Donato Karizi - Vladar iz senke

osmehnuo da bi ga zapamtila - zar ne?”, naglasi kapetan.
,,Ta izmišljotina je i mene iznenadila.”

„Kada se Silvija pojavila s tom pričom, stavili smo je
pod zaštitu. Ali to nije dugo potrajalo... Da bi sve prošlo
kako treba, morao je da nestane i svedok.”

,,Naravno.”
„Dokaz da je i nju oteo Kairus bio je onaj uvojak kose
koji je Silvija posle nekoliko dana poslala policiji.”
,,Uz pomeranje dana smrti unazad, onaj pokojnik iz
mrtvačnice zaprevo je još bio živ kada je svedok otet. Niko
nije mogao da otkrije podvalu”, reče Stef sa osmehom.„Ako
bi neko baš zapeo da traži Gospodara Noći, naleteo bi na
neidentifikovano telo. To bi bio kraj priče.”
,,Da, slučajna smrt krivca - pravi dar sudbine i
poklon s neba. Mada zvuči apsurdno, lažna istina bi
okončala istragu ne ostavljajući nikakve indicije.” Berišu
se odjednom učini da je i sam saučesnik u svemu tome,
„Ali to nije ni bilo potrebno: istraga je zamagljena onim što
se desilo, i to zahvaljujući meni, Džoani i Gureviču. Ti si
bio naš šef i svakako si imao na umu naše dobro. Čak i da
je neko poput mene posumnjao u sve to, sačekalo bi ga be-
zimeno telo u sobi trinaest.”
Stefanopulos tri puta zapljeska rukama, kao da
odobrava svaku reč. „Ostaje još jedno pitanje“, dodade, ,,i
siguran sam da ćeš mi ga sada postaviti.”
Beriš mu učini po volji.
,,Zašto?”, upita ga.
Usne su mu malo podrhtavale, ali je izgledalo da je
Stef zadovoljan što ga je to upitao. ,,Oni kojima sam
pomagao da nestanu bili su siroti nesrećnici. Nisu imali
nikakvih radosti u životu - nisu imali čak ni svoje ljudsko
dostojanstvo. Eto recimo, Andre Garsija, on je bio prvi,
morao je da napusti vojsku zbog homoseksualnosti i
stalno su ga proganjali. Ili Dijana Miler, koja je plaćala
grehe žene koja ju je rodila. Zatim Rožer Valin, koji je bdeo
kraj bolesne majke dok nije izdahnula. A Naña Niverman?
Nikada sama ne bi uspela da pobegne od onog nasilnog

muža! Da ne pričam o Eriku Vinčentiju, policajcu koji se
svakodnevno mučio u ovoj istoj kancelariji pred mojim
očima, zbog slučajeva nestalih osoba koje nije mogao da
reši. Svi su oni zasluživali drugu šansu.”

„Zato si koristio sredstva i iskustvo iz Programa za
zaštitu svedoka da ostvariš taj apsurdni plan. Imao si na
raspolaganju sredstva i novac za stvaranje lažnih
identiteta - ista sredstva koja smo koristili da damo novi
identitet saradnicima pravde.”

„Ne, već kriminalcima”, ispravi ga Stef. ,,Ti ljudi nisu
zasluživali našu pomoć.”

Kapetan je i dalje delovao prilično mirno, ali su mu se
na čelu videle graške znoja.

„Kako si uspevao da ih ubediš isključivo kroz
telefonske razgovore?”

„ Ja sam im bio potreban. Nisu to znali, ali su me
celog veka čekali. Dokaz je to što su mi verovali, mada se
nikada nisam pojavljivao. Govorio sam im da, ako zaista
žele suštinsku promenu u životu, treba da odu u sobu 317
u hotelu Ambrus, legnu u krevet i uzmu pilulu za spavanje
- kartu za nepoznato u jednom pravcu.”

„Ili kartu za pakao.”
„Zatim bih došao da ih spasem bede, a ponekad i od
njih samih, tako što bih ih odneo napolje teretnim liftom.”
„U poslednje vreme ti je Erik Vinčenti pomagao u
tome.”
Stef se osmehnu. „Namerno sam ga odabrao - ja sam
već omatorio.“
„I šta se dogañalo kada bi se probudili?” Specijalni
agent nije krio gorčinu.
Kapetan razočarano odmahnu glavom. „Zar ne
shvataš? Čekao ih je novi život. Mogli su da započnu sve iz
početka. Koliko ljudi u životu dobije tu šansu?”
Beriš je znao da sa umom njegovog starog šefa nešto
nije u redu. „A kada si ti izgubio vezu sa svetom, Stefe?
Kada si prestao da razlikuješ šta je stvarno, a šta nije?”
Kapetanove usne opet zadrhtaše kao maločas.

„Misliš na Silviju...” Stef se nagnu ka njemu i pogleda
ga u oči. „Nisi drugačiji od drugih policajaca. Ne zanima te
toliko ta devojka, već samo kako se ti osećaš kraj nje. Zar
ti nikada nije palo na um da možda nisi prava osoba za
nju?“

,,Tu grešiš”, odgovori mu Beriš.
,,U višegodišnjoj karijeri naučio sam jedno: niko ne
haje za žrtve - ni policajci, ni mediji, ni javnost. Na kraju
svi uvek zapamte imena zločinaca, ali se žrtava niko ne
seća. Čistilište je najbolji dokaz za to.” Stef poče da se
nervira i progovori malo glasnije. „Svi ste bili spremni da
hvatate čudovište i da mu sudite pred vašim sudovima...
Zato sam i izmislio Kairusa.” Prasnu u glasan smeh. „Tako
se, kada sam bio dete, zvala mačka naših komšija. Za-
misli, tako sam izabrao ime.”
Beriš se zamisli i oseti se prevarenim.
„ A ti si od njega stvorio opsesiju”, nastavi kapetan.
„Sve ove godine živeo si samo zahvaljujući njemu!”
,,Ne, on je živeo zahvaljujući meni!”, reče Beriš i
raspali pesnicom po stolu. „Uzeo je moj život jer svoj
ionako nije imao!” Zatim pokuša da se smiri. „Zapravo, ti
si taj koji mi je ukrao život, jer si ti Kairus!”
Činilo se da Stefa sve to zabavlja. ,,Ne znaš o čemu
pričaš.”
„O pretpostavci zla”, omače se Berišu.
Kapetan ga nije razumeo. „Šta to govoriš?”
„Govorim o zlu koje se čini radi dobra. Ali i dobro
može da se pretvori u zlo.”
„Ali ja sam ih sve spasao. Nikada nisam nikome
učinio nešto nažao.”
,,Da, naravno. Uvek si držao nestale osobe na oku -
valjda da bi uživao u dobro obavljenom poslu. Mislio si o
sebi kao o dobrotvoru. A kada si počeo da shvataš da nisu
zadovoljni novim životom, ubedio si ih da treba da se vrate
i da se svete svima i svemu. Ti si taj propovednik!”
„Nije tako”, pobuni se kapetan, braneći se od
Beriševih optužbi. ,,Gospodar Noći ipak postoji.” Stef

razrogači oči kao da je preplašen. ,,To smo, zapravo, mi
učinili. Ganjajući ga tolike godine, mi smo ga dozvali. Na
kraju se i pojavio.”

