Donato Karizi - Vladar iz senke

Ako nešto poñe po zlu, oboje ćete potonuti, a ja neću moći
ništa da uradim za vas.“

Beriš je poželeo da se Mila okrene prema njemu i
dozvoli mu da je umiri pogledom. No, ona to nije učinila.

,,Znam“, reče kratko.
Boris stade ispred Beriša. „Imamo jedva sat. Šta ti je
potrebno za ispitivanje Mihaila Ivanoviča?“
Specijalni agent nije oklevao.
„Izvucite ga iz sale za ispitivanje i dovedite ga u
običnu kancelariju.“

54

Kamera je bila zavučena meñu fascikle natrpane u
ormar.

Beriš je govorio da nema nikakve svrhe skrivati je.
Bilo bi bolje staviti je na neko vidno mesto na polici. No,
Sudija nije hteo ni da čuje - morala je da pokaže da ona i
dalje daje sva nareñenja u vezi sa istragom.

Džoana Šuton sedela je u prvom redu u prostoriji
pored ureda i posmatrala ispitivanje na monitoru. Boris i
Mila bili su korak iza nje. Policajka je još bila potresena
raspravom koju je maločas vodila s Berišem u hodniku, ali
se nadala da će on uspeti u ovom poduhvatu.

Pomozi nam da se ovaj košmar okonča, molila ga je u
sebi.

U tom času se na ekranu pojavi ispitivač koji je, iz
bezbednosnih razloga sklanjao sve stvari kojima bi ga
Mihail Ivanovič mogao napasti i povrediti. Zatim poreña po
stolu neka dokumenta, da ovaj ne bi delovao preterano
prazno - notes, nekoliko olovaka i telefon koji je, doduše,
odmakao prilično daleko od uhapšenikove stolice.

Izabrao je tipičnu i sasvim običnu kancelariju jer nije
želeo da se zatvorenik nañe u neprijateljskom okruženju.

Ubrzo dva policajaca dovedoše Mihaila Ivanoviča.
Vukao je noge - bio je okovan, pa mu je bilo teško da
brzo korača. Agenti ga smestiše na stolicu pa izañoše
napolje i ostaviše Beriša samog s njim u sobi.
,,Da li ti je udobno?”, upita Beriš.
Mihail se umesto odgovora samo zavali na stolici i,
bez obzira na lisice na rukama, nasloni desnim laktom na
sto.
Specijalni agent nije seo na stolicu naspram njega,
već stade tačno ispred zatvorenika. Kamera mu je snimala
poprsje.

„Kako ti je? Da li si dobio neku hranu i piće?”
„Jesam. Svi su veoma ljubazni.”
„Dobro. Ja sam specijalni agent Beriš”, reče i pruži
mu ruku.
Mihail ga prvo pogleda, a zatim, sa izrazom blage
poruge, pruži istetoviranu ruku s lisicama i stegnu
njegovu.
„Mogu li da te zovem Mihail?“
„Naravno, to mi je ime.“
„Mogu da se kladim da ti je već dosta pitanja za
danas, ali neću da te obmanjujem - ovo je takoñe
ispitivanje, Mihaile.“
Zatvorenik mirno klimnu glavom. ,,To sam već i sam
shvatio. Da li nas neka kamera snima?“, upita osvrćući se
unaokolo.
Beriš mu pokaza kameru. „Sakrivena je meñu
fasciklama.“
Kada im momak mahnu rukom, Šutonova prasnu:
„Eto, sad pravi totalne budale od svih nas.“
„Advokat ti je veoma sposoban“, reče Beriš bacajući
pogled na sat. „Za pedesetak minuta će te odvesti odavde.
O čemu u meñuvremenu želiš da pričaš?“
Ivanoviča je to očigledno zabavljalo, pa prihvati igru.
,,Ne znam - izaberite vi temu.“
Beriš se pravio da razmišlja o tom predlogu. „Kada
neko nestane na dvadeset godina, to ima i nekih dobrih
strana. Recimo, može da menja identitet i da bude ko god
želi, ili baš niko. U tom slučaju bar ne mora da plaća
porez.“ Namignu mu. „Znaš, kada sam bio mali, želeo sam
da nestanem. To mi je bila druga najveća želja, odmah
posle one da postanem nevidljiv i da uhodim sve redom a
da ne budem viñen.“
Ivanovičeve usne razvukoše se u osmeh. Činilo se da
se malo zainteresovao za Beriševu priču.
„Da. Želeo sam da nestanem“, nastavi Beriš, ,,i to da
preko noći nestanem bez traga. Odlutao bih u neku šumu
- tada sam obožavao kampovanje. Vratio bih se posle

nedelju-dve. Bio sam siguran da bi, posle tolikih dana
zabrinutosti, svi odahnuli čim me ugledaju. Majka bi
plakala, a i otac bi bio ganut. Baka bi mi napravila
omiljene kolače i proslavili bismo moj povratak zajedno s
roñacima i komšijama. Došla bi i rodbina sa severa, koju
sam video samo nekoliko puta u životu. Sve bi to bilo u
moju čast.“

Ivanovič mlako zapljeska rukama. Beriš mu zahvali
klimanjem glavom. Šutonova nije nimalo uživala u svemu
tome. „Eto, sad mu priča svoju priču. Zar ne treba da bude
obrnuto?“

Mila je shvatila da specijalni agent pokušava da
pronañe zajedničku temu. Baci pogled na sat i pomoli se
bogu da njen kolega zna šta radi, jer je već prošlo pet
minuta.

„Lepa priča“, reče Ivanovič. „Da li ste to i ostvarili?“
„Misliš da li sam pobegao od kuće?“
Zatvorenik klimnu glavom.
„Jesam.” Berišje govorio sasvim ozbiljno. ,,I znaš šta
se desilo? Moje bekstvo nije trajalo ni nedelju dana.
Zapravo, trajalo je samo nekoliko sati. Kada sam zaključio
da mi je dosta bekstva, vratio sam se kući. I znaš šta je
bilo? Niko me nije čekao s nestrpljenjem. Naime, nisu ni
primetili da me nema.“
Specijalni agent pusti zatvorenika da razmisli o
njegovim poslednjim rečima.
„Ali u tvom slučaju nije bilo tako, zar ne, Mihaile? Sa
šest godina bio si premali da sam pobegneš od kuće?“
Ivanovič ne reče ništa.
Mila opazi da se u Mihailovom izrazu nešto menja.
Specijalni agent trudio se da ga isprovocira pa poče da
šetka po sobi.
„Neki tuñin odvodi dete s ljuljaške, a niko to i ne
primeti niti iko vidi sumnjivca. Čak ni detetova majka ne
vidi ništa, iako je odmah tu, u blizini - parkić s
ljuljaškama nalazi se baš ispred njene kancelarije i stalno
tu dovodi sina da se poigra s drugom decom. No, tog dana

je mali Mihail s a m u parkiću, a majka rasejana jer priča
telefonom. Dvadeset godina niko nije saznao šta se desilo s
detetom. Posle izvesnog vremena, ljudi su ga jednostavno
zaboravili. A samo dve osobe znaju pravu istinu. Jedna je
Mihail, koji je u meñuvremenu odrastao, a druga otmičar.“
Beriš zastade i pogleda Mihaila u oči. „Neću te pitati ko je
on, jer znam da mi nećeš reći. Ali možda želiš nešto da
kažeš majci. Zar ne želiš da vidiš ženu koja te je rodila,
Mihaile? Ona ti je darovala život. Zar nema pravo da bar
zna istinu?“

Mihail Ivanovič ne reče ništa.
„Znaš li da sam je pozvao ovamo? Sadaje pred vratima
i, ako hoćeš, još dovoljno vremena da razgovaraš s njom.
Da je pozovem da uñe?“ To je bila izmišljotina, ali je mladić
poverovao u nju, ili se barem pravio dajeste.
„Zašto bi ona uopšte želela da me vidi?“
Beriš je ipak postigao izvestan pomak. Mihail je prvi
put odgovorio na lično pitanje. Specijalni agent se zakači za
taj mali uspeh. ,,Pa patila je svih ovih godina. Zar ne
misliš da je vreme da je oslobodiš osećanja krivice''
„Ona nije moja majka.“
Mila uoči da se Ivanovič malo uznemirio: Beriš je
zabeležio prvi prvi kontakt.
,,Da, shvatam“, reče specijalni agent. „Dobro, onda da
pustimo sada to.“
Zašto je Beriš presekao taj razgovor? I to upravo kada
je uspeo da ostvari prvi kontakt. Mili ništa nije bilo jasno.
„Smeta li ti dim?“ Specijalni agent izvuče iz džepa
jakne paklicu marlbora i upaljač. Mila se seti da ih je
maločas pozajmio od nekog policajca. Beriš ne pripali
cigaretu, već ih samo spusti na sto.
Piroman se odmah zagleda u upaljač.
„Ovo nije bilo dogovoreno" progunña Džoana Šuton.
„Ne bi smeo da se upušta u toliki rizik - prekinuću
ispitivanje!“
„Sačekaj malo, daj mu još koji minut“ zamoli je Boris.
„Zna on dobro šta radi i nisam video da je ikada promašio

cilj.“
Beriš je, prema onome što su videli na ekranu, držao

ruke u džepovima jakne i vrteo se oko Mihaila. Zatvorenik
se trudio da deluje sasvim nezainteresovano, ali pogledom
je gutao upaljač. Ličio je na žednog čoveka, samo što je
umesto za vodom žudeo za vatrom.

„Voliš li fudbal, Mihaile? Ja sam lud za utakmicama”,
dobaci mu Beriš bez nekog posebnog razloga.

„A zašto me to pitate?”
„Pa eto, prosto sam se pitao štta si radio svih tih
dvadeset godina. Svakako imaš neki hobi. Ljudi obično
imaju neku strast kojom ispunjavaju vreme.”
,,Ja sam drugačiji.”
„O, to znamo. Ti si... poseban.”
Beriš je poslednju reč preterano naglasio.
„Zar nećete popušiti tu cigaretu, agente?”
„Hoću, uskoro”, odgovori ležerno Beriš, praveći se da
želi da priča o drugim stvarima, ali je hteo da postigne
upravo to.
Mila poče da brine. Ivanovič je čeznuo za vatrom, a
Beriš je koristio upaljač da izvrši pritisak na njega i izvuče
neki podatak. Meñutim, ma šta da je specijalni agent imao
na umu, to nije delovalo.
Kao da je želeo da potvrdi njene bojazni, Ivanovič uze
olovku sa stola i poče nešto da škraba po notesu.
,,U stanu inspektora Gureviča rekao si agentkinji
Vaskez jednu rečenicu koja je pobudila moju radoznalost”,
nastavi Beriš, prelazeći na novu temu bez ikakve logičke
veze s prethodnom.
,,Ne sećam se.”
,,Ne brini, osvežiću ti pamćenje... Pitao si je da li zna
da vatra pročišćava dušu.” Beriš se namrgodi. „Čini mi se
da to nije nešto naročito novo. Možda tebi zvuči
upečatljivo, ali ta rečenica je prilično banalna.”
,,Ne bih to rekao”, odgovori mladić, malo žacnut tom
primedbom.
Beriš dohvati paklo cigareta i izvadi jednu. Stavi je u

usta i uze upaljač. Poče da ga premešta iz ruke i ruku, ne
paleći cigaretu. Ivanovič je pogledom pratio njegove kretnje
poput opčinjenog deteta koje zuri u žonglera.

„Šta to radi? Zar pokušava da ga hipnotiše?”, prezrivo
progunña Sudija.

Mila se nadala da je Beriš u stanju da kontroliše
situaciju.

Specijalni agent kresnu upaljač i podiže ga uvis,
držeći ga u vazduhu izmeñu njih dvojice. „Šta je to tako
zanimljivo u plamenu, Mihaile?”

