"Nego, kako ćemo da izvedemo ljude iz grada?" upita Nađa iznenada Saksa. "Šta ako bezbednjaci ne otvore kapije?" "Iseći ćemo šator", reče on. "To će ionako biti potrebno, da bi ljudi brže izišli. Ali ne verujem da će kapije biti zatvorene." "Odlaze prema kosmodromu", doviknu neko iz zajedničke prostorije. "Bezbednjaci odlaze podzemnom prema kosmodromu. Napuštaju brod, gadovi. A Mišel kaže da je železnička stanica - Južna Stanica - sabotirana!" Ovo izazva žagor. Nađa reče Saksu kroz buku: "Hajde da iznesemo plan onima u Hant Mezi, pa da siđemo ovamo da sačekamo maske." Saks klimnu glavom.
39. Preko Mangalavida i pločica na zglobovima veoma su brzo uspeli da obaveste stanovništvo Barouza o planu, i to dok su se vozili u velikom karavanu iz Martereja do linije niskih brežuljaka jugozapadno od grada. Ubrzo posle njihovog dolaska, sa neba iznad Sirtisa sjurila su se dva aviona sa tovarom maski i spustila se na očišćena polja odmah pored zapadnog zida šatora. Na drugom kraju grada, osmatrači na vrhu Dabl Deker Bjuta već su javili o nailasku bujice, nešto dalje iz oblasti između istoka i severa: tamnosmeđa, ledom prošarana voda, koja se slivala niskim jarkom u kome se unutar gradskog zida nalazio Kanal park. A vest o Južnoj stanici bila je, pokazalo se, tačna; oprema piste bila je oštećena, u eksploziji linearnog indukcionog generatora. Niko nije bio siguran ko je to učinio, ali je bilo učinjeno, a vozovi zaustavljeni. I dok su Zeikovi Arapi vozili kutije sa maskama prema Zapadnoj, Jugozapadnoj i Južnoj kapiji, tamo se već tiskalo mnoštvo ljudi, obučenih u hodače sa grejnim nitima, ili u najtopliju odeću koju su imali - ali ne pretešku za zadatak koji ih je očekivao, procenila je Nađa pošto je ušla u Jugozapadnu kapiju i počela da deli maske iz kutija. U poslednje vreme, mnogo je ljudi izlazilo iz Barouza na površinu, tako da su se za to iznajmljivali hodači. Ali ipak nije bilo dovoljno hodača da se svi obuku, pa su morali da krenu na put iako su mnogi bili odeveni u gradske jakne, koje su bile prilično lake i uglavnom sa slabom zaštitom za glavu. Poruka o evakuaciji bila je, međutim, poslata sa upozorenjem da se treba obući za temperaturu 255 stepeni Kelvina, pa je većina ljudi bila odevena u više slojeva, tako da su činilo da su debelih udova i trupa. Svaka komora na kapijama mogla je da propusti pet stotina ljudi za pet minuta - bile su prostrane - ali sa hiljadama ljudi koji su čekali da uđu u njih, i novima koji su pristizali dok je subotnje jutro prolazilo, to nije bilo ni izdaleka dovoljno brzo. Maske su bile razdeljene, i Nađa je bila gotovo sigurna da je svako dobio po jednu. Bilo je malo verovatno da je u gradu ostalo onih koji ne znaju kakva je situacija. Zato je išla redom do Zeika, Saksa, Maje i Mišela, i svih onih koje je poznavala, govoreći im: "Trebalo bi da isečemo šator i naprosto iziđemo. Sada ću da isečem zid šatora." I niko se nije pobunio. Konačno se pojavi Nirgal, klizeći kroz svetinu kao Merkur na hitnom zadatku, široko se smešeći i pozdravljajući se sa ljudima, koji su hteli da ga zagrle, da se rukuju s njim ili da ga samo dodirnu. "Sada ću da isečem zid šatora", reče mu Nađa. "Svi su dobili maske, a potrebno je da iziđemo brže nego što kapije mogu da nas propuste." "Dobra ideja", reče on. "Sačekaj da im kažem." I skoči tri metra u vazduh, uhvati se za gredu na betonskom luku kapije i pope se na nju, održavajući ravnotežu, sa obema nogama na istom, tri centimetra širokom ispustu. Onda uključi mali megafon na ramenu i reče: "Pažnja, molim! Sada ćemo početi da rasecamo zid šatora, tačno iznad ivice betona - to bi trebalo da pokrene strujanje vazduha napolje, ne preterano snažno - odmah posle toga, počnite da izlazite, naravno prvo oni najbliži - još nema potrebe da žurite - seći ćemo široko i trebalo bi da za pola sata svi budu napolju. Pripremite se za hladnoću - ima lepo da vas osveži. Sad vas molim da stavite maske i proverite da li zaptivaju, kod sebe i kod onih oko vas." Pogleda dole prema Nađi, koja je bila izvadila mali laserski zavarivač iz crnog ranca, i sada ga dodade Nirgalu, podigavši ga iznad glave da bi ga što više ljudi videlo. "Jesu li svi spremni?" upita Nirgal kroz megafon. Svi prisutni, dokle god je mogao da vidi, imali su bele maske preko donjeg dela lica. "Izgledate kao razbojnici", reče im Nirgal i nasmeja se. "Dobro!" reče on, gledajući Nađu. I ona raseče šator.
