fasciklu na sto.

„Ako je ovo što tu piše tačno, onda to zaista sve
menja!”

37

Bio je septembarski utorak, ali vreme je i dalje bilo
skoro letnje.

Topao vazduh širio se poput zagrljaja iz koga je
nemoguće izvući se. Hič je proturio glavu kroz prozor
hjundaija, uživajući u vazdušnoj struji koju je stvaralo
kretanje automobila.

Mila je motrila na put, a Beriš je sedeo kraj nje i po ko
zna koji put proučavao sadržaj smeñe fascikle.

Specijalni agent je na manžetni imao malu mrlju od
kafe, koju je pokušavao da prikrije uporno vukući naniže
rukav jakne. Činio je to sasvim nesvesno. Mila krajem oka
primeti taj njegov pokret i to joj bi simpatično. Beriš ie
veoma držao do izgleda, ne toliko što mu je bilo stalo do
lepog utiska, već zato što je želeo da održi lično
dostojanstvo. Setila se svog oca, koji je pažljivo glancao
cipele svakog jutra. On je govorio da je važno ostaviti dobar
utisak na ljude. Mada Beriš još nije bio u godinama koje je
tada imao njen otac, imao je te starinske manire. Mila se
zbog toga pored njega osećala nekako sigurno.

,,Od kada nisi spavala?a, upita je on naglo i zbuni je
pitanjem.

„Nije važno, dobro sam.”
Poslednja dvadeset četiri sata obeležio je niz dogañaja
koji su se frenetično smenjivali. Popodnevna vrućina
smirivala je Miline nerve. Kraj kroz koji su se vozili delovao
je zaista veoma mirno. To je bio deo grada s porodičnim
kućicama, nastanjen uglavnom pripadnicima radničke
klase. Ti ljudi su radili i podizali decu i nisu želeli ništa
drugo do da vode spokojan život. Kraj je bio prilično gusto
naseljen i svakako su se svi ti ljudi meñusobno poznavali.
Na kraju bloka nalazila se Baptistička crkva - bela
zgrada nasred praznog prostora, sa šiljastim zvonikom sa

strane. Iz nje se čula vedra melodija, mada su pred crkvom
bila parkirana pogrebnikova kola.

Mila skrenu baš kod te crkve i stade ispred treće kuće
u uličici, parkiravši hjundai u hladu velikog bresta.

Policajci izañoše iz automobila i dočeka ih nalet
vrućeg vetra, koji zatim nastavi da duva dalje. U bašti
ispred skromne kuće sa samo jednim spratom - igralo se
troje dece - dva dečaka i devojčica. Naglo su prestali da se
igraji gledali se u pridošlice. Lica su im bila prekrivena
sitnim crvenim bubuljicama „Da li vam je mama kod
kuće?“, upita Beriš dok je izvlačio Hiča tomobila.

Deca mu nisu odgovorila jer su zurila u psa.
U tom času se na ulaznim vratima pojavi žena s
detencetom od dve godine u naručju i začuñeno ih
pogleda. Dete se odmah nasmeši. „Dobar dan“, reče žena.
„Dobar dan“, odgovori Beriš srdačno. Da li ste vi
gospoña Robertson?”
,,Da, to sam ja.“
Dvoje agenata poñoše stazom ka kući, preskočivši
pritom nekoliko igračaka i tricikl, i popeše se uz nekoliko
stepenika na prednji trem.
,,Mi smo agenti Savezne policije.“ Kada je došao do
vrata, Beriš izvuče onaj jedini list iz smeñe fascikle i, držeći
ga s dva prsta, pokaza ga ženi “Da li vam je poznata ova
prijava?“
,,Jeste“, reče gospoña Robertson pomalo zbunjena.
„ Ali posle toga nisam više imala nikakvih vesti o njemu.“
Mila i Beriš se pogledaše, pa se on opet obrati
domaćici. „Možemo li da uñemo?“

Malo kasnije, dok se Hič zabavljao u bašti sa starijom
decom, dvoje agenata sedelo je u dnevnom boravku
zajedno s domaćicom.

Tepih je bio posut raznim konstrukcijama od kocki i
delovima slagalica. Na trpezarijskom stolu stajala je hrpa
rublja za peglanje. Jedan prljav tanjir nalazio se na

rukohvatu fotelje.
„Izvinite zbog ovog nereda“, reče gazdarica dok je

stavljala dete u ogradicu. „Teško je održati sve u redu
pored petoro male dece.“ Objasnila im je i da starija deca
nisu u školi, jer su dobila boginje. Četvrto dete je ostalo
kod kuće s njom, jer su se u obdaništu plašili zaraze.
Najmlañe je imalo samo tri meseca i spavalo je u svojoj
kolevci u prvoj sobi. ,,Zaboga“, reče Mila. „Baš nam je žao
što smo vam ovako upali bez najave”

Kamila Robertson bila je čvrsta ženica od preko
trideset godina - kratki rukavi žute košuljice isticali su
jake mišice, a oko vrata je nosila lančić c raspećem.
Kestenjasta kosa bila joj je kratko podšišana, ten svetao, a
plave oči su blistale iznad rumenih obraza. Opšti utisak
bio je da je to jedna veoma uposlena, ali i zadovoljna
majka.

„Moj suprug je pastor Robertson iz naše Baptističke
crkve i upravo drži posmrtnu službu za našeg pokojnog
brata koji nas je juče napustio, a i ja bi trebalo da budem
tamo s njim“ reče žena, pošto je sklonila prljav tanjir s
fotelje i sela.

„Veoma nam je žao zbog tog vašeg prijatelja”,
napomenu Beriš.

Žena se srdačno osmehnu. ,,Ne treba žaliti – on je
sada u rukama Gospoda.”

Kuća je bila vrlo jednostavno nameštena - jedini
pokušaj ulepšavanja činile su uokvirene porodične
fotografije i slike Isusa, Bogorodice i Tajne večere. Mili te
slike nisu ličile na obavezne rekvizite u pastorovoj kući,
već na izraz stvarne i iskrene vere, koja se ogledala u svim
detaljima porodičnog života.

„Mogu li vas nečim poslužiti?”, upita ih žena.
„Nemojte se uznemiravati, gospoño Robertson”,
odgovori Beriš.
„Kamila”, ispravi ga ona.
„Dobro, kako želite... Kamila.”
„Želite li barem da popijete kafu? Biće spremna

začas.”
„Zaista veoma žurimo”, pokušao je da odbije ponudu

specijalni agent. Ona je već ustala i krenula u kuhinju.
Morali su da sačekaju nekoliko minuta, dok je ono

dvogodišnje detence zurilo u njih iz svoje ogradice. Kamila
se vrati u sobu s poslužavnikom i dve šolje iz kojih se
pušila kafa.

„Možete li nam ispričati celu priču o ovoj prijavi?”,
upita Mila da bi dobili na vremenu.

Gospoña Robertson sede na sam vrh stolice i sklopi
ruke na kolenima.

“Pa šta da vam kažem... Bilo je to pre tako mnogo
vremena - gotovo u nekom drugom životu.”

,,Ne morate biti mnogo precizni - samo nam ispričajte
sve čega se sečate”, ohrabri je Beriš.

„Dakle, da vidimo... imala sam skoro šesnaest godina.
Živela sam s bakom u zgradi pored pruge. Majka me je
ostavila kada sam imala tek nekoliko meseci - vodila je
neobuzdan život i nije bila u stanju da brine o meni. Oca
nikada nisam ni upoznala. Ali ne ljutim se na njih -
oprostila sam im.” Napravila je grimasu sinčiću u ogradici,
a on joj uzvrati bezubim osmehom. „Moja baka Nora
zapravo nije želela da se stara o meni i uvek je govorila da
sam joj na teretu. Dobijala je neku vrstu invalidske penzije
jer je u mladosti u fabrici zadobila tešku povredu karlice.
Mislila je da bi s tim novcem mnogo bolje živela da nije
mene, a ovako je, eto, prisiljena da vodi pasji život. Više
puta je pokušavala da me smesti u neki dom, ali sam uvek
bežala i vraćala se kod nje. Ko bi znao zašto sam to činila,
a zatim... kada sam napunila osam godina, smestili su me
u jednu porodicu. Bili su to dobri ljudi i starali su se o još
šestoro dece pored mene. Vodili su skladan život i svi su
bili zadovoljni. No, ja sam bila veoma zbunjena, jer nisam
shvatala tu njihovu nesebičnu naklonost. Ta žena mi nije
bila roñaka, a ipak je brinula o meni: prala mi je veš,
davala mi hranu i slično. Stalno sam mislila da treba
nekako da pokažem svoju zahvalnost i da oni to očekuju

od mene. Zato sam se jedne večeri svukla i uvukla se
njenom mužu u postelju, baš kao što sam videla u nekom
od kasnih večernjih filmova koje je baka ponekad gledala
na televiziji. On se uopšte nije naljutio na mene, već mi je
kazao da takvo ponašanje ne dolikuje devojčici i da treba
da se obučem. Odmah sam shvatila da se ipak mnogo
potresao. Kako sam mogla da znam da to što sam
pokušala spada u ponašanje rezervisano samo za odrasle?
Niko mi do tada nije to objasnio. Narednog dana je po
mene došla socijalna radnica i odvela me je. Više nikada
nisam videla te ljude.”

Kamila Robertson je sve to ispričala tako ležerno da je
Mila bila iznenañena. Kao da je potpuno raščistila s
prošlošću, činilo se da je sasvim spokojna i da nema
potrebu da išta krije. U njenom glasu se nije osećala
ljutnja već samo izvesna blaga tuga.

Beriš je želeo da preñu na glavnu temu, ali je shvatio
da treba da je da ispriča po svome.

„Prvi telefonski razgovor vodila sam kada sam imala
šesnaest godina - baš na sam dan roñendana. Telefon je
zazvonio nekoliko puta - bilo je dva po podne, baka je
obično u to doba spavala, i to najčešće sve do šest sati,
Prestao je da zvoni, pa je ponovo počeo. Najzad sam se
ipak javila. Čula sam neki muški glas koji mi je poželeo
srećan roñendan. Bilo je to vrlo čudno jer niko nije znao
kada mi je roñendan. Do tada sam samo jednom za ro-
ñendan imala tortu sa svećicama i to prilikom boravka u
nekom domu - gasila sam svećice s još petoro dece roñene
u istom mesecu. Bilo je to vrlo lepo, ali nisam mislila da je
naročito važno. I kada mi je taj čovek kazao da me je
pozvao samo da bi mi čestitao roñendan, to mi je... nekako
laskaio.”

Mila baci pogled na brojne fotografije poreñane po
dnevnoj sobi Robertsonovih. Bile su tu desetine
roñendanskih torti i nasmejanih lica umazanih kremom i
šlagom.

,,Da li vam je taj čovek kazao ko je?”

,,Ja ga to nisam ni pitala. Nije mi bilo važno. Svi ostali
su me zvali Norina unuko, a kada bi Nora htela da me
pozove, obično je koristila razne psovike i pogrde. Zato mi
učinilo da je važno to što on zna moje ime. Pitao me je da li
sam dobro i želeo je da sazna ponešto o mom životu -
recimo, kako idem u školu, s kim se družim i koji je moj
omiljeni pevač ili grupa. Znao je o meni mnogo toga: da
volim ljubičastu boju, da sam, čim bih dobila neku paru,
trčala u bioskop, da sam obožavala filmove o životinjama i
da sam želela da imam psa koji bi se zvao Ben.”

