Kim Stanley Robinson - Zeleni Mars

Robinson Kim Stenli ZELENI MARS Prevod: Marković Aleksandar Robinson Kim Stanley GREEN MARS Serija "Mars" (2) POLARIS 1996.

Prvi deo: AREOFORMIRANJE Nije reč o tome da se stvori nova Zemlja. Niti nova Aljaska ili Tibet, Vermont ili Venecija, Antarktik. Cilj je stvoriti nešto novo i neovdašnje, nešto marsovsko. Čak ni naše navike nisu važne. Čak i ako pokušamo da stvorimo novi Sibir ili Saharu, neće nam uspeti. Evolucija će to sprečiti, a ovo je u suštini evolutivni proces, težnja starija od namere, kao kada je život načinio svoj prvi čudesni skok iz materije, ili kada je ispuzao iz mora na kopno. Još jednom bijemo bitku u matrici novog sveta, ovaj put doslovno tuđinskog. Iako su džinovske poplave iz 2061. godine ostavile za sobom dugačke i masivne lednike, to je veoma suv svet; iako je počela da se stvara atmosfera, vazduh je i dalje veoma redak; uprkos dodavanju toplote, prosečna temperatura još je znatno ispod tačke smrzavanja. Svi ovi uslovi veoma otežavaju opstanak živih bića. Ali život je žilav i prilagodljiv, to je zelena sila viriditasa, koja se probija u Vaseljenu. U deceniji posle katastrofa 2061. godine, ljudi su nastavili da žive pod razbijenim kupolama i pokidanim šatorima, popravljajući razoreno i nekako preživljavajući; za to vreme, u našim skrovitim utočištima, nastavljao se posao izgradnje novog društva. A napolju, na hladnoj površini planete, nove biljke širile su se preko bokova glečera, prema toplim basenima, u sporom i neumornom napredovanju. Naravno, sve genetske matrice za naše nove biote potiču sa Zemlje; jeste, ali teren je marsovski. A teren je moćan genetski inženjer, koji određuje šta će uspevati, a šta neće, prema progresivnom razvrstavanju, i otuda evolucija novih vrsta. I dok se smenjuju pokolenja, svi pripadnici biosfere razvijaju se zajedno, prilagođavajući se svom terenu u složenoj međuzavisnoj reakciji, koja je sposobnost samostvaranja. Ovaj proces, bez obzira na to koliko se mešamo u njega, u suštini je izvan naše kontrole. Geni mutiraju, bića se razvijaju: rađa se nova biosfera, a sa njom i nova noosfera. I na kraju umovi samih tvoraca, kao i sve drugo, bivaju zauvek izmenjeni. To je proces areoformiranja.

1. A onda jednog dana pade nebo. Ledene ploče sručiše se u jezero, a potom počeše da treskaju po obali. Deca se raspršiše kao preplašene njorke. Nirgal otrča preko dina do sela i upade u staklenik, vičući: "Pada nebo, pada nebo!" Piter izlete napolje i potrča preko dina, tako brzo da Nirgal nije mogao da ga prati. Tamo na obali, u pesak su se zarivale velike ploče leda, a nešto odlomaka suvog leda šištalo je u vodi jezera. Kada su se deca okupila oko njega, Piter se zagleda u visoku tavanicu. "Nazad u selo", reče bespogovornim tonom. Dok su se vraćali, on se nasmeja. "Pada nebo!" pisnu i razbaruši Nirgalu kosu. Nirgal pocrvene, a Harmakis i Džeki se nasmejaše, šaljući oblačiće smrznutog daha u vazduh. Piter je bio među onima koji su se popeli na kupolu da je oprave. On, Kasei i Mišel uzverali su se iznad sela naočigled sviju, zatim iznad obale i najzad iznad jezera sve dok nisu postali manji od dece, viseći na konopcima obešenim o kuke za led. Prskali su okrunjeno mesto na tavanici vodom dok se nije zaledila u novi prozirni sloj i obložila suvi led. Kada su sišli, pomenuli su zagrevanje spoljnjeg sveta. Hiroko je bila izišla iz svoje kolibice od bambuse pored jezera da posmatra, i Nirgal je upita: "Hoćemo li morati da odemo?" "Uvek ćemo morati da odlazimo", reče Hiroko. "Ništa na Marsu neće trajati večno." Ali Nirgal je voleo život pod kupolom. Sledećeg jutra probudio se u svojoj okrugloj sobici od bambusa, visoko u Kreš Kreščentu, i strčao do smrznutih dina sa Džeki, Rejčel, Francom i drugim ranoraniocima. Ugledao je Hiroko, na susprotnoj obali, kako hoda obalom poput plesačice, lebdeći iznad sopstvenog vlažnog odraza. Poželeo je da joj se pridruži, ali je bilo vreme za školu. Vratili su se u selo i sjatili se u garderobi škole, okačili jakne i počeli da greju pomodrele šake iznad rešetke, čekajući učitelja. Kada je to bio dr Robot, smrtno su se dosađivali, brojeći treptaje kao sekunde na satu. Ili bi to bila Dobra Veštica, stara i ružna, i tada bi ceo dan gradili napolju, u zanosu rada alatom. A mogla je da bude i Zla Veštica, stara i lepa, što je značilo da će ceo dan provesti pred svojim tablama, trudeći se da misle na ruskom, rizikujući da dobiju po prstima kada bi se kikotali ili zaspali. Zla Veštica imala je srebrnu kosu, urokljiv pogled i kukast nos, isto kao orlovi-ribari koji su živeli u borovima pored jezera. Nirgal je se plašio. Stoga je, zajedno sa ostalima, sakrio nezadovoljstvo kada su se otvorila vrata i pojavila se Zla Veštica. Ali ovog jutra je izgledala umorno i pustila ih je napolje na vreme, iako su loše uradili zadatak iz artimetike. Nirgal je pošao za Džeki i Harmakisom iza škole, u prolaz između Kreš Kreščenta i zadnjeg zida kuhinje. Harmakis se popišao na zid, a Džeki je smaknula gaćice da pokaže da može i ona, i baš u tom trenutku iza ugla se pojavila Zla Veštica. Izvukla je sve troje iz sokaka, ščepavši Nirgala i Džeki za mišicu jednom kandžom, a onda je izdevetala Džeki nasred trga, mahnito se dernjajući na dečake. "Da ste je ostavili na miru, vas dvojica! Ona je vaša sestra!" Džeki, koja je plakala i pokušavala da navuče gaćice, opazi da je Nirgal posmatra i pokuša da raspali i njega i Maju jednim silovitim zamahom, ali promaši, sruši se na golu stražnjicu i zaurla. Nije bilo tačno da im je Džeki sestra. U Zigotu je bilo dvanaestoro senseija, ili dece trećeg pokolenja, koja su se međusobno smatrala braćom i sestrama, što je dosta i njih i bilo, ali ne svi. Pitanje je bilo zbunjujuće i retko razmatrano. Džeki i Harmakis bili su dvoje najstarijih, Nirgal godinu mlađi od njih i isto toliko stariji od svih ostalih: Rejčel, Emili, Reula, Stiva, Simuda, Nanedija, Tiu, Franca i Huo Hsinga. Hiroko je bila majka svima u Zigotu, ali ne istinski - samo Nirgalu, Harmakisu i još šestoro drugih senseija, kao i nekolicini odraslih nizeija. Deca boginjemajke.

Ali Džeki je bila Esterina kćer. Ester se odselila posle svađe sa Kaseijem, Džekinim ocem. Malo ih je poznavalo pravog oca. Jednom je Nirgal puzao preko dine za krabom kada su se pojavili Ester i Kasei. Ester je plakala, a Kasei je vikao: "Ako hoćeš da odeš od mene, samo izvoli!" I sam je plakao. Imao je očnjak od ružičastog kamena. I on je bio Hirokino dete, što je značilo da je Džeki Hirokina unuka. Tako je to išlo. Džeki je imala dugačku crnu kosu i bila je najbrži trkač u Zigotu posle Pitera. Nirgal je bio najizdržljiviji, i ponekad je trčao po tri ili četiri vezana kruga oko jezera, tek tako, ali je Džeki bila brža u sprintu. Neprestano se smejala. Kada bi se Nirgal naljutio na nju, govorila mu je: "Dobro de, striče Nirgi", i smejala mu se. Iako sezonu starija od njega, bila mu je bratanica. Ali ne i sestra. Školska vrata se sa treskom otvoriše, i pojavi se Kojot, učitelj za taj dan. Kojot je putovao svuda po svetu i malo je boravio u Zigotu. Dan kada je on podučavao se pamtio. Vodio ih je po selu i radio ovo ili ono, ali je neko od njih sve vreme morao da čita, iz knjiga koje je bilo nemoguće razumeti jer su ih napisali filozofi, koji su svi bili mrtvi. Bakunjin, Niče, Mao, Bukčin - razumljive misli ovih ljudi ležale su kao neočekivani kamenčići na dugačkoj obali besmislica. Bilo je lakše razumeti priče iz Odiseje ili Biblije koje im je čitao Kojot, iako su bile uznemirijuće, jer su se ljudi u njima ubijali sve u šesnaest, a Hiroko je govorila da to ne valja. Kojot joj se smejao, i često se bez razloga kliberio dok su čitali te grozomorne priče, i postavljao im teška pitanja o onome što su čuli, i raspravljao o tome sa njima kao da imaju pojma o čemu govore, što ih je pomalo plašilo. "Šta biste vi uradili? A zašto biste to uradili?" Za to vreme ih je učio kako radi uređaj za recikliranje goriva na Rikoveru, ili bi ih terao da provere hidraulični klip na mašini za talase na jezeru, sve dok im ruke ne bi iz modre boje prešle u belu od zime, a zubi toliko cvokotali da nisu mogli razgovetno da govore. "Vi ste, deco, baš pekmezi kad je reč o hladnoći. Svi osim Nirgala." Nirgalu nije smetala hladnoća. Dobro je poznavao njene brojne mene, i dopadale su mu se. Ljudi koji ne podnose hladnoću ne shvataju da čovek može da se navikne na nju, da se sve njene štetne posledice mogu izbeći odgovarajućim unutrašnjim naporom. Nirgal je bio dobar i sa toplotom. Ako iz sebe isteraš dovoljno toplote, hladnoća postaje samo šokantna ljuštura u kojoj se krećeš. Stoga je najjača posledica hladnoće bila, zapravo, stimulans, podsticaj da poželiš da trčiš. "'Ej, Nirgale, koja je temperatura vazduha?" "Dva-sedamdeset jedan." Kojotov smeh bio je jeziv, životinjsko kliberenje koje je u sebi imalo sve moguće i nemoguće zvuke. I svaki put je bilo drugačije. "'Ajde sad da zaustavimo mašinu za talase i da vidimo kako jezero izgleda kada je voda mirna." Voda u jezeru uvek je bila tečna, dok je sloj vodenog leda na unutrašnjoj strani kupole morao uvek da bude smrznut. Ovo je objašnjavalo veći deo njihovih mezokosmičkih prilika, kako bi to Saks rekao, koje su im darivale izmaglice i iznenadne vetrove, kiše i maglu i povremene snegove. Tog dana je vremenska mašina mirovala, i velika polulopta prostora pod kupolom bila je gotovo bez daška vetra. Ubrzo pošto su isključili mašinu za talase, jezero se pretvorilo u okruglu, glatku ploču. Površina vode dobila je istu belu boju kao kupola, ali je dno jezera, prekriveno zelenim algama, i dalje bilo vidljivo kroz taj beli zastor. Tako da je jezero istovremeno bilo blistavobelo i tamnozeleno. Dine i niski borovi na suprotnoj obali ogledali su se u ovoj dvobojnoj vodi, savršeno kao u ogledalu. Nirgal se zagledao u taj prizor, opčinjen. Svet oko njega se povukao, ostala je samo treperava zelena/bela vizija. Video je: postojala su dva sveta, ne jedan - dva sveta na istom mestu, oba vidljiva, odvojena i samostalna, ali slivena u jedan, tako da su se mogla videti samo pod određenim uglom. Poguraj školjku vida, gurni kao kad gurneš školjku hladnoće: gurni! Kakve boje!...

"Mars zove Nirgala! Mars zove Nirgala!" Smejali su mu se. Govorili su mu da to svaki put radi. Gubi se. Voleli su ga, video im je to na licima. Kojot je odlomio komade leda sa obale i počeo da baca 'žabice' preko jezera. Svi pođoše za njegovim primerom, i ukršteni belozeleni talasići učiniše da izokrenuti svet zadrhti i zaigra. "Gledajte!" viknu Kojot. Između bacanja umetao je rečenice, na svom naglašenom engleskom koji je podsećao na beskrajnu pesmu: "Vi, deco, živite najlepšim životom otkako je čovečanstva, većina ljudi su samo gorivo u velikoj mašini sveta, a vi učestvujete u rađanju jednog takvog! Neverovatno! Ali znajte da je to čista sreća, vi tu nemate nikakvih zasluga, niti ćete ih imati ako nešto ne učinite za njega. Isto tako ste mogli da se rodite u misiji, zatvoru, nekoj selendri u španskom Portu, ali ne, vi ste ovde, u Zigotu, tajnom srcu Marsa! Naravno, za sada se krijete kao krtice u rupi, a iznad vas kruže lešinari, spremni da vas ugrabe, ali dolazi dan kada ćete hodati ovom planetom slobodni od svake stege. Zapamtite ovo što vam govorim, jer je to proročanstvo, deco moja! A dotle uživajte u ovoj lepoti, ovom malom, ledenom raju!" Zavitlao je komad leda prema kupoli, a oni počeše da uzvikuju uglas: Ledeni Raj! Ledeni Raj! Ledeni Raj! - sve dok ih u tome nije omeo smeh. Međutim, uveče, kada je mislio da više niko ne sluša, Kojot je otišao da razgovara sa Hiroko. "Roko, moraš da povedeš te klince napolje, da im pokažeš svet. Ne mari što je sav u magli. Ovde su kao krtice u rupi, za ime Božje." Zatim je ponovo otišao, ko zna gde, na još jedno tajanstveno putovanje po tom drugom svetu što se svio nad njima. Ponekad bi i Hiroko došla u selo da ih podučava. Za Nirgala su to bili najlepši dani. Uvek ih je vodila na obalu, jer je odlazak na obalu za Hiroko bio poput Božjeg dodira. To je bio njen svet - zeleni svet u onom drugom, belom - o kome je znala sve, i kada je bila tamo, fine, biserne boje peska i kupole treperile su bojama oba sveta istovremeno, treperile kao da bi da se oslobode onoga što ih je sputavalo. Sedeli su na dinama, posmatrajući obalske ptice kako trče u jatima gore-dole po obali, gačući i pišteći. Iznad njih su kružili galebovi, a Hiroko im je postavljala pitanja, sa veselim sjajem u crnim očima. Živela je pored jezera, sa nekoliko najbližih prijatelja, Juaom, Rijom, Džinom i Evgenijom, u malom gaju bambusovih stabala među dinama, i često je pohodila druga skrivena utočišta oko Južnog Pola. Zato je uvek iznova morala da se rapituje o novostima u selu. Bila je vitka, visoka za jednu isei, a u njenom držanju bilo je nečega što ju je činilo mlađom i od Pitera ili Kaseija - tek malo starijom od dece, u stvari, uvek zagledana u svet kao da ga prvi put vidi, kao da gura, ne bi li se probila do njegovih boja. "Pogledajte šaru koju pravi školjka. Šarena spirala, koja se beskrajno uvija u sebe. To je oblik same Vaseljene. U Vaseljeni postoji neprestan pritisak, napor da se obrazuje oblik. Urođena težnja stvari da se razviju u još složenije oblike. To je neka vrsta oblikovane gravitacije, svete oplođujuće sile koju zovemo viriditas, koja je pokretačka sila kosmosa. Život, znate. Kao one peščane buve, prilepci i račići - mada su ti račići, zapravo, mrtvi i pomažu buvama. Kao svi mi", mahnula je rukom kao balerina. "I ako smo mi živi, mora biti živa i Vaseljena. Naša svest nije samo naša, već i njena. Stojimo pred kosmosom i vidimo njegovu mrežu šara i nalazimo da je lepa. E, to osećanje je najvažnija stvar u svemiru - njegov vrhunac, kao boja cveta u prvom cvatu u rosi jutra. To je sveto osećanje, i naš zadatak na svetu jeste da činimo sve da ga očuvamo. A jedan od načina da se to ostvari jeste da se život proširi svuda. Da se stvori tamo gde ga nije bilo - recimo, ovde na Marsu." Ovo je za nju bio čin najviše ljubavi, i kada je govorila o tome, ako je i nisu sasvim razumeli, osećali su ljubav. Još jedan napor, drugačija vrsta toplote unutar školjke zime. Dok je govorila,

dodirivala ih je, a oni su iskopavali školjke slušajući je. "Blatna školjka! Antarktički prilepak. Stakleni sunđer, pazite da se ne posečete." Nirgala je veselio i sam pogled na nju. Jednog jutra, kada su prekinuli kopanje da nastave sa istraživanjem obale, uzvratila mu je pogled, i on je prepoznao izraz na njenom licu - bio je to izraz njegovog lica kada ju je gledao, osećao je to u mišićima. Znači, i ona se njemu veseli! Bila je to opojna pomisao. Držao ju je za ruku dok su hodali obalom. "To nije ništa drugo neko ekologija, u neku ruku", reče ona kada su kleknuli da pogledaju još jednu školjku. "Nema mnogo vrsta, i lanci ishrane su kratki. A opet, toliko bogatstvo. Tolika divota." Rukom je oprobala temperaturu vode u jezeru. "Vidiš izmaglicu? Voda je danas, izgleda, toplija." Sada su ona i Nirgal ostali sami, ostala deca su se rastrčala po dinama i niz obalu. Nirgal se sagnu da dodirne talas koji se zaustavio nadomak njihovih nogu, ostavivši za sobom belu čipku pene. "Dvasedamdeset pet i nešto više." "Tako si siguran." "Uvek mogu da ocenim." "Evo", reče ona, "imam li groznicu?" Podigao je ruku i položio je na njen vrat. "Ne, hladna si." "Tako je. Temperatura mi je oko pola stepena niža. Vlad i Ursula ne mogu da shvate zašto." "Zato što si srećna." Hiroko se nasmeja, baš kao Džeki, sva ozarena radošću. "Volim te, Nirgale." Njega obli toplota kao da u sebi ima grejnu rešetku. Bar pola stepena više. "I ja tebe volim." I nastaviše da hodaju obalom, držeći se za ruke, tiho sledeći obalske ptice. Kojot se vratio, i Hiroko mu reče: "U redu. Hajde da ih povedemo napolje." I kada su se sledećeg jutra okupili za nastavu, Hiroko, Kojot i Piter povedoše ih kroz komore i niz dugačak, beo tunel koji je spajao kupolu sa spoljašnjim svetom. Na kraju tunela nalazio se hangar, a iznad njega galerija na litici. Već su imali prilike da trče galerijom sa Piterom, gledajući kroz male, zatamnjene prozore na ledeni pesak i ružičasto nebo, pokušavajući da vide veliki zid od suvog leda u kome su stajali - južnu polarnu kapu, dno sveta, gde su živeli da bi se sakrili od ljudi koji bi ih strpali u zatvor. Zbog toga su uvek ostajali u galeriji. Ali danas su ušli u komore hangara i navukli tesne, rastegljive kombinezone, zavrnuli rukave i nogavice, potom teške čizme i tesne rukavice, i na kraju šlemove, sa mehurastim vizirima spreda. Uzbuđenje je raslo, sve dok se nije pretvorilo u nešto veoma slično strahu, posebno kada je Simud počela da plače i da ponavlja da ne želi da ide. Hiroko je umiri dugim dodirom. "Dođi. Biću uz tebe." Nemo su se zbili u gomilu kada su ih odrasli poterali u komoru. Začu se šištav zvuk, i spoljnja vrata se otvoriše. Držeći se za odrasle, pažljivo zakoračiše napolje, međusobno se sudarajući. Svetlost je bila zaslepljujuća. Stajali su usred uskovitlane bele magle. Tlo je bilo išarano složenim ledenim cvetovima, blistavo u bujici svetlosti. Nirgal je držao Hiroko i Kojota za ruku, i oni ga gurnuše napred i pustiše mu ruke. On se zatetura u plimi belog sjaja. "Ovo je maglena kapa", reče Hirokin glas preko interkoma u njegovom uhu. "Ne diže se celu zimu. Ali sada je L-205, proleće, kada je zelena sila najjača na svetu, hranjena svetlošću sunca. Pogledajte je!" Video je samo jedno: belu, objedinjavajuću vatrenu loptu. Iznenadan zrak sunca probode loptu, preobrazivši je u mlaz svetlosti, koji pretvori ledeni pesak u opiljke magnezijuma, ledene cvetove u ognjene dragulje. Vetar ga gurnu u bok i razdera maglu, u kojoj se pojaviše procepi, i u daljini se ukaza zemlja; on se zatetura. Kolika je! Kako je ogromna - kako je sve ogromno - spustio se na

koleno u pesak, s rukama položenim na drugu nogu radi ravnoteže. Kamenje i led oko njegovih čizama presijavali su se kao pod mikroskopom. Kamenje je bilo istačkano okruglima pegama crnih i zelenih lišaja. Daleko na horizontu ležalo je nisko brdo zaravnjenog vrha. Krater. U šljunku se video trag rovera, gotovo ispunjen injem, kao da je tu milion godina. Šare u haosu svetlosti i kamena, zeleni lišaj koji 'gura' u belinu... Svi su govorili uglas. Ostala deca počela su da trče okolo, pijano, vrišteći od oduševljenja kad god bi se magla otvorila i pokazala im tamnoružičasto nebo. Kojot se grohotom smejao. "Gle' kako se spotiču, siroti, k'o zimska telad kada ih u proleće puste iz štale, a ha ha ha, ne, Hiroko, ovo nije način na koji treba da žive", govorio je, klibereći se, dok je podizao decu sa peska i postavljao ih ponovo na noge. Nirgal stade, a onda poskoči, probe radi. Činilo mu se da bi mogao da odlebdi, i bilo mu je drago što su mu čizme tako teške. Od ledene litice vijugala je dugačka humka, visoka do ramena. Džeki je hodala po njoj, i Nirgal potrča da joj se pridruži, posrćući uz padinu, preko tla od neravnog kamenja. Popeo se na greben i potrčao svojim ritmom, osećajući se kao da leti, osećajući da bi mogao tako da trči zauvek. Stao je kraj nje. Pogledaše unazad prema ledenoj litici i uzviknuše od radosti i straha: dizala se bez kraja u maglu. Zrak jutarnjeg sunca razli se po njima poput otopljene vode. Oni mu okrenuše leđa, jer nisu mogli da gledaju u njega. Trepćući kroz navalu suza, Nirgal ugleda svoju senku u magli koja se trljala o kamenje ispod njih. Senka je bila okružena blistavom kružnicom duginih boja. On glasno uzviknu i Kojot dotrča do njih, a glas mu odjeknu u Nirgalovom uhu: "Šta je bilo? Šta je to?" Onda stade, jer je video senku. "Hej, pa to je korona! To se zove korona. Liči na Brokenskog Duha. Mašite rukama gore-dole! Je l' vidite boje! Bože blagi, kako ste vi srećna deca!" Nirgal mahinalno stade uz Džeki, i korone im se stopiše, pretvorivši se u auru gorućih boja duge oko njihove dvojne plave senke. Džeki se nasmeja, ushićena, i ode da proba to isto sa Piterom.

