Donato Karizi - Vladar iz senke

„Rekao je da si otpadnik i da treba budem oprezna.“
Čovek klimnu glavom.
,,E to je zbilja mudro od njega.“
Mila se nagnu napred, da pomiluje Beriševog psa.
„Ali pitam se... zbog čega mi je savetovao da popričam
s tobom, a istovremeno me i upozorio na tebe?“
,,Pa znaš valjda šta se dogaña onima koji se solidarišu
s policajcem otpadnikom, zar ne? To je kao neka zaraza.“
„Ne sekiram se mnogo zbog toga - vidim da se ti dobro
osećaš u toj ulozi,“ Beriš se osmehnu Milinom sarkazmu.
“Vidiš li ovo mesto?”, pokaza rukom na salu
restorana. „Pre mnogo godina, neka dva policajca iz patrole
došla su ovamo i, kao i ti, zatražila pržena jaja i kafu.
Vlasnik, koji je tek bio pristigao iz Kine, mogao je da učini
dve stvari: da im kaže da toga nema na njegovom jelovniku
i da izgubi dve mušterije, ili da ode u kuhinju i pripremi
jaja. Izabrao je drugo rešenje i od tada je ovaj lokal tri sata
dnevno popunjen policajcima koji jedu hranu koja nema
nikakve veze sa kantonskom kuhinjom, ali su na neki
način obeležili sudbinu ovog mesta. A to se desilo zato što
je vlasnik na vreme naučio jednu vrlo bitnu lekciju.”
,,0nu da je mušterija uvek u pravu.<£
,,Ne, već je shvatio da je stare kanone milenijumske
kineske kulture lakše prilagoditi situaciji nego naterati
policajca kome se jedu jaja sa slaninom u kineskom
restoranu da se predomisli.“
“Ako ti to nešto znači, boli me uvo šta moje kolege
misle o meni.“
„Misliš da ti ta tvrda linija može doneti neke poene, ali
grešiš.“
„Da li si zbog takvog stava maločas pustio podreñenog
da se odnosi sa nepoštovanjem prema tebi?“
„Možda misliš da sam kukavica, ali onaj tip se
zapravo nije ljutio na mene“ reče Beriš koga je sve to
zabavljalo. „Kada sedim sam za stolom, nikome ne pada na
um da mi smeta. Ponašaju se kao da me nema, ili možda
kao da sam dlaka koja im je upala u tanjir - od toga ti

bude muka, ali ipak nastaviš da jedeš... No, jutrošnji
incident je posledica tvog dolaska ovamo. Hteli su da te
upozore, a poruka je bila sasvim jasna: Drži se što dalje od
tog tipa, ili će te snaći isto što i njega. Da sam na tvom
mestu, svakako bih poslušao Stefovo upozorenje.“

Mila je bila bleda od besa zbog takvog njegovog
ponašanja.

,,Pa zašto onda svakog jutra dolaziš ovamo? Stef je
bio siguran da ćeš biti baš ovde. Da li si mazohista, ili šta
već?“

Beriš se osmehnu.
„Počeo sam da dolazim ovamo čim sam se zaposlio u
policiji i nije mi ni kasnije palo na um da menjam
restoran. Mada, istinu govoreći, hrana nije nešto naročito,
a smrad prženog ulja uvlači se u odeću. Ali kada se ne bih
pojavio, to bi značilo da dajem za pravo svima koji žele da
me izbace iz policije.“
Mili nije bilo poznato kakav on to greh okajava i zašto
misli da mu nema pomoći, ali je shvatila nešto bitno u vezi
sa Kairusom. „Stef me je poslao kod tebe zato što ti, za
razliku od svih drugih, nisi odustao, zar ne? Nastavio si da
istražuješ te nestanke kad su svi drugi odustali. Tako si i
napravio tu grešku zbog koje te svi osuñuju. Još nisi
odustao od želje da shvatiš šta se dogodilo. Možda to želiš,
ali ti jedan deo ličnosti ne dozvoljava i da učiniš, iako ni
sam nisi siguran zašto. A to tvoje ponašanje u stilu zen
kaluñera samo je maska za prikriveni bes, koji se kod tebe
pretvorio u ćutanje. Istina je da, ako bi sada odustao, to
sebi nikad ne bi oprostio.”
Beriš je pogleda u oči. ,,A kako ti to znaš?”
„Zato što bih se i ja tako osećala na tvom mestu.”
Činilo se da je specijalnog agenta pogodio taj njen
odgovor. Možda je bio naviknut da mu drugi strogo i
ponekad nepravedno sude, ali u policiji do tada nije sreo
nikoga ko se ne bi uplašio prokletstva koje je vukao za so-
bom. „Bilo bi ti najbolje da zaboraviš celu tu priču, a to ti
kažem za tvoje dobro. Kairus ne postoji, a i sve ostalo je

samo jedna kolektivna halucinacija.”
„A znaš li šta znači PŽU?” naglo ga upita Mila,

prisećajući se zapisa olovkom u dnu novinske stranice
koju im je ostavio Erik Vinčenti.

„Na šta bi uopšte to moglo da se odnosi?”
„Na potencijalne žrtve ubistva. Postoji odgovarajući
arhiv u Čistilištu. Tu su otisci prstiju, krv i DNK nestalih
osoba koje bi mogle biti i žrtve ubistva. Uzeti su sa ličnih
predmeta - recimo, s daljinskih upravljača, četkica za
zube, kose sa češljeva, igračaka. Sve se to čuva u slučaju
da se pronañu neki nepoznati zemni ostaci.”
„A zašto mi to pričaš?”
„Zato što je pre četiri dana ubijen jedan sitan diler.
Udavili su ga u tri centimetra prljave vode, u psećoj činiji.
Ubica je ostavio otiske na konopcu kojim je bilo vezano
telo, ali ga ipak nismo identifikovali.”
„Nije ga bilo u kartoteci?”
,,Ne, njegovi otisci jesu bili tamo, ali ne u arhivu za
kriminalce – bili su u PŽU dosijeima.” Mila izvuče mobilni
telefon iz džepa i pokaza ga Berišu. „Ovaj SMS mi je stigao
pre pet minuta. Prema podacima koje su mi stručnjaci
poslali, ti otisci pripadaju Andreu Garsiji, bivšem vojniku i
homoseksualcu, o kojem se već dvadeset godina ne zna
ništa.”
Beriš naglo preblede.
„A sada, ako nemaš ništa protiv, možeš da mi
objasniš zašto si rekao da te nije briga šta se krije iza
svega toga.” Mila je uživala u ćutanju koje je nastalo posle
tih njenih reči. ,,Po svemu sudeći, čini mi se da nam se
jedna od žrtava Gospodara Noći upravo vratila.”

27

Policajka je sve shvatila.
Nije bilo nikakve sumnje. Izašla je iz kineskog
restorana i ostavila ga samog s odjekom poslednje rečenice
koju je izgovorila.
Bila je to najava povratka Andrea Garsije iz sveta
senki.
Tu nije bilo ničega slučajnog ili nepredviñenog. Vratio
se s namerom da nekoga ubije. To je zahtevalo podsećanje
na davno prošle dogañaje. A ta sećanja je Simon Beriš, i
protiv svoje volje, želeo da sakrije od svih.
Specijalni agent sedeo je u svom uredu s nogama
podignutim na sto. Ljuljao se na stolici i zurio negde u
daljinu, kao neki šašavi ekvilibrista koji pokušava da
balansira sopstvenim mislima.
Hič ga je posmatrao iz svog omiljenog ćoška. To je bila
jedna od privilegija otpadnika - mogao je da dovodi psa u
kancelariju a da se niko ne pobuni.
Izvan te sobe ključalo je kao u košnici, ali ta
užurbanost nikada nije dopirala preko njegovog praga, kao
što ni Beriševe kolege nisu nikada prelazile taj prag, već su
se držale na odreñenom odstojanju od njegovog prostora.
Za njega su oni bili samo tamne senke koje su se nazirale
kroz mlečno staklo na vratima.
Ta kancelarija bila je njegovo sklonište.
U njoj je uvek vladao red, kao da Beriš očekuje
posetioce. Svi registratori s dokumentacijom bili su uredno
poreñani na policama. Na stolu je stajao stereoskop,
posuda s olovkama, kalendar i telefon. Naspram pisaćeg
stola bile su, na istom odstojanju, postavljene dve stolice.
U svim tim godinama koje je proveo u izolaciji,
spasavala ga je samo rutina.
Oko sebe je stvorio barijeru ustaljenih navika, koje su

mu dozvoljavale da se izbori s prezirom okoline i samoćom.
Pošto je jednom bio oboren na zemlju, morao je da osmisli
život iz početka i nañe novi način da bude dobar policajac.
Pošto je izgubio poštovanje kolega, podrazumevalo se da
treba da pribegne uobičajenom rešenju: da podnese
ostavku. Meñutim posebno ga je pogodilo to što je osuñen
bez ikakve mogućnosti žalbe. Da je kojim slučajem vratio
značku, njegov pad bi se samo nastavio. Ovako je ipak
uspeo da ga zaustavi.

Bez obzira na cenu koju je plaćao svakog dana, sve te
uvredljive kretnje i potcenjivački pogledi predstavljali su
podsticaj da se i dalje bori.

Njegova borba je počela s prvim ispitom iz
antropologije. Uvek je bio čovek od akcije, ali je rešio da
iskoristi i onaj deo svoje ličnosti koji je dugo zanemarivao i
da umesto pištolja koristi znanje.

Um je postao njegovo najjače oružje.
Bacio se na studije dušom i telom i u tome je bio
veoma savestan. Sve je počelo kao obična radoznalost, ali
je uskoro uvideo nove mogućnosti su mu se pružale.
Savladao je lekcije koje je mogao odlično da primeni u
svom svakodnevnom policijskom poslu.
Antropologija mu je proširila horizonte i navela ga da
shvati mnogo toga o drugima, ali i o sebi samom.
Njegove kolege su verovatno smatrale da je načisto
poludeo, jer je mnoge smene proveo u svojoj sobi
iščitavajući gomile knjiga. Zapravo, on nije ni imao šta
drugo da radi. Šefovi mu više nisu poveravali slučajeve, a
kolege nisu želele da rade s njim.
Svi su se nadali da će jednostavno odustati i napustiti
policiju.
Zato je morao da pronañe neki način da ispuni dane.
Knjige su bile odlično sredstvo da to postigne. U početku je
izgledalo da su sve te knjige pisane nekim nerazumljivim
jezikom i često bi poželeo da neku od njih zavitla pravo u
zid. Ali malo-pomalo, značenje teksta počelo je da se
pomalja pred njegovim očima - slično ostacima izgubljene

civilizacije koji izranjaju iz mora.
Kolege su ga nepoverljivo posmatrale dok je u svoj

ured vukao kutije pune knjiga i pitale se šta on to ima na
umu. Ni Beriš nije baš najtačnije znao zašto to radi, ali bio
je ubeñen da će to, pre ili kasnije, otkriti.

To se najzad i desilo kada je, posle mnogo godina,
ispitivao nekog osumnjičenog. Umesto da navaljuje na
njega da prizna, ili da mu izvlači reči, Beriš se stavio u
njegov položaj i pretvorio ispitivanje u ćaskanje. Tajna
njegovog uspeha bila je u tom jednostavnom otkriću.

Ljudi možda ne vole uvek da pričaju, ali mnogo vole
da ih neko sluša.

Mada mnogima to zvuči nelogično, neki shvataju tu
suptilnu razliku. Beriš je spadao meñu takve, a kada je to
otkrio, niko ga nije mogao zaustaviti. Glas o njegovom
posebnom talentu nije poništio reputaciju odmetnika, ali
mu je, kao neka vrsta masonskog znaka, otvorio vrata za
rešavanje beznadežnih slučajeva. Kada nisu znali šta da
urade, zvali su Beriša.

Tako je, mada je i dalje bio nevidljiv, zadržao mesto u
policiji.

A sad je Mila Vaskez ugrozila tu krhku ravnotežu
okruženja koju je godinama brižljivo gradio. Mada mu
policajka to nije kazala, imao je utisak da, pored slučaja
Andrea Garsije, postoje i drugi, slični.