„To što pričaš nema nikakvog smisla! Poludeo si!”
Stef pruži ruku i ščepa Beriša za mišicu. „Zbog toga
sam otišao u mrtvačnicu pre nekoliko dana. Hteo sam da
budem siguran da je on tamo u svom ledenom pregratku i
da nije nikuda odšetao. Posle toliko godina ja - njegov
tvorac - poželeo sam da ga pogledam u lice.”
Beriš mu skloni ruku sa svoje mišice. „Stefe, prestani
s tim! Ti si povezao mene i Milu!”
Kapetan ga više nije slušao. „Ali ja više ne mogu da ga
zaustavim... ne mogu ništa da uradim.” Zavali se unazad i
spusti ruke u krilo.
„Možeš. Reci mi gde je ona!”
Stef se opet zagleda u Beriša.
Specijalni agent vide kako Stef izvlači pištolj ispod
pisaćeg stola. Prislonio je cev na bradu i, pre nego što je
opalio, reče još samo dve reči.
„Pronañi je.”
Stefanopulos pade napred i glava mu lupi o sto. Papiri
se razleteše po sobi. Tek tada Beriš skoči na noge.
Dok je pas pred vratima glasno zavijao, specijalni
agent obiñe oko stola i podiže kapetanovu glavu. Zavali ga
na naslon i sklopi mu oči.
Opazivši da je okrvavio ruke, izmaknuo se malo
unazad. Ovo je njegova greška. Znojavo čelo, drhtave usne,
bledilo - sve je to ukazivalo na ludačko ponašanje, ali on to
nije pravilno rastumačio.
Dok je pokušavao da malo sredi stvari, pade mu
pogled na oružje kojim se kapetan ubio. Ležalo je kraj
njega.
Pažljivo pročita slova urezana na dršci pištolja. Bio je
tu serijski broj i inicijali onoga kome je oružje pripadalo.
M. E. V.
Marija Elena Vaskez, reče u sebi. Bilo je to ono oružje
koje je Mila izgubila u kući od crvene cigle pre požara.

Beriš nije mogao da poveruje: dakle, Stefanopulosje te noći
bio u Kairusovoj jazbini. Pobegao je kada je on počeo da
puca na njega. Da je bolje naciljao, sve bi se tada završilo.

Specijalni agent shvati još jednu istinu - tek je sada
nagrabusio!

Sudija i Klaus Boris verovali su da je on uzeo taj
prokleti pištolj, pa će ga sad okriviti i za Stefovu smrt. Reći
će da je uklonio svedoka koji ga je optužio. Nije bilo
dovoljno da samo skloni oružje - balističari će lako utvrditi
da je tobio Milin pištolj... Uh, da, Mila. Ta pomisao ga
odjednom potrese.

Bio je, mada nakratko, zaboravio na nju.
Stefova smrt uništila je svaku šansu da je pronañe.

***
Simon Beriš je prilično dugo nepomično sedeo i
posmatrao scenu. Sve u toj sobi optuživalo ga je za
ubistvo. Dobio je odgovore koje je tražio, ali po koju cenu?
Nije znao šta će biti s njim, a ni šta se desilo s Milom.
Ma kako da mu je to trenutno izgledalo nemoguće,
morao je da ostane smiren. Morao je odmah da se pribere.
Ako postoji ikakva šansa da se opere od optužbi, moraće
odmah da je pronañe. Ovde ne postoji nikakvo posle - ta
reč mu više ništa nije značila.
Prvo treba da se priseti svega što je uradio od
trenutka kada je ušao u kancelariju. Tako će pronaći slabe
tačke tog mesta zločina, koje eventualno kasnije može da
upotrebi u svoju odbranu.
Vrati se na trenutak kada je otvorio vrata i ušao. Stef
je sedeo za pisaćim stolom i... pisao nešto.
Možda je u tekstu na toj cedulji objasnio razlog
samoubistva.
Beriš požuri da pogleda papire koji su popadali po
podu. Nije mogao znati na kom je od njih ta beleška -
dovraga, nije je bilo. Pažljivo je proučio svaki papirić,
žureći da sve pregleda. Odjednom mu privuče pažnju
cedulja ispisana nesigurnim i užurbanim rukopisom: bio je

to rukopis očajnog čoveka, koji je rešio da sve okonča.
Beriš uopšte nije bio siguran da je to pravi trag, ali je imao
samo jedan način da to proveri.

„Pronañi je...“, rekao je Stef pre nego što je izdahnuo.
Na papiriću je bila ispisana adresa.

64

To mesto bilo je oMo dvesta kilometara udaljeno od
grada.

Uze Stefanopulosov folksvagen da bi što brže stigao
do njega. U datoj situaciji bi ionako bilo rizično krenuti
nekuda autobusom ili vozom. Vozio je manjim seoskim
putevima, izbegavajući auto-put i dva poznata mesta gde
su bile saobraćajne zasede.

Voziti automobil mrtvog čoveka - naročito kada veruje
da će ga to dodatno optužiti za ubistvo - nije bila najbolja
ideja. No, Beriš nije imao drugog izbora. Vozio je cele noći,
računajući, ili bolje reći nadajući se, da telo neće biti
pronañeno bar još nekoliko sati.

Pre polaska smestio je Hiča u pansion za pse,
objasnivši vlasniku da je reč o hitnom slučaju. Nije smeo
da ga povede jer nije znao šta može zateći kada stigne, a
bojao se da se njegovom jedinom prijatelju nešto ne desi.

Taj strah jemožda bio neosnovan, ali je Beriš osetio da
ga spopada čudna paranoja. Osobe koje je voleo nestajale
su iz njegovog života jedna za drugom. Prvo Silvija, a zatim
i Mila. Policajka mu je sve vreme bila u mislima. Nije mo-
gao da izbije iz glave misao da je odgovoran za to što joj se
desilo, ma šta to bilo.

Da... ali šta joj se uopšte desilo?
Nemogućnost da odgovori na to pitanje terala ga je u
novi rizik. Kao što je, recimo, vožnja do nepoznatog mesta -
gradića u kome nikada pre toga nije bio.

Došao je do ulaza u malo naselje oko šest sati ujutru.
Ulice su bile puste - mogao se videti tek poneko kako
džogira ili vodi psa u šetnju. Automobili službenika bili su
uredno poreñani uz ivičnjake uličica.

Beriš je vozio sledeći oznake malog plana naselja, koji
je kupio na pumpi u dolasku ovamo. Stigao je u zonu u
kojoj je bila ulica iz one adrese - bio je to miran kvart na
drugom kraju grada. Donedavno su tu svakako bile
poljane.

Potražio je broj kuće i pronašao da on odgovara jednoj
beloj dvospratnici s kosim krovom i lepo sreñenom
baštom.

Stao je uz ivičnjak i pokušao da vidi šta se nalazi
unutra, ne izlazeći iz automobila. Razmislio je o tome što
vidi pred sobom.

Kao prvo, kuća nije izgledala kao nečije skrovište, niti
je ličila zatvor. Delovala je kao prebivalište umereno
dobrostojećih ljudi. To je kategorija ljudi koji obično štede
da bi poslali decu na univerzitet, reče on sebi. To su,
dakle, porodični ljudi.