2. Otprilike godinu dana kasnije, Nirgal i ostala deca pronašli su način kako da prebrode dane kada ih je podučavao Saks. Počeo bi da pokazuje na tabli i da govori glasom nalik na posebno bezličnu VI, a oni bi prevrtali očima iza njegovih leđa i pravili grimase dok je on mleo o parcijalnim pritiscima ili infracrvenim zracima. Onda bi neko od njih ulučio priliku da otpočne igru. Bio je bespomoćan kada bi počela. Rekao bi nešto kao: "U nedrhtećoj termogenezi telo proizvodi toplotu pomoću lažnih ciklusa", a onda bi neko podigao ruku i upitao: "Ali zašto, Sakse?" i svi bi zurili u svoje ploče, ne usuđujući se da gledaju jedno drugo, a Saks bi se namrštio kao da se to nikada ranije nije dogodilo, i rekao: "Pa, tako se proizvodi toplota uz manji utrošak energije nego što je to slučaj kod drhtanja. Sabijaju se proteini mišića, ali umesto da se vezuju, samo klize jedan preko drugog, i to proizvodi toplotu." Onda će Džeki, tako iskreno da je zamalo prevarila ceo razred: "Ali kako?" Zatreptao je još brže: "Pa, to je stvar fizike." Živo je crtao na tabli: "Kada se dve putanje atoma stope u jednu, nastanjenu elektronima oba atoma, nastaju kovalentne veze. Raskidanje veze oslobađa trideset do četrdeset kilokalorija akumulisane energije." Nekolicina njih upitaše u horu: "Ali zašto?" Ovo ga odvede u subatomsku fiziku, gde je lanac 'zašto' i 'zato' mogao da se oduži i po pola sata, a da on ne izgovori nijednu jedinu razumljivu rečenicu. Najzad su osetili da se približava vrhunac igre. "Ali zašto?" "Pa", ukrstio je očima, trudeći se da ih povede još korak dalje, "atomi teže da postignu uravnotežen broj elektrona, pa zato dele elektrone kada je to potrebno." "Ali zašto?" Činilo se da su ga konačno upecali. "Zato što se tako vezuju atomi. Jedan od načina." "Ali ZAŠTO?" Sleganje ramenima. "Takva je priroda atomske sile. Tako su bile uređene stvari..." I svi bi povikali kao jedan: "...u Velikom Prasku." Zatim bi pobednički zaurlali, a Saksovo čelo bi se zgužvalo kada bi shvatio da su mu to opet učinili. Uzdahnuo bi, i vratio bi se tamo gde je bio kada je igra započela. I nikad se ne bi setio o čemu je reč, ako je početno 'zašto' bilo dovoljno uverljivo. A i kada bi primetio, kao da je bio nemoćan da se zaustavi. Jedina odbrana mu je bila da kaže, uz lako mrštenje, Šta zašto?" To je za kratko usporavalo igru; ali bi se onda Džeki i Nirgal dosetili šta u pitanju najviše zaslužuje 'zašto', i dokle god su uspevali u tome, Saks kao da je osećao da mu je dužnost da nastavi sa odgovorima, sve dalje i dalje u lancu 'zato' do Velikog Praska, ili, povremeno, promrmljanog: "Ne znamo." "Ne znamo!" uzviknuo bi razred u lažnoj prepasti. "Kako to?" "Nije objašnjeno", rekao bi on, mršteći se. "Još ne." Tako su prolazila dobra jutra sa Saksom; i činilo se da se i on i deca slažu da su bolja nego loša jutra, kada bi neometano drobio i bunio se: "Ovo je veoma važno pitanje", pošto bi se okrenuo od table i video da su svi položili glave na stolove i hrču. Jednog jutra, pošto je razmišljao o Saksovom mrštenju, Nirgal se zadržao u učionici sve dok nije ostao nasamo sa Saksom, a onda je rekao: "Zašto ne voliš kad ne znaš da odgovoriš zašto?" Mrštenje se ponovo pojavi. Posle dugog ćutanja, Saks reče: "Pokušavam da shvatim. Posvećujem pažnju stvarima, znaš, koliko god mogu. Usredsređujem se na posebnost svakog trenutka. I nastojim da shvatim zašto se nešto dešava onako kako se dešava. Radoznao sam. I mislim da se sve dešava sa

razlogom. Sve. Zato bi trebalo da budemo u stanju da iščačkamo te razloge. Kada ne možemo... pa, mrzim to. Izluđuje me. Ponekad to zovem", on stidljivo pogleda Nirgala, i ovaj vide da to nikada nikome nije rekao, "Veliko Neobjašnjivo." To je ovaj beli svet, Nirgalu odjednom sinu u glavi. Beli svet unutar zelenog, nasuprot Hirokinom zelenom svetu unutar belog. I osećanja prema jednom i drugom bila su suprotna. Kada bi se Hiroko suočila se nečim nepoznatim, posmatrajući to sa zelene strane, dopadalo joj se i radovalo je - bila je to viriditas, sveta sila. Kada bi se Saks našao pred nečim takvim, gledajući sa bele strane, za njega bi to bilo Veliko Neobjašnjivo, opasno i odbojno. Zanimala ga je istina, dok je Hiroko zanimala pojava. Ili je bilo obratno - te reči bile su varljive. Bolje je reći da ona voli zeleni svet, a Saks beli. "Boga mi, tačno!" reče Mišel kada mu je Nirgal pomenuo svoje zapažanje. "Vrlo dobro, Nirgale. Tvoja moć zapažanja zalazi duboko. U terminologiji arhetipova zeleno i belo mogli bismo da nazovemo Mistično i Naučno. Oba pojma veoma su moćna, kao što vidiš. Ali ono što nam je potrebno, ako mene pitaš, jeste kombinacija ovo dvoje, koju nazivamo Alhemija." Zeleno i belo. Po podne su deca mogla da rade šta im je volja, i ponekad su ostajala sa učiteljem za taj dan, ali bi češće otrčala na obalu, ili bi se igrala u selu, koje je ležalo ugneždeno među niskim brežuljcima, na pola puta od jezera do ulaza u tunel. Peli su se zavojitim stepeništima kuća u velikim stablima bambusa i igrali se žmurke među starim i novoizgrađenim višespratnim sobama i visećim mostovima koji su ih spajali. Spavaonice od bambusa činile su luk koji je opasivao ostatak sela; svaki od ovih velikih izdanaka imao je pet do sedam segmenata, dakle toliko soba, koje su se smanjivale prema vrhu. Svako dete imalo je sobu na najvišem segmentu stabla - okomiti valjak sa prozorima, prečnika četiri ili pet koraka, poput kula u zamkovima iz priča. Ispod njih, u središnjim segmentima, bile su sobe odraslih, uglavnom samaca, ali i parova, a najniži segmenti bili su dnevne sobe. Sa prozora svojih visokih soba gledali su na krovove seoskih kuća, zbijene u krugu brda, bambusa i staklenih bašti kao dagnje u plićacima jezera. Na obali su tražili školjke ili igrali 'između dve vatre' ili izbacivali strele preko dina u blokove stiropora. Igre su obično birali Džeki i Harmakis, i predvodili ekipe, ako ih je bilo. Nirgal i mlađa deca išli su za njima, kružeći kroz svoja složena prijateljstva i hijerarhije, koja su se beskrajno brusila u svakodnevnoj igri. Kao što je mali Franc grubo objasnio Nađi: "Harmakis tuče Nirgala, Nirgal tuče mene, ja tučem devojčice." Nirgal je često bio sit ove igre, u kojoj je Harmakis uvek pobeđivao, pa bi otišao da trči oko jezera, polako i uporno, u ritmu koji kao da je obuhvatao sve na svetu. Kada bi uhvatio taj ritam, kružio je oko jezera sve dok se ne bi smračilo. Bilo je to uživanje, čista radost, samo trčati i trčati i trčati i trčati... Pod kupolom je uvek bilo hladno, ali se svetlost redovno menjala. Leti je kupola neprestano zračila plavičastobelom svetlošću, i iz otvora staklenika spuštale su se olovke osvetljenog vazduha. Zimi je bilo mračno, i kupola se presijavala od odsjaja svetiljki odozdo, kao unutrašnjost školjke. U proleće i jesen, svetlost bi po podne oslabila prvo u sivu pa u sablasno mrku, i boje su se nazirale samo kao prelivi sive, bambusovo lišće i iglice borova, potezi tušem naspram blede beline kupole. U to doba dana staklene bašte bile su kao veliki vilinski fenjeri na brežuljcima, i deca bi odlutala prema kućama, svako svojom putanjom poput galebova, pravo u banju. U toj dugačkoj zgradi pored kuhinje bi se svukli i utrčali u zaparenu buku velikog glavnog kupatila, klizajući se na podnim pločicama, osećajući kako im toplota ponovo navire u ruke i noge i lica dok su se živo prskali oko potopljenih staraca sa licima kornjača i naboranim, maljavim telima. Po isteku tog vrućeg i mokrog sata obukli bi se i okupili u kuhinji, vlažni i zajapurenih lica, stojeći

u redu za hranu, sedeći za dugačkim stolovima raštrkani među odraslima. Kolonija je imala sto dvadeset četiri stalna žitelja, ali je obično bilo prisutno oko dve stotine ljudi. Kada bi svi posedali, uzeli bi bokale sa vodom i napunili jedni drugima čaše, a onda bi s apetitom navalili na vruću hranu, mlade krompiriće, tortilje, rezance, tabuli, hleb, stotinu vrsta povrća, povremeno ribu ili piletinu. Posle obroka, odrasli bi razgovarali o letini ili o Rikoveru, starom integralnom reaktoru koji je svima bio prirastao za srce, ili o Zemlji - a deca bi se umila i sledeći sat bi slušala muziku, a potom igrala igre, započinjući spori proces uspavljivanja. Jednog dana, baš pred večeru, stigla im je grupa od dvadeset dvoje ljudi sa druge strane polarne kape. Njihova mala kupola ostala je bez ekosistema, zbog nečega što je Hiroko nazvala progresivnom neravnotežom sistema, i potrošili su rezerve hrane. Tražili su novo utočište. Hiroko ih je smestila u tri tek dozrela stabla-kuće. Popeli su se zavojitim stepenicama oko debelih okruglih izdanaka, čudeći se valjkastim segmentima sa usečenim vratima i prozorima. Hiroko im je dala zadatak da dovrše gradnju novih soba i da sagrade novu staklenu baštu na kraju sela. Svi su bili svesni sa Zigot ne proizvodi onoliko hrane koliko im je sada bilo potrebno. Deca su se trudila da smanje obroke, oponašajući odrasle. "Mesto je trebalo da se zove Gamet", reče Kojot Hiroko kada je ponovo naišao, promuklo se cerekajući. Prenebregla ga je. Međutim, izgleda da je briga izazvala Hirokino povučenije ponašanje. Provodila je cele dane radeći u staklenim baštama, i retko je podučavala decu, a kada jeste, samo su je pratili okolo i radili za nju, berući ili prevrćući kompost ili pleveći korov. "Puca njoj prsluk za nas", reče Harmakis ogorčeno jednog popodneva, dok su šetali obalom. Svoj gnev usmerio je na Nirgala. "Uostalom, ona nije naša prava majka." Poveo ih je sve u laboratorije pored staklene bašte na brdu u kome je bio tunel, usput ih kinjeći kako je samo on mogao. Unutra im je pokazao niz debelih magnezijumskih tankova, nalik na frižidere. "To su naše majke. U njima smo uzgajeni. Rekao mi je Kasei, a ja sam onda pitao Hiroko. Istina je. Mi smo ektogeni. Nismo rođeni, već pretočeni." Pobednički je osmotrio svoju prestrašenu, opčinjenu malu družinu; onda snažno udari Nirgala pesnicom u grudi i odbaci ga čak do drugog kraja laboratorije, opsova i ode. "Mi nemamo roditelje." Pridošlice su sada bile teret za zajednicu, ali je njihov dolazak izazvao veliku živost, i mnogi su probdeli veći deo te prve noći njihovog boravka, razgovarajući, raspitujući se o drugim utočištima. U oblasti južne polarne kape postojala je čitava mreža skrovišta; Nirgal je u svojoj beležnici imao mapu, gde su bila obeležena sa trideset četiri crvene tačke, koliko ih je bilo. Nađa i Hiroko pretpostavljale su da ih ima više, dalje na severu, u mrežama ili izolovanih. Ali kako nisu smeli da upotrebljavaju radio, nisu bili sigurni da je tako. Stoga su novosti bile na visokoj ceni - bile su obično najdragocenija stvar koju su posetioci donosili, čak i kada su dolazili natovareni poklonima, kako je obično i bilo: poklanjali su sve što se njihovim domaćinima činilo korisno. Tokom ovih poseta, Nirgal je žudno slušao duge i žive noćne razgovore, sedeći na podu ili šetajući okolo ili dosipajući odraslima čaj. Oštro je osećao da ne razume pravila po kojima je sazdan svet; ljudski postupci bili su mu neobjašnjivi. Naravno, razumeo je osnovne činjenice - da postoje dve strane, u dugogodišnjoj borbi za kontrolu nad Marsom - da je Zigot bio vođa pravedne strane - i da će areofanija na kraju pobediti. Bio je sjajan osećaj biti učesnik u toj borbi, biti važan činilac u priči, i često nije mogao da zaspi kada bi se konačno odvukao u krevet, jer su mu se misli do zore poigravale sa vizijama onoga što će sam pridoneti velikoj drami, i zadiviti Džeki i sve u Zigotu. Ponekad, u želji da sazna više, umeo je i da prisluškuje. Ležao bi na kauču u uglu i zurio u

beležnicu, žvrljajući ili se pretvarajući da čita. Ostali prisutni u prostoriji često su bili nesvesni da ih on sluša, pa su ponekad pričali i o deci u Zigotu - najčešće baš kad bi on uhodio iz hodnika. "Jesi li primetio da su uglavnom levoruki?" "Kladim se da im je Hiroko prepravljala gene." "Ona tvrdi da nije." "Već su visoki gotovo kao ja." "To je zbog gravitacije. Mislim, pogledaj Pitera i ostale nizeije. Rođeni su na prirodan način, i većinom su visoki. Ali to što su levoruki mora da je genetskog porekla." "Jednom mi je rekla da postoji jednostavno transgenetsko presađivanje posle koga se uvećava korpus kalosum. Možda je petljala s tim i dobila levorukost kao sporedni učinak." "Mislio sam da levorukost nastaje usled oštećenja mozga." "Ne zna se. Mislim da to zbunjuje čak i Hiroko." "Ne mogu da verujem da bi se igrala sa horomozomima za razvoj mozga." "Ektogeni, seti se - lakši pristup." "Čujem da imaju retku koštanu masu." "Tako je. Na Zemlji bi imali problema. Uzimaju dodatne materije zbog toga." "Ponovo gravitacija. To je problem sviju nas, u stvari." "Pričaj mi o tome. Slomio sam podlakticu zamahujući teniskim reketom." "Džinovski levoruki ljudi-ptice, eto šta raste ovde među nama. Uvrnuto, ako mene pitate. Kad ih vidiš kako trče preko dina, očekuješ da će svakog časa poleteti." Nirgal je i te noći imao nesanicu. Ektogeni, transgenetski... osećao se neobično. Belo i zeleno u dvostrukoj spirali... Satima se prevrtao u postelji, pitajući se šta znači taj nemir u njemu, i kako bi trebalo da se oseća. Umor ga je konačno primorao da zaspi. Sanjao je. Svi njegovi snovi pre te noći bili su o Zigotu, ali je sada sanjao da leti iznad predela Marsa. Zemlju su presecali ogromni crveni kanjoni, a vulkani su se dizali čak do njegove nepojamne visine. Ali nešto ga je progonilo, nešto mnogo krupnije i brže od njega, sa krilima koja su bučno lepetala kada se biće obrušilo iz pravca sunca, pružajući ogromne kandže da ga dograbi. On ispruži ruke i iz vrhova prstiju mu izbiše munje, nateravši stvorenje da zaokrene u stranu. Upravo se pripremalo za novi napad kada se sa trzajem probudio; u prstima je osećao pulsiranje, a srce mu je tuklo kao mašina za talase, tup, tup, tup. A sledećeg popodneva mašina za talase suviše je dobro talasala, kako je to opisala Džeki. Igrali su se na obali, i mislili su da su izvan dometa velikih talasa, kada je jedan posebno veliki talas jurnuo preko ledenog filigrana, oborio Nirgala na kolena i povukao ga za sobom neodoljivom silinom. Batrgao se, presečenog daha u zapanjujuće hladnoj vodi, ali nije mogao da se otrgne i struja ga je povukla nadole, a onda ga je silovito zakotrljao nalet novog talasa. Džeki ga zgrabi za mišicu i za kosu i odvuče ga na suvo. Harmakis im je pomagao da ustanu, vičući: "Jeste li dobro? Jeste li dobro?" Postojalo je pravilo u slučaju da se pokvase, da što brže otrče do sela, pa se Nirgal i Džeki nekako uspraviše i potrčaše preko dina i stazom prema selu, a ostala deca su trčala daleko iza njih. Vetar se usecao do kostiju. Otrčali su pravo u banju, grunuli na vrata i drhtavim rukama skinuli sa sebe ukrućenu odeću, uz pomoć Nađe, Saksa, Mišela i Rije, koje su zatekli na kupanju. Kada su počeli da ih guraju prema plićaku velikog zajedničkog bazena, Nirgal se seti svog sna. "Čekajte, čekajte", reče. Oni zastadoše, zbunjeni. On sklopi oči i zadrža dah. Stezao je Džekinu hladnu mišicu. Video je

sebe ponovo u onom snu, osetio kako plovi kroz vazduh. Toplota iz vrhova prstiju. Beli svet u zelenome. Potražio je mesto u sredini koje je uvek bilo toplo, čak i sada kada mu je bilo toliko hladno. Biće tu dokle god bude živ. Pronašao ga je, i sa svakim izdahom gurao ga je prema površini. Bilo je teško, ali je osećao da dejstvuje, da mu se toplota razliva rebrima kao vatra, niz mišice, niz noge, u šake i stopala. Levom rukom držao se za Džeki, te osmotri njeno nago telo sa belom naježenom kožom i usredsredi se na to da usmeri toplotu prema njoj. Pomalo je drhtao, ali ne više zbog hladnoće. "Vruć si", uzviknu Džeki. "Dođi da osetiš", reče joj on, i ona se na nekoliko trenutaka nagnu prema njemu. Onda se uz usplahiren pogled otrgnu, i zakorači u kupatilo. Nirgal je ostao na ivici sve dok nije prestao da drhti. "Auh", reče Nađa. "To je neka vrsta metaboličkog sagorevanja. Čula sam za to, ali nikada nisam videla." "Da li znaš kako to postižeš?" upita ga Saks. On, Nađa, Mišel i Rija zurili su u Nirgala neobičnim pogledom, koji mu je bilo mrsko da sretne. Nirgal odmahnu glavom. Sede na betonsku ivicu kupatila, odjednom iscrpljen. Potopio je noge u vodu, koja je bila kao tečni plamen. Riba u vodi, skok iz vode, u vazduh, vatra iznutra, belo u zelenom, alhemija, visoki uzlet, let sa orlovima... munje iz prstiju!

3. Ljudi su ga zgledali. Čak su mu i Zigoti upućivali poglede postrance, kada bi se nasmejao ili rekao nešto neuobičajeno, kada su mislili da ih ne vidi. Bilo je lakše pretvarati se da ne primećuje. Ali sa povremenim posetiocima bilo je teže, jer su bili direktniji. "A, ti si Nirgal", rekla mu je jedna sitna riđokosa žena. "Čula sam da si bistar." Nirgal, koji se neprestano sudarao sa granicama moći poimanja, crveneo je i tresao glavom dok ga je žena spokojno proučavala. Onda donese sud, nasmeši se i stegnu mu ruku. "Drago mi je što smo se upoznali." Kada im je bilo pet godina, Džeki je jednog dana donela u školu staru beležnicu, na dan kada im je predavala Maja. Ne obazirući se na Majine besne poglede, pokazala ju je ostalima. "Ovo je VI moga dede. U njoj ima dosta od onoga što je govorio. Dao mi je Kasei." Kasei se upravo selio iz Zigota u neko drugo utočište. Ali ne ono u kome je živela Ester. Džeki uključi beležnicu. "Polin, pusti nešto što je moja deda govorio." "Pa, evo nas tu", reče muški glas. "Ne to, nešto drugo. Pusti nešto što je rekao o skrivenoj koloniji." Muški glas reče: "Skrivena kolonija mora da je još u vezi sa naseljima na površini. Previše je stvari koje ne mogu da proizvedu, krijući se. Šipke nuklearnog goriva, mislim. Njih dosta dobro kontrolišu, i podaci bi mogli da pokažu odakle su nestajale." Glas ućuta. Maja naredi Džeki da skloni beležnicu, i započe novu lekciju iz istorije, o devetnaestom veku, ispričanu u tako kratkim i grubim rečenicama na ruskom da joj je glas podrhtavao. Zatim ponovo pređe na algebru. Maja je zahtevala da dobro nauče matematiku. "Obrazovanje vam je užasno. Ali ako naučite matematiku, kasnije ćete moći da nadoknadite propušteno." Onda bi se zabuljila u njih i postavila sledeće pitanje. Nirgal ju je posmatrao, sećajući se vremena kada je bila njihova Zla Veštica. Bilo bi čudno biti ona, nekad tako surova, a nekad opet vesela. Mogao je da pogleda većinu ljudi u Zigotu i da zna kako bi bilo u njihovoj koži. Video im je to na licima. Baš kao što je video drugu boju u prvoj; bila je to neka vrsta dara, nešto slično onom natprirodnom osećaju za temperaturu. Maju, međutim, nije razumeo. Zimi su pravili izlete na površinu, do obližnjeg kratera gde je Nađa gradila skrovište, i do dina iza njega, umrljanih crnim ledom. Ali kada bi se koprena magle podigla, ostajali su pod kupolom i odlazili samo do galerije sa prozorima. Nisu smeli da dozvole da ih vide odozgo. Niko više nije bio siguran da li policija i dalje osmatra iz svemira, ali je bilo najbolje obezbediti se. Tako su bar govorili isei. Piter je često izlazio, i ta putovanja su ga dovela do ubeđenja da je lov na skrivenu koloniju okončan. I da je ionako bespredmetan. "Postoje pobunjenička naselja koja se uopšte ne kriju. A sada ima toliko toplotnih i zvučnih signala, pa čak i radio-signala", govorio je. "Nikad ne bi uspeli da provere sve signale koje hvataju." Ali Saks samo reče: "Algoritamski tragački programi veoma su delotvorni", a Maja je insistirala da se i dalje kriju, da razvijaju elektroniku i da šalju svu suvišnu toplotu duboko u srce polarne kape. Hiroko se u ovome složila sa Majom, pa su se svi tome pokorili. "Mi smo nešto drugo", reče Maja Piteru, s progonjenim izrazom na licu. Oko dve stotine kilometara severozapadno nalazi se jedan mohoul, rekao im je Saks jednog jutra u školi. Oblak koji su povremeno viđali u tom pravcu bio je njegova para - nekad veliki i nepokretan, nekad u pramenovima koji su jurili na istok. Kada se Kojot ponovo probio do njih, pitali su ga za večerom da li ga je posetio, i on im je rekao da jeste, i da veliko okno mohoula dopire gotovo do

samog središta Marsa, i da mu je dno od usijane tečne lave. "Nije istina", reče Maja ubedljivo. "Mohouli idu najviše deset do petnaest kilometara u dubinu. Dno im je od čvrste stene." "Ali usijane stene", reče Hiroko. "A čula sam da sada idu i do dvadeset kilometara." "Znači, rade naš posao umesto nas", primeti Maja. "Zar ne misliš da smo paraziti površinskih naselja? Tvoja viriditas ne bi daleko stigla bez njihovog inženjeringa." "Na kraju će se pokazati da je bila simbioza", reče Hiroko mirno. Zurila je u Maju sve dok ova nije ustala i otišla. Hiroko je bila jedina u Zigotu koja je to mogla. Posmatrajući majku posle ovog odmeravanja snaga, Nirgal pomisli da je veoma čudna. Sa svima, pa i sa njim, razgovarala je kao sa sebi ravnima, što za nju očito i jesu bili; ali niko nije bio poseban. Jasno se sećao vremena kada je bilo drugačije, kada su njih dvoje bili kao dva dela jedne celine. Ali sada je pokazivala jednako zanimanje za njega kao i za sve ostale, bezlično i uzdržano. Bila bi ista bez obzira na to šta mu se dogodi, pomislio je. Nađa, pa čak i Maja, više su brinule o njemu. A opet, Hiroko je svima bila majka. I Nirgal je, kao i većina stalnih žitelja Zigota, i dalje odlazio do njenog gaja bambusa kada mu je bilo potrebno nešto što nije mogao da dobije od običnih ljudi - utehu ili savet... Ali se podjednako često događalo da zatekne nju i njenu malu grupu 'u ćutanju', i morao je i sam da ćuti ako je hteo da ostane. Ponekad je ovo trajalo danima, sve dok nije prestao da navraća. A događalo se i da ih zatekne usred areofanije, i bude zahvaćen ekstatičnim ponavljanjem imena Marsa, postajući sastavni deo te zatvorene, male grupe, tu u samom srcu sveta, sedeći odmah pored Hiroko, čija ga je ruka grlila oko ramena, snažno. I to je bila neka vrsta ljubavi, dragocena za njega; ali više nije bilo kao nekada, kada su zajedno hodali obalom. Jednoj jutra otišao je u školu i naleteo na Džeki i Harmakisa u garderobi. Trgli su se na njegov ulazak, i znao je, kada je skinuo kaput i ušao u učionicu, da su se ljubili. Posle škole kružio je oko jezera, u plavobelom sjaju letnjeg popodneva, posmatrajući mašinu za talase kako se diže i pada, poput grčevitog osećaja koji je imao u grudima. Bol se dizao u njemu kao talasi na vodi. Nije mogao da se bori protiv toga, iako je znao da je besmisleno. U kupatilu je u poslednje vreme bilo dosta ljubljenja, dok su prskali, rvali se, gurali i golicali se. Devojčice su se ljubile jedna s drugom i nazivale to 'vežbanjem', koje se nije računalo, a ponekad su vežbale i na dečacima; Rejčel je često ljubila Nirgala, kao i Emili, Tiu i Nanedi, a jednom su ga ove dve poslednje uhvatile između sebe i ljubile ga u uši ne bi li dobio erekciju pred svima i osramotio se; jednom ga je Džeki odvojila od ostalih i gurnula ga u duboki deo bazena, i ujedala ga za ramena dok su se rvali; to su bili samo najnezaboravniji od stotine klizavih, vlažnih, vrućih dodira nagih tela zbog kojih je kupanje bilo najbolji deo dana. Ali izvan banje, kao da pokušavaju da obuzdaju ove nekontrolisane sile, postajali su krajnje uzdržani, i najčešće su se igrali u strogo odvojenim grupama. Zato je ljubljenje u garderobi predstavljalo nešto novo i ozbiljno - izraz koji je Nirgal video na Džekinom i Harmakisovom licu bio je tako nadmoćan, kao da znaju nešto što on ne zna - što, uostalom, i jeste bilo. A to je bilo ono što je bolelo, to izdvajanje, to znanje. Naročito sada, kada je počeo da shvata neke stvari; bio je siguran da ležu zajedno i rade jedno drugom one stvari da bi svršili. Bili su ljubavnici, videlo im se na licima. Njegova lepa i nasmejana Džeki više nije bila njegova. U stvari, nikad nije ni bila. Sledećih noći slabo je spavao. Džekina soba bila je u izdanku pored njegovog, a Harmakisova