„Zar vam nije bilo čudno što zna sve to o vama?”
začudi se Mila.

Kamila Robertson odmahnu glavom, kao da je sve to
zabavlja. „Mogu vam reći samo da mi je bilo veoma drago
što se neko toliko zanima za mene.”

“I šta se zatim desilo?a
„Ti telefonski pozivi postali su redovna pojava. Obično
me je zvao subotom po podne. Ćaskali bismo po
dvadesetak minuta, ali je uvek bilo reči samo o meni. Bio
je ljubazan i nije mi bilo važno što ne znam ko je i kako
izgleda. Bilo mi je prijatno da verujem da je baš mene
izabrao za taj poseban odnos. Nikada mi nije kazao da ne
pričam drugima o našim razgovorima, tako da nisam ni
pomišljala da ima zle namere. Nije nikada tražio da se
sretnemo, niti da uradim nešto za njega. Bio je moj tajni
prijatelj.”
,,I koliko su dugo trajali ti vaši tajni razgovori?”
Žena se načas zamislila. ,,Pa, mislim da sve to trajalo
otprilike godinu dana... Zatim je prestao da me zove. Ipak,
dobro se sećam našeg pretposlednjeg razgovora.” Žena se
uozbilji i načini malu pauzu. „Upitao me je nešto što
nikada do tada nije - nešto u smislu: Da li bi volela novi
život? Onda mi je objasnio o čemu govori. Ako bih poželela,
mogla bih da promenim ime i grad, i da započnem novi
život bez bake - možda u društvu kuce po imenu Ben.”
Mila i Beriš se saučesnički pogledaše.
“Nije mi objasnio kako bi se to moglo izvesti, ali je

rekao da, ako želim, treba samo da ga obavestim.”
Mila se nagnu prema stolu, da spusti praznu šolju, ali

učini to veoma lagano, da ne bi razbila atmosferu
razumevanja koja se upravo stvorila. „Sve mi je to šašavo
zvučalo, pa sam prvo pomislila da se šali. Ali on je veoma
ozbiljno govorio. Objašnjavala sam mu da mi je dobro tu
gde sam i da ne želim novi život. Zapravo, htela sam da ga
razgalim, ali mi je odgovorio da me veoma žali. Zatim mi je
kazao da dobro razmislim i da mu naredne subote dam
konačan odgovor. Kad me je posle nedelju dana pozvao,
ponovila sam mu isti odgovor. Nije mi se učinilo da se
naljutio zbog toga. Nastavili smo da ćaskamo o svemu i
svačemu. Nisam znala da nam je to poslednji razgovor.
Ipak, sećam se da sam se, kada posle nedelju dana telefon
nije zazvonio, osetila napuštenijom nego ikada u životu.”
Dete u kolevci se rasplaka i Kamila Robertson se prenu iz
misli. ,,Izvinite”, reče im i ode da vidi šta je s bebom.

Mila se okrenu Berišu i tiho reče. „Imam utisak da
ova žena ima još mnogo toga da nam kaže.”

Specijalni agent pokaza smeñu fasciklu I reče: „Treba
daje pitamo i za ovo...”

38

Ubrzo se Kamila vratila s detetom u naručju.
Ostala je da stoji, ljuljajući dete da bi ga ponovo
uspavala. ,,Ne voli vrućinu, a iskreno rečeno, ni ja. Gospod
nam je podario baš dugo leto - neka je hvaljeno ime
njegovo.”
„Recite mi, Kamila, da li ste kasnije nekad opet
razgovarali s tim čovekom?“, ubaci Mila novo pitanje.
,,To se dogodilo posle mnogo godina. Imala sam
dvadeset pet godina i neobezbeñenu egzistenciju. Baka me
je, kada sam malo poodrasla, sasvim izbacila iz kuće,
tvrdeći da nema više nikakvih obaveza prema meni. Umrla
je ubrzo posle toga i svakodnevno se molim da ipak ode u
raj.“
,,Od trenutka kada ste ostali bez doma, stvari su
krenule lošim tokom, zar ne?“, upita je Beriš.
Kamila se mirno zagleda pravo u njega. „Da, to je
tačno. U početku sam se plašila samoće, ali sam se ipak
nadala da ću biti srećna. Sam bog zna koliko sam
pogrešila... prve noći koju sam prespavala na ulici, ukrali
su mi i ono malo novca što sam imala. Drugog dana sam
završila u stanici hitne pomoći, s povredom ključne kosti.
Posle nedelju dana shvatila sam kako jedino mogu da
preživim i počela da se prostituišem. Posle mesec dana
sam pronašla i način da u tom paklu budem srećna -
popušila sam svoju prvu dozu kreka.“
Što je duže posmatrao tu smirenu i vedru ženu, Beriš
se sve više čudio i nije mogao da poveruje da ona priča o
sebi.
„Ubrzo su me uhapsili, a to se ponovilo nekoliko puta
- bila sam po zatvorima i raznim domovima, ali sam se
iznova vraćala tom životu. Ponekad danima nisam ništa
jela da bih mogla da kupim drogu. Primala sam je i kao

isplatu u naturi od klijenata koji su imali tri čiste da mi se
obrate, jer sam bila sama kost i koža, s kosom koja je
opadala i pokvarenim zubima.“ Dok je to pričala, beba
pokuša da joj dohvati dojku kroz košulju.

Postojao je potpuni nesklad izmeñu scene pune
čistote koja im se odvijala pred očima i onoga što je ta žena
pričala.

„Sećam se jedne zimske noći, kada je lilo kao iz kabla,
a ja sam ipak morala da izañem na ulicu da prikupim
novac za dozu. Ionako nisam znala kuda bih pošla,
Provodila sam mnogo vremena u paralelnim dimenzijama -
bila sam potpuno otuñena od sveta. To mi se dogañalo i
kada sam bila drogirana i kada nisam, jer me je jedini
preostali nagon za preživljavanjem terao da ne jedem i ne
spavam, već da se uradim. Za vreme oluje sklonila sam se
u neku telefonsku govornicu. Ne znam koliko sam
vremena tu provela, čekajući da kiša prestane da pada.
Bila sam sva sluñena i bilo mi je hladno. Pokušavala sam
da se ugrejem, trljajući se šakama, ali nije vredelo. U tom
trenutku zazvonio je telefon. Dugo sam zurila u njega, ne
shvatajući šta se dogaña. Pustila sam ga da zvoni jer se
nisam usuñivala da podignem slušalicu. Nešto mi je govo-
rilo da nije pogrešan broj. Kao da sam znala da je taj poziv
namenjen meni.“

Mila pusti ženu da napravi pauzu koliku god želi i da
u mislima ponovo podigne tu slušalicu - baš onako kako je
učinila i pre mnogo godina.

„Prvo što je kazao bilo je moje ime - Kamila. Odmah
sam mu prepoznala glas. Sećam se da me je pitao kako
sam, ali mi je bilo jasno da zna odgovor na to pitanje, pa
sam samo počela da plačem. Ne možete ni da zamislite
kako je bilo divno isplakati se posle tolikih godina - ja to
nikada nisam činila, mada sam imala dovoljno razloga. Da
sam se ranije rasplakala, bila bih već mrtva u tom svetu
bez milosti - to je bila jedina slabost kojn nisam mogla sebi
da dopustim.” Nešto se promeni u ženinom tonu. „Zatim
me je nepoznati po drugi put upitao: Da li bi volela novi

život? Tad sam mu odgovorila potvrdno.”
Beba se uspavala u majčinom naručju, a drugo

detence se mirno igralo u ogradici. Napolju je troje starije
dece veselo cičalo trčeći za Hičom. U kući je sedela Kamila
Robertson, okružena onim što joj je bilo najdraže. Veoma
se potrudila da stvori taj svoj mali svet. Onaj drugi kao da
nikada nije postojao.

“Da li vam je taj čovek objasnio kako ćete stići u novi
život?”, upita Beriš.

“Dao mi je vrlo precizna uputstva. Rekao mi je da
nabavim neko sredstvo za spavanje i da uveče odem do
jednog hotela. Tu će me čekati soba rezervisana na moje
ime.”

Taj detalj sa sredstvom za spavanje odmah privuče
Milinu i Beriševu pažnju: možda su zaista bili blizu rešenja
misterije lekova protiv nesanice. Ipak, izbegavaii su i da se
pogledaju, jer nisu želeli da prekidaju tok Kamiline priče.

„Rekao mi je da legnem u krevet i uzmem pilule za
spavanje”, nastavi prlču Kamila. „Kasnije ću se probuditi
na nekom drugom mestu i započeću sve iz početka.”

Mila se trudila da zapamti svaki detalj priče. Još nije
mogla da poveruje da se sve to zaista dogañalo. A opet,
imalo je smisla.

„I šta ste učinili? Da li ste otišli tamo?”
„Jesam”, potvrdi joj žena. „Soba je bila rezervisana na
moje ime. Popela sam se uza stepenice i otvorila vrata.
Osim opšte prljavštine u hotelu, ništa drugo mi nije
smetalo niti je ukazivalo na neku opasnost. Uzela sam
bočicu s pilulama i opružila se po krevetu, ne razmeštajući
ga i ne skidajući se. Sećam se da sam stezala tu bočicu i
zurila u tavanicu. Drogirala sam se sedam godina, ali u
tom času me je spopao strah i nisam smela da popijem
obične pilule za spavanje. Stalno sam se pitala šta će se
dogoditi i da li ću zaista započeti novi život.”
,,I šta se potom desilo?”, upita Beriš.
Kamila Robertson ga pogleda umornim pogledom. ,,S
nekom lucidnošću, za koju nisam verovala da sam

sposobna, pomislih da bih, da sam se bacila u prazninu
umesto da se borim protiv nje, do sada već svakako bila
mrtva. Razumete li to, agente Berišu? Prvi put sam tada
shvatila da i pored sveg mog autodestruktivnog ponašanja,
zapravo ne želim da umrem.”

Duboko uzdahnu, a krstić koji je nosila oko vrata
podiže se uvis zajedno sa grudima. „Zato sam odjednom
ustala s tog kreveta i izašla napolje."

Beriš izvuče iz džepa papir sa foto-robotom Kairusa.
Raširi ga i pokaže ženi. ,,Da li ste ikada videli ovog
čoveka?”

Kamila Robertson je malo oklevala, a onda odluči da
uzme papir, držeći ga na rastojanju, kao da ga se plaši.
Uperi pogled u lice na crtežu i pažljivo se zagleda u svaku
crtu.

Beriš i Mila čekali su ne dišući.
,,Ne, nisam ga nikada videla.”
Agenti su se trudili da ne pokažu koliko su
razočarani.
„Gospoño Robertson, možemo li da vam postavimo
samo još nekoliko pitanja, ako nemate ništa protiv?”,
upade Mila. ,,Da li vas je zvao ikada posle toga?”
,,Ne, nikada više.”
Policajka joj poverova.
„Nije bilo potrebe da me zove”, dodade Kamila. „Ubrzo
posle toga uključila sam se u ovu zajednicu i ozbiljno se
potrudila da vodim normalan živit. Upoznala sam pastora
Robertsona i venčali smo se. Kao što vidite, sama sam se
izvukla iz svega”, dodade pomalo trijumfalnim tonom.
Beriš se osmehnu na taj mali greh taštine. „ A zašto
ste posle mnogo godina ipak odlučili da ga prijavite?”
„Zato što sam s vremenom promenila mišljenje o
njemu. Nisam više bila sigurna u njegove dobre namere.”
„A kako ste to zaključili?“ Beriša je veoma zanimalo
njeno mišljenje.
„Ne znam ni sama. Kada sam upoznala svog
sadašnjeg muža i videla koliko je uvek posvećen drugim

ljudima, upitala sam se zašto bi se neko ko ima dobre
namere stalno krio u senci. A zatim...”

