Kim Stanley Robinson - Zeleni Mars

optimizam' sve će više biti napor i imaće da rešava još jednu antinomiju u životu, podjednako oprečnu kao što su bili Provansa i Mars - Maju i opet Maju. Ležali su jedno uz drugo, svako sa svojim mislima, gledajući napolje i osećajući kako se rover ljulja na amortizerima. Vetar je još jačao, niz Ponor Ehus i Kasei Valis sada se slivala prašina, u avetinjskoj mimikriji velikog izliva koji je izdubio kanal. Mišel se pridignu da osmotri ekrane. "Već dostiže dve stotine kilometara na sat", promumla Maja. Vetar je nekada bio brži, ali su ove manje brzine, s obzirom na znatno gušću atmosferu, bile varljive; udari vetra sada su bili mnogo silovitiji od nekadašnjih vrištavaca bez snage. Bilo je jasno da se napad sprema za tu noć, da se samo čeka Kojotov signal. Zato su opet legli jedno uz drugo i čekali, istovremeno napeti i opušteni, masirajući jedno drugo da im prođe vreme i da opuste mišiće. Mišel se sve vreme divio mačjoj gracioznosti Majinog izduženog, mišićavog tela, drevnog po godinama, ali u svemu ostalom neizmenjenog. Poželjnog kao nekada. Onda je, najzad, zalazak Sunca obojio zamućeni vazduh i monumentalne oblake na istoku, koji su sada potpuno zaklonili liticu. Oni ustadoše, umiše se sunđerima i uzeše da jedu, pa se obukoše i sedoše za komande rovera, ponovo nervozni dok je Sunce boje kvarca tonulo u olujni sumrak.

18. Vetar je u tami bio čista buka začinjena nepravilnim podrhtavanjem rovera na krutim amortizerima. Vetar je tako snažno naletao na vozilo da je povremeno po nekoliko sekundi pritiskao amortizere, a vozilo uzalud nastojalo da se ispravi na oprugama, kao životinja koja se bori da izroni sa dna bujice. Nalet bi onda popustio i vozilo bi žestoko poskočilo nazad. "Hoćemo li uopšte moći da hodamo?" upita Maja. "Mmm." Mišel je i ranije bio napolju na jakom vetru, ali se po mraku nije moglo odrediti da li je ovaj bio gori ili nije. Izgledalo je da jeste, a anemometar rovera sada je beležio udare i do 230 kilometara na sat, ali se u okrilju njihove male meze nije znalo da li je bilo i jačih. Proverio je i merač prašine, i nije bio iznenađen kada je video da se podigla prava peščana oluja. "Hajde da se odvezemo bliže", reče Maja. "Brže ćemo stići, a i lakše ćemo premestiti vozilo." "Dobra zamisao." Seli su za komande rovera i pošli. Izvan zaklona meze vetar je bio strahovito snažan. Ljuljanje je u jednom trenutku bilo tako ozbiljno da su se uplašili da će se prevrnuti, i da su bili bočno okrenuti vetru, možda i bi; ovako, sa vetrom u leđa, napredovali su brzinom od petnaest kilometara na sat umesto deset, i motor je nezadovoljno brujao, sprečavajući vozilo da ne jurne još većom brzinom. "Vetar je prejak, zar ne?" upita Maja. "Mislim da Kojot više ne može da ga kontroliše." "Gerilska klimatologija", frknu Maja. "Taj čovek je uhoda, sigurna sam. "Mislim da nije." Kamere su pokazivale samo crnu bujicu bez zvezda. VI vozila vodila ih je naslepo, a mapa na ekranu pokazivala ih je na dva kilometra od najjužnijeg šatora na spoljnjoj obali. "Bolje da odavde nastavimo peške", reče Mišel. "Kako ćemo posle pronaći vozilo?" "Moraćemo da izvučemo Arijadnin konac." Obukli su hodače i ušli u komoru. Kada su se otvorila spoljnja vrata, sav vazduh pojuri napolje, silovito ih povukavši za sobom. Vetar je vrištao iza dovratka. Zakoračiše iz komore, i vetar ih strašnom snagom zahvati u leđa. Mišel se nađe na kolenima i šakama, jedva nazirući Maju kroz prašinu, u istom položaju pred njega. On posegnu u komoru i uze kalem sa niti u jednu ruku, a drugom stegnu Majinu šaku. Zatim prikači kalem na podlakticu. Posle nekoliko opreznih proba, zaključili su da će moći da stoje ako budu duboko pognuti napred, sa šlemovima u visini struka i podignutim rukama, spremni da pridrže jedno drugo ako ih obori vetar. Polako pođoše napred, savijajući se kada su najjači udari onemogućavali da se stoji uspravno. Kojotov vetar zaista je postao prejak. Ali tu se ništa nije moglo. Bar je bilo sigurno da se žitelji šatora u Kaseiju neće vrzmati okolo. Novi nalet ponovo ih obori na kolena, i Mišel pusti da vetar briše preko njega. S mukom je uspevao da se ne otkotrlja. Njegova pločica bila je spojena sa Majinom telefonskim kablom, i on reče: "Majo, jesi li dobro?" "Da. A ti?" "Nije loše." Nije joj rekao da mu se čini da ima rupu na rukavici, na palcu. Stegnuo je pesnicu, osećajući kako mu se hladnoća širi na zglob šake. Pa, bar neće odmah nastati promrzlina kao nekada, niti uboj od pada pritiska. Uzeo je zakrpu za odelo iz pregrade na pločici i zalepio je. "Mislim da je bolje da ostanemo u ovom položaju."

"Ali ne možemo da prepuzimo dva kilometra!" "Možemo, ako moramo." "Mislim da nećemo morati. Samo ostani nisko, i budi spremna da se spustiš." "U redu." Ponovo su ustali, povili se i oprezno pošli dalje. Oko njih je zapanjujućom brzinom proletala crna prašina. Mišelov navigacioni prikaz, smešten nisko ispred usta, osvetljavao mu je vizir; najbliži šator još je bio kilometar daleko, a zelene brojke sata su, na njegovo zaprepašćenje, pokazivale 11:15:16 - bili su napolju već jedan sat. Zavijanje vetra otežavalo mu je da čuje Maju, iako mu je interkom bio pored samog uha. Preko, na unutrašnjoj obali, Kojot i ostali, zajedno sa grupama Crvenih, verovatno su se spremali da upadnu u naselja - ali to nikako nije mogao da proveri. Morali su da se oslone na veru da strašni naleti vetra nisu zaustavili taj deo akcije, ili ga previše usporili. Bilo je teško vući se napred presamićen, povezan telefonskim kablom. Vreme je prolazilo, a Mišela su sve više bolela bedra i krsta. A onda je njihov navigacioni prikaz konačno pokazao da su se sasvim približili najjužnijem šatoru. Uopšte ga nisu videli. Vetar je postao jači nego ikad, pa su ipak morali da prepuze poslednjih par stotina metara, preko bolno tvrde stene. Brojevi na satu zamrzli su se na 12:00:00. Ubrzo posle toga sudariše se sa betonskom ivicom temelja šatora. "K'o švajcarski sat", šapnu Mišel. Spenser ih je očekivao u vremenskom pomaku, i mislili su da će morati da ga čekaju kod zida. On nežno položi ruku na spoljnji sloj šatora. Bio je veoma zategnut, vibrirajući uporedo sa naletima vetra. "Spremna?" "Da", reče Maja napeto. Mišel izvadi mali vazdušni pištolj iz džepa na boku. Osetio je da Maja radi isto. Pištolji su bili korišćeni sa različitim dodacima, za razne poslove, od ukucavanja eksera do vakcinisanja; sada su nameravali da ih upotrebe da probiju čvrst i elastičan materijal šatora. Isključili su kabl koji ih je spajao i prislonili pištolje uz zategnuti, vibrirajući, nevidljivi zid. Opališe zajedno, na dodir laktovima. Ništa se ne dogodi. Maja uključi telefonski kabl u pločicu. "Možda ćemo morati da ga rasečemo." "Možda. Hajde da spojimo pištolje i da pokušamo ponovo. Ovaj materijal je jak, ali uz ovaj vetar..." Isključiše vezu, pripremiše se i ponovo opališe - nešto im povuče ruke preko betonske ograde i oni naleteše na zid. Glasni tresak proprati drugi, tiši, a zatim narastajuća rika i nizovi eksplozija. Sva četiri sloja šatora su se ljuštila, između dva nosača, a verovatno i dalje duž čitave južne strane, što će sigurno razneti celu konstrukciju. Između mutno osvetljenih zgrada ispred njih letela je prašina. Prozori su se gasili jer su zgrade ostajale bez struje; ponegde kao da su pucali prozori zbog gubitka pritiska, iako sve to nije bilo ni približno opasno kao što je nekada bilo. "Jesi' dobro?" reče Mišel preko interkoma. Čuo je kako Maja usisava vazduh kroz zube. "Povredila sam ruku", reče ona. Kroz riku vetra čulo se prodorno pištanje sirena. "Hajde da nađemo Spensera", reče ona promuklo. Podiže se i vetar je silovito baci preko ograde, i Mišel požuri za njom, teško pade unutra i zakotrlja se pravo u nju. "Hajde", reče ona. Zateturaše se u zatvorski grad Marsa. Unutar šatora vladao je haos. Prašina je pretvorila vazduh u neku vrstu crnog želea, koji je tekao ulicom u fantastično brzoj struji, vrišteći tako prodorno da su Mišel i Maja jedva čuli jedno drugo, iako su ponovo uključili telefonsku vezu. Pad pritiska razbio je neke prozore i oštetio zid, tako da su ulice bile posute krhotinama stakla i komadima betona. Išli su bok uz bok, pri svakom koraku ispitujući tlo ispred sebe, često se dodirujući rukama da se uvere u prisustvo onog drugog. "Uključi

svoj IC vizir", predloži mu Maja. Mišel je posluša. Infracrvena slika bila je košmarna: razorene zgrade tinjale su kao zelene vatre. Stigli su do velike središnje zgrade u kojoj su po Spenserovom obaveštenju držali Saksa, i videli da je i ona jarko zelene boje duž jednog zida. Nadali su se da podzemna klinika, gde je Spenser rekao da su odveli Saksa, ima zaštitne pregrade; ako ne, njihov pokušaj spasavanja možda je već ubio njihovog prijatelja. Sasvim moguće, oceni Mišel; površinski spratovi zgrade bili su razoreni. Biće teško spustiti se na niže nivoe. Verovatno je postojalo stepenište koje je služilo kao komora za slučaj opasnosti, ali neće biti lako pronaći ga. Mišel se uključi na opštu frekvenciju, i oslušnu panična svedočenja o nevoljama duž cele doline; šator iznad manjeg od dva kratera bio je raznesen, i čuli su se pozivi u pomoć. Maja reče preko telefona: "Hajde da se sakrijemo i sačekamo hoće li neko izići." Legli su iza zida i čekali, donekle zaštićeni od vetra. Onda se ispred njih s treskom otvoriše vrata i prilike u hodačima pojuriše niz ulicu i nestadoše. Kada su se izgubile iz vida, Maja i Mišel odoše do vrata i uđoše. Bio je to hodnik, još bez vazduha, ali su svetla bila upaljena, a ploča u zidu bila je osvetljena crvenim sijalicama. Bila je to komora za slučaj opasnosti, i oni brzo zatvoriše spoljnja vrata da bi uspostavili pritisak u nevelikom prostoru. Stali su ispred unutrašnjih vrata i pogledali jedno drugo kroz prašnjave vizire. Mišel obrisa svoj viriz rukavicom i slegnu ramenima. Tamo u roveru razmatrali su ovaj trenutak, presudan za operaciju, ali se malo toga moglo predvideti ili planirati; taj trenutak je sada došao, i Mišelovim venama jurila je krv kao da je goni onaj vetar napolju. Isključili su telefonski kabl i izvadili električne pištolje koje im je dao Kojot iz džepova na boku. Mišel pritisnu pločicu za otvaranje vrata, i ova se uz šištanje otvoriše. Tamo ih dočekaše tri čoveka u odelima, ali bez šlemova, uplašenih lica. Mišel i Maja ih pogodiše i ovi popadaše, grčeći se. Eto mu munja iz prstiju. Odvukoše ovu trojicu u jednu pobočnu sobu i zaključaše ih unutra. Mišel se pitao da li je električno punjenje bilo prejako; u tom slučaju je obično dolazilo do srčane aritmije. Telo kao da mu je bilo preveliko za hodač i bilo mu je veoma toplo, bio je zadihan i izuzetno nervozan. Maja se, izgleda, osećala slično i išla je napred niz hodnik, gotovo trčeći. Hodnik odjednom utonu u mrak. Maja uključi svetiljku na šlemu; stali su da prate prašnjavu kupu svetlosti do trećeg sprata u levom krilu zgrade, gde je Spenser rekao da drže Saksa. Vrata su bila zaključana. Maja uze malo eksplozivno punjenje iz džepa na boku i pričvrsti ga na kvaku i bravu, pa se udaljiše nekoliko metara niz hodnik. Detonirala je punjenje i vrata odleteše napolje, izbačena pritiskom vazduha iznutra. Utrčaše unutra i zatekoše dvojicu ljudi kako pokušavaju da pričvrste šlemove na odela; opazivši Mišela i Maju, jedan od njih posegnu za futrolom na pojasu, a drugi požuri prema konzoli za stolom, ali obojica zakasniše, ometeni potrebom da stave šlemove, i dvoje uljeza pogodiše ih i oboriše. Maja se vrati i zatvori vrata za njima. Pođoše kroz novi hodnik, poslednji. Stigoše do vrata u drugu prostoriju, i Mišel pokaza na njih. Maja podiže pištolj, držeći ga obema rukama, i klimnu glavom. Mišel ritnu vrata i ona se otvoriše; Maja pojuri unutra, a on za njom. Pored nečega što je podsećalo na operacioni sto stajala je prilika u odelu i pod šlemom, radeći nešto na glavi čoveka koji je besvesno ležao na stolu. Maja nekoliko puta opali u stojeću priliku i ona se sruši kao pod udarcima pesnica i zakotrlja se po podu, potresana mišićnim grčevima. Njih dvoje požuriše do čoveka na stolu. Bio je to Saks, iako Mišel nije mogao da ga prepozna po licu, koje je bilo samrtna maska, modrih očiju i zdrobljenog nosa. Nadali su se da je samo u nesvesti. Uzeše da ga oslobode kaiševa. Na obrijanoj glavi bile su mu na nekoliko mesta pričvršćene