dva stabla dalje u suprotnom smeru, i svako krckanje visećih mostova ličilo je na korake, a lučni prozor njene soba ponekad je bio osvetljen treperavim, narandžastim sjajem svetiljke. Da se ne bi mučio u sobi, počeo je da ostaje do kasno u zajedničkim prostorijama, čitajući i prisluškujući odrasle. Zato je bio tamo kada su počele priče o Sajmonovoj bolesti. Sajmon je bio Piterov otac, tih čovek koji je obično bio odsutan, u pohodima sa Piterovom majkom, En. Sada se pričalo da se razboleo od nečega što su zvali rezistentna leukemija. Vlad i Ursula primetili su da Nirgal sluša i pokušali su da ga razuvere, ali je on video da mu ne govore sve što znaju. U stvari, posmatrali su ga čudnim, zamišljenim pogledom. Kada se kasnije popeo u svoju visoku sobu, uključio je beležnicu, potražio naslov 'Leukemija', i pročitao uvod na početku teksta. Potencijalno smrtonosna bolest, sada uglavnom izlečiva. Potencijalno smrtonosna bolest - zastrašujuća misao. Te noći se nemirno prevrtao po krevetu, mučen snovima u sivu, ptičjim cvrkutom ispunjenu zoru. Umirale su biljke, i životinje, ali ne i ljudi. Ali oni su bili životinje. Sledeće večeri ponovo je ostao sa odraslima, osećajući se iscrpljeno i čudno. Vlad i Ursula sedeli su pored njega na podu. Rekli su mu da će se Sajmonu pomoći presađivanjem koštane srži, i da on i Nirgal imaju istu, retku krvnu grupu. Nisu je imali ni En ni Piter, niti bilo ko od Nirgalove braće i sestara. Nirgal ju je nasledio od oca, ali ni njegov otac nije imao baš tu grupu. U svim skrovištima zajedno bilo je samo pet hiljada ljudi, a Sajmonova i Nirgalova grupa ponavljala se jednom u milion slučajeva. Da li bi darovao malo svoje koštane srži, pitali su ga. I Hiroko je bila tu, i posmatrala ga. Retko je provodila večeri u selu, i nije morao da je pogleda da bi znao šta misli. Oduvek je govorila da su stvoreni da daju, a ovo će biti najviši dar. Čin čistog viriditasa. "Naravno", odgovori on, sretan što mu se ukazala prilika. Bolnica se nalazila pored kupatila i škole. Bila je manja od škole, i imala je pet postelja. U jednu su položili Sajmona, a Nirgala u onu do njegove. Starac mu se osmehnu. Nije izgledao bolesno, već samo staro. Kao i svi ostali starci, u stvari. Uvek je bio ćutljiv, pa je i sada samo rekao: "Hvala, Nirgale." Nirgal klimnu glavom. Ali Sajmon, na njegovo čuđenje, nastavi: "Cenim ovo što radiš. Ekstrakcija je bolna nedelju ili dve posle operacije, i to u samoj kosti. Nije mala stvar proći kroz tako nešto za drugoga." "Ali ne i kada je to onom drugom zaista potrebno", reče Nirgal. "Pa, to je dar za koji ću pokušati da ti se odužim, naravno." Vlad i Ursula dali su Nirgalu anesteziju u mišicu. "Nije neophodno izvršiti obe operacije istovremeno, ali je dobro što smo sastavili vas dvojicu za to. Oporavak je lakši u društvu prijatelja." I njih dvojica tako postadoše prijatelji. Nirgal bi posle škole prošao pored bolnice, a Sajmon bi polako izišao, pa bi pošli stazom preko dina prema obali. Tamo bi posmatrali kako talasi mreškaju belu površinu, dižu se i razlivaju na pesku. Sajmon je bio ćutljiviji od svih drugih ljudi sa kojima je Nirgal provodio vreme; to ga je podsećalo na ono ćutanje sa Hirokinom grupom, samo što nije imalo kraja. U početku se osećao nelagodno, ali je posle nekog vremena otkrio da mu to ostavlja vremena da dobro pogleda stvari oko sebe: galebove koji su kružili ispod kupole, mehuraste humke kraba u pesku i krugove oko svakog bokora trave na dinama. Piter je sada provodio dosta vremena u Zigotu, i često je išao sa njima. Povremeno bi i En prekinula svoja stalna putovanja da poseti Zigot, pa bi im se pridružila. Piter i Nirgal bi trčali okolo, igrajući šuge ili žmurke, a En i Sajmon bi šetali niz obalu ruku pod ruku. Ali Sajmon je još bio slab, i bivao je sve slabiji. Bilo je teško ne posmatrati ovo kao neku vrstu

moralnog pada; Nirgal nikada nije bio bolestan, i ta zamisao bila mu je mučna. To se događalo samo starima. Čak i tada ih je spasavao tretman protiv starenja, kroz koji su svi prolazili, i niko nije umirao. Samo biljke i životinje. Ali ljudi jesu životinje. Jesu, ali su pronašli tretman. Zabrinut zbog ovih nelogičnosti, Nirgal je noću pročitao čitavu datoteku o leukemiji u svojoj beležnici, iako je bila obimna kao knjiga. Rak krvi. Bela krvna zrnca naviru iz koštane srži i napadaju zdrave sisteme. Sajmonu su davali hemijske preparate, zračenje i pseudoviruse ne bi li smanjili broj belih zrnaca, i pokušavali da zamene obolelu srž u njemu zdravom, koju su uzimali od Nirgala. Imao je već tri tretmana. Nirgal je čitao i o tome. Suština je bila u kontroli genomskih neslaganja, kojom su pronalaženi oštećeni hromozomi i ispravljane greške u deobi ćelija. Ali bilo je teško prodreti u kost sa ubačenim ćelijama za samopopravljanje, i u Sajmonovom slučaju su očito svaki put ostajali džepovi kancerozne srži. Datoteka o leukemiji tu je bila jasna: deca su imala više izgleda da se oporave nego odrasli. Ali sa tretmanima i presađivanjem srži, bilo je sigurno da će ozdraviti. Bila je to samo stvar vremena i broja presađivanja. Tretmani su pobeđivali svaku bolest. "Potreban nam je bioreaktor", reče Ursula Vladu. Pokušavali su da preprave jedan od ektogenih tankova za tu svrhu; napunili su ga sunđerastim životinjskim kolagenom i zasejali ga ćelijama Nirgalove srži, nadajući se da će dobiti potrebnu količinu limfocita, makrofaga i granulocita. Ali cirkulatorni sistem nije radio kako treba, ili možda matrica, nisu bili sigurni. Nirgal je ostao njihov živi bioreaktor. Tokom onih jutara kada je Saks bio učitelj, predavao im je hemiju tla, pa ih je povremeno čak vodio da rade u laboratorijama tla, da unose biomasu u pesak i da ga odvoeze kolicima do staklenika ili do obale. Bio je to zabavan posao, ali je Nirgal prolazio kroz njega kao kroz san. Opazio bi Sajmona, napolju, kako uporno šeta, i zaboravio bi to što se radilo. Uprkos tretmanima, Sajmon je hodao sporo i ukočeno. U stvari, hodao je povijenih nogu, klecajući prvi svakom koraku. Nirgal mu se jednom pridružio, i stao pored njega na poslednjoj dini pre obale. Obalske ptice trčale su gore-dole po mokrom pesku, bežeći od belih tapiserija zapenjene vode. Sajmon pokaza prema stadu crnih ovaca, koje su pasle travu između dina. Ruka mu se uzdizala kao prečka od bambusa. Ovce su izdisale belu paru u travu. Sajmon je rekao nešto što Nirgal nije čuo; usne su mu sada bile ukočene, i bilo mu je teško da izgovori neke reči. Možda je zbog toga bio ćutljiviji nego ikada. Pokušao je ponovo, pa još jednom, ali ma koliko se trudio, Nirgal nije uspevao da shvati o čemu govori. Sajmon je najzad odustao i slegnuo ramenima, i oni ostadoše da stoje, gledajući se, nemi i bespomoćni. Kada se Nirgal igrao sa ostalom decom, primala su ga i držala se na odstojanju, tako da se kretao u nekoj vrsti kruga. Saks ga je blago korio zbog odsutnosti na času. "Usredsredi se na trenutak", rekao bi, terajući ga da ponavlja azotni ciklus, ili da gurne šake duboko u vlažnu crnu zemlju sa kojom su radili i da je gnječi, da kida dugačke niti diatomskih izdanaka, i gljive i lišajeve i alge i sve nevidljive mikrobakterije koje su gajili, da bi ih rasporedio među crvenkastim grumenčićima zemlje. "Neka se rasporedi što pravilnije. Treba samo da obratiš pažnju. Samo to. Prisutnost je veoma važna odlika. Pogledaj strukture na ekranu mikroskopa. Ova providna kao pirinač jeste hemolitotrop, Thiobacillus dentrificans. A tu je grumen sulfida. Šta će se dogoditi kada ova prva pojede drugu?" "Doći će do oksidacije sumpora." "I?" "I denitrifikacije." "A to je?" "Pretvaranje nitrata u azot. Prelazak iz tla u vazduh."

"Vrlo dobro. Koristan mikrob, nema šta." I tako ga je Saks naterao da se usredsredi na trenutak, ali je za to platio visoku cenu. U podne, na kraju nastave, osećao se iznureno, i po podne nije bio nizašta. Onda su zatražili da mu ponovo uzmu srž za Sajmona, koji je ležao u bolnici, nem i postiđen, izvinjavajući mu se pogledom. Nirgal je naterao sebe da mu uzvrati osmehom, da stegne Sajmonovu mišicu od bambusa. "U redu je", reče veselo i spusti se na postelju. Mada je Sajmon sigurno u nečemu grešio, bio slab ili lenj ili imao želju da bude bolestan. Nije imao drugo objašnjenje. Gurnuli su iglu u Nirgalovu mišicu, i mišica mu utrnu. Gurnuli su IV iglu u njegovu nadlanicu, i nadlanica mu utrnu. Ležao je kao deo bolničke opreme, trudeći se da oseti što manje toga. Deo njega je osećao veliku iglu za srž, kako mu pritiska kost mišice. Nije bilo bola, niti osećaja u mesu, samo pritisak na kost. Onda je i to popustilo, i znao je da je igla prodrla u meko tkivo unutar kosti. Ovaj put uopšte nije pomoglo. Sajmon je bio beskoristan, sve vreme je ležao u bolnici. Nirgal ga je povremeno posećivao, i igrali su igru sa vremenom na Sajmonovom ekranu, pritiskajući dugmeta umesto bacanja kockica, i uzvikivali kada bi ih par jedinica ili šestica naglo prebacio na drugi kvadrant Marsa, sa sasvim različitom klimom. Sajmonov smeh, nikad više od tihog kikota, sada se sveo na osmejak. Nirgala je bolela ruka i slabo je spavao, okrećući se po celu noć i budeći se vreo i znojav, u neobjašnjivom strahu. Onda ga je jedne noći Hiroko probudila iz dubokog sna i povela ga niz zavojite stepenice prema bolnici. Pospano se naslanjao na nju, nesposoban da se potpuno razbudi. Bila je uzdržana kao i obično, ali ga je obgrlila rukom oko ramena, pridržavajući ga sa iznenađujućom snagom. Kada su prošli pored En koja je sedela u čekaonici bolnice, nešto u držanju njenih ramena natera Nirgala da se zapita šta Hiroko radi u selu usred noći, i ta zebnja ga rasani. Bolnička spavaonica bila je jarko osvetljena, sva u oštrim ivicama, i svaki predmet kao da je zračio sopstvenom svetlošću. Sajmon je ležao sa glavom na belom jastuku. Koža mu je bila bleda i voštano žuta. Izgledao je star hiljadu godina. Okrenuo je glavu i opazio Nirgala. Njegove tamne oči gladno su pretraživale Nirgalovo lice, kao da traži put u njega - način da preskoči u njegovo telo. Nirgal zadrhta i zagleda se u tamne oči, pomislivši: Hajde, pređi u mene. Uradi to ako želiš. Hajde. Ali to se nije moglo. Obojica su to znala. Stoga se obojica opustiše. Sajmonovim licem prelete osmejak, i on s mukom posegnu i uhvati Nirgala za ruku. Sada su mu oči pretraživale Nirgalovo lice na sasvim drugačiji način, kao da pokušava da pronađe reči koje će pomoći Nirgalu u godinama koje su pred njim, koje će preneti sve ono što je sam dokučio. Ali i to je bilo nemoguće. Ponovo su obojica bila svesna toga. Sajmon će morati da prepusti Nirgala njegovoj sudbini, kakva god ona bila. Nije bilo načina da mu pomogne. "Budi dobar", konačno prošapta, i Hiroko izvede Nirgala iz sobe. Odvela ga je kroz tamu do njegove sobe, i on zaspa dubokim snom. Sajmon je umro iste noći. Bila je to prva sahrana u Zigotu, i prva u životu za svu decu. Ali odrasli su znali šta treba da rade. Okupili su se u jednom od staklenika, među radnim tezgama, i posedali u krug oko dugačkog sanduka u kome je bilo Sajmonovo telo. Pili su iz boce sa pirinžanim likerom i punili šolje onima oko sebe. Ispijali su žestoku tečnost, najstariji su išli oko sanduka, držeći se za ruke, a onda su posedali oko En i Pitera. Maja i Nađa sedele su sa En između sebe, obgrlivši je oko ramena. En je izgledala ošamućeno, Piter neutešno. Jirgen i Maja pričali su priče o Sajmonovoj legendarnoj ćutljivosti. "Jednom smo bili u roveru", reče Maja, "kada je eksplodirala boca sa kiseonikom i načinila rupu u krovu kabine, i svi smo samo jurcali okolo i vrištali, a Sajmon, koji je bio napolju, uzeo je kamen

odgovarajuće veličine, skočio na krov i zaglavio ga u otvor. Rupa je bila začepljena. Posle toga smo svi brbljali kao ludaci dok smo krpili krov, a onda smo odjednom shvatili da Sajmon još nije rekao ni reč, i svi smo stali i zagledali se u njega, na šta je on rekao: 'Zamalo da nastradamo'." Ljudi se nasmejaše. Javi se Vlad: "Sećam se, kad smo jednom prilikom delili one šaljive nagrade u Podbrežju, Sajmon je dobio nagradu za najbolji snimak, pa se popeo na binu da preuzme nagradu, rekao: 'Hvala vam' i pošao da siđe, a onda je zastao i vratio se do podijuma, kao da se setio još nečega, znate, na šta smo se svi, naravno, primirili. Stao je, pročistio grlo i rekao: "Puno vam hvala." En na ovo zamalo da se nasmeje, ali umesto toga ustade i povede ih u ledeni vazduh napolju. Stari su odneli sanduk do obale, a svi ostali su išli za njima. Kroz maglu je padao sneg kada su izvadili njegovo telo i zakopali ga duboko u pesak, kraj same linije talasa na obali. Uzeli su ploču kojom je bio poklopljen sanduk, urezali njegovo ime Nađinim zavarivačem i poboli je u najbližu dinu. Sajmon će sada biti deo ugljeničnog ciklusa, hrana za bakterije, rakove, obalske ptice i galebove, polako se stapajući sa biomasom ispod kupole. Najbolji način da se neko sahrani. Bilo je to, na neki način, i utešno: srasti sa svojim svetom, prožeti ga. Ali nestati kao ličnost, prestati da postojiš... Sahranivši Sajmona, hodali su zajedno ispod mutne kupole, trudeći se da se ponašaju kao da se stvarnost nije iznenada rascepila i progutala jednog od njih. Nirgal nije mogao da poveruje u to. Ušli su u selo, duvajući u šake, tiho razgovarajući. Nirgal se približio Vladu i Ursuli, željan neke vrste oproštaja. Ursula je bila tužna, a Vlad se trudio da je malo razvedri. "Imao je više od sto godina, i ne smemo da razmišljamo da je prerano umro, jer bi to bilo izrugivanje svim onim jadnicima koji su umrli sa pedeset, ili dvadeset, ili u prvoj godini života." "Da, ali je ipak bilo prerano", reče Ursula tvrdoglavo. "Uz tretmane, ko zna? Mogao je da živi hiljadu godina." "Nisam siguran da je tako. Rekao bih da tretmani ne prodiru u svaki deo našeg tela. A sa svim onim zračenjem koje smo primili, možda smo u većoj nevolji nego što smo isprva mislili." "Možda. Ali da smo bili u Aheronu, sa kompletnom ekipom, bioreaktorom i svim ostalim sredstvima, kladim se da bismo ga spasli. I ko zna koliko bi još godina živeo. Za mene je ovo prerano." I ode napred, da bude sama. Nirgal je tu noć proveo budan. Osećao je bol od svih prethodnih presađivanja, proživljavao je svaki njihov trenutak i zamišljao da je došlo do nekog povratnog toka u sistemu zbog koga je i sam bio zaražen. Ili mu je bolest bila preneta dodirom, zašto ne? Ili preko onog poslednjeg Sajmonovog pogleda! Bilo kako bilo, sada je imao bolest koju niko nije mogao da zaustavi, od koje će umreti. Ukočiti se, onemeti, stati i nestati. To je, dakle, smrt. Srce mu je tuklo, znoj izbijao iz kože, i on jeknu u strahu od nje. Ne možeš je izbeći, i zbog toga je strašna. Strašna, bez obzira na to kada dođe. Strašno je što se sam životni ciklus odvija na drugačiji način - ponavlja se i ponavlja i ponavlja, a čovek živi samo jednom i zauvek umire. Zašto onda uopšte živeti? Nepojmljivo i strašno. Zato je celu dugu noć proveo drhteći u postelji, dok mu je u umu besnela oluja smrtnog straha.

4. Misli su posle toga nastavile da mu beže. Osećao je neprestanu udaljenost od stvari, kao da je skliznuo u svet beline, za dlaku izvan domašaja zelenog. Hiroko je primetila njegov problem i predložila je da ga Kojot povede na jedno od svojih putovanja. Nirgal je bio užasnut ovom pomišlju, jer su svi njegovi izlasci iz Zigota bili samo kraće šetnje. Ali Hiroko je navaljivala. Rekla je da mu je već sedam godina i da će uskoro postati čovek. Vreme je da vidi malo spoljašnjeg sveta. Par nedelja kasnije Kojot je svratio do njih, i kada je ponovo pošao, sa njim je bio i Nirgal, na prednjem sedištu vozila-stene, zverajući kroz niski vetrobran u purpurni luk večernjeg neba. Kojot je okrenuo vozilo da bi mu omogućio pogled na visoki, svetlucavi, ružičasti zid polarne kape, koji se dizao iznad obzorja kao obod ogromnog meseca. "Teško je poverovati da nešto tako veliko može da se otopi", reče Nirgal. "To će potrajati." Bez žurbe su se vozili na sever. Vozilo je bilo sa kamuflažom, pokriveno prošupljenom kamenom školjkom čija se temperatura podešavala prema okolini, i imalo je uređaj za brisanje tragova na prednjoj osovini čiji je čitač slao podatke do zadnje osovine, gde su lopate poravnavale tragove guma, vraćajući pesak i kamen u stanje u kome su bili pre njihovog prolaska. Zato su išli polako. Dugo su putovali u tišini, iako se Kojotovo ćutanje razlikovalo od Sajmonovog. Pevušio je, gunđao, razgovarao dubokim, melodičnim glasom sa svojom VI, jezikom koji je podsećao na engleski, ali je bio nerazumljiv. Nirgal je pokušavao da se usredsredi na uski vidik kroz prozor, osećajući nelagodnost i stid. Oblast oko južne polarne kape bila je niz širokih, ravnih terasa kojima su se spuštali putanjom koja kao da je bila uneta u program vozila. Terase su se smenjivale jedna za drugom, pa se činilo da polarna kapa stoji na nekakvom ogromnom pijedestalu. Nirgal je zurio u tamu, zadivljen veličinom oblika, ali i srećan što nije bila zastrašujuća, kao prilikom njegovog prvog izlaska. Otada je prošlo dosta vremena, ali se još savršeno sećao šoka u kome je bio. Ovde nije bilo tako. "Ne izgleda mi tako veliko kao što sam mislio da će biti", reče. "Pretpostavljam da je to zbog zakrivljenosti terena, s obzirom na veličinu planete i tako to." To je pročitao u beležnici. "Horizont nije dalje nego što ima od jednog do drugog kraja Zigota!" "A-ha", reče Kojot, pogledavši ga. "Ako te Veliki Čovek čuje da govoriš takve stvari, ima da dobiješ nogu u tur. Ko je tvoj otac, dečko?" "Ne znam. Hiroko mi je majka." Kojot frknu. "Hiroko je preterala sa svojim matrijarhatom, ako mene pitaš." "Jeste li joj to rekli?" "Nego šta, ali me Hiroko sluša samo kad govorim ono što želi da čuje." Zacereka se. "Kao i svi drugi, je li?" Nirgal klimnu glavom, sa kezom koji je pokvario njegovo nastojanje da bude uzdržan. "Voleo bi da saznaš ko ti je otac?" "Naravno." U stvari, nije bio siguran. Imao je bledu predstavu o tome šta je to otac i bojao se da to ne bude Sajmon. Uostalom, Piter mu je bio kao stariji brat. "U Višniaku imaju opremu za to. Možemo da pokušamo tamo, ako 'oćeš." Kojot zatrese glavom. "Hiroko je tako čudna. Kada sam je upoznao, nisam ni sanjao da će doći do ovoga. Naravno, tada smo bili mladi - gotovo kao ti sada, mada će ti se to činiti neverovatno." Tu je bio u pravu. "Kada sam je upoznao, bila je samo studentkinja ekoinženjeringa, vraški pametna i seksi kao

mačka. Ni traga od ovog sranja sa boginjom-majkom sveta. Ali počela je, malo-po malo, da čita knjige koje nisu bile tehnički udžbenici, i to je išlo sve dalje i dalje, tako da je u trenutku kada je stigla na Mars već bila luda. Ma, i pre toga. Što je za mene bila sreća, jer me je dovelo ovamo. A za Hiroko, ne pitaj. Bila je ubeđena da je čitava ljudska istorija pošla pogrešnim putem od samog početka. U osvit civilizacije, govorila mi je mrtva ozbiljna, postojale su države Kreta i Sumerija, gde je Kreta bila miroljubivo trgovačko društvo kojim su upravljale žene, svo od umetnosti i lepote - utopija, u stvari, gde su muškarci bili akrobate koje su danju jahale bikove, a noću žene, oplođivali ih i obožavali, i svi su bili srećni i veseli. U Sumeriji su vladali muškarci, koji su izmislili rat i osvajali sve po redu i osnovali sva kasnija porobljivačka carstva. I niko ne zna, pričala je Hiroko, šta bi se dogodilo da su ove dve civilizacije imale priliku da se nadmeću za vladavinu svetom, jer je erupcija vulkana zbrisala Kretu sa lica Zemlje, i svet je pao Sumerima u ruke, gde se i danas nalazi. Da je vulkan bio u Sumeriji, govorila mi je, danas bi sve bilo drugačije. Možda to i jeste istina. Zato što istorija nije mogla da bude crnja nego što jeste." Nirgal je bio iznenađen ovom ocenom. "Ali sada", izusti, "počinjemo iznova." "Tako je, momče! Mi smo praoci bezimene civilizacije. Živimo u sopstvenom malom tehnominojskom martijarhatu. Ha! Meni to sasvim odgovara. Čini mi se da moć koje su naše žene preuzele nije ni bila Bog zna kako zanimljiva. Moć je samo polovina jarma, sećaš se da sam vam to čitao? Gospodar i rob zajedno vuku jaram. Jedina istinska sloboda jeste u anarhiji. Zato, rekao bih, šta god žene rade, okreće se protiv njih. Ako ih muškarci tretiraju kao krave, rade dok ne crknu. Ali kada su kraljice i boginje za nas, rade još više, jer treba i da povuku i da posle srede papire! A, ne ja. Zato budi srećan što si muško, jer si slobodan k'o ptica." Neobičan pogled na stvari, pomisli Nirgal. Ali i sasvim zgodan način da se izbori sa činjenicom Džekine lepote i ogromne moći koju je imala nad njegovim umom. Nirgal se opusti na sedištu i zagleda u bele zvezde na podlozi tame, misleći: slobodan kao ptica! Slobodan kao ptica! Bio je L-4, dvadeset drugi mart, 32. m. godine, i na južnoj polulopti dani su postajali kraći. Kojot je svake noći terao vozilo velikom brzinom, složenim i nevidljivim stazama, preko terena koji je postajao sve neprohodniji što su se više udaljavali od polarne kape. Danju bi se zaustavili da se odmore, a sve ostalo vreme provodili su u vožnji. Nirgal se trudio da ostane budan, ali bi neizbežno prespavao deo svake vožnje, kao i deo svakog dnevnog odmora, pa je na kraju bio sasvim izgubljen u prostoru i vremenu. Ali kada je bio budan, skoro neprestano je gledao kroz prozor, motreći promenljivu površinu Marsa. Nije mogao da se nagleda. Slojevito zemljište posedovalo je beskrajan broj šara, a slojeviti nanosi peska bili su izdubljeni vetrom, tako da je svaka dina bila izvajana kao ptičje krilo. Kada su se slojevi konačno pretvorili u ogoljenu stenu, laminatne dine postale su izdvojena peščana ostrva, razbacana po krševitoj niziji izbočina i gomila stena. Svuda gde bi pogledao ležao je crveni kamen, od šljunka do džinovskih gromada koje su se dizale kao zdanja. Peščana ostrva bila su ušuškana u svako udubljenje i šupljinu u ovom stenjaku, oko velikih grozdova stena, u zavetrini plitkih škrapa i u unutrašnjosti kratera. A kratera je bilo posvuda. Prvo bi se pojavili kao par vrhova koji se valjaju u podnožju neba, ali bi se ubrzo pokazalo da je reč o spojenim krajnjim tačkama niskog grebena. Prošli su pored desetina ovakvih bregova zaravnjenog vrha, strmih i oštrih, ili niskih i gotovo zatrpanih, ili sa ivicama okrnjenim manjim udarima meteora novijeg datuma, tako da su se kroz pukotine videli nanosi peska koji ih je ispunjavao. Jedne noći, pred samu zoru, Kojot zaustavi vozilo.