Nestale osobe, koje su se vratile s namerom da
nekoga ubiju.

U poslednje vreme je na odeljenju osećao povećanu
napetost. Niko, naravno, o tome nije razgovarao s njim, ali
mu je bilo jasno da se nešto dogaña. Da mu je policajka
kazala samo to da su Garsijini otisci nañeni na mestu
ubistva nekog dilera, on bi se već i zbog toga zabrinuo.

Ali ona mu je pomenula i Kairusa. To ga je
prestravilo.

U kineskom restoranu nastojao je da prikrije svoje
zaprepašćenje i kazao je Mili Vaskez da prvi put čuje to
ime. Ali to nije bila istina.

Policajka je to shvatila, ponovio je u sebi. Zna da sam
je slagao.

Ime Kairus spadalo je u one detalje istrage o sedam
osoba nestalih pre dvadeset godina, koje Savezna policija
nije želela da otkrije javnosti.

Često se u osetljivim istragama dogañalo da policija
prećuti neki važan cevalj, da bi se lakše otkrili mitomani ili
da bi se proverila tačnost nekog svedočenja. Ali razlog zbog
kojeg ime Kairus nije nikada pomenuto bio je mnogo
ozbiljniji. Za tu reč znali su samo oni koji su bili lično
angažovani u istrazi.

Stefanopulos je ipak savetovao toj policajki da
porazgovara s njim: ako se stari kapetan toliko angažovao,
svakako je postojao neki dobar razlog.

Simona Beriša odjednom spopade neprijatno
predosećanje da će se iz sfere nevidljivih uskoro pojaviti još
neko.

Možda je previše požurio da otkači Milu Vaskez.

28

Više od trideset šest sati nije otkriveno nikakvo novo
ubistvo.

Dok su svi u policiji iščekivali novi potez navodne
terorističke organizacije, Mila je i dalje bila sigurna da je
na pravom putu i nije imala želju da deli svoja najnovija
saznanja sa šefovima.

Bilo je to prilično rizično, ali je odgovaralo njenoj
prirodi.

Ćaskanje s Berišem u kineskom restoranu otvorilo joj
je oči. Bila je gurna da joj specijalni agent nije kazao sve
što je znao. Kapetan Stef ju je upozorio da se čuva tog
čoveka, ali nije pomenuo da mu je nekada bio i to baš u
vreme kada je Beriš tek završio Policijsku akademiju, a
Stef bio šef Programa za zaštitu svedoka.

Mila je nešto uvrtela sebi u glavu. Ma šta da mu se
desilo i pretvorilo ga u odmetnika, specijalni agent se nije
predavao. Nije se odao piću da bi frustraciju i bes utopio u
alkoholu, kao što su činili toliki razočarani policajci. Ne,
smislio je sopstvenu strategiju.

Promenio se.
Po izlasku iz kineskog restorana, Mila se vratila u
policijsku stanicu. Posle onog sastanka na kojem se
nepotrebno izglupirala, Boris i Gurevič više je nisu zvali.
Verovatno su se predano bavili lovom na masovnog ubicu i
policajca koji se pretvorio u ubicu.
Niko više nije verovao da je lanac zločina okončan
ubistvom koje je počinio Erik Vinčenti, jer se pokazalo da
je ovome prethodilo ubistvo sitnog dilera, koje se odigralo
21. septembra - dan pre nego što je Rožer Valin počinio
pokolj. Ceo taj niz zločina ukazivao je na odreñeni metod:
policajka je mislila da će pronaći odgovor u zapisnicima sa
ispitivanja u vezu s davnašnjim zločinima. Trebalo je

vratiti se na nešto što se dogodilo pre dvadesetak godina i
to nekako povezati sa sadašnjim dogañajima.

Postojala je čvrsta veza izmeñu prošlosti i sadašnjosti.
Morala je nekako da vrati vreme pretražujući arhiv u
suterenu Čistilišta.
Mila siñe niza stepenice, koje su se završavale slepim
hodnikom. Našavši se u dnu stepeništa, ispruži ruku u
mraku i napipa prekidač. Neonska svetiljka, posle kratkog
treptanja, osvetli nisku tavanicu i lavirint ukrštenih
hodnika s ormanima poreñanim uza zidove.
Miris vlage iz temelja i podrumska hladnoća
zapahnuše je sa svih strana. To mesto bilo je veoma
udaljeno od sveta i dnevnog svetla, a signal mobilnih
telefona gubio se na pragu podruma, tako da se skoro
plašila da uñe.
Ipak, odlučno poñe ka levoj strani.
Ormani oko nje bili su obeleženi raznim oznakama, a
s prednje strane su imali stakla, tako da se mogao videti i
sadržaj - različito spakovani predmeti i plastične kesice s
etiketama. Bili je tu presavijenih odevnih predmeta
složenih jedni na druge, četkica za zube raznih tipova,
rasparene obuće -nije, naime, bilo razloga da se čuvaju obe
cipele iz para. Videla je i naočare, šešire, češljeve. Čak i
pikavce cigareta. Pored raznih svakodnevnih i mnogih
ličnih stvari, bili su tu i daljinski upravljači za TV,
jastučnice i čaršavi s mrljama, upotrebljen pribor za jelo i
telefoni.
Sve te stvari mogle su na sebi imati organske tragove
nekih nestalih osoba, pa su bile povezane s dosijeima.
Agenti iz Čistilišta uvek bi pribavili poneki predmet
koji je pripadao nestaloj osobi i koji je svakodnevno
korišćen, da bi iz njega izvukli DNK ili skinuli otiske
prstiju. Kada je postojala opravdana sumnja da neka
osoba nije dobrovoljno otišla, na njene stvari stavljali bi
oznaku PŽU, da bi naglasili da je možda reč o potencijalnoj
žrtvi ubistva.
To je bila standardna procedura primenjivana u

slučajevima nestanka dece, ali i u slučajevima kada je
nečiji nestanak ukazivao na moguće nasilje i zločin.

Svaki punoletan grañanin, po svojoj slobodnoj volji i
prema planu koji je sam smislio, može nestati ljudima sa
vidika. ,,Mi iz Čistilišta nikoga ne prisiljavamo da se vrati“,
često joj je govorio Stef. „Samo želimo da se uverimo da se
tim osobama nije desilo ništa loše.“

Svaki put kada bi kročila u taj arhiv, Mila bi se setila
kapetanovih reči.

Pošto je prešla nekoliko koraka putanjom koju je
zapamtila iz prethodnih dolazaka ovamo, ušla je u jednu
nazovi sobicu - to je zapravo bio četvrtast prostor izmeñu
ormana i polica, koji se nalazio u samom centru lavirinta.

Usred tog prostora stajao je pisaći sto s pločom od
ultraplasta, jedna stolica i stari kompjuter.

Pre nego što će se baciti na posao, Mila prebaci jaknu
preko naslona stolice i izvadi iz džepova sve stvarčice koje
su bile natrpane u njih, pa ih poreña po stolu. Pored
ključeva od kuće, automobila i njenog mobilnog telefona,
tu je bila i presavijena maramica koju joj je Beriš pozajmio
u klneskom restoranu. Instinktivno je pomirisa.

Oseti jak miris kolonjske vode.
Možda je malo prejak, pomisli, nastojeći da otera od
sebe osećaj da joj se taj miris dopada. Spusti maramicu
pored ostalih stvari, želeći da zaboravi na nju, pa se baci
na pretraživanje fascikli koje su se odnosile na osobe
nestale pre dvadeset godina. Arhiv je digitalizovan samo
godinu posle otvaranja a za prvu godinu je na
raspolaganju imala samo papirnu dokumentaciju.
Čim je počela pretragu, pronašla je zapisnike koji su
se odnosili na pojedine nestanke - svi su oni bili označeni
kao PŽU, ali nije bilo nikakvih drugih naznaka. Nigde se
nije pominjao Čarobnjak, Opsenar Duša ili Gospodar Noći,
a naročito ne Kairus. Samo je na jednom mestu pronašla
napomenu da je moguće da je ista osoba uzročnik svih tih
nestanaka.
Mili se učini da je taj deo arhiva prečišćen, odnosno

da se glavna dokumentacija o tom slučaju nalazi na
drugom mestu i da negde u Čistiiištu postoji fascikla o
tome, koja spada u kategoriju ,,ogledala“. Tako su zval; do-
kumenta iz slučajeva koji su, iz nekih praktičnih ili
bezbednosnih razloga držani u tajnosti.

No, ona je znala za slučaj Andrea Garsije.
Taj čovek se, sa svojom neplaćenom kaznom za
pogrešno parkiranje mogao uporediti s nultim pacijentom
neke pandemije. On je bio poznati početak svega.
Od sedam ljudi koji su pre dvadeset godina nestali,
taj bivši vojnnik je bio prvi kome se zameo svaki trag. Od
četvoro ubica aktivnih prethodnih dana, on je bio taj koji
se prvi ponovo pojavio.
I prvi je napao, pomisli Mila.
Iz slučaja Andrea Garsije moglo se mnogo naučiti.
Poput epidemiologa koji traži uzročnika zaraze, Mila je
pažljivo proučavala taj slučaj da bi shvatila kako se bolest
dalje razvijala.
Odjednom joj pade na um nešto što je bilo zajedničko
Garsiji, Valinu, Nivermanovoj i Vinčentiju.
Kada neko odluči da trajno nestane, obično ne pakuje
kofere, jer ga sve što bi mogao poneti sa sobom podseća na
život od koga želi da pobegne. Ali ako takav begunac ipak
ponese nešto sa sobom, moguće je da taj predmet - ili
emotivna veza koju predmet oličava - služi kao neka vrsta
obezbeñenja, pa se takva osoba svakog časa može rešiti da
se okrene i vrati kući. U većini slučajeva, bekstvo nije
unapred planirano. Takve slučajeve je posebno teško rešiti.
Ponekad čovek to samo uradi, i to je to, pomisli Mila.
Beži od nečega ili od nekoga - a jedino rešenje koje
begunac u tom času vidi jeste da potpuno nestane sa lica
zemlje. Da bi takvim osobama ušli u trag, agenti Čistilišta
uzdali su se u neke naučene trikove, ali pre svega u sreću.
Uvek je postojala nada da će nestala osoba promeniti
mišljenje ili da će načiniti neku sitnu grešku - recimo, da
će upotrebiti bankomat da podigne novac ili kreditnu
karticu da njome nešto plati. Ili će možda otići u apoteku,

da kupi lekove koje redovno uzima. Recimo, ako je reč o
dijabetičaru, njemu je svakako potreban insulin. Zato bi
agenti uvek popričali s lekarom nestale osobe, da bi
saznali od čega je bolovala, a u prvom pretresu kuće
nestale osobe uvek bi pažljivo pretresli sadržaj ormančića s
lekovima.

Upravo je ta praksa navela Milu da se seti jednog
detalja.

Najpre uključi stari kompjuter na stolu, da ne bi
morala da će vraća do svoje sobe. Preko tog kompjutera
uñe u arhiv Čistilišta.

Ukucala je imena Rožera Valina, Nañe Niverman i
Erika Vinčentija. Izronila su iz okeana bajtova i treperila
na ekranu. Mila ih je proučavala i nešto beležila u notes
koji je stavila pored miša. Kada je završila pretragu,
pogledala je to što je zapisala. Svih sedmoro nestalih
konzumirali su somnifere - tako je i nastala priča o
Gospodaru Noći, seti se ona.

Dakle, rekapitulacija je bila sledeća: Rožer Valin je u
kući imao halcion, koji je bio prepisan njegovoj bolesnoj
majci. Naña Niverman je pre nestanka upravo nabavila
pakovanje minijasa. Erik Vinčenti imao je u kući recept za
rohipnol, mada taj lek nije nañen u stanu.

Postojala je njihova veza s Garsijom i ostalim nestalim
licima iz tih davnih godina, a ta veza bila je nesanica.