Beriš i Mila zaustaviše dah.
„A zatim... bilo je u celoj toj priči nečega... kobnog.”
Beriš je u mislima vagao taj njen odgovor. Nije želeo
da Kamila pomisli da je kazala nešto apsurdno, jer je i sam
osećao da njene reči imaju smisla.
„Samo još nešto”, dodade Mila. „Sećate li se imena tog
hotela i broja sobe u koju ste tada otišli?”
„Pa morala bih da se setim toga...” Kamila podiže
pogled ka tavanici kao da prebira po sećanjima. „Bio je to
hotel Ambrus, a soba trista sedamnaest.”

39

Hotel Ambras bio je mesto koje se vrlo lako
zaboravlja. Zgrada u uskog paralelopipeda bila je
uglavljena u niz sličnih zgrada.

Fasada se nije bitno razlikovala od ostalih u ulici. Na
svakom spratu, od postojećih šest, bila su po četiri
prozora. Gledali su na vijadukt i železničku prugu kojom je
na svaka tri minuta prolazio po jedan voz. Na krovu hotela
bila je neonska reklama, koja je u rano popodne bila
ugašena.

Pred njima se otegla duga kolona automobila, a zvuci
sirena mešali su se sa zvucima haus muzike koja je
treštala s nečijeg radija u automobilu. Svi vozovi iz centra
morali su da proñu tuda, da bi stigli do raskrsnice na kojoj
skreću prema predgrañima naseljenim pripadnicima
srednje klase. Mnogi od tih ljudi, a naročito muškarci,
zaustavljali bi se u povratku kući na tom mestu i proveli bi
tu nekoliko sati. Ceo kraj bio je pun barova s crvenim
svetiljkama, koji su oglašavali ples u krilu, i seks-šopova
koji su mamili klijente. Treperave reklame bile su neodoljiv
mamac za ljude koji su bežali od stvarnosti. Na ulazu u
podzemnu železnicu vrtele su se ljupke i preterano
našminkane devojke.

Uloga hotela Ambrus u lokalnoj privredi bila je vrlo
jasna.

Mila i Beriš gurnuše okretna vrata i uñoše u
prašnjavo predvorje. Železnički vijadukt prečio je pristup
dnevnom svetlu, a žućkaste svetiljke nisu jasno
osvetljavale taj prostor, pa je sve bilo u polutami šafranove
boje. U vazduhu se osećao miris duvanskog dima.

Spolja su dopirali zvuci saobraćaja, mada prilično
prigušeni. Iz daljine se čuo i zvuk muzike, a Beriš odmah
prepozna staru pesmu Edit Pjaf, koja je davala prokleto

romantičnu auru prokletim dobrovoljcima tog nedobro-
voljnog pakla.

Na sofi presvučenoj izlizanom kožom sedeo je postariji
crnac u kariranoj jakni i sa košuljom zakopčanom oko
vrata, ali bez kravate. Zurio je neodreñenu tačku pred
sobom i mrmljao reči pesme oslonjen na beli štap.

Mila i Beriš proñoše pored slepca, i hodajući bordo
stazom koja je bila postavljena preko tepiha, doñoše do
pulta recepcije. Za njim nije bilo nikoga. Malo sačekaše.

,,Pogledaj”, reče joj specijalni agent pokazujući na
tablu sa ključevima, od kojih je svaki imao prikačenu
mesinganu kuglu sa brojem. „Trista sedamnaest je
slobodna.”

Zavesa od crvenog somota, koja je zatvarala prolaz iza
recepcije, pomeri se u stranu. Pojavi se mršava glava
nekog tipa u farmerkama i crnoj majici, a za njim dopre i
zvuk gramofona. To on sluša Edit Pjaf, pomisli Beriš.

,,Pozdrav”, reče čovek, trpajući u usta poslednji
zalogaj sendviča.

„Pozdrav i vama”, odgovori specijalni agent,
odgovarajući istom reči na njegov starinski pozdrav.

Čovek, koji je imao oko pedeset godina, obrisa ruke
nekom salvetom. Mišići nadlaktica bili su mu zategnuti, a
koža prekrivena izbledelim tetovažama. Proseda kosa bila
mu je ošišana poput četke, a u levom uhu imao je zlatnu
alku; naočare za čitanje poigravale su mu navrh nosa. Sve
u svemu - delovao je kao neka ostarela rok zvezda.

„Treba li vam soba?”, upita on i sede na svoje mesto
iza pulta, pa spusti pogled i zagleda se u registar gostiju.
Svakako da uobičajenim gostima tog hotela nije odgovaralo
da ih portir pomno proučava. Zato ih je zagledao što je
manje mogao.

Mila i Beriš se zgledaše. Pomislio je da su njih dvoje
standardan par koji traži malo privatnosti.

„Da”, odgovori on ostavljajući ga u tom ubeñenju.
,,Hvala.”

“Da li ste već smislili imena pod kojima ćete se

prijaviti, ili to ostavljate meni?“
,,To prepuštamo vama”, odgovori Beriš.
„A želite li i peškire?” Portir pokaza na hrpu peškira

na kolicima za rublje.
„Ne, u redu je”, reče Mila, ali zatim dodade: „Možemo

li dobiti sobu broj trista sedamnaest?”
Čovek podiže pogled sa registra. „A zbog čega?cc
„To nam je srećan broj”, odgovori Beriš naginjući se

preko pulta. ,,Da je li to neki problem?” Pažljivo je motrio
na reakciju portira.

“Da li ste satanisti, spiritisti ili ste samo radoznali?”
Beriš ga nije razumeo.
„Neko vam je svakako kazao da doñete ovamo. Ne
postoji drugo objašnjenje.”
“Objašnjenje čega?”
„Dovraga, ne pravite se da ne znate. Mogu vam reći
samo da ona košta petnaest odsto više, ako hoćete baš tu
sobu. Ne zavitlavajte me.“
„Dobro, plaćanje nije problem”, reče Beriš, nastojeći
da ga smiri. „ A sada nam recite šta je tako posebno u toj
sobi?“
Čovek prezrivo odmahnu rukom. ,,Eh, to je neka priča
za budale... Kažu da je pre tridesetak godina tu neko
ubijen i zato svaki čas dolazi poneko ko traži tu sobu i
hoće da se kresne baš u njoj.” Zatim se zagleda u njih.
„Niste valjda ljubitelji vezivanja? Prošle nedelje sam isterao
napolje nekog tipa u kožnim gaćama, koji je tražio od
kurve da ga veže za orman.”
,,Ne brinite, nećemo vam praviti nikakve probleme”,
preseče ga Beriš.
,,Ne znam kako svi ti mentalni bolesnici iskopaju
takve priče. Kada bih samo znao ko je proširio tu priču o
sobi trista sedamnaest, pokazao bih mu njegovog boga“,
dodade čovek i okrenu se prema tabli da dohvati ključ.
,,Da li vam je jedan sat dovoljan?”
,,Odlično”, reče Beriš.
Platiše mu i uzeše ključ.

Popeše se liftom. U malu drvenu kabinu jedva je
moglo da stane dvoje. Mehanizam kablova i zupčanika
povukao ih je naviše i lagano dovukao do trećeg sprata.
Kada su stigli, lift se zaustavi uz mali trzaj. Vrata su se
ručno otvarala i Beriš povuče i rešetku koja ih je odvajala
od odmorišta. Zatvorivši lift, krenuše hodnikom,
zagledajući usput brojeve na vratima soba.

Stigoše do sobe koju su tražili. Bila je poslednja u dnu
hodnika, baš pored teretnog lifta. Imala je vrata od
lakiranog crnog drveta, slična ostalima, a na njima su bili
brojevi od potamnelog metala.

317

„Šta misliš?”, upita Mila pre nego što je specijalni
agent stavio ključ u ključaonicu.

„Mislim da je blizina teretnog lifta savršena da se
neprimetno odnese usnula osoba.”

„Dakle, misliš da je Gospodar Noći uvek koristio tu
sobu za svoje žrtve?“

,,A zašto ne bi? Ne znamo da li je on ikada zaista ubio
nekoga, ali cela priča bi sasvim odgovarala Kairusu.”

„Da, svakako”, potvrdi policajka. „Stalno rezervisanje
iste sobe, čak i uz razna lažna imena, moglo bi da privuče
nečiju pažnju. Ali s obzirom na njenu mračnu famu, trista
sedamnaest je najtraženija soba u hotelu. To je baš dobar
izbor sobe.”

Beriš gurnu ključ u ključaonicu.
Uñoše.
Soba 317 ličila je na bilo koju drugu hotelsku sobu.
Na zidovima su bili tamnoružičasti tapeti. Pod je bio
prekriven tepihom iste boje, ali je bio ukrašen velikim
tamnoplavim cvetovima, izabranim zato da gosti ne bi lako
uočili fleke i izlizana mesta. Prašnjava lampa stajala je kraj
bračnog kreveta od braon lakiranog drveta. Krevetski
prekrivač od bordo pamučne tkanine nosio je tragove
gašenja cigareta. Bile su tu i dve komodice s pločama od

sivog mermera. Na jednoj je stajao crni telefonski aparat.
Na zidu naspram kreveta video se trag raspeča koje je tu
nekada visilo, ali je u meñuvremenu, očigledno, sklonjeno.
Svi prozori bili su okrenuti prema zapadu i gledali na
ulicu. Železnički vijadukt bio je udaljen samo tridesetak
metara i stalno su se mogli videti vagoni u prolazu.

Beriš ne reče ništa, već odmah poče da pretražuje
sobu.

„Misliš li da tu zaista možeš pronaći nešto što bi
ukazalo na Kairusovu motivaciju?“ upita Mila.

“Čuj“,reče Beriš dok je otvarao orman i fioke, ,,on je
telefonom komunicirao s tim osobama i malo-pomalo bi ih
ubeñivao da doñu ovamo, obećavajući im novi život. To mu
nije bilo teško, jer je reč o osobama sa životom punim bola,
a okolina nije pokazivala nikakvo interesovanje za njih.
Bilo mu je dovoljno da nastupi prijateljski i da im ukaže
pažnju na kakvu nisu nisu bili naviknuti. Kada bi došao
pravi trenutak, rekao bi im da doñu ovamo s pakovanjem
pilula za spavanje. U snu smo bez ikakve odbrane. Ubedio
bi ih da mu se prepuste u tom ranjivom stanju. Shvataš li
koliko je morao biti ubedljiv? To je Kairus.”

Osim nekoliko praznih vešalica, para prašnjavih
čaršava i stare Biblije u povezu od veštačke kože, na kojoj
je bio i pečat hotela, Beriševo traganje nije dalo neke
rezultate. Ali nije hteo da odustane, već je nastavio da pre-
tražuje kupatilo.

Ono je bilo obloženo belim pločicama koje su ponegde
bile okrnjene, dok su na podu bile crno-bele ploče složene
poput šahovskog polja. U kupatilu su se nalazili lavabo,
klozetska šolja i kada.

Mila vide kako Beriš iz jednog ormančića
kamufliranog ogledalom izvlači bocu polupotrošene pene
za kupanje i praznu kutiju prezervativa. „Nisi mi odgovorio
na pitanje... Zašto su Gospodaru Noći bile potrebne sve te
osobe?”