elektrode, i Maja ih naprosto otrgnu, od čega Mišela prođe jeza. On izvadi tanki kombinezon iz džepa na boku i poče da ga navlači na Saksove nepomične noge i torzo, grub u žurbi, ali Saks ni ne zastenja. Maja mu priđe s leđa i izvadi zaštitnu kapuljaču i mali rezervoar iz njegovog ranca, pa sve to pričvrstiše na Saksovo odelo, i pustiše vazduh. Maja je tako grčevito stezala Mišelov zglob da se ovaj pobojao da će mu popucati kosti. Uključila je kabl u njegovu pločicu. "Je li živ?" "Mislim da jeste. Hajde da ga iznesemo odavde, a to ćemo utvrditi kasnije." "Vidi šta su mu uradili s licem. Fašističke ubice." Osoba na podu, žena, poče da se budi, i Maja odjuri do nje i snažno je ritnu u stomak. Onda se nagnu i pogleda u vizir, pa opsova iznenađenim glasom. "To je Filis." Mišel povuče Saksa iz sobe i niz hodnik. Maja im se pridruži. Neko iskoči pred njih i Maja podiže pištolj, ali joj Mišel gurnu ruku u stranu - bio je to Spenser Džekson, prepoznao ga je po očima. Spenser nešto reče, ali nisu mogli da ga čuju zbog šlemova. On to vide i povika: "Hvala Bogu da ste stigli! Bili su završili s njim - spremali su se da ga ubiju!" Maja reče nešto na ruskom, otrča nazad do sobe i ubaci nešto unutra, pa se trkom vrati do njih. Eksplozija izbaci dim i krš iz sobe, zasuvši zid naspram vrata. "Ne!" jeknu Spenser. "Ono je bila Filis!" "Znam", doviknu Maja opako, ali Spenser nije mogao da je čuje. "Dođite", navaljivao je Mišel, podižući Saksa na ruke. Pokaza Spenseru da stavi šlem. "Idemo dok još možemo." Činilo se da ga niko nije čuo, ali Spenser namesti šlem i priđe da mu pomogne da ponesu Saksa niz hodnik i uz stepenice na površinu. Napolju je bilo bučnije nego pre i podjednako mračno. Po zemlji su se kotrljali predmeti ili leteli kroz vazduh. Mišel opali za vizirom koji ga je oborio. Posle toga bio je dva koraka iza svega što se događalo. Maja je uključila kabl u Spenserovu pločicu i zasiktala naređenja obojici, tvrdim i preciznim glasom. Odvukli su Saksa do zida šatora i preko, i neko vreme puzali tamo-amo dok nisu pronašli kalem za koji je bila privezana Arijadnina nit. Bilo im je odmah jasno da neće moći da hodaju uz vetar. Morali su da puze na kolenima i šakama, onaj u sredini sa Saksom na leđima, a dvoje sa obe strane, pomažući mu. Vukli su se napred, prateći nit; bez nje bi im bilo nemoguće da pronađu rover. Zahvaljujući niti, napredovali su pravo prema cilju, kolena i šaka sve više utrnulih od hladnoće. Mišel je zurio u crnu struju prašine i peska ispod vizira. Malo posle shvati da mu je vizir gadno izgreban. Zastali su da predahnu kada je Saksa trebalo da preuzme drugi nosilac. Pošto je predao Saksa, Mišel klonu, dahćući, naslonivši vizir na tlo, tako da je prašina strujala preko njega. Osećao je ukus crvene prašine na jeziku, gorak, slan i sumporast - ukus marsovskog straha, marsovske smrti - ili samo ukus svoje krvi; nije znao koje je od ovoga. Buka je bila prejaka da bi mogao da misli, boleo ga je vrat, u ušima mu je zvonilo, pred očima su mu se uvijali crveni crvi, a mali crveni narod konačno je prestao da se krije i došao je da igra pred njim. Osećao je da je na ivici svesti. U jednom trenutku pomislio je da će povratiti, što je bilo opasno ako se dogodi u šlemu, i celo telo mu se zgrčilo da obuzda nagon, uz strašan, znojav bol u svakom mišiću, svakoj ćeliji. Posle duge borbe nagon popusti. Puzali su dalje. U tom nemom i mučnom naprezanju prošao je sat, zatim još jedan. Utrnulost u Mišelovim kolenima zamenili su oštri, prodorni bolovi. Povremeno su samo ležali na zemlji, čekajući da prođe neki posebno divlji nalet vetra. Bilo je upadljivo kako je čak i pri uraganskim brzinama vetar duvao u pojedinačnim udarima; nije to bio neprestani pritisak, već nizovi strašnih naleta. Toliko su dugo ležali ničice čekajući da prestanu ovi udarci čekića da su imali vremena da se dosađuju, da odlutaju mislima, da odremaju. Činilo im se da će ih u tome zateći zora. Ali Mišel onda opazi

razlivene brojke sata na viziru - bilo je tek 3:30 posle ponoći. Nastaviše da puze. A onda se nit podiže, i nađoše se pred vratima komore rovera, za koja je Arijadnina nit bila vezana. Presekoše je i obnevidelo uvukoše Saksa u komoru i popeše se za njim. Zatvoriše spoljnja vrata i pustiše vazduh. Pod komore bio je pokriven debelim slojem peska, a ventilator pumpe kovitlao je prašinu, muteći jarko osvetljeni vazduh. Trepćući, Mišel se zagleda u mali vizir Saksove kapuljače; činilo mu se da gleda u ronilačku masku i nije zapažao nikakav znak života. Kada su se unutrašnja vrata otvorila, skinuli su šlemove, čizme i odela, odšepali u rover i brzo zatvorili vrata da ne uđe prašina. Mišelovo lice bilo je vlažno, i kada ga je obrisao, opazio je da je to krv, jarkocrvena u blistavom osvetlenju kabine. Krvario je iz nosa. Iako je svetlost u kabini bila oštra, periferni vid bio mu je zamagljen, a prostorija je bila nestvarno mirna i tiha. Maja je imala gadnu posekotinu preko boka, a koža oko nje već je bila pobelela od mraza. Spenser je izgledao iscrpljeno, neozleđen, ali očigledno veoma potresen. Smaknuo je Saksovu kapuljaču, ne prestajući da govori. "Nisi smela onako da čupaš one sonde, mogla si da ga povrediš! Trebalo je da me sačekate, ako niste znali šta da radite!" "Nismo znali hoćeš li doći", reče Maja. "Kasnio si." "Ali ne toliko! Nije bilo potrebe da onako paničite!" "Nismo paničili!" "Zašto ste ga onda onako iščupali odande? I zašto si ubila Filis?" "Zato što je bila mučiteljka i ubica!" Spenser snažno odmahnu glavom. "Bila je sužanj kao i Saks." "Nije!" "Ti to ne znaš. Ubila si je samo zato što ti je tako izgledalo! Nisi ništa bolja od njih." "Zajebi! Oni su ti koji nas muče! Nisi ih sprečio, pa smo morali mi!" Psujući na ruskom, Maja ode do vozačevog sedišta i upali motor. "Pošalji poruku Kojotu", oštro naredi Mišelu. Mišel pokuša da se seti kako se rukuje radiom. Ruka mu otkuca niz koji je aktivirao poruku da imaju Saksa. Onda se vrati Saksu, koji je ležao na kauču, plitko dišući. Bio je u šoku. Delovi skalpa bili su mu obrijani. I njemu je krvario nos. Spenser mu nežno obrisa krv, odmahujući glavom. "Koriste NMR i usmereni ultrazvuk", reče tupo. "Izvući ga tako naglo iz toga, moglo je..." Zatrese glavom. Saksov puls bio je slab i nepravilan. Mišel poče da mu svlači odelo, posmatrajući sopstvene ruke kako se kreću kao morske zvezde; bile su nezavisne od njegove volje, i imao je utisak da pokušava da upotrebi pokvarene telekomande. Ošamućen sam, pomisli. Imao sam potres mozga. Osećao je mučninu. Spenser i Maja vikali su jedno na drugo, sve žešće, a on nije mogao da shvati zašto. "Bila je kučka!" "Kad bi ljude ubijali zato što su kučke, ti nikada ne bi živa napustila Ares!" "Prestanite", naredi on slabim glasom. "Oboje." Nije sasvim razumeo ono što su govorili, ali je bez sumnje posredi bila svađa, i znao je da mora da se umeša. Maja je vikala i jecala, van sebe od besa i bola. Spenser je vikao na nju, drhteći celim telom. Saks je još bio bez svesti. Izgleda da ću morati ponovo da počnem sa psihoterapijom, pomisli Mišel, i zakikota se. Uspeo je da se dovuče do vozačevog sedišta i sad je pokušavao da prepozna pojedinosti na kontrolnoj tabli koja je mutno pulsirala naspram uskovitlane crne prašine s one strane vetrobrana. "Vozi", nemoćno se obrati Maji. Bila je na sedištu pored njegovog, silovito ridajući, stežući šakama volan. Mišel joj položi ruku na rame i ona je otrese; ruka mu odlete kao da je vezana za žicu, a on zamalo da padne sa sedišta.

"Ostavi priču za kasnije", reče. "Šta je bilo, bilo je. Sada moramo da pođemo kući." "Mi nemamo kuću", zareža Maja.

Šesti deo: TARIKVAT Veliki Čovek stigao je sa velike planete. Bio je putnik-namernik na Marsu baš kao i Pol Banjan, koji je prolazio tuda i zastao da malo pogleda; zatekao se na planeti baš kada je Pol Banjan svratio, pa je tako došlo do makljaže. Znate da je u toj tuči pobedio Veliki Čovek. Ali sad kad su Pol Banjan i njegov plavi vo Bejb bili mrtvi, nije bilo nikoga s kim bi popričao, a Mars je za Velikog Čoveka bio kao da živi na košarkaškoj lopti. Zato je neko vreme lutao okolo i rušio sve oko sebe, pokušavajući da načini stvari po svojoj meri, a onda je digao ruke od svega i otišao. Posle toga, sve bakterije u Polu Banjanu i njegovom volu Bejbu napustile su njihova tela i počele da kruže u toploj vodi koja je ležala na steni, duboko pod zemljom. Jele su metan i vodonikov sulfid, i trpele težinu od milijardi tona kamena, kao da žive na neutronskoj planeti. Njihovi hromozomi počeli su da se dele, u mutaciji za mutacijom, i sa brzinom razmnožavanja od deset pokolenja na dan nije trebalo dugo da dobri, stari opstanak najjačih dovrši prirodni odabir. U međuvremenu prođoše milijarde godina. Uskoro je nastala čitava istorija podmarsovske evolucije, ispisana u seobi kroz pukotine u regolitu i prostore između zrnaca peska, sve do hladnog pustinjskog Sunca. Stvorenja svakojake vrste - ali sva sićušna. Samo je za takva bilo mesta u podzemlju, znate, i do trenutka kada su izbila na površinu već su bili stvoreni neki obrasci. A gore i nije bilo mnogo toga što bi ohrabrilo rast. Tako se obrazovala potpuna čazmoendolitička biosfera, u kojoj je sve bilo minijaturno. Njihovi kitovi bili su veličine jednodnevnog punoglavca, njihove sekvoje bile su kao lišaj-parožnjak, i tako redom. Odnos jedan prema stotinu, prema kome su sve stvari na Marsu bile sto puta veće od svojih parnjaka na Zemlji, u ovom slučaju kao da se konačno obrnuo. I tako je njihova evolucija stvorila male crvene ljude. Oni su kao mi - ili podsećaju na nas kada ih vidimo. Ako dobro osmotrite nekog od njih, videćete da liči na sićušnog, uspravnog salamandera, tamnocrvenog, iako mu koža po svemu sudeći ima neke odlike kameleona, i obično su iste boje kao kamenje oko njih. Dakle, ako stvarno dobro osmotrite nekog od njih, primetićete da mu koža podseća na pločasti lišaj pomešan sa zrncima peska, i da su mu oči kao rubini. Prizor je čudesan, ali se ne radujte previše, jer, u stvari, nikada nećete dobro osmotriti nekog od njih. To je jednostavno preteško postići. Kada stoje mirno, ne vidimo ih. Ne bismo ih uopšte ni videli, da se neki od njih ponekad ne osmele, uvereni da mogu po volji da se ukipe i nestanu, pa uzmu da nam skaču u krajičku oka, tek da bi nas izluđivali. Vi to opazite, ali oni prestanu da se kreću čim skrenete pogled, i nema izgleda da ih ponovo ugledate. Oni žive svuda, uključujući sve naše prostorije. Obično ih ima nekoliko u svakoj gomilici prašine u uglovima. A ko od nas može da kaže da nema bar male prašine u uglovima? Niko, mislim. Predstavlja dobro abrazivno sredstvo kada uzmete da ribate, zar ne? Da, kad dođe taj dan, mali crveni narod mora da spasava glave. Prava pošast za njih. Tada misle da smo ogromni, sumanuti idioti koji s vremena na vreme dobiju napad i počnu da divljaju. Jeste, istina je da je prvi čovek koji je video mali crveni narod bio Džon Bun. Šta ste drugo očekivali? Video ih je svega nekoliko sati pošto je kročio na planetu. Kasnije je naučio da ih prepozna i kada stoje mirno, i tada je počeo da razgovara sa onima koje bi primetio u sobi, sve dok konačno nisu popustili i odgovorili mu. Svako je naučio jezik onog drugog, i dan-danas možete čuti male crvene kako koriste raznorazne bunizme u svom engleskom. Na kraju je čitava družina putovala sa Bunom kud god bi ovaj pošao. Voleli su da putuju, a Džon nikada nije bio posebno uredna osoba, pa su uvek imali svoja mesta. Da, bilo ih je nekoliko stotina u Nikoziji, one noći kad je ubijen. I to je prava istina o smrti onih Arapa kasnije te noći - stigla ih je čitava horda malih crvenih. Jezivo.