Na zatvorenikovom licu pojavi se mračan osmeh. „Sve
ono što neko želi da vidi u njemu.“

„Da li ti je Kairus to kazao?”
Piromanove oči su blistale. Sjaj koji se u njima video
nije bio odraz plamička upaljača. Činilo se da druga vatra
plamti u njemu - u dubini njegove duše. Mihail ipak
nastavi da se pretvara.
Beriš izvuče iz džepa presavijen list papira. Jednim
jedinim pokretom zgloba leve ruke, poput mañioničara,
razvi taj list pred očima zatvorenika. Na njemu je bio
nacrtan portret Gospodara Noći. Približi upaljač papiru.
„Šta on to namerava?a, pobuni se Šutonova. ,,Za dva
minuta ću prekinuti sve ovo!”
Lice piromana, koje su posmatrali na ekranu, pokaza
znake uzbuñenja - bilo je slično licu deteta koje je saznalo
za novu igru.
„I šta ti je još rekao tvoj učitelj?a, upita Beriš.
Mihail je delovao prilično odsutno, ali ruka koja je
ležala na notesu mu zadrhta - poče da buši papir vrhom
olovke. „Rekao je da ponekad treba sići do dna pakla, da
bismo saznali istinu o sebi.”
Beriš se spremno ustremi na njega sledećim pitanjem.
„ A šta se to nalazi na dnu pakla, Mihaile?”
,,Da li ste vi sujeverni, agente?”
„Ne, nisam. Zašto me to pitaš?”
„Zato što je ponekad, kada znate ime demona,
dovoljno samo da ga izgovorite i on će vam odgovoriti.”

Olovka je letela po notesu i pokazivala njegovu napetost.
Zašto ga Beriš podstiče da priča sve te ludosti? Mili

nije bilo jasno. Specijalni agent mu je davao priliku da
demantuje sve njihove tvrdnje i izvuče se na mentalnu
bolest. A vreme je isticalo.

„Zaboga, idite tamo i prekinite ovu komediju!”, odseče
Sudija. ,,Dovoljno smo čuli i videli!”

No, Beriš im ne dade šansu da se umešaju: dunu u
plamen upaljača - izvuče cigaretu iz usta. S piromanovog
lica nestade očaranosti - kao da se i ono ugasilo.

Beriš vrati upaljač u džep, a portret Kairusa u
fasciklu. „Dobro, Mihaile. Mislim da je ovo dovoljno.”

Mila je sedela ne nalazeći reči. Džoana Šuton će im
svakako zatražiti da polože račun za sve ovo.

Klaus Boris se okrenu prijateljici. „Žao mi je”, reče joj.
Zatim svi odoše u kancelariju u kojoj se odvijalo
ispitivanje.
Mihaila Ivanoviča odmah odvedoše natrag u ćeliju, a
Sudija žestoko napade Beriša - glas joj je odjekivao po
celom hodniku. „Gotovo je, i pritom ne mislim samo na
ovaj slučaj! Lično ću se postarati da nam više ne nanosiš
štetu.” Zatim ljutito dodade: „Ti si totalno promašen čovek,
Berišu. Ne znam zašto te nismo najurili pre mnogo godina,
kada smo imali priliku za to.
Mila opazi da je specijalni agent mirno pušta da viče,
ne reagujući na njena prebacivanja, što je i inače činio.
Spopade je jaka sumnja da je ta farsa od ispitivanja bila
zapravo Beriševa osveta za ponašanje prema njemu.
Možda je to bila i osveta Gureviču, koji je bio podmićen i
pustio da svale krivicu na kolegu. Svetio se i Šutonovoj,
koja je i dalje štitila korumpiranog pokojnika da bi spasla
sebe. Najzad, svetio se celom odseku i svemu što je on
predstavljao.
Najgore od svega bilo je to što je Mila pomogla Berišu
da ostvari tu osvetu, jer je, kao prava budala, verovala da
je njemu stalo da skine ljagu sa svog imena.
Specijalni agent popravi čvor na kravati, kao da je

naumio da izañe napolje, ali se Šutonova, koja očigledno
nije bila navikla da je ignorišu, ispreči pred njega. „Nismo
mi još završili.”

Beriš je blagonaklono odmeri.
,,Da li si čula za efekat ideomotorike?”
To pitanje još više iznervira šeficu.
„Šta je to - još jedno od tvojih antropoloških otkrića?”
„Pa, tačnije rečeno, to spada u psihoanalizu”, odgovori
on. „Odnosi se na proces u kojem neka mentalna slika
navodi čoveka na nevoljne radnje.”
Šutonova zausti da nešto kaže, ali je njen instinkt
profesionalne karijeristkinje natera da odmah zatvori usta.
Beriš nastavi: „Pitanju ili pokretu ispitivača odgovara
odreñeno ponašanje ispitanika. Zbog toga sam mu i
pokazao plamen.”
,,Pa šta onda?”, upita Šutonova, trudeći se da ne
prasne.
,,To je, recimo, pojava da ljudi, ćaskajući za stolom,
zaborave da jedu hranu iz tanjira i počnu da je oblikuju u
razne forme. Ili, recimo, pričaju telefonom, a imaju pri ruci
olovku i papir, pa počnu nešto da škrabaju. Ti crteži često
ne znače ništa, ali ponekad imaju sasvim odreñen smisao.
Dakle, ja bih se na vašem mestu odmah dao u potragu za
ovim...”
Pokaza nešto iza njihovih leña. Mila se prva okrenu, a
Boris i Sudija to učiniše odmah za njom. Zurili su u
predmet koji je ležao na stolu.
Bio je to notes po kome je mladić maločas škrabao.
Na njemu je bila nacrtana nekakva kuća s četiri
sprata i nizom potkrovnih prozorčića. Imala je široku
kapiju i mnogo prozora na fasadi.
U okviru jednog prozora videla se neka ljudska
silueta.

55

Želeo je da joj se izvini.
Meñutim, posle kratkog sastanka u kancelariji u kojoj
je održano ispitivanje - dok je još uživao u svom malom
trijumfu nad Džoanom Šuton - Mila mu se izgubila iz vida.
Možda se vratila u Čistilište, a možda je kući. Najverovat-
nije je želela da izbegne svaki razgovor s njim.
Simon Beriš je bio siguran da ju je darnuo u ogoljen
živac. Zašto bi mu inače otkrila toliko o sebi? Zašto bi mu
ispričala priču o onom beskućniku kojem daje hranu, ili o
tome da, sa izvesnog rastojanja, stalno motri ćerku? Zašto
bi mu priznavala svoje grehe?
Svi žele da razgovaraju sa Simonom Berišem, podseti
se.
To je važilo i za Milu, ali i za Mihaila Ivanoviča.
Kada se vratio u stan gde je živeo s Hičom, specijalni
agent je i dalje u mislima čuo piromanov glas.
Šta je to tako zanimljivo u plamenu, Mihaile?
Sve ono sto neko želi da vidi
Beriš baci ključeve na sto i, ne paleći svetlo, utonu u
kožnu fotelju prozora. Spolja je dopiralo hladno svetlo
uličnih lampi koje se razlagalo u spektar. Razlabavi
kravatu i smaknu cipele ne služeći se rukama. Hič doñe da
mu se sklupča kraj nogu.
Treba da telefonira Mili. Pored toga što želi da joj se
izvini, treba i nešto da joj kaže. Nije bio potpuno iskren
prema kolegama: onaj crtež u notesu nije bio jedini
rezultat ispitivanja.
Znaci istetovirani na Ivanovičevim rukama dali su mu
ideju. Bili su simboli specijalnog jezika - idiomi vatre
urezani u kožu kao neka vrsta hijeroglifa koje treba
rastumačiti. Beriš je u razgovoru koristio taj posebni
žargon.

I šta ti je još rekao tvoj učitelj?
Rekao je da ponekad treba sići do dna pakla da bismo
saznali istinu o sebi.
Čovek koji je to rekao nije bio Mihail Ivanovič koji se
trudio da se pravi lud - Beriš je bio siguran u to.
A šta se to nalazi na dnu pakla, Mihaile?
Da li ste vi sujeverni agente?
To čudno pitanje mu je otvorilo oči. Bilo je potpuno
vanvremensko i van konteksta. Piroman mu je slao
poruku, Kroz njega je govorio Kairus.
Ne, nisam. A zašto me to pitaš?
'Zato što je ponekad, kada znate ime demona, dovoljno
samo da ga izgovorite i on će vam odgovoriti
Specijalni agent je bio ubeñen da se u tim rečima,
izrečenim u krajnjem uzbuñenju, krije ključ za
prepoznavanje zgrade koju je Ivanovič nacrtao i ne
primećujući šta radi. Naročito je bilo važno otkriti koga
predstavlja ona nejasna ljudska figura koja se videla na
jednom od prozora.
Sedeći u polutami svoje sobe, Beriš odjednom začu
šum vode. Kiša je zaglušujuće pljuštala, ali samo u
njegovim mislima. Trebalo je da mu ispere mučne misli iz
glave, ali mu ih je zapravo donela.
Sa šumom kiše vratiše se i uspomene.

Sva svetla u velikoj zgradi u siromašnijem delu grada
bila su pogašena. Oluja je počela oko šest sati i odmah se
sasvim smračilo. Silvija je imala temperaturu i Simon je
morao da izañe da joj kupi antibiotik. Obično je Gurevič
mislio na takve stvari - Džoana je bila u pravu jer je taj
novajlija bio vrlo sposoban. Kupovao je sve što im je bilo
potrebno, plaćao je račune i povremeno dolazio na večeru.
Beriš ga je predstavljao kao mlañeg brata koji im
povremeno dolazi u posetu.

Ali tad je bilo neophodno da sam izañe.
Beriš je osećao da je sve to njegova greška. Trebalo je

da pažljivo prouči ormančić sa lekovima pa ne bi ni došlo
do takve sltuacije. U njemu je bilo gaze, flastera, aspirina i
antipiretika. Ali nije bilo antibiotika. Bilo je vrlo rizično
ostavljati Silviju samu - to nikada do tada nije uradio.
Meñutim, Gurevič je zbog oluje bio zaglavljen u saobraćaju
i mogao je stići tek za nekoliko sati.

Silvija je celog popodneva nešto buncala. U početku
se Simon snalazio s onim što je imao u kući - hladnim
oblogama za čelo i paracetamol. Ali to nije mnogo vredelo.
A njoj je bilo sve gore.

Tako je na kraju uzeo kišobran i samo u košulji
otrčao do kraja stambenog bloka, gde se nalazila lokalna
apoteka. Sačekao je da doñe na red, zureći stalno kroz
izlog: odatle je imao delimičan pogled na ulaz u zgradu, ali
ne bi mogao da vidi nekoga ko ulazi kroz prozor. Zato je
bio zabrinut.

Platio je lek, zgrabio papirnu kesu i, ne otvarajući
kišobran, potrčao ka kući. Stigao je do ulaza potpuno
mokar. Pretrčao je nekoliko stepenika na ulazu, dok mu je
od panike srce tuklo u grlu, plašeći se da će ga, čim preñe
preko praga, najgori košmari sačekati iza vrata. Otvorio je
vrata i pojurio u spavaću sobu.

Silvija nije bila tamo.
Instinktivno je pomerio ruku ka pištolju, jer ga je
panika sprečavala da trezveno razmišlja. Hteo je da je
pozove po imenu, ali to ne učini. Kiša je tukla u bočni zid
zgrade. Okrenu se prema dnevnoj sobi i ugleda je.
Silvija je stajala ispred prozora, a spavaćica joj se od
preznojavanja sasvim zalepila za telo. Nije čula kada je
ušao, jer mu je bila okrenuta leñima. Držala je slušalicu
obema rukama, kao da joj je veoma teška.
Razgovarala je s nekim.
U prvom trenutku Simon nije shvatio smisao te scene.
Zatim joj priñe i vide da ona ništa ne govori. Samo je
slušala.
,,Ko je to?“, upita je zabrinuto.
Ona poskoči u mestu. Okrenula se ka njemu

oznojenog čela, grozničavog pogleda i sva uzdrhtala.
„Zvonio je telefon i ja sam se javila, ali se niko nije
odazvao.“

Pažljivo joj je uzeo slušalicu iz ruku i začuo signal
zauzete linije. Odveo ju je do kreveta, misleći da je taj
telefonski poziv verovatno plod njene groznice.