Razumno ponašanje u kriznim situacijama gotovo je podjednako zarazno kao panika, tako da je evakuacija bila brza i bez problema. Nađa je isekla oko dve stotine metara šatorskog zida, odmah iznad betonske podloge, i tada je viši pritisak vazduha unutra izazvao izlazno strujanje koje je dizalo prozirne slojeve šatorskog materijala i lepršalo ih prema otvorenom, tako da su ljudi, bez problema sa njima, mogli da prelaze betonsku ogradu visoku do struka. Drugi su sekli šator oko Zapadne i Južne kapije, i otprilike za onoliko vremena koliko je potrebno da se isprazni veliki stadion, stanovništvo Barouza se našlo van grada, na hladnom, svežem vazduhu jutra u Izidisu: pritisak je bio 350 milibara, temperatura 261 stepen Kelvina, ili minus dvanaest stepeni Celzijusa. Zeikovi Arapi ostali su u roverima i imali zadatak da prate kolonu, vozeći se napred-nazad i vodeći ljude do linije brežuljaka nekoliko kilometara jugozapadno od grada, nazvanih Moeris Bregovi. Voda je dospela do istočne strane grada kada se rep kolone popeo na ove nevelike uzvisine u ravnici, a osmatrači Crvenih, postavljeni široko oko kolone u svojim roverima, javili da bujica sada juri na sever i jug oko gradskog zida, duboka manje od metra. Bilo je to, dakle, zaista za dlaku, toliko tesno da se Nađa stresla. Stajala je na vrhu jednog od brežuljaka Moeris, sa izrazom na licu kao da bi htela da upije situaciju. Ljudi su dali sve od sebe, pomislila je, ali nisu dovoljno toplo odeveni; bilo je onih koji nisu imali izolovane čizme, a retko ko je imao neki pokrivač za glavu. Arapi su se naginjali iz rovera da pokažu ljudima kako da omotaju marame ili peškire oko glave u improvizovane burnuse; nije bilo drugog načina da im se pomogne. Ali napolju je svejedno bilo hladno, veoma hladno, iako je dan bio sunčan i bez vetra, pa su građani Barouza koji nisu radili na površini izgledali šokirano. Mada se činilo da neki to bolje podnose od ostalih; Nađa je prepoznavala nedavno pristigle Ruse, po toplim šeširima koje su doneli od kuće; pozdravljala ih je na ruskom, i kod njih bi to gotovo uvek izmamilo kez. "Ovo nije ništa", doviknuli bi joj, "baš pravo vreme za klizanje, da?" "Samo napred", govorila je Nađa, njima i svima drugima. "Hodajte." Po podne je trebalo da otopli, možda do tačke smrzavanja. A u osuđenom gradu su se dizale meze, dramatično ocrtane u svetlosti jutra, nalik na titanski muzej katedrala, sa nizovima prozora poput ugrađenih dragulja, a bilje na njihovim vrhovima raslo je u čitavim malim, zelenim vrtovima povrh crvene stene. Žitelji grada stajali su na ravnici, maskirani kao razbojnici ili žrtve polenske groznice, debelo umotani, neki u tankim, grejanim hodačima, neko sa šlemom u ruci za moguću kasniju upotrebu: ljudi na površini Marsa, lica izloženih retkom i ledenom vazduhu, sa rukama u džepovima, a nad njima visoki cirusi nalik na metalne opiljke nalepljene po tamnoružičastom nebu. Neobičnost ovog prizora bila je istovremeno zanosna i zastrašujuća, i Nađa je išla od grupice do grupice, razgovarajući sa Zeikom, Saksom, Nirgalom, Džeki, Artom. Čak je poslala još jednu poruku En, nadajući se da ih ona prima iako nije odgovorila ni na jednu: "Postaraj se da se bezbednjacima ništa ne dogodi na kosmodromu", reče, nesposobna da izbaci gnev iz glasa. "Sklanjajte im se sa puta." Posle deset minuta, njena pločica zapišta. "Znam", reče Enin glas kratko. I to je bilo sve. Sad kada su bili izvan grada, Maja se osećala preporođeno. "Hajde da već jednom pođemo", uzviknu. "Dug je put do stanice Libija, a već je prošlo pola dana!" "U pravu si", reče Nađa. Mnogi su već bili pošli, do piste koja je polazila iz Južne stanice Barouza i uz nju prema jugu, uz padinu Velikog Nagiba.