Sve u svemu, bili su prijatelji Džona Buna, i tugovali su kao i mi kada je ubijen. Posle njega niko više nije znao njihov jezik, niti ih je tako dobro poznavao. Da, Džon je prvi počeo da priča priče o njima. Veliki deo onoga što znamo o njima potiče od njega, zbog njihovog posebnog odnosa. Jeste, kažu da preterana upotreba omegendorfa izaziva pojavu mutnih crvenih tačaka na ivicama vidokruga. Zašto pitate? Posle Džonove smrti mali crveni ljudi nastavili su da žive sa nama, pritajeni, posmatrajući nas rubinskim očima, pokušavajući da procene kakvi smo i zašto radimo to što radimo. I kako da se odnose prema nama, da bi dobili ono što žele - to jest, sagovornike i prijatelje, koji ih neće pomesti svakih nekoliko meseci, ili rušiti planetu. Zato nas posmatraju. Čitavi karavanski gradovi nose mali crveni narod okolo sa nama. A oni se spremaju da nam se ponovo obrate. Procenjuju ko bi bio pravi čovek za to. Pitaju se, koji od ovih idiotskih džinova zna za Ka? Jeste, tako oni zovu Mars. Zovu ga Ka. Arapima se dopada ta činjenica zato što se Mars na arapskom zove Kvahira, kao i Japancima, jer se Mars na njihovom jeziku zove Kasei. U stvari, većina zemaljskih imena za Mars ima negde u sebi zvuk ka - a neka narečja malih crvenih zovu ga i m'kah, gde je dodat glas koji se nalazi u mnogim drugim zemaljskim imenima za Mars. Moguće je da su mali crveni nekada imali svemirski program, da su došli na Zemlju i postali naše vile i vilenjaci i uopšte mali narod, i da su tada rekli nekim ljudima odakle su došli, i dali nam ime. S druge strane, može biti da sama planeta sugeriše zvuk na neki hipnotički način koji utiče na sve posmatrače, bilo da stoje na njemu ili ga vide kao crvenu zvezdu na nebu. Ne znam, možda je za sve kriva njegova boja. Ka. I tako nas ka posmatraju, i pitaju se: ko poznaje Ka? Ko provodi vreme sa Ka, i voli da dodiruje Ka, i hoda unaokolo po Ka, i pušta da ga Ka prožme, i ne dira prašinu u svom stanu? Jer, to su ljudi kojima ćemo se obratiti. Uskoro ćemo se pokazati, kažu oni, svima onima koji su kao Ka. I kada se to dogodi, budite spremni. Doći ćemo vam sa planom. Nastupiće čas da se sve ostavi i iziđe na ulice, u novi svet. Nastupiće čas da se oslobodi Ka. Vozili su se na jug u tišini, a vozilo se ljuljalo pod udarima vetra. Prolazili su sati, a od Maje i Mišela ni glasa; bili su ugovorili kratke radio-signale, veoma slične statičkom šumu izazvanom udarom munje, po jedan za uspeh i neuspeh. Ali radio je samo šištao, jedva čujno u urlanju vetra. Nirgala je obuzimala sve veća briga; činilo se da se njihovim drugovima desila neka nesreća tamo na spoljnjoj obali, i sećajući se kakvu su noć proveli - očajničko posrtanje kroz zavijajuću tamu, materijal nošen vetrom, divlja pucnjava ljudi u razorenim šatorima - izgledi su bili crni. Čitav plan sada je izgledao bezumno, i Nirgal se pitao o ispravnosti Kojotove odluke (Kojot je sada proučavao ekran svoje VI, mrmljajući nešto za sebe, ljuljajući se na oguljenim potkolenicama)... naravno, ostali su se odmah složili s njim, među njima i Nirgal, a Maja i Spenser pomogli su da se razradi plan, kao i Crveni iz Maroetisa. Niko nije očekivao da će katabatički uragan biti tako razoran. Ali Kojotova reč bila je, bez sumnje, presudna. A sada je delovao rastresenije nego ikada, besan, zabrinut i uplašen. Tada radio zakrča, baš kada su u blizini udarile dve munje, poruku koja odmah bi dešifrovana. Uspeh. Uspeh. Pronašli su Saksa, tamo na spoljnjoj obali i izvukli ga. Raspoloženje u vozilu u trenu pređe iz očaja u oduševljenje. Nastadoše neartikulisana vika, smeh i grljenje; Nirgal i Kasei lili su suze radosti i olakšanja, a Art, koji je za vreme upada ostao u vozilu, a zatim se ponudio da vozi okolo i da ih skuplja iz crnog vetra, poče da ih pljeska po leđima, obarajući ih po kabini i galameći: "Dobar posao! Dobar posao!" Nakljukan lekovima protiv bolova, Kojot se smejao svojim sumanutim smehom. Nirgal je osećao fizičku lakoću, kao da mu je spao pritisak sile teže sa grudi. Onolika naprezanja, strah, briga - a sada i radost - ošamućen od svega toga, bio je svestan da proživljava trenutke koji ostaju zauvek urezani u

umu, retke trenutke, sada razbuktale u njemu kao baklja, u kojima je stvarnost šokantno stvarna. Istu golu vatru video je na licima svojih saputnika; bili su kao životinje ozarene svešću. Crveni su pošli na sever, u svoje skrovište u Mareotisu. Kojot je vozio pravo na jug, na sastanak sa Majom i Mišelom. Sreli su se u mutno jutro boje čokoade, visoko u Ponoru Ehus. Grupa iz vozila sa unutrašnje obale žurno je pretrčala u Mišelov i Majin rover, spremna za novo slavlje. Nirgal je požurio kroz komoru i stisnuo desnicu Spenseru, niskom, tihom muškarcu okruglog lica, kome su se tresle ruke. Ipak je pomno osmotrio Nirgala. "Drago mi je što smo se upoznali", reče. "Čuo sam dosta toga o tebi." "Sve je išlo kao po loju", reče Kojot, na šta se Kasei, Art i Nirgal glasno pobuniše. Zapravo su jedva izvukli žive glave; morali su da puze duž unutrašnje obale da bi izbegli tajfun i izbezumljene policajce u šatoru, tražeći vozilo dok je Art tražio njih... Majin smrknuti pogled prekrati veselje. U stvari, posle početne radosti zbog ponovnog okupljanja, svima je postalo jasno da u njenom vozilu stvari ne stoje tako dobro. Za Saksa je spas možda došao prekasno. Mučili su ga, kratko ih obavesti Maja. Pošto je bio bez svesti, nije se moglo odrediti koliko su teške njegove povrede. Nirgal ode u dno kabine da ga vidi. Saks je besvesno ležao na kauču, i bilo je strašno pogledati njegovo razbijeno lice. Mišel im priđe i sede, ošamućen od udarca u glavu. Maja i Spenser kao da su bili u nekakvoj zavadi, nisu govorili kakvoj, ali su izbegavali da se pogledaju i da progovore jedno s drugim. Maja je bila u primetno lošem raspoloženju; Nirgal je poznavao taj njen izraz iz detinjstva, iako je ovaj bio gori: lice joj je bilo tvrdo, a usta kao nadole okrenut srp. "Ubila sam Filis", reče ona Kojotu. Nastade muk. Nirgalu se ohladiše ruke. Odjednom postade svestan, pogledavši ostale, da su svi zbunjeni. Bila je to jedina žena među njima koja je ubila nekoga, i na trenutak su svi osetili u tome nešto neprirodno, uključujući i Maju, koja se prezrivo uspravi na njihovo mekuštvo. Nirgal im je video na licima da to nije ništa svesno ili razumno, već pre nagonsko, biološko. Maja ih je zbog toga još upornije streljala pogledom, rugajući se njihovom užasu, zureći u njih sa tuđinskom netrpeljivošću orla. Kojot joj priđe, pope se na prste i poljubi je u obraz, spremno dočekavši njen mrki pogled. "Dobro si uradila", reče on, položivši joj ruku na mišicu. "Spasila si Saksa." Maja otrese njegovu ruku i reče: "Uništili smo mašinu na koju su bili priključili Saksa. Ne znam da li smo uspeli da uništimo podatke. Verovatno ne. Oni sad znaju da je bio kod njih, i da ga je neko oteo. Zato nema razloga da slavimo. Ustremiće se na nas svime što imaju." "Mislim da nisu tako dobro organizovani", primeti Art. "Ti da ćutiš", naredi mu Maja. "Dobro, u redu, ali znate, sad kad znaju za vas, ne morate više toliko da se krijete, je li?" "Opet stara pesma", progunđa Kojot. Ceo taj dan vozili su se na jug, jer je prašina katabatičke oluje bila dovoljna da ih sakrije od satelitskih kamera. Napetost nije popustila; Maja je bila u najcrnjoj pomami, i nije se moglo ragovarati s njom. Mišel je postupao s njom kao sa nedetoniranom bombom, trudeći se da joj održi pažnju na praktičnim pitanjima trenutka, da bi joj pružio priliku da zaboravi strašnu noć iza njih. Ali to nije bilo lako postići, sa Saksom koji je ležao bez svesti na kauču u putničkoj kabini, sličan rakunu sa svim onim modricama. Nirgal je satima sedeo pored njega, sa rukom na njegovim rebrima ili na čelu. Bilo je to manje ili više sve što se moglo učiniti. Čak i da nije bio onako crn oko očiju, malo bi podsećao na onog Saksa Rasela koga je Nirgal poznavao kao dete. Od tragova mučenja koja je

pretrpeo Nirgalu se prevrtao želudac, jer su bili nesumnjiv dokaz da imaju smrtne neprijatelje na svetu. Bilo je to nešto u šta poslednjih nekoliko godina nije bio siguran, pa je pogled na Saksa bio mučan i zastrašujući - ne samo da su imali neprijatelje, već su to bili ljudi spremni da rade ovakve stvari, ljudi koji su ih od postanka čovečanstva neprestano radili, potvrđujuđi sve one priče u koje je bilo teško verovati. A Saks je bio samo jedna od nebrojenih žrtava. Saks je spavao, okrećući glavu sa jedne na drugu stranu. "Daću mu dozu pandorfa", reče Mišel. "Njemu i sebi." "Nešto mu nije u redu sa plućima", reče Nirgal. "Je li?" Mišel položi uho na Saksove grudi i oslušnu, a onda zašišta kroz nos. "U pravu si, ima neku tečnost u plućima." "Šta su mu to radili?" Nirgal upita Spensera. "Razgovarali su sa njim u besvesnom stanju. Vidiš, tačno su odredili nekoliko centara za pamćenje u hipokampusu, a sa drogama koje imaju, kao i preciznom ultrazvučnom stimulacijom i brzim NMRom za praćenje onog što rade... pa, ljudi odgovaraju na svako pitanje koje im se postavi, često nadugačko. To su radili i sa Saksom, kada je udario vetar i ostavio ih bez struje. Pomoćni generator se odmah uključio, ali..." Pokaza prema Saksu, "Tada, ili kada smo ga skinuli sa instrumenata..." Zato je, dakle, Maja ubila Filis Bojl. Kazna za kolaboratora. Ubistvo unutar Prvih stotinu... Pa, promrmlja Kasei u drugom vozilu, možda i nije prvo. Bilo je ljudi koji su verovali da je Maja organizovala atentat na Džona Buna, a Nirgal je čuo pretpostavke da je nestanak Frenka Čalmersa takođe bio njeno delo. Zvali su je Crna Udovica. Nirgal je odbacio te priče kao zlonamerne klevete, potekle od ljudi koji su očigledno mrzeli Maju, među kojima je bila i Džeki. Ali Maja je sada zaista izgledala smrtonosno, sedeći i mrko zureći u radio, kao da razmišlja o tome da prekine ćutanje i pošalje poruku na jug; bele kose, orlovskog nosa, usta nalik na ranu... Nirgala je plašilo to što se nalazi u istom vozilu sa njom, iako se trudio da potisne ovaj osećaj. Na kraju krajeva, bila je jedan od njegovih najznačajnih učitelja, i proveo je sate i sate upijajući njene nestrpljive poduke iz matematike, istorije i ruskog, učeći više o njoj nego o gradivu; stoga je vrlo dobro znao da ona nije želela da bude ubica, da se iza njenih raspoloženja, istovremeno žestokih i ravnih (maničnih i depresivnih), krila usamljena duša, ponosna i gladna. Zato je ceo ovaj događaj na neki način bio poraz, uprkos prividnom uspehu. Maja je bila odlučna da pođu pravo u oblast južnog pola, da obaveste podzemlje o onome što se dogodilo. "To nije tako lako", reče Kojot. "Znaju da smo bili u Kasei Valisu, a pošto su imali vremena da nateraju Saksa da progovori, verovatno znaju i da ćemo pokušati da se vratimo na jug. I oni umeju da čitaju mape, i videće da je polutar u suštini blokiran, od zapadnog Tarzisa sve do krša na istoku." "Postoji prolaz između Pavonisa i Noktisa", reče Maja. "Da, ali ga presecaju nekoliko pruga i cevovoda i dva namotaja lifta. Ispod svakog od ovih mesta postoje prokopani tuneli, ali ako budu tražili, mogu da pronađu neki od njih i da otkriju naša vozila." "Imaš neki drugi predlog?" "Mislim da treba da idemo okolo, severno od Tarzisa i Olimpus Monsa, pa tek onda niz Amazonis, i da tamo pređemo polutar." Maja odmahnu glavom. "Moramo što pre da se domognemo juga, da javimo da znaju za njih." Kojot razmisli o tome. "Možemo da se razdvojimo", reče. "U jednom skloništu blizu podnožja Vidikovca Ehus imam ultralaki avion. Kasei može da odvede tebe i Mišela donde, i da vas prebaci na jug. Mi ćemo doći za vama preko Amazonisa." "A Saks?"