Želiš li novi život?
Da li je i Silvija te večeri čula te reči? Da li je Kairusov
glas našao put do srca devojke koju je život izmučio? Da li
ju je Gospodar Noći ubedio da se pridruži Armiji senki
odlaskom u sobu 317 hotela Ambrus.
Mnogo godina kasnije, Simon Beriš je, zavaljen u
svoju fotelju, osećao prijatne muke koje mu je zadavala
stara opsesija: lupkala ga je po leñima, ne dozvoljavajući
mu da je ignoriše.
Ali nudila mu je i izvesnu nadu. Bolnu i nerazumnu.
Nekoliko godina ranije, kada je već bio skoro navikao
na život bez Silvije, jednog sasvim običnog dana uveče,
usredjedne obične sedmice, telefon je iznenada zazvonio.
Kada se javio, čuo je samo zvuk oluje. Mahinalno je
pogledao kroz prozor, a kada je na nebu ugledao mesec i
shvatio da ta kiša dopire ili iz daljine, ili iz prošlosti.
Učinilo mu se da pored šuma kiše čuje i nečije
disanje.
Zatim se veza prekinula, a on je sebi i dalje uporno
postavljao mučno pitanje. Potkožne vibracije govorile su
mu da je to bila ona. Želela je da ga podseti na onu noć
kada je kiša pljuštala, a nju tresla groznica.
Tada je Beriš prestao da se raspituje i traga. Pomisao
da je živa i da joj je dobro trebalo je da ga uteši. Najzad,
bar mu je jedna molitva bila uslišena. Meñutim, u
njegovom životu pojavilo se novo pitanje.
Zašto nije ostala sa mnom?
U polumraku sobe osvetljene samo uličnom lampom
Beriš odjednom oseti umor. Ipak, bio je blizu razjašnjenja

Mihailovog crteža.
I šta ti je još rekao tvoj učitelj?
Rekao je da ponekad treba sići do dna pakla, da bismo

saznali istinu o sebi.
Šta se to nalazi u dnu pakla, Mihaile?
Sve ono što neko želi da vidi
Da li ste sujeverni, agente?
Ne, nisam. A zašto me to pitaš?
Zato što je ponekad, kada znate ime demona, dovoljno

samo da ga izgovorite i on će vam odgovoriti.
Odgovoriće, svakako, ponavljao je Beriš u sebi.

Meñutim, kada je Mihail Ivanovič nestao sa šest godina,
bio je premali da bi znao ime demona. Bio je premlad i da
ga neko upita da li želi novi život, pa čak i da to poželi. Bio
je previše mali i da sam ode u sobu 317 u hotelu
Ambrus...

Specijalni agent oseti nalet intuicije. Da bi proverio
tačnost svoje pretpostavke, morao je da sačeka do
prekosutra.

„Ona nije moja majka”, kazao je Ivanovič u toku
ispitivanja kada mu je Beriš pomenuo majku. Beriš je
zapazio da je u toj izjavi bilo mnogo žestokog gneva -
njegova mržnja se prosto mogla dodirnuti. Nije mu bilo
jasno zašto je Mihail kazao tako nešto.

Samo je njegova majka mogla znati razlog.
Specijalni agent odluči da narednogjutra pozove Milu i
da joj sve objasni. Zatim će zajedno otići na jedino mesto
gde mogu da utvrde istinu. Usput će već naći način da joj
se izvini.
Bio je siguran da će mu oprostiti.

56

Odjednom je spopade želja da vidi Alisu.
U toku poslednjih sati Milu je obuzela čudna
zabrinutost i osećaj da će izgubiti dete. Nije znala zašto, ali
je to osećala. Prvi put ja osetila tako nešto.
Zato je, što je brže mogla, vozila hjundai prema
majčinoj kući; ta žurba se razlikovala od one jurnjave kada
je pre nekoliko večeri podlegla glupim halucinacijama.
Želela je da devojčicu zatekne budnu. Neće se vratiti dok je
ne vidi. Biće dovoljno i samo nekoliko minuta.
Mila je i dalje osećala da joj uloga brižne majke ne
pristaje. No, posle rasprave s Berišem i susreta s
Ivanovičem, počela je da veruje da njene greške možda
nisu nepopravljive.
Ona nije moja majka.
To je kazao Mihail. Žena, koju je žestoko osuñivao,
nije bila kriva zbog toga što ga je neko oteo kada je imao
šest godina. Ili su roditelji ipak odgovorni za ono što se
dogaña njihovoj deci već i samim tim što su ih doveli u
ovaj mračni, bezosećajni i iracionalni svet, u kom jedino
zlo ima nekog smisla.
Mila je i dalje vozila, ali nije videla put pred sobom, ni
automobile, ni ulice. Kao da je vetrobransko staklo postalo
neka vrsta ekrana na kojem su se projektovale slike iz
davne prošlosti.
Da se to zlo nije desilo pre šest godina, Alisa se ne bi
rodila. Da te devojčice nisu otimane i ubijane i da roditelji
nisu gubili svoje najdraže, Mila ne bi upoznala budućeg
oca svoje ćerke. Šaptač ih je spojio.
Pretvorio ih je u porodicu.
On je bio majstor koji je sve predvideo. Oni su se
samo prilagodili njegovom planu. I tako se rodila Alisa.
Mila je bila daleko od nje da bi je zaštitila, ali i zbog toga

što je želela da utvrdi da li je Šaptač bacio senku i na život
njene kćeri.

Pretpostavka zla važila je i za nju. Naročito za nju.
Da li je ona lavica koja ubija zebrine mladunce da bi
nahranila svoje dobro ili svoje zlo? Da li su ubistva
nedužnih devojčica, zahvaljujući kojima je roñena Alisa,
pozitivna ili negativna pojava?
Da li bi, da je Mila rešila da bude prava majka - da
živi s ćerkom, brine o njoj i vodi normalan porodični život -
to značilo da priznaje da je učinjeno zlo cena kojom je
plaćena njena sreća?
Bilo je dobro što Mila po prirodi nije bila u stanju da
bude srećna. Njena nesposobnost za empatiju sprečavala
ju je da sazna šta gubi. Ali Alisa je imala sva prava da
bude zadovoljna svojim životom. To što se desilo ranije nije
imalo nikakve veze s njom. Mada pre tog popodneva i te
poslednje sedmice Mila to nije shvatala. Sada je bilo na
njoj da sve nekako popravi i dovede u red. Nije želela da te
večeri gleda svoje dete samo na kompjuterskom ekranu.

Mila vide da su svetla u kući još upaljena. Pretrča
stazom do ulaza i nañe ključ ispod saksije s begonijama.

Iznutra je dopirao miris biskvita.
Njena majka se pojavi iz kuhinje. Imala je na sebi
kecelju, a prsti su joj bili umazani testom. „Nismo te
očekivale“, reče sumnjičavim glasom.
„Ostaću vrlo kratko.“
„ Ali ne, ostani. Pripremam čokoladne kolačiće jer
Alisa sutra ide na neki izlet sa školom i treba rano da
ustane.“
„Zar je već legla?“
Mili to teško pade i Ines opazi da nešto nije u redu.
„Šta se dogaña?“
,,U pitanju je taj Alisin problem... bojim se da je to
jedan od oblika autizma.“
Pošto je njena ćerka konačno pokazivala interesovanje

za dete, Ines pomisli da treba da je uteši. ,,Ne brini, ona je
dobro.“

Mila duboko uzdahnu. „Verujem da si u pravu: ta
nesposobnost uočavanja opasnosti može nestati s
odrastanjem. U svakom slučaju, treba malo sačekati. U
meñuvremenu je moramo stalno držati na oku. Ne bih
volela da počne da izvodi akrobacije na krovu ili da zapali
kuću.“

„To se neće desiti.“ Ines je nastojala da zvuči što
ubedljivije, ne bi li smirila i ćerku i sebe. „Zašto ne odeš do
nje. Možeš barem da je poljubiš dok spava.“

Mila poñe ka Alisinoj sobi, ali se odjednom vrati.
„Kako si uspela da ne podlegneš očajanju kada je tata
umro a nas dve ostale same?“

Ines obrisa ruke o kecelju i nasloni se na dovratak.
„Bila sam mlada i neiskusna. Tvoj otac je bio mnogo
pogodniji da pogaña i ispunjava tvoje potrebe. U šali sam
govorila da on treba da ti bude mama.“ Osmehnu se, ali se
odmah potom i rastuži. „Kada je umro, nisam bila u stanju
da se pomirim s gubitkom. Pala sam u krevet i nisam bila
u stanju da brinem za tebe, niti za nas. Bol koji me je
mučio bio mi je odličan izgovor: tvoga oca nije bilo, a ja
ionako nisam bila sjajna majka. Ne znam da li se sećaš, ali
bilo je dana kad nisam bila u stanju ni da siñem niz
stepenice.“
Mila se sećala toga, ali nije ništa kazala.
„Znala sam da nije pravo da zajedno sa mnom trpiš
teret mojih uspomena u toj praznoj kući. Takoñe nije bilo
pravo da paziš na majku koja se živa sahranila.“
„Zašto me nisi nekome dala?“
„Zato što si jednog jutra ušla u moju sobu i sve
promenila. Stala si ispred kreveta i kazala: Nije me briga
da li si tužna ili ne, ali ja želim moj vrlo prokleti doručak!“
Obe su prasnule u smeh. Ines nikada nije psovala -
držala je do lepog ponašanja i plašila se da ne ispadne
prosta. Zato je Mili bilo čudno da čuje kako majka
ponavlja te reči.

Kada su prestale da se smeju, Ines priñe kćeri I
pomilova je nadlanicom. „Znam da ne voliš dodire. Ipak,
napravi jedan izuzetak.“

Mila ne reče ništa.
„Ovo sam ti ispričala jer sam sigurna da će se i tebi
desiti nešto slično. Jednoga dana će te Alisa iznenaditi
nekom svojom rečenicom ili gestom. Poželećeš da je
zgrabiš i da je više na puštaš. Do tada ću je ja čuvati.
Smatraj da je to neka vrsta pozajmice.“
Majka i ćerka se pogledaše. Mila požele da joj zahvali
za tu priču i utehu, ali shvati da nije potrebno. Ines je
uvek znala šta ona misli.
„Znaš, tu je i taj čovek“, reče Mila, ne razmišljajući
mnogo o tome šta priča. „Poznajem ga odnedavno, ali...“
Nije završila rečenicu.
„Naveo te je na razmišljanje“, reče Ines umesto nje.
„Zove se Simon i policajac je. Ne znam, ali pomišljam
da možda... Ovo je prvi put posle dužeg vremena da sam se
toliko zbližila s nekim. Valjda je to zato što radimo zajedno
pa je sve nekako lakše. Ali mislim da imam poverenja u
njega.“ Zastade, pa ipak dodade: „Nisam do sada imala
poverenja ni u koga.“
Ines se osmehnu.
,,To je svakako dobro za tebe. A možda i za Alisu "
Mila zahvalno klimnu glavom. „Idem sada do nje.“
Alisina sobica bila je u dnu hodnika i u njoj je vladao
zlatasti polumrak, jer se slabo svetlo jedva probijalo kroz
žaluzine. Mila pomisli da dete spava, ali, kada je stigla na
oko metar od vrata, jasno začu Alisin glas.
Vide njen odraz u ogledalu na ormanu. Sedela je u
krevetu i razgovarala sa svojom crvenokosom lutkom.
„I ja tebe volim”, kazala je. „Videćeš, bićemo zauvek
zajedno.”
Mila je htela da uñe da je poljubi mada to skoro
nikada nije činila. No, odjednom zastade da razmisli.
Deca koja se stalno igraju sama slična su mesečarima
- ne treba ih buditi. Naglo vraćanje u stvarnost može biti

traumatično. Ono može zauvek da uništi čaroliju
detinjstva.

Zato ostade ispred vrata, slušajući kako se Alisa
obraća svojoj Mis. To ponašanje svakako nije preuzela od
nje.

„Neću te nikada ostavljati samu. Nisam ja kao moja
mama - biću uvek kraj tebe.”

Ta rečenica pogodi Milu kao pesnica u stomak.
Nijedna od rana koje je sebi nanosila nisu je tako zabolele.
Ne postoji oštrica žileta koja izaziva takvu patnju. Samo su
reči njene ćerke mogle da joj zadaju takav razorni bol.