40. I tako su, eto, napustili grad. Nađa je često zastajala da ohrabri ljude, pa je više puta imala priliku da pogleda prema Barouzu, krovovima i vrtovima ispod providnog mehura šatora na prepodnevnom Suncu - prema tom zelenom mezokozmu koji je tako dugo bio prestonica sveta. Sada je ledom išarana voda boje rđe gotovo opkolila gradski zid, a sa niskog uzvišenja na severoistoku spuštala se gusta flota prljavih ledenih bregova, klizeći prema gradu u sve široj plimi, ispunjavajući vazduh rikom od koje se Nađi ježio potiljak. Marineris je tutnjao... Zemljište kojim su išli bilo je obraslo razbacanim niskim biljkama, uglavnom tundrinom mahovinom i alpskim cvećem, sa ponekom stabljikom ledenom kaktusa nalik na trnoviti, crni, vatrogasni hidrant. Muve i mušice, uznemirene ovom neobičnom invazijom, kružile su u vazduhu iznad glava. Bilo je znatno toplije nego ujutro, a temperatura je ubrzano rasla; činilo se da je malo iznad nule. "Dva-sedamdeset dva!" uzviknu Nirgal kada ga je Nađa upitala u prolazu. Prolazio je kraj kolone svakih nekoliko minuta, neumorno trčeći s kraja na kraj. Nađa pogleda na pločicu: 272 stepena Kelvina. Vetar je bio veoma slab, jugozapadni. Vremenski izveštaji su ukazivali da će se front visokog vazdušnog pritiska održati iznad Izidisa bar još jedan dan. Ljudi su išli u grupicama koje su se međusobno tražile, pa su prijatelji i radne grupe i poznanici pozdravljali jedni druge u pokretu, često iznenađeni poznatim glasovima pod maskama, kapuljačama ili šeširima. Iznad kolone se dizao razređeni oblak smrznutog daha, masovni izdisaj, brzo iščezavajući na Suncu. Sa obe strane grada dovezli su se roveri Crvene armije, žureći da se izmaknu bujici; sada su polako vozili uporedo sa pešacima, a oni koji su se vozili spolja dodavali su pljoske sa vrućim napicima. Nađa ih je besno posmatrala, mrmljajući nečujne psovke ispod zaklona maske, ali jedan od Crvenih ugleda pokoru u njenim očima i uvređeno joj reče: "Nismo mi provalili bedem, znaš, nego gerilci PrvoMarsa. To je Kaseijevo delo!" I odveze se dalje. Ljudi su se dogovorili da se za obavljanje nužde koriste jaruge istočno od piste. Bili su već dovoljno odmakli uzbrdo, pa su često zastajali da se osvrnu prema nestvarno pustom gradu, sa novim bedemom od vode boje tamne rđe, zagušene ledom. Grupe domorodaca recitovale su areofaniju u hodu; kada ju je Nađa čula, steglo joj se srce; ona promrmlja: "Pojavi se, Hiroko, prokleta bila. Molim te - pojavi se danas." Ugledala je Arta i pošla uporedo s njim. On je upravo prenosio preko pločice, očigledno šaljući vesti za neki informativni program na Zemlji. "Oh, da", kratko odgovori kada ga je Nađa upitala da li je tako. "Prenose nas uživo. Siguran sam da je i slika dobra. A mogu da se nadovežu i na scenario poplave." To svakako. Grad sa njegovim mezama, sada okružen crnom vodom, zagušenom ledom, čija je virovita površina bledo isparavala, a ivice se mahnito klobučale u karbonaciji dok su talasi nadirali sa severa, sa bukom olujne bure na moru... Temperatura vazduha sada je bila malo iznad tačke zamrzavanja, a bujica je ostajala u tečnom stanju i tamo gde bi se ulila i zaustavila, čak i kada je prethodno bila pokrivena slojem kašastog leda. Nađa nikada ranije nije videla nešto što bi joj u ovoj meri pokazalo da su izmenili atmosferu - ni biljke, niti sve više plavo nebo, niti mogućnost da izlože oči atmosferi i da dišu kroz tanke maske. Prizor vode, koja je prilikom potapanja Marinerisa prešla iz crne u belu boju za manje od dvadeset sekundi, obeležio ju je dublje nego što je mislila da jeste. Sada imaju tečnu vodu. Niska i široka uvala u kojoj se nalazio Barouz podsećala je na gargantuanski zaliv Fandi, sa plimom koja raste u njemu.
Ljudi su uzvikivali, i glasovi su im ispunjavali proređeni vazduh kao pesma ptica, nadglašavajući duboku i neprekidnu tutnjavu poplave. Nađa nije znala uzrok njihovog uzbuđenja, ali onda i sama vide - na kosmodromu je počeo pokret. Kosmodrom je bio smešten na širokom platou severozapadno od grada, i žitelji Barouza su sa svog visokog stajališta na padini mogli da posmatraju kako se otvaraju vrata najvećeg hangara i pet džinovskih svemirskih aviona polako izlaze, jedan za drugim: preteći, nekako ratni prizor. Avioni odrulaše do glavnog terminala kosmodroma i tamo se na njihove bokove prikačiše mostovi. Ni sada se ništa nije dogodilo, i izbeglice nastaviše hod uz prva prava brda Velikog Nagiba skoro čitav sat, sve dok se piste kosmodroma, uprkos njihovom usponu, nisu našle iza vodenog horizonta. Sunce je bilo duboko na zapadu. Pažnja ljudi sada je bila okrenuta gradu, jer je voda preplavila zid šatora na istočnoj strani Barouza i prodrla unutra preko betonskog podnožja kod Jugozapadne kapije, gde su isekli zid. Uskoro je počela da potapa Princezin park, Kanal park i Niderdorf, podelila grad na dvoje i počela polako da se penje bočnim bulevarima, sklapajući se iznad krovova u nižem delu grada. Usred ovog spektakla, na nebu iznad platoa pojavi se jedan od velikih mlaznjaka, naizgled prespor da bi mogao da leti, kako veliki avioni u niskom letu uvek izgledaju. Leteo je na jug, tako da je za posmatrače na zemlji postajao sve veći i veći, ne povećavajući brzinu, sve dok do njih nije doprla tutnjava njegovih osam motora, da bi im ubrzo preleteo iznad glava, sa nemogućom nezgrapnošću bumbara. Kada se, onako težak, izgubio prema zapadu, iznad kosmodroma se pojavi drugi, prelete poplavljeni grad i njih i ode prema zapadu. Avioni su prolazili, svih pet, svi podjednako neaerodinamični, sve dok i poslednji nije nestao iza zapadnog obzorja. Konačno je počeo pravi marš. Najbrži pešaci odoše napred, ne čekajući one sporije; bilo je važno da se što pre počne sa odvoženjem