"Nešto nije u redu?" "Ne. Stigli smo do Rejovog Vidikovca, pa hoću da ga vidiš. Za jedan sat će izići sunce." Sedeli su na prednjim sedištima i posmatrali svitanje. "Koliko ti je godina, dečko?" "Sedam." "Koliko je to zemaljskih godina, trinaest? Četrnaest?" "Valjda." "Auh. Već si viši od mene." "Aha." Nirgal se uzdrža da primeti kako to ne podrazumeva neku izuzetnu visinu. "A koliko ti imaš godina?" "Stotinu devet. A ha ha! Zatvori oči, iskočiće ti iz glave. Ne gledaj me tako. Bio sam star onog dana kad sam se rodio, i biću mlad kada umrem." Dremljivo su posmatrali kako nebo na istoku prelazi u duboku ljubičastoplavu boju. Kojot je pevušio za sebe, kao da je progutao omegendorf, što je često činio tokom večeri u Zigotu. Postepeno je postajalo sve očiglednije da je linija obzorja veoma daleko i visoko; Nirgal nikada nije video toliko prostranstvo. Činilo se da ih opkoljava, mračni luk zida sa one strane beskrajne, crne, stenovite zaravni. "Hej, Kojote!" uzviknu. "Šta je ovo?" "Ha!" reče Kojot, sa dubokim zadovoljstvom u glasu. Nebo se rasvetlilo, i sunce iznenada nače gornju ivicu dalekog zida, privremeno zaslepivši Nirgala. Ali izlazak sunca razgonio je senke na džinovskoj polukružnoj litici svojim oštricama svetlosti koje su otkrivale reske, zubate zatone kao krljušti na visokom luku zida, koji je bio tako veliki da je Nirgal ostao bez daha, nosa priljubljenog uz vetrobran - dimenzije zida bile su zastrašujuće! "Kojote, šta je to?" Kojot se nasmeja onim svojim uznemirujućim smehom, životinjskim cerekanjem koje ispuni vozilo. "Znači, sad vidimo da ovo baš i nije tako mali svet, a, dečko? Ovo je dno basena Prometei. Basen je krater od udara meteora, jedan od najvećih na Marsu, po veličini gotovo ravan Argiri, ali je meteor pao blizu južnog pola, tako da je otpilike polovina ruba pokrivena ledom i naslagama zemlje. Druga polovina je ovaj lučni nagib ovde." Široko je razmahnuo rukom. "Nešto slično izuzetno velikom vulkanskom grotlu, ali samo polovini, tako da možeš da se dovezeš pravo u njega. Ovo malo uzvišenje ima najbolji pogled na njega od svih mesta koja znam." Pozvao je mapu oblasti i počeo da pokazuje. "Nalazimo se na kecelji ovog malog kratera, Vt, koja gleda na severozapad. Litica je nazvana Prometei Rupes. Visoka je oko kilometar. Naravno, litica Ehusa je visoka tri kilometra, a litica Olimpus Monsa šest kilometara, ako nisi znao, gospodine Mala Planeto? Ali danas moramo da se zadovoljimo ovom bebicom ovde." Sunce se podiglo još više, osvetlivši veliki luk litice odozgo. Bio je duboko izdubljen jarugama i manjim kraterima. "Utočište Prometeus nalazi se na stranici onog velikog useka", reče Kojot i pokaza prema levoj strani luka. "Krater Wj." Dok su čekali da prođe dugi dan, Nirgal je gotovo neprestano pogledao prema divovskoj litici, i svaki put mu je izgledala drugačije, senke su se skraćivale i pomerale, otkrivajući nove oblike i skrivajući druge. Bile bi potrebne godine posmatranja da se sagleda sve to, i on otkri da ne može da se oslobodi utiska da je zid neprirodno ili čak nemoguće visok. Kojot je bio u pravu - obmanuli su ga bliski horizonti - nije sanjao da svet može da bude tako veliki. Te noći su ušli u krater Wj, jedan od najvećih useka u džinovskom zidu. A onda su stigli do litice Prometei Rupesa. Dizala se iznad njih nalik na uspravnu stranicu same Vaseljene; polarna kapa nije bila ništa u poređenju sa masom ove stene. Što je značilo da bi litica Olimpus Monsa koju je

pomenuo Kojot morala da bude... Nije umeo ni da je zamisli. U podnožju litice, na mestu gde je glatka stena gotovo okomito uranjala u ravno peščano dno, nalazila su se uvučena vrata komore. Iza njih se pružalo utočište Prometeus, niz širokih odaja, naslaganih kao sobe u stablima bambusa, sa zakrivljenim prozorima od fotoosetiljivog stakla koji su gledali na krater Wj i basen iza njega. Žitelji ovog utočišta govorili su francuski, pa je to činio i Kojot u razgovoru s njima. Bili su mlađi od Kojota i ostalih nizeija, ali su bili prilično stari i zemaljskog rasta, pa su Nirgala uglavnom posmatrali odozdo kada su mu se obraćali, veoma srdačno, na tečnom engleskom, ali sa jakim naglaskom. "Znači, ti si Nirgal! Enchante! Čuli smo za tebe i drago nam je što smo te upoznali!" Jedna grupa povede Nirgala u obilazak, a Kojot ode drugim poslom. Njihovo utočište sasvim se razlikovalo od Zigota: bile su to, ukratko, samo sobe. Duž zida je bilo naslagano nekoliko veoma prostranih odaja, dok su manje bile dublje u litici. Tri prostorije sa zidom od prozora bile su staklene bašte, a sve sobe u utočištu bile su veoma tople i ispunjene biljkama, zidnim ukrasima, kipovima i vodoskocima; za Nirgala je ovaj prostor bio skučen, pretopao i sasvim čudesan. Međutim, ostali su samo jedan dan, a onda su ušli Kojotovim vozilom u veliki lift i sedeli u njemu čitav sat. Kada je Kojot izvezao vozilo kroz suprotna vrata, našli su se na krševitoj zaravni sa one strane Prometei Rupesa. Nirgal je ponovo bio šokiran. Dok su bili dole na Rejovom Vidikovcu, velika litica je ograničavala domet njihovog pogleda, i bio je u stanju da pojmi viđeno. Ali sada, kada su gledali sa vrha litice u ponor iza sebe, razdaljine su bile tako ogromne da Nirgal nije mogao da sagleda ono što je bilo pred njim. Video je samo zamagljenu, vrtoglavu masu tačaka i mrlja boje - belih, ljubičastih, smeđih, mrkih, belih; osećao je nesvesticu. "Biće oluje", reče Kojot, i Nirgal odjednom shvati da su boje iznad njih, u stvari, flote visokih, gustih oblaka, koje su plovile ljubičastim nebom sa koga se sunce povuklo duboko na zapad. Gornja strana oblaka bila je beličasta i beskrajno naborana, ali je poleđina bila tamnosiva. Dno oblaka bilo je im bliže nego zemljište basena, i ravno, kao da prelaze preko neke providne podloge. Svet ispod njih, pegavomrke i boje čokolade, nije bio ni izdaleka tako ravan - ne, bile su to senke oblaka, videlo se da se kreću. A onaj beli srp u sredini sveta bio je polarna kapa! Imali su pogled sve do kuće! Prepoznavanje leda bilo je poslednja odrednica koja mu je bila potrebna za razumevanje prizora, i mrlje boje se izoštriše u neravno, prstenasto uobličeno zemljište, poliveno pokretnim senkama oblaka. Ovaj ošamućujući čin prepoznavanja potrajao je samo nekoliko trenutaka, ali je po njegovom završetku primetio da ga Kojot posmatra uz širok kez. "Koliko daleko vidimo, Kojote? Koliko je to kilometara?" Kojot se samo zacereka. "Pitaj Velikog Čoveka, dečko. Ili sam izračunaj. Šta ja znam, recimo trista kilometara. Tako nešto. Poskok za Velikoga. Hiljadu carstava za nas male." "Voleo bih da pretrčim tu razdaljinu." "Verujem da bi. Oh, gledaj, gledaj! Tamo - iz oblaka iznad ledene kape. Seva, vidiš? One iskrice su munje." Sada ih je i sam opazio, sjajne konce svetlosti, koji su se nečujno pojavljivali i iščezavali, jedan ili dva na svakih nekoliko sekundi, spajajući crne oblake sa belim tlom. Konačno je video munju, sopstvenim očima. Beli svet varničio je u zeleni, podbadao ga. "Nema takve stvari kao što je velika oluja", govorio je Kojot. "Boga mi, nema. Biti napolju na vetru! Mi smo napravili tu oluju, dečko. Mada mislim da bih mogao da napravim i veću." Nirgal nije ni pokušavao da zamisli veću oluju; ono što je ležalo ispod njih bilo je kosmičkih razmera - električno, prožeto bojama, vetrovito u svojom prostranosti. Osetio je čak izvesno olakšanje kada je Kojot okrenuo vozilo i pošao dalje i kada je vrtoglavi prizor nestao, a rub litice

postao novo obzorje iza njih. "I, šta kažeš da je munja?" "Pa, munja je... jebi ga. Moram da priznam da je munja jedna od pojava u ovom svetu za koje nikako da zapamtim objašnjenje. Čuo sam ga više puta, ali mi uvek ispari. Reč je o elektricitetu, naravno, nešto sa elektronima ili jonima, pozitivnim ili negativnim, i pražnjenjem naboja iz olujnih oblaka u zemlju, ili obostrano, čini mi se. Ko će ga znati. Baaam! Munja je munja, zar ne?" Beli i zeleni svet u trenju, od koga varniče. Naravno. Na visoravni severno od Prometei Rupes nalazilo se nekoliko utočišta. Neka od njih bila su skrivena u zidovima nagiba ili rubovima kratera poput Nađinog projekta prilaznog tunela Zigota, dok su druga bila otvoreno smeštena u kraterima, pod providnim kupolama, izložena pogledu nebeske policije. Kada je Kojot prvi put zaustavio vozilo do ruba kratera i kada su kroz providnu kupolu ugledali naselje pod zvezdama, Nirgal se ponovo našao u čudu, iako je to bilo manje zaprepašćenje nego ono koje je izazvao prizor beskrajnih prostranstava. Zgrade nalik na školu, kupatilo i kuhinju, drveće, staklenici - sve je izgledalo poznato, ali kako su opstajali, ovako izloženi? Sama pomisao bila je uznemirujuća. I toliko ljudi, toliko stranaca. Nirgal je znao podatak da u južnim utočištima živi puno ljudi, govorilo se o broju od pet hiljada, sve poraženi ustanici iz rata 2061. godine - ali je bilo sasvim drugačije naći se odjednom među njima i uveriti se da je to istina. Osim toga, boravak u otvorenim utočištima činio ga je nervoznim. "Kako mogu da žive tako?" upitao je Kojota. "Zašto ih ne uhapse i ne odvedu?" "E, tu si me naš'o, dečko. Moguće je da će se to desiti. Ali još nije, pa smatraju da nema svrhe kriti se. Znaš da skrivanje zahteva velike napore - potreban je sav onaj termalni inženjering i elektronska zaštita, i moraš neprestano da paziš da te ne vide - to je silna gnjavaža. A ovde ima takvih koji neće da se gnjave. Zovu se demimondom, polusvetom. Imaju planove za slučaj da budu proveravani ili napadnuti - većinom imaju tunele za bekstvo, a neki i skriveno oružje. Ali smatraju da to što su na površini isključuje potrebu za proveravanjem. Ljudi u Kristijanopolisu su otvoreno rekli UN da su došli ovamo da bi bili izvan mreže. Ali... tu se slažem sa Hiroko. Povodom onoga da neki od nas treba da budu oprezniji od drugih. UN su se okomile na Prvih Stotinu, ako mene pitaš. I na njihove porodice, što je nesreća za vas klince. U svakom slučaju, pokret otpora sada čine podzemlje i demimond, a otvorena naselja su velika pomoć za skrivena utočišta, tako da mi je drago što postoje. U ovom trenutku zavisimo od njih." Kao i svuda, Kojot je bio najtoplije dočekan, bez obzira na to da li je reč o skrivenom ili otvorenom naselju. Smestio se u uglu velike garaže na rubu kratera i otpočeo brzu i živu razmenu robe, semena, softvera, sijalica, rezervnih delova i malih mašina. Davao ih je posle dugih pregovora sa domaćinima, i pogodbi koje Nirgalu nisu bile jasne. A onda, posle kratkog obilaska sela na dnu kratera, koje ga je ispod svoje blistave, purpurne kupole neobično podsećalo na Zigot, ponovo su se našli na putu. Vozeći ih od utočišta do utočišta, Kojot nije baš bio uspešan u odbrani svog načina trgovanja. "Spasavam ove ljude od njihovog smešnog shvatanja ekonomije, eto šta radim! Ekonomija davanja jeste dobra, ali nije u dovoljnoj meri organizovana za naše prilike. Postoje stvari bez kojih se ne može, i ljudi moraju da ih poklanjaju, a to je protivurečnost, zar ne? Zato pokušavam da razradim racionalan sistem. U stvari, razrađuju ga Vlad i Marina, a ja pokušavam da ga primenim, što znači da moram sam da vadim kestenje iz vatre." "A taj sistem..."

"Pa, to je neka vrsta dvosmernog procesa, u kome ljudi i dalje daju ono što žele, ali se vrednuju potrebe i vrši se ravnomerna raspodela. Boga mi, ne bi verovao u kakve sve rasprave upadam. Ljudi su ponekad takve budale. Trudim se da postignem da od svega na kraju ispadne postojana ekologija, nešto kao jedan od Hirokinih sistema, gde svako utočište zauzima svoju nišu i daje ono po čemu je posebna, i šta dobijam za to? Pljuvanje, eto šta dobijam! Radikalno pljuvanje. Ako pokušam da zaustavim prekomerno davanje, zovu me baronom-pljačkašem, ako pokušam da sprečim gomilanje, fašista sam. Budale! Šta 'oće, kad niko od njih nije samodovoljan, a polovina su paranoični ludaci?" Teatralno je uzdahnuo. "No, bez obzira na to. Napredujemo. Kristijanopolis pravi sijalice, a Mos Hajd gaji nove vrste bilja, k'o što si video, dok u Bogdanovom Višnjaku prave sve što je teško i složeno, reaktorske poluge, nevidljiva vozila i većinu velikih robota, a tvoj Zigot izrađuje naučne instrumente, i tako dalje. A ja sve to širim okolo." "Sam?" "Uglavnom. U stvari, oni su pretežno samodovoljni, osim onih nekoliko kritičnih proizvoda. Svi imaju programe i semenje, a to su osnovne potrebe. Osim toga, važno je da što manje ljudi zna gde se nalaze skrivene kolonije." Nirgal je razmišljao o tome šta sve ovo podrazumeva dok su se vozili kroz noć. Kojot je nastavio da priča o standardu vodonikovog peroksida i standardu azota, novom sistemu čiji su tvorci bili Vlad i Marina, i Nirgal se trudio da ga prati, ali je to teško išlo, zato što su zamisli bile suviše složene ili zato što je Kojot uz svoja objašnjenja neprestano besneo zbog teškoća na koje je naišao u nekim utočištima. Nirgal odluči da o tome pita Saksa ili Nađu kada se vrati kući, i prestade da ga sluša. Predeo kojim su putovali sada je bio sav od prstenova kratera, gde su se oni novi ukrštali sa starijima i potirali ih. "Ovo su takozvani saturacioni krateri. Veoma staro zemljište." Mnogi krateri uopšte nisu imali uzdignute ivice, već su bili plitke rupe ravnog dna u zemlji. "Šta se dogodilo sa ivicama?" "Erodirale su." "Od čega?" "En kaže od leda i vetra. Kaže da je sa južnih visija tokom vremena odnesen čitav kilometar." "Ali onda ništa ne bi ostalo!" "Posle su nastali novi. Ovo je drevno tlo." Zemlja između kratera bila je pokrivena kamenjem i bila je neverovatno neravna: sastojala se od jama, izbočina, šupljina, humki, jaruga, utona, grebena, bregova i dolina; nigde ravnog tla, osim na ivicama kratera i ponekom niskom grebenu, koje je Kojot koristio kao puteve kad god je mogao, ali je staza kojom je vozio preko ovog krševitog terena svejedno bila teška, i Nirgal nije mogao da veruje da se nalazi u memoriji. To je i rekao, a Kojot se nasmeja. "Kako to misliš, u memoriji? Zalutali smo!" Ali nije bilo tako, ili nije bilo dugo. Iznad obzorja se pojavi oblak mohoula, i Kojot poveze prema njemu. "Odmah sam znao", progunđa. "Ovo je mohoul Višnjak. To je okomito okno prečnika jedan kilometar, ukopano kroz živu stenu. Duž sedamdeset petog uporednika započeta su četiri mohoula, od kojih su dva potpuno napuštena; tamo nema čak ni robota. Višnjak je jedan od ta dva, i preuzela ga je grupa bogdanovista koji žive dole u njemu." Nasmeja se."To je izvrsna zamisao, zato što mogu da kopaju kroz zid duž puta do dna, a dole mogu slobodno da ispuštaju toplotu i da niko ne zna je li to samo pojačano strujanje iz mohoula. Zato mogu da prave sve što požele, čak i šipke uranijuma za reaktore. Sada je to pravi industrijski gradić i jedno od mesta koja najradije posećujem, jer je tamo sjajan provod."

Povezao je vozilo u jednu od brojnih manjih jaruga koje su presecale zemljište, zakočio i otkucao komandu na ekranu, a na zidu jarka pomeri se veliki kamen, otkrivši mračni tunel iza. Kojot utera vozilo u tunel i kamena vrata se zatvoriše iza njih. Nirgal je mislio da više ništa ne može da ga iznenadi, ali je s čuđenjem zverao oko sebe dok su se vozili kroz tunel, čiji su grubo obrađeni kameni zidovi prolazili pored samih bokova vozila-stene. Činilo se da mu nema kraja. "Iskopali su nekoliko prilaznih tunela da bi mohoul izgledao potpuno neposećeno. Donde ima dvadesetak kilometara." Posle izvesnog vremena Kojot isključi farove. Vozili su se kroz tamnosivu, gustu pomrčinu; nalazili su se na strmoj stazi koja se zavojito spuštala duž zida mohoula. Svetla na komandnoj tabli bila su kao mali fenjeri, i Nirgal vide, kroz svoj odraz na staklu, da je put nekoliko puta širi od vozila. Bilo je nemoguće sagledati pun obim okna, ali se po zakrivljenju puta videlo da je ogromno. "Jesi li siguran da zaokrećemo pravom brzinom?" reče nespokojno. "Pouzdajem se u automatskog pilota", reče Kojot nervozno. "Baksuzno je raspravljati o tome." Vozilo se spuštalo putem. Posle više od jednog sata vožnje začu se signal sa komandne table, i vozilo skrenu u zakrivljeni kameni zid levo od njih. Tamo je bila garažna cev, koja je lupkala o vrata spoljnje komore vozila. U garaži ih pozdravi grupa od dvadesetak ljudi i povede ih pored niza visokih soba do odaje slične pećini. Prostorije koje su bogdanovisti iskopali u zidu mohula bile su prostrane, mnogo prostranije nego one u Prometeusu. Krajnje sobe bile su po pravilu visoke deset metara i u nekoliko slučajeva duboke po dve stotine metara, a središnja pećina bila je ravna Zigotu i imala je velike prozore prema oknu. Gledajući kroz prozor sa strane, Nirgal opazi da staklo spolja izgleda kao stena; filterska obloga bila je vešto izrađena, jer je u zoru propuštala svetlost bez gubitka sjaja. Pogled kroz prozore bio je ograničen na suprotni zid mohoula i polukružni komad neba iznad njih, ali oni su ipak davali sobama prostran i svetao izgled, utisak da se nalaze pod otvorenim nebom koji u Zigotu nije mogao da se postigne. Tog prvog dana Nirgala su poverili jednom malom čoveku tamne puti po imenu Hilali, koji ga je vodio kroz odaje i prekidao ljude u radu da bi ga predstavio. Ljudi su bili srdačni - "Sigurno si jedan od Hirokinih klinaca, a? A, ti si Nirgal! Baš mi je drago što smo se upoznali! Hej, Džone, došao je Kojot, večeras je žurka!" - i pokazivali su mu šta rade, vodeći ga u manje prostorije iza onih prema oknu mohoula, gde su se nalazile jarko osvetljene farme i pogoni koji su se naizgled beskrajno pružali kroz stenu. Svuda je bilo veoma toplo, kao u banji, i Nirgal se neprestano znojio. "Gde ste odneli iskopani kamen?" upitao je Hilalija, jer im je Hiroko pričala da je jedna od pogodnosti usecanja kupole ispod polarne kape bilo to što je iskopani suvi led jednostavno izvetrio. "Poslagan je duž puta blizu dna mohoula", odgovorio mu je Hilali, zadovoljan pitanjem. Činilo se da ga veseli svako Nirgalovo pitanje, kao i sve ostale; ljudi su u Višnjaku uopšte izgledali srećno, bučna družina koja je uvek priređivala tulume u čast Kojotovog dolaska - jedan od brojnih izgovora, zaključio je Nirgal. Hilali je primio poziv od Kojota preko pločice i poveo je Nirgala u laboratoriju, gde su mu uzeli komadić kože za prsta. Zatim su se polako vratili u pećinu i pridružili se gomili koja je pravila redove ispred kuhinjskih prozora u dnu prostorije. Pošto su dovršili obilan i dobro začinjen obrok od pasulja i krompira, u pećini poče zabava. Veliki, nedisciplinovani orkestar čeličnih bubnjeva sa promenljivim članstvom svirao je melodije odsečnog ritma uz koje su ljudi satima igrali, zastajući s vremena na vreme da ispiju neko grozno piće koje se zvalo kavadžava, ili da se pridruže raznovrsnim igrama na jednom kraju odaje. Pošto je probao kavadžavu i progutao tabletu omegendorfa koju mu je dao Kojot, Nirgal je trčao u mestu i istovremeno lupao u bas-doboš sa orkestrom, a onda je seo na malu, travnatu humku u sredini pećine,

suviše pijan da bi mogao da stoji. Kojot je neprestano pio ali, nije imao taj problem; divlje je igrao, visoko odskačući na prstima i smejući se. "Nikad nećeš upoznati radost sopstvene teže, dečko!" doviknu Nirgalu. "Ne, nikad!" Ljudi su prilazili i predstavljali se, povremeno tražeći od Nirgala da im pokaže svoju moć zagrevanja dodirom - nekoliko njegovih vršnjakinja stavljale su njegove šake na svoje obraze, hladne od pića, i kada bi ih zagrejao, smejale se, začuđenih očiju, pozivajući ga da im zagreje i druge delove tela; ustao je i igrao sa njima umesto toga, opušten i opijen, trčeći u malim krugovima da se oslobodi dela sakupljene energije. Kada se, ošamućen, vratio na humku, Kojot se protisnu kroz gomilu i teško sede pored njega. "Tako prija igrati u ovoj teži da ne znam kad je dosta." Posmatrao je Nirgala mutnim pogledom, kroz sive pletenice koje su mu padale svuda oko glave, i Nirgal primeti da mu lice izgleda nekako napuklo, kao da mu je bila slomljena vilica, tako da je sa jedne strane bilo šire. Nirgal se strese na taj prizor. Kojot ga stegnu za rame i dobro ga prodrma. "Izgleda da sam ti ja otac, dečko!" uzviknu. "Šališ se!" Nirgalovom kičmom i licem prostruja električna plima kada su se pogledali, i on se zapita kako je moguće da beli svet tako temeljno potrese zeleni, kao udar munje kroz meso. Držali su se u grčevitom stisku. "Ne šalim se!" reče Kojot. Zurili su jedan u drugoga. "Nije čudo što si tako pametan", reče Kojot, i prsnu u smeh. "A ha ha ha ha ha! Opaaa! Nadam se da nemaš ništa protiv!" "Nikako", reče Nirgal s osmehom, ali i sa nelagodnošću. Slabo je poznavao Kojota, a pojam oca bio mu je nejasniji čak i od pojma majke, tako da nije bio siguran šta, zapravo, oseća. Genetsko nasleđe, ma kako da ne, ali šta je to? Negde su čuvali gene svih njih, a geni ektogenih ionako su bili transgenični, ili se bar govorilo da jesu. Iako je psovao Hiroko svim psovkama koje je znao, Kojot je izgledao zadovoljno. "Ta aždaja, ta tiranka! Matrijarhat, moje dupe - ona je luda! Neverovatno kakve stvari radi! Mada u ovome ima izvesne pravde. Ima, Boga mi, jer smo Hiroko i ja bili u nekoj šemi tamo u osvit vremena, u Engleskoj, kada smo bili mladi. Tako sam se i našao na Marsu. Slepi putnik u njenom ormanu, ceo jebeni život." Nasmeja se i ponovo pljesnu Nirgala po ramenu. "Pa, dečko, s vremenom ćeš bolje znati da li ti se dopada to što si saznao." Ponovo je otišao da igra, ostavivši Nirgala da razmišlja. Posmatrajući Kojotove okrete, Nirgal je samo odmahivao glavom; nije znao šta da misli, a trenutak ionako nije bio pogodan za razmišljanje. Bolje da igra ili da potraži kupatila. Ali na ovom mestu nije bilo zajedničkih kupatila. Neko vreme je trčao u krug po podijumu, načinivši od trčanja neku vrstu plesa, a onda se vratio do humke da se pridruži Kojotu, gde ih je okružila grupa stanovnika mohoula. "To je kao da si otac Dalaj Lame, a? Šta je, nemaš ime za to?" "Ma, idi u vražju mater, čoveče! Kao što rekoh, En kaže da su prestali da kopaju ove mohoule na sedamdeset petoj zato što je litosfera ovde tanja." Kojot značajno klimnu glavom. "Nameravam da odem do jednog zatvorenog mohoula i pokrenem tamošnje robote, da vidim mogu li da kopaju dovoljno duboko da pokrenu vulkan." Svi se nasmejaše. Ali jedna žena odmahnu glavom. "Ako to učiniš, doći će dole da ispitaju šta je posredi. Ako stvarno nameravaš da to uradiš, treba da odeš na sever i da probaš sa nekim od mohoula na šezdesetom uporedniku. I oni su zatvoreni." "Ali En kaže da je litosfera deblja tamo gore." "Tačno, ali su i mohouli dublji." "Hmm", reče Kojot.