No, sve je to mogla biti i samo fasada.
Beriš nije mogao znati da li su unutra neki
propovednikovi sledbenici koji drže Milu kao zarobljenicu.
Možda će uskoro ugledati Erika Vinčentija, kolegu iz
Čistilišta, kako izlazi iz kuće, i tako saznati da se nije
prevario. Trenutno je mogao samo da sediu kolima i da
čeka. Ako bi popustio panici i pošao da proveri šta se
dogaña, možda to ne bi ničemu poslužilo, a pritom je bio
bez oružja. Šta je mogao da učini?
Suočio se sa opasnošću, a bio je sasvim sam.
Armija senki bila je svuda oko njega, a istovremeno i
nigde. Takav bio njegov neprijatelj: jedna jedina zla osoba
sa mnogo lica. Ipak, u svemu tome nema ničega
demonskog, pomisli Beriš. Postojalo je neko racionalno
objašnjenje. Zbog toga je verovao da će na kraju ipak
pobediti.
Umor zbog predugog nespavanja poče da ga lomi.
Boleli su ga svi mišići vrata i leña - posledica napetosti od
stresa. U jednom trenutku oslonio se rukama na volan I
osetio neočekivano olakšanje. Nervna tenzija poče da
popušta, a kapci mu se lagano spustiše; toplota u vozilu

navede ga da zadrema. Nije ni shvatio da polako tone u
san.

Sklopio je oči i zaboravio na sve. Bio mu je dovoljan
samo sekund predaha, a onda ga navala adrenalina vrati u
stvarnost. Ugledao je ženu u kućnom ogrtaču, koja je
izašla da s praga uzme novine i potom se vratila u kuću.

Silviju je poslednji put video jedne davne junske
večeri. Tek kada je konačno nestala, shvatio je da nema
nijednu njenu fotografiju, pa je dvadeset godina čuvao
njenu sliku u sećanju.

Koliko ga je napora stajalo da ne zaboravi nijednu
njenu boricu. Kolik puta su ga te uspomene vukle natrag u
prošlost. Koliko ga je zabolelo kada je jednog jutra otkrio
da se više ne seća zvuka njenog glasa.

Te junske večeri - kasnije će je okarakterisati kao
,,poslednju“ - večerali su na terasi poput pravih
supružnika.

Ko god da ih je posmatrao, mogao je da zaključi da je
to onaj mladi bračni par iz stana 37G. Niko nije sumnjao
da su njih dvoje zapravo policajac i svedokinja koju on
štiti. Možda je porodičnom utisku doprinosilo to što su
zaista bili zaljubljeni.

Čim je to osećanje počelo da se raña - odmah posle
prvog poljupca - trebalo je da odustane od uloge njenog
čuvara. Znao je da je svako emotivno angažovanje opasno i
po nju i po njega. Ali ostao je kraj nje. Doneo je tu odluku
za oboje, a to nije bilo fer.

To je prekasno shvatio. Oči su mu otvorili dogañaji
narednog jutra - onoga posle te poslednje večere.

Pre spavanja vodili su ljubav. Povukla ga je na sebe
velikodušnim pokretom, oslanjajući glavu na njegovo golo
rame i dišući mu u kožu.

Ujutru je Simon još nezasito udisao njen miris.
Ispružio je ruku preko čaršava, pokušavajući da je
dotakne. Ali bila je već ustala. Zamišljao je da će osetiti

njenu toplinu dodirujući tkaninu čaršava i jastuka.
Sve oko njega bilo je hladno.
Taj osećaj, koji će ga pratiti godinama, odmah ga

zabrinu. Skoči kao pomaman i obmota čaršav oko struka.
Tražio ju je po celoj kući, ali je u sebi već znao istinu.

Kada je u nekom trenutku osetio kako mu se stomak
grči od panike, pojurio je u kupatilo da povraća - što je
najmanje dolikovalo jednom iskusnom policajcu. Tada je
podigao pogled ka ogledalu i ugledao tu stvar na poličici
ispred njega.

Bočica somnifera navede ga da odjednom sve shvati.
Sada, dvadeset godina kasnije, oseti odjednom istu tu
želju da povrati.
„Pronañi je...” Stefanopulos nije mislio na Milu, već na
Silviju, sada mu je to bilo sasvim jasno.
Simon se prepade, iako je verovao da je spreman na
sve. No, uvek kada bi sebi dozvolio da gaji nadu u
nalaženje Silvije, mašta bi ga odvela samo do trena u kome
bi je ponovo ugledao. Šta bi se posle toga desilo, bila je
misterija koju je morao tek da razjasni.
Zato Beriš, ne mareći ni za šta, izañe iz automobila i
poñe ka ulaznim vratima.

65

Kada mu je Silvija otvorila vrata, izgledala je isto kao i
u njegovom sećanju. Još je imala onu crnu pletenicu, ali
su se sada u njoj ponegde videle i sede vlasi.

Pritegnula je ogrtač oko sebe i načas se zamislila,
pokušavajući da shvati ko stoji pred njom. „O, bože...”,
reče najzad.

Beriš je uze u naručje, ne znajući ni sam šta čini.
Posle nje nije imao mnogo iskustva u fizičkim kontaktima
sa ženama. Bio je besan, razočaran i ogorčen. No, sva ta
negativna osećanja polako se raspršiše i ostade samo
blaga tupost, kao da je neka tiha kosmička sila pokušala
da sve stavi na svoje mesto.

Silvija se odvoji od njega i ponovo ga pogleda u
neverici, pa se osmehnu. Ali njen vedar izraz naglo se
promeni u brižan. „Jesi li ranjen?”

Beriš, prateći njen pogled, vide da su mu ruke i odeća
krvavi. Zaboravio je da se isprljao dok je pokušavao da
pomogne Stefu.

„Nisam, to nije moja krv”, požuri da joj objasni. „Sve
ću ti ispričati.”

Ona baci pogled unaokolo, a zatim ispruži ruku i
lagano ga uvuče u kuću.

Pošto mu je pomogla da skine jaknu, posadi ga na
sofu i opra mu krv s vrata vlažnim sunñerom.

Beriš se začudi tom njenom intimnom ponašanju, ali
je pusti da radi šta hoće. „Moram uskoro da idem. Traže
me, ne mogu dugo ostati.”

„Nećeš baš sada ići nikuda, ni iz kog razloga”,
ljubazno i odlučno mu reče.

Osvrnu se unaokolo i oseti se kao kod kuće. Ipak, to
nije bila njegova kuća. Na nameštaju i po zidovima bilo je
mnogo fotografija koje su to potvrñivale. One su prikazivale

sasvim drugačiju Silviju. Smeškala se. Specijalni agent
oseti da mu tu nije mesto i bi mu neprijatno, jer nikada
nije uspeo da je navede da se tako osmehuje.

Na slikama se kraj nje videlo i jedno dete, koje je
kasnije postalo mladić - Beriš je pred očima imao celu
priču o njegovom preobražaju. Lice mu se učini vrlo
poznato. Beriš odjednom pomisli na dete koje su njih dvoje
mogli imati.

Ali to što ga je mučilo nije bilo lice momka na
fotografijama. Mučilo ga je to što ne zna ko ih je snimio.

Silvija vide da Beriš kruži pogledom po sobi. „Lep je
ovaj moj dečko, zar ne?“

„Verujem da si veoma ponosna na njega.“
„Pa jesam“, priznade. „Ovde je još dete. Ali sada je
odrastao, znaš? Vidi kakav je postao. Ponaša se odraslo i
zrelo.“
„Zar ne postoji rizik da se on ovog časa pojavi na
vratima? Šta ako me zatekne ovde?“
Načini pokret kao da će ustati, ali mu ona nežno
spusti ruku na rame i zaustavi ga. „Budi spokojan. Otišao
je na neko vreme jer nešto eksperimentiše.“ Blago se
namršti. „A ko sam pa ja da ga sprečavam? Takvi su
sinovi: jednog dana traže čokoladno mleko, a narednog
svoju slobodu.“
Kada se maločas našao pred Silvijom, pomislio je da
se Stef - propovednik - vračao ovamo da je ubedi da
nekoga ubije kao neku vrstu nadoknade za uslugu koju joj
je učinio pre dvadeset godina. No, on to možda nije ni
pokušao, jer je ona sebi stvorila novi život u kome je sve
dobro funkcionisalo. U svemu što je video nije bilo ni traga
razočaranosti, niti je Silvija bila ljuta na nekoga.
Beriš odvrati pogled od Silvije, mučen željom da je
nešto upita. „Pitao sam se ko je snimio sve te tvoje
fotograije sa sinom.“ Zatim se ispravi: „Hoću da te pitam
imaš li muža ili životnog saputnika, ne znam...“
Ona načini grimasu kao da je sve to zabavlja. „Nema
drugog muškarca u mom životu.“

Simon se trudio da to ne pokaže, ali se vrlo obradovao
njenom odgovoru. No, odmah se pokaja zbog svog egoizma.
Silvija je oduvek bila sama na svetu i zasluživala da ima
porodicu više od drugih ljudi.