Mila nije znala da li je to otkriće više plaši ili
uzbuñuje. Stari slučaj serije nestanaka, iza kojih se možda
krila ista ruka (serijskog ubice?), mada za to nije bilo
nikakvih konkretnih dokaza. Nestanci su započeli bez
jasnih motiva, a isto tako su i prestali bez razloga.

No, u svetlu onoga što je upravo otkrila, poslednji
podatak kojl je pronašla nije se mogao zanemariti.

Recimo da su nestanci osoba koje pate od nesanice
prestali u odreñenom periodu, pomisli Mila. U tišini su
protekle tri godine i pažnja javnosti usmerila se na nešto
drugo, pa je zatim, pre sedamnaest godina, nestao i Rožer
Valin. Niko nestanak tog računovoñe nije povezao s

prethodnim nizom nestanaka, ali je s njim proces ponovo
započeo.

,,No, ako se te osobe vraćaju, to znači da nisu mrtve,
pa je pogrešno nazivati ih žrtvama“, reče Mila glasno u
podrumskoj tišini.

To takoñe znači i da je pretpostavka da iza nestanaka
stoji neko - Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noči -
bila prilično logična.

Beriš je vrlo čudno reagovao kada je pomenula
Kairusa, priseti se isključivši kompjuter i spremivši se da
se vrati gore. Bilo je tu još nečega što se nije uklapalo u
rekonstrukciju. Nedostajalo je jedno zrno istine. Specijalni
agent imao je najvažnije informacije o svemu što se
svojevremeno dogodilo, ali ih je krio od nje.

Kairus nije plod nikakve kolektivne halucinacije, reče
ona samoj vrlo ubeñena u to.

Pokupi sa stola notes i Beriševu namirisanu
maramicu, pa se, kroz brojne podrumske hodnike, vrati do
stepenica. Krenu naviše u Čistilište, baš baš kada je prošlo
devet sati.

Zanesena u razmišljanje o mogućim posledicama svog
otkrića, da iza tih dogañaja stoji nečiji sofisticirani um,
Mila skoro i ne primeti da je poslednjim stepenicima njen
mobilni telefon zavibrirao u džepu jakne

Dohvati ga i pogleda ekrančić: bilo je desetak SMS-
ova – očigledno je neko uporno pokušavao da je dobije.

Broj je pripadao operativi njihovog odeljenja. Postojao
je samo jedan stvarni razlog zbog koga bi je zvali da doñe iz
Čistilišta, te Mila oseti kako joj žmarci jeze puze uz kičmu.

Kada je stigla u Salu izgubljenih koraka, ona okrenu
broj s kojeg su je zvali. Neko se odmah odazvao.

,,Da li je to agent Vaskez?”, upita muški glas.
,,Da, ja sam”, odgovori Mila drhtavim glasom.
„Celog popodneva pokušavamo da vas dobijemo.
Imamo alarmantno hitan slučaj.”

Mili odmah bi jasno šta to znači.
Slučajevi nestanaka tinejdžera često su bili samo
namerno bežanje kuće i pozitivno su rešavani, i to obično
u najvećoj mogućoj žurbi. Nove generacije bile su previše
vezane za savremenu tehnologiju i nesposobne da se
odvoje od svojih mobilnih telefona, pa je bilo dovoljno
samo malo sačekati da bi im se ušlo u trag.
Obično bi tinejdžeri prvo isključili telefon, da niko ne
bi mogao da ih dozove, što je samo povećavalo paniku
roditelja. Ali u najvećem broju slučajeva ne bi prošla ni
dvadeset četiri sata a da ta deca ne otvore telefon da
provere da li su im prijatelj ili prijateljica poslali SMS. Čim
bi ponovo zatvorili telefon, čak i da nisu nikoga pozvali ili
slali poruke, SIM kartica bi ukazala na mesto gde se
nalaze i policajci bi ih lako našli.
Meñutim, ako policija nije imala toliko sreće i ako bi ti
nestanci potrajali neko vreme bez novih informacija,
Čistilište bi zatražilo od telefonskih kompanija da ipak ne
isključuju takve brojeve, jer bi se ponekad dešavalo da se
neki telefon ili SIM kartica aktiviraju i posle više godina.
Operativci bi zabeležili taj podatak i samo čekali na novi
signal.
„Evo, jedan broj nam se aktivirao“, reče joj operater.
„Proverili smo ga i nije lažni signal, mada s tog broja nije
bilo novih poziva. Ipak, ponovno aktiviranje je potvrñeno.“
Mila pomisli da se, ako to nije greška, zaista nešto
čudno dogaña. „ A čiji je to broj?“, odmah upita.
„Izvesne Dijane Miler.“
Dijana je bila četrnaestogodišnja devojčica. Smeña, s
kestenjastim očima. Nestala je jednog februarskog jutra
dok je prelazila ulicu na putu do škole. Prema podacima
telefonske centrale, njen telefon bio je isključen tog dana u
osam sati i osamnaest minuta.
A posle devet godina, taj broj se ponovo aktivirao.
,,Da li ste uspeli da lokalizujete signal?“
,,Naravno“, reče operater.
„Dobro, dajte mi adresu.“

29

Bila je to prastara nokija.
Dijana Miler ju je našla ne nekoj klupi u parku -
možda ju je neko i izgubio. Ali vlasnik se nije mogao
pronaći. Telefončić je radio, mada nije bio neki naročiti
model - morao se puniti na svakih nekoliko sati, a ekran
mu je bio izgreban od mnogih padova, tako da nije mogao
da se poredi sa savremenim ajfonima, kakvi, u doba kada
je devojčica nestala, nisu ni postojali.
Pošto Dijana do tada nije imala nikakav mobilni
telefon, on joj je bio vrlo važan.
Predstavljao je neku vrstu pasoša za svet odraslih.
Mada je model već tada bio zastareo, devojčica se starala o
njemu kao da je nov. Malo ga je ulepšala, dodajući mu
privezak s plavim anñelom i navlaku sa zlatnim zve-
zdicama. Na delu za punjač napisala je Vlasništvo Dijane
Miler i nacrtala srce s inicijalima dečaka iz škole, koji joj se
dopadao. Činilo joj se da to neka vrsta magije koja će
dečaka navesti da je jednog dana pozove - ko zna, možda
jednom i hoće.
Meñutim, telefončić na koji je ona bila toliko ponosna
verovatno ne bi uopšte privukao pažnju savremenog
četrnaestogodišnjaka. Nije se mogao priključiti na internet,
nisu se na njemu mogle igrati igrice niti je imao aplikacije.
Nije se mogao upotrebiti za navigaciju, a ni kao foto-
aparat.
S tog telefona moglo je samo da se telefonira i šalju
poruke.
„Mnogo si izgubila, Dijana”, reče Mila poluglasno dok
se vozila prema mestu na kome je lokalizovan mobilni
telefon. Nije bilo mnogo udaljeno od mesta Dijaninog
nestanka, što je takoñe ostavilo utisak na Milu.
Devet godina ranije, jedna mlada osoba nestala je kao

da ju je vetar oduvao. Ipak, Mila je pretpostavljala da je
početak te misterije u vezi s Dijaninim telefončićem, koji je
sada slao signale u tamu.

Opsesija.
U godinama kada devojčice dolaze kući s raznim
psićima lutalicama, Dijana se jednog dana vratila kući
noseći neki stari radio i kazala majci da ga je našla na
ulici. Mislila je da ga ne treba ostaviti tamo, a vlasnik nije
znao šta će s njim, čim ga je ostavio.
Za razliku od telefončića, radio je bio pokvaren i nije
se mogao popraviti. Činilo se da Dijani to nije bilo nimalo
važno.
Tog puta Dijanina majka je popustila i nije joj ništa
kazala, pa je devojčica počela da donosi kući i stare
pokrivače, kolica, tegle, stare časopise - i svaki put je
imala neku ubedljivu priču.
Dijanina majka je odmah shvatila da tu nešto nije u
redu, ali nije uspela da pronañe pravi razlog i naredi
devojčici da to više ne radi. Dijanina manija pretvorila se u
morbidnu vezanost za nañene stvari, poznatu kao
dispozofobija.
Za razliku od Dijanine majke, Mila je znala da je u
pitanju opsesivno- kompulzivni poremećaj. Oni koji pate
od njega sakupljaju svakakve stare slvari, od kojih potom
ne mogu da se rastanu.
U Dijaninom slučaju to je trajalo sve dok njena soba
nije bila potpuno zatrpana raznim odbačenim stvarima.
Pored problema prostora - jer se devojčica više nije mogla
slobodno kretati po sobi - postavilo se i pitanje higijene, jer
su svi počeli da sumnjaju da Dijanino blago u stvari potiče
iz kontejnera za ñubre.
Majka je shvatila ozbiljnost problema tek kada su
kuću preplavile bubašvabe. Bilo ih je svuda - u ormanima,
u kuhinjskim elementima i ispod tepiha. Kada su otišli u
Dijaninu sobu, užasnuta majka prepoznala je i neke kese s
ñubretom iz svoje kuće. Bez ikakvog jasnog razloga,
devojčica je počela da vraća ñubre u kuću i da ga krije

meñu ostalim prikupljenim stvarima.
Mila je mogla da zamisli zgražavanje i mučninu osobe

koja bi se našla pred nečim što se u potrošačkom društvu
redovno eliminiše iz svakodnevice, a samim tim i iz
sećanja. Bacamo ostatke hrane i predmete koji nam više
ne služe, i pritom smo sasvim sigurni da više nećemo imati
veze s njima i da će se za njih pobrinuti neko drugi. I sama
pomisao na to da se to čega smo se otarasili može vratiti,
da nas proganja, plaši jednako kao i ideja da bi osoba za
koju verujemo da je mrtva mogla oživeti.

To je nešto neshvatljivo i zastrašujuće - baš kao
nedokučivi razlozi čudnih postupaka raznih ludaka, ili
patologija kojoj podležu nekrofili.

Dijanina majka je, zahvaćena panikom, odlučila da se
reši ñubreta koje ie njena ćerka sakupila i sve je pobacala.
Kada se devojčica vratila iz škole, zatekla je praznu sobu.
Posle nekoliko dana, ta praznina progutala je i nju.

Dijanina majka zvala se Kris i imala je samo tu ćerku.
Mila je u mislima opet videla njen izgubljeni pogled. U
vreme nestanka devojčice Mila još nije radila u Čistilištu.
Upoznala se s Kris mnogo posle nestanka devojčice, jer je
ova redovno svraćala u policijsku stanicu da se raspita za
vestima o ćerki. To je, u svakoj prilici, bila prava patnja i
za policajce.

Ugledali bi je kako stoji na vratima Sale izgubljenih
koraka i pokušava da proveri da li je Dijanina slika i dalje
na zidu, to jest da nisu zaboravili njen slučaj. Kada bi
videla sliku, ušla bi unutra, skoro na prstima, i čekala da
je neko primeti.

Najviše se njome bavio Erik Vinčenti. Pozvao bi je da
sedne i ponudio joj čaj. Zatim bi malo proćaskali, sve dok
ne bi bio siguran da je žena spremna da se vrati kući.
Kada je Erik nestao, Mila je preuzela zadatak da teši Kris.

Pošto nije bila sposobna za empatiju, Mila nije mogla
da zamisli šta se dešava u Krisinom srcu - kakve je muke
muče. Mila je bila sposobna jedino da definiše sopstveni
bol: posekotina, opekotina, masnica. Osim gneva i straha,

to su bile njene jedine emocije. Zato nikada nije bila u
stanju da ostvari pravi kontakt sa Kris, onako kao što je to
znao Vinčenti. No, ipak je shvatila mnogo toga o njoj.

Kris, recimo, uopšte nije bila loša majka. Znala je
kako da vaspitava ćerku i kako da bude stroga kada je to
bilo potrebno, mada je gajila ćerku bez oca, ili bar bliskog
prijatelja koji bi predstavljao očinsku figuru. Tolerisala je
apsurdnu Dijaninu strast jer je znala da i sama nije
savršena, I činilo joj se da je to stavlja u donekle podreñen
položaj. Jednom je kazala Mili je sigurna da je njena ćerka
bila nesrećna i da ju je potajno mrzela. Mada je Dijana -
onako ljupka i nežna - bila nesposobna da ikoga mrzi.