"Odnećemo ga pravo do Tarzis Tolusa, do tamošnje klinike bogdanovista. To su samo dve noći puta odavde." Maja ode da se dogovori sa Mišelom i Kaseijem, ne pogledavši Spensera. Mišel i Kasei složili su se sa planom, i ona konačno klimnu glavom. "U redu. Idemo na jug. Gledajte da stignete što pre za nama." Vozili su se noću i spavali danju, po starom običaju, i za dve noći uspeli su da pređu preko Ponora Ehus do Tarzis Tolusa, vulkanske kupe na severnom rubu izbočine Tarzis. Tamo, na padini imenjaka, nalazio se šator klase Nikozija nazvan Tarzis Tolus. Naselje je pripadalo polusvetu: većina njegovih građana živeli su običan život u nadzemnoj mreži, ali su mnogi među njima bili bogdanovisti i pomagali su izbeglim bogdanovistima u toj oblasti, kao i utočištima Crvenih u Mareotisu i na Velikom Nagibu; pomagali su i drugim ljudima u naselju koji su napustili mrežu, ili su bili izvan nje od rođenja. Najveća medicinska klinika u gradu pripadala je bogdanovistima i služila je velikom delu podzemlja. Zato su se odvezli pravo do šatora, priključili se na njegovu garažu i iskrcali se. Ubrzo su stigla mala ambulantna kola i žurno odvezla Saksa do klinike, koja se nalazila u širem centru grada. Ostali su pošli pešice za njim travnatom glavnom ulicom, uživajući u prostoru posle višednevnog boravka u vozilima. Art se čudio njihovom otvorenom ponašanju, pa mu je Nirgal, dok su išli prema kafeu preko puta klinike, sa nekoliko bezbednih soba na spratu, ukratko objasnio pojam demimonda. Na klinici su već počeli da pregledaju Saksa. Nekoliko sati posle njihovog dolaska, Nirgalu su dozvolili da se dezinfikuje i presvuče u sterilnu odeću, i da ode da dežura pored njega. Saksa su bili priključili na ventilator, koji mu je slao tečnost kroz pluća. Videla se u providnim cevima i maski koja mu je pokrivala lice, i bila je nalik na zamućenu vodu. Bio je to mučan prizor: činilo se kao da ga utapaju. Ali tečnost je bila perfluorokarbonska mešavina, koja je u Saksov organizam unosila tri puta više kiseonika nego vazduh, ispirala mu sluz iz pluća, vraćala oblik stisnutim vazdušnim kanalima i bila začinjena raznim medikamentima. Nirgal je ovo saznao od medtehničarke koja je radila na Saksovim instrumentima. "Ima laki edem, pa mu ovo dođe kao neka vrsta paradoksalnog lečenja, ali uspešnog." Nirgal je sedeo, sa rukom na Saksovoj mišici, i posmatrao, kroz masku na donjem delu Saksovog lica, kako tečnost ulazi i izlazi iz njega. "Kao da je vraćen u tank za ektogenezu", reče Nirgal. "Ili", reče tehničarka, radoznalo ga pogledavši, "u utrobu." "Da. Kao ponovno rođenje. Čak više i ne izgleda isto." "Drži tu ruku na njemu", reče mu ona i ode. Nirgal sede i pokuša da oseti Saksovo stanje, da oseti nezavisnu borbu životne sile, sporo izranjanje u svet. Saksova temperatura se menjala u zabrinjavajuće malim skokovima i padovima. Dođoše drugi medicinari i počeše da prislanjaju instrumente na Saksovu glavu i lice, tiho razgovarajući među sobom. "Postoje oštećenja. Napred, sa leve strane. Videćemo." Par večeri posle toga, Nirgal se zatekao pred Saksa kada se ponovo pojavila ona tehničarka. Ona mu reče: "Pridrži mu glavu, Nirgale. Sa leve strane, ispod uha. Malo više, tako. Drži tu i... jeste, tako. Sad radi ono što radiš." "Šta to?" "Pa, znaš. Pošalji toplotu u njega." I žurno iziđe, kao da se postidela što je predložila tako nešto, ili uplašila. Nirgal sede i pokuša da se usredsredi. Pronađe vatru u sebi i pokuša da je usmeri, kroz svoju ruku, u Saksa. Toplota, toplota, ispitivački dodir belog, poslatog u oštećeno zeleno... a onda ponovo dodir,

težnja da se pročita toplota u Saksovoj glavi. Prođoše dani; Nirgal je skoro sve to vreme proveo na klinici. Jedne noći se vraćao iz kuhinje kada ona mlada tehničarka dotrča kroz hodnik i dograbi ga za ruku, govoreći: "Dođi, dođi", i sledećeg trenutka ponovo se našao u Saksovoj sobi, bez daha, mišića napetih kao žice, držeći Saksovu glavu. U sobi su bila još tri lekara i nekoliko tehničara. Jedan od lekara posegnu rukom prema Nirgalu, a tehničarka stade između njih. On oseti kako se u Saksu nešto pokreće, kao da odlazi, ili se vraća - neki prelazak. Usmerio je u Saksa sav viriditas koji je imao u sebi, najednom prestravljen, suočen sa sećanjem na kliniku u Zigotu i bdenje pored Sajmona. Izraz Sajmonovog lica, one noći kada je umro. Kroz Saksa je strujala perfluorokarbonska tečnost, brza i niska plima. Nirgal je posmatrao, misleći na Sajmona. Ruka mu je izgubila toplotu, i nije mogao da je vrati. Saks će znati čije su ruke bile tako tople. Ako to bude uopšte važno. Ali kako je to bilo sve što je mogao da učini... napregao se, gurnuo kao da se svet smrzava, kao da osim Saksa povlači nazad i Sajmona. "Zašto, Sakse?" reče tiho u uho pored svoje ruke. "Ali zašto? Zašto, Sakse? Ali zašto? Zašto, Sakse? Ali zašto? Zašto, Sakse? Ali zašto?" Perfluorokarbon je strujao. Jarko osvetljena soba je brujala. Lekari su radili na mašinama i na Saksovom telu, pogledajući se, pogledajući Nirgala. Reč zašto pretvori se u zvuk, u molitvu. Prođe jedan sat i prođe više sati, sporih i napetih, sve dok ne zapadoše u bezvremeno stanje, u kome Nirgal nije razlikovao dan i noć. Cena koju moramo da platimo za naša tela, pomisli on. I plaćamo je. Jedne večeri, otprilike nedelju dana posle njihovog dolaska, ispumpali su tečnost iz Saksovih pluća i skinuli ventilator. Saks bučno zastenja i poče da diše. Ponovo je bio kopnena životinja, sisar. Operisali su mu nos, i sada je bio drugačijeg oblika, gotovo ravan kao i pre prve plastične operacije. Uboji su mu još bili spektakularni. Možda jedan sat pošto su isključili ventilator, došao je svesti. Treptao je i treptao. Pogledao je po sobi, a onda se zagledao u Nirgala, grčevito mu stežući ruku. Ali nije rekao ni reč, i ubrzo je zaspao. Nirgal iziđe na zelene ulice gradića pod visokom kupom Tarzis Tolusa, koji se dizao u svojoj crnoj i crvenoj veličanstvenosti na severu, kao spljošteni Fudži. On potrča na svoj ritmički način, kružeći oko zida šatora, sagorevajući deo nagomilane energije. Saks i njegovo veliko neobjašnjivo... Stanovali su u sobama iznad kafea sa druge strane ulice, i tamo je zatekao Kojota, kako nespokojno šepa od prozora do prozora, mrmljajući i pevušeći kalipso bez reči. "Šta je bilo?" reče Nirgal. Kojot odmahnu obema rukama. "Sad kad se Saksovo stanje stabilizovalo, treba da pođemo odavde. Ti i Spenser možete da pazite Saksa u vozilu, a mi ćemo da vozimo na zapad oko Olimpusa." "U redu", reče Nirgal. "Kada budu rekli da Saks može da ide." Kojot je zurio u njega. "Kažu da si ga spasao. Da si ga vratio iz mrtvih." Nirgal odmahnu glavom, prestrašen samom pomišlju na to. "Nije bio mrtav." "Tako sam i mislio. Ali tako se priča." Kojot ga je zamišljeno posmatrao. "Moraš da budeš oprezan."

19. Vozili su noću, prateći rub severnog Tarzisa. Saks je ležao poduprt na kauču u pregradi iza vozača. Nekoliko sati posle polaska, Kojot reče: "Hoću da uništim jedan Subarašijev rudarski logor u Cerauniusu." Pogleda prema Saksu. "Slažeš se?" Saks klimnu glavom. Njegove rakunske modrice sada su bile zelene i ljubičaste. "Kako to da ne možeš da govoriš?" upita ga Art. Saks slegnu ramenima, i zakreketa iz grla. Vozili su se dalje. Od kraja severne strane Tarzisa širi se niz uporednih kanjona, zvanih Ceraunius Fose. Postoji četrdesetak ovih pukotina, zavisno od toga kako ih brojite, zato što su među njima ima kanjona, usamljenih grebena, dubokih pukotina ili običnih nabiranja zemljišta - i sve se to pruža na sever i jug, usečeno u bogata ležišta metala, bazaltnu masu u koju se se odozdo usekle žile mnogobrojnih ruda. Stoga je u ovim kanjonima bilo mnogo rudarskih naselja i pokretnih platformi, i Kojot je trljao ruke dok je proučavao njihov položaj na mapi. "Tvoje zarobljavanje me je oslobodilo, Sakse. Pošto sada znaju da smo ovde napolju, nema razloga da ne zatvorimo neka njihova postrojenja, i usput se snabdemo uranom." Zato je jedne noći zaustavio vozilo na južnom kraju Traktus Katene, najdužeg i najdubljeg kanjona. Njegov početak bio je čudan prizor - srazmerno ravno polje presecalo je nešto nalik na rampu, usečenu u zemlju, oko tri kilometra široku i oko tri stotine metara duboku na kraju, koja se pružala na sever iza horizonta u savršeno pravoj liniji. Prespavali su jutro, a popodne su proveli nervozno sedeći u putničkoj kabini, proučavajući satelitske snimke i slušajući Kojotova uputstva. "Postoji li mogućnost da izginu rudari?" upita Art, trljajući veliku maljavu vilicu. Kojot slegnu ramenima. "Moguće je." Saks žestoko zavrte glavom. "Lakše sa glavom", reče mu Nirgal. "Slažem se sa Saksom", brzo dodade Art. "Mislim, čak i ako zanemarimo moralne obzire, a to ne želim, glupo je iz praktičnih razloga. Glupo je, jer polazi od pretpostavke da su vaši neprijatelji slabiji od vas i da će učiniti sve što želite ako ubijete nekoliko njihovih. Ali ljudi nisu takvi. Hoću da kažem, pomislite kako bi to izgledalo. Spustićete se u kanjon i pobiti ljude koji tamo rade svoj posao, a onda će doći njihovi drugovi i naći njihova tela. Mrzeće vas zauvek. Neće prestati da vas mrze čak i ako jednog dana zavladate Marsom, i činiće sve da vam pomrse račune. I to je sve što ćete postići, jer će začas dovesti nove rudare." Art pogleda prema Saksu, koji je sedeo na kauču, pomno ga posmatrajući. "Sa druge strane, recimo da siđete dole i uradite nešto što će naterati rudare da pobegnu u sklonište, a onda ih zaključate i onesposobite njihove mašine. Pozvaće pomoć, sačekati unutra, i za dan-dva neko će doći da ih oslobodi. Biće ljuti, ali će isto tako misliti: sad smo mogli da budemo mrtvi, oni Crveni su pokvarili opremu i odmaglili, a da ih nismo ni videli. Mogli su da nas ubiju, ali nisu. Tako će misliti i oni koji dođu da ih oslobode. A kasnije, kada preuzmete Mars ili kada to pokušate, setiće se ovoga, što će kod njih izazvati sindrom talaca, i počeće da navijaju za vas. Ili da vam pomažu." Saks je klimao glavom. Spenser je posmatrao Nirgala. I svi ostali, svi osim Kojota, koji je gledao u svoje dlanove, kao da čita iz njih. A onda i on podiže glavu i pogleda Nirgala. Za Nirgala je stvar bila jednostavna, i on pomalo zabrinuto uzvrati pogled Kojotu. "Art je u pravu. Hiroko nam nikada neće oprostiti ako počnemo da ubijamo ljude bez razloga."