Razgovor skrenu na ozbiljnije teme, uglavnom neizbežna pitanja nestašica i situaciju na severu. Ali kada su na kraju nedelje napustili Višnjak, kroz drugi, duži tunel, uputili su se na sever, i svi Kojotovi pređašnji planovi bili su bačeni kroz prozor. "Takav ti je moj život, dečko." Pete noći vožnje krševitim visijama juga, Kojot uspori rover i poveze ga oko ivice velikog starog kratera, gotovo poravnatog sa okolnim zemljištem. Kroz procep u drevnom prstenu videlo se da je peščano dno kratera obeleženo džinovskom, okruglom crnom rupom. Ovako je, očito, mohoul izgledao sa površine. Na visini od sto metara iznad rupe, u vazduhu je lebdeo oblak retke izmaglice, pojavljujući se ni iz čega kao nekim mađioničarskim trikom. Ivica mohoula bila je optočena zakošenim betonskim pojasom koji se spuštao unutra pod uglom od četrdeset pet stepeni; bilo je teško odrediti veličinu ovog obruba, jer je mohoul činio da izgleda kao obična vrpca. Na spoljnjem rubu trake nalazila se visoka žičana ograda. "Hmm", reče Kojot, zureći kroz vetrobran. Vratio je vozilo u procep i parkirao ga, a onda se uvukao u hodač. "Brzo se vraćam", reče i uskoči u komoru. Bila je to duga, nespokojna noć za Nirgala. Gotovo uopšte nije spavao, i sledećeg jutra bio je u narastajućoj agoniji brige, ali se Kojot tada pojavio ispred komore rovera, malo pre sedam, baš kada je trebalo da iziđe sunce. Bio je spreman da se požali na dužinu njegovog nestanka, ali kada je Kojot ušao u vozilo i skinuo šlem, videlo se da je u rđavom raspoloženju. Dok su čekali da prođe dan, Kojot je zaneto radio na svojoj VI, gadno psujući, nesvestan prisustva svog gladnog, mladog štićenika. Nirgal je sam podgrejao obroke za obojicu, a onda je zapao u nemirni dremež, iz koga se probudio kada se rover pokrenuo napred. "Pokušaću da prođem kroz kapiju", reče Kojot. "Dobro su osigurali tu rupu. Još jedna noć i kraj, ovako ili onako." Obišao je krater i zaustavio vozilo na suprotnoj ivici, i u sumrak je ponovo izišao. Opet je bio odsutan celu noć, i Nirgal opet nije mogao da zaspi. Pitao se šta da radi ako se Kojot ne vrati. I zaista, Kojot se nije vratio u zoru. Dan koji je usledio bio je sigurno najduži dan u Nirgalovom životu, a to veče nije imao pojma šta da radi. Da pokuša da ga izbavi; da pokuša da se odveze do Zigota, ili do Višnjaka; da siđe u mohoul i prepusti se obezbeđenju koje je pojelo Kojota: sve mu se činilo nemoguće. Ali jedan sat posle zalaska sunca začuo je kako Kojot kuca tik-tik-tik po šasiji, a onda se nađe unutra; lice mu je bilo maska besa. Popio je ceo litar vode i veći deo drugog, i dunuo kroz usne od gađenja. "Da se kupimo u tri lepe odavde", reče. Posle par sati vožnje u tišini, Nirgal odluči da promeni temu ili da je bar proširi, pa reče: "Kojote, koliko misliš da ćemo morati da se krijemo?" "Ne zovi me Kojot. Ja nisam Kojot. Kojot je tamo napolju u brdima, već udiše vazduh i radi šta mu je volja, gad jedan. A ja se zovem Dezmond, i ima da me zoveš Dezmond, jasno?" "U redu", reče Nirgal, uplašen. "Što se tiče toga koliko ćemo još morati da se krijemo, rekao bih zauvek." Odvezli su se nazad na jug do mohola Ralej, gde je Kojot (činilo se da više nije Dezmond) isprva nameravao da ode. Ovaj mohoul je bio sasvim napušten, neosvetljena rupa u planinama. Njegova termalna isparenja lebdela su iznad njega kao duh ili spomenik. Ovde su mogli da se odvezu pravo na peskom pokriveni parking i u garažu na njegovom rubu, usred male flote robotskih vozila, prekrivenih ceradama i nanesenim peskom. "Ovo je već bolje", mrmljao je Kojot. "A sad da zavirimo unutra. Hajde, upadaj u hodač." Bilo je neobično biti napolju na vetru, stajati na rubu jedne ovako ogromne rupe u svetu. Pogledali su preko zida u visini grudi i ugledali ugnutu betonsku ivicu oko rupe, koja se koso spuštala nekih dve stotine metara. Da bi imali bolji pogled u okno, morali su da pređu ceo kilometar niz krivudavi put

usečen u beton. Tek tada su mogli da zastanu i da pogledaju preko ivice puta, dole u tamu. Kojot je stajao na samom rubu, što je Nirgala činilo nervoznim. Spustio se na kolena i šake da pogleda. Nigde dna; činilo im se da gledaju u samo srce planete. "Dvadeset kilometara", reče Kojot preko interkoma. Pružio je ruku iznad ponora; Nirgal učini isto. Osećao je uzlaznu struju. "U redu, da vidimo možemo li da pokrenemo robote." Popeše se opet putem. Kojot je proveo mnogo dnevnih sati proučavajući stare programe preko svoje VI, i sada, kada je u dve robotske nemani na parkingu bio upumpan vodonik iz njihove prikolice, uključio se u njihove kontrolne table i počeo da radi. Kada je završio, bio je siguran da će obaviti ono što je potrebno na dnu mohoula, i ispratili su pogledom kako dva robota, sa točkovima četiri puta višim od Kojotovog vozila, silaze prilaznim putem. "U redu", reče Kojot, već bolje raspoložen. "Upotrebiće solarnu energiju da proizvedu sopstvene vodoničke eksplozive i gorivo, i radiće polako i uporno, sve dok eventualno ne naiđu na nešto vruće. Možda smo pokrenuli vulkan." "Je li to dobro?" Kojot se divlje nasmeja. "Ne znam! Ali ovo još niko nije učinio, pa je bar to neka preporuka." Ponovo su putovali prema zacrtanom planu, između skrivenih i otvorenih utočišta, i Kojot se svuda raspitivao: "Prošle nedelje pokrenuli smo mohoul Ralej, jeste li možda videli vulkan?" Niko nije video tako nešto. Činilo se da se Ralej ponaša kao i uvek, jer mu je termalna izmaglica bila nepromenjena. "Pa, možda nije uspelo", rekao bi Kojot. "Možda neće odmah. Sa druge strane, kako znate da taj mohoul sada nema dno od tečne lave?" "Znamo", odgovarali su mu ljudi. Neki bi dodali: "Šta ti bi da napraviš takvu glupost? Mogao si lepo da pozoveš Prelaznu Vladu i da im kažeš da siđu i potraže nas ovde." Kojot posle ovoga više nije pominjao tu stvar. Vozili su se od utočišta do utočišta: Mos Hajd, Gramši, Terase, Kristijanopolis... Nirgala su svuda radosno dočekivali i često su već znali za njega po čuvenju. Nirgal je bio veoma iznenađen raznovrsnošću i brojem utočišta od kojih je bio sastavljen njihov čudni svet, istovremeno skriven i otvoren. Ako je sam bio tek delić marsovske civilizacije, kako li tek izgledaju površinski gradovi na severu? Bilo je to izvan njegove moći poimanja - iako mu se činilo da uz neprestano nova čudesa putovanja ta moć polako raste. Na kraju krajeva, čovek ne može naprosto da pukne od čuđenja. "Pa", rekao bi Kojot dok su vozili (naučio je i Nirgala), "možda smo pokrenuli vulkan, a možda i nismo. Bilo kako bilo, zamisao je nova. To je možda ono najbolje u marsovskom projektu, dečko. Sve je novo." Ponovo su se uputili na jug, sve dok se sablasni zid polarne kape nije ukazao na horizontu. Uskoro će opet biti kod kuće. Nirgal pomisli na sva utočišta koja su obišli. "Stvarno misliš da ćemo morati zauvek da se krijemo, Dezmonde?" "Dezmond? Dezmond? Ko ti je taj Dezmond?" Kojot dunu kroz usne. "Ne znam, čoveče. Niko to ne može znati. Ljudi koji se ovde kriju bili su odbačeni u čudno vreme, kada im je bio ugrožen način života, a nisam siguran da je i sada tako u površinskim gradovima koje grade na severu. Gazde na Zemlji naučile su lekciju, i ljudima je ovde sada udobnije. Ili je stvar u tome što još nije postavljen novi lift." "Misliš da ne bi moglo da dođe do još jedne revolucije?" "Ne znam." "Ili bar ne pre postavljanja drugog lifta?"

"Ne znam! Ali lift stiže, a tamo napolju grade i nova velika ogledala, ponekad se vidi kako sijaju noću, ili danju, oko sunca. Zato pretpostavljam da je sve moguće. Ali revolucija je retka stvar. Pored toga, mnoge su reakcionarne. Znaš, seljaci imaju svoju tradiciju, vrednosti i običaje koji im pomažu u bivstvovanju. Ali, s druge strane, žive tako blizu ivice, da bi brza promena mogla da ih gurne preko, tako da u ovim vremenima to nije politika, već borba za opstanak. I sam sam video nešto slično kada sam bio tvojih godina. Ljudi koje su sada poslali ovamo nisu bili siromašni, ali su imali svoje tradicije i bili su bespomoćni podjednako kao oni siromašni. I kada se dogodio onaj priliv 2050, njihova tradicija bila je izbrisana. Zato su se borili za ono što im je pripadalo. I, budimo iskreni, izgubili su. Više ne možeš da se boriš protiv vlasti, jer su oružja previše razorna, a naša skloništa previše ranjiva. Morali bismo da se dobro naoružamo, ili tako nešto. Zato, znaš već. Krijemo se, a oni naseljavaju Mars drugačijom vrstom ljudi, ljudima naviknutim na teške uslove na Zemlji, tako da ih odvašnja situacija ne pogađa previše. Dobijaju tretman i zadovoljni su. Sve je manji broj onih koji su zainteresovani za prelazak u utočišta, kao što je bilo pre šezdeset prve. Ima ih, ali su malobrojni. Sve dok ljudi imaju tretman kao sopstvenu malu tradiciju, znaš, neće podići ni prst." "Ali..." poče Nirgal, pa zaćuta. Kojot mu vide lice i nasmeja se. "Hej, ko zna? Uskoro će na Pavonis Monsu biti postavljen novi lift, i sasvim je verovatno da će početi ponovo da zaseravaju, alavi kopilani. A vama mladima se možda neće dopasti da vam Zemlja ovde kroji kapu. Videćemo, kad dođe vreme. U međuvremenu se zabavljamo, zar ne? Održavamo vatru." Te noći, Kojoto je zaustavio vozilo i rekao Nirgalu da obuče hodač. Sišli su na pesak, i Kojot okrenu Nirgala prema severu. "Posmatraj nebo." Nirgal je stajao i gledao; i vide novu zvezdu kako se rađa, tamo iznad severnog horizonta, i narasta, za svega nekoliko sekundi, u kometu sa belim repom, u preletu sa zapada na istok. Kada je bila otprilike na polovini puta preko neba, vatrena glave komete se raspade i rasu na sve strane svoje blistave krhotine, belo u crno. "Jedan od ledenih asteroida!" uzviknu Nirgal. Kojot frknu. "Tebe je, izgleda, nemoguće iznenaditi, a, dečko? U redu, reći ću ti nešto što nisi znao: bio je to asteroid 2089 C. Jesi li video kako se razleteo na kraju? Ovo je bio prvi. Namerno su to uradili. Dizanje u vazduh asteroida pri ulasku u atmosferu omogućava im da koriste veće asteroide bez ugrožavanje površine. A to je bila moja ideja! Sam sam im rekao da to urade, ostavio sam anonimni predlog u VI kod Grega, kada sam prčkao po njihovom kom-sistemu, i oni su je jedva dočekali. Sada će to stalno da rade. Biće po jedan ili dva u svakoj sezoni, zato što veoma brzo obogaćuju atmosferu. Pogledaj kako zvezde trepere. Na Zemlji su treperile po celu noć. E, dečko... I ovde će, jednog dana. I vazduh koji možeš da udišeš kao ptica na nebu. Možda će nam to pomoći da izmenimo poredak stvari na ovom svetu. Sa ovakvim stvarima, nikad se ne zna." Nirgal sklopi oči i vide crvene svetlace koje je ledeni meteor ostavio na pozadini njegovih kapaka. Meteori nalik na beli vatromet, rupe prokopane sve do plašta, vulkani... Okrenu se i ugleda Kojota kako skače preko ravnice, mali i mršav, sa šlemom koji je na njemu izgledao neobično veliki, kao da je mutant ili šaman sa glavom svete životinje, u vilenjačkom plesu na pesku. To je bio pravi Kojot. Njegov otac! Potom su napravili krug oko sveta, visoko na južnoj polulopti. Polarna kapa se dizala iznad obzorja i rasla, i na kraju su se našli pod ledenom terasom, koja više nije izgledala tako visoka kao na početku putovanja. Obišli su led na putu kući, ušli u hangar, izišli iz malog rovera koji je Nirgalu

postao tako blizak u prethodne dve nedelje, i ukočeno se uputili kroz komore i dugački tunel prema kupoli. Onda se odjednom nađoše okruženi poznatim licima, usred zagrljaja, poljubaca i pitanja. Nirgal se stidljivo povlačio pred njihovom pažnjom, ali nije bilo potrebe, jer je Kojot pričao i umesto njega, a njemu je preostalo da se smeje i da poriče odgovornost za ono što su učinili. Gledajući preko svojih bližnjih, video je kako je njegov svet, zapravo, mali; kupola je bila široka manje od 5 kilometara i visoka 250 metara iznad jezera. Mali svet. Posle dočeka, izišao je u svetlost ranog jutra, osećajući radosni ujed vazduha, zagledajući zgrade i stabla bambusa u selu, ugneždenom među brežuljcima i drvećem. Sve je izgledalo tako neobično i malo. Onda je zašao među dine i pošao prema Hirokinom stanu u društvu galebova koji su mu kružili iznad glave, često zastajući da osmotri ovo ili ono. Udisao je hladni miris soli i algi obale; moćna bliskost ovog mirisa prizvala je milion sećanja odjednom, i znao je da je kod kuće.

5. Ali kod kuće više nije bilo isto. Ili se on promenio. Od pokušaja da spasi Sajmona do putovanja sa Kojotom, postao je mladić mimo drugih; one slavne pustolovine za kojima je toliko žudeo su se dogodile, i samo su ga odvojile od prijatelja. Džeki i Harmakis još su se više slizali i bili su kao štit između njega i mlađih senseija. Nirgal je ubrzo otkrio da mu se nimalo ne dopada da bude različit. Jedina želja bila mu je da ponovo postane deo ove male, prisne skupine, da bude jedno sa svojom braćom i sestrama. Ali kad god bi se umešao među njih, nastala bi tišina, i Harmakis bi ih poveo na neko drugo mesto, posle najnelagodnijih situacija koje je ikada doživeo. Mogao je samo da se vrati među odrasle, koji su, opet, počeli da ga primaju u svoje društvo posle podne. Možda su želeli da ga koliko-toliko poštede surovog ophođenja njegove družine, ali to ga je samo još više obeležilo. Nije bilo leka za to. Jednog dana, dok je tužno lutao obalom u kalajnosivo jesenje popodne, pade mu na pamet da je detinjstvu kraj. Jer tako se osećao: postao je nešto drugo, ni čovek ni dete, samotno biće, stranac u rođenoj zemlji. Ovo setno zapažanje bilo je pomešano sa izvesnim neobičnim zadovoljstvom. Jednog dana posle ručka, Džeki je ostala u učionici sa njim i Hiroko, koja im je tog dana predavala, i zatražila je da je uključe u poslepodnevnu poduku. "Zašto bi učila samo njega?" "Nema razloga", reče Hiroko ravnodušno. "Ostani ako želiš. Uzmite beležnice i otvorite Termalni inženjering, stranu jedan-nula-pet-nula. Kao primer ćemo uzeti kupolu Zigota. Recite mi, koja je najtoplija tačka ispod kupole?" Nirgal i Džeki napadoše problem, takmičeći se, ali ipak zajedno. Bio je tako srećan što je ona tu da se jedva sećao pitanja, i Džeki je digla ruku pre nego što je uspeo da sredi misli. Smejala mu se, pomalo podrugljivo, ali i sama zadovoljna. Uprkos svim ogromnim promenama u oboma, Džeki je zadržala sposobnost zarazne radosti, onog smeha koga je bilo tako bolno lišiti se... "Evo pitanja za sledeći put", reče im Hiroko. "Sva imena Marsa u areofaniji jesu imena koja su mu dali Zemljani. Otprilike polovina njih znače vatrena zvezda na jezicima iz kojih potiču, ali to je i dalje ime koje potiče spolja. Pitanje glasi: kako bi Mars nazvao sam sebe?" Nekoliko nedelja kasnije Kojot ponovo svrati u Zigot, i Nirgal je bio istovremeno srećan i nespokojan zbog toga. Kojot je uzeo jedno prepodne da ih podučava, ali je Nirgal odahnuo kada je video da se ovaj ponaša prema njemu kao prema svima ostalima. "Stanje na Zemlji veoma je teško", rekao im je dok su radili na vakuum-pumpama iz rezervoara sa tečnim natrijumom u Rikoveru, "i biće sve teže. Zbog toga je njihova kontrola nad Marsom još opasnija po nas. Moraćemo da se krijemo sve dok ne budemo u stanju da ih se potpuno oslobodimo, a zatim da posmatramo sa sigurne udaljenosti kako tonu u bezumlje i haos. Zapamtite moje reči; ovo je proročanstvo koje je sušta istina." "Džon Bun je govorio drugačije", javi se Džeki. Provodila je mnoge večernje sate proučavajući Bunovu VI, i sada izvadi kutiju iz džepa na boku; posle kratkog traženja odlomka, iz kutije se javi poznati glas: "Mars nikada neće biti bezbedan ako to nije i Zemlja." Kojot se hrapavo nasmeja. "Da, zaista, takav je bio Bun. Ali on je mrtav, priznaćete, a ja sam još tu." "Svako može da se skriva", reče oštro Džeki. "A Džon Bun je izišao i vodio. Zato ću uvek biti bunist." "Ti si i Bun i bunist!" uzviknu Kojot, zadirkujući je. "A Bunova algebra nikad nije bila logična.

Ali, vidiš, devojko, potrebno je da malo bolje razumeš svog dedu da bi mogla da se nazoveš bunistom. Ne možeš od Buna da napraviš dogmu i da kažeš da je to on. Znam još takozvanih bunista koji su to radili, i bili su mi smešni kad god mi od toga nije udarala pena na usta. Da je Bun imao priliku da te upozna i porazgovara s tobom, završilo bi se tako što bi on postao džekist. A da je sreo Harmakisa, postao bi harmakist, možda čak i maoist. Zato što je bio takav. I to je bilo dobro, znaš, jer nas je tako činio obaveznima da mislimo. Primoravao nas je da damo svoj doprinos, jer bez toga nije mogao da deluje. Njegov stav nije bio da svako može da to uradi, već da svako treba da to uradi." "Uključujući sve ljude na Zemlji!" odvrati Džeki. "Opet ona trči pred rudu!" jeknu Kojot. "Oh, devojko, zašto ne ostaviš ove dečake i ne udaš se za mene, smesta, jer ja ljubim k'o ova vakuum-pumpa, ček' da ti pokažem", i mahnu pumpom prema njoj, a ona je odbi u stranu, odgurnu ga i pobeže, izazivajući ga da je pojuri. Sada je bila ubedljivo najbrži trkač u Zigotu, čak ni Nirgal, sa svom svojom izdržljivošću, nije mogao da trči tako brzo, i deca su se smejala Kojotu dok je poskakivao za njom; i sam dosta brz za starca, naglo se okrenuo i zaleteo prema grupi, režeći, da bi završio na dnu gomile dece, vičući: "Jao, moja noga, ima da mi platite za ovo, dečaci, ljubomorni ste jer sam rešio da vam ukradem devojku, jao! Dosta! Joj!" Nirgalu se nije dopadao ovakav način zadirkivanja, a ni Hiroko. Naredila je Kojotu da prestane, ali joj se on samo nasmejao. "Pa ti si bila ta koja se odvojila da napravi sebi fini, mali logor rodoskrvnuća", reče on. "Šta ćeš da radiš s njima? Da ih uškopiš?" Nasmejao se Hirokinom smrknutom pogledu. "Uskoro ćeš morati da ih razdvojiš, eto šta će biti. Zato bi mogla da mi daš nekog od njih." Hiroko mu reče da može da ide, i uskoro je ponovo bio na putu. Sledeći put kada je Hiroko držala nastavu, odvela ih je sve u banju, gde su posedali na klizave pločice plitkog dela bazena, potopljeni u toplu, zaparenu vodu, i slušali je. Nirgal je sedeo pored Džekinog vižljastog, nagog tela koje je tako dobro poznavao, zajedno sa svim dramatičnim promenama u poslednjih godinu dana, i nije smeo da ga pogleda. Njegova prastara, naga majka reče: "Poznata su vam načela genetike, ja sam vas učila. Takođe znate da su mnogi od vas polubraća i polusestre, ujaci i rođaci i tako dalje. Ja sam majka ili baba mnogima od vas, tako da nije dobro da se sparujete i imate decu unutar grupe. To je, jednostavno, genetski zakon." Podigla je dlan, kao da bi da kaže: ovo je naše zajedničko telo. "Ali sva živa bića su ispunjena viriditasom", nastavila je, "zelenom silom, koja se širi. Stoga je normalno što ćete se voleti, posebno sada kada vam tela sazrevaju. U tome nema ničeg pogrešnog, bez obzira na to šta kaže Kojot. On se ionako samo šali. Međutim, u jednoj stvari je u pravu: uskoro ćete se sretati sa mnogo vaših vršnjaka, koji će vam jednom postati partneri i roditelji vaše dece, i biće vam bliži čak i od srodnika iz plemena, koje tako dobro poznajete i volite kao drugoga. Svi smo ovde deo svakog od vas, a ljubav je uvek namenjena drugom." Nirgal nije skidao pogled sa majčinih očiju, ali je tačno znao kada bi Džeki sastavila noge, osećao je neznatne promene u temperaturi vode koja je strujala između njih. I imao je utisak da njegova majka nije sasvim u pravu. Iako je tako dobro poznavao Džekino telo, i dalje mu je u većini stvari bila daleka kao svaka usijana zvezda, blistava i dominantna na nebu. Ona je bila kraljica njihove male družine, i mogla je da ga zgromi pogledom samo da je htela, dosta često i jeste, iako je proučavao njena raspoloženja otkad je znao za sebe. Bila je više nego dovoljno druga za njega. I voleo ju je, bio je svestan toga. Ali ona mu nije uzvraćala ljubav, ne na isti način. Niti je na taj način volela Harmakisa, činilo mu se, bar ne više; bila je to kakva-takva uteha. Onako kako ju je on gledao, ona je gledala Pitera. Ali Piter je uglavnom bio odsutan. Stoga u Zigotu nije bilo nikoga koga je volela onako kako je Nirgal voleo nju. Možda je već osetila ono o čemu je govorila Hiroko, te su