„Laku noć, Mis!”
Mila vide Alisu kako se uvlači ispod pokrivača,
privijajući lutku uz sebe. Osećala se kao paralizovana i
gubila je dah. Uostalom, devojčica je samo rekla istinu - ni
manje ni više od toga. Majka ju je napustila. Ali kada je
čula Alisu da to izgovara, osetila se drugačije. Želela je da
zaplače, ali nije znala kako. Oči su joj bile suve i pekle su
je.
Kada je najzad uspela da se pomeri, potrča prema
izlazu ne pozdravljajući se sa Ines, no ova ju je iz kuhinje
videla kako izleće napolje i čula kako su se ulazna vrata
zalupila za njom.

Parkirala je hjundai na mestu gde je parkiranje bilo
zabranjeno - nije joj uopšte bilo važno. Žurila je kući s
jednim jedinim ciljem. Ispod kreveta je imala sakrivenu
papirnu vrećicu. U njoj je bilo sve što joj je potrebno.

Dezinfekciono sredstvo, vata, flasteri i novo pakovanje
žileta.

Oni giganti na posteru ispred zgrade preko puta
gledali su je s visine dok prolazila. Beskućnik je bio u
sokačetu i podiže pogled ka Mili, očekujući neku hranu;
ona ga potpuno previde.

Stigavši do kapije, otključala je bravu prstima
drhtavim od nervoze. Moraće malo bolje da se kontroliše:

bilo je važno da joj ruka ne zadrhti kada uzme žilet. Popela
se uz dva niza stepenika i našla se u zaklonu svog stana.
Činilo joj se da su knjige natrpane po svim sobama
zanemele - kao da više nisu sadržavale priče i likove, već
samo prazne stranice. Upali lampu kraj kreveta, ne
skidajući pritom jaknu. Jedino što je želela u tom času bilo
jeda se seče. Htela je da oseti ono što je, u toku poslednje
godine, zamenila strahom. Želela je da na unutrašnjoj
strani svoje butine vidi kako oštrica zaseca meso. Da oseti
kako se koža skida poput vela, a krv curi poput toplog
balsama.

Da ukloni bol drugim bolom.
Sagnu se da dohvatl vrećicu - još samo nekoliko
sekundi i zaboraviće na Alisu. Kesica je bila tamo gde ju je
ostaviia pre mnogo vremena - onda kada je započela svoju
čudnu dijetu i odlučila da se mane prolivanja sopstvene
krvi.
Ispruži ruku da je dohvati. Još malo I dodirnuće je
prstima. Još nekoliko centimetara... a zatim je zgrabi i
privuče. Nestrpljivo je otvori.
Meñutim, umesto pribora za samopovreñivanje, u
kesici je bio nešto drugo.
Mila se zagleda u taj predmet, ne pitajući se uopšte
kako je dospeo pod njen krevet - bila je to mesingana
kugla sa ključem.
Zurila je u ključ sobe 317 u hotelu Ambrus.

57

Edit Pjaf pevala je Les amants d’ un jour.
Hotelski hol, utonuo u senku boje šafrana, bio je
potpuno prazan. Nije bilo gostiju, ni starog crnca s
kariranom jaknom koji je sedeo na kožnom divanu, pa čak
ni mršavog portira s četkastom prosedom frizurom,
pozlaćenom minñušom i izbledelim tetovažama, koji je ličio
na ostarelu rok zvezdu.
Čula se samo muzika. Uporna poput zaboravljene
uspomene i umirujuća poput uspavanke.
Mila poñe ka liftu. Pritisnu dugme za poziv i sačeka
da kabina doñe po nju.
Ubrzo se našla na trećem spratu. Zaputila se
hodnikom, zagledajući brojeve soba. Pored nje su
promicala crna lakirana vrata s brojevima, sve dok nije
došla do sobe koja ju je zanimala.
Tri brojke od potamnelog metala: 317.
Mila izvuče ključ sa priveskom iz džepa. Ubaci ga u
ključaonicu. Vrata se otvoriše, a iz sobe pohrli mrak.
Prešla je preko praga i ispružila ruku prema
prekidaču. Upalila se lampa kraj kreveta. Sijalica s
volframskom žicom - još se koriste za stare lampe - bacala
je mutno svetlo.
Tamnocrveni tapeti i tepih iste boje, prošaran
ogromnim tamnoplavim cvetovima. Pamučni bordo
prekrivač za krevet, s progoretinama od cigareta. Dve
komodice. Na sivoj mermernoj površini desne komodice
stajao je crni telefonski aparat, a na suprotnom zidu video
se trag krsta koji je uklonjen. Na komodici je stajalo i
nešto što je bilo namenjeno njoj.
Poklon od Gospodara Noći.
Iz tame dolazim i u tamu ću se vratiti.
Bila je to čaša vode i dve plave pilule.

58

Mobilni telefon uporno je zvonio, ali se niko nije
odazvao.

Možda Mila ne želi da govori s njim jer je još ljuta. To
je razumljivo, pomisli Beriš. Zaslužio je. Želeo je da svrati
u Čistilište, da razjasne neke stvari, jer je bio siguran da
Mila u ovo doba dana svakako nije kod kuće.

Specijalni agent se tog dana kasno probudio i to samo
zato što je Hič zalajao da ga podseti na svoje potrebe.

Bila je prava glupost zaspati odeven, u staroj fotelji
kraj prozora. Sada je osećao bol na sredini leña, a o vratu
da se i ne govori.

Nije se sećao da je ikada, u toku svih prethodnih
godina, spavao tako kao zaklan - kao da je zapao u stanje
hibernacije. Čak ga ni neudobni položaj u fotelji nije
probudio, niti mu je smetao u toku noći. Nije ništa sanjao.
Bio je to jedan dug, kontinuiran prelazak iz stanja u kojem
je zaspao u ono u kojem se probudio.

Meñutim, bez obzira na bolove u raznim delovima
tela, sada je bio prilično živahan.

Brzo se istuširao i presvukao u tamnoplavo odelo, a
zatim popio kafu. Bilo je jedanaest sati pre podne, a
napolju je bilo prilično hladno. Najzad je jesen savladala
poslednje nalete letnje toplote. Beriš je nasuo hranu i vodu
u Hičove posudice. Nije mogao da ga povede sa sobom.

Pozvao je taksi i krenuo da proveri ono što je
intuitivno naslutio prethodne večeri pre nego što ga je
umor savladao.

Voleo bi da je i Mila mogla da poñe s njim, ali pomisli
da je možda bolje da još malo svari onaj jučerašnji bes.
Nije znao kako da se postavi - poznavao ju je prilično
kratko.

Kada se, otprilike kroz jedan sat, bude pojavio u

Čistilištu s rezultatom kome se nadao, Mila će zaboraviti
na njihovu svañu. Ni sam Beriš se više nije sećao šta ju je
podstaklo, a možda i nije bilo pravog razloga. To se po-
nekad dogañalo.

Taksi ga ostavi blizu ulaza u veliku belu zgradu.
Zastava je lepršala iznad engleskog travnjaka, a zveckanje
koturova koji su je držali bio je jedini zvuk koji se napolju
čuo. Platio je vozaču i prešao preko praga bolničkog
kompleksa.

Bilo je to lepo mesto - zapravo nije ličilo na bolničku
ustanovu. Iza velike prve zgrade videlo se naselje malih
belih kuća s kobaltnoplavim ivicama.

Na recepciji mu pokazaše kućicu u kojoj je boravila
majka Mihaila Ivanoviča i Beriš poče da se provlači
izukrštanim uličicama, tražeći prava vrata.

Pokuca i pokaza značku, čekajući da neko otvori
vrata. Proñe malo vremena i vrata se najzad ipak otvoriše.

Žena koja ih je otvorila sedela je u kolicima. Odmah je
uočila značku. „Već sam sve kazala vašim kolegama. Idite,
molim vas”, reče pre nego što je Beriš stigao da otvori usta.

„Sačekajte, gospoño Ivanovič, važno je.” To mu je prvo
palo na um, te prekasno shvati da je trebalo da smisli
neko bolje obrazloženje.

„Sin koga nisam videla dvadeset godina postao je
ubica. Šta još može da mi bude važno?”

Poče da zatvara vrata, a Beriš nije znao kako da
zaustavi mehanizam koji je pokrenuo. Opet požele da je
Mila s njim - ona je češće i veštije razgovarala sa ljudima.
Predugo je izbegavao ljude i trudio se da ga ostave na
miru, pa sada, osim u toku ispitivanja u nekoj istrazi, nije
znao kako da komunicira s bližnjima.

„Juče sam razgovarao s vašim sinom. Mislim da je
Mihail želeo da vam prenesem poruku...”

Lagao je. Ivanovič je bio i više nego jasan.
Ona nije moja majka.
Vrata se zaustaviše na nekoliko centimetara od
njegovog lica. Žena ih lagano ponovo otvori i zagleda se u

njega s tužnom radoznalošću.
Traži oproštaj koji joj ne mogu pribaviti, reče u sebi

Beriš i uñe u kuću.
Dok je specijalni agent zatvarao vrata za sobom,

gospoña Ivanovič se odveze na suprotni kraj dnevnog
boravka.

„Sinoć su došli ti policajci, da mi kažu da se Mihail
iznenada pojavio. Ispričali su i šta je sve uradio, ne
pokazujući nimalo obzira, kao da sve to ne govore njegovoj
majci.”

Žena je mogla imati najviše pedeset godina, ali je
izgledala znatno starije. Imala je kratku prosedu kosu -
skoro ošišanu do glave. Stan je bio sličan njoj.
Funkcionalan kao bolnička soba i minimalno opremljen
poput zatvorske ćelije.

„Smem li da sednem?“, upita Beriš pokazujući sofu
prekrivenu voštanim platnom.

Gospoña Ivanovič klimnu glavom.
Specijalni agent nije bio siguran da može naći reči
utehe i razumevanja. Pomisli i da to ne bi ni vredelo. U
ženinom glasu bilo je previše gneva.
„Pročitao sam izveštaj o nestanku vašeg sina“, reče
on. „Scena kada šestogodišnjeg Mihaila s ljuljaške odvlači
neka nevidljiva ruka izazvala je u meni pravu jezu.“
„Ko zna zašto svi vi to tako doživljavate?“, usprotivi se
žena. „Želite li da znate šta mi je bilo najmučnije? To što se
ništa ne bi desilo da sam se osvrnula samo malo ranije.
Telefonska govornica u kojoj sam se nalazila udaljena je od
ljuljaške samo desetak metara. Bio je dovoljan deo
sekunde - možda samo jedna reč manje u tom prokletom
razgovoru! Uče nas da brojimo sekunde, minute, sate,
dane, godine... ali niko nas ne uči da cenimo važnost
jednog trenutka.“
Taj prelazak na sentimentalnost probudi u Berišu
nadu da će mu se žena ipak otvoriti. „Tada ste se vi i vaš
muž upravo razvodili.“
,,Da, izabrao je drugu ženu.“

,,Da li je vaš muž voleo Mihaila?“
,,Nije“, brzo mu odgovori. „Dakle, poruka od mog
sina?“
Beriš uze sa stola časopis koji je tu stajao, izvuče
olovku iz unutrašnjeg džepa i na praznom uglu papira
poče da šara reprodukciju crteža koji je Mihail naškrabao
u notesu za vreme ispitivanja.
„Ej, šta to radite s mojim časopisom?“
„Žao mi je, ali nema drugog načina.“
Pošto je nacrtao pravougaonu četvorospratnicu s
redom potkrovnih prozora, velikom kapijom i mnogo
prozora na fasadi, postavio je i ljudsku figuru iza jednog
prozora. Zatim pokaza ženi taj crtež.
Majka Mihaila Ivanoviča načas se zagledala u crtež.
Zatim ga vrati Berišu. „Šta bi to trebalo da predstavlja?“
„Nadao sam se da ćete mi vi reći...“
,,Ne znam šta je to.“
Ne govori istinu, pomisli Beriš. „Dok je to crtao, Mihail
je kazao jednu rečenicu koja nema baš mnogo smisla.“
„I kazali su mi da je poludeo. Ako može da spaljuje i
ubija ljude, onda verovatno i jeste lud.“
„Mislim da samo želi da mi to mislimo. Kada sam ga
upitao čega ima u vatri, kazao je da ima svega onoga što
neko želi da vidi. Ta me je rečenica navela na razmišljanje,
a znate li zašto?“
“Ne znam, ali sam sigurna da ćete mi vi to reći“
odlučno zaključi žena, pokazujući time da zid koji je
godinama gradila oko sebe nije lako preći.
Beriš ipak reši da pokuša. „Toliko smo navikli da
posmatramo vatru kao pojavu da nismo u stanju da
vidimo šta je iza plamena.” Malo zastade i zagleda se u
ženu. „Plamen nešto skriva, gospoño Ivanovič.”
,,A šta to?“
„Činjenicu da nekada treba sići do dna pakla da
bismo saznali istinu o sebi, reče on, precizno citirajući
Mihailove reči.
Žena odvrati pogled i Berišu se učini da je u njenim

očima načas prepoznao pogled njenog sina.
„Znate li vi šta je na dnu pakla, gospoño Ivanovič?”
,,To je mesto gde ja živim.”
Beriš klimnu glavom, kao da potvrñuje neku

činjenicu. ,,A čime ste se bavili pre...”
Žena pogleda svoje nepokretne noge. „Bila sam sudski

lekar. Baš je to zgodna ironija, zar ne?” Zatim nabra nos.
„Deset godina sam radila s leševima. Ljudi stalno umiru, a
ni sami ne znaju kako. Videla sam takve stvari... na ovom
svetu ima mnogo više ñavola nego u paklu. Vi ste policajac
pa znate o čemu govorim.”