“Okupljao je vojsku... Armiju senki - seti se toga.”
“Da, ali zašto bi se vraćali da ubiju nekoga?”

U času kada je Beriš zaustio da joj odgovori na to
pitanje, u sobi odjeknu prodoran i vrlo glasan zvuk. Dvoje
agenata zagledaše se u otvorena vrata sobe.

Privuče im pažnju crni telefon na komodi kraj kreveta.
Beriš načini jedan korak, a Mila nije bila u stanju da
se pomeri iz kupatila.
Specijalni agent okrenu se ka njoj i pokaza prstom
aparat. „Moramo da se javimo.”
Policajka ga pogleda kao da joj je upravo predložio da
zajedno skoče kroz prozor.
Telefon nije prestajao da zvoni i privlači im pažnju.
Mila na kraju reši da mu udovolji, ali kada je već
spustila ruku na slušalicu, u glavi joj odjeknu rečenica
koju je Gospodar Noći upućivao žrtvama.

Da li bi želeo da započneš novi život?

Bila je ubeñena da će iz slušalice začuti te reči. Podiže
slušalicu i zvonjava prestade. Prinese slušalicu uhu, ali
začu samo tišinu. Taj muk kao je dopirao iz nekog
mračnog bunara bez dna.

Beriš je upitno pogleda, a ona zausti da nešto kaže,
makar i samo da bi presekla tu mučnu situaciju. Reči joj
se zaustaviše na usnama kada iz slušalice začu zvuke
muzike.

Bila je neka klasična melodija, veoma stara i daleka.
Mila ispruži slušalicu u pravcu kolege, da bi i on
mogao da je čuje.”
Bila je to enigmatična poruka koja je potvrñivala da
su na pravom tragu. Možda je sadržavala i indicije koje će
ih dovesti do narednog ubistva. Ali to je svakako bio dokaz
i da Kairus unapred zna svaki njihov potez. Kao da ih
posmatra sa izvesne udaljenosti.
Zatim se veza prekinu.
U tom času Mila oseti jezu kakvu nikada ranije nije
osetila. Pogleda specijalnog agenta i ponovo mu postavi
isto pitanje, koja mu je već dva puta postavljala otkako su

došli u sobu 317, ali nije dobila nikakav odgovor na njega.
Ovog puta ga sasvim direktno upita: „Beriše, štaje ta
Armija senki?”

„Mogu samo da ti kažem da nisu nikakvi teroristi.a
,,A šta su onda?a
,,Kult.”

40

“Da li si nekada čula za teoriju zla?“
Glas Simona Beriša odjeknu u prostranoj biblioteci.
Mila ga je posmatrala sedeći za dugačkim stolom u
čitaonici, okružena policama sa starim izdanjima knjiga,
koje su dopirale sve do tavanice. Na stolu od mahagonija
bili su rasuti tomovi knjiga koje je specijalni agent povadio
sa polica. Nestrpljivo se vrteo oko njih. Hič je zadovoljno
trčkarao po prostranoj sali.
Bili su sami.
„Zapravo, nisam“, reče Mila odgovarajući na pitanje
specijalnog agenta. „Kao prvo, moram da ti naglasim da to
nema nikakve veze sa demonima, Satanom, Bogom ili
svecima.“
„Pa u čemu je onda poenta?“
„Poenta je u tome da taj kult nema veze ni sa jednom
religijom, jer bismo u tom slučaju imali ritualna ubistva
koja obično karakteriše izvesna simbolika, kao i ritualno
ponavljanje crne mise. Kod naših zločina postoji dosta
sličnosti, ali su razlike meñu njima svakako zanimljivije.“
Mila u očima specijalnog agenta uoči drugačiji sjaj -
kao da eksperimentiše s nekom vrstom radosnog
bogojavljenja.
„Ta opšta mesta su nam poznata“, reče ona. „Ubice su
nestale osobe koje su se posle nekog vremena vratile. U
prva dva slučaja motiv je gnev.“
„Možda tako izgleda“, ispravi je Beriš, „ali nije baš
tako.“ Nastavio je da glasno razmišlja. „Rožer Valin je
poubijao celu porodicu vlasnika farmaceutske firme, jer je
lek koji je mogao da produži život njegovoj majci bio
preskup. Pa, ako bolje pogledamo, to baš i nema nekog
smisla.“ Specijalni agent se podboči. „Naña Niverman ubija
advokata svog muža. Zar ne bi bilo logičnije da se

razbesnela i okomila na muža.“
„Možda je želela da on provodi život u stalnom

strahu.“
„Pa zar bi se u tom slučaju i sama ubila?“
Mila zaćuta. Zapravo, o tome nije mnogo razmišljala.

Tortura Džona Nivermana trajala je prekratko.
„Kao što vidiš, motiv ljutnje i osvete u oba navedena

slučaja nije naročito ubedljiv. Da pogledamo i druga dva
slučaja ubistva... Erik Vinčenti ubija Lešinara - zelenaša s
kojim nije imao baš nikakve veze.“

,,I u slučaju zločina koji je počinio Andre Garsija
nedostaje motiv,” zaključi Mila. „Zašto bi se naljutio na
nekog malog dilera? Nije nigde zabeleženo da je bivši
vojnik pre nestanka koristip drogu.“

Policajka prvi put uoči brojna neslaganja u celoj priči.
Bila je toliko opsednuta željom da pobije tezu o terorizmu
da se nije potrudila da razradi sopstvenu teoriju. „Želiš li
da kažeš da su sve te osobe poubijane sa zato što su to
zaslužile?“

,,Ne, mislim da ni to nije razlog.” Beriš spusti ruke na
sto i nagnu se ka njoj. „Odgovor je u smislu pretpostavke o
postojanju zla.“

Specijalni agent dograbi jednu od knjiga koje su bile
na stolu, da bi joj pokazao šta misli. Spusti knjigu pred
Milu i ona vide da je reč o nekoj staroj knjizi iz zoologije, i
to o poglavlju koje se odnosi na etiku u životinjskom svetu.

Beriš joj zatim pokaza ilustraciju lavice koja se
ustremila na mladunce zebre. Bio je to jedan običan
crnobeli crtež, ali veoma živopisan. ,,Na šta te ova slika
podseća?“

,,Pa, ne znam“, odgovori Mila. „Valjda je to jedan od
primera nepravde u svetu.”

,,Dobro“, kratko se saglasi Beriš. Zatim okrenu
stranu.

Na drugom crtežu bila je ta ista lavica prikazana kako
hrani mladunce mesom zebre.

„Šta sada misliš?“

Policajka malo razmisli. „Ovo mi deluje kao neka vrsta
opravdanja.”

„Dakle, poenta i jeste baš u tome. Lavica ubija zebrine
mladunce da bi nahranila svoje, a mi se pitamo da li je ona
dobra ili loša. Zebra će, naravno, patiti zbog smrti svojih
mladih, ali alternativa je da lavica posmatra sopstvene
mladunce kako skapavaju od gladi. Tu se kategorije dobra
i zla mešaju, jer ne postoje lavovi vegetarijanci, zar ne? U
životinjskom svetu, ukoliko ne postoji izbor, ne postoji ni
osuda. A šta je s ljudima?“

,,Pa, mi smo malo više evoluirali. Trebalo bi da nam
bude lakše da biramo izmeñu dobra i zla.“

„Kao odgovor nam se, zapravo, nameće jedno novo
pitanje. Kada bi na svetu postojao samo jedan čovek, da li
bi on bio dobar ili zao?“

,,Ne bi bio ni jedno ni drugo... ili bi bio oboje.“
„Tačno“, složi se Beriš. „Te dve sile ne čine
dihotomiju, već samo dve neophodne krajnosti, jer bez zla
ne bi bilo ni dobra, i obrnuto. Pretpostavka o zlu tvrdi:
Dobro nekih ljudi zlo je za druge, a važi i obrnuto.”
,,To zvuči kao tvrdnja da se čineći zlo može nekome
učiniti i dobro, i da je zato ponekad potrebno činiti zlo.“
Beriš to potvrdi, veoma zadovoljan svojom novom
učenicom. Mila se divila načinu koji je koristio da je
dovede do tog rezona. Nije nikada ranije tako razmišljala.
Pretpostavka zla bila je zadivljujuća sinteza svega onoga
što je kao policajka svakodnevno viñala. A objašnjavala je i
mnogo toga o njoj samoj.
Dolazim iz tame, i u tamu ću se vratiti.
Što se tiče specijalnog agenta, samoća i godine života
na margini trajno su ga obeležile. Osećalo se da umire od
želje da podeli s nekim sve ono što je saznao u dugom
vremenskom periodu dok je tragao za istinom. Mila oseti
da je, u tom pogledu, privilegovana.
„Dakle, reci mi kako se žrtve poput Rožera Valina,
Nañe Niverman, Vinčentija i Garsije pretvaraju u ubice?“,
upita Beriš.

„Tako što ih neko ubedi da će to što čine doneti
dobro.“

„Tačno tako“, reče on. ,,A zatim?“
„U slučaju Valina i Nivermanove nije bila reč o osveti.
Ipak, kada je trebalo da izaberu žrtve, odlučili su se za
osobe koje su im već bile poznate po zlu. To iskustvo je
bilo njihov pravi motiv, a ne ljutnja.“
„I taj motiv je bio tako jak da je Naña Niverman lično
došla u metro da ti ukaže na zub kao trag, a zatim se
ubila, da ne bi rizikovala da bude uhvaćena; ona je, pre
svega, učinila to želeći da pokaže da je njena privrženost
kultu tako jaka da je rado izabrala smrt.“ Beriš zatim
dodade: „Onaj ko pokrene novi kult, stvara novo društvo -
veliko ili malo - s kodeksom ponašanja koji predstavlja
novi ideal pravde.“
„Kairus je, dakle, tako motivisao svoje sledbenike.“
„Izvukao ih je iz njihovih bednih egzistencija i
indoktrinirao ih dajući novi cilj i svrhu njihovim
beskorisnim životima. Aktivirao ih je na ostvarenju jedne
velike zamisli: svog projekta... Diler koji je koristio tuñu
nesreću da plasira drogu, industrijalac čiji su
farmaceutski proizvodi mogli spasti mnogo ljudi, ali je on
mislio samo na profit, advokat koji je trebalo da sprovodi
zakon, ali se uglavnom služio podvalama, zelenaš koji je
koristio probleme dužnika da im uzme i poslednju paru -
ubice nisu htele da te ljude samo kazne za njihove grehe.
Smatrale su da, eliminišući te ljude, eliminišu i problem.
„To je dakle njihova misija“, reče Mila.
„Nacisti, milenaristi, rastafarijanci ekstremisti, eto, i
hrišćani u vreme krstaških ratova, služili su se
pretpostavkom zla da bi opravdali svoje ideje i poduhvate”,
nastavi Beriš. ,,To su nazivali nužnim zlom.”
„Posmatrano u tom svetlu, Kairus je pravi voña.”
,,On je i mnogo više od toga”, reče Beriš zagrobnim
glasom. „On je njihov propovednik.”
Odjek poslednje rečenice odleprša prema tavanici, a
zatim u biblioteci načas opet zavlada tišina.

U doba interneta i njegove dominacije, to mesto je
delovalo kao neki anahroni hram znanja. Naizgled je bio
nekoristan, baš kao kišobran koji treba da nas zaštiti od
uragana. No, ljudi će opet dolaziti ovamo ako neka
kataklizma odjednom označi kraj digitalne ere, pomisli
Beriš. Zatim pogleda svog psa: razdvajali su ih milioni
godina evolucije, a ta biblioteka bila je dokaz ljudske
nadmoći.