Kojot iskrivi lice, kao da mu se gadi njihova bolećivost. "Zar nismo upravo ubijali ljude u Kasei Valisu?" reče. "Ali to je bilo drugo!" reče Nirgal. "Kako to?" Nirgal nije bio siguran u odgovor, i Art mu priskoči u pomoć. "Ono je bila banda policijskih mučitelja koji su zarobili vašeg drugara i pržili mu mozak. Dobili su ono što su zaslužili. Ali ovi momci dole u kanjonu samo kopaju kamenje." Saks klimnu glavom. Zurio je u njih sa napetom pažnjom; činilo se da razume sve o čemu govore i da je duboko uključen u to; ali bio je nem, i nije se moglo pouzdano znati. Kojot je netremice posmatrao Arta. "Je li to Praksisov rudnik?" "Ne znam, i nije me briga." "Hmm. Ako je tako..." Kojot pogleda Saksa, pa Spensera i Nirgala, koji je osećao kako mu gore obrazi. "U redu. Pokušaćemo na tvoj način." I tako se na kraju dana Nirgal iskrcao iz rovera zajedno sa Kojotom i Artom. Nebo je bilo mračno i puno zvezda, a zapadni kvadrant još je bio ljubičaste boje i bacao ružičastu svetlost u kojoj je sve bilo vidljivo, ali istovremeno neprepoznatljivo. Kojot je išao napred, a Art i Nirgal odmah za njim. Nirgal opazi da je Art iskolačio oči iza vizira. Dno Traktus Katene bilo je na jednom mestu presečeno poprečnom mrežom pukotina nazvanom Traktus Trakcija, nepremostivom za vozila. Rudari u Traktusu dolazili su do svog logora sa zida kanjona, spuštajući se liftovima. Ali Kojot je rekao da se Trakcija može preći pešice, prateći stazu spojenih pukotina koju je obeležio za sebe. Mnoge njegove akcije bile su vezane za prelazak preko 'neprohodnih' terena kao što je bio ovaj, što je omogućilo neke od njegovih legendarnih nemogućih poseta, kao i prolazak kroz pustare u koje niko drugi nije kročio. Zajedno sa Nirgalom koji je povremeno predvodio akcije, izveli su neke zaista čudesne poduhvate - zahvaljujući tome što su išli pešice. Napredovali su dnom kanjona, pouzdanim marsovskim hodom koji je usavršio Nirgal, i sa delimičnim uspehom naučio i Kojota. Art je bio nespretan u tome - korak mu je bio prekratak, i često se saplitao - ali nije zaostajao. Nirgal je počeo da oseća zanos trčanja, balet kamena, brzo savladavanje dugih poteza zemljišta veštinom sopstvenih mišića. To, i ritmično disanje, poskakivanje rezervoara sa vazduhom na leđima, stanje slično transu koji je uvežbao tokom godina, uz pomoć iseija Nanaa, koji je na Zemlji naučio lung-gom od jednog tibetanskog posvećenika. Nanao je tvrdio da su neki stari lung-gom-pas morali da nose terete da ne bi poleteli, što je na Marsu izgledalo sasvim moguće. Ovaj let po stenju bio je opojan, neka vrsta prosvetljenja. Morao je da se obuzdava. Ni Kojot ni Art nisu znali lung-gom i nisu mogli da ga prate, iako su obojica bila veoma dobra, Kojot za svoje godine, a Art za kratko vreme provedeno na Marsu. Kojot je poznavao teren i trčao je kratkim koracima kao da pleše, delotvorno i tečno. Art je gazio kao loše programiran robot, često posrćući na varljivoj svetlosti zvezda, ali održavajući dobar tempo. Nirgal je hitao ispred njih kao ker. Art je dva puta padao u oblaku prašine, i Nirgal se vraćao da vidi kako je prošao, ali se Art oba put odmah podigao i nastavio trk, mahnuvši Nirgalu u tišini da je sve u redu. Posle pola sata trke niz kanjon, koji je bio tako prav kao da su ga usekli inženjeri, pojavile su se prve pukotine, koje su brzo postale dublje i međusobno povezane, tako da je napredovanje dnom kanjona postalo neizvodljivo, jer su to sada bili vrhovi nizova ostrva. Prostor između ovih ostrva bio je na nekim mestima širok samo dva ili tri metra, ali i do četrdeset metara dubok. Bilo je neobično ići ovim hodnicima uglavnom ravnog dna, ali ih je Kojot vodio kroz lavirint bez

zastajanja na čestim račvanjima, stazom koju je samo on znao, svaki čas skrećući levo ili desno. Jedan od ovih useka bio je toliko tesan da su mogli da dohvate oba zida, i morali su da se protisnu prilikom skretanja. Kada su izbili na severnu stranu lavirinta pukotina, kroz jarugu u strmoj padini kojom su se završavala ostrva, pred njima se nalazio mali šator, podignut uz zapadni zid kanjona. Njegov providni luk sijao je kao prašnjava svetiljka. U šatoru su se nalazile pokretne prikolice, roveri, bušilice, buldožeri i druga rudarska oprema. Bio je to rudnik urana, nazvan Pičblend Eli, zato što je donji deo kanjona bio popločan slojem pegmatita, bogatim uraninitom. Bio je to veoma produktivan rudnik, i Kojot je čuo da zalihe obrađenog urana, stvorene u godinama između dva lifta, još nisu otpremljene iz njega. Kojot tada potrča prema šatoru, a Nirgal i Art za njim. U šatoru se nisu mogli videti ljudi; nekoliko noćnih svetiljki bile su jedino osvetljenje, kao i osvetljeni prozori velike prikolice u sredini šatora. Kojot ode pravo do najbliže ulazne komore šatora. Spojio je kabl svoje pločice sa bravom komore i počeo da kuca po pločici. Spoljnja komora se otvori. Činilo se da se nije uključio nikakav alarm; niko se nije pojavio na vratima prikolice. Ušli su u komoru, sačekali da se upumpa čist vazduh i otvorili unutrašnja vrata. Kojot otrča prema malom fizičkom postrojenju naselja, pored prikolice; Nirgal potrča uz stepenice prema vratima prikolice. Postavio je jedan Kojotov 'katanac' ispod kvake, okrenuo regulator koji je oslobađao fiksir i pritisnuo šipku uz vrata i zid prikolice. Prikolica je bila napravljena od legure magnezijuma, i polimerski fiksir izazvao je, zapravo, keramičku vezu između šipke i prikolice, zaglavivši vrata. Zatim je optrčao prikolicu, ponovio postupak na zadnjim vratima i pojurio nazad prema komori, osećajući kako mu krv brza kroz organizam kao čist adrenalin. Sve je toliko podsećalo na šalu da je morao da se podseća na eksplozivna punjenja koja su Kojot i Art postavljali po naselju, u skladištima, na materijalu šatora i na parkingu rudarskih mehaničkih čudovišta. Nirgal im se pridruži u trčanju od vozila do vozila, penjući se sa njima uz stepenice, otvarajući vrata ručno ili pomoću elektronike, ubacujući u vozila i u kabine male kutije koje mu je dao Kojot. Ali tu su bile i stotine tona obrađenog urana koje je Kojot nameravao da odvuče. Ovo je, na svu sreću, bilo nemoguće. Ipak su otrčali u skladište, gde su natovarili nekoliko robotskih tegljača i programirali ih da se zapute prema sistemu kanjona na severu i da zakopaju teret u oblastima gde su koncentracije apatita bile dovoljno visoke da prikriju zračenje kontejnera sa uranom. Spenser je sumnjao u delotvornost ovakve strategije, ali je Kojot rekao da je i to bolje nego da uran ostane u rudniku. Osim toga, svi su bili spremni da podrže svaki plan koji ne podrazumeva ukrcavanje tona urana u njihovo vozilo, bile one u kontejnerima otpornim na zračenje ili ne. Kada su to obavili, otrčaše do komore, iziđoše iz šatora i požuriše da se što više udalje. Na pola puta uz padinu, začuše niz prasaka i tutnjavu iz šatora; Nirgal pogleda preko ramena, ali tamo dole nije bilo nikakve vidljive promene - šator je i dalje bio uglavnom u mraku, prozori prikolice osvetljeni. Okrenuo se i potrčao dalje, osećajući se kao da leti, i zaprepastio se kada je video Arta kako juri uz kanjon ispred njega, u ogromnim skokovima, nalik na nekog mešanca pume i medveda, sve do kraja padine, gde je morao da stane i sačeka Kojota da ih povede kroz lavirint pukotina. Čim su izbili na drugu stranu, on ponovo potrča, takvom brzinom da je Nirgal odlučio da pokuša da ga stigne, tek da vidi koliko je to brzo. Uhvatio je ritam sprinta i počeo da ga pojačava, i kada je prestigao Arta, opazio je da su mu skokovi dvostruko duži od Artovih čak i u punom trku. Stigli su do vozila-stene mnogo pre Kojota, i sačekali ga u komori, hvatajući dah, cereći se jedan

drugome kroz vizire. Posle pet minuta pridružio im se i Kojot, i Spenser pokrenu vozilo; vremenki pomak tek što je bio prošao, i imali su punih šest sati noći za vožnju. U vozilu je nastao opšti smeh zbog Artove bezglave jurnjave, ali on se samo nasmeja i odmahnu rukom. "Ma, nisam se uplašio, to je sve zbog marsovske gravitacije! Trčao sam kao što uvek trčim, ali su mi noge naprosto podivljale! Neverovatna stvar." Sledećeg dana su se odmarali, a onda nastavili put kada se smrklo. Prošli su kraj ulaza u dugački kanjon koji je vodio od Cerauniusa do Jovis Tolusa; kanjon je bio neobičan po tome što nije bio ni prav ni vijugav, pa je zato bio nazvan Dvolični Kanjon. Kada je ponovo izišlo Sunce, sakrili su se na pregači kratera Kur, severno od Jovis Tolusa. Jovis Tolus bio je veći vulkan od Tarzis Tolusa - zapravo, veći od bilo kog vulkana na Zemlji, ali se nalazio na visokom sedlu između Askreus Monsa i Olimpus Monsa, koji su se dizali u nebo na istočnom i zapadnom obzorju, slični ogromnim visoravnima-kontinentima, tako da je Jovis izgledao skromno, gostoljubivo, shvatljivo - brdo na koje se može uvek popeti. Saks je taj dan presedeo nemo posmatrajući svoj ekran, nasumično pozivajući tekstove, mape, dijagrame, slike, jednačine. Na svaku promenu slike krivio je glavu kao da ne prepoznaje ono što vidi. Nirgal sede pored njega. "Sakse, čuješ li me kada ti govorim?" Saks ga pogleda. "Razumeš li moje reči? Klimni glavom ako razumeš." Saks nagnu glavu u stranu. Nirgal uzdahnu pod tim ispitivačkim pogledom. Saks bojažljivo klimnu glavom. Kojot ih je te noći ponovo povezao na zapad, prema Olimpusu, a pred zoru je zaustavio rover uz zid od izbušenog i rascepljenog bazalta. Bili su na rubu ravnog terena, ispresecanog bezbrojnim uskim i krivudavim pukotinama, sličnim Traktus Trakciji, ali mnogo većih razmera, koje su obrazovale pustare po izgledu nalik na mnogostruko uvećan lavirint Trakcije. Plato je bio lepeza razlomljene prastare lave, ostatak jedne od drevnih erupcija Olimpus Monsa, koja je prekrivala mekši ugljen i pepeo još starijih erupcija. Tamo gde su vetrovima izdubljeni useci zadirali dovoljno duboko, videli su se otvori u slojevima mekšeg materijala, tako da su neki useci bili uski prorezi sa tunelima na dnu, zaobljenim od eonskog rada vetrova. "Kao izvrnute ključaonice", reče Kojot, ali Nirgal nikada nije video ključaonice takvog oblika. Kojot poveze rover pravo u jedan od ovih crno-sivih useka. Posle nekoliko kilometara vožnje kroz tunel, zaustavio je vozilo uz zid šatora koji je presecao neku vrstu embolizma u tunelu, izdubljeno spoljnje proširenje. Bilo je to prvo tajno sklonište koje je Art imao prilike da vidi, i izgledao je prikladno iznenađeno. Šator je bio visok oko dvadeset metara, i obuhvatao je stotinak metara dugačak deo proširenja; Art se glasno čudio njegovoj veličini sve dok Nirgal nije prsnuo u smeh. "Neko ga već koristi", reče Kojot, "pa bi mogao načas da umukneš." Art brzo klimnu glavom, i nagnu se preko Kojotovog ramena da čuje šta ovaj govori preko interkoma. Ispred šatora je bilo parkirano još jedno vozilo, podjednako neravne i kvrgave spoljašnjosti kao njihovo. "Ah", reče Kojot, gurnuvši Arta unazad. "To je Viđika. Sigurno će imati pomorandže, a možda i malo kave. Ovog jutra ima da bude slavlja." Dovezli su se do komore šatora, odakle se pruži cev i priljubi se oko spoljnjih vrata vozila. Kada su se sva vrata otvorila, pređoše u šator, pognuto i vukući noge, sa Saksom na rukama. Unutra ih dočeka osmoro visokih, tamnoputih ljudi, pet žena i tri muškarca - bučna grupa, radosna što je dobila društvo. Kojot ih sve predstavi, iako je Nirgal znao Viđiku sa univerziteta u Sabišiju i