„Šta si radila ovih dvadeset godina?“ Očekivao je neki
odgovor koji bi dao smisao proteklom vremenu.

„Zaboravljala sam.“ Njen odgovor bio je vrlo odlučan.
„To je teško, znaš. Zahteva odlučnost i hrabrost. Kada si
me upoznao, bila sam vrlo nesrećna devojka. Nisam znala
ko su mi roditelji. Veliki deo detinjstva provela sam u
domu za siročad. Niko se nikada nije zaista brinuo o
meni.“ Posle poslednje rečenice, Silvija obori postiñeno
pogled, kajući se zbog toga što je rekla. „Naravno, ne
govorim o onome što je bilo meñu nama.“

,,Ja sam, meñutim, proveo ovo vreme trudeći se da
zapamtim sve o tebi. Ipak, neki detalji izbledeli su i protiv
moje volje.“

„Žao mi je, Simone“ prekide ga ona. „Žao mi je što si
dvadeset godina imao tolikih problema zbog mene. Najzad,
ti si policajac.”

,,Problema?“ Začudio se tim njenim rečima. „ Ali
Silvija, ja sam te voleo!“

Po izrazu Silvijinog lica, shvatio je da njihova priča za
nju nije značila isto što i za njega.

Dvadeset godina se zanosio. Oseti da je prava budala
što to ranije nije shvatio.

,,Ti nisi nikako mogao da me spaseš od tuge koja me
je mučila”, reče mu, pokušavajuči da ga uteši. ,,To sam
jedino sama mogla da učinim.”

Poslednje reči podsetiše ga na ono što mu je Mila
jednom kazala o beskućniku koji je boravio u sokačetu iza
njene kuće i kome je stalno ostavljala hranu.

Hoću da ga pripitomim tako da konačno mogu da mu
vidim lice... Nije mi stalo do njega, već hoću da otkrijem da li
je reč o nekome od osoba iz Čistilišta...

Tih nekoliko rečenica pokazivale su potpuno odsustvo
empatije.

Nije mi važno ni da li je srećan ili ne. Tuña nesreća nas
zanima samo kada je odraz naše sopstvene...

Beriš odjednom shvati da se ni on ne razlikuje mnogo
od Mile. Nije se nikada zaista zapitao koji je stvarni Silvijin
problem. Uzeo je zdravo za gotovo da je ona srećna samo
zato što je i sam bio.

Uvek pretpostavljamo da su naša osećanja uzvraćena,
a ako to nije slučaj, to doživljavamo kao izdaju - specijalni
agent u tom trenutku shvati da je tako.

„Nema potrebe da se pravdaš”, reče on Silviji i
pomilova je. „Neko ti je ponudio novi život i ti si to
prihvatila.”

,,A slagala sam da bih ga dobila.” Govorila je o lažnom
svedočenju o Keirusovom identitetu. „Naročito mi je
neprijatno što sam i tebe obmanula.”

,,Pa, to nije važno ako si sada srećna.”
„Govoriš li ozbiljno?” U očima su joj se presijavale
suze.
Beriš je uze za ruku. ,,Da, govorim ozbiljno.”
Silvija mu se zahvalno osmehnu.
„Idem da ti skuvam kafu i pronañem neku čistu
košulju”, reče. „Mislim da će ti košulja mog sina biti dobra.
A ti se u meñuvremenu malo odmori.”
Specijalni agent je posmatrao Silviju kako ustaje i
izlazi iz sobe sa sunñerom kojim ga je maločas brisala. Nije
je upitao kako joj se sin zove, niti mu je ona to kazala.
Možda je tako i bolje - taj deo njenog života nije ga se ticao.
Odjednom shvati da je godinama proučavao
antropologiju da bi razumeo ljude, ali je zanemario
činjenicu da se ljudsko ponašanje uvek filtrira kroz sferu
emocija. A svaki gest - čak i beznačajan - izraz je nekog
našeg osećanja. Iz kratkog razgovora koji je vodio sa
Silvijom, naslutio je šta se moglo dogoditi Mili.
Klaus Boris kazao je da je Mila prethodne večeri
izjurila iz majčine kuće veoma potresena.
Do tog časa Beriš nije obraćao pažnju na tu rečenicu,
ali sada je naslutio da je Mila, pošto je preživela neki šok,

osetila želju da nestane.
To je sigurno imalo neke veze s njenom ćerkom.
Priseti se da je policajka, pošto je shvatila da je Kairus

propovednik, odlučila da ne nastavlja istragu - plašila se
da će se ponoviti situacija sa Šaptačem i pomislila da bi
njena devojčica mogla osetiti posledice svega toga.

Ako se nešto desilo izmeñu nje i njene ćerke, mogao je
da ode samo na jedno mesto da proveri svoje sumnje.

To mesto je za mnoge, uključujući i Silviju, bilo
idealno rešenje za sve nesreće. To je mesto na kome je i
Mila mogla dobiti kartu za put u jednom pravcu.

„Kako sam mogao da budem tako bezosećajan?“ Beriš
je to i nehotice glasno izgovorio.

Tada ugleda na vratima Silviju s čistom košuljom u
ruci I shvati da ga je svakako čula.

„Zašto mi ne ispričaš zbog čega te traže?a, upita ga,
dok mu se lice sve više mrgodilo.

,,To je duga priča i ne želim da te još više mešam u
nju. Ja odlazim odavde, a ti nastavi sa svojim životom.
Niko me neće povezati s tobom i tvojim sinom, obećavam
ti.”

„Barem malo odspavaj - deluješ vrlo umorno. Možeš
da prilegneš na tu sofu, a ja ću ti doneti pokrivač.a

„Ne mogu”, reče on, ovog puta sasvim siguran u to.
„Dobio sam traženi odgovor i to je sve što sam želeo. Sada
moram da krenem jer sam nekome potreban.”

66

Ušao je kroz kružna vrata u hotel Ambrus i našao se
u poznatom nestvarnom ambijentu.

Beriš je imao osećaj da to nije običan ulazak u hotel.
Kao da je još jednom prešao granicu paralelnog sveta -
neuspele imitacije ovog stvarnog – koji je bio delo nekog
prevarantskog božanstva. Ne bi ga uopšte iznenadilo kada
bi otkrio da ovde ne deluje sila gravitacije i da se može
hodati po zidovima.

I Hič je verovatno osetio nešto slično, jer je delovao
zabrinuto. Uzeo ga je iz onog pansiona za pse jer mu je bila
potrebna pomoć. Pas je bio sav srećan kada je ugledao
gazdu i skakao je veselo oko njega.

„Hej, ta životinja ne može unutra!”, odmah povika
portir, izlazeći iza crvene zavese na recepciji.