Krisin greh bio je u tome što je volela muškarce.
Uvek ih je puštala da je iskoriste - mazohistička
navika koja je dovela do toga da samo gomila nove greške.
Dijana je bila žrtva njenog ponašanja.
Mnogo puta se dogodilo da žena nekog od Krisinih
ljubavnika naleti na nju u samoposluzi i napadne je vičući
joj da ostavi na miru tuñe muževe. Koliko je tek puta
ostala bez posla jer je se šef zasitio i otustio je. Njih dve su
bile primorane da se stalno sele i ostavljaju sve za sobom,
da bi izbegle tračeve i ljudsku zlobu.
Kada je Dijana počela da sakuplja svoju kolekciju,
možda je zapravo želela nešto da poruči majci, a i da
istovremeno označi teritoriju koja će. biti samo njena.
Pošto je bila lišena dragih predmeta i osoba za koje bi bila
vezana, počela je da sakuplja predmete iz prošlosti drugih
ljudi – one koje su oni bacali u ñubre.
Kris je to prekasno primetila i ponela se kao da joj je
ćerka mentalno obolela. Jednom je jasno kazala Mili da je
sigurna da Dijana nije tek tako nestala i da ne veruje da ju
je neko ugrabio. Sigurno je stradala zbog majke kurve, jer
je iz kuće, zajedno s devojčiconi, nestala i boca rohipnola.
Mila naglo zakoči i motor se ugasi. Stala je nasred
prazne ulice, uz tiho kuckanje migavaca, i probala da se
priseti rečenice koju je već negde čula.
Nestanak tih somnifera zajedno s Dijanom nije puka

slučajnost.
Nije istina. Ne može biti istina. Ne verujem u to,

ponavljala je samoj sebi. Mora odmah da javi Borisu. Ne
sme više da rizikuje.

Signal mobilnog telefona, koji je devet godina bio
neaktivan i ponovo pradio, bio je zapravo poziv, i to poziv
upućen baš njoj. Neko ili nešto je očekuje. Mila ponovo
upali motor.

Nije htela da izostane s tog sastanka.

30

Poslovni deo grada bio je s druge strane reke.
U visokim srebrnastim zgradama bile su samo
kancelarije pa su u to doba noći nalikovale praznim i
prozirnim katedralama. Uveče su se umesto službenika u
tim zgradama mogli videti samo čistači koji guraju pred
sobom usisivače i mašine za glancanje poda i vraćaju na
mesta prazne korpe za otpatke.
Mila je prošla kroz tri bloka pre nego što je došla do
raskrsnice koju je tražila.
Skrenula je levo i došla do limene ograde koja je
pregrañivala ulicu. Po njoj su bili izlepljeni veliki plakati s
obaveštenjem da su radovi u toku.
Parkirala je automobil i izašla, osvrćući se unaokolo.
Pozvala je telefonskog operatera da proveri da li se u
meñuvremenu signal sa Dijaninog telefona ugasio ili je i
dalje aktivan.
„Još je tu“ reče joj operater.
Prekinula je razgovor i počela da traži neki prolaz u
ogradi. Našla ga je na desnoj strani. Sagnula se i počela da
se provlači kroz ogradu na mestu gde je lim bio savijen ka
unutra.
Kada je prošla, ispravila se i obrisala ruke i pantalone
od prašine. Zgradica pred njom bila je prazna. Očekivala je
barem jednog čuvara, ali to mesto niko nije nadgledao. Tu
se nalazila neka zgrada u izgradnji, koja je stigla do visine
desetog sprata, ali je, s obzirom na široku osnovu, svakako
bilo predviñeno mnogo više spratova. Pored te zgrade bili
su iskopani temelji za još jedan objekat iste veličine, koji
još nije bio ni započet. U dnu placa videle su se druge
započete zgrade, koje su verovatno spadale u prateću
infrastrukturu.
Izmeñu njih se mogla videti mala grañevina od crvene

cigle, koja je svakako poticala iz prethodnog veka - bio je to
ostatak starog gradskog kvarta koji je do danas uglavnom
porušen da bi se napravilo dovoljno mesta za oblakodere.
Mila pogleda kućni broj na fasadi i poñe ka malom
proširenju, prolazeći pored raznih grañevinskih mašina i
opreme. Umesto da je zaustavi, nevidljiva ruka straha
gurala ju je napred.

Išla je prema kući, ali osećala je i da ta kuća ide
prema njoj.

Mala kuća od crvene cigle imala je dva sprata. Činilo
se da su prozori zatvoreni iznutra panel-pločama, a
zelenim sprejom bilo je ispisano da postoji opasnost od
rušenja. Usred svih tih modernih zgrada, niska crvena
kuća delovala je poput okrnjenog zuba. Činilo se da je
odavno napuštena.

Policajka priñe masivnoj drvenoj kapiji, na koju je bio
prikačen nekakav list hartije. Bio je to nalog za
eksproprijaciju, koji je opština izdala dvadesetak dana
ranije. Prema odluci gradonačelnika, ta zgradica biće
srušena u skladu s urbanističkim planom, da bi se tu
podigle nove zgrade. Nareñenje je glasilo da vlasnici treba
da isprazne kuću u roku od tri nedelje.

Mila razmisli o tome. Prema tom papiru, rušenje je
trebalo da počne prekosutra.

Potegla je kvaku da proveri da li može ući. Ništa se
nije pomerilo. Probala je da čačka po ključaonici, ali se ni
tada ništa nije desilo.

Izmaknula se nekoliko koraka, zaletela se i ramenom
udarila u drvena vrata. Jednom, dvaput. Odolela su.

Osvrnu se unaokolo, tražeći pogledom nešto pogodno
za obijanje vrata. Nekoliko metara dalje ugleda neku
šipku. Uze je i uglavi u sredinu otvora na kapiji. Zatim
stade lagano da pomera šipku sve dok nije uspela da po-
meri rezu. Mila se navali svom težinom na bravu i gurnu
što je jače mogla. Začu se škriputanje i drvo poče da

popušta. Mila nije odustajala. Prošlo je nekoliko sekundi, a
ona se sva oznojila od napora. Znoj joj je kapao s čela.

Zatim se unutra nešto prelomi i vrata se otvoriše.
Mila baci polugu i zakorači unutra. Dok je ulazila u
mračno predsoblje, začu odjek. Zapahnu je neprijatan
zadah. Osetila je neki sladunjav miris, kao da se pokvarila
neka velika voćka. Nije znala kakav je to miris.
Prvo izvuče baterijsku lampu iz džepa kožne jakne.
Upalila ju je i osvetlila prostor ispred sebe. Primetila je da
sa unutrašnje strane ulaznih vrata postoji gvozdena reza
koja ih zatvara. Bila je i dalje cela, ali su njeni držači,
izjedeni rñom, popustili pod pritiskom poluge.
Mila obrati pažnju na odjek, očekujući da čuje nečiji
glas.
Zvuci, čudan miris i neprobojna tama navodili su je
da pomisli na neki tajni bunar u koji se bacaju nepotrebne
stvari, ili one koje želimo da sklonimo od pogleda, ne
bismo li ih lakše zaboravili.
Nije mogla da odoli iskušenju. Potražila je u džepu
maramicu koju je dobila od Simona Beriša u kineskom
restoranu da bi očistila jaknu od žumanceta. Razmota je i
njome prekri usta.
Bila je još puna mirisa kolonjske vode koju je koristio
specijalni agent.
Zatim se zapilji u tamu, osećajući se vrlo nelagodno.
Mila se nije plašila mraka - od detinjstva je osećala da
pripada tami. Meñutim, zbog toga nije bila ništa hrabrija.
To što nije uplašeno pobegla odatle, nije značilo da to nije i
poželela. Ta zavisnost od hrabrosti često ju je navodila da
postupa neoprezno, to je i sama znala. Trebalo je da se
odmah okrene, vrati u auto i pozove u pomoć kolege s
odeljenja. Meñutim, ona izvuče pištolj i poñe polako uza
stepenice, kako bi utvrdila šta se nalazi gore.

31

Na vrhu stepenica bila su vrata.
Onaj sladunjav miris dopirao je baš odatle - mogla ga
je osetiti čak i kroz maramicu koja joj je štitila usta i nos.
Mila ispruži ruku da bi prodrmala kvaku, ali se vrata
otvoriše bez otpora samo pod pritiskom prstiju.
Uperila je snop svetlosti ispred sebe.
Hrpe starih novina dopirale su do tavanice visoke oko
tri metra. Bile su nareñane jedne na druge, kao da
formiraju jedinstven zid, i ostavljale su taman toliko
prostora da vrata mogu da se otvore.
Mila uñe unutra, pitajući se kako da premosti tu
barijeru, ali pomerajući snop svetlosti, odjednom ugleda
prolaz.
Proñe kroz njega bez imalo oklevanja.
Pred njom se otvarao hodnik dovoljne širine da se
kroz njega pažljivo provuče jedna osoba hodajući izmeñu
nagomilanih stvari. Pošla je tom stazom. Kao ukrotitelj koji
bičem drži pod kontrolom divlju zver, Mila se služila
baterijom da otera tamu koja joj je stalno pretila.
Oko nje je bilo svega i svačega.
Bilo je tu plastičnih posuda, praznih boca i konzervi.
Bilo je i starog gvožña. Videla je odeću raznih krojeva i
boja. Šivaću mašinu iz dvadesetih godina prošlog veka.
Videla je stare knjige povezane u kožu, a bilo je i nekih
novijih, s koricama pohabanim od korišćenja. Bile su tu
glave lutaka, kao i prazne paklice cigareta. Šeširi. Koferi.
Kutije. Stari stereo-ureñaj. Delovi motora. Punjena ptica.
Sve je to ličilo na skladište ludog starinara, ili na
stomak velikog kita koji je, lutajući morima, gutao sve pred
sobom.
Ipak, u tom haosu bilo je i nekog smisla.
Mila ga nije shvatala, ali je uspela da ga vidi. Shvatila
je i da je to što joj je biio pred očima bilo vrlo teško

objasnit. Kao da je u svemu tome bilo nekog metoda. Kao
da je svaka stvar stavljena baš na mesto na kome treba da
bude. Kao da je neko želeo, iz ko zna kakvog ludog razloga,
da pažljivo sredi neko ogromno ñubrište, pa je kataloški
razvrstao otpatke po tajnom kriterijumu u kome je svaka
stvar imala neku ulogu i važnost.

Odgovor na to što je gledala pred sobom glasio je:
dispozofobija. To je bio opsesivno-kompulzivni poremećaj
Dijane Miler.

A sada je ona uradila nešto veliko. To je nekada bio
veliki magacin, sada potpuno izmenjen - velika prostorija
pretvorena u lavirint.

Dok se provlačila kroz tu gomilu naslaganih stvari,
Mila oseti neke stvarčice i pod nogama. One su pale s
naslaganih hrpa, što je ukazivalo na nestabilnost svega što
ju je okruživalo. Nastavi da se pažljivo probija.

Došavši do kraja, videla je da se uski prolaz račva, pa
osvetli lampom i jedan i drugi krak, pokušavajući da
izabere jednu stazu. Odluči da krene desno, možda i zbog
toga što joj se učinilo da taj prolaz vodi do centra lavirinta.

To mesto ličilo je na arhiv Čistilišta - kao da su tu bili
prikupljeni ostaci života hiljada ljudi. Tu su se nalazili
jedini dokazi postojanja osoba kojih više nije bilo.

Prava armija senki, pomisli Mila. Gde sam to upala?
Gde je telefončić Dijane Miler? Gde je devojka?

Nekakav šum i tiho struganje navedoše je da zastane.
Pacova je svakako bilo svuda, kao i bubašvaba. Uperila je
baterijsku lampu u pod i shvatila da je u pravu. Ugledala
je čitave gomilice mišjeg izmeta.