„Ponekad, ako znamo ime nekog demona, dosta je da
ga izgovorimo i on će nam odgovoriti, reče Beriš, citirajući
još jednom Mihaila Ivanoviča.

Žena ga prekorno pogleda. „Izazivate li vi Boga ili
ðavola, agente?”

,,Uz ðavola se ne može pobediti.”
Nastala je tišina, a žena ga je posmatrala umornim
pogledom.
,,Da li ste sujeverni, gospoño Ivanovič?”
„Kakvo vam je to pitanje?”
Beriš je i dalje bio sasvim miran. ,,Ne znam, ali to me
je i vaš sin pitao, a ja nisam znao šta da mu odgovorim. To
je bio poslednji deo njegove poruke.”
„Vi me zavitlavate, zar ne? Sve to što ste mi ispričali...
nema mnogo veze sa mnom. Šta zaista hoćete?”
Beriš ustade. Nadvi se nad ženom koje se sva skupila
u invalidskim kolicima. „Vidite... pre nego što sam došao
ovamo, nisam bio siguran da li to ima neke veze s vama.
Ali čim ste mi otvorili vrata, dobio sam potvrdu.”
„Idite odavde”, reče mu žena hladno.
„Odlazim za minut.” Razmišljao je kako da počne.
„Kairus je stupao u vezu sa svojim žrtvama preko telefona.”
,,A ko je taj Kairus?”
„Možda više volite da govorim o njemu kao o
Gospodaru Noći? U svakom slučaju, on je telefonom zvao
osobe koje bi zapale u krajnje očajanje i nudio im bolji

život. Pitao sam se kako je to izveo sa Mihailom... Sa šest
godina je bio premali da bi znao šta je dobro za njega. Zato
ga je trebalo oteti. Ali zašto bi rizikovao kada su svi ostali -
takozvani insomničari - dobrovoljno pošli za njim. Morao je
imati neke dobre razloge...”

„Vi to samo fantazirate“ pokuša žena da ga ućutka.
Beriš se oštro zagleda u nju. „Mihail ima uroñenu
anomaliju poznatu kao situs inversus, koja često kao
posledicu ima tešku kardiopatiju.“
„Da, i šta s tim?“
„Vi i vaš muž ste se tada razvodili i Mihailov otac je
bio na putu da zasnuje drugu porodicu, u kojoj
najverovatnije ne bi bilo mesta za bolesno dete. A ni vi
niste bili u prilici da se starate o njemu, zar ne? Tada su
se kod vas javili prvi znaci ozbiljne degenerativne bolesti,
koja vas je kasnije prikovala za invalidska kolica.”
Žena je zbunjeno ćutala.
„Mihailu je bila potrebna stalna nega. Bez rodbine
koja bi se starala o njemu, verovatno bi završio u nekom
domu, jer niko ne bi dobrovoljno usvojio dete u takvom
stanju. Bile su mu neophodne razne skupe terapije. Vi ste
studirali medicinu pa ste vrlo precizno mogli da predvidite
šta će se dogoditi. Postavljalo se pitanje koliko bi dugo
vaše dete poživelo bez odgovarajuće ekonomske potpore?”
Žena se rasplaka.
„ Ali jednoga dana vam se telefonom javio nepoznat
čovek. Ispričao vam je neke sasvim razložne stvari i
zadobio vaše poverenje. Dao vam je drugačiji uvid u stvari,
a takoñe i nadu. Mada niste znali ko je taj čovek, osetili ste
da je prijatelj kakvog odavno niste imali. Onda vam je
postavio ključno pitanje: Da li biste želeli novi život... za
vašeg sina?”
Beriš pusti da ta rečenica neko vreme visi u vazduhu.
,,I šta ste tada uradili, gospoño Ivanovič? Ono što vam
se u tom času učinilo najispravnije: rešili ste da Mihailu
barem pružite šansu... odveli ste ga u sobu 317 u hotel
Ambrus, dali mu da popije pilule za spavanje i sačekali da

zaspi. Zatim ste otišli, znajući da ga više nikada nećete
videti. A za javnost ste izmislili priču o ljuljašci I
nepoznatom otmičaru.”

Suze su potocima tekle niz lice Mihailove majke.
„Veoma mi je žao, gospoño Ivanovič”, reče Beriš s
najvećim mogućim saosećanjem. ,,To je moralo biti strašno
za jednu majku.”
Žena stisnu usne. „Kada rizikuješ da izgubiš nešto
odreñeno, nisi u stanju da pravilno rasuñuješ. Ali kada
znaš da možeš izgubiti sve odjednom, shvatiš da nemaš
šta da izgubiš... a ja sam tada mislila da ću uskoro umreti.
A eto - još sam ovde.”
Beriš požele da ode jer je shvatio koliko je njegovo
prisustvo nepoželjno. Šta je on, koji nije imao dece, mogao
znati o takvoj drami? A još je i slagao tu ženu da bi
opravdao svoj dolazak.
Ona nije moja majka.
Mihailova prezriva rečenica odjekivala mu je u glavi.
Da je samo znao šta je ta žena učinila za njega i čega se
sve odrekla... Ali možda je i znao, i osuñivao ju je baš zbog
toga. U svakom slučaju, Beriš nije smeo previše da je žali,
jer nije hteo da ode dok ne dobije sve odgovore. Zato
nastavi.
„Kao što sam malopre kazao, Kairus je rizikovao kada
je izabrao da odvede dete - poznato je da ljudi saosećaju s
nestalom decom, zavole mališane čije se slike pojavljuju na
ambalaži mleka i ne zaboravljaju ih lako... No, Kairus je
ipak rešio da odstupi od pravila i da ostavi za sobom
svedoka koji bi jednom mogao sve da ispriča policiji... što
znači da je imao jak razlog za to.”
Žena samo klimnu glavom.
„Šta vam je tražio zauzvrat, gospoño Ivanovič?“
Mihailova majka obori pogled na časopis i na Berišev
crtež velike četvrtaste zgrade. ,,Ne bih pomislila da će se
posle toliko vremena sećati svega... shvatate li vi to,
agente? Moj sin me ipak nije zaboravio. Ta zgrada nalazi se
naspram parkića u koji sam ga stalno vodila.“

Beriš nije mogao da poveruje da se sve tako idealno
sklapa u savršen krug. Mali park s ljuljaškom, iz kojeg je
Mihail nestao, majčinska briga i crtež koji je piroman
naškrabao za vreme ispitivanja. Specijalni agent podiže
svoju reprodukciju crteža našaranu na margini časopisa i
pokaza je ženi. ,,A šta je ovo?“

„Dok sam još bila sudski lekar, radila sam punih
deset godina u zgradi tužilaštva“, objasni mu ona.

Beriš priñe i spusti joj ruku na rame. „Niste vi krivi
što je Mihail postao čudovište. Ali još možemo da
zaustavimo onoga ko ga je načinio takvim... Šta vam je pre
dvadeset godina Kairus zatražio?“

„Jedno telo.“

59

Jedva je izdržavao toliku napetost.
Bilo mu je potrebno još malo vremena da sve proveri.
Želeo je da sve ispriča Mili - trebalo je da i ona bude tu.
Ako bi je imao kraj sebe kao sve doka, Beriš bi se lakše
uverio da je sve to istina.
Specijalni agent se uzvrte na sedištu taksija koji ga je
vozio prema policijskoj stanici, osećajući da mu adrenalin
kola venama. Nije hteo da pozove Milu na mobilni telefon
jer je smatrao da istina koju je upravo saznao zahteva
usmeno objašnjenje.
Trebalo je da proñe dvadeset godina pa da je otkrije.
Sada mu je nedostajalo tako malo da nije mogao da izdrži.
U meñuvremenu je razradio različite scenarije. Neki
su imali dosta smisla, a drugi nisu. Ipak, bio je siguran da
će se na kraju sve kockice složiti.
Autor te velike prevare - Čarobnjak, Opsenar Duša,
Gospodar Noći ili Kairus - bio je čovek prefinjenog uma, a
takoñe i beskompromisan tip.
Ali još je mogao da ga pobedi.
Specijalni agent reče taksisti da ga ostavi na
obližnjem trgu s fontanom, baš naspram zgrade Savezne
policije.
Prozorska stakla slična ogledalima odbijala su zrake
popodnevnog sunca, a vedro nebo bilo je posuto retkim
belim oblačićima. Petak je očigledno bio najmirniji dan u
nedelji. Uvek se pitao zašto je tako. Možda su se petkom I
kriminalci i policajci odmarali od naporne nedelje. No, u
svakom slučaju, policajci su se večeras uzmuvali i stalno
su ulazili i izlazili iz zgrade.
Beriš se pridruži masi koja je žurila prema ulaznim
vratima.
Dok je žurio prema ulazu, opazi da se svi osvrću i

bacaju čudne poglede na njega - kao u koreografiji sa
suncokretima koji se okreću prema zraku sunca - i svi
redom zure u njega.

Pošto su ga kolege obično ignorisale, bilo mu je čudno
što odjednom svi pilje. U njihovim poglediuia nije bilo
ničega posebnog, ali je ranija hladnoća bila zamenjena
nekakvim čuñenjem.

Kada su svi počeli napadno da ga posmatraju, Beriš
instinktivno uspori hod i pokuša da shvati šta se dogaña.

Neko mu iza leña nešto doviknu, ali nije uspeo da
razabere šta. Osvrnu se unaokolo, i sam zabrinut kao i
ostali.

„Stani, Berišu!”, oslovi ga neko po imenu.
On se okrenu i ugleda Klausa Borisa, kako žuri
prema njemu podignutih ruku. Da li je on to zaista uperio
pištolj u njega?
,,Ne mrdaj!”
Beriš jedva uspe da podigne ruke uvis kada ostali
agenti skočiše na njega i namaknuše mu lisice.

60

U sali za ispitivanje ćutanje se koristilo kao
svojevrsna tortura.

To je bila neka vrsta nevidljive policijske surovosti.
Nijedan zakon nije branio njenu primenu.

Simon Beriš našao se u istoj prostoriji u kojoj je
nekoliko sati ranije bio Mihail Ivanovič. Za razliku od
ostalih ispitanika, on je dobro znao zašto je ta soba zvučno
izolovana. Prvo objašnjenje bilo je da u nju ne treba da
prodiru zvuci koji dolaze spolja. Organizam reaguje na
nedostatak uobičajenih šumova - krckanja, zveckanja i
slično. Posle nekog vremena čovek prestane da razlikuje
stvarnost i sopstvenu maštu.

Ako takvo stanje duže potraje, može potpuno izludeti
čoveka.

Ali Beriš je znao da ga kolege neće ostaviti unutra
tako dugo. Zato reši da iskoristi tišinu za razmišljanje.