srdačno je zagrlio. Obradovala se što ga ponovo vidi. Zatim ih je povela do glatke krivine zida litice, na čistinu između prikolica, ispod svetlarnika koji je činila okomita pukotina u drevnoj lavi. Pod ovom trakom mlečne dnevne svetlosti, i još mlečnijom svetlošću iz dubokog useka izvan šatora, gosti posedaše na široke, ravne jastuke oko niskih stolova, a nekoliko njihovih domaćina zaposli se oko trbušastih samovara. Kojot je razgovarao sa poznanicima, raspitujući se o novostima. Saks je gledao okolo i treptao, a Spenser, koji je sedeo pored njega, nije izgledao ništa manje zbunjeno; živeo je na površini još od šezdeset prve godine, i njegovo znanje o skrovištima moralo je biti uglavnom iz druge ruke. Četrdeset godina dvostrukog života: nikakvo čudo što je izgledao izgubljeno. Kojot ode do samovara, i poče da deli majušne šolje iz kredenca. Nirgal je sedeo do Viđike, sa rukom oko njenog struka, upijajući njenu toplotu, ošamućen od dugog dodira njene noge. Art joj je sedeo sa druge strane i živo razgovarao, širokog lica iskeženog kao u psa. Viđika mu reče svoje ime i pruži mu ruku; on obuhvati njene dugačke i vitke prste svojom šapom kao da će ih poljubiti. "Ovo su bogdanovisti", Nirgal objasni Artu, smejući se izrazu njegovog lica, i dodade mu jednu od malih keramičkih šolja koje je delio Kojot. "Njihovi roditelji bili su pre rata zatvorenici u Koroljevu." "A", reče Art. "Daleko smo odande, zar ne?" Viđika reče: "Pa da, znaš, naši roditelji su pošli autoputem Transmarineris na sever, baš pre nego što je bio poplavljen, i na kraju stigli ovamo. Hajde, uzmi tu tacnu od Kojota i podeli šoljice, i usput se upoznaj sa svima." Art ode da pomogne, a Nirgal to iskoristi da sazna novosti od Viđike. "Nećeš verovati šta smo pronašli u jednom tunelu", reče mu ona. "Postali smo neverovatno bogati." Svako je dobio svoju šoljicu, i na trenutak nasta tišina dok su otpijali prve gutljaje, a onda se uz mljackanje usana i uzvike vratiše razgovoru. Art sede pored Nirgala. "Evo, ima i za tebe", reče mu Nirgal. "Običaj je da se svi pridruže zdravici." Art srknu iz šoljice, sumnjičavo zagledajući tečnost, koja je bila crnja od kafe i zaudarala. Strese se. "Liči na kafu sa sladićem. Otrovanim sladićem." Viđika se nasmeja. "To je kavadžava", reče ona, "mešavina kave i kafe. Veoma je jaka i gadnog ukusa. Ali i veoma retka. Nemoj odmah da odustaneš. Ako uspeš da popiješ tu šoljicu, videćeš da se isplati." "Ako ti tako kažeš." Muški je otpio još jedna gutljaj i ponovo se stresao. "Užasno!" "Jeste. Ali nama se dopada. Neki samo izdvajaju kavain iz kave, ali mislim da to nije u redu. Obredi treba da poseduju i zrnce neprijatnosti, jer time dobijaju na ceni." "Hmm", reče Art. Nirgal i Viđika su ga posmatrali. "Nalazim se u skrovištu marsovskog podzemlja", reče on posle kratkog ćutanja. "Tripujem na nekoj uvrnutoj odvratnoj drogi, u društvu najpoznatijih među nestalim članovima Prvih stotinu i mladih domorodaca koje Zemlja nikada nije videla." "Dejstvuje", zaključi Viđika. Kojot je razgovarao sa ženom, koja je, sedeći u lotosovom položaju na jednom jastuku, bila jedva nešto niža od njega, iako je on stajao ispred nje. "Naravno da bih volela da imam seme romanske salate", reče ona. "Ali moraš da primiš odgovarajuću protivvrednost za takvu dragocenost." "Nije to neka dragocenost", reče Kojot na svoj ljubazni način. "Već nam dajete više azota nego što možemo da sagorimo." "Da, ali azot treba prvo nabaviti da bi mogao da bude dat." "Znam." "Nabavi pre nego što daš i daj pre nego što sagoriš. Ovde smo našli ogromnu žilu natrijum nitrata, čistog caliche blanco. Ove pustare su prebogate njim. Izgleda da postoji sloj između pepela i lave,

debeo oko tri metara, koji se pruža - pa, zapravo još i ne znamo dokle se pruža. To je ogromna količina azota, i moramo što bolje da je iskoristimo." "Lepo, lepo", reče Kojot, "ali to nije razlog da ga rasipate na nas." "Ne rasipamo ga. Sagorećete osamdeset odsto onoga što vam damo..." "Sedamdeset." "Ah, da, sedamdeset, a mi ćemo dobiti to seme i konačno ćemo jesti ljudsku salatu uz obroke." "Ako uspete da je uzgajite. Zelena salata je osetljiva." "Imaćemo đubriva napretek." Kojot se nasmeja. "Reklo bi se da hoćete. Ali to još nije pravedna razmena. Znaš šta, daću vam koordinate jednog od onih kamiona sa uranom koje smo poslali u Ceraunius." "Eto ko govori o rasipanju!" "Ne, ne, to je zato što ne možemo da vam jemčimo da ćete iskoristiti robu. Ali ćete znati gde je, i ako je se domognete, moći ćete da sagorite još jedan pikobar azota, i bićemo kvit. Kako ti ovo zvuči?" "I dalje mi se čini previše." "Tako ćete se osećati sve vreme, sa svim tim caliche blanko koji ste pronašli. Stvarno ga ima toliko?" "Na ,milione tona. Ove pustare su prošarane uzduž i popreko njim." "U redu, možete da nam date i nešto hidrogena. Trebaće nam za povratak na jug." Art se nagnu prema njima kao da ga privlači magnet. "Šta je caliche blanco?" "Gotovo čist natrijum nitrat", reče žena. Opisa mu areologiju oblasti. Riolitska sedra - okružena stenama svetle boje - bila je prekrivena slojem tamne andezitske lave na površini platoa. Erozija je izdubila sedru izloženu u pukotinama, obrazovala jaruge zaobljenog dna i otkrila velike žile calichea, zarobljene između dva sloja. "Caliche čine razmrvljena stena i prašina, cementirane solima i nitratima." "Taj sloj mora da potiče od mikroorganizama", reče čovek koji je sedeo iza žene, ali ga ona odmah ispravi: "Mogao bi da bude i areotermalnog porekla, ili od munja privučnih kvarzom u sedri." Raspravljali su kao da to rade po hiljaditi put. Art ih prekinu da ponovo pita o caliche blanco-u. Žena mu objasni da je blanco veoma čisti caliche, ponegde čak sa osamdeset postotaka čistog natrijum nitrata, što ga je na ovom svetu siromašnom azotom činilo pravom dragocenošću. Na stolu je stajao grumen sedre, i ona ga dodade Artu i vrati se raspravi sa prijateljem, a Kojot se za to vreme pogađao sa drugim čovekom o šerpama i loncima, kilogramima i kalorijama, ravnoteži i preopterećenju, kubnim metrima u sekundi i pikobarima, vešto se cenjkajući, zasmejavajući slušaoce. Žena ga u jednom trenutku prekinu uzvikom: "Čoveče, ne možemo tek tako da prihvatimo neki tamo uran za koji ne znamo ni da li ćemo moći da ga uzmemo! Time ili rasipaš na veliko ili nam dereš kožu, zavisno od toga da li bismo našli tegljač ili ne! Mislim, kako god ispadne, oštećeni smo!" Kojot šeretski zaklima glavom. "Znate da sam morao to da uradim, jer biste me inače zatrpali caliche blanco-m. Ovde smo na putu, i osim semena nemamo Bog zna šta da ponudimo - a svakako ne milione tona novih naslaga caliche-a! Osim toga, hidrogen i testo zaista su nam potrebni, i to nije nikakav luksuz kao što je seme zelene salate. Znate šta, ako pronađete tegljač, pristajem da sagorite njegovu energetsku protivvrednost, iako i tada nećete bolje proći nego mi. Ako ga ne nađete, ostajete nam dužni, priznajem, ali u tom slučaju možete da sagorite naš poklon, i bićemo kvit!" "Trebaće nam nedelju dana rada i mnogo goriva da izvadimo tegljač." "U redu, uzećemo deset pikobara više i sagorećemo šest."

"Dogovoreno." Žena mu ošamućeno pruži ruku. "E, baš si tvrdo kopile." Kojot klimnu glavom i ode da im dopuni šoljice. Art okrenu glavu i pogleda Nirgala, otvorenih usta. "Deder mi objasni šta se sad ovde zbilo." "Pa", reče Nirgal, blažen od kave koja je strujala kroz njega, "trgovali su. Nama je trebala hrana i gorivo, pa smo bili u nepovoljnijem položaju, ali je to Kojot vešto nadoknadio." Art odmeri beli grumen u ruci. "Ali šta sve to znači: te uzmi azot, te daj azot, te sagori azot? Je l' vi to spaljujete novac kada ga dobijete?" "Jedan deo, da." "Znači, oboje su se trudili da izgube?" "Da izgube?" "Da prođu gore u pogodbi." "Gore?" "Da daju više novca nego što će dobiti." "A, pa da. Naravno." "Kako naravno?!" Art zakoluta očima. "Ali... ne možete da date mnogo više nego što ćete dobiti, zar ne?" "Tako je. To bi bilo rasipanje." Nirgal je posmatrao kako njegov novi drugar pokušava da svari sve to. "Ali ako uvek dajete više nego što dobijate, odakle vam da date, ako razumeš šta hoću da kažem?" Nirgal slegnu ramenima, pogleda Viđiku i sugestivno je obgrli oko struka. "Moramo da nabavimo, pretpostavljam. Ili da proizvedemo." "A." "To je ekonomija darovanja", reče mu Viđika. "Ekonomija darovanja?" "Deo ovdašnjeg načina života. U starom sistemu kupi-i-plati postoji novčana ekonomija, u kojoj jedinica mere azotnog peroksida predstavlja novac. Ali se većina ljudi trudi da postigne što više prema azotnom standardu, i to je ekonomija darovanja. Prvi su sa tim počeli Sufi i ljudi u Nirgalovom naselju." "I Kojot", dodade Nirgal, pa pogleda prema ocu, svestan da bi Art teško mogao da zamisli Kojota kao ekonomskog teoretičara. Kojot je u tom trenutku mahnito kucao na tastaturi sa još jednim čovekom, i kada je izgubio igru, gurnuo je čoveka sa njegovog jastuka i počeo da objašnjava svima oko sebe da mu se okliznula ruka. "Hajde da obaramo ruke, u dvostruko ili ništa", reče, a on i čovek smesta spustiše laktove na sto, napeše mišice i otpočeše nadmetanje. "Obaranje ruke!" uzviknu Art. "Konačno nešto što razumem." Kojot je izgubio za nekoliko sekundi, i Art sede da se odmeri sa pobednikom. Začas mu je oborio ruku, i uskoro se pokazalo da niko ne može da mu se odupre; bogdanovisti su se čak udružili protiv njega, trojica i četvorica istovremeno, ali je on treskao svaku kombinaciju ruku o sto. "Dobro, pošto sam pobedio", reče on konačno, sručivši se na jastuk, "koliko sam vam dužan?"