Mogla je da oseti mnogo pari malih očiju uperenih u
nju – možda čak i hiljade. Posmatrali su je iz svojih
skrovišta, ne shvatajući šta to ona radi - instinktivno su se
pitali da li je upala ovamo kao pretnja, ili možda njen
dolazak za njih znači obilan banket.

Da bi oterala tu neprijatnu pomisao, Mila malo ubrza
korak i zakači neki predmet koji je štrčao iz gomile. Jedva
je uočila lavinu stvari koja se pokrenu odozgo, a zatim brzo

zakloni rukama glavu na koju se sruči gomila mekih i
tvrdih stvari i zatrpa je uz glasnu tutnjavu. Pod udarcima
otpadaka koji su padali, baterijska lampa se ugasi i ispade
joj iz ruke. To se dogodi i s pištoljem, iz koga pritom opali
metak, a prasak bliske eksplozije sasvim zagluši Milu.
Sklupčala se na podu i sačekala da se lavina okonča.

Najzad je prestalo. Mila lagano otvori oči.
U ušima joj je odjekivao prodoran i monoton zvuk koji
nikako nije prestajao. Bol se pomešao sa strahom. Ramena
i mišice boleli su je od pritiska i udaranja. Kožna jakna ju
je donekle zaštitila, ali je ipak osetila težinu udaraca. Srce
joj je glasno tuklo. Seti se da treba da udahne vazduh i da
se potrudi da diše, pa smaknu maramicu sa usta i udahnu
uprkos zadahu. To joj je malo olakšalo pritisak u grudima.
Iskustvo iz prethodnih godina kada se redovno
povreñivala, govorilo joj je da ništa nije slomila.
Pridigla se i stresla stvari koje su napadale preko nje.
Mrak je iskoristio priliku da je napadne - osećala je njegov
gadni dah na licu. Prvo se bacila na traženje baterijske
lampe.
Naime, ako je postojalo nešto gore od smrti pod
hrpom otpadaka, bilo je to prepuštanje toj unutrašnjoj
tami bez ikakve šanse da se nañe izlaz.
Najzad nañe ono što je tražila. Ruke su joj se već
tresle. Kada je htela da pritisne prekidać i upali lampicu,
načas je zastala, očekujući da je strefi infarkt.
Zatim poče da pomera snop svetla, pokušavajući da
vidi šta se zapravo desilo, a i da bi pronašla pištolj. Oko
nje je ležala gomila obrušenih stvari. Uronila je ruke u
njih, nadajući se da će prsti prepoznati oružje kad ga bude
napipala. Sagnula se koliko je mogla i najzad ga ugleda.
Bio je na oko metar od nje, ali je preko njega napadao
čitav zid krša. Ako bi pomerila samo jednu od tih stvari,
odron bi se ponovo krenuo.
Dovraga! - pomisli.
Prinela je ruku ustima, a drugom se podbočila.
Pokušavalaje da razmisli o svemu. Meñutim, to nije bilo

lako učiniti s tim jakim zujanjem u ušima. Trebalo je da
poñe dalje, a kasnije će se vratiti da pokupi pištolj. Nije
bilo drugog načina. Osvrtala se unaokolo, da pronañe
nešto što bi joj poslužilo kao oružje. Nañe neku gvozdenu
šipku. Uze je u ruku da je odmeri. Mogla je da posluži.

Tamo gde je ranije bio pravi zid, sada se stvorio otvor.
Mila se provuče kroz njega i poñe jedinim putem kojim je
mogla da krene, te se ubrzo nañe u paralelnom hodniku.

Oprezno je napredovala. Povremeno bi začula neko
zujanje koje je verovatno poticalo od insekata, ali se trudila
da na to ne obraća pažnju. Čula je I trčkaranje miševa
ispred sebe.

Kao da su je vodili u odreñenom pravcu.
Dva puta je zaokrenula i procenila da je odmakla
nekih pedesetak metara. Snop svetla osvetli prepreku pred
njom. Još jedan zidić koji joj zatvara put. Htela je da se
vrati kada zapazi nešto neobično - štrčalo je iz mase
otpadaka pred njom. Nešto dugačko i belo. Nije htela da
pogreši, pa priñe da pogleda.
Bila je to ljudska golenjača.
Nije halucinirala. Mila spusti bateriju i vide da i drugi
delovi skeleta štrče iz te mase. Opazi kosti ruke I ostatke
prstiju.
Nije bilo sumnje da su to ostaci Dijane Miler.
Ko zna koliko dugo je već mrtva. Verovatno barem
godinu dana. Mogla sam i ja tako da završim, pomisli. Da
se onaj malopreñašnji odron nije zaustavio, sigurno bi je
stigla takva sudbina. Nije želela da misli o tome, već
pokuša da preskoči prepreku pazeći da ne zgazi ostatke
tela.
Malo dalje ugleda neko proširenje.
Došavši do njega, vide je da je to neka vrsta ložnice, s
dušekom položenim na pod i prljavim čaršavima i ćebadi -
da li je Dijana tu spavala? Na stočiću su stajale posudice
sa ostacima hrane, koja je zaudarala, plastične viljuškice i
igračke koje su, iz ko zna kog razloga, smatrane
dragocenijima od ostatka krša, pa su zauzele privilegovano

mesto.
Usred sveg tog haosa, Mila prepozna plavi privezak i

vide da je zakačen za Dijanin mobilni telefon.
Mila spusti šipku i zubima prihvati baterijsku lampu.

Uze u ruke mali aparat i pažljivo se zagleda u futrolu sa
zlatnim zvezdicama.

Ekrančić je svetleo, ali nije bilo znaka poslatih ili
primljenih poziva.

Otvorivši poklopac, dobila je i poslednji dokaz da je to
baš telefončić nestale devojčice. Videla je natpis
''Vlasništvo Dijane Miler i inicijale dečaka koji joj se nekada
dopadao - a zapazila je i da je baterija nedavno zamenjena.
To je bilo normalno, jer se i Dijana uvek žalila da se
baterija prebrzo potroši - sa starom baterijom telefončić
nije mogao da radi ni celo jedno popodne.

Mili odjednom nešto sinu kroz glavu. Devojka koja je
sada ležala svakako nije mogla jutros da zameni bateriju.
Niti je mogla ni da ponovo aktivira telefončić posle toliko
godina.

Mrak je obujmi s leña i Mila se ukruti. Zgrabi opet
onu šipku i uze bateriju u ruku. Lagano se okrenu da
razgleda okruženje i vide da se, baš iza njenih leña nalazi
još jedan prolaz prikriven kršem.

Polako poñe prema otvoru. Bila je prisiljena da se
četvoronoške vuče kroz njega. Ruka joj je klizila po
prljavom podu prekrivenom slojem novina. Drugom rukom
držala je bateriju da bi osvetlila put. Najzad stiže do kraja
tunela.

Postojala je i druga soba.
Za razliku od prethodne, u njoj je vladao potpuni red.
Sve je bilo pažljivo sreñeno. U sredini sobe stajao je pravi
krevet s posteljinom i prekrivačima, a kraj njega je bila
komodica. Na niskom stočiću bile su poreñane razne
sveće. Red koji je vladao u toj sobi podseti Milu na
gostinsku sobu u mačinoj kući, kojom se njena majka
uvek veoma ponosila.
Imala je utisak da se tu, osim Dijane Miler, možda

skrivao i neko drugi. Neko važan i veoma poštovan. To je
zaista bilo odlično mesto za nekoga ko je želeo da iščezne.

Mila se potpuno zanela u te misli. A kada je iz neke
udaljene tačkc lavirinta do nje dopro šum, nije oklevala,
već je odmah ugasila lampu.

Još neko je bio tu.

32

Ono neprekidno zujanje u ušima sprečilo ju je da
ranije primeti prisustvo te druge osobe.

Shvatila je da je tu još neko samo zahvaljujući
urašavanju smeća. I taj neko je imao baterijsku lampu, čiji
je odsjaj videla na tavanici.

Izbegao je lavinu i bližio joj se.
Mila izañe iz prostorije koju je u sebi nazvala
gostinskom sobom, jer nije želela da je neko iznenadi u
ćorsokaku. Mogla je da se vrati u hodnik - odatle bi imala
barem jedan izlaz za bekstvo. No, pošto je ugasila lampu
da ne bi blla otkrivena, morala je oprezno da se kreće da
ne bi došlo do novog urušavanja.
Morala je da pronañe neko oružje. Pištolj više nije
imala, a poluga koju je našla mogla je da posluži samo u
borbi prsa u prsa. Šta da radi ako ta druga osoba ima
vatreno oružje?
Ako je neznani gost, on će se verovatno zaputiti pravo
u svoju jazbinu, pomisli ona. To bi značilo da sada ide baš
ka njoj. U tom času joj se učini da je najpametnije da mu
poñe u susret i prva ga napadne. To je bila luda zamisao.
Trudila se da ostane mirna i primeni pravila naučena
na Policijskoj akademiji, koja su joj često bila korisna i u
praksi. U mraku je pokušavala da u misiima rekonstruiše
prostor koji je okružuje.
Seti se onog Dijaninog ležaja, kao i da je na njemu
videla neku ćebad. Pokupi jedno i vrati se natrag pipajući
u tami, prekoračivši ponovo preko Dijaninih ostataka.
Možda je ipak smislila dobar način da pobegne od
nepoznatog gosta.
Da bi u tome uspela, morala je da pronañe
najpogodnije mesto za ostvarenje plana. U hodniku je
postojalo malo proširenje na mestu gde je bio potporni

stub i Mila oceni da će joj to mesto biti dovoljno široko.
Opruži se po podu, umotavši se u smrdljivi pokrivač.

Planirala je da se tu pritaji i sačeka da ta osoba, ko
god ona bila, ode.

Posle toga bi joj put ka izlaznim vratima bio otvoren.
U nedostatku boljeg rešenja to joj se učini kao dobra
zamisao. Ali morala je da požuri - ko god da je bio tu, bližio
se.

Bilo je dovoljno prostora da se nepoznati neopaženo
šunja u tami. Ako bi je, na nesreču, otkrio, Mila bi iskočila
ispod pokrivača i napala ga šipkom.

O tome nije želela ni da misli. Biće sve u redu,
govorila je sebi.

Namesti se i oslušnu. Još joj je zujalo u ušima od
malopreñašnjeg hica. Valjda je stah pojačao taj zvuk. Mila
ostavi dovoljno prostora iznad pokrivača da može da viri i
vidi šta se unaokolo dešava. Ali pošto se trudila da bude
nepomična, vidik joj je bio prilično ograničen.

Prvo uoči snop svetla koje je tragalo za izlazom iz
tunela. Nije mogla jasno da čuje sve jači šum koraka koji
su škriputali po otpacima, no znala je da se nepoznati
kreće vrlo oprezno i pažljivo.

I on zna da je uljez, ponavljao je glasić u Milinoj glavi.
Zna on to.

Ta osoba joj se približi – mogla je skoro da joj čuje
disanje. Zatim se senka zaustavi tačno ispred nje. Vireći
kroz pukotinu iznad pokrivača, mogla je da vidi par
muških cipela. Trudila se da ne napravi nikakav pokret i
ne izazove ni najmanji šum, pa skoro da je prestala i da
diše.

Zašto to stvorenje stoji tu kao ukopano i ne mrda?
Kao da se vreme zaustavilo. Oseti mučninu u
stomaku. Oseti i da joj hladna plima straha plavi sve vene.
U jednom času čak pomisli da ju je zujanje u ušima
gurnulo u napad ludila.
Senka se okrenu baš prema njoj, a u času kada ju je
snop svetla uhvatio; Mila prikupi svu snagu i iskoči iz svog

skrovišta vitlajući šipkom. Svetlo ju je zaslepilo, pa nije
mogla jasno da vidi uljeza, ali je ipak uspela da zamahne
šipkom. Ova prolete kroz vazduh i policajka shvati da je
promašila cilj. Baterijska lampa joj ispade iz ruke i prostor
oko nje se opet zamrači.