I kod ljudi postoji životinjski instinkt. To je najranjiviji
ljudski deo. Na njega se usmeravaju propovednici, reče u
sebi Beriš. Zatim se opet u mislima vrati na sve one koji su
patili od nesanice.

Kairus im je pomogao da nestanu i od žrtava ih je
pretvorio u dželate.

Možda je ista sudbina snašla i njegovu Silviju. Ipak,
Beriš je u tom času nastojao da otera tu misao iz glave.

„Postoje razne kategorije takozvanih manipulatora
svesti.” Pokušavao je da postepeno doñe do poente. „Sejači
mržnje su osobe koje, mada neopaženo, stvaraju idealnu
atmosferu zla i nadaju se da će ih drugi ljudi slediti: služe
se montiranim informacijama i šire ih da bi druge naveli
na nasilje. Postoje i tražioci osvete, koji nepoznatoj masi
sledbenika nameću cilj uništenja neprijatelja.” Beriš se
nagnu preko Milinog ramena, da joj pokaže drugi tekst -
ovog puta iz antropologije. U tom položaju mogao je da
oseti njen miris. Bila je to neka čudna mešavina znoja i
dezodoransa, ali nije bila neprijatna, baš naprotiv. Miris je
dopirao iz njenog vrata i kose. To ukradeno zadovoljstvo
podstače agenta da se upita koliko dugo nije bio blizu neke
žene. Predugo, glasio je odgovor.

„Nisu u pitanju samo te dve kategorije, zar ne?“, upita
ona, da bi nastavila razgovor.

,,Ne, nisu”, priznade Beriš povlačeći se unazad.
,,Zapravo, postoji i treća, To je ona koja nas zanima...
propovednici.”

Specijalnom agentu pade na um pitanje koje je Kairus
postavio Kamili Robertson, pre nego što ju je poslao u

sobu 317 u hotelu Ambrus: ,,Da li bi želela da započneš
novi život?”

To je bilo obećanje kojim je Gospodar Noći privlačio
svoje sledbenike.

“Glavni dar jednog propovednika jeste mimikrija - i u
tom pogledu se Kairus pokazao kao veoma talentovan
pošto dvadeset godina nismo uspeli da mu uñemo u trag.
On upada ljudima u život, predstavljajući se kao prijatelj.
Zanima se za njih i stvara vezu. Zatim ih osvaja. Druga
važna osobina je disciplina. On je veoma ambiciozan,
usredsreñen i veruje u svoj cilj.“ Beriš poñe ka njoj,
mašući pesnicom da naglasi svoje reči. „Njegova volja je
tako jak, a vizija tako ubedljiva da uspeva da ih apsolutno
nametne sledbenicima., Izraz kult, koji vezujemo za takav
fenomen, bazira se na činjenici da ga kao i u ma kojoj
religiji, njegovi sledbenici obožavaju i slepo slušaju kao
voñu; on nije nikakvo zamišljeno i daleko božanstvo.
Njihov bog je čovek od krvi i mesa.“

Mila ustade od stola - učinila je to instinktivno, jer
nije ni sama znala kuda je pošla.

Taj njen gest ukazivao je na strah, ali i na potrebu da
se pomeri s mesta i skloni odatle, pomisli Beriš. Njegov
elan odjednom splasnu. Možda je u svojoj gorljivosti kazao
nešto pogrešno. Možda je, i ne primećujući to, bio na neki
način bezobziran prema njoj.

„Uh ne, ne mogu... ne opet“, promrmlja policajka
samoj sebi, odmahujući pritom glavom.

Beriš shvati da ona misli na Šaptača i na sve ono što
joj se desilo zbog tog slučaja. A sada se ta fatalna priča
ponavljala. Postojao je novi nevidljivi protivnik - ko zna koji
po redu manipulator ljudskom svešću - koji je pretio da se
uvuče u njen život. Pre njegovog predavanja o pretpostavci
zla, kultovima i propovednicima, policajka nije posmatrala
Kairusa na taj način. No, nije bilo u pitanju samo to.
Svakako je postojalo još nešto.

Priñe joj i upita: „Šta ti se to dešava?“
,,Ne osećam se dobro, eto šta.“

„A zašto?“, navali on i dobi potvrdu da je njeno
ponašanje prouzrokovano još nečim osim onoga što se pre
mnogo godina dogodilo u slučaju Šaptač. Tu se radilo o
problemu vezanom za njen sadašnji život. ,,Ti si naj-
pogodnija osoba za lov na Gospodara Noći. Zašto želiš da
se povučeš?“ Mila ga pogleda vrlo uplašenim pogledom.
„Zato što imam ćerku.“

41

Nije bilo lako vratiti se te večeri kući.
Činilo joj se da hoda unatraške, kao da je život vuče
natrag na mesta na koja uopšte ne želi da se vraća. No, ta
su se mesta pre svega nalazila u njoj.
„Ne mogu!” - bila je poslednja rečenica koju je uputila
Berišu. To je ozbiljno mislila. Narednog jutra pozvaće
Sudiju i kazati joj da ne može da obavi taj zadatak.
Specijalni agent bio je razočaran, mada bi bilo logičnije da
mu je laknulo, jer je u početku i sam pružao toliki otpor.
Mila je bila ubeñena da želi da izravna stare račune s
Kairusom.
Ona pak nije želela da ima bilo kakve veze s tim.
Poseta sobi 317 u hotelu Ambrus, starinska muzika
koju su čuli preko telefona, pretpostavka zla... bilo joj je
dosta svega.
Brzim hodom preñe poslednji deo ulice ispred svoje
zgrade. Onaj gigantski par na posteru pozdravi je svojim
uobičajenim zamrznutim osmehom. U jednom trenu
zanemari sve te misli, jer shvati da je odstupila od
sopstvenih navika.
Nije čak obezbedila ni večeru beskućniku koji je živeo
u uličici pokraj njene kuće.
Vide ga kako leži na hrpi nareñanih kartona. Bio je
pokriven gomilom pokrivača i mirno spavao, kao detence.
Ona mu priñe. Stavi ruku u džep i izvuče malo metalnog
novca, pa se sagnu da mu spusti sitninu kraj nogu. Seti se
onoga što joj je Beriš kazao o pretpostavci zla. Taj
plemeniti gest svakako deluje umirujuće na onog ko daje
novac, ali ne znači obavezno da se time čini nešto dobro za
onoga ko ga prima. Taj beskućnik će možda potrošiti novac
na novu bocu pića koja će ubrzati njegovu propast, umesto
da za njega sebi kupi neku kuvanu hranu.

Mila mu ipak ostavi sitninu.
Najzad, taj čovek bio je sličan njoj. Stalno se borio
protiv surovog sveta, Baš nalik na nekog srednjovekovnog
viteza ili asketu. Smrad mu je služio kao oklop - pomoću
njega je držao protivnike na odstojanju.
Zato ga prepusti snovima - ili možda košmarima koje
je imao. Priñe kapiji i odjednom oseti da treba da požuri.
Dohvati ključeve. Bila je umorna - nije spavala ko zna
koliko vremena - možda je samo nekoliko trenutaka
odremala. Shvati da je veoma napeta i preosetljiva.
No, pre nego što sebi bude dbzvolila da ode na
spavanje, mora svakako videti ćerku.

Nazvala ju je Alisa, po junakinji knjige koju je kao
dete često čitala. To je bila dvosmislena i opasna bajka -
priča o skrivenom paralelnom svetu, sličnom onome s
kojim se svakodnevno suočavala. To je svet o kome
normalni i ne sanjaju.

U stanu je svetlo bilo ugašeno pa je svetleo samo
ekran kompjutera i stvarao oreol svetla oko Mile koja se
opružila po postelji ogrnuta kućnim ogrtačem.

Alisa je imala šest godina. Ako bi njena majka morala
da izabere samo jedan pridev da je opiše, rekla bi da je
,,pažljiva”. Proučavala je svakoga svojim dubokim i
upornim pogledom, kao da shvata razne stvari koje bi u
tim godinama za nju trebalo da predstavljaju zagonetku.

No, za razliku od Mile, Alisa je bila vrlo osetljiva i
reagovala je na emocije drugih ljudi. Uvek je znala šta da
učini da bi nekoga utešila i iskazala mu naklonost. To su
bili nekonvencionalni postupci, često i začuñujući.

Jednom je u parku neko dete udarilo koleno i počelo
da plače. Alisa mu je prišla i počela da sakuplja njegove
suze prstićima. Prvo sa zemlje, zatim s njegove odeće, a na
kraju i s obraza. Stavljala ih jednu po jednu je u ma-
ramicu. Dete prvo to nije uočilo, a onda se u čudu
zagledalo u nju. Pustilo ju je da to radi i zaboravilo na

plač. Kada se sasvim stišalo, ona je prestala sa
sakupljanjem suza, osmehnula se i udaljila. Mila je bila
sasvim sigurna da je dete u tom času osetilo da je nešto
izgubilo. Ono što ti odbacuješ, ja ću da prikupim - dakle,
narednog puta će to dete dobro razmisliti pre nego što
padne u očajanje zbog neke sitnice.

Mila je neko vreme posmatrala devojčicu kako spava
u drugom krevetu, u nekoj drugoj kući. Leña je okrenula
objektivu skrivene mikrokamere, a po uzglavlju joj se
rasula duga pepeljasta kosa.

Baš liči na kosu njenog oca, nepotrebno pomisli Mila.
Kao i Šaptačevo, ime tog čoveka bilo je proterano iz
njenog života. Nije mogla da zaboravi nijednog od njih
dvojice, ni ono što su joj učinili, ali je rešila da zauvek
protera njihova imena sa svojih usana.
U toku trudnoće je u jednom trenutku pomislila da će
se ipak izboriti sa svim problemima. Mislila je da će ona i
njena ćerka moći da vode miran život. Neko vreme joj se
činilo da je opet počela da oseća nešto prema ljudima -
osećala se kao slepac kome su vratili vid. Ali to je trajalo
veoma kratko. Bilo joj je potrebno malo vremena da shvati
da nikada neće pobeći od svog zla, da za nju daleko nikada
nije dovoljno daleko, i da tama može da je sustigne na
svakom mestu.
Čim se porodila, empatija je nestala.
Sada je shvatala da nije pogrešila: za taj period u
kome se opet osećala kao ljudsko biće mogla je da zahvali
svom detetu, a ne sebi. Zaključila je da za Alisu ne bi bilo
zdravo da raste pored majke kakvaje ona – možda ne
sasvim nesposobne da nešto oseti, ali svakako nesposobne
da reaguje na njena osećanja. Plašila se da neće razumeti
kada je devojčica tužna ili nesrećna i kada joj je potrebna
pomoć.
Prvi meseci bili su strašni. Noću se devojčica budila i
plakala u kolevci. Milaje ležala u svom krevetu sasvim
budna, ali nije osećala nikakvo sažaljenje, ni želju da
odgovori na taj poziv. Totalni nedostatak osećanja

sprečavao ju je da shvati potrebe tako malog i krhkog bića.
Mogla bi i da se uguši u snu, zato što ja ne uviñam da joj
nije dobro, govorila je sebi.

Posle nekoliko meseci zamolila je Alisinu baku da
preuzme staranje o devojčici.

Ines je rano ostala udovica i imala je samo jednu
ćerku - Milu. nije bila baš mlada kad se dete rodilo,
pristala je da odgaja unuku. Mila je povremeno odlazila da
ih poseti. Obično bi prespavala kod majke , noć i narednog
dana bi otišla.