Beriš zapazi da je odeven kao i prvi put - farmerke i
crna majica. Mogao je da se zakune da su one tetovaže na
njegovim rukama manje izbledele i da mu je kosa nekako
povratila prirodnu boju. Kao da se vratio unazad kroz
vreme i našao se pred istim, ali podmlañenim portirom.

No, to su bila samo njegova umišljanja - plod brige
koja ga je izjedala i zbog koje je pridavao smisao - makar i
apsurdan - onom što se tu desilo pre mnogo godina.

U toj sredini osećala se energija prošlosti.
Verovatno je to bila posledica mnogih tajanstvenih
poseta i prolaska hiljada ljudskih sudbina kroz hotelske
sobe - svi su oni dolazili ovamo da prespavaju ili da se
prepuste niskim strastima. Posle nameštanja kreveta
odnosili su na pranje peškire i čaršave, ali su u sobama
ipak ostajali nevidljivi tragovi ljudskog primitivizma.
Portir je bezuspešno pokušavao da nadviče
temperamentni glas Edit Pjaf.
Beriš priñe recepciji da porazgovara s portirom, ne

hajući za onu primedbu o psu, i pritom se očeša o starog
slepca koji je nepomično sedeo na izlizanom divanu.

„Sećate li me se?“
Portir ga načas pažljivo pogleda. „Zdravo!“, reče mu.
„Želim da znam da li je prijateljica s kojom sam onda
dolazio nedavno opet svraćala ovamo?“
Čovek malo razmisli pa napući usne i odmahnu
glavom. „Nisam je video.“ Beriš se trudio da odgonetne da
li taj čovek govori istinu. No, kada se Hič uzvrteo oko
njega, shvatio je da je pas osetio njen miris.
Mila je ipak dolazila ovamo.
Ali Beriš to nije mogao da dokaže niti da optuži
portira da laže. ,,Da li je neko poslednjih dana rezervisao
sobu 317?“
„Posao nam slabo ide.“ Pokaza na tablu sa ključevima
iza svojih leña. „Kao što vidite, ključ je još tu.“
Beriš se vrlo mirno nagnu preko pulta i zgrabi momka
za majicu.
„Hej, gospodine!“, pobuni se čovek. Mada ga Beriš nije
ništa pitao, odmah dodade: „Nemam pojma šta se dešava
po sobama, a ne znam uvek ni ko sve ulazi ovamo. Ja sam
i jedini noćni portir. Povučem se u svoju rupu i- izañem
samo kada mi neko traži ključ - svi plaćaju unapred i u
gotovini.“ Beriš ga pusti.
„Prilikom mog prvog dolaska ovamo, pričali ste o
nekom krvavom dogañaju od pre tridesetak godina u sobi
317...“
Činilo se da portir ne voli da se priseća tog dogañaja.
Kao da će, ako bude pričao o tome, i sam biti umešan.
,,Pa ja, naravno, nisam radio ovde pre trideset godina.
A i nema baš mnogo toga da se ispriča.“
„Ipak mi ispričajte, vrlo me zanima.“
Portir ga lukavo pogleda.
„Čujte, prijatelju, radoznalost ovde ima svoju cenu.“
Beriš shvati poruku, zavuče ruku u džep i dade mu
jednu novčanicu. Novac brzo iščeznu u portirovom džepu.
„Tada je jedna žena ovde bila izmasakrirana s dvadeset

osam uboda nožem. Koliko ja znam, ubica nikada nije
uhvaćen. Postojala je i jedna svedokinja: mala ćerka
ubijene, koja se sakrila ispod kreveta.“

Specijalni agent požele da ga upita da li je to zaista
cela priča. Očekivao je da će dobiti neku indiciju - nešto
što bi ukazivalo na vezu izmeñu Stefanopulosa i te sobe.
No, intuicija koju je osetio prilikom prvog dolaska ovamo
još ga je mučila.

Propovednik je od početka odabrao posebnu
strategiju. Bila je to najtraženija i najmanje sumnjiva soba.
Bila je pogodna i zbog blizine teretnog lifta.

Ako se Mila zaista vratila ovamo – a u to uopšte nije
sumnjao - i Stef joj pomogao da nestane, to je značilo da je
nestala dobrovoljno.

Policajka je došla do tačke nervnog raspada. Nije
želela da se vrati. Niko, dakle, nije mogao spasti Beriša.
Natovariće mu Stefovo ubistvo, a i odgovornost za sve
ostalo.

Živ i zdrav krivac vredi mnogo više od mrtvog i
sahranjenog propovednika.

Kapetan je bio u pravu. Niko ne mari za žrtve. Svi jure
čudovište.

I sam je, svakako, bio spreman da to čini.

67

Dolina je bila osvetljena zracima sunca na zalasku.
Beriš je sedeo na klupi u parku i zurio u panoramu,
dok je jednom rukom rasejano milovao psa. Trčkarali su
unaokolo celog popodneva i sada su bili umorni.
Hič je predosetio da će se uskoro opet rastati i da je
ta tiha šetnja do njegovog omiljenog mesta neka vrsta
oproštaja - naslonio je njušku gazdi na koleno i zurio u
njega potpuno ljudskim pogledom smeñih očiju.
Beriš ga je uzeo kad je bio štene, i to direktno od
odgajivača. Sećao se prve noći koju je Hič proveo kod njega
- stalno je trčao za njim da bi ga sprečio da izañe iz sobe -
kao i loptice i hrane za pse koje je nabavio. Kučence je bilo
zbunjeno u nepoznatoj sredini i tužno je cvilelo kada je
novi gazda legao u krevet.
Beriš te večeri nije mogao da mu odoli, iako su mu
odgajivači kazali da se to obično dogaña i da treba da se
pravi lud ako misli da pas navikne da ostaje sam. Posle
jednog sata cviljenja, ustao je i pošao da uteši štene. Le-
gao je na pod, a Hič se smestio preko njegovih nogu.
Milovao ga je sve dok obojica nisu zaspala na podu.
Uzeo je Hiča, jer je bio ubeñen da psi nikoga ne
osuñuju - za otpadnika kao što je bio on, pas je bio idealan
drug. S vremenom je promenio mišljenje. Psi mogu da nam
sude bolje no iko drugi, ali, na veliku sreću ljudi, ne mogu
to glasno da kažu.
Beriš je rešio da se preda, ali je hteo da još malo uživa
u društvu svog psa i toj nenadanoj slobodi, jer je znao da
sloboda ne prestaje kada vam stave lisice na ruke, već čim
počnu da vas progone.
Uskoro će opet sedeti u nekoj sali za ispitivanje, a
naspram njega će biti neko ko po svaku cenu želi da mu
Beriš prizna svoje grehe. A jedini gresi koji su zanimali

njegove kolege bili su oni koje nije počinio.
Pre toga je morao da uradi još nešto. To je dugovao

svom jedinom prijatelju. A i jednoj devojčici.
Laka tuga prože ga u trenutku i nestade s poslednjim

zracima sunca.
More tame širilo se dolinom. Senke su mu se bližile

poput neke mračne plime.
Beriš zaključi da je vreme da krene.
Kada mu je Milina majka otvorila vrata, prepoznala je

begunca koga upravo videla u TV dnevniku.
„Izvinite”, odmah joj reče Beriš, jer nije znao šta bi

drugo kazao. „Nisam došao da vam naudim, a i kunem se
da ne znam gde je vaša ćerka.”

Žena ga pogleda, pokušavajući da se pribere od
straha. „Napričali su grozne stvari o vama“, objasni mu.

Beriš na trenutak pomisli da će zalupiti vrata i pozvati
policiju. No, ipak nije.