Harmakis i Nirgal i ostali sada bili jednostavno suviše poznati. Njena braća i njene sestre, bez obzira na učešće gena. Onda je jednog dana zaista palo nebo. Čitav najviši deo ploče vodenog leda odlomio se od CO 2 i obrušio se kroz mrežu u jezero i svuda po obali i okolnim dinama. Ovo se, na sreću, dogodilo u rano jutro, kada tamo nije bilo nikoga, ali su se u selu dovoljno glasno čuli prvi udari i pucanja, i svi su požurili na prozore, tako da su videli veći deo pada: džinovski komadi belog leda padali su kao bombe ili se obrtali u padu kao listovi, a onda je eskplodirala čitava površina jezera i zapljusnula dine. Ljudi su istrčali iz soba, i u toj buci i panici Hiroko i Maja su okupile decu i sklonile ih u školu, koja je imala poseban sistem za dovod vazduha. Kada su se posle nekoliko minuta uverili da sama kupola neće pasti, Piter, Mišel i Nađa otrčali su između krhotina leda, obilazeći i preskačući razmrskane ledene ploče, do druge strane jezera da vide šta je sa Rikoverom. U slučaju da je bio oštećen, bila bi to samoubilačka misija za njih troje, i smrtna opasnost za sve ostale. Nirgal je sa prozora učionice video suprotnu obalu jezera, prekrivenu ledenim bregovima. Galebovi su panično kružili nebom, kričeći. Tri prilike provlačile su se uskom, visokom stazom ispod same ivice kupole, a onda su nestale u Rikoveru. Džeki je grizla šaku u strahu. Oni se ubrzo javiše telefonom: sve je bilo u redu. Led iznad reaktora bio je obezbeđen posebno ojačanom i gustom mrežnom konstrukcijom, koja je izdržala. Dakle, bili su bar privremeno bezbedni. Ali tokom sledećih nekoliko dana, koje je selo provelo u neveseloj napetosti, istraga uzroka pada otkrila je da se čitava masa suvog leda neznatno ugnula, od čega je sloj vodenog leda popucao i obrušio se kroz mrežu. Bilo je očigledno da se sublimacija na površini polarne kape znatno ubrzala, da je atmosfera postala gušća, a ceo svet topliji. Ledenjaci u jezeru polako su se topili sledećih nekoliko dana, ali su ploče razbacane po dinama još bile tamo, jer je njihovo topljenje bilo znatno sporije. Deci je bilo zabranjeno da idu na obalu; nije se tačno znalo koliko je pouzdan ostatak ledenog sloja. Desete večeri posle pada, sazvali su zbor u trpezariji. Svi su bili prisutni, dve stotine njih. Nirgal ih je posmatrao, svoje malo pleme; senseiji su izgledali uplašeno, nizeiji prkosno, iseiji potreseno. Najstariji su živeli u Zigotu već četrnaest marsovskih godina, i sigurno im je bilo teško da se sete nekog drugog života; deca to nisu ni mogla, jer za njih nije postojao. Nije bilo potrebe da pominju svoju rešenost da se ne predaju spoljnjem svetu. S druge strane, život pod kupolom postajao je sve manje moguć, a sami su bili suviše brojna grupa da bi se nametnuli nekom drugom skrivenom utočištu. Razdvajanje bi rešilo problem, ali to nije bilo srećno rešenje. Sve ovo je izneseno za jedan sat. "Da probamo da odemo u Višnjak", reče Mišel. "To je veliko naselje, i bili bismo rado primljeni." Ali to je bio dom bogdanovista, a ne njihov. Bila je to poruka na licima najstarijih. Nirgal odjednom dobi utisak da se baš oni najviše boje. Zato reče: "Možete se povući dublje pod led." Svi se zagledaše u njega. "Da istopimo novu kupolu, misliš", reče Hiroko. Nirgal slegnu ramenima. Pošto je izrekao ideju, otkrio je da mu se ne dopada. Ali Nađa reče: "Polarna kapa deblja je tamo pozadi. Proći se mnogo vremena pre nego što dovoljno sublimira da nas ugrozi. Dotle će se sve promeniti." Zavlada tišina, a onda Hiroko reče: "To je dobra ideja. Možemo da ostanemo ovde dok se topi nova kupola, i da premeštamo stvari kada za njih načinimo prostor. Ne bi trebalo da traje duže od nekoliko meseci."

"Šikata ga nai", reče Maja ironično. Ne može se drugačije. Naravno da se moglo drugačije. Ali istovremeno je izgledala zadovoljno zbog novog velikog projekta, Nađa takođe. Ostali su izgledali srećni što je pronađen način da ostanu zajedno i skriveni. Nirgal odjednom shvati da se iseiji boje izloženosti. Seo je, zamišljen, prisećajući se otvorenih gradova koje je posetio sa Kojotom. Upotrebili su parne šmrkove napajane iz Rikovera da otope novi tunel do hangara, a zatim još jedan ispod kape, sve dok led iznad njih nije dosegao debljinu od tri stotine metara. Na njegovom kraju počeli su da otapaju novu okruglu pećinu pod kupolom i da kopaju plitko korito za novo jezero. Najveći deo CO 2 bio je zarobljen, ohlađen na spoljnju temperaturu i oslobođen; ostatak su razdvojili na kiseonik i ugljenik, i sačuvali za dalju upotrebu. Dok je trajalo iskopavanje, izvadili su plitko korenje velikih, snežnih bambusa, i odvukli ih na najvećem kamionu niz tunel do nove pećine, celim putem tarući lišće o zidove tunela. Rastavili su seoske kuće i preselili ih. Robotski buldožeri i kamioni radili su dan i noć, skupljajući izgaženi pesak starih dina i odvlačeći ga u novu pećinu; biomasa u njemu bila je suviše vredna (računajući i Sajmona) da bi je ostavili. U suštini, nosili su sa sobom sve što se nalazilo u školjci Zigota. Kada su završili, stara pećina bila je samo prazni mehur na dnu polarne kape, gore peščani led, dole ledeni pesak, vazduh ništa drugo nego marsovska atmosfera, 170 milibara uglavnom gasovitog CO 2 , na temperaturi od 240 stepeni Kelvina. Retki otrov. Jednog dana, Nirgal je otišao sa Piterom da vidi staro mesto. Bilo je potresno videti jedini dom koji je ikad imao sveden na praznu ljušturu - led kupole bio je sasvim ispucao, pesak isprevrtan, rupe na mestima gde su bila stabla zjapile su kao užasne rane, a u koritu jezera nije ostalo ni algi. Izgledalo je malo i ruševno, nalik na očajničko sklonište neke životinje. Krtice u rupi, rekao je Kojot. Skrivene od lešinara. "Hajdemo odavde", reče Piter tužno, pa pođoše zajedno niz dugački, pusti, slabo osvetljeni tunel prema novoj kupoli, betonskim drumom koji je izgradila Nađa, sada sav izbrazdan tragovima. Pod novom kupolom napravili su novi raspored, tako da se selo nalazilo na suprotnoj strani od komore tunela, u blizini pomoćnog tunela koji je vodio duboko pod led, do izlaza u gornjem Ponoru Australe. Staklenici su postavljeni bliže rubnom osvetljenju, dine su bile više nego pre, a meteorološka oprema nalazila se odmah pored Rikovera. Bilo je više ovakvih sitnih poboljšanja, zbog kojih ovo nije bila puka kopija njihovog starog doma. Osim toga, svaki dan bili su toliko zaokupljeni gradnjom da im nije preostajalo vremena da misle o promeni; prepodnevna nastava u školi bila je otkazana posle pada, i sada su deca bila još jedna radna ekipa, pojačanje tamo gde je u određenom trenutku bila najpotrebnija pomoć. Ponekad bi neko od odraslih koji su ih nadgledali pokušao da pretvori rad u predavanje - Hiroko i Nađa bile su posebno dobre u tome - ali su u suštini imali malo vremena, i samo su dodavali poneko objašnjenje nalozima koji su ionako bili suviše jednostavni da bi zahtevali objašnjenje: zatezanje zidnih modula 'Alenovim' ključevima, unošenje posuda sa biljem i staklenki sa algama u staklene bašte i slično. Bio je to samo posao - bili su deo radne snage, koja je i sa njima bila nedovoljna za sve zadatke, uprkos raznovrsnim robotima koji su izgledali kao ogoljeni roveri. Jureći tamo-amo, obavljajući ove poslove, Nirgal je najveći deo vremena bio srećan. Ali kada je jednom izišao iz škole i ugledao trpezariju umesto visokih stabala Kreš Kreščenta, taj prizor ga je naglo vratio u stvarnost. Njegov stari, poznati svet je nestao, zauvek. Nestao je, kao i sve drugo, u vremenu. Osetio je bol od koga su mu pošle suze, i ostatak dana je proveo u ošamućenom i odsutnom stanju, sve vreme odvojen od sebe, posmatrajući bez osećanja sve što se dešavalo,

izolovan kao što je bio posle Sajmonove smrti, izgnanik u belom svetu, samo korak izvan zelenog. Nije bilo ničega što bi nagovestilo da će se ikada prenuti iz ovog melanholičnog stanja, a sam nije umeo da odgovori da li će. Prošli su dani njegovog detinjstva, nestali su zajedno sa Zigotom, i nikada se neće vratiti; isto tako će proći i nestati i ovaj dan, i ova kupola će ispariti i urušiti se. Ništa neće trajati večno. Ima li onda uopšte svrhe? Ovo pitanje opsedalo ga je satima, oduzimajući boju i ukus svemu oko njega, i kada je Hiroko primetila njegovu povučenost i upitala šta mu je, on joj ga je jednostavno postavio. Hiroko je imala tu dobru osobinu: mogao si da je pitaš šta god hoćeš, uključujući i ona suštinska pitanja. "Zašto radimo sve ovo, Hiroko? Kad sve ionako na kraju postaje belo?" Posmatrala ga je, nagnuvši glavu u stranu kao neka ptica. On pomisli da taj položaj glave krije njenu privrženost njemu, ali nije bio siguran; što je postajao stariji, sve ju je manje razumeo (kao i sve drugo). Ona reče: "Tužno je što više nema stare kupole, zar ne? Ali moramo da se okrenemo onome što dolazi. I to je viriditas. Usredsrediti se na ono što ćemo stvarati, a ne na ono što smo stvorili. Kupola je bila kao cvet koji cveta i vene, ali nosi seme nove biljke, koja će porasti i stvoriti nove cvetove i novo seme. Prošlost je mrtva. Razmišljanje o njoj samo će te učiniti setnim. Pa i ja sam nekada bila devojka, u Japanu, na ostrvu Hokaido! Da, isto tako mlada kao ti! Nemaš pojma koliko je to sad daleko. Ali sada smo ovde, ti i ja, okruženi ovim biljem i ovim ljudima, i ako se okreneš njima, i tome kako da učiniš da se plode i razvijaju, život će se vratiti u stvari. Dovoljno je da osetiš kami u svemu oko sebe. Jer mi živimo samo u ovom trenutku." "A stari dani?" Ona se na to nasmeja. "Odrastaš. Pa, moraš povremeno da se setiš i starih dana. Bili su dobri, zar ne? Imao si srećno detinjstvo; to je istinski blagoslov. Ali i ovi dani pred nama biće dobri. Uzmi, na primer, ovaj trenutak i upitaj se: šta mi sad nedostaje? Hmmm?... Kojot kaže da bi hteo da ti i Piter pođete s njim na sledeće putovanje. Možda bi valjalo da se opet malo nađeš pod nebom, a?" I tako su počele pripreme za novo putovanje sa Kojotom, i nastavili su da rade na novom Zigotu, službeno prekrštenom u Gamet. Uveče, u preseljenoj trpezariji, odrasli su dugo razgovarali o situaciji. Saks, Vlad i Ursula, kao i mnogi drugi, hteli su da se vrate na površinu. Nisu mogli da rade svoj posao kako treba krijući se; želeli su da se ponovo nađu u glavnim tokovima medicinske nauke, teraformiranja, izgradnje. "Na kraju će nas neminovno prepoznati", reče Hiroko. "Niko ne može da izmeni svoj genom." "Ne treba da menjamo genome, već dosjea", reče Saks. "Ono što je Spenser učinio. Preneo je svoje fizičke karakteristike u novi lični dosje." "A mi smo operacijom izmenili lice", reče Vlad. "Da, ali je izmena bila minimalna zbog naših godina, zar ne? Niko od nas više ne izgleda kao pre. Bilo kako bilo, ako uradite onako kako je on uradio, mogli bismo da dobijemo nove identitete." Maja reče: "Da li je Spenser zaista ušao u sve baze podataka?" Saks slegnu ramenima. "Bio je ostao u Kairu, i nekako je došao u priliku do dopre do onih koje se sada koriste u bezbednosne svrhe. To je bilo dovoljno. Hteo bih da pokušam nešto slično. Da vidimo šta Kojot misli o tome. Njega nema ni u jednoj bazi, pa bi morao da zna kako se to radi." "On se krio od početka", reče Hiroko. "To je drugo." "Da, ali možda ima nekih ideja." "Mogli bismo jednostavno da pređemo u demimond", primeti Nađa, "i da ostanemo izvan mreže. Mislim da bih volela da pokušam tako nešto."

Maja klimnu glavom. Razmatrali su ova pitanja iz noći u noć. "Pa, izgleda da mala promena ne bi bila naodmet. Setite se da se vratila Filis." "Ne mogu da verujem da je preživela. Mora da ima devet života." "U svakom slučaju, prečesto smo se pojavljivali na televiziji. Moramo da budemo oprezni." Po danu su polako dovršavali Gamet. Ali Nirgalu je i dalje izgledao pogrešno, ma koliko se trudio da se usredsredi na njegovu gradnju. To jednostavno nije bio njegov dom. Jedan od putnika doneo je vest da će Kojot uskoro svratiti do njih. Nirgal oseti kako mu se ubrzava puls; ponovo se naći pod zvezdanim nebom, lutajući noću u Kojotovom maskirnom roveru, od utočišta do utočišta... Džeki ga je pomno posmatrala dok joj je govorio o tome. Istog popodneva, pošto su završili posao, povela ga je do visokih novih dina i tamo ga poljubila. Nekako se sabrao da joj uzvrati, i počeli su strasno da se ljube, stiskajući se jedno uz drugo i dahćući paru jedno drugom u lice. Kleknuli su u udubljenje između dve dine, sakriveni retkom, bledom maglom, a zatim su legli zajedno u čauru načinjenu od gornje odeće, gde su se ljubili i dodirivali, zgulili jedno drugom donji veš i načinili malo gnezdo od sopstvene topline, izdišući paru i lomeći ledenu koru na pesku ispod ležaja od kaputa. Bez ijedne reči, stopili su se u jedinstveno, usijano električno kolo, u inat Hiroko i celom svetu. Znači, tako to izgleda, pomisli Nirgal. Ispod vlasi Džekine crne kose, zrnca peska blistala su kao dragulji, kao da u sebi nose sićušne ledene cvetove. U svemu sjaj. Kada je bilo gotovo, otpuzali su do vrha dine da osmotre okolinu, da se uvere da niko ne ide prema njima, a onda su se vratili u svoje gnezdo i pokrili se kaputima, da sačuvaju toplotu. Ležali su pripijeni jedno uz drugo, ljubeći se natenane i bez žurbe. Tada ga Džeki ubode prstom u grudi i reče: "Sada pripadamo jedno drugom." Nirgal samo srećno klimnu glavom i poljubi dugačku liniju njenog vrata, lica zaronjenog u njenu crnu kosu. "Sada si moj", reče ona. Iskreno se nadao da je to istina. Otkad je znao za sebe, želeo je da bude tako. Ali te večeri, u kupatilu, Džeki je prešla na drugi kraj bazena i zagrlila Harmakisa, pripivši se telom uz njega. Onda se odvojila i uputila prazan pogled prema Nirgalu; oči su joj bile kao crne rupe na licu. Nirgal je sleđeno sedeo u plićaku, osećajući kako mu se torzo napinje kao da očekuje udarac. Jaja su mu još bila bolna od svršavanja u njoj, a ona se tamo trljala o Harmakisa kako već mesecima nije, zureći u njega pogledom baziliska. Obuzelo ga je najčudnije osećanje - znao je da će celog života pamtiti ovaj trenutak, ovaj stožerni čas, tu u zaparenoj udobnosti banje, pod orlovskim pogledom Maje, koju je Džeki mrzela tananom mržnjom i koja je sad pažljivo motrila sve troje, naslutivši da se nešto događa. Dakle, tako stoje stvari. Džeki i Nirgal su možda pripadali jedno drugom, on njoj sigurno jeste - ali njeno shvatanje pojma pripadanja nije bilo isto kao njegovo. Ovo saznanje ostavilo ga je bez daha, bilo je neka vrsta urušavanja krova njegovog poimanja stvari. Pogledao ju je, potresen, povređen, u rastućem gnevu - ona je još jače prigrlila Harmakisa - i shvatio. Jednostavno je prisvojila obojicu. Da, u tome je bilo smisla, bez sumnje je bilo tako; na isti način su joj bili odani i Reul i Stiv i Franc - možda je to bio samo ostatak njene pređašnje uloge vođe male družine, a možda i nije. Možda je prisvojila sve njih. A sada, kada je Nirgal za njih postao neka vrsta tuđinca, lagodnije se osećala u Harmakisovom društvu. Postao je izgnanik u sopstvenom domu, i u srcu svoje voljene. Ako je uopše imala srce! Nije znao da li su ovi utisci tačni, niti kako to da sazna. Nije bio siguran da li želi da sazna. Izišao

je iz kupatila i ušao u mušku svlačionicu, osećajući kako mu Džekin pogled svrdla po leđima, kao i Majin. U svlačionici ugleda poznat lik u jednom od ogledala. Stao je, i prepoznao sopstveno lice, iskrivljeno od muke. Prilazeći polako ogledalu, ponovo je osetio kako onaj čudni talas prolazi kroz njega. Opsednuto je zurio u lice u ogledalu; odjednom je shvatao da se središte svemira ne nalazi u njemu, i da nije sam sva njegova svest, da je kao i svi drugi, neko koga drugi posmatraju spolja, isto kao što je on njih posmatrao. A ovaj nepoznati Nirgal u ogledalu bio je naočiti crnokosi dečak smeđih očiju, prodornih i dubokih, zamalo pa Džekin blizanac, sa gustim, crnim obrvama i... pogledom. Nije više mario ni za šta od ovoga, ali je osećao kako mu moć tinja u vrhovima prstiju, i sećao se kako ga ljudi posmatraju, i znao da za Džeki predstavlja jednako opasnu silu kao ona za njega - što je objašnjavalo njeno pribijanje uz Harmakisa kao pokušaj da ga drži na odstojanju od sebe, da očuva ravnotežu, da vaspostavi svoju moć. Da mu pokaže da su jednaki - i jedno za drugo. Osetivši da su mu grudi odjednom oslobođene tereta, on zadrhta i osmehnu se krajem usana. Istina je, pripadaju jednom drugom. Ali on zbog toga nije prestao da bude svoj. I zato, kada je Kojot došao da ga pita da pođe s njim na sledeće putovanje, odmah je pristao, zahvalan zbog prilike. Bilo je bolno video blesak jarosti na Džekinom licu kada je saznala novost, ali je drugim delom duše uživao u toj nedodirljivosti, u sposobnosti da joj se ne da, ili bar da i sam održi odstojanje. Trebalo mu je to, bez obzira na to jesu li bili jedno za drugo ili ne. Nekoliko večeri kasnije, on, Kojot, Piter i Mišel napustiše divovsku masu polarne kape i zađoše u krševite predele, crne pod pokrivačem satkanim od zvezda. Nirgal je posmatrao svetlucavu, belu liticu uz pomešana osećanja, ali je među njima preovlađivalo olakšanje. Tamo, iza njih, sve će se dublje povlačiti pod led, činilo se, sve dok ne budu živeli pod samim južnim polom - a crveni svet nastaviće da se okreće kroz svemir, neukrotiv među zvezdama. Odjednom je znao da više nikada neće živeti pod kupolom, da će samo navraćati; ovo nije bila stvar izbora, već jednostavno sudbina. Biće, dakle, beskućnik, osim ako jednog dana čitava planeta ne postane njegov dom, svaki poznati krater i klisura, svaka biljka, svaki kamen, svaki čovek - baš sve, u zelenom i u svetu beline. Ali to je (setio se oluje viđene sa ivice Prometei Rupesa) bio zadatak za mnogo ljudskih života. Moraće da započne učenje.

Drugi deo: AMBASADOR Asteriodi sa eliptičnom putanjom koji prolaze kroz orbitu Marsa nazvani su Amorovi asteroidi. (One koji prolaze kroz Zemljinu orbitu zovu Trojancima.) Godine 2088, Amorov asteroid poznat kao 2034 B presekao je Marsovu putanju nekih osamnaest miliona kilometara iza planete, i ubrzo posle toga se na njega spustila grupa robotskih desantera poreklom sa Lune. 2034 B bio je hrapava lopta promera oko pet kilometara, sa masom od oko petnaest milijardi tona. Kada su rakete sletele na njegovo tlo, asteroid je postao Novi Klark. Promena je uskoro postala očigledna. Neki lenderi zaronili su u prašnjavu površinu asterioda i počeli da buše, iskopavaju, sabijaju, prosejavaju, premešraju. Uključila se nuklearna elektrana, i šipke goriva kliznule su u ležišta. Na drugim mestima upalile su se peći, robotski ložači spremili su lopate. Otvorila su se teretna vrata drugih lendera i robotski mehanizmi izmileli su na površinu i usidrili se na neravnim stenama. Kopači tunela rili su u dubinu. Sa asteroida je u svemir letela prašina, vraćala se ili zauvek odlazila. Lenderi su se međusobno spojili cevima i kablovima. Kamen asteroida bio je ugljenični hondrit, sa velikim postotkom vodenog leda u venama i mehurovima. Ubrzo je niz povezanih postrojenja počeo da proizvodi raznovrsne materijale na ugljeničnoj osnovi, kao i neke kompozite. Izdvajana je teška voda, jedan deo na 6000 delova vodenog leda u asteroidu. Od teške vode pravili su deuterijum. Od ugljeničnih kompozita pravljeni su delovi, a drugi, doneseni u potonjim lenderima, bili su spajani sa novima. Tako su nastali novi roboti, načinjeni uglavnom od materijala samog Klarka. Broj mašina je rastao, a kompjuteri u lenderima upravljali su nastankom čitavog industrijskog kompleksa. Proces je posle toga postao jednostavan i trajao je godinama. Glavno postrojenje na Novom Klarku pravilo je kabl od ugljeničnih mikrocevi. Mikrocevi su bile načinjene od atoma ugljenika povezanih u lance, tako da su veze koje su ih držale na okupu bile nešto najjače što je čovek bio u stanju da napravi. Niti su bile dugačke samo po nekoliko desetina metara, ali su bile vezane u snopove sa upletenim krajevima, onda su i sami snopovi bili upeleteni, sve dok kabl nije dobio prečnik od devet metara. Fabrike su bile sposobne da proizvode niti i da ih povezuju u snopove takvom brzinom da je svakog sata nastajalo novih četiri stotine metara kabla, deset kilometara dnevno, dan za danom, godinama. Dok se ova tanka nit upletenog ugljenika izvijala u svemir, roboti na drugoj faseti asteroida gradili su pokretač mase, uređaj koji će koristiti deuterijum iz vode za odašiljanje razlomljenih stena sa asteroida brzinama od dve stotine kilometara u sekundi. Oko asteroida bile su montirane i punjene gorivom manje mašine i konvencionalne rakete, čekajući trenutak kada će biti uključene da obavljaju posao stabilizatorskih mlaznica. Druge fabrike proizvodile su dugačka vozila na točkovima koja će juriti gore-dole po kablu što je rastao. Usput su mu pridodavali male raketne mlaznice i drugu mašineriju. Uključili su pokretač mase. Asteroid je počeo da se pomera na novu orbitu. Prolazile su godine. Nova putanja asteroida presekla je Marsovu orbitu tako da se asteroid našao na deset hiljada kilometara od planete, a mlaznice su gurale asteroid u zagrljaj Marsove gravitacije, na orbitu koja je u početku bila izrazito eliptična. Rakete su se palile i gasile, popravljajući orbitu. Kabl je rastao. Prolazile su godine. Posle nešto više od decenije pošto su se spustili lenderi, kabl je dostigao dužinu od približno trideset hiljada kilometara. Masa asteroida bila je oko osam milijardi tona, a masa kabla sedam milijardi. Sada su se uključile sve rakete i pokretači mase na Novom Klarku i kablu, neprekidno ili na mahove. Jedan od najmoćnijih kompjutera koji su ikada napravljeni nalazio se u jednom od