I dalje se pitao za šta ga optužuju, ali mu ništa
konkretno nije padalo na um. Sedeo je i čekao da neko
doñe i pozabavi se njime - da sedne sa suprotne strane
stola i konačno mu objasni šta se dešava. U meñuvremenu
se trudio da se ponaša kao da se oseća ugodno - doduše,
ne preterano - jer je imao u vidu da ga kamere snimaju iz
svih uglova. Bio je prilično siguran da trenutno niko ne
sedi iza lažnog ogledala.

Predobro je poznavao tehniku ispitivanja da ne bi
shvatio da će ga kolege, pre nego što doñu, ostaviti bar
nekoliko sati da se prži na tihoj vatri. Treba samo izdržati.
Nije tražio vodu niti je zamolio ode do toaleta, se to obično
tumačilo kao znak popuštanja. Donekle je i bilo tako. Da
bi pokazao da je otporan na sve moguće optužbe, mora
sabotirati njihove planbve.

Optuženi koji se previše ili premalo nervira svakako je

kriv. Kao i onaj koji stalno pita zašto je tu doveden. Previše
hladnokrvan optuženik obično ubrzo prizna. I nedužni su
činili sve to, no najčešće im niko nije verovao. Tajna je bila
u ravnodušnom ponašanju.

Prošla su skoro tri sata pre nego što su se vrata
otvorila. Ušli su Klaus Boris i Sudija, naoružani fasciklama
i odlučnim izrazom lica.

„Agente Berišu”, poče šefica odseka, „inspektor Boris i
ja imamo nekoliko pitanja za tebe.a

„Ako ste ih tako dugo smišljali, svakako je u pitanju
nešto važno”, ironično odgovori Beriš. Zapravo, oseti strah.

„Imaš dovoljno iskustva sa ispitivanjima da znaš da
možemo ovde ostati i cele noći, reče Boris. „Nećemo igrati
nikakve igrice - nadam se da nam nećeš zagorčavati život i
da ćeš sarañivati.”

„Simone, ako to ne bude slučaj, prekinućemo
ispitivanje i prosledićemo dokumentaciju tužilaštvu.
Uveravam te da imamo dovoljno materijala da te
optužimo.”

Beriš raširi ruke i nasmeja se.
„Izvinite, ali prvo mi recite zašto smo ovde.”
,,Mi znamo sve, ali želimo da ti damo priliku da
prikupiš neke olakšavajuće okolnosti.” Šutonova mu uperi
prst pravo u lice. „Gde je ona?”
Specijalni agent je ćutao jer nije znao šta da odgovori.
„Šta se sinoć dogodilo?”
Beriš u trenu pomisli da je ipak učinio nešto loše,
zaboravljajući da je cele noći spavao kao top. Zato je i dalje
ćutao, očekujući njihovo objašnjenje.
Ono dvoje to nisu dobro primili jer mu Džoana Šuton
priñe s desne strane i nagnu mu se nad uhom. Beriš oseti
njen dah i presladak parfem i pripade mu muka.
„Kakve veze imaš s nestankom agentkinje Mile
Vaskez?”
To pitanje ga je sledilo. Ne toliko zbog istine koju je
upravo saznao, već zbog činjenice da nije znao odgovor.
„Zar je Mila nestala?”

Njih dvoje se ljutito pogledaše.
Zatim Boris progovori.
„Sinoć je sva iznervirana istrčala iz majčine kuće.
Majka ju je nešto kasnije pozvala u stan, ali ona nije bila
tamo. Ne odgovara ni na mobilni telefon.”
,,To znam i ja, jutros sam bezuspešno pokušao da je
dobijem.”
„Možda si to učinio da bi obezbedio alibi.”, odmah
napomenu Sudija.
„Alibi za šta?” Bio je besan. ,,Da li ste je uopšte
tražili?”
Ignorisali su to njegovo pitanje.
Boris sede naspram njega.
„Reci mi, Berišu, kako si se vratio na slučaj Kairusa?”
Specijalni agent pomisli da će mu biti potrebno sve
moguće strpljenje da ne plane. „Zapravo, upravo je Mila
Vaskez prva došla kod mene. Sarañivao sam s njom još od
one noći kad je u požaru izgorela zgrada od crvene cigle.”
Kad se setio Kairusovog skrovišta, spopadoše ga žmarci.
Šutonova se nasloni na ugao stola.
„Zar si i ti bio tamo? Pa zašto se nisi pojavio? Zašto si
ostavio Vaskezovu da sama odgovara za sve?”
„Jer Mila nije htela da ja budem umešan u to.”
„Misliš li da ćemo ti sada poverovati?” Sudija lagano
odmahnu glavom.
,,Ti si je napao te noći, zar ne?”
„Šta to govoriš?”, zgranu se Beriš.
„Dočepao si se njenog pištolja i inscenirao si napad.”
„Još neko je tada bio u kući i pobegao je. Vi ste
utvrdili da postoji prolaz kroz kanalizaciju.” Beriš poče da
gubi nerve, iako je znao da to nije dobro za njega.
,,A zašto bi se neko prljao po kanalizaciji kad može da
izañe na glavna vrata?”, napade ga Klaus Boris.
„O čemu vi to govorite?”
„Jesi li siguran da pri pretraživanju tvoje kuće
nećemo naći Milin pištolj?”
,,Ne shvatam zašto toliko insistirate na tom pištolju.”

Šutonova uzdahnu. „Vidiš... jutros su završene
pretrage mesta na kome je izbio požar. Ljudsko telo bi
svakako izgorelo na tolikoj temperaturi kao i plastika i
papir. Ali ne i metal. A meñu ostacima stvari u kući nismo
našli Milin pištolj. Gde je on?”

„Znajte da ćete morati da pronañete nešto mnogo
ubedljivije da biste me okrivili.”, opet ironično napomenu
Beriš. „Ovako ste samo upropastili sebi jedno lepo veče u
petak i to bez valjanog razloga.”

Policajci se opet zgledaše. Specijalnog agenta
odjednom spopade neprijatan osećaj da možda ipak imaju
nešto konkretno u rukama. Poigravali su se s njim, želeći
da izvuku adut u pravom trenutku.

„U slučaju insomničara ti si platio najveći ceh”, izjavi
Šutonova. „Ja, Gurevič i Stefanopulos prošli smo bez
posledica po karijeru. Ti si se sentimentalno upetljao,
pravio si grešku za greškom i postao otpadnik.”

„Oboje vrlo dobro znamo šta se desilo i za čije grehe
sam platio”, bocnu je Beriš. „Samo tražiš način da me
ućutkaš.”

Sudija je i dalje delovala vrlo samouvereno. ,,Ne vredi
mi mnogo to tvoje ćutanje u vezi s Gurevičem. Ne moram
da se služim trikovima da bih te optužila. Baš činjenica da
nisi bio taj korumpirani policajac može biti pravi motiv
za...”

„Teško je izgubiti ugled meñu kolegama” nastavi
Sudija. „Trpeti i slušati kako te ogovaraju. I to ne iza leña,
već pravo u lice. A naročito je teško trpeti to kad znaš da si
nedužan.”

Šta li je Džoana htela da postigne tom pričom? Beriš
nije znao, ali je nanjušio neprilike.

,,To na kraju dovede čoveka do ogorčenosti i pomisli
da će pre ili posle naterati sve da plate za to...”, zaključi
Šutonova.

„Zar insinuirate da sam ja iza svega ovoga? Da sam
organizovao povratak nestalih lica i sva ta ubistva?”

„Ubedio si ih zato što si sličan njima, a i doživeo si

mnoga poniženja. Glavna meta ti je bio Gurevič, ali i cela
policija." Ton joj se zaoštri. „Terorističkoj organizaciji je
potrebna ideologija i precizan plan. Nema boljeg pa-
ravana nego skloniti se pod okrilje neke državne
institucije. Ta institucija se može uništiti oružjem, ali je još
veća šteta ako ljudi izgube veru u nju. Ti si odavno ljut na
naše odeljenje.”

Beriš nije mogao da poveruje sopstvenim ušima.
„A kakve veze ima sa svim tim Milin nestanak?“
„Ona je sve shvatila”, reče Boris. ,,Od početka je bila
tvoj pion! Ti si je naveo da ode u zgradu od crvene cigle!”
„Nisam!”
Sudija načini lažno sumnjičav izraz. „Manipulisao si
njome i naveo je da pomisli da radite zajedno. Posebno si
se potrudio da je ubediš da ništa ne saopštava
pretpostavljenima.”
„Tako si bio u poziciji da pratiš tok istrage”, pomože
joj Boris. „Bio si nevidljivo lice upućeno u sve naše akcije.”
,,A kada je ona konačno sve shvatila, ti si je
likvidirao.”
„Šta to lupetaš?”
„Lično sam vas čuo kako žučno raspravljate sinoć u
hodniku”, potvrdi inspektor ubeñeno.
„Jedna rasprava ništa ne dokazuje“, odgovori Beriš
isto tako odlučno.
„Tačno: to nije dokaz.” Sudija je delovala prilično
smireno. „Ali jedan svedok vas je i sinoć video. Vozio si je
kući, zar ne?”
Prva Beriševa pomisao bila je da Boris blefira. ,,A ko
je taj svedok?”, upita izazovno.
„Kapetan Stefanopulos.”

61

Nemaju u rukama ništa protiv mene.
Opet je bio sam u sali za ispitivanje i u sebi je
ponavljao da su ga Šutonova i Boris optužili za otmicu
samo da bi videli hoće li se slomiti. Ali šta hoće Stef? Zašto
bi mu kapetan to učinio?”
Načas pomisli da ono dvoje ne govore istinu o Mili i da
joj se dogodilo nešto strašno. Zatim se razvedri jer se setio
da bi njima savršeno odgovaralo da ga optuže za... nije
hteo da izgovori ubistvo čak ni u sebi. Vrteo je u glavi
podatke koje je čuo, ali nije mogao da shvati u čemu je
problem.
Mučile su ga i neke druge stvari. Bio je prilično žedan
i išlo mu se u klozet. Njegova strategija ravnodušnosti nije
mnogo vredela, pošto su ga i dalje držali u toj sali.
Do sada je valjda tužilaštvo sročilo optužbu, govorio je
samom sebi. To bi značilo da će ga premestiti u neku
ćeliju.
Da, a koliko je uopšte sati? U sali za ispitivanje nije
bilo sata - to je smišljeno da bi se optuženik što više
zbunio i da ne bi znao koliko je vremena prošlo. Uzeli su
mu sat zajedno s pištoljem i značkom kada su ga priveli.
No, preračunavši se u glavi, Beriš oceni da je verovatno
prošlo osam uveče.
Kad samo pomisli da mu je taj dan baš lepo počeo.
Poseta majci Mihaila Ivanoviča dala mu je ključ za rešenje
slučaja, ali je paradoks bio u tome što sada nije mogao da
ga upotrebi. Pomislio je čak i da Sudiji i Borisu predloži
razmenu podataka, no šta bi im mogao tražiti zauzvrat?
Ionako ga ne bi pustili da izañe.
Nije znao ni da li bi mu poverovali.
Jedina njegova šansa bila je da Šutonovoj tutne u
glavu misao da ona iz svega toga može izvući neku korist.

Koliko ju je poznavao, bila je spremna da prihvati bilo šta
da bi se otarasila odgovornosti za Gurevičev prestup. To bi
značilo da svakako mora da bude pobednica u igri i da njoj
treba da pripadne zasluga za rešavanje misterije Kairusa i
insomničara, makar i posle dvadeset godina. Beriš je bio
siguran da su se novinari već domogli nekih podataka i da
će sve uskoro biti objavljeno.