„Poslednja stvar koju mi je Mila kazala pre nego što je
nestala bila je da vam veruje.“

„ A verujete li vi vašoj ćerki?”, upita Beriš, ne nadajući
se previše potvrd nom odgovoru.

Ali žena klimnu glavom. ,,Da, verujem joj. Mila
poznaje tamu.”

Beriš se osvrnu unaokolo. „Neću dugo ostati, a kada
izañem odavde, otići ću da se predam.”

„Mislim da je to najbolje - tako ćete barem moći da se
branite.”

Neće biti baš tako, pomisli Beriš, ali ne reče ništa.
„Ja sam Ines”, reče žena i pruži mu ruku.
Beriš je stisnu. „Ako se vi slažete, želim nešto da dam
vašoj unuci.” Zatim se pomeri s vrata i pusti Hiča da uñe.
„Baš sam mislila da uzmem psa”, priznade žena
iznenañeno. „Želela bih da Alisi odvratim pažnju od
majčinog nestanka.”
Reče mu da uñe, pa zatvori vrata za njim.
„Miran je i vrlo poslušan”, uveravao ju je Beriš.
„Zašto to ne biste sami kazali Alisi?”, predloži mu

žena. „Biće zadovoljna, a ovaj dan joj ionako nije bio
najlepši. Opet je pala trčeći po parku.”

,,To se deci stalno dogaña”, prokomentarisa Beriš.
„Zar vam Mila nije kazala?” Činilo se da je žena
zabrinuta. „Alisa uopšte ne prepoznaje opasnost.”
„O tome mi nije pričala.”
„Možda zbog toga što misli da je i sama opasna po
dete.”
Ta rečenica navede Beriša da odjednom shvati neke
stvari.
„Ako želite nešto da joj kažete, Alisa je u svojoj sobi.”
Pošla je za njima i zastala na pragu, posmatrajući ih,
Beriš prvi uñe u sobu. Devojčica je sedela na tepihu,
odevena u spavaćicu. Na jednom kolenu imala je veliki
flaster.
Postavila je pribor za čaj i sve svoje lutke pozvala na
čajanku. Na počasnom mestu sedela je crvenokosa lutka.
„Zdravo, Alisa.“
Devojčica se rasejano osvrnu da vidi ko je čovek koji
je oslovljava po imenu. „Zdravo.“ Zatim se zagleda u psa
koji je išao za njim.
„Ja sam Simon, a ovo je Hič.“
„Zdravo, Hič!“ Devojčica prihvati poklon s tim
imenom.
Začuvši svoje ime, Hič zalaja. Beriš sede na pod, a Hič
se sklupča kraj njih. „Možemo li da sednemo s vama?“
Alisa malo razmisli. „Dobro, izvolite.“
„Voliš li čaj?“ upita ga potom devojčica.
„Da, mnogo volim čaj.“
„Želiš li da popiješ šolju čaja?“
„Vrlo rado.“
Nasu mu zamišljeni čaj i pruži mu šolju.
Beriš je držao šolju u ruci, prikupljajući snagu da
progovori. ,,Ja sam prijatelj tvoje mame.“
Devojčica nije rekla ništa. Kao da je želela da se zaštiti
od te bolne teme. „Mila mi je pričala o tebi pa sam se
zainteresovao. Zato sam došao da te vidim “ Devojčica

pokaza njegovu šolju. „Zar nećeš da ga popiješ?“
Beriš podiže šolju do usana. Nešto ga štrecnu u

grudima. „Mama će se uskoro vratiti.“ Reče to detetu, ne
znajući ni sam da li govori istinu ili laže. „Mis kaže da se
ona nikada neće vratiti.“

Beriš ne shvati odmah o kome dete govori. Onda se
seti da je to bilo ime njene omiljene lutke. To mu je Mila
kazala u toku svañe, onda kada su poslednji put
razgovarali.

Ja sam je isprovocirao, reče u sebi.
Reci mi koja je njena omiljena boja? Šta voli da radi?
Ima li igračku sa kojom spava svake večeri kada ti nisi sa
njom?
To je jedna crvenokosa lutka koju zove Mis.
„Tvoja mama ne može bez tebe“, obrati se Beriš
devojčici možda i previše žustro, pa ga Alisa pogleda u
čudu. „Hoću da ti kažem da Mis to ne zna - ne može to
znati.“
„Dobro.“ Devojčica je prihvatila tu činjenicu bez
mnogo razmišljanja. Beriš oseti potrebu da joj kaže još
nešto. No, nije dovoljno poznavao dete. „Kada se bude
vratila, odvešće te u parkić za decu. Možda i u bioskop, da
gledate neki od crtaća koje deca vole. A ako budeš to
želela, uzećete i kokice." Shvati da je njegov pokušaj
prilično neuspešan jer je Alisa samo nemo klimala glavom
- deca su vrlo mudra i ponekad posmatraju odrasle kao
ludake, Beriš je s odrastanjem izgubio taj dragoceni dar. I
on se pretvorio u jednoga od odraslih ludaka na ovom
svetu. Zato zaključi da je dosta rekao. Ali pre nego što je
ustao, Alisa ga zaustavi.
„Zar nećeš i ti ići s nama?“
Spećijalni agent se nañe u nebranom grožñu. „Pošto
moram da otputujem na neko vreme, želim da te zamolim
za uslugu.“
Devojčica ga pogleda, iščekujući objašnjenje.
„Idem na jedno mesto gde je zabranjeno za pse... pa
bih te zamolio da se pobrineš za Hiča.“

Alisa u čudu razjapi usta. ,,Zaista?“
To pitanje bilo je upućeno baki, koja je stajala na
pragu, ruku prekrštenih na grudima. Pošto joj je ova dala
znak da se slaže, Alisa uze svoju omiljenu lutku i
neočekivano je pruži Berišu.
„Sigurna sam da lutke nisu zabranjene tamo kuda
ideš, pa je ponesi da ti pravi društvo.“
Nije znao šta da odgovori na to. „Brinuću lepo o njoj,
obećavam ti. Potrudiću se da se Mis dobro oseća sa
mnom.“
Devojčica ga začuñeno pogleda. „Ali ona se ne zove
Mis.“
,,Oh, zaista?“
,,Ne, to nije njeno ime. Mis nije lutka, već osoba.“
Specijalnog agenta podiñe mučna jeza. Oseti veliku
knedlu u grlu. ,,Čuj“ reče i uhvati dete za ramena. ,,Ko je
ta osoba o kojoj pričaš?“
Devojčica malo razmisli o tom pitanju. Zatim odgovori
kao da je to nešto najprirodnije na svetu: „Mis je gospoña
koja dolazi da mi poželi laku noć.”
Začuvši taj ženski oblik Kairusovog imena, specijalni
agent je osetio da mu se krv ledi u venama. Kada se malo
osvestio, učini mu se da mu, kao pod dejstvom neke
mračne magije, krv teče u suprotnom smeru.
„Alisa, ovo je vrlo važno“, napomenu Beriš. „Govoriš li
mi istinu?“ Devojčica svečano klimnu glavom.
Kada je neko dete, soba mu može izgledati kao
najnesigurnije mesto na svetu, pomisli Beriš. To je mesto
na kome mora da spava samo u tami. U ormanu se kriju
svakakva čudovišta, a i pod krevetom su neka preteća
bića. Onda se seti da Alisa uopšte nema osećaj za
opasnost...
Možda ju je i zbog toga majka nadzirala iz daljine.
Mada je bio prestravljen, Beriš je tačno znao šta treba
da uradi.