ljudi sa stanice Libija, i ovo je svima bilo jasno. Vozovi su se odasvud uputili prema Libiji, ali je stanica bila mala i imala svega nekoliko perona, pa je koreografija evakuacije morala da bude složena. Bilo je pet popodne, i Sunce je bilo nisko iznad visova Sirtisa a temperatura je padala sve niže ispod nule. Pošto su brži hodači, uglavnom domoroci i skorašnji doseljenici, odmakli napred, kolona je postala dugačka i razvučena. Ljudi u roverima su obaveštavali da već ima sedam kilometara i da se neprestano produžava. Roveri su se vozili duž kolone, uzimajući ljude i puštajući ponekog da iziđe. Svi hodači i šlemovi bili su u upotrebi. Na sceni se pojavio i Kojot, dovezavši se iz pravca bedema, i kada je ugledala njegovo maskirno vozilo, Nađa smesta posumnja da on stoji iza provale bedema; ali pošto ju je veselo pozdravio preko pločice i pitao kako stoje stvari, on se odveze prema gradu. "Zovite Južnu Fosu da pošalje dirižabl iznad grada", predložio je, "za slučaj da je neko ostao tamo i da se nalazi na vrhu neke od meza. Sigurno je bilo onih koji su prespavali dan, i kada se probude, čeka ih veliko iznenađenje." Divlje se nasmeja, ali je to bila dobra zamisao, i Art odmah pozva. Nađa je išla na kraju kolone sa Majom, Saksom i Artom, slušajući izveštaje. Naredila je onima u roverima da voze zamrlom pistom, da ne bi dizali prašinu. Nastojala je da ne obraća pažnju na činjenicu da je već umorna. Bila je to više neispavanost nego zamor mišića. Ali tek ju je čekala duga noć. I ne samo nju. Puno ljudi na Marsu postali su pravi građani, nenavikli na duže pešačenje. I sama je retko imala prilike za to, iako je često bila na terenu, tamo gde se gradilo, i nije imala kancelarijski posao kao mnogi među ovim ljudima. Na svu sreću, išli su pored piste, pa su mogli da hodaju i njenom glatkom površinom, između nosećih šina na ivicama i reaktivne šine u sredini. Većina je ipak išla betonskim ili šljunčanim stazama pored piste. Na žalost, pešačenje iz Izidis Planicije u svakom pravcu osim prema severu značilo je hod uzbrdo.
Stanica Libija nalazila se oko sedam stotina metara iznad Barouza, što nije bilo zanemarljivo, ali je nagib svih sedamdeset kilometara bio gotovo nepromenjen, i nije bilo većih strmina. "Tako ćemo bar ostati zagrejani", promrmlja Saks kada je to pomenula. Na nebu je bilo sve manje svetlosti, i senke su im se uskoro produžile daleko na istok, kao da su senke džinova. Iza njih je potopljeni grad, neosvetljen i pust, pokriven crnom vodom, tonuo za obzorje, meza za mezom, da bi na kraju ivica neba preplavila Dabl Deker Bjut i Moeris Mezu. Mrka, spečena ambra Izidisa sve se više zaodevala bojom, a nebo je istovremeno postajalo mračnije, sve dok se široko, tinjajuće Sunce nije našlo na horizontu, a putnici se obreli usred crvenog sveta, u razvučenoj koloni kao razbijena vojska u povlačenju. Nađa je povremeno pratila vesti sa ostatka planete na Mangalavidu, i svaki put su joj se činile veoma povoljne. Svi veći gradovi osim Šefilda nalazili su se u rukama pokreta za nezavisnost. Sabišijev lavirint pružio je utočište preživelima iz požara, i iako vatra nije bila svuda ugašena, postojanje lavirinta obećavalo je da će sve biti u redu. Nađa je neko vreme razgovarala sa Nanaom i Ecuom u hodu. Nanaovo sićušno lice na ekranu pločice odavalo je njegovu iscrpljenost, i ona pomenu nešto o tome kako joj je teško u duši - Sabiši je bio spaljen, Barouz potoljen - dva najveća grada na Marsu, uništena. "Ne, ne", reče Nanao. "Sagradićemo ponovo. Sabiši ostaje u našim glavama." Kao i mnogi drugi gradovi, poslali su svojih nekoliko sačuvanih vozova prema stanici Libija. Oni najbliži slali su i avione i dirižable. Dirižabli će stići da im priteknu u pomoć tokom noćnog marša - dakle, u pravo vreme. Posebno je bilo važno da ponesu što više vode, jer će u hladnom i izuzetno suvom vazduhu noću biti puno slučajeva dehidracije. Nađi je već bilo suvo grlo, pa je sa zahvalnošću prihvatila šolju tople vode iz rovera koji ih je delio usput. Podigla je masku i brzo je ispila, trudeći se da pri tom ne diše. "Poslednja prilika!" doviknu veselo žena koja je dodavala šolje. "Još par stotina ljudi i nema više." Iz Južne Fose stigao je poziv koji je doneo vesti druge vrste. Čuli su se sa nekoliko rudarskih logora oko Elizijuma, čiji su se stanovnici proglasili nezavisnim od metanacionalki i od Slobodnog Marsa i upozoravali svakog da se drži dalje od njih. Isto su postupale i neke stanice koje su zauzeli Crveni. Nađa frknu. "Recite im da ne brinu", poručila je onima u Južnoj Fosi. "Pošaljite im primerak proglasa iz Dorsa Brevije i zamolite ih da ga malo prouče. Ako pristanu da poštuju delove koji se odnose na ljudska prava, ne vidim zašto bismo se gnjavili sa njima." Dok su hodali, zašlo je Sunce. Dugi sumrak polako je prolazio. Dok je u potamnelom vazduhu još bilo tamnopurpurne svetlosti, sa istoka se doveze maskirno vozilo i zaustavi se tačno ispred Nađine grupe; iz njega iskočiše maskirane prilike sa kapuljačama i priđoše im. Nađa odjednom prepozna, po držanju, priliku na čelu: bila je to En, visoka i mršava, koja je išla pravo prema njoj, izdvojivši je bez oklevanja iz mnoštva ljudi u repu kolone, bez obzira na odsustvo svetlosti. Način na koji su se prepoznavali oni iz Prvih Stotinu... Nađa stade i zagleda se u staru prijateljicu. En je treptala u iznenadnoj studeni. "Nismo mi to učinili", reče ona odsečno. "Stigla je Armskorova jedinica u oklopnim vozilima i došlo je do žestoke borbe. Kasei se uplašio da će, ako preotmu bedem, pokušati da preotmu sve ostalo, svuda. Verovatno je bio u pravu." "Je li on dobro?" "Ne znam. Puno ih je poginulo na bedemu. A mnogi su morali da se povuku prema Sirtisu pred bujicom."