Njen odnos sa Alisom svodio se na minimum
komunikacije. Pokušavala je da je povremeno poljubi ili
zagrli, što bi svaka normalna majka uradila. Ali to se ni
devojčici nije dopadalo, niti je želela lažne izlive nežnosti.

Mila je skrivala svoju ćerku.
Nije je skrivala samo od ostalih ljudi već i od same
sebe. To što postavila malu kameru u njenu sobu, da bi
povremeno mogla da je nadzire bio je samo način da se
reši dela krivice zbog odsustva iz detetovog života.
Povremeno bi se ipak desilo nešto što bi poništilo sve njene
napore i učinilo da oseti koliko je nepodobna za majku.
Nisi dobra majka ako ne znaš ime omiljene lutke tvoje
ćerke.
Ta rečenica i utisak koji je ostavila na nju otkrila joj je
mučnu istinu. Otkako je čula drugu poremećenu majku da
to izgovara, Mila je bila prosto opsednuta time.
Zagledala se u ekran. Ugledala je jednu lutku na podu
kraj komodice. Bila je to crvenokosa lutka od koje se Alisa
nikada nije odvajala - valjda joj je u snu iskliznula iz ruku.
Mila nije mogla da se seti lutkinog imena, ili ga možda
nikada nije ni čula. Moraće da otkrije kako se Alisina lutka
zove pre nego što bude prekasno. Bilo joj je jasno da zbog
toga neće postati bolja majka - imala je previše drugih
nedostataka - ali nešto ju je teralo da ispravi bar tu jednu
grešku.
Dok je razmišljala o tome i obećavala sebi da će se
promeniti, kapci joj otežaše. U misli joj odjednom doñe

muzika koju je preko telefona čula u hotelu Ambrus.
Nežna melodija nadvlada moguću lošu poruku pesme. Pre-
pusti se sećanju. Umor je obujmi poput toplog pokrivača.
Najzad poče da tone u san, a čestice njene budne svesti
pomešaše se s vizijama prvih snova.

Dok je postepeno tonula u san, odjednom ugleda
jednu ruku kako se pomalja ispod kreveta njene ćerke.

42

„Hajde, javi se!”
Vozila je vrlo brzo, držeći mobilni telefon zalepljen za
uvo. Na drugoj strani je uporno zvonilo, ali se niko nije
javljao - samo se ponavljao monotoni zvuk, signal koji je
izražavao njeno očajanje. Mila nagazi papučicu za gas.
Pošto ju je strah iznenada zgrabio i sasvim razbudio,
dočepala je telefon i pozvala majku. Istovremeno se žurno
odevala i trudila se da se sasvim razbudi. Setila se i da
uzme rezervni pištolj iz ormana - njen službeni nestao je u
požaru u Kairusovom skrovištu. To je bilo sve što je u tom
času mogla da učini.
Slika mršave šake koja se pomalja ispod Alisinog
kreveta bila joj je vrlo živa u sećanju. Videla ju je samo na
tren, ali je bila sasvim sigurna šta je ugledala.
Nije mogla da obavesti kolege iz policije. Pored toga
što nije znala šta bi im kazala, bila je sigurna da joj ne bi
ni poverovali. Samo bi izgubila dragoceno vreme.
Hjundai je jurio ulicama zaobilazeći druga vozila - bilo
je to doba kada noćne ptice tek izlaze i kreću u potragu za
avanturama i prestupima. Mila je veoma brzo vozila,
ignorišući semafore, ne usporavajući na raskrsnicama i
nadajući se da će joj sudbina pomoći da izbegne sudar.
Nikada nije tako rizično vozila. Zbog toga se, doduše,
osećala nekako življom. Ovog puta je osetila još nešto.
Setila se svega što je čula od roditelja, ali sama do tada
nije iskusila. To je bilo ono što je njena majka jednom
nazvala „treće oko za posmatranje sveta, izniklo izmeñu
ova dva vidljiva u času kada sam te rodila”.
Dete je značilo baš to. Novo osećanje i novo čulo,
sasvim različito od ostalih pet, koje omogućava
neverovatnu percepciju svega što vas okružuje. Odjednom
se sve ono što se odnosi na meso vašeg mesa direktno tiče

i vas.
„Ako se dovoljno usredsrediš, osetićeš kada je Alisa

zadovoljna, a kada je tužna“ govorila joj je majka. No, Mila
nije htela da eksperimentiše. Nije htela da se ponovo
uverava da je nesposobna za empatiju i da se opet razo-
čara. Dok je očajnićki žurila da stigne do kuće u kojoj je
živela njena ćerka, nije ni sama znala da kaže da li njena
trenutna panika znači da konačno nešto oseća.

Ali bila je sigurna u jedno - ako bi se njenoj devojčici
desilo nešto loše, tada bi bol, njen stari nerazdvojni
drugar, postao nepodnošljiv.

Stambena četvrt na bregu bila je izdvojena iz grada i
izgledala je kao čudna pratilja. Svaka kuća bila je svet za
sebe.

U tom kraju odrasla je i Mila. Živela je s ocem i
majkom - samo njih troje. Kao tri udaljene planete s
različitim orbitama koje se, mada retko, ipak povremeno
sreću.

Automobil naglo poskoči zbog nesmanjene brzine na
nekoj neravnini, a limarija zazveketa. Projuri dugačkom
ulicom okružena tihim baštama i ubrzo stiže na cilj. Mila
zakoči uz dugu škripu kočnica, naveze hjundai na trotoar i
zaustavi ga na travnjaku pred kućom. Spusti telefon na
sedište pored sebe, dograbi pištolj i izañe napolje. Učini joj
se da je prestala i da diše.

Prozori su na oba sprata bili zamračeni.
Potrčala je ka tremu sa upaljenom belom svetiljkom,
okačenom kraj zelenih ulaznih vrata. Čulo se samo poj
cvrčaka. Nije proveravala okolinu kuće, jer nije bilo
nikakvog znaka provale. Nije pomislila ni na sopstvenu
bezbednost, niti je potražila zaklon od mogućeg
neprijatelja. Prekršila je i najvažnije pravilo koje je sebi
nametnula - da je, ma šta se dogañalo, važno zadržati
kontrolu nad situacijom.
Pošto niko nije odgovorio na zvono, Mila se spremi da

puca u bravu. Ipak joj neki razuman unutrašnji glas
prišapnu da njena majka uvek drži ključeve sakrivene
ispod neke saksije u bašti. Uspela je da ih pronañe tek iz
trećeg pokušaja, ispod saksije begonija.

Kada konačno uñe u kuću, opazi da u predsoblju
vlada potpuna tišina.

„Gde ste?“, upita Mila vrlo glasno. „Odgovorite mi!“,
povika zatim iz sveg glasa.

Vide da se na vrhu stepenica pali svetlo. Poče da se
penje, preskačući po dva stepenika. Njena majka je,
oslonjena na ogradu stepeništa, vezivala pojas kućne
haljine. „Šta se dogaña? Mila, da li si to ti?“, upita ona
pospano.

No, ona je već pristigla do odmorišta, pa odgurnu
majku u stranu I jurnu u Alisinu sobu.

„Šta zaboga...”, promuca žena koja samo što ne pade.
Mili je srce žestoko tuklo i osećala je da u njoj narasta
nešto ogromno, poput čudovišta iz bajke.
Kada je stigla do kraja hodnika, svetla iza njenih leña
bila su već bila upaljena, pa pruži ruku i naglo otvori vrata
Alisine sobe tražeći prstima prekidač na zidu.
Upali se lampa u obliku pčelice.
Devojčica je ležala u postelji i Mila je zgrabi jednom
rukom i izvuče napolje, držeći drugom rukom uperen
pištolj; izgledala je kao pravo strašilo. Alisa se prepade i
poče da vrišti. A ona, ne hajući za to, šutnu dušek kreveta
na pod, da bi mogla da vidi šta je ispod njega.
Pluća su joj radila punom parom i neko vreme je
njeno hrapavo disanje bilo jedni zvuk koji se čuo u
prostoriji. Bila je i privremeno zaglušena - kao da se našla
na velikoj visini. Duboko je udahnula nekoliko puta i sluh
joj se vratio. Prvo jasno začu Alisin plač i oseti da joj se
dete koprca u naručju.
Na podu je bila samo hrpa pokrivača, plišane igračke i
jastučići.

43

Ines je stajala u kuhinji i pripremala čaj.
Mila ju je posmatrala kako barata čajnikom i učini joj
se da gleda scenu iz sopstvenog detinjstva – majka je i
tada imala iste papilotne u kosi i sličnu crvenu kučnu
haljinu, i pripremala joj je čaj kada bi je noću probudili
košmari.
,,Ne znam šta mi se dogaña”, reče Mila. „Žao mi je.”
Nije htela da joj prizna da je sakrila kameru u Alisinu sobu
- to niko osim nje nije znao. A nije želela ni da Ines pomisli
da nema poverenja u nju. Zato joj je bilo najlakše da slaže.
„Znam da vas nikada ne zovem uveče, ali sam
poželela da čujem kako je Alisa i, kada mi nisi odgovorila
na telefonski poziv, spopala me je strašna panika.”
,,To si već kazala”, odgovori Ines, osmehnuvši se.
„Nećemo se vraćati na to. I moja je krivica što imam tako
čvrst san - svakako sam morala čuti telefon.”
Baka je bila ta koja je otišla da vrati Alisu u krevet i
da je malo zabavi i smiri da bi ponovo zaspala. Mila je za to
vreme stajala u hodniku kraj vrata, oslonjena leñima na
zid i oborene glave, i slušala kako majka još jednom
preuzima njenu ulogu.
Želela je da kaže ćerki da je sve dobro, da nema
opasnosti, da je pogrešila i da se niko ne krije ispod
kreveta. Uostalom, kuća je imala alarmni sistem. Ne
spavam već više od dva dana, pravdala je Mila sebe. A tu je
i novi momenat - u blizini je manipulator koji utiče na
svest. Sve ju je to veoma uplašilo - kao da se vratila u dane
kada se bavila Šaptačem.
Ines je nasula čaj u dve šolje i spustila ih na sto, pa je
zatim sela kraj Mile. Topla svetlost lampe stvarala je
zaštitnu auru oko njih.
„Dakle, kako si sada?”, upita je majka.
„Dobro sam”, odgovori ona kratko. Znala je da će

njenoj majci te dve reči biti dovoljne i da je neće dalje
ispitivati. Majka nije odobravala njen izbor poziva. Više bi
volela da je odabrala nešto drugo. Recimo, da je postala
lekarka ili arhitekta. No, svakako je oduvek želela da joj se
ćerka uda.