,,Mila!“, začu nečiji glas sa poda. „Čekaj malo!“
Sva zadihana i mašući naslepo šipkom, začuñena
Mila začu sopstveni glas kako se dere: „ A ko si ti?“
Senka je ćutala.
„Kaži već jednom ko si?“, navaljivala je ona i dalje.
„To sam ja, Beriš.“
Zujanje u ušima sprečilo ju je da mu prepozna glas.
„A kako si me pronašao?“ Glas joj je kreštao od panike.
„Zvao sam tvoje odeljenje pa su mi kazali da si ovde.“
„ A kako si uopšte odlučio da doñeš?“
„Situacija je vrlo ozbiljna. Promenio sam mišljenje i
rešio da ti pomognem.”
Mila malo razmisli o svemu. Zaključila je da to što je
kazao ima smisla. “Idi doñavola, Berišu!a, reče spuštajući
Šipku. „Nañi tu prokletu baterijsku lampu, molim te. Ne
mogu više da izdržim u ovom mraku.“
„Pa pomozi mi barem da se podignem.“
Mila se upravo istegla prema njemu pružajući ruku u
tami, kada je neko dohvati s leña. Instinktivno se okrenu i
oseti poznati miris. Bila je uplašena, ali nije reagovala. Sve
se odvijalo poput usporenog filma. Osoba koja joj je bila
iza leña privuče je sebi. Zatim se začu pucnjava. Hici su
odjeknuli u tami, ali pri kratkim blescima Mila ipak uspe
da vidi da je osoba iza nje bio pravi Simon Beriš, čiju je
kolonjsku vodu prepoznala.
Onaj na podu je, dakle, pokušao da je obmane. No, u
kratkim sekvencama, kada je bilo dovoljno svetla, nije
uspela da prepozna ko je to; ona se nekako okrenula,
ustala i dala se u bekstvo. Videla je samo senku kako beži
uskim prolazom, nastojeći da se zaštiti od metaka, dok su
se bočni zidovi rašili i sklapali za njom kao da žele da joj
olakšaju bekstvo.

Kada je pucnjava utihnula, pravi Beriš okrenu se ka
njoj. „Sklonimo se odmah odavde!“, povika iz sveg glasa.

Povukao ju je kroz mrak i posle nekoliko metara upali
baterijsku lampu koju je imao kod sebe. Mila je tapkala za
njim čvrsto ga držeći za ruku. Morala je samo da pazi gde
gazi. Beriš je trčao - činilo se da dobro poznaje teren i da
zna gde treba da skrene da bi što pre stigli do izlaza.

Panika koja ju je zahvatila kočila joj je pokrete i
osetila je da vrlo sporo trči - baš kao kada u ružnom snu
osećate da vam se stopala uopšte ne pomeraju. Savijala je
kolena, ali joj se činilo da hoda kroz ulje - kao da se tama
oko nje iznenada zgusnula.

Srećom, ubrzo ugleda ulazno proširenje koje je
zapazila kad je dolazila. Ulazna vrata bila su baš tu. Bila
su toliko blizu da su delovala nedostižno, jer joj je i sama
pomisao da će stići do njih bila nekako nestvarna. Oseti
struju svežijeg vazduha, kao da su i sama vrata disala.

Protrčaše kroz njih i nañoše se na stepenicama. Imala
je čudan osećaj da se stepenici ugibaju pod njihovim
nogama poput zuba u otvorenim čeljustima. U tom trenu
začu se uporno zavijanje nekog psa, koji kao da ih je
dozivao da izañu napolje. Sloboda je bila nadohvat ruke.

Pre nego što su stigli do ulaznih vrata, Mila oseti kao
da se zgrada od crvene cigle sklapa nad njima. Zažmurila
je, brojeći korake.

Beriš zastade kraj svog psa i nagnu se da ga pomiluje.
„Ćuti, Hič, sve je u redu!“

Pokušavali su da povrate dah. Životinja se primiri.
Specijalni agent pogleda Milu, koja je još bila u šoku i
prinosila ruke ušima praveći bolne grimase. Oseti potrebu
da joj objasni celu situaciju.

„Pronašao sam te tako što sam pozvao vaše odeljenje,
pa su mi rekli da si pošla ovamo”, reče on vrlo glasno,
intuitivno shvatajući da Mila još ne čuje dobro.

„Taj tip koji se očešao o tebe zna da sam tražila tvoju

pomoć. Dakle on me sledi.” Mila se odjednom iznervira.
,,Ko je, zapravo, bio taj tip”, reče kazujući na zgradu iza
njih.

Specijalni agent zaobiñe njeno pitanje. „Dovraga, to je
baš prava jazbina! Zaboga, tako nešto još nikada nisam
video!”

„O čemu govoriš?”
Beriš je i dalje bio pognut u struku i stajao je kraj nje
hvatajući dah. „O skrovištu dispozofobičara.”
Čemu je služila ta jazbina? Mila odjednom oseti
nekakvu odbojnost. Dijana Miler tavorila je zatvorena u toj
kući, odbijajući ikakvu vezu sa spoljašnjim svetom i
pripremajući nekome zgodnu jazbinu za skrivanje. „Unutra
postoji i nekakva soba. Ta devojka je imala gosta.”
Beriš je zgrabi za ramena. „Moraš da obavestiš naše
agente - pozovi sve. Tip je blokiran unutra, shvataš li?
Nema načina da pobegne.“ Uočila je zabrinutost u pogledu
specijalnog agenta. Ne pitajući više ništa, Mila dohvati
telefon da pozove Borisa, ali Hič ponovo zalaja, i to mnogo
glasnije. Mila i Beriš se zagledaše u zgradicu od crvene
cigle.
Kroz zabarikadirane prozore izbijao je sivkasti dim.
Posle nekoliko sekundi, zapucketaše i plamenovi.
Njih dvoje zakloniše lice rukama i brzo se udaljiše
odatle zajedno sa psom, dok je u zgradi eksplodirao pravi
pakao.
Kada su se dovoljno odmakli, okrenuše se da bace
pogled na požar „Ne, ne”, zakuka specijalni agent sa
nesrećnim izrazom nemoći na „Pogledaj me, molim te”,
reče mu Mila prisiljavajući ga da je pogleda.,,Ko je bio taj
čovek? Ti ga znaš.”
Beriš spusti pogled. „Nisam mu video lice. Ali
pretpostavljam da je to on.“
„Koji on?i”
,,Kairus.”

ALISA

Izveštaj 443-Y/27
Izjava bolničara koji je bio u noćnoj smeni
u kolima hitne pomoći 26. septembra ▄▄▄▄▄▄:

Stigli smo do stana povređenoga nešto malo
posle ponoći. Preko radija su nas obavestili o
njegovom stanju, kao i da je reč o policajcu.
Kada smo stigli, utvrdili smo da čovek ima
opekotine trećeg i četvrtog stepena i simptome
teške asfiksije. Bez obzira na kliničku sliku,
bio je još pri svesti. Dok smo preduzimali
klasičnu proceduru prve pomoći, nastojeći da
izbegnemo dalje komplikacije i pokušavali da mu
stabilizujemo disanje, on se ponašao veoma
zabrinuto i hteo je nešto da nam kaže. Uspeo je
da strgne masku sa lica i nekoliko puta nam je
ponovio neke nepovezane rečenice, a od svega
toga razumeli smo samo; „Molim vas, ne želim da
umrem." Izdahnuo je u toku vožnje do bolnice.

33

Svi su čekali Sudiju.
Ceo kvart bio je opkoljen policijom, ali niko nije ništa
govorio, niti je hteo išta da kaže pre nego što doñe šef
odeljenja, Kao da je cela slika bila zamrznuta.
Požar je u meñuvremenu savladan, ali se zgradica od
crvene cigle ipak srušila. Nagomilane stvari ponašale su se
kao toksični otpad i formirale su blistav oblak koji je, u
kombinaciji sa svetlom rane zore, bacao čudan odsjaj na
nebo.
"Utisak je fascinantan, mada je oblak smrtonosan,
pomisli Mila, diveći mu se.
Čak i neke loše stvari mogu izgledati lepo. Vatrogasci
su ipak odlučili da evakuišu žitelje iz celog tog kvarta.
“E baš nam je bio neophodan ovaj publicitet“, bio je
jedini Borisov komentar.
Odbio je da razgovara s njom. Bio je besan, ali se Mila
plašila da je bio razočaran. Nije mu javila ništa o svojim
otkrićima, zapravo ga je potpuno isključila iz istrage.
Naročito je bilo loše to što mu nije verovala. Nešto je
nepovratno nestalo iz njihovog dotadašnjeg odnosa.
Gurevič ju je takoñe ignorisao. Mila je te noći pozvala
njega, a ne Borisa, i to zato da ne bi pomislio da je imala
neki tajni dogovor sa starim prijateljem. Kada je pojačanje
stiglo, inspektor je saslušao njen raport bez ikakvog
komentara. Policajka mu je podnela izveštaj o svojoj
individualnoj istrazi - počev od onog isečka iz novina koji je
našla ispod poklopca šahta - a zatim mu je ispričala i o
SMS-u o Kairusu, kao i sve što je znala o slučaju Dijane
Miler.
Izostavila je samo jedan detalj: Simona Beriša.
Ona mu je, zapravo, i predložila da ode. Nije želela da
ga tu zateknu. Njegova reputacija bila je dovoljno

problematična i bez eksponiranja u ovakvom jednom
slučaju. Mila je obećala da će mu se kasnije pridružiti.

Desetak minuta ranije vatrogasci su joj konačno
dozvolili da skine masku. Gomile krša su se još pušile, ali
su bile prekrivene penom za gašenje požara.

Ono zujanje u ušima je prestalo, ali Mila nikako nije
mogla da zaboravi glas čoveka iz senke.

Uspeo je da je uvuče u zamku u tom čudnom brlogu.
Posmatrao me je, pomisli Mila. Znao je da sam podložna
napadima straha.

Beriš joj je kazao da je to bio Kairus, što znači da je
konačno priznao postojanje Gospodara Noći. Ali zašto joj je
u prvom susretu prećutao istinu?

Crni BMW sa zatamnjenim staklima prošao je kroz
policijsku barijeru koja je zaklanjala vidik radoznalim
novinarima. Parkirao se baš ispod solitera u izgradnji. Mila
prepoznade Sudijin automobil. Gurevič i Boris požuriše
mu u susret.

Ali umesto da izañe napolje, putnik je ostao unutra u
zaklonu i samo je spustio prozor da porazgovara s
dvojicom policajaca koji su stajali pored kola. Mila je bila
na suprotnoj strani i nije mogla da čuje šta pričaju. Prošlo
je nekoliko minuta. Zatim se inspektori pomeriše u stranu
i vrata automobila se otvoriše.

Potpetica visoka dvanaestak centimetara spusti se na
prašnjavi beton. Zatim se pojavi svetloplava kosa.
Besprekorno skrojen kostim bio je crn, a šminka savršena,
čak i u ranim jutarnjim satima.

Iz automobila izañe šef odseka - Džoana Šuton zvana
Sudija, kao uvek besprekorno doterana.

O njoj su se na odeljenju pričale svakojake priče.
Nijedna priča nije bila ništa više od običnog trača -
znalo se da je neudata i da je njen privatni život prava
nepoznanica - ali nikada nije bilo nikakvih insinuacija
seksualnog karaktera. To je samo pokazivalo da se svi

plaše nje. Imala je sjajnu biografiju, pogodnu za ulogu šefa
odeljenja, pa čak i komandanta.

Pošto se na akademiji istakla kao najbolja u klasi,
Džoana Šuton nije odmah zauzela sadašnje prestižno
mesto. Mnogo je obećavala, ali je i zasenila mnoge muške
kolege, pa je bila tipični trn u oku svima odreda. Poveravali
su joj samo slučajeve od manjeg značaja. Ali ona je uvek
nalazila način da se istakne, jer je bila obrazovana,
preduzimljiva i nemilosrdna. Stekla je posprdni nadimak
Sudija, ali ga je ubrzo pretvorila u svojevrsno odlikovanje
za zasluge, a čak i kad bi joj govorili iza leña, pominjali su
je isključivo formalno službeno - u muškom rodu.