Stajala je pred njima, namrštena, prkosna - Nađa se čudila sebi na sposobnosti da zaključi toliko toga samo po obrisu, crnom obrisu naspram zvezda. Položaj ramena, valjda. Ili ugao glave. "Hajdemo, onda", reče Nađa. Nije znala šta drugo da kaže. Izići na bedem i postaviti eksploziv... ali to više nije bilo vredno priče. "Idemo dalje." Svetlost je napuštala zemlju, vazduh i nebo. Hodali su pod zvezdama, kroz vazduh hladan poput sibirskog. Nađa je mogla brže, ali se namerno držala začelja kolone, u grupi najsporijih, da im pomogne. Bilo je ljudi koji su nosili manju decu na krkače, ali na kraju kolone nije bilo puno dece; oni najmanji već su bili u roverima, a stariji napred, sa bržim pešacima. U Barouzu je i inače bilo malo dece. Svetlost farova rovera prosecala je prašinu u vazduhu, i Nađa se zapita hoće li čestice zagušiti filtere za ugljen-dioksid. Pomenula je ovo naglas, i En reče: "Ako priljubiš masku uz lice i snažno duneš, bolje je. Takođe možeš da zadržiš vazduh, skineš masku i produvaš je vazduhom iz kompresora." Saks klimnu glavom. "Ti poznaješ ove maske?" upita Nađa En. En potvrdi. "Nosila sam ih mnogo sati." "Vrlo dobro." Nađa oproba savet na svojoj maski, priljubivši materijal uz usta i snažno dunuvši kroz njega. Odmah osta bez daha. "Ipak bi trebalo da se trudimo da idemo stazama i pistom, jer se tako diže manje prašine. I da poručimo onima u roverima da voze sporije." Išli su dalje. Tokom sledećih nekoliko sati, kolona je uhvatila ritam. Niko ih nije pristigao, niko nije zaostao. Bilo je sve hladnije. Farovi rovera delimično su osvetljavali hiljade ljudi ispred njih, celim putem uz postepeni uspon do južnog horizonta, koji je bio možda dvanaest ili petnaest kilometara ispred njih; bilo je teško odrediti razdaljinu u mraku. Kolona se otegla sve donde: skup ukrštenih, zaljuljanih stubova svetlosti farova, baterijskih svetiljki, crveni sjaj pozicionih svetala... neobičan prizor. Povremeno bi im se iznad glava začulo brujanje, koje je značilo dolazak dirižabala iz Južne Fose. Lebdeći iznad kolone sa svakom svetiljkom uključenom, podsećali su na kitnjaste NLO-e; motori su im brujali dok su se spuštali da izbace terete hrane i vode koje će preuzeti roveri i da pokupe one s kraja kolone. Potom bi odbrujali nazad u nebo, dižući se dok ne bi postali šarena sazvežđa, da bi nestali iza horizonta prema istoku. Tokom vremenskog pomaka, grupa veselih domorodaca pokušala je da peva, ali je vazduh bio suviše hladan i suv da bi to potrajalo. Nađi se dopala ta zamisao i više puta je otpevala u sebi neke stare omiljene melodije: 'Alo, centrala, dajte mi dr Džeza', 'Kofa je bušna', 'Na sunčanoj strani ulice'. Pa opet i opet. Što su zamicali dublje u noć, bila je sve bolje raspoložena; počinjalo je da joj se čini da će plan uspeti. Usput nisu nailazili na stotine palih ljudi - mada je iz vozila došla vest da je dosta mladih domorodaca precenilo svoje snage i da im je sada bila potrebna pomoć. Svi su doživeli prelazak sa 500 na 340 milibara, što je na Zemlji bilo jednako visinskom skoku sa 4000 na 6500 metara, a to nije bilo malo, bez obzira na visok kompenzativni sadržaj kiseonika u vazduhu Marsa; ljudi su dobijali simptome visinske bolesti. Međutim, ovo je više pogađalo mlade nego starije, a bilo je puno domorodaca koji su pošli u prejakom ritmu. Neki su to sada plaćali, a bilo je mnogo onih koji su osećali glavobolju i mučninu. Ali su iz vozila javljali da uspevaju da pokupe one koji tek što nisu povratili i da prate ostale. Ostatak kolone održavao je korak. Nađa je hodala, povremeno pod ruku sa Majom ili Artom, povremeno sama u svom svetu, izgubljena u mislima usred jetkog mraza, prikupljajući u sećanju krhotine prošlosti. Setila se nekih pređašnjih opasnih marševa po površini njenog ledenog sveta: sa Džonom u oluji, tamo u krateru