„Mila, već neko vreme hoću da popričam sa tobom.”
Glas joj je zvučao prilično zabrinuto.
„Reč je o Alisi. Popela se na ogradu stepeništa na
drugom spratu škole. Trebalo im je dosta vremena da je
ubede da siñe - stalno je tvrdila da nema opasnosti. Mislila
je da je to čak vrlo zabavno.”
„Opet ta priča?” Mila je probala da se pobuni, jer su
već i ranije pričale o tome.
„Alisa nema osećaj za opasnost. Sećaš li se onoga na
moru? Zaplivala je ka pučini i - zamalo da se udavi. Ili
kada mi se jednom nakratko izgubila s vidika, da bih je
zatim ugledala kako hoda sredinom ulice, dok su
automobili zaobilazili trubeći.”
„Doktori su zaključili da je ona sasvim normalna
devojčica.”
„Volela bih da čujemo još nečije mišljenje. Šta znaju ti
dečji psiholozi? Ne provode oni ceo dan s njom.”
„A ni ja to ne činim - to hoćeš da kažeš, zar ne?”
Ines uzdahnu. „Nisam mislila... Meñutim, pošto živi
sa mnom, ja sam to dete upoznala bolje no iko drugi. Ne
kažem da nešto nije u redu s njom, već me brine ta njena
osobina, a ne mogu baš svakog trena da je nadzirem.”
Žena ispruži ruku i stegnu ćerkinu. „Znam da ti je stalo do
nje i da ti teško pada to što je daleko od tebe.”
Mila oseti nepodnošljivu težinu majčine ruke na
svojoj. Požele da povuče ruku - nije volela nikakve fizičke
kontakte. Ipak prisili sebe da otrpi taj dodir, mada joj se
činilo da joj neki reptil klizi kroz prste.
,,I šta predlažeš?”
Ines povuče ruku i saosećajno pogleda ćerku. „Alisa
stalno pita za oca. Možda bi trebalo da upozna...”
,,Ne pominji mu ime!”, reče Mila i preseče je u pola

rečenice. ,,Ja ga više tako ne zovem. Ne zovem ga nikako,
zapravo.”

„Dobro, ali bi Alisa ipak trebalo da zna kako on
izgleda.”

Mila se malo zamisli. „Dobro, odvešću je sutra do
njega.”

„Mislim da bi to bila prava stvar, sada je već dovoljno
velika.”

Mila ustade. „Svratiću sutra po podne.” -
„Zašto bar noćas ne prespavaš ovde?”
,,Ne mogu - moram veoma rano da ustanem i odem
na posao.”
Ines nije navaljivala jer je znala da neće vredeti.
„Dobro, čuvaj se.”
Činilo se da je majka zaista zabrinuta za nju. Tom
jednom reči - da da se čuva - koju mame uvek ispune
višestrukim značenjem, Ines joj je stavljala do znanja da
zbog sopstvenog dobra treba da pokuša da promeni neke
navike. Mila je želela da joj odgovori da je sve u redu, ali je
znala da bi to zvučalo veoma neiskreno. Zato je samo
pokupila pištolj sa stola, a kada je stigla do kuhinjskih
vrata, okrenula se da pogleda majku. Bilo joj je pomalo
neprijatno zbog onoga što je htela da je pita. „Omiljena
Alisina lutka je ona s crvenom kosom, zar ne?“
,,Da, poklonila sam joj je prošlog Božića“, potvrdi
Ines.
,,A znaš li možda kako ju je nazvala?“
“ Čini mi se da je zove Mis“, odgovori joj majka.
,,Mis“, ponovi Mila, osluškujući zvuk tog imena. „Idem
sada. Hvala ti.“

44

Računala je da će ga svakako zateći u kineskom
restoranu.

Ušla je unutra puna nade. Meñutim, u sali prepunoj
policajaca sto Simona Beriša bio je prazan. Na njemu su,
doduše, na uobičajenom mestu stajali ostaci doručka.

Mila upravo zausti da upita kelnericu pre koliko
vremena je otišao, kada primeti da Hič leži ispod stolice.
Zatim ugleda i njegovog gazdu kako izlazi iz toaleta brišući
salvetom košulju poprskanu kafom. Nije bilo teško zami-
sliti šta se dogodilo. Začu kako se u dnu sale neki policajci
kikoću. Meñu njima je bio i onaj koji je pre nekoliko dana
poprskao Beriša žumancetom.

Specijalni agent se vrati na mesto i mirno nastavi da
jede. Mila se probi izmeñu stolova i priñe mu. „Ovoga puta
ja častim”, reče mu.

Beriš je zbunjeno zurio u nju. „Pošto ne komuniciram
baš mnogo s bližnjima, malo sam zarñao kada treba naći
prave gestove i reči. Ne shvatam dvosmislenosti, ne
primećujem nijanse, a imam izvesnih problema i s me-
taforama... Ali mislim da ta tvoja ponuda da platiš doručak
znači da si ipak rešila da produžiš našu saradnju, zar ne?“

Berišev sarkazam gotovo joj izmami osmeh, ali se ipak
nekako uzdrža. Kako je ovaj čovek mogao da se i dalje
ponaša tako srdačno pošto su ga kolege po ko zna koji put
maltretirale?

„Shvatio sam - odmah ću prestati”, reče on, podižući
ruke uvis kao da se predaje pred njenim namrgoñenim
licem.

„Dobro, oko toga smo se složili.” Mila sede. Naruči
sebi doručak i jedan dodatni obrok koji će poneti.

Beriš se zapita kome je namenjen, ali reče sebi da je
bolje da gleda svoja posla. Kada se kelnerica udalji, ipak

odluči da joj postavi jedno pitanje koje ga je već dugo
mučilo. „Zašto je sposobna policajka kojaje rešila slučaj
Šaptač odabrala da radi u Čistilištu?”

Mila malo razmisli o tom pitanju, mada je već znala
odgovor. „Taj posao sam izabrala da ne bih morala više da
ganjam zločince. Ovako tražim samo žrtve.“

„E to je pravi sofizam. To svakako ima smisla. Objasni
mi odakle potiče taj naziv - uvek sam se to pitao?“

„Moždaje naziv Čistilište nastao zbog fotografija sa
zida Sale izgubljenih koraka. Sve te osobe su u nekakvoj
fazi iščekivanja... Živi za koje se ne zna da su živi. Ili mrtvi
koji ne mogu zvanično ni da umru.“

Beriš prihvati to njeno objašnjenje, jer mu je zvučalo
prilično razumno. Oni iz prve kategorije hodali su svetom
poput duhova - neznani i neviñeni - čekajući da neko
potvrdi da su još uvek u životu. Drugi su greškom ubrajani
meñu žive, zato što oni koji su čekali njihov povratak nisu
znali da ih više nema.

"Ključne reči u svemu tome bile su još uvek - to
neodreñeno produžavanje vremena u nedogled - a konačno
rešenje bilo je: saznati istinu ili prepustiti te nestale osobe
zaboravu.

„Misliš li i dalje da je pametno da ne saopštavamo
Sudiji, Gureviču i Borisu da si se uključio u moju istragu?“

Milino pitanje vrati specijalnog agenta u stvarnost.
„Pusti ih neka se bave idejom o teroristima, a mi ćemo se
pobrinuti za kult.”

„ A znaš li barem šta treba da uradimo?“
Beriš spusti ton i nagnu se iznad stola. „Sećaš li se
one muzike koju smo čuli u hotelu Ambrus?“
,,Da, pa šta?“
Specijalni agent je unapred uživao u onome što će
reći. „Otkrio sam o kojoj je kompoziciji reč.“
Mila nije mogla da poveruje ušima. ,,A kako si to
uspeo?“
“Priznajem da nisam nikakav stručnjak za klasiku...
Jutros sam otišao na muzički konzervatorijum i popričao s

jednim profesorom.“ Malo se zbunio, ali nastavi da priča.
„Naznačio sam mu melodiju koju smo čuli i on ju je pre-
poznao.“

„Hoćeš li da kažeš da si mu je otpevao?“ Milin izraz
lica govorio je da je sve to zabavlja.

,,Pa nisam imao drugog izbora. U zamenu za moje
scensko izvoñenje, dobio sam od profesora mali poklon...“
Beriš izvuče CD iz džepa.

Bila je to Žar-ptica Igora Stravinskog.
“Taj balet je komponovan 1910. godine... a mi ćemo,
ako sledimo taj trag, doći do narednog ubistva.“
„ Iskreno rečeno... zaista ne vidim kako možeš da
iskoristiš tu informacij u...“
„Muzika iz tog baleta koju smo čuli odnosi se na
scenu kada kraljević Ivan hvata žar-pticu.“
Mila pokuša da razradi tu informaciju. „Dakle, postoje
tri elementa: hvatanje ptice, sama žar-ptica i ime Ivan.
Možda je prvi element nekakav izazov za nas.
„To je samo delimično tačno“, reče specijalni agent,
nastojeći da joj razjasni svoje viñenje. „Kairus se ne
nadmeće s nama: on je propovednik koji želi da nas
indoktrinira. To nisu izazovi za nas, već ti podaci
predstavljaju neku vrstu dokaza. Kad god nas izvede na
ispit, Kairus želi da ga položimo. Čak je i onaj telefonski
poziv u hotelsku sobu broj 317 imao takav cilj. Prvo hoće
da nas ponizi i želi da se osetimo inferiornima, a onda nam
da podatak koji može da nam pomogne. Odgovori na
njegove veoma složene zagonetke sasvim su jednostavni.“
„ A šta je jednostavno u prikazivanju nekakve
izmišljene žar-ptice?" čudi se policajka.
,,Ne znam ni ja, ali ćemo otkriti. Ja bih se, pre svega,
usredsredio na Ivan.“
„Misliš li da ono ukazuje na identitet naredne žrtve?“
„Možda ukazuje i na sledećeg ubicu... Razmisli malo:
ima li smisla davati nam ime ako nemamo mogućnosti da
ga povežemo s nekom osobom?”
„ A kako ćemo to izvesti?“

Beriš lupi rukom po stolu.
„Pretražićemo arhiv s podacima o nestalim osobama.”
„Pošto je u pitanju period od dvadesetak godina,
shvataš li o kom broju ljudi govorimo?“
,,Ne znam, ti si stručnjak za to.“
„Nemamo toliko vremena. Od poslednjeg ubistva
prošlo je previše dana i svakako je novi sledbenik našeg
propovednika već spreman za napad.” Beriš je izgledao
razočarano - želeo je da se njegova zamisao ostvari.
„Treba da imamo u vidu još nešto“, reče Mila da ga
uteši. „Možda prvo treba da se zapitamo šta Gospodar Noći
zaista želi od nas.“
Beriš je pogleda.
,,Na kraju puta inicijacije očekuje nas neko značajno
otkriće.“
Milin pogled odluta u daljinu.
„Ne znam da li ću biti u stanju da se borim sa svim
tim.“
„Mislim da je to što kažeš u vezi s tvojom ćerkom.“
Mila shvati da mu je kazala previše. On je poštovao
njenu materinsku brigu i pomislio je da je njen strah vezan
isključivo za Alisu. Ako u toj tami ima nečega, treba da
nateram sebe da se suočim s tim, pomisli ona. Trebalo je
da mu kaže nešto u tom smislu. Ipak, Mila odluči da
proveri tačnost svoje teze i upita: „Berišu, imaš li ti
porodicu?”
„Nisam se ženio i nemam dece.“ Misli mu odlutaše do
Silvije i pomisli na ono što je moglo biti da su ostali
zajedno. No, odmah potisnu sva sećanja - nije želeo da
utiču na sadašnjicu. ,,Ja ne ulećem u igru nepromišljeno
kao što misliš - to je očigledno. Jasno mi je da ovde postoji
proračunati rizik.”
„Na šta misliš?”
„Na razne opasne osobe.”
“Govoriš li o neprijateljima?”
“I oni su ranjiva stvorenja, baš kao i svi mi. Ali mi to,
izgleda, ne uviñamo. Ipak, uvek postoji objašnjenje

njihovog ponašanja, i to sasvim racionalno. Možda ovo
zvuči apsurdno, ali naučio sam na antropologiji da je to
ipak nešto svojstveno ljudskom rezonovanju.”

U tišini razmotriše njegovu poslednju tvrdnju. Mada
je oko njih bilo mnogo bučnih ljudi, oboje se odjednom
osetiše veoma usamljeno. Mila zatraži račun i kelnerica joj
ga donese, zajedno s dodatnim obrokom koji je naručila.