teretnih dokova i koordinirao je podatke iz senzora i uključivao mlaznice. Kabl, koji je u tom trenutku bio uperen na suprotnu stranu od Marsa, počeo je zanosi prema planeti, pažljivo kao neki osetljiv deo satnog mehanizma. Orbita asteroida postala je uža i pravilnija. Prvi put posle prvog sletanja, na Novi Klark spustilo se još raketa, i roboti u njima započeli su gradnju nove svemirske luke. Vrh kabla počeo je da se spušta prema Marsu. Tu su kompjuterski proračuni naglo zadobili gotovo metafizičku složenost, i gravitacioni ples asteroida, planete i kabla postao je još precizniji, prateći muziku koja je bila u neprestanom zaostajanju, tako da je kretanje velikog kabla, koji se pružao u predviđeni položaj, bilo sve sporije i sporije. Da je neko bio u prilici da vidi čitav ovaj spektakl, možda bi mu se učinio kao neka veličanstvena fizička demonstracija Zenovog paradoksa, u kojoj se trkač približava liniji cilja prepolovljavajujući razdaljine... Ali niko nije video celu predstavu, jer nije bilo svedoka sa odgovarajućim čulima. Kabl je srazmerno bio mnogo tanji od vlasi ljudske kose - da je bio sveden na prečnik vlasi, opet bi bio dugačak na stotine kilometara - te je bio vidljiv samo manjim delom svoje dužine. Možda se moglo reći da je kompjuter koji ga je navodio imao najpotpuniju sliku o njemu. Za posmatrače na površini Marsa, u naselju Šefild, na vulkanu Pavonis Mons (Paunova Gora), kabl se prvi put ukazao kao veoma mala raketa, koja se spuštala vukući za sobom tananu nit-vodilju; bilo je to nešto poput blistavog mamca i tankog najlona, nešto što su vukli bogovi iz susedne Vaseljene. Posmatran iz perspektive morskog dna, kabl je bolno sporo sledio svoju nit-vodilju prema masivnom betonskom bunkeru istočno od Šefilda, tako da su ljudi ubrzo prestali da obraćaju pažnju na uspravni crni potez u gornjoj atmosferi. No, na kraju ipak dođe dan kada je završetak kabla, uključivši mlaznice da održi položaj protiv naleta vetra, zaronio u otvor na krovu betonskog bunkera i smestio se u ležište. Sada je kabl ispod areosinhrone tačke vukla sila teže Marsa; deo kabla iznad areosinhrone tačke pokušavao je da prati centrifugalno udaljavanje Novog Klarka od planete, a ugljenične niti kabla održavale su napetost, i čitav sklop se okretao jednakom brzinom kao planeta, dižući se iznad Pavonis Monsa u oscilantnom vibriranju koje mu je omogućavalo da izbegne Deimos; sve je to i dalje kontrolisao kompjuter na Novom Klarku, i dugački niz raketa poređanih duž ugljenične šine kabla. Mars je ponovo dobio lift. Sa Pavonisa su se jednom stranom kabla dizala vozila, a sa druge strane silazila su ona koja su puštali sa Novog Klarka, obezbeđujući protivtežu, tako da je ostvarena znatna ušteda energije potrebne za obe operacije. Na kosmordom Novog Klarka sletali su svemirski brodovi, a pri odlasku su poletali kao iz praćke. Gravitacioni bunar planete bio je u znatnoj meri pripitomljen, a ljudske veze sa Zemljom i ostatkom Sunčevog sistema postale su znatno jeftinije. Bilo je to slično ponovnom vezivanju pupčane vrpce.

6. Bio je na sredokraći potpuno običnog života kada su ga regrutovali i poslali na Mars. Poziv je stigao u obliku faksa koji se pojavio iz telefona, u stanu koji je Art Randolf iznajmio samo mesec dana pošto je sporazumno odlučio da se privremeno odvoji od supruge. Faks je bio kratak: Poštovani Arture Randolfe: Vilijem Fort vas poziva na privatni seminar. Avion će poleteti sa aerodroma u San Francisku 22. Februara 2101. godine, u 9 sati ujutru. Art je zapanjeno zurio u hartiju. Vilijem Fort bio je osnivač Praksisa, transnacionalke koja je nekoliko godina ranije kupila Artovu kompaniju. Fort je bio veoma star, i pričalo se da ga sada u vrhu transnata posmatraju kao neku vrstu polupenzionisanog emeritusa. Ali još je držao privatne seminare, koji su bili nadaleko čuveni iako je bilo malo opipljivih podataka o njima. Govorilo se da je pozivao ljude iz svih podružnica transnata; da su se okupljali u San Francisku i da su ih odatle odvozili avionom na neko neznano mesto. Niko nije znao šta se tamo događa. Učesnici su posle seminara obično dobijali premeštaj na novo mesto, ili su bili toliko ćutljivi da je to bilo pomalo zastrašujuće. Posredi je, dakle, bila misterija. Art je bio iznenađen pozivom, zamišljen, ali u osnovi zadovoljan. Pre kupovine bio je suosnivač i tehnički direktor male kompanije po imenu Dampmajns, koja se bavila iskopavanjem i eksploatacijom starih nasipa, prikupljanjem iskoristivih materijala, odbačenih u neko rastrošnije doba. Činjenica da ih je Praksis kupio bila je iznenađenje, prijatno iznenađenje, jer su zaposleni u Dampmajnsu time od službenika male kuće postali novi članovi jedne od najbogatijih organizacija na svetu - dobivši deonice, pravo glasa o korporativnoj politici, slobodu da koriste sve pogodnosti rada u njoj. Bilo je to kao da su im dodeljene viteške počasti. Art je, naravno, bio zadovoljan, kao i njegova žena, iako je istovremeno jadikovala nad svojom sudbinom. Bila je, naime, zaposlena u Micubišijevoj upravi za sintezu, a velike transnacionalke su, po njenim rečima, bile kao odvojeni svetovi. To što su njih dvoje radili za različite kompanije neminovno je značilo njihovo udaljavanje, više nego što su i inače već bili. Nisu više bili potrebni jedno drugom za sticanje prava na tretman dugovečnosti, koji su transnati rutinski obezbeđivali svojim službenicima. Postali su putnici na različitim brodovima, rekla je, koji isplovljavaju iz San Franciska u suprotnim smerovima. Kao brodovi koji se mimoilaze u noći, zapravo. Artu je bio mišljenja da bi mogli da ostvare komunikaciju sa broda na brod, da njegova žena nije bila toliko zainteresovana za drugog putnika na svom brodu, potpredsednika Micubišija za oblast istočnog Pacifika. Ali Art je ubrzo bio angažovan u Praksisovom programu arbitracije, što je značilo česta putovanja i arbitriranje u parnicama između malih članica Praksisa koje su se bavile prikupljanjem iskoristivih materijala, a kada je bio u San Francisku, Šeron je retko bila kod kuće. Njihovi brodovi više nisu jedan drugom na vidiku, govorila je, a on je bio suviše razočaran da bi se pobunio, i uskoro se iselio, na njen predlog. Neko bi to možda nazvao navaljivanjem. Protrljao je hrapavu, neobrijanu bradu, čitajući faks po četvrti put. Bio je krupan i snažno građen, pomalo sklon gojaznosti, po rečima njegove žene 'mrcina', po mišljenju njegove sekretarice u Dampmajnsu 'medvedast', a sam je više voleo ovo poslednje. Uostalom, zaista je posedovao donekle trapav i neuredan izgled medveda, ali i njegovu iznenađujuću brzinu i snagu. Igrao je beka u ragbijaškom timu vašingtonskog univerziteta i nije bio munja, ali je znao šta hoće, i bilo ga je veoma teško oboriti. Zvali su ga Čovek-Medved. Sklanjaj mu se s puta, ako ti je život mio. Studirao je mašinstvo, i posle studija je radio na naftnim poljima u Iranu i Gruziji, na projektima novih tehnika izdvajanja nafte iz krajnje iscrpljenih naslaga škriljaca. Magistrirao je na teheranskom univerzitetu, da bi zatim prešao u Kaliforniju i pridržio se jednom svom prijatelju koji je upravo bio

osnovao kompaniju za proizvodnju opreme za dubinsko ronjenje, korišćene na morskim bušotinama. Ta delatnost selila se u sve dublje vode, jer su pristupačnije dubine već bile iskorišćene. Art je i ovom prilikom smislio nekoliko poboljšanja za ronilačku opremu i za opremu za podvodno bušenje, ali je nekoliko godina provedenih pod staklenim zvonom na kontinentalnoj terasi bilo više nego dovoljno, pa je prodao svoj udeo ortaku i pošao dalje. Za kratko vreme osnovao je kompaniju za izgradnju naseobina za oblasti veoma niske temperature, radio za proizvođača solarnih ploča i gradio raketne rampe. Voleo je sve ove poslove, ali je s godinama došao do saznanja da ga ljudski problemi više zanimaju od tehničkih. Sve više je učestvovao u rukovođenju projektima, a odatle je prešao u arbitraciju; dopadalo mu se da uskače u sporove i da ih rešava na sveopšte zadovoljstvo. I to je bila neka vrsta inženjeringa, šireg i životnijeg, ali i težeg. Nekoliko kompanija za koje je prethodno radio postale su deo transnacionalki, i našao se usred višestrukog posredovanja, ne samo između članica, već i u spoljnjim sporovima gde je bila potrebna arbitracija treće strane. Za njega je to bio socijalni inženjering, nešto sasvim opčinjavajuće. Zato je, po osnivanju Dampmajnsa, preuzeo posao tehničkog direktora i istakao se na projektu SuperRetdžesa, džinovskih robotskih vozila za izdvajanje korisnih materija iz nasipa; međutim, istovremeno se više nego ikad bavio radnim sporovima i sličnim problemima. Ovaj trend u njegovoj karijeri još se više ubrzao posle pripajanja Praksisu. I kad god se vraćao kući posle uspešnog dana, znao je da je trebalo da bude sudija, ili diplomata. Jeste - u duši je bio diplomata. Utoliko je bilo sramnije što je propustio da se izbori za bolji ishod sopstvenog braka. Fordu, ili nekom drugom ko ga je pozvao na seminar, bilo je svakako dobro poznato da mu je brak pred raspadom. Možda su mu čak bili ozvučili stari stan i odslušali nevesele zgode iz poslednjih nekoliko meseci njegovog života sa Šeron, a to nije bilo laskavo ni za jedno od njih. Zgrčio se na tu pomisao, i dalje trljajući čekinjavu vilicu, a onda je otišao u kupatilo i uključio prenosni grejač vode. Lice u ogledalu imalo je blago ošamućen izraz. Neobrijani, razvedeni pedesetogodišnjak, veći deo života na pogrešnim poslovima, kasni početnik u pravom zvanju - bio je, po sopstvenom mišljenju, poslednja osoba koja je trebalo da dobije faks od Vilijama Forta. Tada ga je pozvala žena, ili buduća bivša žena, koja takođe nije mogla da poveruje. "Mora da je greška", rekla je kada ju je Art obavestio. Zvala ga je zato što je utvrdila da joj nedostaje jedan od objektiva za kameru, pa je pomislila da ga je Art poneo sa sobom kada se iselio. "Videću da li je kod mene", reče Art. Otišao je do ormana da pogleda u svoja dva kofera, još neraspakovana. Znao je da objektiv nije u njima, ali ih je ipak bučno pretražio. Da se pretvarao, Šeron bi odmah primetila. Tražeći, nastavio je da razgovara s njom, osluškujući slabašni odjek sopstvenog glasa u nenameštenim prostorijama. "To samo pokazuje koliko je uvrnut taj Fort. Otićićeš u neku Nedođiju, gde će on nositi kutije od Klineks maramica umesto cipela i govoriće japanski, a ti ćeš prebirati po njegovom đubretu i učiti da levitiraš, i ja te više nikada neću videti. Jesi li ga naš'o?" "Ne. Nije ovde." Kada su se razdvojili, podelili su zajedničku imovinu: Šeron je uzela njihov stan, orman sa uređajima, kompjuter, beležnicu, kamere, biljke, krevet i ostatak nameštaja; Art je uzeo teflonski tiganj. Bila je to jedna od njegovih slabijih arbitracija, ali je bar sada bio sužen izbor mesta za traženje objektiva. Šeron je umela da pretvori običan uzdah u nedvosmislenu optužbu. "Učiće te da govoriš japanski, i nikada te više nećemo videti. Šta li Vilijem Fort hoće od tebe?" "Bračni savet?" reče Art. Na Artovo veliko čuđenje, ispostavilo se da je veliki deo glasina o Fortovim seminarima istina.

Na aerodromu u San Francisku ukrcao se na veliki i moćan privatni mlaznjak sa još šestoro muškaraca i žena, da bi se odmah posle poletanja prozori mlaznjaka, očigledno dvostruko polarizovani, potpuno zacrneli, a vrata pilotske kabine bila su sve vreme zatvorena. Dvojica Artovih saputnika zabavljali su se igrom orijentacije, i pošto je mlaznjak načinio nekoliko blagih zaokreta levo i desno, složili su se da leti u pravcu između jugozapada i severa. Sedmoro putnika su se predstavili: svi su bili tehnički direktori ili posrednici iz ogromne mreže Praksisovih kompanija. Doleteli su u San Francisko sa svih strana sveta. Neki su izgledali uzbuđeno zbog poziva na susret sa tajanstvenim osnivačem transnacionalke; ostali su bili zamišljeni. Let je trajao šest sati, i dvojica 'navigatora' provela su sletanje u nagađanju približnog položaja krajnjeg odredišta; bio je to krug koji je obuhvatao Žino, Havaje, Meksiko Siti i Detroit, mada je mogao biti i veći, kao što je primetio Art, ako su putovali jednim od onih novih orbitalno-svemirskih mlaznjaka; možda su prevalili polovinu Zemljine kugle, ili više. Kada se mlaznjak spustio i zaustavio, poveli su ih kroz minijaturni most do velikog kombija sa zacrnjenim prozorima i pregradom između njih i vozača. Vrata su bila zaključana spolja. Vozili su se pola sata, a onda se kombi zaustavio i vozač ih je pustio napolje. Bio je to stariji čovek u šortsu i majici koja je reklamirala Bali. Treptali su na suncu. Nisu bili na Baliju. Bili su na malom asfaltnom parkingu okruženom stablima eukaliptusa, na dnu uske priobalne doline. Kilometar i po dalje na zapadu video se okean ili veliko jezero, tačnije njegov mali odsečak. Dolinom je tekao potok i ulivao se u lagunu iza obale. Južna padina doline bila je pokrivena suvom travom, severna kaktusima; grebeni iznad njih bili su od gole, smeđe stene. "Baja?" nagađao je jedan od navigatora. "Ekvador? Australija?" "San Luiz Obispo?" reče Art. Vozač ih je poveo pešice uskim putem do malog kompleksa od sedam jednospratnih drvenih zgrada, smeštenih među obalskim borovima na dnu doline. Dve zgrade pored potoka bile su stambene, i pošto su ostavili torbe u dodeljenim sobama, vozač ih je odveo do trpezarije u trećoj zgradi, gde im je nekoliko kuhinjskih pomoćnika, takođe staraca, poslužilo jednostavan obrok, salatu i paprikaš. Posle toga su ih otpratili do soba, gde su ih ostavili same. Okupili su se u središnjoj prostoriji, oko peći na drva. Napolju je bilo toplo, i peć nije bila naložena. "Fort ima sto dvanaest godina", reče navigator po imenu Sem. "Tretmani nisu delovali na njegov mozak." "Nikad ne deluju", reče Maks, drugi navigator. Neko vreme su razgovarali o Fortu. Svako od njih čuo je ponešto, jer je priča o Vilijemu Fortu bila jedna od značajnijih u istoriji medicine, priča o Pasteru njihovog veka: čoveku koji je pobedio rak, prema preterivanju tabloida. Čoveku koji je pobedio prehladu. Kada je osnovao Praksis, bile su mu dvadeset četiri godine, da bi ubrzo izbacio na tržište nekoliko sasvim novih antibiotika i do dvadeset sedme godine postao multimilijarder. Posle toga se posvetio tome da razvije Praksis u jednu od najvećih svetskih transnacionalki. Osamdeset godina neprestanog metastaziranja, kako je to opisao Sem. Istovremeno je i sam mutirao u neku vrstu ultra-Hauarda Hjuza, ili se bar tako govorilo, postajući sve moćniji, sve dok nije potpuno nestao, poput crne rupe na obzorju događaja sopstvene moći. "Samo se nadam da neće postati još otkačenije", reče Maks. Ostali polaznici - Seli, Ejmi, Elizabet i Džordž - bili su veći optimisti. No, svi su bili zbunjeni neobičnim dočekom, ili izostankom dočeka, i pošto do kraja večeri niko nije došao da ih obiđe, povukli su se u sobe, nespokojni.

Art je dobro spavao, kao i uvek, i u zoru ga je probudilo duboko hukanje sove. Pod prozorom mu je žuborio potok. Bila je to siva zora, vazduh je bio ispunjen maglom koja je vlažila borove. Negde unutar kompleksa čulo se kucanje. Obukao se i izišao. Sve je bilo natopljeno vodom. Na uskim, ravnim terasama ispod zgrada stajali su leje salate i nizovi jabukovih stabala, tako potkresanih i vezanih za podupirače da su podsećala na lepezaste žbunove. Predmeti su se već zaodevali bojom kada je Art stigao do kraja male farme, iznad lagune. Tu se pod velikim, starim hrastom, kao neki tepih, prostirao travnjak. Art pođe prema hrastu, privučen njegovom lepotom. Onda začu glasove; stazom pored lagune prema njemu išla je grupa ljudi, u crnim, gumenim odelima, noseći daske za surf, ili dugačke, sklopljene zmajeve. Dok su prolazili, prepoznao je kuhinjske pomoćnike od prethodne večeri i vozača. Vozač mu mahnu i prođe stazom. Art siđe do lagune. U slanom vazduhu mumlali su talasi, a ptice su plivale među algama. Posle nekog vremena Art pođe nazad uz stazu, i u trpezariji kompleksa zateče starce kako peku palačinke. Kada su Art i ostali gosti završili doručak, njihov jučerašnji vozač povede ih na sprat, u prostranu sobu za sastanke. Posedali su na kaučeve poređane u obliku kvadrata. Veliki prozori na sva četiri zida propuštali su obilje sive jutarnje svetlosti. Vozač sede na stolicu između dva kauča. "Ja sam Vilijem Fort", reče. "Drago mi je što ste svi ovde." Bio je to, kad ga čovek bolje pogleda, neobičan starac; lice kao da mu je izboralo stotinu godina nemira, ali je njegov izraz trenutno bio vedar i uzdržan. Šimpanza, pomisli Art, stari laboratorijski šimpanza, sada proučavalac zena. Ili jednostavno duboko ostareli surfer ili jedriličar, kože uštavljene životom na otvorenom, ćelac, okruglog lica, zatupastog nosa. Sada ih je redom odmeravao. Semu i Maksu, koji su ga prenebregavali kao šofera i kuvara, kao da je bilo nelagodno, ali se činilo da on to ne primećuje. "Jedan od pokazatelja", reče, "kojim se meri koliko je svet ispunjen ljudima i njihovim aktivnostima, jeste stepen iskorišćenja neto proizvoda kopnene fotosinteze." Sem i Maks klimnuše glavama kao da je to sasvim normalan način da se započne sastanak. "Mogu li da hvatam beleške?" upita Art. "Samo izvolite", reče Fort. Pokaza prema niskom stolu u sredini kvadrata od kauča, prekrivenom hartijom i beležnicama. "Kasnije ćemo se malo igrati, pa sam pripremio beležnice i blokove; uzmite šta želite." Većina ih je donela sopstvene beležnice, i nastade trenutak tišine dok su ih vadili i uključivali. Fort je za to vreme ustao i počeo da šeta u krug oko kauča, obilazeći krug na svakih nekoliko rečenica. "Sada koristimo otprilike osamdeset odsto primarnog neto proizvoda kopnene fotosinteze", reče. "Verovatno je nemoguće postići svih sto odsto, a dugoročno procenjeni potencijali iznose trideset odsto, tako da smo, kažu, poprilično prenakrcani. Trošili smo prirodni kapital kao da je reč o tekućem prihodu, i približavamo se potpunom iscrpljenju nekih vitalnih sirovina, kao što su nafta, drvo, humus, metali, pitka voda, ribe i životinje. Ovo predstavlja prepreku za nastavak ekonomskog rasta." Prepreka? zabeleži Art. Nastavak? "Ali moramo dalje", reče Fort, uz oštar pogled prema Artu, koji diskretno zakloni beležnicu ramenom. "Nastavak rasta jeste temeljno načelo ekonomije. Samim tim i jedno od osnovnih načela Vaseljene. Jer sve je ekonomija. Fizika je kosmička ekonomija, biologija je ćelijska ekonomija, društvene nauke su društvena ekonomija, psihologija je ekonomija uma, i tako dalje."

Njegovi slušaoci su neveselo klimali glavama. "Prema tome, sve raste. Ali to ne može da se odvija u suprotnosti sa zakonom očuvanja materije i energije. Bez obzira na to koliko je delotvoran sam proces, dobitak ne može da bude veći od uloga." Art zapisa u beležnicu: Dobitak veći od uloga - sve je ekonomija - prirodni kapital - prenaseljenost. "U odgovor na ovu situaciju, jedna grupa je ovde u Praksisu radila na nečemu što se zove ekonomija punog sveta." "A ne ekonomija prepunog sveta?" upita Art. Fort kao da ga nije čuo. "Kao što kaže Deli, kapital koji je čovek stvorio i prirodni kapital nisu međusobno zamenjivi. To je očigledno, ali pošto većina ekonomista i dalje tvrdi da jesu zamenjivi, potrebno je insistirati na tome. Jednostavno rečeno, ne može se broj šuma zameniti povećanjem broja strugara. Kada gradiš kuću, možeš da menjaš broj testera i stolara, što znači da su zamenjivi, ali ne možeš da je sagradiš sa prepolovljenom količinom drvene građe, bez obzira na to koliko imaš testera ili stolara. Ako pokušaš, dobićeš kuću od vazduha. Takav je i svet u kome danas živimo." Art zavrte glavom i pogleda na ekran beležnice, koji je ponovo ispisao. Prirodna bogatstva i kapital babe i žabe - motorne testere/stolari - kuća od vazduha. "Izvinite", javi se Sem. "Pomenuli ste prirodni kapital?" Fort se trgnu, okrenu i pogleda Sema. "Da?" "Mislio sam da je kapital po definiciji čovekov proizvod. Proizvedena sredstva za proizvodnju, glasi definicija kojoj su nas učili." "Da. Ali u kapitalističkom svetu reč kapital dobila je više značenja. Na primer, ljudi govore o ljudskom kapitalu, koji se sakuplja u radu kroz obrazovanje i radno iskustvo. Ljudski kapital razlikuje se od klasičnog po tome što se ne može naslediti, već samo unajmiti, a ne kupiti ili prodati." "Ako se izuzme robovlasništvo", reče Art. Fortu se namršti čelo. "Ovaj koncept prirodnog kapitala zapravo više podseća na tradicionalnu definiciju nego ljudski kapital. Moguće ga je posedovati i zaveštati, podeliti na obnovljivi i neobnovljivi, tržišni i netržišni." "Ali ako je sve kapital ove ili one vrste", reče Ejmi, "jasno je zašto ljudi misle da se jedna vrsta može zameniti drugom. Ako unapredite kapital koji je čovek stvorio tako da troši manje prirodnog kapitala, zar to nije zamena?" Fort odmahnu glavom. "To je delotvornost. Kapital je količina uloženog, a delotvornost je odnos uloženog i dobijenog. Bez obzira na to koliko je kapital delotvoran, ne može da napravi nešto ni iz čega." "Novi izvori energije..." napomenu Maks. "Ipak je nemoguće napraviti humus od elektriciteta. Fuzija i samogradeće mašine dale su nam ogromnu moć, ali su nam potrebne osnovne sirovine da bismo je primenili. Tu nailazimo na problem koji se ne može rešiti nikavom zamenom." Fort je zurio u sve njih, i dalje zračeći onim spokojem primata koji je Art zapazio na početku. Art pogleda ekran svoje beležnice. Prirodni kapital - ljudski kapital - klasični kapital - energija protiv materije - električni humus - bez zamena, molim... Namršti se i pređe na novu stranu. Fort reče: "Na žalost, većina ekonomista još radi u okviru modela ekonomije praznog sveta." "Reklo bi se da je ekonomija punog sveta logičan izbor", reče Seli. "Stvar zdravog razuma. Zar je moguće da je ekonomisti prenebregavaju?" Fort slegnu ramenima i načini još jedan krug po sobi. Arta je počinjao da boli vrat. "Ljudi posmatraju svet kroz paradigme. Promena ekonomije praznog sveta u ekonomiju punog