Rejb... sa Arkadijem, u potrazi za odašiljačem... prateći Frenka dole u Noktis Labirintusu, u noći kada su pobegli iz napadnutog Kaira... Te noći ju je takođe obuzelo neko mračno veselje - reakcija na prestanak odgovornosti, možda, na to što je ponovo samo još jedan vojnik-pešak koji sledi tuđe zapovesti. Šezdeset prva bila je katastrofalna. Ova revolucija se takođe mogla izroditi u haos - zapravo, već jeste. Niko više nije imao kontrolu. Ali su sa njenog zgloba i dalje dolazili glasovi, odasvud. Niko im nije pretio iz svemira. Najnepopustljiviji elementi Prelazne vlade verovatno su bili zbrisani još u početku, u Kasei Valisu - jedan vid Artove 'integralne kontrole štetočina' koji nije bio šala. A ostatak UNTA bio je preplavljen pukom razlikom u brojnosti. Bili su nemoćni, kao što bi bio i svako drugi, da kontrolišu čitavu planetu disidenata. Ili suviše zastrašeni da bi pokušali. I tako su uspeli da ovoga puta bude drugačije. Ili je to bilo samo zato što su se okolnosti na Zemlji izmenile, a različite pojave u istoriji Marsa bile samo odraz tih promena. Sasvim moguće. Uznemirujuća pomisao, u pogledu budućnosti. Ali o tom potom. Sa tim će se suočiti kada bude došlo. Sada je trebalo da brinu samo o tome da stignu do stanice Libija. Opipljivost ovog problema, i rešenja problema, bila je veliko olakšanje za nju. Konačno nešto da se radi. Hodati. Udisati ledeni vazduh. Nastojati da ugreje pluća iz drugih izvora u sebi, iz srca - nešto nalik na Nirgalovu natprirodnu sposobnost. Kad bi samo mogla! Počelo je da joj se čini da bi zaista mogla da uhvati trenutke sna u hodu. Brinula se da li je to truje CO 2 , ali je nastavila sa povremenim prekidima svesti. Grlo joj je bilo veoma suvo. Rep kolone je usporavao, i roveri su sada neprestano vozili duž nje da pokupe iscrpljene i odvezu ih uz strminu do stanice Libija, gde će ih ostaviti i odmah poći nazad po nove. Bilo je sve više onih koji su osećali simptome visinske bolesti, i Crveni su takvima poručivali preko pločica da skinu masku i povrate, i da ne dišu dok ponovo ne navuku masku. U najmanju ruku teška i neprijatna operacija, pa su mnogi pored visinske bolesti doživeli i trovanje ugljen-dioksidom. Ali su, istovremeno, bili sve bliže odredištu. Snimci unutrašnjosti stanice Libija na pločicama podsećali su na stanice tokijskog metroa u špicu, ali su vozovi dolazili i odlazili bez zastoja, pa je izgledalo da će biti mesta za one koji stignu kasnije. Pored njih prođe rover, i oni unutra ponudiše da ih povezu. Maja im odbrusi: "Gubite se odavde! Šta vam je, jeste 'ćoravi? Idite pomozite onima gore i ne gnjavite nas više!" Vozač dodade gas, da izbegne dalju grdnju. Maja reče promuklo: "Do đavola s tim. Imam sto četrdeset tri godine, i neka me đavo nosi ako ne prepešačim ceo put. Hajde da malo ubrzamo." Nisu ubrzali, niti usporili. Držali su se začelja kolone, posmatrajući paradu svetala ispred sebe. Nađu su nekoliko kilometara bolele oči, ali je bol sada postajao ozbiljan, jer utrnulost od hladnoće više nije pomagala; bile su veoma, veoma suve, i pune peska u dupljama. Svaki treptaj je pekao. Maske sa naočarima bile bi bolje rešenje. Spotakla se o kamen u mraku, i to joj prizva sećanje iz mladosti: bilo je to onda kada su ona i grupa radnika imali kvar kamiona, usred zime na južnom Uralu. Morali su da pešače od periferije napuštenog Čeljabinska-65 do Čeljabinska-40, preko pedeset kilometara kroz sleđenu, razrušenu staljinističku industrijsku pustoš - crne napuštene fabrike, slomljeni dimnjaci, oborene ograde, očerupani kamioni... sve to u snežnoj, ledenoj, zimskoj noći, pod niskim oblacima. Čak i tada joj se činilo kao da sanja. Ispričala je to Maji, Artu i Saksu, promuklim glasom. Grlo ju je bolelo, ali ne toliko kao oči. Toliko su bili naviknuti na interkome da im se govor u slobodnom vazduhu oko njih činio nestvaran. Ali je želela da govori. "Ne znam kako sam mogla da zaboravim tu noć. Ali eto, ko zna otkad mi nije pala na pamet. Zaboravila sam. Otada mora da je prošlo, šta ja znam, bar sto dvadeset godina." "Ovo je druga koju ćeš pamtiti", reče Maja.