Neće moći još dugo da kriju ceo taj slučaj.
Odjednom ugleda kako se vrata sale otvaraju i
uspravi se na stolici. Učini mu se da se protivnici vraćaju,
reče u sebi, nastojeći da ne misli na glad i potrebu da
mokri. Spremio se za narednu rundu, moleći boga da
izdrži što duže.
Ali na pragu se pojavi tip odeven u plavu trenerku, s
kapom natučenom na oči. Berišu prolete kroz glavu misao
da neko tako kamufliran svakako nema dobre namere.
Specijalni agent skoči na noge, ne znajući šta bi
drugo mogao da učini. Čovek se u tom času okrenu ka
njemu. Bio je to Stefanopulos.
Kapetan brzo zatvori vrata za sobom. Beriš je
zbunjeno zurio u njega. „Nemamo mnogo vremena“, reče
Stef skidajući kapu.
„Šta ti radiš ovde? Zar me nisi ti uvalio u ovo?“
„Izvini, morao sam“, reče Stef ležerno.
Beriš nije mogao da poveruje ušima. Oseti da ga
spopada pravi nalet besa. „Zašto si morao?“
„Saslušaj me!“ Stef ga zgrabi za ramena. „Hteli su da
te pričvrlje još pre nego što je Mila nestala. Vrlo si pogodan
za dežurnog krivca i žrtvenog jarca: gnevni policajac koji je
postao voña terorističke organizacije. Ne bi morali da
objašnjavaju štampi celu priču od pre dvadeset godina,
osim možda onog dela o tebi i Silviji, da bi time pokazali
kako si nepouzdan.“
,,I ti si im svojom izjavom dao dokaz koji im je
nedostajao.“
„Da, ali kada sve to demantujem, videće da nemaju
ništa u rukama i moraće da polažu račune medijima.“

Beriš malo razmisli o tome što je čuo. Bio je to dobar
plan. Pod uslovom da Stef zaista demantuje svoju
prethodnu izjavu. U tom času seti se da ih kamere
snimaju.

„Ali oni nas gledaju, a ti si upravo izjavio da...“
,,Ne brini zbog toga“, brzo mu reče Stef. „Svi su sada
na sastanku kod Sudije, a ja sam pre dolaska isključio
unutrašnji sistem snimanja. No, da preñem na drugi
razlog mog dolaska ovamo...“
Beriš nije znao šta da očekuje.
U Stefovim očima ugleda razumevanje. ,,Da znaju šta
se stvarno desilo, ne bi je ni tražili.“
„Šta to govoriš? O čemu pričaš?“
„Kao što i sam znaš, u slučajevima nestanka neke
osobe treba da proñe trideset šest sati od poslednjeg
viñenja da bi se pokrenuo ceo postupak potrage. Za
policajce taj rok iznosi dvadeset četiri sata, ali i to je
previše.“
,,Ne shvatam.”
„Kada nam je Milina majka jutros javila da joj je ćerka
nestala, otišli smo do njenog stana da proverimo. Videli
smo da je Milin hjundai parkiran kućom. Nema nikakvog
znaka obijanja vrata, ali to ne znači ništa. Ostavila je svoj
mobilni telefon, ključeve i rezervni pištolj - onaj koji je
koristila otkako je stari izgubila u požaru.”
Beriš poče da shvata. „Ali ako postoji sumnja na
otmicu, ne mora se čekati. Ti si me optužio da sam je
odveo da ne bismo čekali ceo jedan dan.“
„Hteo sam da joj damo šansu”, ispravi ga kapetan. „ A
ti si već ionako bio u sosu - svakako su hteli da ti nakače
optužbu zbog terorizma.”
Specijalni agent se zagleda u svog bivšeg šefa. ,,Ti
misliš da je ona to uradila, zar ne? Misliš da je dobrovoljno
nestala...”
Stef je delovao prilično pokunjeno.
„Zapravo, ne znam ni ja da li ju je neko oteo i kasnije
vratio sve njene stvari u stan, da bismo mislili da je

namerno nestala. Već sam ti jednom kazao - Mila ima
običaj da prenagli. U njoj postoji neka autodestruktivna
sila i često juri ka opasnosti kao noćna leptirica prema
plamenu.”

Beriš je nastojao da trezveno razmisli o svemu.
„Prema onome što su rekli Šutonova i Boris, sinoć je bila
vrlo potresena kada je otišla iz kuće u kojoj živi njena
ćerka.”

Bilo je vrlo verovatno da je motiv nestanka bio
povezan s Milinon ćerkom. Možda je izbilo nešto što se
dugo kuvalo u njoj. Beriš se seti reči majke Mihaila
Ivanoviča: „Kada rizikuješ da izgubiš nešto odreñeno, nisi
u stanju da pravilno rasuñuješ. Ali kada znaš da možeš
izgubiti sve odjednom, shvatiš da nemaš šta da izgubiš.”

Beriš je shvatio da se izmeñu svega i nečega
odreñenog nalazi prostor u koji se ušunjao Kairus.

„Mislim da je možda Mili palo na um da se sopstvenim
očima uveri šta se nalazi u tami”, potvrdi mu Stef. „A u
tami je samo tama.”

Beriš shvati da mora odmah da donese odluku. Nije
bilo vremena za gubljenje. Zato odluči da progovori. „Znam
ko je Kairus.”

Kapetan zaneme. Poblede kao da će dobiti infarkt.
„Trenutno ne mogu da ti kažem ništa više”, nastavi
Beriš. „Moraš mi pomoći da izañem.”
Stef samo malo porazmisli o tome pa reče: ,,Dobro.”

Malo kasnije, kapetan se vrati u sobu s Beriševom
značkom i lisicama. Specijalni agent nije tražio da mu vrati
pištolj - u lovu na čoveka uvek je predstavljalo bitnu
razliku da li je begunac naoružan ili nije, a on nije hteo da
kolegama da razlog da pripucaju na njega.

„A šta će ti značka?“, upita Stef dok mu je davao
stvari.

„Trebaće mi da bih mogao da uñem na jedno mesto.”
Nije rekao ništa više i stavio je lisice na ruke.

Stefanopulos ga uhvati za mišicu pa poñoše
hodnikom.

Stražari su ih zbunjeno osmotrili. Kapetan uopšte ne
obrati pažnju na njih, kao što i dolikuje šefu koji zna šta
radi. Čak naredi jednom od njih da odvede zatvorenika do
toaleta.

Pošto Beriš do tada uopšte nije tražio da ide u klozet,
taj zahtev je zvučao sasvim razumljivo.

Prošli su hodnikom, osvrćući se unaokolo i nadajući
se Klaus Boris ili neki od poltrona Šutonove neće
odjednom pojaviti pred njima. Kada su došli do toaleta za
zatvorenike, Stef nastavi da ide pravo.

„Gospodine, kuda to idete?”, upita ga stražar.
Stef se okrete i pogleda ga popreko. „Znajte da, sve
dok se ne dokaže da je kriv, neću pustiti da neko od naših
kolega ide u klozet za zatvorenike.”
Nastavili su da hodaju prema policijskom toaletu, u
kome na prozorima nije bilo rešetaka. Stef ostavi policajca
da stražari pred vratima i uñe u toalet zajedno sa Berišem.
„Sačekaću pet minuta, pre nego što uključim alarm,
reče pokazujući na prozor. „Imaš taman dovoljno vremena
da stigneš do Čistilišta. Odande možeš izaći kroz sporedan
ulaz na zadnjem delu zgrade.” Dade mu i ključeve svog
stana i folksvagena. „Parkiran je blizu kineskog restorana.”
„Moraćeš da odeš do mog stana po Hiča” reče mu
Beriš. „Jadničak je već satima sam. Mora da pije vodu i da
izañe napolje.”
,,Ne brini, odmah ću otići tamo”, uveri ga kapetan.
,,Hvala.”
„Uvalio sam te u ovu zbrku, tako da nemoj da mi
zahvaljuješ.” Skinuvši mu lisice, dade mu i svoju kapu sa
širitom. „Nañi Kairusa, a zatim pronañi i Milu.”

62

Beriš je sedeo u tami i osluškivao sirene koje su
zavijale u daljini.

Tražili su ga, gonili su ga. Nije bilo bezbedno ostati u
Stefanopuloscvom stanu. Njegove kolege će svakako doći i
ovamo da provere. No, neće to uraditi baš odmah. Bili su
previše zauzeti tražeći ga na drugim mestima. Ipak će i
ovaj stan svakako doći na red, jer je pobegao kapetanu
ispred nosa.

Zapitaće se i zbog čega je svedok otišao u salu za
ispitivanje da potraži čoveka koga je sam optužio.
Verovatno će nanjušiti da nešto nije u redu pa će ga
preslišavati. No, čak i da mu prete, Stef im neće ništa reći.

Zbog toga je Beriš trenutno ipak bio u maloj
prednosti.

Sedeo je uspravno, s rukama položenim na kolena i
zurio u mrak pred sobom. U jednoj ruci je držao svoju
policijsku značku.

Nije to bilo samo obično sredstvo za identifikaciju, već
i ključ carstva mrtvih.

Beriš baci pogled na sat. Prošla je ponoć. Ustade i
zaključi da sada može da krene.

Pošto je parkirao Stefov folksvagen, zastao je i
osvrnuo se unaokolo.

Ugleda četvrtastu četvorospratnicu s nizom isturenih
prozora u potkrovlju. Video je i veliku kapiju i brojne
prozore. No, za razliku od crteža Mihaila Ivanoviča, ni na
jednom prozoru nije se moglavideti ljudska figura.

Ipak je čovek koga je tražio bio unutra.
Mrtvačnica je bila neka vrsta betonskog monolita
smeštenog usred ničega. Najvažniji deo te zgrade bio je pod

zemljom.
Ponekad treba sići do dna pakla da bismo saznali

istinu o sebi.
Mladi Kairusov učenik bio je sasvim u pravu. Beriša

je zanimao najniži podzemni nivo.
Poñe ka ulazu, gde je bila portirnica s čuvarom

usredsreñenim na televizijski program. Smeh publike i
aplauzi višestruko su odjekivali u tom podzemnom
prostoru.

Beriš pokuca na staklo portirnice. Čuvar, koji u to
doba nije očekivao posetu, poskoči na stolici. „Šta želite?“

Specijalni agent mu pokaza značku.
„Došao sam zbog prepoznavanja tela.”
„Zašto ne doñete ujutru?“
Beriš bez reči mrko pogleda čoveka. To je bilo dovoljno
da čuvar odluči da ga pusti.
Ubrzo pozva kolegu iz podzemlja i reče mu da imaju
posetioca.

Soba broj 13 bila je prostorija sa spavačima.
Dok se čelična kabina lifta spuštala duboko pod
zemlju, Simon Beriš razmišljao je o izboru broja sobe.
,,Da li ste sujeverni, agente?“, pitao ga je Mihail
Ivanovič.
Obično su u hotelima ili neboderima preskakali broj
trinaest u obeležavanju soba i spratova. Ali ovde to nije
bilo potrebno.
Ne, nisam sujeveran, reče Beriš u sebi. A nisu ni
pokojnici jer od smrti ne može da im se desi ništa gore.
Lift se zaustavi uz tihu škripu, i posle naizgled dugog
čekanja u tišini, vrata se otvoriše, a on ugleda rumeno lice
čuvara.
Iza njega se otegao dugačak hodnik.
Beriš je očekivao da će ugledati bele pločice i
aseptično neonsko svetlo, što je obično stvaralo iluziju
šireg prostora i što je, kada biste se našli mnogo metara

ispod zemlje, bilo dobro za suzbijanje klaustrofobije. No,
zidovi su bili zeleni, svetlo narandžasto, a svetiljke
postavljene na podjednakom rastojanju.

„Višebojnost sprečava napade panike“, objasni mu
spremno čuvar u plavom odelu i pruži mu mantil iste boje.