20. Da bi izbegli aureole krša severno od Olimpus Monsa, morali su da zaobilaze daleko na sever. Vozili su noću, a preko dana su spavali. Art i Nirgal proveli su mnoge noćne sate vozeći i razgovarajući. Art je postavljao stotine pitanja, a Nirgal mu je uzvraćao istom merom, podjednako opčinjen Zemljom kao Art Marsom. Zanimanje koje su pokazivali jedan za drugog bilo je idealno tlo za rađanje prijateljstva. Savršeno su se uklapali. Nirgala je plašila zamisao da na svoju ruku stupi u kontakt sa Zemljanima, kada mu je prvi put pala na pamet u studentskim danima. Dogodilo se to jedne noći u Sabišiju, i više nije mogao da je izbije iz glave, iako je bio svestan koliko je opasna. Mesecima je provodio sate u razmišljanju kako da to ostvari i u istraživanju kome bi bilo najbolje da se obrati, ako odluči da to uradi. Što je više saznavao, sve je više osećao da je to dobra zamisao, da je pronalaženje moćnog saveznika na Zemlji presudna stvar za njihova nadanja. Istovremeno je bio siguran da niko koga je poznavao od Prvih stotinu ne bi prihvatio takav rizik. Ako odluči da to učini, moraće sam. A rizik je bio veliki, baš kao i ulozi... Odlučio se za Praksis, zbog onoga što je pročitao o njima. Kao i svi istorijski potezi, bio je to hitac naslepo. Nagonski postupak: odlazak u Barouz, poseta Praksisovim uredima u Hant Mezi, ponovljeni zahtevi da ga povežu sa Vilijemom Fortom. Uspelo mu je, iako to samo po sebi nije značilo ništa. Ali kasnije, u onom trenutku kada je prišao Artu na ulici u Šefildu, znao je da je dobro postupio. Već u samom izgledu ove ljudine bilo je nečega što je Nirgalu odmah ulilo poverenje - bila je to neka vrsta otvorenosti, prirodnog i prijateljskog držanja. Njegov rečnik iz detinjstva nazvao bi to ravnotežom dva sveta. Bio je to čovek kome je verovao. Jedan od pokazatelja da je potez ispravan jeste to kada nam kasnije izgleda neizbežan. Sada, dok su duge noći njihovog putovanja prolazile u svetlosti IC ekrana, njih dvojica su razgovarali kao da vide jedan drugog u infracrvenoj svetlosti. Njihov dijalog nije imao kraja, i za to vreme su se upoznali - i postali prijatelji. Nirgal se iz sata u sat uveravao da je njegovo impulsivno okretanje Zemlji bilo dobra stvar, video je to na Artovom licu: radoznalost, zanimanje. Razgovarali su o svemu, kako to obično ide. O prošlosti, stavovima, nadanjima. Nirgal je utrošio dosta vremena pokušavajući da objasni Zigot i Sabiši. "Proveo sam nekoliko godina u Sabišiju. Iseiji tamo drže otvoreni univerzitet. Ne vode se nikakvi dnevnici. Jednostavno pohađaš časove koje želiš, i imaš kontakt samo sa nastavnikom. Veliki deo Sabišija živi ilegalno. To je prestonica demimonda; podseća na Tarzis Tolus, ali je mnogo veći. Veliki grad. Tamo sam stekao mnogo poznanika, iz svih krajeva Marsa." Um mu se ponovo kupao u romantici Sabišija, uspomene su natapale govor bogatstvom pojedinosti, utisaka - iako protivurečna i raznolika, u njemu su oživela su sva osećanja iz tog vremena, u zgusnutom polifonom saglasju. "To mora da je bilo snažno iskustvo", primeti Art, "posle detinjstva u Zigotu." "Oh, bilo je. Bilo je divno." "Pričaj mi o tome." Nirgal se skupi na svom sedištu, pomalo drhteći, i pokuša da mu dočara kako je tamo bilo. U početku je bilo tako čudno. Iseiji su postigli čudesne stvari; dok su se Prvih stotinu preganjali, kavžili, delili svuda na planeti, započeli rat, izginuli ili se krili, prva grupa doseljenika iz Japana,

njih dve stotine četrdeset koji su osnovali Sabiši samo sedam godina posle dolaska Prvih stotinu, ostali su u blizini mesta gde su se spustili i podigli grad. Prihvatili su sve promene koje su usledile, uključujući i iskopavanje mohoula u neposrednoj blizini grada; jednostavno su preuzeli okno i upotrebili izbačeni materijal za gradnju. Kada je atmosfera postala dovoljno gusta da to omogući, počeli su da obrađuju okolni teren, kamenit i na velikoj visini, nimalo pogodan za njive, sve dok se konačno nisu našli usred razuđene patuljaste prašume, bonsai krummholza, sa alpskim basenima na okolnim visovima. U vreme katastrofe 2061, ostali su u gradu i bili, kao neutralni, pošteđeni od trasnata. U toj svojoj samoći, pravili su dugačke vijugave humke od kamena iz mohoula, prošupljene tunelima i odajama, spremne da sakriju ljude sa juga. Tako su stvorili demimond, polusvet, najdelikatniju i najsloženiju zajednicu na Marsu, punu ljudi koji su danju prolazili jedni kraj drugih na ulici kao stranci, a uveče se sastajali u odajama da razgovaraju, sviraju i vode ljubav. Bili su zanimljivi i oni drugi, oni koji nisu bili deo podzemlja, jer su iseiji osnovali univerzitet, Marsovski planetni univerzitet, gde su možda trećinu ukupnog broja studenata činili mladi ljudi, rođeni na Marsu. I bez obzira na to da li su ovi mladi domoroci bili sa površine ili iz podzemlja, prepoznavali su se međusobno sa lakoćom, kao ljudi kod kuće u milion malih stvari, na način na koji Zemljani to nisu mogli da budu. I razgovarali su, svirali i vodili ljubav, i veliki broj mladih domorodaca sa površine bio je na sasvim prirodan način upućen u tajne podzemlja, pa se na kraju činilo da svi znaju sve i da su svi postali prirodni saveznici. Među profesorima je bilo mnogo iseija i nizeija iz Sabišija, kao i cenjenih posetilaca sa celog Marsa, čak i sa Zemlje. Studenti su takođe bili odasvud. I svi su zajedno živeli u tom prostranom i lepom gradu, živeli, učili i svirali, na ulicama, u vrtovima i u otvorenim paviljonima, pored jezeraca, u kafeima i na širokim, travnatim bulevarima, u nekoj vrsti marsovskog Kjota. Nirgal je prvi put video grad kada ga je nakratko posetio s Kojotom. Ali mesecima kasnije, umornom od lutanja po jugu sa Kojotom, neprestano usamljenom, činilo mu se da je to mesto njegovo jedino moguće odredište. Sabiši! Otišao je tamo i uselio se u sobu pod krovom, manju od one u bambusovom stablu u Zigotu, jedva veću od postelje. Išao je na predavanja, trčao je, svirao kalipso u orkestrima, družio se u kafeima. Učio je onoliko koliko je stajalo u njegovu beležnicu. Otkrio je koliko je pre toga bio ograničen i neobavešten. Kada bi mu zatrebao novac, prodavao je iseijima blokove hidrogena koje mu je dao Kojot. Svaki dan bio je pustolovina, gotovo sasvim neplanirana, haotično ređanje susreta iz sata u sat, sve dok se ne bio srušio od iscrpljenosti, često gde god bi se našao. Danju je učio areologiju i ekološki inženjering, dajući matematičku podlogu ovim disciplinama koje je počeo da uči u Zigotu, i usput postao svestan, u podučavanju kod Ecua i u samom radu, da je nasledio deo majčinog dara za uočavanje međuigre svih komponenti sistema. Dani su bili posvećeni ovom izvanrednom i opčinjavajućem radu. Toliko je ljudskih života bilo dato da bi se sakupilo ovo saznajno blago! I tako su različite bile moći koje je ovo znanje darovalo čoveku! A uveče bi banuo kod prijatelja, posle razgovora sa sto četrdeset godina starim beduinom o Transkavkaskom ratu, da bi sledeće noći svirao čelični doboš ili marimbe do zore sa još dvadesetoro Latinoamerikanaca i Polinežana opijenih kavadžavom, a posle se probudio u krevetu pored jedne od tamnoputih lepotica iz grupe, žena podjednako životnih kao Džeki, ali mnogo manje zapetljanih. Već sledeće večeri možda bi otišao sa prijateljima da gleda Šekspirovu dramu Kralj Džon, na pozornici u obliku slova X koju je zahtevala struktura drame, gde je Džona sve više izdavala sreća a kopilana sve više služila - i sedeo, drhteći, i posmatrao ključnu scenu u preseku X, u kojoj Džon naređuje da ubiju mladog Artura. Posle toga bi šetao sa društvom kroz noćni grad, razgovarajući o predstavi i onome što je govorila o sudbini nekih iseija, ili o sukobljenim silama na Marsu, ili o odnosu Marsa i Zemlje.

Naredne noći, pošto bi neki od njih proveli dan u obilasku fel-polja, istražujući visoke basene u težnji da vide što više okolnog zemljišta, desilo bi se da ostanu da spavaju u malom spasilačkom šatoru, ulogoreni u jednom od visokih cirkova istočno od grada, grejući hranu ispod sumračnog purpurnog neba po kome su se palile zvezde, a alpski cvetovi nestajali širom kamenitog basena na kome su rasli kao na dlanu neke džinovske šake. Dan za danom ga je ovo beskrajno sastajanje sa neznancima podučavalo bar onoliko koliko je saznao na časovima. To ne znači da je iz Zigota došao potpuno neuk; njegovi žitelji predstavljali su tako šarolik skup ljudskih karaktera da je Nirgala u tom pogledu malo šta moglo da iznenadi. U stvari, počeo je da uviđa da je odrastao na mestu koje je veoma podsećalo na stecište čudaka, ljudi koje su u velikoj meri oblikovale one prve, prenapregnute godine na Marsu. No, ipak je bilo iznenađenja. Domoroci iz severnih gradova, na primer - i ne samo oni, već gotovo svi koji nisu bili rođeni u Zigotu - bili su mnogo manje telesni u međusobnim odnosima nego što je Nirgal bio navikao. Nisu se dodirivali, grlili i milovali, ili gurali i udarali - niti su se kupali zajedno, iako su neki od njih to naučili u javnim kupatilima Sabišija. Nirgal je zato neprestano iznenađivao ljude dodirom. Govorio je neobične stvari; mogao je da trči po ceo dan; šta god da je bilo razlog, dok su prolazili meseci, a on se uključivao u beskonačno povezane grupe, orkestre, ćelije i društva, postajao je svestan da se zbog nečega ističe, da je postao osa oko koje su se vrtele neke grupe - da postoji grupa koja ga sledi od kafea do kafea, iz dana u dan. Da je nastalo nešto što se zvalo 'Nirgalovo društvo'. Ubrzo je naučio da izbegne ovu pažnju ako mu nije bilo do nje. Ali ponekad je osećao da jeste. Najčešće kada je Džeki bila tu. "Opet Džeki!" primeti Art. Nije bio prvi put da ju je pomenuo, niti deseti. Nirgal klimnu glavom, osetivši da mu se ubrzao puls. I Džeki se preselila u Sabiši, ubrzo posle Nirgala. Uzela je sobu u blizini, i išla na neke časove zajedno sa njim. A u promenljivoj grupi njihovih vršnjaka, često su se pravili važni jedno pred drugim - posebno u neretkoj situaciji u kojoj je jedno od njih nekoga zavodilo ili bilo zavođeno. Međutim, vrlo brzo su naučili da to ne smeju jasno da pokazuju, ako ne žele da oteraju druge partnere. Što nijedno od njih nije želelo. Zato su ostavljali jedno drugo na miru, osim kada im je partner onog drugog bio posebno mrzak. Tako su na neki način ocenjivali svoje partnere i potvrđivali međusobni uticaj. I sve to bez ijedne reči; jedini vidljivi znak moći jednoga nad drugim bilo je to osobeno držanje. Oboje su imali mnogo drugih partnera, pravili poznanstva, prijateljstva, ljubavi. Ponekad se nisu viđali nedeljama. A opet, negde u dubini duše (Nirgal je neveselo tresao glavom dok je pokušavao da to izrazi Artu), znali su da 'pripadaju jedno drugom'. Kada bi jedno od njih poželelo da potvrdi tu povezanost, drugo bi s uzbuđenjem reagovalo na zavođenje, i to bi se dogodilo. To se dogodilo samo tri puta u tri godine u Sabišiju, ali je Nirgal posle tih susreta znao da su vezani jedno za drugo - zajedničkim detinjstvom i svim što im se tada događalo, svakako, ali i još nečim. Sve što su radili zajedno bilo je drugačije nego sa drugima, snažnije. Sa drugima ništa nije bilo tako prožeto značenjem ili opasnošću. Imao je prijatelje - deset, stotinu, pet stotina. Uvek je pristajao na sve. Postavljao je pitanja, slušao i retko spavao. Odlazio je na sastanke pedeset različitih političkih organizacija i sa svima imao isto mišljenje, i često je provodio noći u razgovorima, odlučujući o sudbini Marsa, kao i čitave ljudske vrste. Sa nekima se bolje slagao nego sa drugima. Ponekad bi u razgovoru sa nekim mladim severnjakom odmah osetio bliskost, i stvorilo bi se večno prijateljstvo. Najčešće je bilo tako. A onda bi ga, povremeno, iznenadio postupak koji nikako nije mogao da shvati, i podsetio ga na njegovo skučeno, čak klaustrofobično