Onda je svako od njih kratko ispričao kada mu je bilo najhladnije. Pokazalo se da dve Ruskinje mogu da nabroje deset većih hladnoća nego Art i Saks. "A kada vam je bilo najtoplije?" upita Art. "Tu ja pobeđujem. Jednom sam učestvovao u takmičenju drvoseča u obaranju stabala, u disciplini motorne testere, a tu se sve svodi na snagu testere, pa sam zamenio motor onim iz Harli-Dejvidsona i uspeo da presečem stablo za manje od deset sekundi. Ali, kao što znate, mašina motorcikla ima vazdušno hlađenje, pa sam dobro oprljio ruke!" Oni se nasmejaše. "Ne računa se", objavi Maja. "Nije bilo celo telo." Zvezde su počinjale da se gase. Nađa je isprva mislila da je to zbog prašine u vazduhu ili da je obnevidela. Ali onda pogleda na pločicu i vide da je već skoro pet ujutru. Bližila se zora. A do stanice Libija preostalo je samo nekoliko kilometara. Temperatura je bila 256 stepeni Kelvina. Stigli su u svanuće. Ljudi su dodavali šolje vrućeg čaja koji je mirisao kao ambrozija. U stanici je bila prevelika gužva da bi moglo da se uđe, a napolju je čekalo nekoliko hiljada ljudi. Ali evakuacija je već nekoliko sati tekla glatko, u organizaciji Vlada, Ursule i velike grupe bogdanovista. Vozovi su i dalje ulazili na sve tri piste, sa istoka, juga i zapada, punili se i odmah odlazili. A preko horizonta stizali su dirižabli. Stanovništvo Barouza biće odmah raseljeno - neki će biti odvezeni u Elizijum, neki u Helas, i dalje na jug do Hiranjagarbe i Kristijanopolisa - drugi do malih naselja na putu prema Šefildu, među kojima je bilo i Podbrežje. Zato su morali da čekaju svoj red. U svetlosti svitanja moglo se videti da su oči svima veoma crvene, što je, pored prašnjavih maski preko usta, ljudima davalo divlji i krvav izgled. Za boravak napolju očigledno su bile potrebne naočari. Zeik i Marina konačno uvedoše poslednju grupu u stanicu. Dotle se veća grupa prisutnih pripadnika Prvih stotinu već bila okupila uz jedan zid, privučena magnetizmom koji ih je uvek spajao u vreme kriza. Tako je sa poslednjom grupom ušlo nekoliko njih: Maja i Mišel, Nađa i Saks i En, Vlad, Ursula, Marina, Spenser, Ivana, Kojot... A preko puta, pored pista, Džeki i Nirgal upućivali su ljude prema vozovima, mašući rukama kao dirigenti, i pomagali onima koje su izdale noge na kraju puta. Prvih stotinu zajedno iziđoše na peron. Maja je prošla pored Džeki kao da ova ne postoji. Nađa uđe za njom u voz, a za njima i svi ostali. Išle su prolazom između sedišta, pored srećnih, dvobojnih lica, smeđih oko očiju i belih oko usta. Neki su bacili prljave maske na pod, ali ih je većina još stezala u rukama. Ekrani u prednjem delu vagona prikazivali su snimak Barouza iz dirižabla; ovog jutra je to bilo more ledom obložene vode. Led je preovlađivao, iako su se svuda videle crne polinije. Iznad ovog novog mora dizalo se devet meza grada, sada devet ostrva okomitih, ali ne i previsokih litica. Vrtovi na njhovim vrhovima i preostali redovi prozora izgledali su neobično iznad prljavog, kašastog leda. Nađa i ostali iz Prvih stotinu pratili su Maju sve do poslednjeg vagona. Maja se okrenu i vide da su svi tu, ispunjavajući neveliku krajnju prostoriju voza, pa reče: "Šta, zar ovaj vozi za Podbrežje?" "Odesu", reče joj Saks. Ona se nasmeši. Ljudi su ustajali i pomerali se napred, oslobađajući mesta starcima da sednu zajedno u poslednjem odeljku, a ovi ne odbiše tu ljubaznost. Zahvališe se i posedaše. Ubrzo posle toga, odeljci ispred njih bili su ispunjeni. Ljudi počeše da pune i prolaze. Vlad reče nešto o tome da kapetan poslednji napušta brod koji tone. Ova izjava rastuži Nađu. Sada je bila zaista iscrpljena, nije mogla da se priseti kada je poslednji put odspavala. Volela je Barouz, u koji je bilo ugrađeno mnogo sati valjanog rada... Setila se šta je
Nanao rekao o Sabišiju. I Barouz je ostao da živi u njihovim glavama. Možda će, kada se ustale obale novog okeana, moći da sagrade novi, na nekom drugom mestu. A sada, En je sedela na drugoj strani vagona, a niz prolaz je dolazio Kojot, zastavši da priljubi lice uz prozor i pokaže podignute palčeve Nirgalu i Džeki, koji su još bili napolju. Na kraju i njih dvoje uđoše u voz, nekoliko vagona ispred poslednjeg. Mišel se smejao nečemu što je rekla Maja, kao i Ursula, Marina, Vlad, Spenser - njena porodica je, bar za trenutak, sedela oko nje, bezbedna. A pošto su trenuci bili sve što su imali... osetila je kako tone u sedište. Uskoro će zaspati, osećala je to u suvim i bolnim očima. Voz se pokrenu.