Novinari su ubrzo počeli da se oduševljavaju njome.
Bila je savršena ličnost za naslovne strane, sa
izgledom manekenke i karakterom nemilosrdnog pandura
stare škole. Ubrzo se pokazalo da se i pretpostavljeni u
jednakoj meri plaše Sudije. Niko od njih nije želeo da
zaštitni znak Savezne policije bude seksi plavuša.
Ali u toku samo dve godine, pošto je ispunila razne
teške zadatke, Džoana Šuton je postala najmlaña
inspektorka u istoriji odeljenja. Posle toga više ništa nije
moglo da spreči njen vrtoglavi uspon ka vrhu.
Ona smaknu naočare za sunce i odlučnim korakom
zaputi se prema centru mesta zločina, proučavajući usput
ruševinu zgradice od crvene cigle.
,,Ko će mi podneti izveštaj?”
Odmah se oko nje okupiše Gurevič, Boris i
komandant vatrogasaca. Ovaj poslednji poče da priča.
„Požar smo savladali pre oko jednog sata. Sada je sve
pod kontrolom jer se zgrada brzo srušila. Po rečima vaše
agentkinje, vatra je odjednom izbila. Ne znam šta je uzrok,
ali uz toliku masu zapaljivog materijala koji se nalazio
unutra, bila je dovoljna i najmanja varnica.”
Sudija se zadrža na toj poslednjoj reči. „Ta varnica je,
kako mi se čini, ipak čekala mnogo godina da bi noćas
izbila i sve spalila.”
Njen sarkastični komentar pade u tišinu izmeñu njih,

poput kamena koji pada u baru. Nemaju pojma kako treba
da reaguju, pomisli Mila. Nije im bilo jasno da li se Sudija
šali ili samo koristi ironiju da bi održala napetost.

„Agente Vaskez!”, pozva je šef, ne gledajući je.
Policajka se približi njihovoj grupici. Šanelov parfem,
koji je natapao sve unaokolo, istog časa se obruši na Milu
kao snažan miris moći. ,,Da, šefe?”
„Rečeno mi je da ste unutra videli nekog čoveka i da
je pokušao da vas napadne.”
Nije bilo baš tako, ali je Mila rešila da se drži priče za
koju se s Berišem dogovorila da će ispričati. „Pa, došlo je
do kratkog gušanja i baterijska lampa mi je ispala. Bili
smo u potpunom mraku, ali sam ispalila nekoliko hitaca I
on se dao u bekstvo.”
„Dakle, nisi ga ranila?”
„Mislim da nisam.” Mila je barem u tome bila iskrena.
„Samo sam ga videla kako beži. Zatim sam i ja pobegla jer
je sve oko mene počelo da se ruši.”
„I tada si izgubila pištolj, je li?”
Mila obori pogled. Nije bilo baš pohvalno za policajca
da izgubi oružje. Pošto nije smela da kaže da je Beriš
pucao, nekako se izvukla rekavši da je ispustila pištolj
zbog glupe nepažnje. Ali ni to nije najbolje zvučalo. „Tako
je, Sudijo.”
Šutonova skrenu pogled s nje i poče da se osvrće. „A
gde je Čang?”
Ubrzo se pojavi sudski lekar u potpuno umrljanoj
uniformi i priñe im skidajući kapicu sa glave. „Tražili ste
me?”
„Da li ste na mestu zločina pronašli neko telo?a
„U tom magacinu bila je masa svakojakih hemijskih
materija, ugljovodonika i plastike: kada se sve to zapali,
razviju se izuzetno visoke temperature. Ako tome dodamo
da su se cigle od kojih je zgrada sagrañena ponašale kao
oklop visoke peći, svako telo koje bi se našlo na tolikoj
temperaturi pretvorilo bi se u pepeo”, reče odlučno doktor.
„A ipak, taj čovek je bio tamo”, reče Mila skoro

piskavim glasom ne shvatajući da joj niko ne prebacuje da
laže. ,,A tu je bio i skelet Dijane devojčice koja je nestala u
dobu od četrnaest godina i o kojoj se već devet godina
ništa ne zna.”

,,A kako je uopšte moguće da niko do sada nije ništa
primetio?”, upita Sudija.

,,Ta zgrada spada u nekakvo zajedničko nasleñe, koje
nikada nije razrešeno”, reče Gurevič ignorišući Milu. „Osim
radnika preduzeća, koje je danas trebalo da sruši tu kuću,
ovamo nije niko zalazio. A ni socijalne službe sve ovo
vreme nisu dobile nikakvu prijavu. Pogledajte malo
unaokolo mi smo u potpuno nenastanjenom kraju. A okolo
je poslovni deo grada kroz koji svakodnevno proñu hiljade
osoba, ali one tu samo rade.”

Posle zalaska sunca taj deo grada sasvim opusti,
požele da kaže Mila, ali umesto toga samo odmahnu
glavom.

Jedino je Boris to zapazio, mada se uporno trudio da
ne gleda u nju. To njegovo ćutanje vreñalo ju je više od
skrivenih optužbi drugog inspektora. Džoana Šuton nije se
nimalo uzbuñivala zbog toga.

„Ako se sve odigralo onako kako tvrdi agent Vaskez,
taj čovek koji ju je napao potpalio je vatru i izazvao požar,
što bi značilo da je bio spreman da i sam strada u njemu”,
odsečno reče Gurevič. „Zašto bi neko to učinio? To nema

nikakvog smisla.”

Sudija se opet okrenu komandiru vatrogasaca.
„Pretpostavljam dr ste porazgovarali s nekim iz firme čije je
ovo gradilište?”

,,Da, pozvali smo ih, jer smo pomislili da oni najbolje
poznaju područje na kojem je trebalo da intervenišemo.”

„Recite mi, da li osim glavnog ulaza postoji i neki
drugi način da se uñe u tu kuću?”

Komandir malo razmisli o njenom pitanju.
,,Pa, postoji sistem kanalizacionih hodnika ispod
kuće. Nije isključeno da bi neko iz unutrašnjosti zgrade

mogao nekako da doñe do njih.”
Sudija se okrete kolegama. »Eto, to je jedna

mogućnost koju uopšte niste u obzir. Mislim na to da su
stanovnici možda koristili neki drugi put da ulaze i izlaze a
da ih niko ne vidi. Možda je napadač izašao tim putem,
pošto je prvo potpalio vatru.w

Mila prihvati ti neočekivanu podršku Šutonove. Ipak,
nije gajila iluzije će je za išta pohvaliti.

Sudija se zagleda u nju. „Taj skepticizam vaših
kolega, draga moja, potiče od činjenice da uopšte niste
sačekali nareñenja i pokazali ste potpuno neoštovanje
hijerarhije. Takoñe ste ugrozili i istragu. Sada će biti teško
vratiti se na pravi put, pošto su dokazi, ukoliko ih je bilo,
nestali u požaru.”

Mila pomisli da kaže da joj je žao zbog svega, ali joj se
učini da bi njenereči zvučale kao neubedljiva laž. Zato je
samo ćutala, klimala glavom i nastavila da sluša.

“Ako mislite da ste bolji od nas, onda to i kažite.
Znam šta ste uradili i da ste vrlo dobri. Ali od iskusnog
policajca nikad ne bih očekivala ovakvo ponašanje!”
Šutonova se zatim obrati ostalima. „Ostavite nas nasamo!”

34

Trojica muškaraca se udaljiše, pošto su se prethodno
na brzinu pogledali. Mada su bili u većini, pored žene
kakva je bila Sudija, muškarci su se osećali inferiorno.

Kada su ostale same, Sudija pričeka nekoliko
trenutaka, a onda „Želim da vam pomognem, agente
Vaskez.”

Policajka, koja je očekivala da čuje još neki prekor,
ostade bez reči. “Šta ste kazali, oprostite?”

,,Ja vam verujem.”
To je bilo znatno više od formalne podrške. Zvučalo je
kao poziv na savezništvo.
Šutonova se nekuda zaputi, a Mila poñe za njom.
„Dok sam se vozila ovamo, inspektor Gurevič mi je ispričao
šta se desilo. Objasnio mi je da ste hteli da povežete ovu
istragu s nekim dogañajima od pre dvadeset godina.“
„Tako je, gospoño.”
„Taj Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noći, to je
taj slučaj, zar
,,A i Kairus”, dodade Mila.
,,Da”, reče Sudija prihvatajući i to. „Sada imamo još
jedno ime.”
Mila je bila ubeñena da je I to ime Sudiji već bilo
poznato. Ipak, ta činjenica bila je poznata vrlo malom
broju ljudi.
„Sećam se slučaja nestalih osoba koje pate od
nesanice”, reče šefica. „Taj dogañaj je bacio u zasenak naš
Program zaštite svedoka. Nekoliko godina kasnije, jedan od
naših specijalnih agenata izgubio je dobar glas zbog druge
slične mračne priče.”
Mila shvati da govori o Simonu Berišu. Nije pitala šta
se dogodilo, al joj Šutonova sama ispriča.
„Uzeo je poveću sumu novca da bi pomogao u bekstvu

kriminalcu koga je tada štitio, a trebalo je da ga nadgleda.”
Mila nikako nije mogla da poveruje da bi Berišu novac

bio motiv za takav prestup - nije joj nimalo ličio na
pokvarenog pandura. Ipak, shvatila je da Šutonova i sama
umire od želje da joj ispriča celu priču. Odlučila je da
prihvati igru. „Dakle, taj agent više nije u policijskoj službi,
zar ne?”

Sudija se zaustavi i okrenu se da je pogleda.
„Nažalost, nikada nismo uspeli da nañemo dokaze protiv
njega i da ga ozbiljno pritisnemo.”

,,A zašto mi sve to pričate?”
„Zato što ne želim da mu se obraćate.” Tu je bila
veoma iskrena. „Šta god da se desi, izveštavajte samo
mene. Da li smo se razumele?”
„Jesmo. Imate li nešto protiv pominjanja imena
Kairus u izveštaju?”, upita Mila pomalo provokativno.
,,Ne, nemam”, kratko odgovori Sudija. „Ali ako želite
moj savet, kao od žene ženi, nemojte ga pominjati. Taj
slučaj je star dvadeset godina: bez dokaza i samo sa
indicijama rizikujete da se još više zaglibite. Takvi nadimci,
sami po sebi, ništa ne znače. Dobri su za plašenje javnosti
i mediji ih koriste da bi povećali gledanost TV emisija i da
bi se novine bolje prodavale. Zato nemojte da se izlažete
ruglu jureći nekakvog lika iz crtaća.”
Mila nje mogla a da ne pomisli na osobu koju je te
noći srela u kući. Bio je to živ čovek od krvi i mesa - baš
kao i svi drugi. Možda je celo to okruženje - taj čudni brlog
i mrak pomešan sa strahom - uticalo da počne da ga ide-
alizuje. Slagala se s tvrdnjom Šutonove da nije u pitanju
nikakvo čudovište.
No, taj čovek je postojao i bio je vrlo stvaran.
,,Da li onda treba da navedem da me je napao
neidentifikovani počinilac?”
Šutonova se osmehnu. „Da, to svakako zvuči mnogo
bolje.” Zatim se zagleda u Milu. ,,Od početka ove istrage
pratim vaše poteze i mislim da ste vrlo dobro postupili.
Znam i da ste bili skeptični prema teoriji da se iza svega

ovog krije teroristička organizacija.”
„Zapravo, ni sada ne verujem u to.”
„Mogu li malo da se umešam u vašu istragu, agente

Vaskez?”
Mila nije odmah shvatila šta Šutonova ima na umu.
„Gurevič me je zamolio da vas povučem iz istrage, ali

mislim da nam možete biti vrlo korisni na drugi način.”
Šutonova mahnu šoferu i ovaj joj dodade neku smeñu
fasciklu.

Sudija joj pruži fasciklu I Mila se zagleda u nju. Bila
je vrlo tanka.

,,O čemu je reč?”
„Želim da pratite taj drugi trag. A unutra se, u to sam
sigurna, nalazi nešto što će vas veoma zanimati.”

35

Kancelarija mu je uvek bila utočište, no sada se u njoj
osećao kao u ćeliji.