sveta jeste promena osnovne paradigme. Maks Plank je jednom rekao da nova paradigma pobeđuje ne onda kada ubedi svoje protivnike nego tek kada oni umru." "A oni još ne umiru", reče Art. Fort klimnu glavom. "Održavaju ih tretmani. A mnogi od njih imaju stalno zaposlenje." Seli je izgledala zgađeno. "Onda će morati da nauče da misle drugačije, zar ne?" Fort se upiljio u nju. "Hajde da pokušamo odmah. Bar u teoriji. Hoću da smislite strategije ekonomije punog sveta. To je igra koju i sam igram. Ako uključite beležnice u sto, moći ću da vam dam početne podatke." Svi se nagnuše napred i uključiše se u sto. Prva igra koju je Fort želeo da igra bavila se procenjivanjem najvećeg održivog broja žitelja planete. "Zar to ne zavisi od pretpostavki o načinu života?" upita Sem. "Načinićemo čitav niz pretpostavki." Nije se šalio. Išli su od pretpostavki da se svaki ar obradive površine Zemlje koristi uz krajnju delotvornost, do onih o povratku na lov i sakupljanje; od neograničene svetske potrošnje do supstitutivne štednje. Njihove beležnice postavile bi početne uslove i oni bi počeli da kucaju, sa izrazom dosade, ili nervoze, ili nestrpljenja, ili zanosa, koristeći formule koje im je dao sto ili primenjujući svoje. Igra se protegla do ručka, a zatim i na celo poslepodne. Art je uživao u igrama, i on i Ejmi su ih uvek završavali mnogo pre ostalih. Njihovi proračuni najvećeg održivog broja stanovnika bili su u rasponu od stotinu miliona (model 'besmrtnog tigra', kako ga je nazvao Fort) do trideset milijardi (model 'mravlje farme'). "Veliki raspon", primeti Sem. Fort klimnu glavom, strpljivo ih posmatrajući. "Ali ako se gledaju samo modeli sa najrealnijim uslovima", reče Art, "obično se svodi na tri do osam milijardi." "A trenutni broj stanovnika je oko dvanaest milijardi", reče Fort. "Što znači da jesmo prenakrcani. I šta preduzimamo u vezi s tim? Na kraju krajeva, moramo da vodimo kompanije. Posao neće stati zato što ima previše ljudi. Ekonomija punog sveta nije kraj ekonomije, već kraj poslovanja kakvo poznajemo. Hoću da Praksis bude prvi u tome. Eto. Plima se povlači, i ja odoh napolje. Možete mi se pridružiti. Sutra ćemo igrati igru po imenu 'Puno, i preliva se'." S tim rečima iziđe iz prostorije i ostavi ih same. Vratili su se u svoje sobe, da bi odmah zatim zaputili u trpezariju, pošto se bližilo vreme za večeru. Fort nije bio tamo, ali su zatekli nekoliko njegovih sredovečnih pratilaca od prethodne večeri, a s njima u društvu bila je grupa mladića i devojaka, vitkih, vedrih lica, zdravog izgleda. Izgledali su kao planinarsko društvo ili plivački klub, i više od polovine njih bile su žene. Semove i Maksove obrve su se dizale i spuštale u jednostavnoj Morzeovoj šifri "Aha! Aha!" Mladići i devojke nisu se obazirali na to i mirno su im poslužili večeru, a onda su se vratili u kuhinju. Art je žurno jeo, pitajući se jesu li Sem i Maks u pravu sa svojim pretpostavkama. Onda je odneo svoj tanjir u kuhinju i počeo da pomaže kod mašine za sudove, pa se usput obratio jednoj od devojaka: "Šta vas dovodi ovde?" "Neka vrsta stipendijskog programa", reče ona. Zvala se Džojs. "Svi smo pripravnici, službenici Praksisa od prošle godine, i izabrani smo da dođemo ovamo na predavanja." "Da se niste nekim slučajem danas bavili ekonomijom punog sveta?" "Ne, odbojkom." Art se vratio u trpezariju, žaleći što nije izabran za njihov program. Pitao se da li u kompleksu

postoje tople kupke, negde tamo dole, sa pogledom na okean. Činilo mu se sasvim moguće; okean je bio hladan, i ako je sve ekonomija, bila bi to neka vrsta ulaganja. U održavanje ljudske infrastrukture, recimo. U salonu, njegovi saputnici analizirali su dan koji su ostavili iza sebe. "Mrzim ovakve stvari", reče Sem. "To nam je što nam je", reče sumorno Maks. "Uhvati se u kolo, ili letiš sa posla." Ostali nisu bili toliko pesimistični. "Možda je samo usamljen", reče Ejmi. Sem i Maks zakolutaše očima i pogledaše prema kuhinji. "Možda je oduvek želeo da bude učitelj", reče Seli. "Možda želi da održi rast Praksisa od deset posto godišnje", reče Džordž, "pa bio svet pun ili ne." Sem i Maks na ovo klimnuše glavom, a Elizabet se pobuni. "Možda želi da spasi svet!" reče. "Kako da ne", reče Sem, a Maks i Džordž se zacerekaše. "Možda je ozvučio ovu sobu", reče Art i preseče razgovor kao na giljotini. Dani koji su usledili bili su slični prvom. Sedeli su u sali za sastanke, a Fort je kružio oko njih i govorio, celo prepodne, ponekad povezano, ponekad ne. Jednog jutra je tri sata govorio o feudalizmu - kako je to bio najčistiji politički izraz dinamike dominacije sisara, kako nikad nije sasvim iščezao, kako je transnacionalni kapitalizam feudalizam u velikom, kako je svetska aristokratija morala da pronađe način da podvede rast kapitala pod državnu monolitnost feudalnog modela. Drugog jutra je govorio o kalorijskoj teoriji vrednosti, zvanoj eko-ekonomija, koju su izgleda razvili prvi doseljenici na Marsu; Sem i Maks su na tu novost kolutali očima, a Fort je mleo o jednačinama Tanejeva i Tokareve, žvrljajući neke neraspoznatljive znake na tabli u uglu. Ali ova kolotečina nije potrajala, jer je nekoliko dana posle njihovog dolaska počeo da duva južni vetar, pa je Fort otkazao sastanke i provodio cele dane surfujući ili jedreći iznad talasa na zmaju, koji je bio lak telesni oklop širokih krila, fleksibilna jedrilica koja je pretvarala pokrete mišića letača u odgovarajuća poluukočena ustrojstva potrebna za uspešan let. Oko njega su leteli brojni mladi stipendisti, dižući se kao Ikari i ponirući i lebdeći velikom brzinom na vazdušnim jastucima iznad talasa, surfujući u vazduhu kao pelikani koji su izmislili taj sport. Art je takođe bio napolju i zabavljao se na dasci, uživajući u vodi, koja je bila hladna, ali ne toliko da se ne bi moglo bez gumenog odela. Držao se na mestu gde je surfovala Džojs i ćaskao s njom za vreme predaha, pa je tako saznao da su ostali kuhinjski pomoćnici Fortovi stari prijatelji, veterani iz prvih godina Praksisovog uspona ka vrhu. Mladi školarci pominjali su ih kao Osamnaestoro besmrtnih. Od njih Osamnaestoro, neki su stanovali u kampu, dok su drugi svraćali u neku vrstu neprekidnog okupljanja, da bi razmatrali probleme, vodili seminare i predavanja, i igrali se na talasima. Oni koji nisu marili za vodu radili su u baštama. Dok je pešačio prema kompleksu, Art je pažljivo zagledao baštovane. Radili su na način koji je podsećao na usporen film, neprestano razgovarajući među sobom. Trenutno je glavni posao bio berba izmuštranih grmova jabuka. Jugo je onda zamro, i Fort je ponovo okupio Artovu grupu. Jednog dana tema je bila 'Mogućnosti poslovanja u punom svetu', i Art je počeo da uviđa zašto su on i njegovih šestoro drugara pozvani da učestvuju: Ejmi i Džordž radili su na kontraceptivnim sredstvima, Sem i Maks na industrijskom dizajnu, Seli i Elizabet na poljoprivrednoj tehnologiji, a on sam bavio se rekuperacijom sirovina. Svi su već radili na poslovima punog sveta, i u popodnevnim igrama dosta su uspešno smišljali nove. Drugi put, Fort je predložio igru u kojoj su rešili problem punog sveta tako što su ga ponovo pretvorili u prazan svet. Trebalo je da oslobode vektor kuge koji će ubiti sve one koji nisu prošli

kroz gerontološki tretman. Koji bi bili prednosti i nedostaci takvog čina? Grupa je zurila u svoje beležnice, zbunjena. Elizabet izjavi da nema nameru da igra igru koja se zasniva na tako čudovišnoj zamisli. "Zamisao jeste čudovišna", složi se Fort. "Ali nije nemoguća. Ponekad čujem priče, znate. Razgovore u određenim krugovima. Među rukovodstvima velikih transnacionalki, na primer. Rasprave. Svađe. Tu se čuju svakojake zamisli, sasvim ozbiljno izrečene, od kojih su neke nalik na ovu. Niko ih ne podržava i razgovor prelazi na drugu temu. Ali niko ne kaže da su tehnički neizvodljive, a čini se da ima onih koji misle da bi tako bili rešeni neki inače nerešivi problemi." Grupa je sumorno razmišljala o ovome. Art nabaci da bi došlo do manjka poljoprivrednih radnika. Fort je posmatrao okean. "To je osnovni problem kod svakog kolapsa", reče zamišljeno. "Kada ga pokreneš, niko ne može pouzdano da kaže kada će se zaustaviti. Idemo dalje." Nastavili su, dosta primireni. Igrali su Redukciju Populacije, i s obzirom na alternativu o kojoj su upravo čuli, uložili su dosta žara. Svako od njih dobio je priliku da bude, po Fortovim rečima, Vladar sveta, i da izloži svoj plan. Kada je došao red na Arta, on reče: "Ja bih svakom čoveku dao pravo da ima tri četvrtine deteta." Svi se nasmejaše, uključujući i Forta. Ali Art je bio ozbiljan. Objasnio je da bi tako svaki par roditelja imao pravo na jedno i po dete; pošto bi rodili prvo, mogli bi da prodaju pravo na polovinu drugog deteta ili da otkupe pravo da rode drugo dete od nekog drugog para. Cene polovine deteta menjale bi se prema klasičnom tržišnom odnosu ponude i potražnje. Društvene posledice bile bi pozitivne; ljudi koji žele još jedno dete morali bi nečega da se odreknu da bi ga stekli, a drugi bi dobili izvor prihoda za izdržavanje deteta koje imaju. Kada broj stanovnika dovoljno opadne, Vladar sveta mogao bi da razmisli da svakome da pravo na jedno dete, što bi bilo blizu demografskoj ravnoteži; ali s obzirom na postojanje tretmana dugovečnosti, ograničenje na tri četvrtine deteta moglo bi da važi dosta dugo. Završivši sa izlaganjem svog predloga, Art podiže pogled sa beležnice. Svi su ga posmatrali. "Tri četvrtine deteta", ponovi Fort, kezeći se, i svi se ponovo nasmejaše. "Ovo mi se dopada." Smeh prestade. "Time bi ljudski život konačno zadobio novčanu vrednost, i to na otvorenom tržištu. Dosad se na tome prilično kilavo radilo. Celovekovni prihodi i izdaci i tome slično." On uzdahnu, pa zavrte glavom. "U stvari, ekonomisti najveći broj svojih proračuna vrše u ostavi. Vrednost, zapravo, nije ekonomska računica. Ne, ovo mi se stvarno dopada. Hajde da probamo da izračunamo vrednost polovine deteta. Siguran sam da bi tu bilo špekulacija, posrednika, čitav tržišni aparat." I tako su ostatak popodneva igrali tri četvrtine deteta, sve do robnog tržišta i zapleta sapunskih opera. Kada su završili, Fort ih je pozvao na roštilj na obali. Vratili su se u sobe, obukli vetrovke i sišli niz stazu kroz dolinu u bleštanje sunca. Na obali, ispod jedne dine, gorela je velika vatra, koju je održavalo nekoliko mladih stipendista. Kada su prišli i posedali na ćebad oko vatre, desetak Besmrtnih spustiše se iz vazduha, trčeći preko peska i polako obarajući krila, zatim počeše da se izvlače iz letačkih okvira, sklanjajući mokru kosu sa lica i razgovarajući među sobom o vetru. Pomogli su jedno drugom da skinu dugačka krila i ostali u kupaćim kostimima, naježeni, drhteći: stogodišnji letači sa žilavim rukama ispruženim prema vatri, žene podjednako žilave kao muškarci, lica podjednako izboranih od dugogodišnjeg žmirenja na suncu i smeha pored vatri. Art je posmatrao kako se Fort šali sa svojim starim drugovima, prirodnost sa kojom su sušili jedni druge peškirima. Tajni život bogatih i slavnih! Jeli su kobasice i pili pivo. Letači su otišli iza dine i vratili se odeveni u trenerke da se još malo ogreju kraj vatre, češljajući

mokru kosu. Sumrak je bio oblačan i večernji povetarac sa mora bio je slan i hladan. Velika masa narandžastog dima igrala je na vetru i bacala svetlost i senku na Fortovo majmunoliko lice. Kao što je Sem jednom rekao, nije izgledao ni dan stariji od osamdeset godina. Seo je među svojih sedmoro gostiju, koji se se držali zajedno, zagledao se u vatru i ponovo počeo da govori. Ljudi na drugoj strani vatre nastavili su razgovor, ali se Fortovih sedmoro gostiju nagnuše bliže da ga čuju kroz vetar, talase i pucketanje drveta, pomalo izgubljeni bez beležnica. "Ljude ne možete da naterate da nešto urade", reče Fort. "Treba da promenimo sebe. Ljudi će tako videti i moći će da biraju. U ekologiji postoji takozvano načelo osnivača. Mala grupa naseljenika osniva ostrvsku koloniju, tako da poseduje samo deo gena matične grupe. To je prvi korak u stvaranju vrste. Mislim da su nam danas potrebne nove vrste, u ekonomskom smislu reči. I sam Praksis je ostrvo. Način na koji ga organizujemo jeste neka vrsta inženjeringa na genima koje smo uneli u njega. Nemamo nikakvu obavezu da poštujemo pravila koja trenutno važe. Slobodni smo da stvorimo novu vrstu. Ne feudalnu. Kod nas postoji kolektivno vlasništvo i odlučivanje, politika konstruktivnog delovanja. Radimo na stvaranju korporativnog društva nalik na civilno društvo kakvo su osnovali u Bolonji. To je neka vrsta komunističkog ostrva, svetionika usred kapitalizma koji ga okružuje, mesta gde se trude da stvore bolji život za čoveka. Mislite li da je moguća takva demokratija? Jedno popodne ćemo se poigrati i sa tim." "Šta god vi kažete", reče Sem i zaradi oštar pogled od Forta. Sledeće jutro bilo je sunčano i toplo, i Fort je odlučio da je vreme suviše lepo da se sedi u kući. Zato su se vratili na obalu i posedali ispod velike nadstrešnice blizu ognjišta, među hladnjacima i visećim ležajevima razapetim između nosača nadstrešnice. Okean je bio tamnoplave boje, svetlucav, talasi mali, ali zapenjeni, i nosili su mnogo surfera u nepromočivim kostimima. Fort je sedeo na jednom od ležaja i govorio im o sebičnosti i altruizmu, uzimajući primere iz ekonomije, sociobiologije i bioetike. Zaključio je da, strogo govoreći, ne postoji altruizam. Da je to samo sebičnost na duži rok, priznavanje stvarne cene ponašanja i njeno plaćanje da bi se izbeglo naknadno dugoročno otplaćivanje dugova. Veoma zdrava ekonomska praksa, u stvari, ako se pravilno vodi i primenjuje. Potom je to pokušao da dokaže u igrama sebičnosti-altruizma, koje su se zvale Zatvorenikova nedoumica i Tragedija običnih. Sutradan su se ponovo okupili u logoru surfera, i posle razuđene priče o dobrovljnoj jednostavnosti, igrali su igru koju je Fort zvao Marko Aurelije. Artu se dopala ova igra i igrao ju je dobro. Međutim, njegove beleške postajale su svaki dan sve kraće; tog dana je zapisao samo: Potrošnja - apetit - veštački nastale potrebe - prirodne potrebe - stvarni troškovi - slamarice! Posledice po životnu sredinu = stanovništvo x apetit x delotvornost - u trpskim krajevima frižideri nisu luksuz - društveni frižideri - hladnjače - Ser Tomas Mor. Te večeri, polaznici seminara večerali su sami i njihov razgovor tokom obroka bio je umoran. "Pretpostavljam da je ovo mesto neka vrsta dobrovoljne jednostavnosti", primeri Art. "Da li to obuhvata i mlade stipendiste?" upita Maks. "Ne vidim da se Besmrtni mnogo mešaju s njima." "Možda vole samo da gledaju", reče Sem. "Kad si tako star..." "Pitam se koliko namerava da nas drži ovde", reče Maks. "Tu smo tek nedelju dana, i već je dosadno." "A meni nekako prija", reče Elizabet. "Opušta me." Art otkri da misli kao i ona. Ustajao je rano; jedan od stipendista obeležavao je svako jutro udarajući u drvenu tablu velikim drvenim maljem, u opadajućem intervalu koji je Arta svaki put

budio iz sna: tok...... tok..... tok.... tok... tok.. tok, tok tok tk-tk-tk-t-t-t-ttttttt. Ustao bi i izišao u sivo, vlažno jutro, puno dozivanja ptica. Šum talasa uvek je bio tu, kao da mu na ušima drže nevidljive školjke. Kad god je šetao stazom kroz farmu, nailazio je na nekog od Osamnaestoro besmrtnih, kako ćaskaju riljajući ili potkresujući, ili sede pod velikim hrastom, posmatrajući okean. Među njima je često bio i Fort. Art je pešačio ceo sat do doručka, znajući da će provesti dan u vrućini sobe ili u vrućini obale, razgovarajući i igrajući igre. Je li to bilo jednostavno? Nije znao. Ali je zato bio siguran da ga opušta; nikada ranije nije tako provodio vreme. Naravno, tu se krilo mnogo više nego što se na prvi pogled činilo. Bila je to, kako su ih Sem i Maks neprestano podsećali, neka vrsta testa. Bili su na proceni. Starac ih je posmatrao, a možda i Osamnaestoro besmrtnih, kao i mladi stipendisti, 'pripravnici', koji su Artu počinjali da izgledaju kao istinske veličine, mladi stručnjaci koji su vodili veliki broj svakodnevnih poslova u kompleksu, a možda i u celom Praksisu, sve do najviših nivoa - u dogovoru sa Besmrtnima, ili bez njih. Slušajući Fortovo naklapanje, shvatao je otkud čoveku želja da ga zaobiđe kada su u pitanju praktične stvari. A razgovori oko mašine za pranje sudova ponekad su se vodili tonom dece koja razmatraju šta da rade sa nesposobnim roditeljima... Sve u svemu, test: jedne noći, Art je otišao u kuhinju da uzme čašu mleka pre spavanja i prošao je pored male sobe pored trpezarije, gde je nekoliko ljudi, mladih i starih, posmatralo video snimak njihove jutarnje seanse sa Fortom. Art se vratio u sobu, duboko zamišljen. Sledećeg jutra, u sobi za sastanke, Fort je kružio oko kauča na svoj uobičajeni način. "Nove mogućnosti porasta više ne leže u samom porastu." Sem i Maks se kratko pogledaše. "To je suština svog ovog mozganja o ekonomiji punog sveta. Stoga moramo da uočimo nova tržišta među starim tržištima i da ih zauzmemo. Setite se da se prirodni kapital može podeliti na netržišni i tržišni. Netržišni prirodni kapital je supstrat iz koga potiče sav tržišni kapital. S obzirom na njegovu retkost i mogućnosti koje rađa, logično je, prema klasičnoj teroji ponude i potražnje, odrediti mu beskonačnu cenu. U suštini, to je ulaganje u infrastrukturu, ali na najosnovnijem biofizičkom nivou. U infrainfrastrukturu, moglo bi se reći, ili bioinfrastrukturu. A to je ono što hoću da Praksis počne da radi. Prikupljamo i obnavljamo svu infrastrukturu koja je bila iscrpljena likvidacijom. Ulaganje je dugoročno, ali će prihodi biti fantastični." "Zar nije najveći deo infrastrukture javno dobro?" upita Art. "Jeste. Znači, tesna saradnja sa zainteresovanim vladama. Praksisov bruto godišnji proizvod veći je nego u većini zemalja. Potrebno je, dakle, da pronađemo zemlje sa malim BGP-om i lošim NIBom." "NIB-om?" reče Art. "Nacionalni indeks budućnosti. To je analiza izračunavanja BGP-a, koja obuhvata dugove, političku stabilnost, stepen zdravlja sredine i slično. Korisna unakrsna provera BGP-a, koja pomaže u izdvajanju zemalja kojima bi dobro došla naša pomoć. Treba da ih identifikujemo, obratimo im se i ponudimo im ogromna kapitalna ulaganja, kao i političke savete, obezbeđenje, šta god žele. U zamenu dobijamo upravu nad njihovom bioinfrastrukturom. Svi vi ćete se baviti diplomatskim poslovima kao Praksisovi predstavnici, kao i specifičnim poslovima u vezi sa ulaganjima u bioinfrastrukturu. Podrobnija uputstva daću svakom ponaosob. Danas ćemo ručati ranije, a posle ću se sastati sa svakim od vas." Diplomatski posao! zapisa Art u beležnici.

Proveo je popodne šetajući kroz vrtove, razgledajući kolone žbunova jabuka. Očito je bio među poslednjima na Fortovom spisku. Slegnuo je ramenima na tu misao. Dan je bio oblačan, i cveće u vrtovima bilo je vlažno i treperavo. Biće teško vratiti se u studio ispod autoputa u San Hozeu. Pitao se šta je sa Šeron, da li je bar jednom pomislila na njega. Sigurno je na jedrenju sa svojim potpredsednikom. Bližio se sumrak, i već je hteo da se vrati u sobu da bi se pripremio za večeru, kada se na glavnoj stazi pojavio Fort. "A, tu ste", reče. "Hajdemo dole do hrasta." Seli su pored debelog, starog stabla. Sunce se probijalo kroz niske oblake, i sve je preuzimalo boju ruža. "Živite na divnom mestu", reče Art. Fort kao da ga nije čuo. Posmatrao je oblake, osvetljene odozdo, kako se kovitlaju nebom. Posle nekoliko minuta tišine, Fort reče: "Od vas očekujemo da kupite Mars." "Da kupim Mars", ponovi Art. "Tako je. U smislu o kome sam govorio jutros. Ova nacionalna-transnacionalna ortaštva jesu stvar koja dolazi, tu nema sumnje. Stari odnosi sa zemljama-paravanima bili su sugestivni, ali ih je potrebno dalje razviti, tako da steknemo veću kontrolu nad uloženim sredstvima. To smo već uradili u Šri Lanki, sa toliko uspeha da sada svi drugi veliki transnati slede naš primer, aktivno regrutujući zemlje u teškoćama." "Ali Mars nije država." "Nije. Ali je u teškoj situaciji. Kada je pao prvi lift, uništena je i tamošnja eknomija. Sada je postavljen novi lift, i sve je spremno da se dogode neke stvari. Hoću da Praksis bude ispred svih. Naravno, svi veliki ulagači još su tamo i bore se za startni položaj, što će se sada, sa novim liftom, samo pojačati." "Ko upravlja liftom?" "Konzorcijum na čijem čelu je Subaraši." "Zar to nije problem?" "Pa, daje im određenu moć. Ali oni ne razumeju Mars. Vide ga kao još jedan izvor metala. Ne vide mogućnosti." "Mogućnosti za..." "Za razvoj! Mars nije samo prazan svet, Randolfe - u ekonomskom smislu, to je gotovo nepostojeći svet. Njegova bioinfrastruktura tek treba da bude izgrađena, razumeš? Hoću da kažem, moguće je samo izvaditi metale i poći dalje, kao što, reklo bi se, Subaraši i ostali imaju na umu. Što je glupo, jer kao baza za operacije, to jest kao planeta, Mars mnogo više vredi nego njegovi metali. Svi njegovi metali vrede oko dvadeset biliona dolara, ali vrednost teraformiranog Marsa dostiže čak dve stotine biliona dolara. To je otprilike trećina svetskog bruto proizvoda, ali je i taj iznos daleko od stvarne vrednosti Marsa, ako se ja pitam. Ne, Mars je ulaganje u bioinfrastrukturu koje sam pominjao. Upravo ono za čim Praksis traga." "Ali kupovina..." reče Art. "Mislim, o čemu zapravo govorimo?" "Ne o čemu. O kome." "O kome?" "O podzemlju." "Podzemlju!" Fort ga pusti da razmisli o tome. Televizija, tabloidi i mreže bili su puni priča o preživelima iz 2061, nastanjenim u podzemnim skrovištima na divljoj južnoj polulopti, koje vode Džon Bun i Hiroko Ai, sa tunelima ispod cele planete, u dodiru sa vanzemaljcima i dušama velikana i aktuelnim svetskim vođama... Art je zurio u Forta, jednog od bona fide aktualnih svetskih vođa, prestravljen pomišlju da