41. Saks je proučavao svoju pločicu, i Nađa ga pospano upita: "Šta se događa na Zemlji?" "Nivo mora i dalje raste. Već je viši za četiri metra. Izgleda da su metanacionalke prestale da se kavže, bar privremeno. Svetski Sud se izborio za prekid vatre. Praksis je uposlio sve kapacitete u otklanjanje posledica potopa. Reklo bi se da će još neki metanati slediti primer. U Meksiko Sitiju je održana Generalna skupština UN. Indija je potvrdila da je potpisala sporazum sa vladom nezavisnog Marsa." "Đavolja pogodba", javi se Kojot sa drugog kraja vagona. "Indija i Kina su prevelike za nas. Videćete." "Dole se, znači, više ne ratuje?" reče Nađa. "Još se ne zna da li je to za stalno", reče Saks. Maja frknu. "Malo sutra je za stalno." Saks slegnu ramenima. "Moramo da odaberemo vladu", reče Maja. "I to što pre, i da izađemo pred Zemlju kao jedinstven front. Što više budemo delovali organizovano, manji su izgledi da dođu da nas rasteraju." "Doći će oni", reče Kojot tamo pored prozora. "Neće, ako im dokažemo da će od nas dobiti sve što bi inače sami uzeli", reče Maja, ljuta na Kojota. "To će ih usporiti." "Svejedno će doći." Saks reče: "Bićemo u opasnosti dokle god se Zemlja ne umiri. Stabilizuje." "Na Zemlji se to nikad neće dogoditi." Saks slegnu ramenima. "Moraćemo mi da je stabilizujemo!" uzviknu Maja, mašući prstom prema Kojotu. "Za naše dobro!" "Areoformiranje Zemlje", reče Mišel, sa onim svojim ironičnim osmejkom. "Sigurno. Što da ne?" reče Maja. "Ako se mora." Mišel se nagnu i poljubi je u prašnjavi obraz. Kojot je tresao glavom. "To je pokretanje sveta bez tačke oslonca", reče. "Oslonac je u našim glavama", reče Maja, iznenadivši Nađu. Marina je takođe pratila sliku na svojoj pločici, i sada reče: "Snage bezbednosti još drže Klark i kabl. Piter kaže da su napustili Šefild, ali ne i Utikač. A neko je javio - hej - neko je javio da je video Hiroko u Hiranjagarbi." Na ovo svi ućutaše, zaokupljeni svako svojim mislima. "Ušao sam u arhive UNTA o prvom preuzimanju Sabišija", reče Kojot posle nekog vremena, "i u njima nije bilo pomena o Hiroko, niti o bilo kome iz njene grupe. Mislim da ih nisu uhvatili." Maja reče suvo: "Ono što je zabeleženo nema nikakve veze sa onim što se dogodilo." "Na sanskritu", reče Marina, "Hiranjagarba znači 'Zlatni Embrion'." Nađi se stegnu srce. Pojavi se, Hiroko, pomisli. Pojavi se, prokleta bila, iziđi, molim te, prokletinjo. Bilo je bolno gledati izraz na Mišelovom licu. Čitava njegova porodica, izgubljena... "Još ne možemo da tvrdimo da smo ujedinili Mars", reče Nađa, da mu odvrati misli. On je pogleda. "U Dorsa Breviji nismo mogli da se složimo - zašto bismo sada?" "Zato što smo slobodni", odgovori Mišel, sa uverenjem. "To je sada stvarnost. Slobodni smo da pokušamo. A ljudi se stvarno potrude tek kada nemaju druge." Voz uspori da pređe polutarnu pistu, i oni se zaljuljaše s njim.
"Crveni dižu u vazduh sve crpne stanice u Vastitasu", reče Kojot. "Mislim da nećete postići saglasnost oko teraformiranja." "To je sigurno", reče En promuklo. Pročisti grlo. "Nameravamo da uklonimo i soletu." Mrko se zagleda u Saksa, ali on samo slegnu ramenima. "Ekopoezija", reče on. "Biosfera već postoji. To je sve što nam treba. Predivan svet." Napolju, u hladnoj svetlosti jutra, promicao je krševiti predeo. Padine Tirene bile su šarene od prisustva miliona krpica trava, mahovina i lišaja, zavučenih između kamenja. Nemo su posmatrali prizor. Nađa se osećala ošamućeno, nastojeći da mislio o svemu tome kao o jednom, da pomeša sve zajedno, da se sve zamuti kao te pokretne maskirne mrlje napolju... Osmotrila je ljude oko sebe, i u njoj se okrenu neki ključ. Oči su joj još bile suve i ranjave, ali više nije bila pospana. Napetost u stomaku je popustila, prvi put od početka pobune. Slobodno je disala. Posmatrala je lica prijatelja - En je još bila ljuta na nju, Maja na Kojota, svi zajedno su bili iscrpljeni, prašnjavi, crvenih očiju kao mali crveni narod, zenica nalik na okrugle krhotine poludragog kamenja, jasno ocrtane u krvavim ležištima. Začu sebe kako izgovara: "Arkadije bi bio zadovoljan." Ostali su izgledali iznenađeno. Shvatila je da nikada nije govorila o njemu. "I Sajmon", reče En. "I Aleks." "I Saša." "I Tatjana..." "I svi nestali", reče Mišel brzo, pre nego što je lista postala preduga. "Ali Frenk ne bi", reče Maja. "Frenk bi već bio ogorčen zbog nečega." Svi se nasmejaše, a Kojot reče: "A mi moramo da nastavimo tradiciju, je li?" Ovo ih opet zasmeja, a ona mu zapreti prstom. "A Džon?" upita Mišel, pa povuče Maju za podignutu ruku i pokaza na nju. Maja oslobodi ruku i nastavi da preti prstom Kojotu. "Džon ne bi kukao i otpisivao Zemlju kao da možemo bez nje! Džon Bun bi u ovom trenutku bio presrećan!" "Trebalo bi to da zapamtimo", reče Mišel brzo. "Trebalo bi da razmislimo kako bi on postupio." Kojot se iskezi. "Trčao bi gore-dole ovim vozom, sve šašaviji. Već šašav. Bila bi žurka odavde do Odese. Muzika, igra i sve što ide uz to." Zgledaše se. "Pa?" reče Mišel. Kojot pokaza napred. "Ne zvuči mi kao da im je potrebna naša pomoć." "Pa šta", reče Mišel. I pođoše kroz voz, napred.
ZAHVALNICE Zahvalan sam Luu Aroniki, Viktoru R. Bejkeru, Polu Birču, Donaldu Blenkenšipu, Majklu H. Karu, Piteru Serezolu, Robertu Kredoku, Martinu Fogu, Dženifer Herši, Fredriku Džejmsonu, Džejn Džonson, Dejmonu Najtu, Aleksandru Korženjevskom, Kristoferu Mekeju, Bet Mičam, Riku Mileru, Lizi Novel, Stivenu Pajnu, Lusijusu Šeperdu, Ralfu Vičinanci, Tomu Vitmoru. A posebna zahvalnost, još jednom, ide Čarlsu Šefildu.