Beriš je hodao po njoj tamo-amo, vrteći se unaokolo,
tražeći način da pobegne.

„Nisam uspeo da ga pogodim”, reče Hiču koji se
sklupčao u svom uglu i pogledom pratio gospodarevo
nervozno špartanje po sobi.

Nikako nije mogao da se smiri posle svega što se
desilo prethodne noći. Ruka mu je zadrhtala u mraku i
nije uspeo da pogodi cilj. Uostalom, već dosta dugo nije
držao pištolj u ruci. Čovek od akcije pretvorio se u
mislioca, podseti sebe, rugajući se.

A najgore od svega bilo je to što opet nije video lice tog
mučitelja koji ga je dvadeset godina progonio. Tako da i
dalje nije imao mira i još uvek je morao da postavlja ista
pitanja.

Kairus se vratio i ponavljao iste poteze.
Te noći Mila mu je, pre nego što je otišao, ispričala
sve što se dogañalo počev od prvih dana istrage - pokolj
koji je izvršio Rožer Valin i koja su počinili Naña Niverman
i Erik Vinčenti. Sve su to bile osobe koje su, baš kao i
Andre Garsija, odavno nestale, da bi se mnogo kasnije
vratile da nekoga ubiju.
Beriš je pažljivo saslušao njenu priču o zločinima, koji
su prvo bili okarakterisani kao osvete, a zatim kao
teroristički napadi, dok mu se nekadašnji strah uvlačio u
kosti i kolao kroz vene poznatim tokovima, što se već
godinama nije desilo.
Šta se zbiva? Kakav je to lanac zločina?
Svaki put kada bi se tako zabrinuo, Silvija je
nastojala da ga smiri. Sećanja su mu se vratila, nadjačavši
osećanje nelagodnosti koje ga je mučilo, i učinilo mu se da

se odjednom neko čarobno svetlo probija kroz maglu. Ona
je uvek dolazila da ga uteši osmehom i lakim dodirom

Nije prošao ni dan a da Beriš nije mislio na Silviju.
Mada je bio ubeñen da je uspeo da protera to sećanje
u neki skriveni kutak daleko od sadašnjih misli, Silvija je
uvek nalazila način da mu se vrati. Poput mačke koja uvek
pronañe put do kuće. Viñao ju je u raznim predmetima ili
u predelima. Govorila mu je kroz reči neke poznate pesme.
Ma kako da je njihova priča kratko trajala, on ju je još
uvek voleo.
Nije to bilo ono snažno osećanje koje se, kada je sve
bilo završeno, okrenulo protiv njega, skoro kao da ga pita
zašto se sve to desilo i da ga stalno optužuje. To što je
nekada osećao prema Silviji pretvorilo se u dugoročnu
nostalgiju. Povremeno bi je osetio u srcu, načas bi je
pomilovao i posmatrao kao neki drag predeo, a zatim bi je
pustio da sasvim iščili.
Već pri prvom susretu zapazio je njenu vranu
pletenicu. Brzo je shvatio da kada Silvija počne da je
raspliće i upliće, to znači da želi da vodi ljubav. Nije mu se,
tog prvog dana, učinilo da je naročito lepa, ali brzo je
shvatio da ne može bez nje.
Odjednom se na vratima kancelarije začu kucanje,
koje se tri puta ponovi.
Beriš se ukopa nasred sobe. Čak se i Hič uzvrte.
Na ta vrata odavno niko nije pokucao.
“Veovatno je čovek koga smo videli u onoj kući uspeo
da pobegne iz požara kroz podzemne kanalizacione
hodnike.”
Mila je bila van sebe. Beriš je povuče unutra, nadajući
se da je niko od kolega nije video. „Zašto si, pobogu, došla
ovamo?”
Policajka iz Čistilišta držala je u rukama neku smeñu
fasciklu. „Šutonova mi je pričala o tebi. Preuzela je
inicijativu i savetovala mi je... ne, čak mi je naredila da te
se okanem. No, ako naša šefica učini nešto slično, to znači
da se iza svega toga nešto krije.”

Beriš je bio zgranut. Nije mogao ni da zamisli šta je
Šutonova ispričala Mili. Možda je, ipak, mogao i da zamisli
ponešto, i nije želeo da policajku ucenjuju zbog njega. Ali
pošto je došla pravo ovamo, onda to nije bio slučaj.

„Znam da bi ti najviše voleo da ostaneš i dalje u svojoj
ulozi otpadnika”, reče Mila kad je videla da on i dalje ćuti.
„Shvatam ja to, ali to bi sada bilo previše neodgovorno od
tebe. Želim da znam sve.”

Specijalni agent trudio se da je ubedi da govori tiše.
,,Pa sve sam ti već rekao.”

Mila pokaza na vrata.
„Tamo napolju, u stvarnom svetu, morala sam da
lažem ljude zbog tebe. Ispričala sam gomilu gluposti šefici
odeljenja, samo zato da ti ne bi napravila probleme. Mislim
da mi nešto ipak duguješ.”
„Zar ti nije dovoljno to što sam ti noćas spasao život?"
,,Ne, jer smo sada oboje umešani u ovaj slučaj.”
Mila potom spusti na sto fasciklu koju je donela.
Beriš se zagleda u nju kao da je ručna bomba koja
svakog časa može da eksplodira. „A šta je u njoj?“
„Dokaz da se mi do sada nismo ni u čemu prevarili.“
Specijalni agent obiñe oko stola i sede na svoju
stolicu, prekrstivši ruke ispod brade. „Dobro. Šta zapravo
želiš da znaš?”
„Sve.”

Postojao je i epilog slučaja nestanka sedam osoba
koje pate od nesanice, s koji se odigrao pre dvadeset
godina.

Savezna policija vodila je istrage o bivšem vojniku
homoseksualcu, dečaku koji je dostavljao isporuke po
kućama, nestaloj učenici, profesoru prirodnih nauka u
penziji, udovici, vlasnici butika za rublje i prodavačici iz
robne kuće.

Da su tada pronašli nešto što je bilo zajedničko svima
njima, možda bi shvatili i zašto se neko zainteresovao za te

ljude i pomogao im da nestanu. Ali nisu pronašli ništa
naročito, osim činjenice da su svi patili od nesanice.

Činilo se da je štampa digla taj slučaj u nebesa, i to
na osnovu pukih koincidencija. Najzad, zar u velikim
gradovima nije svakodnevno nestajalo mnogo ljudi? Zar
nije bilo i mnogo njih koji su redovno uzimali pilule za
spavanje? Ipak, javnost se zalepila za morbidnu ideju da je
neko odgovoran za sve te nestanke. Zato je bila potrebna
detaljnija istraga.

Tada su počeli da se pojavljuju novi svedoci.
„Uvek se nañe neko ko je nešto video, ili barem misli
da je video. Na odeljenju smo bili prisiljeni da razgovaramo
sa svakojakim manijacima i mitomanima koje je privukla
mogućnost da se istaknu, ali znali smo i kako treba da
postupamo s njima. Prvo smo procenjivali da li su ti ljudi
dugo čekali pre nego što su došli kod nas. Zatim smo
pažljivo proučavali njihove priče, koje su obično ličile jedna
na drugu. To je već bila klasika. Uglavnom su to bile
senzacionalne priče o sumnjivcima koji su se motali oko
kuća nestalih osoba. Zatražili bismo da pokušaju da daju
opise za foto-robote. Ne znam zbog čega, ali kad god govore
o kriminalcima, ljudi pribegavaju tipiziranim opisima i
najčešće skiciraju osobu sa širokim čelom i sitnim očima.
Antropolozi tvrde da je to posledica evolucionih procesa -
neprijatelj obično malo zažmiri kada nas posmatra, a čelo
je deo lica koji se prvo uoči kod protivnika s kojim se
sukobljavamo na otvorenom prostoru. U svakom slučaju,
kad god bismo dobili takve opise, imali smo razlog da
sumnjamo da je to prepoznavanje zasnovano na realnim
činjenicama.” Beriš pročisti grlo. “Ipak, jedan svedok nam
je dao opis koji je zvučao prilično verodostojno.” Specijalni
agent otvori fioku pisaćeg stola i stavi pred Milu jedan stari
foto-robot.
Kairus – čovek koji je pomagao ljudima da nestanu -
imao je androgino lice.
Policajka je prvo to uočila dok je pažljivo posmatrala
nacrtani lik, pokušavajući da odredi da li je sličan osobi

koju je načas ugledala u pratećem blesku hitaca koje je
Beriš ispalio. Bez obzira na dvodimenzionalnost crteža i
nedostatak perspektive, na tom portretu bile su prikazane
vrlo delikatne crte lica. Kao da su bile okupljene oko
veoma crnih očiju koje su u sebe prosto usisavale svetlost.
Nad koščatim čelom uzdizala se kruna crne kose. Jagodice
su bile istaknute, a usne pune. Na sredini brade videlo se
udubljenje koje je moglo biti obeležje snažne osobe, a
istovremeno je tom liku davalo i izvesnu gracioznost.

Kao što se i moglo predvideti, Kairus uopšte nije
ličio na čudovište.

„Opis koji je svedok dao bio je precizan i odreñen -
definisao nam je svaki detalj lica. Po njegovoj oceni, Kairus
je bio visok oko metar i šezdeset, atletski grañen, a mogao
je imati oko četrdeset godina. Svedok ga se setio jer se pri
njihovom susretu desilo nešto što mu je tu osobu trajno
urezalo u sećanje.”

G'ospodar Noći mu se osmehnuo.
“Bez ikakvog posebnog razloga - prosto kao da je želeo
da ga svedok zapamti. Izjavio je da je u tom času osetio
čudnu nelagodnost pomešanu s radoznalošću i brigom.”
Stavili su svedoka pod zaštitu. Ali to nije bilo
dovoljno.
“Svedok je, dok smo ga pomno čuvali, odjednom
nestao bez ikakvog traga.“
Na Beriševom licu pojavi se izraz čoveka suočenog s
neshvatljivom pretnjom.
“To je kao kada odeš u bioskop da gledaš film strave i
užasa, pa se strah za koji si platio kartu pretvori u nešto
drugo - nešto čemu ne znaš ime. To je svakako panika, ali
postoji još nešto. To je naglo i apsolutno saznanje da ne
postoji mesto na kome bi bio bezbedan. Odjednom osetiš
da smrt ima u vidu tvoje ime.” Beriš proñe rukom kroz
prosedu kosu. „Kao da smo ga prizivali, i on nam se
odjednom pojavio. Ne samo da je imao odreñeno lice, već je
sam odabrao svoje ime.”
Kairus.

„Tri dana posle nestanka jedine osobe koja mu je
videla lice, na naše odeljenje je pristigla pošiljka. U koverti
je bio uvojak kose svedoka. Uz uvojak je bila ubačena i
cedulja s jednom jedinom reči na njoj. Kairus.”

Nije to bio samo novi podatak - bila je to rukavica
izazova koja je bačena policiji u lice.

„Kao da je taj tip hteo da kaže: Do sada niste
pogrešili. To sam u svakom slučaju bio ja. Imate moj lik, a
sada mi znate i ime. Pronañite me.“

Na odeljenju je zavladala atmosfera poraza i straha,
koja je zahvatila sve redom. Upućen je izazov i uvreda se
odnosila na sve redom, a ne samo na one manje značajne.

„Tada se sve okončalo - više nismo pričali o Kairusu i
nije bilo novih nestanaka“, nastavi Beriš. „Ali njegova
najuspelija šala bila je ta što nam je ostavio jednu sumnju.
Nismo mogli da ga nazivamo ubicom, jer nije postojao
nikakav dokaz da je neko ubijen, odnosno nije bilo tela.
Nije se mogao smatrati ni otmičarem, jer nije bilo dokaza
da je iko silom odveden. Što se tiče njega i njegove
motivacije, imali smo samo gomilu pretpostavki. Kairus je
bio autor bezimenih zločina. Čak i da smo ga uhvatili, ne
bismo znali za šta da ga optužimo. Ipak, o nestalim
osobama govorili smo kao o žrtvame." ,,A kako se zvao taj
svedok?“

,,Silvija.“