Beriš navuče mantil pa poñoše hodnikom.
„Leševi na ovom spratu uglavnom su tela raznih
beskućnika i lutalica. Ti ljudi nisu kod sebe imali
dokumenta, niti su se pojavili njihovi srodnici pa su
završili ovde dole. Nalaze se u sobama od jedan do devet”,
objasni čuvar. ,,U sobama broj deset i jedanaest su tela
ljudi koji su, kao vi i ja, plaćali porez, gledali utakmice na
televiziji i jednog dana pali mrtvi od infarkta u vagonu
podzemne železnice. Neki putnik se pritom napravi da
pomaže unesrećenom i olikša ga za novčanik, s
dokumentima, i gle, dotični ili dotične nestanu zauvek.
Ponekad doñe i do zbrke sa dokumentima: neka
službenica zameni papire i ožalošćenima na prepoznavanju
pokažu telo druge osobe. To znači da ta osoba zapravo i
nije mrtva, pa rodbina nastavlja potragu za njom.”
Beriš shvati da čuvar želi da ostavi utisak na njega,
ali ga je ignorisao.
„Tu su i slučajevi samoubistava i nesreća. Ponekad je
telo toliko izobličeno da nemate utisak da je to nekada
moglo biti čovek“, reče čuvar. „Zakon predviña isti
postupak za sve: period proveden u zamrzivaču ne sme biti
kraći od osamnaest meseci, a zatim se, ako niko ne zatraži
telo i ako ono nije neophodno zbog dalje istrage, pokojnik
spaljuje u krematorijumu.”
To je sve tačno, pomisli Beriš. No, za neke je sve bilo
drugačije.
„ A tu su i ovi iz sobe broj trinaest“, reče čuvar kao da
mu čita misli.”
Bile su to anonimne žrtve nerešenih ubistava.
„Kada je reč o ubistvima, zakon predviña da telo koje
može biti dokaz ostane ovde sve do identifikacije žrtve“,
napomenu čuvar. „Ubica ne može biti osuñen ako se ne

dokaže da je ubijena osoba zaista postojala. Ukoliko se ne
zna ime, telo je jedini dokaz nečijeg postojanja. Zato vreme
čuvanja takvih tela nije ograničeno. To je jedna od onih
zakonskih zvrčki koje advokati toliko vole."

Dakle, dok se ne dokaže zločin kao uzrok smrti, telo
ne može bitl uništeno ili ostavljeno da istrune. Beriš je
znao da bez tog paradoksa ni on sada ne bi bio ovde.

„Mi ih zovemo spavači.“
Bili su tu muškarci, žene, deca, svi redom nepoznati,
za čije ubistvo još niko nije bio okrivljen. Godinama su
čekali da se neko pojavi i oslobodi ih prokletstva sličnosti
sa živima. Kao u nekoj morbidnoj bajci, bilo je samo
potrebno izgovoriti čarobnu reč.
Njihovo ime.
Soba u kojoj su se nalazili bila je poslednja u dnu
hodnika i nosila je broj trinaest.
Kada su došli do metalnih vrata, čuvar izvuče veliki
svežanj ključeva i poče da traži odgovarajući. Otvori vrata i
odmah osetiše nalet smrdljivog vazduha. Umesto na
sumpor, ovaj pakao zaudara na formalin, pomisli Beriš.
Čim su zakoračili unutra, upalio se red žutih sijalica
koje su reagovale na senzore pokreta. Na sredini sale
stajao je sto za autopsiju, a uza zidove su bili hladnjaci sa
desetinama komora.
Kao čelično saće za pčele.
„Treba da potpišete zapisnik“, reče čuvar i izvuče
nekakav registar. Specijalnom agentu se upisivanje imena
baš u toj prostoriji učini kao surova šala.
Ime je prvo što naučimo o sebi kada doñemo na svet,
pomisli Simon Beriš. Dete od nekoliko meseci već
prepoznaje zvuk svog imena i zna da se ono odnosi na
njega. Kada malo porasteš, ime nam govori ko smo, i to je
prvo što nas ljudi upitaju. Možemo da izmislimo drugo ime
ili da slažemo, ali uvek znamo svoje pravo ime i ne možemo
da ga zaboravimo. I kad umremo, ime je sve što ostane. Ne
ostaje ni telo ni glas. I ono što smo u životu radili zaboravi
se, pre ili kasnije, ali ime obuhvata i čuva sve uspomene o

nama. Bez imena nema ni sećanja.
Čovek bez imena i nije čovek, zaključi Simon Beriš i

rasejano sklopi registar.
„Koje vas telo zanima?“ čuvar upita glasom koji je

odavao izvesnu uznemirenost.
Specijalni agent konačno progovori: „Ono koje se

najduže nalazi ovde.“
AHF-93-K999.
Pregradak s tim brojem bio je treći sleva, odozdo.

Čuvar ga pokaza posetiocu.
„Meñu raznim pričama o telima koja su se zatekla

ovde dole, ta čak nije ni najoriginalnija“, objasni čuvar.
„Jednog popodneva su neki dečaci igrali fudbal u parku i
lopta im je odletela u žbun: tako su ga pronašli. Pucali su
mu u glavu. Kod sebe nije imao nikakva dokumenta, pa
čak ni ključeve od stana. Lice mu je i danas sasvim
prepoznatljivo, ali niko se nije javio na brojeve za
informacije i niko nije prijavio njegov nestanak. Dok se
čeka hvatanje krivca, koji možda nikada neće biti
pronañen, jedini dokaz je telo. Zato je sud odlučio da se
telo čuva sve do razrešenja zločina i sprovoñenja pravde.“
Napravi malu pauzu. „Od tada su prošle mnoge godine, a
on je još uvek tu.“

Dvadeset godina, pomisli Beriš.
Čuvar mu je verovatno ispričao sve to jer pod zemljom
nije često imao prilike da priča sa živima. No, specijalni
agent je već znao tu priču, koju mu je tog jutra ispričala
majka Mihaila Ivanoviča.
Čuvar svakako nije zamišljao da se iza nekoliko
centimetara čelika krije mnogo veća tajna nego što je jedno
ime. Specijalnog agenta je u tu noćnu posetu mrtvačnici
naterala velika zagonetka, zbog koje je već previše ljudi
umrlo.
Ovo telo bilo je rešenje zagonetke.
„Otvorite, želim da ga pogledam“, reče Beriš čuvaru.
Čuvar učini ono što mu je rečeno. Potegnu ručku i
započe proceduru otvaranja komore, a zatim malo sačeka.

Spavač će se probuditi.

Sanduk se pomeri unatrag po osovinama i izañe iz
hladnjaka. Pod plastičnim prekrivačem ležalo je ono čime
je pre dvadeset godina majka Mihaila Ivanoviča platila ceh
Gospodaru Noći.

Bilo je to upravo ovo telo.
Čuvar otkri lice koje je i posle dvadeset godina
delovalo mladalački. To je jedina privilegija smrti, pomisli
Beriš. Na može se ostariti.
Sudeći po Silvijinom foto-robotu, Kairus nije nimalo
ostario.
Specijalni agent je tada mogao pomisliti da je to lice
već predugo njegova opsesija. Ili da je, zahvaljujući
jednostavnom triku, neprijatelj uspeo da ih pošalje u
potragu za pokojnikom, dok je sam nastavio svoju
propovedničku aktivnost bez ikakvog ometanja.
Ali najpre mu je palo na pamet kolika je ironija što je
Gospodara Noći našao baš meñu spavačima.
Nije mogao da se oslobodi osećanja da je došao do
kraja ćorsokaka. Sve što je mislio da zna o tom slučaju i
što je poslednjih dana saznao moglo je biti i samo prevara.
To još uvek nije mogao sa sigurnošću da zna i
trenutno nije mogao da razjasni.
Ali to bi značilo da nema šanse da pronañe Silviju niti
da uñe u trag Mili.
,,Ko je to? Kako se zove?“, upita nestrpljivi čuvar.
Beriš se zagleda u njega.
„Žao mi je, ne prepoznajem ga.“
Specijalni agent se okrenu u mestu i spremi se da
poñe gore. Oseti da su mu noge odjednom otežale.
Čuvar opet prekri telo prekrivačem i ono ponovo
postade AHF-93-K999
Ponekad, ako znaš ime demona, dovoljno je da ga
izgovoriš pa da ti od govori.
No, Beriš je upravo saznao da je demonova tajna u

tome što nema nikakvo ime. Ostalo mu je samo da ode
odatle.

Iza njegovih leña čuvar vrati sanduk u pregradak I
zatvori ga - ko zna koliko dugo će tu ležati - praćen
metalnim zveketom. ,,I onaj drugi je rekao to isto.“

Beriš se ukopa u mestu. „Kako, molim?“
Čovek slegnu ramenima, ne prekidajući posao.
„Onaj drugi policajac koji je bio ovde pre nekoliko
dana. Ni on ga nije prepoznao.“
Specijalni agent ne uspe odmah da progovori. Na
kraju procedi samo jednu rečenicu.
,,A ko je to bio?“
Čuvar mrtvih pokaza na registar u koji se Beriš
maločas upisao. Ime mu je na toj istoj strani, baš iznad
vašeg.“

63

Najtraženiji čovek u gradu vrati se u sedište Savezne
policije.

Činilo se da je u policijskoj stanici gužva i huka baš
kao u podne, ali niko ne bi pomislio da je Simon Beriš
toliko lud da doñe baš tu.

Parkirao je folksvagen u bočnoj uličici i pošao ka
zadnjem ulazu koji je vodio do Čistilišta.

Ušao je u Salu izgubljenih koraka i hiljade očiju
zagledaše se sa fotografija u njega. Skliznuo je meñu te
nestale kao uljez koji oseća krivicu što je živ - ili barem
zato što ne zna da je mrtav.

Hod mu odjeknu po podu i najavi njegov dolazak, ali
Beriš nije mario za to.

Bio je sasvim siguran da će ga u to kasno doba samo
jedna osoba čekati u toj sobi.

Čuo je Hiča kako laje - valjda je prepoznao gazdu. Bio
je vezan pred vratima kancelarije. Beriš ga pomilova da ga
umiri, oslobodi ga povoca i dade mu znak da sedne i čeka.

Vrata su bila poluotvorena, a unutra se nazirala neka
senka.

,,Uñi!“, reče mu muški glas.
Beriš spusti ruku na drvenu površinu i lagano gurnu
vrata. Kapetan je sedeo za njegovim stolom, a na sebi je još
imao onu trenerku s oznakom Savezne policije. Stavio je
naočare i nešto pisao.
„Uñi, skoro sam završio.“
Specijalni agent uñe. Sede s druge strane stola,
čekajući da Stefanopulos završi pisanje.
Zatim komandant Čistilišta spusti olovku i okrenu se
prema njemu. „Oprosti, bilo je važno.“ Zatim mirno
smaknu naočare. „Šta mogu da učinim za tebe?“
„Sve do sada jurili smo duha.“

„Dakle, pronašao si telo.“ Stef je govorio ležernim
tonom, ali mu je lice naglo prebledelo.

„Kaña je Mila prvi put došla u onaj restoran da me
potraži, kazao sam joj da Kairus ne postoji i da je to samo
iluzija. I nisam pogrešio.” Beriš malo poćuta. „Ti si
pomogao svim tim ljudima da nestanu. A pre dvadeset go~
dina, javnost i mediji naduvali su tu priču i povezali prvih
sedam nestalih i naivno ih nazvali insomničarima.“

„Pa tada još nisam imao dovoljno prakse”, dodade Stef
gorko. „Kasnije sam se izveštio.”

„U to vreme si se potrudio da pogrešno usmeriš
istragu, da te ne bi otkrili. Postojao je samo jedan dobar
način da to postigneš: da umešaš nekog drugog. Sačekao
bi neko vreme, pa bi ljudi opet počeli da nestaju. Ali više se
nije dizala prašina oko toga.”

„Vidim da si se lepo pripremio.”
„Pre dvadeset godina povezao si se s majkom Mihaila
Ivanoviča, koja je bila sudski lekar u mrtvačnici. Obećao si
da ćeš joj spasti sina, stvoriti mu novi dom i obezbediti
lečenje... Obećao si joj istu promenu života kao i Silviji.”
Stef skrsti ruke ispod brade, kao da se slaže s tim što
je rečeno.
„Ali zatražio si i od nje da ti nabavi jedno anonimno
telo. Trebalo je samo da sačeka zgodnu priliku, a ona se
uskoro ukazala: bilo je to neidentifikovano telo koje su u
parku pronašla deca trčeći za loptom. Niko ne bi primetio
zamenu, jer takva tela stalno pristižu u mrtvačnicu, a
policija ima pametnijeg posla nego da istražuje ubistvo
nekog jadnika bez imena, koji je završio sa metkom u
glavi. Ni datum smrti nije morao biti tačan. Gospoña
Ivanovič upisalaje datum od mesec dana ranije.” Beriš
malo zastade. „Tako taj jadnik nije mogao zvanično ni da
umre, zar ne? Trebalo je da pričeka tridesetak dana da ti
ostvariš svoj plan... I tako si izmislio Kairusa. Mihailova
majka ti je poslala snimak lica pokojnika, ti si ga pokazao
Silviji i objasnio joj kako treba da svedoči u policiji.”
,,To je bila baš lepa priča - kako joj se Kairus