68

Sva svetla u Milinom malom stanu bila su pogašena.
Jedini izuzetak je predstavljao zelenkasti sjaj ekrana
kompjutera, koji se odražavao na Beriševom licu.
Posmatrao je snimak one noćne scene u Alisinoj sobi. Oko
njega su bile natrpane stotine knjiga, naslagane poput
bedema neke tvrñave.
Potražio je u snimke od prethodnih večeri i pronašao
snimak od pre dva dana - zapravo od one večeri kada je
Mila nestala.
Na snimku je jasno video Milin odraz u ogledalu na
ormanu, dok je nepomično stajala u hodniku. Osluškivala
je. Valjda su je baš te reči, koje je krišom čula, dovele do
nervnog sloma.
Alisa je sedela na krevetu i nešto tiho govorila.
,,Da, i ja tebe volim, rekla je. „Videćeš da ćemo uvek
biti zajedno.”
Ali to se nije odnosilo na crvenokosu lutku koju je
držala u naručju.
Neko je stajao u uglu sobe. Nejasna senka, mračnija
od svih drugih. Beriš se približi ekranu da bi bolje video.
„Neću te ostaviti samu. Ja nisam kao moja mama,
biću uvek s tobom.”
Specijalni agent nije mogao da poveruje ušima, a
hladna oštrica straha zaseče mu kičmu.
„Laku noć, Mis.”
Kada je to kazala, devojčica se uvuče pod pokrivače. U
tom času Mila izjuri napolje.
Tada se ona senka odlepi od zida i priñe da pomiluje
dete.
Mis je gospoña koja dolazi da mi poželi laku noć.
Nije znala da je kamera snima. Kada je podigla lice ka
objektivu, učinila je to sasvim spontano.

69

U zamračenoj kući vladala je tišina.
Simon Beriš je bio samo tamna silueta koja se
odražavala na staklu zadnjih ulaznih vrata. Pažljivo ih je
zatvorio za sobom.
Pokajao se što je u Stefovom uredu ostavio Milin
pištolj jer kod sebe više nije imao baš nikakvo oružje.
No, Silvija svakako nije očekivala posetu u tri sata
ujutru. Možda je bila sigurna da je pobedila. Ili je uvek bila
na oprezu. To nije mogao znati.
Tek sada je shvatio da ništa ne zna.
Beličasto svetlo uličnih svetiljki pomalo je prodiralo
kroz prozor. Beriš ga iskoristi da nastavi svoju pretragu i
uñe u malu trpezariju. Koračao je skoro nečujno. Samo
polako.
Ušao je u hodnik i pošao ka dnevnoj sobi: pogledao je
sofu na kojoj mu je Silvija s mnogo pažnje brisala Stefovu
krv sa vrata. Još je osećao njen nežni dodir, sličan
nevidljivom sakralnom pečatu.
Poñe ka stepeništu koje je vodilo na sprat. Morao je
pronaći Silviju, a pretpostavljao je da ona u to doba
svakako spava. Peo se stepenik po stepenik, a drvo je
povremeno škripalo. Činilo mu se da tome nema kraja.
Na odmorištu malo zastade.
Pre nego što je nastavio da se penje, zagledao se u
fotografije na zidovima osvetljene srebrnastom mesečinom.
Tog jutra mu je Silvija pričala o svom sinu.
Moj dečak je baš lep, zar ne?
Eto ih zajedno i na ovim fotografijama. U luna-parku,
na plaži, kraj roñendanske torte. No, kada je pažljivije
pogledao, njihovi osmesi mu se učiniše nekako neiskreni.
Nisu se spontano smeškali. Kao da su namestili te osmehe
samo za slikanje.

Dečak koji je, kao čarolijom podstaknut, rastao pored
majke, izazvao je I jutros u njemu osećaj da ga odnekud
poznaje. No, sada je jasno raspoznao crte lica Mihaila
Ivanoviča.

Ona nije moja majka.
Posle ispitivanja piromana, ta rečenica mu je zvučala
besmisleno, ali je sada sve postalo jasno. Baš se pitao
kome je Stefanopulos dao dete koje je pre dvadeset godina
odneo iz sobe 317 u hotelu Ambrus. Sada je to i saznao:
dete je bilo obećano njegovoj dragocenoj svedokinji. Silvija
je prihvatila dogovor sa Stefom, da bi dobila taj dar.
Ona ga je podizala i vaspitavala u skladu s njihovim
kultom. Zatim ga je poslala natrag meñu ljude da izvrši
svoju smrtonosnu misiju. Znala je da je on, ako ga i
uhvate, neće odati.
Pretpostavka zla iskazivala se na novi način. Dobro se
pretvara u zlo, a ovo opet u dobro, ali ono na kraju ponovo
postaje zlo - to je nezaustavljivi ciklus života i smrti.
Delići slagalice su se uklapali. No, Beriš se, baš kao i
tog jutra, zapita ko je ovo dvoje učinio besmrtnima
slikajući ih.
Zatim u pozadini jedne fotograije vide poznati
automobil.
Bio je to Stefanopulosov folksvagen.
To je bila potvrda koju je tražio.
Postojala su dva propovednika.
Muškarac i žena. Nije ni pomišljao da Gospodar Noći
ima dvojnu dušu - i dobru i zlu.
Pronañi je...
Poslednje Stefove reči. Poziv da nañe Silviju. Zapravo,
da nañe Kairusa, ispravi se Beriš u sebi.
To smo bili mi. Jureći ga tolike godine, mi smo ga
dozvali. Na kraju se i pojavio. To mu je kapetan rekao. A on
je mislio da je to što govori posledica njegovog ludila.
Meñutim, sada nije imao vremena da razmišlja o
posledicama svog otkrića. Vrata svih soba prema hodniku
bila su otvorena, pa ih je proučavao jednu po jednu.

Stigavši do poslednje sobe, ugledao je veliki bračni krevet.
Zagledao se u mrak, očekujući da vidi Silviju kako

spava. Razmišljao je o tome kako najlakše da je
onesposobi.

Ali krevet je bio prazan.
Zastade da malo razmisli. Bio je siguran da još nije
otkrio sve tajne te kuće.
Zatim se istim putem vrati do hodnika, da bi video šta
se nalazi na donjem nivou. Njegov policijski instinkt
govorio mu je da ne sme ništa da zanemari.
Kada je već pošao ka stepeništu i okrenuo leña
jedinom prozoru, primeti da na suprotnom zidu lako
treperi neka senka. Bilo je to nešto slično klatnu.
Podigao je pogled i ugledao nekakav tanak konopac
kako visi sa tavanice.
Ispruži ruku i povuče ga naniže. Poklopac se pomeri
na šarkama i on ugleda pokretne lestvice. Iskočile su
napolje poput jezika nekog diva. Ličile su na most za drugi
svet.
Beriš poče da se penje u potkrovlje.
Isturio je glavu preko ivice poda potkrovlja i osetio
smrad pogašenih sveća. Hladno belo svetlo lampe
postavljene usred velike sobe bilo je zasenjeno abažurom.
Po zidovima su se mogle videti stotine fotografija.
Soba je prilično ličila na Salu izgubljenih koraka u
Čistilištu. No, na zidovima su bile samo fotografije nestalih
osoba koje su odvedene iz sobe 317 hotela Ambrus.
Živi koji ne znaju da su živi. I mrtvi koji ne mogu da
umru.
U dnu te kolekcije, Beriš opazi ljudsku priliku
opruženu na poljskom krevetu. Nije se pitao ko je to.
Potrča ka njoj i dohvati je za ruku.
,,Mila“, tiho je pozva.
Nije bilo nikakve reakcije. Prisloni uho na njena usta,
nadajući se da će čuti disanje ili barem osetiti njen dah na
koži. Bio je previše uzbuñen nije mogao da razabere da li je
živa.