“Imaš li i ti kućnog ljubimca?”, upita je Beriš tek da
probije led, kršeći raniju odluku da treba da gleda svoja
posla.

„Zapravo, imam. Beskućnika koji živi iza moje kuće.”
Nije kazala ništa više.

Specijalni agent zainteresova se za to.
„Da li je to neki tvoj prijatelj?”
„Zapravo mu ne znam ni ime. A kada bolje razmislim,
nije ni važno da li se zove ovako ili onako, zar ne? Ime je
sasvim nebitno za nekoga ko je odlučio da bude
zaboravljen, zar i ti to ne misliš?”
Beriš je izgleda baš to mislio jer se odjednom se ozari.
„Mislim da si mi baš sada dala ideju kako da doñemo
do tajnog identiteta osobe koja se krije iza ključa muzike
Stravinskog.”
„A koja je to ideja?”
„Da bismo došli do imena koje nas zanima, treba da
potražimo čoveka koji ga nikada nije ni imao.”

45

Beriš je telefonirao iz javne govornice. Mila ga je,
zajedno s Hičom, čekala napolju u automobilu i pitala se
zbog čega su mu neophodne sve te mere opreznosti. Kada
završi razgovor, spusti slušalicu i ostade u govornici. Po-
licajki ništa nije bilo jasno. Zatim se Beriš uzvrte po
pločniku ispred govornice, kao da čeka da neko naiñe.

Proñe dvadesetak minuta i ništa se ne desi.
U momentu kada je Mila već skoro odlučila da izañe i
zatraži mu objašnjenje, Beriš se opet zaputi ka govornici -
telefon je upravo zazvonio. Popričao je s tajanstvenim
sagovornikom pa joj konačno priñe.
„Moraćemo da odemo na nekoliko mesta”, kratko joj
saopšti.
Mila upali motor, ne postavljajući mu nikakva pitanja,
mada joj je već bilo dosta svega. Prvo se odvezoše do
Beriševog stana. On je ne pozva da poñe s njim i ubrzo
siñe bez ikakvog objašnjenja. Ali kada je ušao u auto, Mila
zapazi nekakvu kovertu u unutrašnjem džepu njegove
jakne.
Rekao joj je kuda da vozi i posle pola sata stigoše u
industrijski deo grada na zapadnoj strani - bio je to niz
sličnih niskih zgrada poreñanih s obe strane ulice.
Zaputiše se do poslednje zgrade, koja je pripadala nekoj
klanici.
Po ulasku na parking Beriš joj dade znak da ugasi
motor.
Pored niza bezličnih belih zgradica bila je rampa za
utovar. Odatle su životinje ulazile u proizvodni ciklus. Iz
dimnjaka se vio sivi dim, a osetiše i neki težak i otužan
miris.
„Dakle, ko je taj tvoj prijatelj?” upita radoznala
policajka, prilično iznervirana time to što joj kolega ništa

ne govori.
„Jedan tip koji ne voli pitanja”, kratko odgovori Beriš.
Mila nije bila sigurna dokle može to da istrpi. Samo se

nadala da će, u brzini, najzad spasti veo tajne koji je Beriš
navukao preko cele priče.

Specijalni agent je i dalje ćutao. Zatim se vratanca na
zadnjoj strani pogona otvoriše i izañe sitan čovek od oko
pedeset godina, u belom mantilu i sa šlemom na glavi, pa
lagano priñe hjundaiju držeći ruke u džepovima.

Beriš otvori vrata automobila i pokaza mu da sedne
pozadi.

„Zdravo, agente, odavno se nismo videli”, izjavi
čovečuljak.

Hič zalaja na njega.
„Još imaš ovu džukelu?a
Pas i čovečuljak se očigledno nisu trpeli.
Zatim nepoznati pogleda Milu. ,,A ko ti je ovo?“
“Agentkinja Vaskez“, predstavi se iznervirana Mila. ,,A
ko si ti?”
Čovek ne obrati pažnju na njeno pitanje, već se opet
obrati Berišu. „Zar joj nisi kazao da ne volim pitanja?“
„Rekao sam joj”, izjavi specijalni agent, dobacivši Mili
prekoran pogled.
“ Ali nisam joj objasnio zašto smo došli ovamo, jer
sam mislio da bi ti voleo da joj to sam ispričaš.”
Činilo se da čovek ceni Beriševu obzirnost, jer se
posle tih njegovih reči obrati direktno Mili. ,,Ja sam čovek
bez imena“, reče. ,,Ni moj posao ne postoji. Ovo što ćeš
sada čuti moraćeš odmah da zaboraviš.a
„Ionako ne znam čime se bavis”, odgovori Mila.
Čovek se diskretno osmehnu. ,,Ja pomažem ljudima
da nestanu.”
U toku narednih petnaestak minuta, Mila potpuno
shvati smisao tih reči.
„Recimo da si ti poslovna osoba koja ima izvesne
problemčiće sa zakonom. Čovek kao ja može ti pomoći da
nestaneš sa radara.”

„Zar ti zaista to radiš?”, upita začuñena i zgrožena
policajka. „Pomažeš prestupnicima da se izvuku?a

“Samo onima koji su napravili fiskalne ili finansijske
prekršaje. Imam i ja neke moralne norme! Šta, zaboga,
misliš o meni?”

Umeša se i Beriš. „Naš prijatelj je takozvani umetnik
za beg - pravi profesionalac za organizovanje bekstva:
koristi kompjuter da poništi nečije postojanje, napadajući
neke punktove kojima ljudi od zakona ne mogu ni da se
približe bez zvaničnog naloga: državne arhive, baze
podataka u bankama i osiguravajućim društvima i slično.”

„Dakle, ja uklanjam tragove nečijeg postojanja i
istovremeno pravim nove, koji će zbuniti eventualne
istražitelje. Nabavim nekome kartu za Venecuelu, a zatim
malo kasnije kupim nešto njegovom kreditnom karticom
na aerodromu u Hongkongu, pa zatim iznajmim privatni
avion za Antigvu, a tamo stigne samo pilot... To
funkcioniše ovako: dok tragaju za tom osobom, istražitelji
se izgube u mojoj igri, a traženi čovek se za to vreme mirno
sunča na plaži u Belizeu.”

Mila se zagleña u Beriša. „Zar se to zaista može
izvesti?”

Specijalni agent joj potvrdi klimanjem glavom. Smisao
njegovog nemog odgovora bio je i taj da su sledbenici
Gospodara Noći mogli nestati na isti način. Ali pošto nisu
imali odgovarajuću ekonomsku podlogu ili finansijera, bila
im je dovoljna pomoć i eksperta za informatiku.

Bilo je prilično verovatno da je i Kairus takav
stručnjak.

„Objašnjenje je sasvim racionalno - imaj to u vidu“
napomenu Beriš podsećajući je na ono što joj je sat pre
toga govorio.

Tog puta Mila samo klimnu glavom.
„Meñutim, naš umetnik za beg ume da izvede i obrnut
proces – recimo da se uvuče u baze podataka raznih
banaka i pronañe čoveka koga tražimo.” Da bi joj to bolje
razjasnio, dodade: „To je nešto što vi iz Čistilišta ne možete

da uradite.”
Bilo je dovoljno samo nekoliko minuta da Mila shvati

koliko s kladna sva sredstva koja njima u istragama stoje
na raspolaganju. Ona lica sa zida Sale izgubljenih koraka
tražiće da im položi račun o tome.

Beriš se okrenu na sedištu i pogleda u lice bezimenog
čoveka. “Dakle, možeš li da nam pomogneš?”

Mila u retrovizoru vide da njen kolega, dok je to
govorio, iz džepa izvlači onaj podebeli koverat koji je uzeo
iz svog stana pre nego što su pošli ovamo.

Ostaviše Hiča na straži, da čuva auto, i poñoše za
ekspertom kroz duge hodnike klanice.

„Kada ovo završimo, možeš da poneseš finu šniclicu
onoj tvojoj zverki,” reče čovečuljak Berišu.

„ A kako to da radiš ovde?”, omaknu se Mili pitanje.
Čovek se ne uvredi. ,,Ko je uopšte rekao da radim
ovde?”
„Izvini, šta reče?”
„Nemam svoj kompjuter, mobilni telefon ili kreditne
kartice. Sve to može da bude trag. Beriš me nalazi tako što
ostavi govornu poruku na kasetofonskoj traci koju
preslušavam svakog sata. Zatim ga ja, u svakoj posebnoj
prilici, pozovem na broj koji mi ostavi.”
„I šta sada radimo ovde?”, upita Mila, čudeći se sve
više.
„Danas je jedan službenik klanice bolestan, pa je
njegov kompjuter trenutno slobodan. Iskoristićemo ga.”
Nije vredelo pitati ga kako je to saznao, pomisli
policajka. Taj momak je bio zaista dobar u pribavljanju
raznih informacija.
Prošli su pored nekoliko radnika, ali niko ne obrati
pažnju na njih. To mesto je bilo preveliko da bi se lako
uočila nepoznata lica ili neuobičajeno muvanje.
Kada doñoše do vratajedne od kancelarija, ekspert se
osvrnu unaokolo. Uverivši se da nema nikoga u blizini,

izvuče kalauz i otvori vrata.
Bila je to mala prostorija sa pisaćim stolom i nekoliko

polica sa registratorima. Osim nekoliko postera s kravama
na pašnjaku, koji su u ovom okruženju delovali prilično
morbidno, bile su na vidiku još samo fotografije porodice
službenika koji je tu radio.

„Budite spokojni - niko neće doći ovamo”, umiri ih
čovečuljak. Zatim poče nešto da petlja po kompjuteru.
„Kažite šta vam treba?”

„Tražimo nekog tipa po imenu Ivan, ili možda ima
neko slično ime, koji nestao u toku poslednjih dvadeset
godina”, objasni Beriš.

„Pa, to je prilično tanko za početak”, glasio je
ekspertov komentar. „Zar nemate bar još nešto?”

Tada mu specijalni agent objasni sve detalje
zagonetke: balet Žar-ptica Stravinskog i scenu hvatanja
ptice za kojom je tragao kraljević Ivan. „Taj koji nam je dao
podatke želeo je da pronañemo nekakav trag, pa bi to
moglo i da bude izvodljivo.”

„Izazov, dakle!”, reče čovečuljak zadovoljno. ,,Pa, ja
volim izazove.”

To je zapravo dokaz, a ne izazov, pomisli Mila, i pade
u iskušenje da ga ispravi istim onim rečima koje je
upotrebio Beriš kada joj je objašnjavao ulogu
propovednika. No, ne reče ništa, već samo nastavi da ga
gleda kako radi. Čovečuljak je, u pravoj crkvenoj tišini,
aktivirao tastaturu i preko interneta upadao u digitalne
arhive banaka, bolnica, novinskih kuća, pa čak i u neke
policijske arhive. Prsti su mu lako dodirivali tastere, kao
da sami znaju put kojim će stići do tih informatičkih
punktova. Lako je otvarao nepoznate lozinke, elektronske
šifre i zaključane dosijee. Na ekranu su se pojavljivale
najrazličitije informacije. Bilo je tu novinskih članaka,
bolničkih kartona, dosijea s kaznama za parkiranje i
izvoda s računa u bankama.

Prošao je ceo sat, a da Beriš nije izustio ni reč. Vrteo
se zabrinuto po sobi, povremeno bacao pogled kroz prozor.