Zatim pokuša da joj oslušne srce.
Začu slabe otkucaje.
Požele da se zahvali bogu. Ali onda opazi koliko je
Mila slaba. Bila je u donjem rublju, a kosa natopljena
znojem. Na gaćicama je imala tragove mokraće. Usne su joj
ispucale od žeñi. Ožiljci po koži bili su stari, ali je po nagim
mišicama imala dosta novih velikih purpurnih modrica.
Davali su joj narkotike, i to intravenozno. Zapala je u
san koji je liči na komu.
Baš kao i čovek koga je volela. Beriš je znao celu
priču, pa odmah shvati tu morbidnu podudarnost. Pre
nego što je zapao u mračne lavirinte bolesti, taj čovek joj je
podario Alisu.
Njoj se to neće desiti, zakleo se specijalni agent, više
sebi nego Mili.
Nesvestan opasnosti koja ga možda vreba u toj kući,
Beriš uze Milu naručje i krenu da je što pre iznese odatle.
Bila je vrlo laka. Osvrnuvši se, opazi Silviju. Posmatrala ga
je.
„ Ako želiš, mogu da ti pomognem“, reče ona.
Ta normalna, razložna i logična rečenica izazva kod
njega žmarce. U Silvijinom glasu nije bilo zlobe, niti je na
njenom licu video trag ludila.
„Ozbiljno ti govorim, pomoći ću ti da je izneseš”,
navaljivala je.
„Ne prilazi joj!”, hladno naredi Beriš.
Nije bila naoružana, a na sebi je imala onaj isti kućni
ogrtač. Posle dvadeset godina, opet ga je obmanula.
Beriš je polako koračao s Milom u naručju, praćen
pogledima nestalih osoba sa zidova. Kada je stigao do
Silvije, pomislio je da će mu ona preprečiti put. Načas su
se pogledali kao dvoje ljudi koji pokušavaju da se
prepoznaju. Zatim se ona skloni u stranu.
Pažljivo siñe niz pokretne lestvice, trudeći se da ne
izgubi ravnotežu. Znao je da ga ona i dalje posmatra, ali
nije obraćao pažnju na nju. Nastavio je da se spušta, sve
dok nije sišao na donji sprat. Čuo je Silvijine korake iza

leña - sledila ga je na izvesnom rastojanju, poput male
devojčice.

Čudovište je delovalo veoma krhko. I veoma ljudski.
Pre nego što je izašao kroz ulazna vrata, okrenuo se
prema njoj. Na usnama mu je lebdelo jedno pitanje.
„Koliko vas to ima?“
„Cela Armija senki”, osmehnu mu se Silvija.

Na kućnom pragu ga zaslepiše svetla, a uši mu
zapara zvuk policijskih sirena. Pred kućom ugleda veliku
grupu kolega policajaca. Ali nisu se ponašali nimalo
neprijateljski.

Meñu njima ugleda i Klausa Borisa, koji poñe ka
njemu s vrlo zabrinutim izrazom lica. „Kako joj je?, upita
pokazujući Milu.

„Treba joj lekarska pomoć, i to hitno.”
Pritrčaše im bolničari s nosilima, koji se odjednom
pojaviše iza inspektorovih leña. Jedan od njih mu uze
nepomičnu Milu iz ruku. Beriš je pusti i pomilova je, pre
nego što će je odneti. Ubaciše je u ambulantna kola, koja
odjuriše uz glasno zavijanje sirena.
On ih isprati pogledom i zaputi se ulicom.
„Hvala ti što si mi telefonirao”, reče Boris.
Beriš ga nije čuo. Nije video ni ostale policajce, koji su
stavili Silviji lisice na ruke i u tišini je odveli.
Simon Beriš - policajac odmetnik - osećao je u tom
času samo želju da nestane.

SOBA 317 U HOTELU AMBRUS

Izveštaj broj 2121-CLLT/6

Zapis telefonskog razgovora, 23.21 h 29.
februara godine ▄▄▄▄

Predmet: telefonski poziv dežurnoj službi
koji je uputio noćni portir iz Hotela Ambrus.
Operater: agent Klajv Irving.

Napomena: zapis star trideset godina.
Operater: Policija, izvolite.
Portir (uzbuđenim glasom): Ja sam portir iz
hotela Ambrus!
U jednoj od naših soba nalazi se mrtva žena!
Operater: A koji je uzrok smrti?
Portir: Ima bezbroj rana i posekotina,
očigledno je ubijena!
Operater: Znate li ko je to učinio?
Portir: Nemam pojma!
Operater: Dobro, gospodine. Krivac bi još
uvek mogao biti u hotelu, zar ne?
Portir: ...
Operater: Gospodine, da li ste čuli moje
pitanje?
Portir: Da, čuo sam vas.
Operater: Možete li da mi odgovorite?
Portir: U sobi je bila i jedna devojčica —
ona nam je otvorila iznutra kada smo dotrčali do
vrata nakon što smo čuli urlanje".
Operater: Niste mi odgovorili na pitanje.
Portir: Čujte, ne želim da zvuči kao da vas
ne poštujem... ali da li ste shvatili šta sam
vam upravo kazao? Kada smo stigli, soba 317 bila
je zaključana iznutra. Operater: Shvatio sam,
odmah šaljem patrolna kola.
Kraj zapisa.

70

Kupio joj je cveće.
Posle deset dana intenzivne nege, koje je provela
lebdeći izmeñu života i smrti, i narednih desetak dana
lečenja u redovnom bolničkom programu, Milu su
pripremali za otpust iz bolnice.
Beriš nije hteo da propusti taj trenutak. Obilazio je
Milu skoro svakog dana. Noću bi zurio kroz staklo na
odeljenju za reanimaciju i zapažao svaku promenu
položaja njenog usnulog tela. Bio je tu i kada su je
konačno probudili iz lekovima izazvane kome, jer su joj u
toku kratkog zatočenja svakodnevno davali jake narkotike.
Bila je izložena velikom riziku, jer opijati izazivaju otežano
disanje i, ako se pacijentu ne daje kiseonik, postepeno ga
ubijaju.
No, lekari su je ipak spasli. Posle svih analiza koje su
joj uradili, zaključeno je da početna hipoksija nije izazvala
velika oštećenja.
Još je imala neke manje motoričke probleme -
naročito joj je jedna noga zadavala muke. Ipak, sve u
svemu, osećala se prilično dobro.
Kada se probudila iz kome i bila prebačena na
redovno bolničko odeljenje, Beriš je proredio svoje posete.
Hteo je da izbegne defile predstavnika gradskih vlasti i
policijskih glavešina kraj uzglavlja nove heroine, koja je
odmah dospela u žižu pažnje medija.
Priča o Kairusu odjeknula je poput atomske bombe.
Jedini koji iz toga nije izvukao nikakvu korist bio je
specijalni agent Beriš. Pošto je dugo važio za nepoželjnu
osobu u Saveznoj policiji, sada je bar bio pošteñen
dosañivanja. Nisu ga zvali da se pojavi pred objektivima i
mikrofonima.
To što su se prema njemu i dalje ophodili kao prema

otpadniku imalo je i neke dobre strane.
Nešto se ipak promenilo. U kineskom restoranu

kolege više nisu bile neljubazne. Zaptavo ga je, pre
nekoliko dana, jedan od njih čak i pozdravio.

Sken: Peter_Petrelli

Obrada: BABAC