odrastanje u Zigotu - iz koga je izišao nevin kao vila odrasla pod avalonskom školjkom. "Ne, nije me načinio Zigot", reče on Artu, osvrnuvši se da proveri da li je Kojot zaspao. "Detinjstvo ne biraš, ono ti se jednostavno dogodi. Ali posle toga već biraš. Ja sam izabrao Sabiši. Tamo sam postao ono što jesam." "Možda", reče Art, trljajući bradu. "Ali detinjstvo nisu samo godine. To su i uspomene koje posle čuvaš o njemu. Zato nam detinjstva izgledaju tako duga." Jednog jutra je nebo duboke boje šljive obasjalo spektakularni perajasti greben Aherona na severu, uzdignut kao Menhetn od kamena, još neisklesan u pojedinačne oblakodere. Kanjoni ispod grebena bili su raznih boja, dajući izbrazdanom zemljištu obojen izgled. "Ono su sve lišaji", reče Kojot. Saks sede na sedište pored njega i gotovo priljubi nos uz staklo vetrobrana, oživevši prvi put posle oslobođenja. Pod samim vrhom peraja, video se niz odražavajućih prozora nalik na dijamantsku ogrlicu, a na samom vrhu grebena, dugačka čupa zelenila, pod jedva vidljivim svetlucanjem kupole. Kojot uzviknu: "Kao da se neko nastanio gore!" Saks klimnu glavom. Spenser, koji im je gledao preko ramena, reče: "Pitam se ko je sad tamo." "Niko", reče Art. Oni se zagledaše u njega, i on nastavi: "To sam čuo na pripremnoj nastavi u Šefildu. Reč je o Praksisovom projektu. Obnovili su stanicu, da bude spremna za rad, i sada čekaju." "Šta čekaju?" "Saksa Rasela, uglavnom. Čekaju Tanejeva, Kola, Tokarevu, Rasela..." On pogleda Saksa i slegnu ramenima kao da se izvinjava. Saks zakrklja nešto nalik na reč. "Hej!" reče Kojot. Saks pročisti grlo i pokuša ponovo. Usne mu se skupiše u malo o, i iz grla mu se začu jeziv zvuk: "S-s-s-s." On pogleda prema Nirgalu i mahnu rukom kao da hoće da kaže da će ovaj znati. "Zašto?" reče Nirgal. Saks klimnu glavom. Nirgal oseti kako mu obrazi gore u iznenadnom talasu olakšanja, pa poskoči i čvrsto zagrli malog čovu. "Ti razumeš!" "Pa", reče Art, "to je neka vrsta gesta. Bila je to Fortova ideja, onog tipa što je osnovao Praksis. 'Možda će se vratiti', govori se da je rekao Praksisovim ljudima u Šefildu. Ne znam da li je razradio i praktične pojedinosti." "Taj Fort je čudan čovek", reče Kojot, a Saks ponovo klimnu glavom. "Jeste", reče Art. "Ali bih voleo da ga upoznate. Podseća me na stvari koje pričate o Hiroko." "On zna da smo ovde?" upita Spenser. Nirgalu poskoči srce, ali Arta nije bilo lako zbuniti. "Ne znam. Naslućuje. Voleo bi da zna da ste ovde." "Gde živi?" upita Nirgal. "Ne znam." Art im opisa svoju posetu Fortu. "Zato ne znam tačno gde je to. Negde u Tihom Okeanu. Ali ako bih mogao da mu javim..." Niko ne odgovori. "Dobro, možda drugi put", reče Art. Saks je gledao kroz niski vetrobran rovera prema kamenom peraju u daljini, i sićušnoj liniji osvetljenih prozora iza kojih su bile laboratorije, puste i tihe. Kojot pruži ruku i kratko mu stisnu vrat.

"Voleo bi da si ponovo tamo, a?" Saks nešto zakreketa. Na pustoj ravnici Amazonisa bilo je malo naselja. Bila je to zabačena oblast i vozili su se kroz nju na jug bez zadržavanja, iz noći u noć, a danju su spavali u zamračenoj kabini. Najteže im je bilo da pronađu odgovarajući zaklon. Njihovo maskirno vozilo isticalo se na ravnim i otvorenim poljima poput glacijalnog eratika, jer je Amazonis bio gotovo sasvim ogoljena ravnica. Obično bi se zavukli u kecelju izbačenog materijala oko nekog od retkih mladih kratera kraj kojih su prolazili. Saks je posle jutarnjih obroka ponekad vežbao govor, krkljajući nerazumljive reči, uzaman pokušavajući da se sporazume sa njima. Ovo je, činilo se, više sekiralo Nirgala nego samog Saksa, koji, iako nezadovoljan, nije izgledao očajan zbog toga. Ali on nije pokušao da razgovara sa Sajmonom u njegovim poslednjim nedeljama... Kojot i Spenser bili su zadovoljni i ovolikim napretkom, i provodili su sate postavljajući Saksu pitanja i vršeći na njemu testove koje im je davala VI, natojeći da otkriju u čemu je problem. "Afazija, očigledno", reče Spenser. "Bojim se da je ispitivanje izazvalo udar, a neki udari dovode do nefluentne afazije." "Šta, postoji i fluentna, tečna afazija?" reče Kojot. "Izgleda. Nefluetna je kada subjekt ne ume da čita ili piše, i ima poteškoća da izgovori ili izabere prave reči, i sasvim je svestan problema." Saks klimnu glavom, kao da potvrđuje opis. "Kod tečne afazije subjekt drži duge govore, ali nije svestan da ono što govori nema nikakvog smisla." Art reče: "Znam puno ljudi koji boluju od toga." Spenser nije obraćao pažnju na njega. "Moramo da odvedemo Saksa dole do Vlada, Ursule i Mišela." "To i radimo." Kojot kratko stisnu Saksovu mišicu pre nego što se vratio na svoj ležaj. Pete noći posle rastanka sa bogdanovistima približili su se polutaru i dvostrukoj prepreci palog kabla lifta. Kojot je već prolazio ispod kabla u ovoj oblasti, koristeći se glečerom nastalim posle jednog izliva akvifera iz 2061. godine, u Mangala Valisu. Voda i led izlili su se u vreme nemira niz stari arojo dužinom od sto pedeset kilometara, a lednik nastao smrzavanjem izliva prekrio je oba prolaza kabla, na 152 stepeni dužine. Kojot je pronašao stazu preko neuobičajeno ravnog dela lednika, kojom je prešao oba dela kabla. Ali na njihovu nesreću, kada su stigli nadomak lednika Mangala - dugačke isprevrtane mase smeđe boje šljunka, koja je ispunjavala usku dolinu - otkrili su da se promenio od vremena kada je Kojot poslenji put bio ovde. "Gde je taj prelaz?" neprestano se pitao. "Bio je baš na ovom mestu." Saks zakrklja, a onda načini pokret rukama kao da nešto mesi, zureći kroz vetrobran u lednik. Nirgal nikako nije mogao da shvati površinu glečera; bio je kao neka vrsta vizuelnog statičkog šuma, sav u mrljama prljavo bele, sive, crne i mrkosmeđe boje, tako da je bilo teško razaznati oblike, veličinu ili razdaljine. "Možda to nije ovo mesto", primeti. "Znam da jeste", reče Kojot. "Jesi li siguran?" "Ostavio sam belege. Pogledaj, eno tamo jednog. Onaj početak staze na bočnoj moreni. Ali iza nje treba da postoji prelaz na gladak led, a tamo je sada samo zid ledenih bregova. Sranje. Deset godina koristim tu stazu."

"Imaš sreće što je i toliko trajalo", reče Spenser. "Ovi lednici sporiji su od zemaljskih, ali i sami klize nizbrdo." Kojot samo nešto promumla. Saks zakrklja, pa lupnu po unutrašnjim vratima komore. Hteo je da iziđe. "Pa, i ja bih mogao", progunđa Kojot, gledajući mapu na ekranu. "Danas ionako ostajemo ovde." I tako se u svetlosti svitanja Saks obreo među kršem nagomilanim prolaskom lednika: maleno, uspravno stvorenje kome je iz šlema sijala svetlost, nalik na neku ribu iz morskih dubina u potrazi za hranom. Nirgalu se zbog nečega u tom prizoru stegnu grlo, pa se obuče i iziđe da starcu pravi društvo. Lutao je kroz prelepo ledeno i sivo jutro, prelazeći sa kamena na kamen, prateći Saksa u njegovom zavojitom provlačenju kroz krš morene. Zrak Saksove svetiljke osvetljavao je jedan po jedan sablasni mali svet, dine i stene prošarane niskim klinastim biljkama, koje su ispunjavale pukotine i šupljine ispod stena. Sve je bilo sivo, ali je sivilo biljaka imalo prelive maslinaste, smeđe ili oker boje, sa povremnim svetlim tačkama, koje bejahu cvetovi - bez sumnje šareni na Suncu, ali sada svetlih nijansi sive, svetlucajući među debelim dlakavim lišćem. Nirgal začu preko interkoma kako Saks hrakće iz grla, i mala prilika pokaza prema steni. Nirgal čučnu da je osmotri. U pukotinama su se nalazili izraštaji nalik na sasušene gljive, sa crnim pegama na smežuranim kapama i poprskani nečim nalik na sloj soli. Saks zakreketa kada je Nirgal dodirnuo jednu od biljaka, ali nije mogao da kaže šta želi. "R-r-r..." Zurili su jedan u drugog. "Nema veze", reče Nirgal, ponovo se prisetivši Sajmona. Pređoše do sledećeg žbuna rastinja. Prostor koji je hranio biljke podsećao je na otvorene sobe, razdvojene zidovima od suvog kamena i peska. Saks je provodio po petnaestak minuta u svakom od ovih zaleđenih fel-polja, i tek pošto su posetili nekoliko zabrana, Nirgal poče da primećuje neke biljke koje su se ponovo pojavljivale. Nijedna od njih nije ličila na biljke sa kojima je rastao u Zigotu, niti na one u arboretumima Sabišija. Samo su mu biljke prvog pokolenja, lišaji, mahovine i trave, bile donekle poznate, slične biljnom pokrivaču u gorskim basenima iznad Sabišija. Saks nije više pokušavao da govori, ali je njegova svetiljka bila kao uperen prst, i Nirgal je često okretao svoju svetiljku u istom pravcu, pojačavajući osvetljenje. Nebo je prešlo u ružičastu boju i počelo je da izgleda kao da se nalaze u senci planete, sa svetlošću Sunca tačno iznad glave. A onda Saks reče: Dr...!" i uperi svetiljku prema strmoj šljunčanoj padini, iznad koje je rasla mreža drvenastih grana, nalik na mrežu protiv odrona. "Dr...!" "Drijada", reče Nirgal, prepoznavši biljku. Saks potvrdno klimnu glavom. Kamenje pod njihovim nogama bilo je pokriveno zelenim mrljama lišaja, i on pokaza na jednu od njih i reče: "Ja-buka. Crvena. Maho-vina." "Hej", reče Nirgal. "Dobro si to izgovorio." Iziđe Sunce i pruži njihove senke preko padine. Sitni cvetovi drijade odjednom zablistaše na Suncu, slonokosne latice oko zlatnih prašnika. "Dri-jada", zaškripa Saks. Zraci njihovih svetiljki sada su bili nevidljivi, i cvetovi su goreli bojama dana. Začuvši zvuk preko interkoma, Nirgal zaviri u Saksov šlem i vide da starac plače, obraza mokrih od suza.

21. Nirgal je proučavao mape i snimke oblasti. "Imam ideju", reče Kojotu. Te noći se odvezoše do kratera Nikolson, četiri stotine kilometara na zapad. Kabl je morao da padne preko ovog velikog kratera, bar pri prvom prolasku, i Nirgal je smatrao da bi blizu ivice moglo da bude mesta da se pređe ili provuče ispod njega. I stvarno, kada su se uspeli uz nisko brdo zaravnjenog vrha, severnu kecelju kratera, dođoše do erodirane ivice i ugledaše čudan prizor crne niti koja je prolazila iznad sredine kratera četrdesetak kilometara od njih, nalik na artefakt neke davno zaboravljene rase divova. "Kao..." poče Kojot. "Vlas kose Velikog Čoveka", dovrši Spenser. "Ili crni zubni konac", reče Art. Unutrašnji zid kratera bio je mnogo strmiji od spoljnje kecelje, ali je na rubu bilo nekoliko mogućih prelaza, pa su se bez problema spustili dobro utabanom padinom nekog drevnog klizišta i pošli niz dno kratera, prateći krivinu zapadnog unutrašnjeg zida. Približavajući se kablu, videše da izlazi iz udubljenja koje je načinio na rubu i postepeno se spušta do dna kratera kao noseći kabl utonulog mosta. Polako su se provezli ispod njega. Tamo gde se odvajao od ivice, bio je gotovo sedamdeset metara iznad dna kratera, i trebalo mu je kilometar da se spusti na dno. Uperili su kamere vozila uvis i radoznalo posmatrali prizor na ekranu; no, crni cilindar bio je nerazgovetan naspram zvezda, i mogli su samo da nagađaju šta je vatra pada učinila ugljeniku. "Ovo je bilo pametno", primeti Kojot dok su se vozili uz ravnu padinu eolskih naslaga, pa preko druge ivice napolje iz kratera. "Sad ostaje da se nadamo da postoji prelaz i kod drugog namotaja." Sa južnog obronka Nikolsona videlo se daleko na jug, i na sredini puta do obzorja ležala je crna linija drugog namotaja kabla. Ovaj deo udario je mnogo jače nego prvi, i oko njega su se pružala dva poteza izbačenog materijala. Činilo se da kabl tek neznatno viri iz jarka koji je prokopao u ravnici. Kada su mu prišli bliže, krivudajući između izbačenih stena, videše da je kabl razbijena masa crnih krhotina, gomila ugljenika visoka pet metara, strmih ivica, tako da se činilo nemoguće prevesti se vozilom preko nje. Istočno odatle, međutim, opaziše da se humka krša spušta u tlo, i kada su se odvezli duž kabla da to ispitaju, otkriše da je udar nekog meteora posle pada kabla pogodio mesto pada i sabio kabl i izbačeni materijal sa obe strane u plitak krater, sav prošaran crnim krhotinama, a tu i tamo i komadima spiralne dijamantske matrice unutar kabla. Krater je bio nepravilnog oblika, bez jasno definisanog ruba koji bi im preprečio put; činilo se da će moći da pronađu put na drugu stranu. "Neverovatno", reče Kojot. Saks živo odmahnu glavom. "Dei... Dei..." "Fobos", reče Nirgal, i Saks klimnu glavom. "Misliš da je to?" uzviknu Spenser. Saks slegnu ramenima, ali Spenser i Kojot počeše sa zanimanjem da razmatraju tu mogućnost. Krater je bio naizgled ovalnog oblika, takozvani 'kada' krater, i išao je u prilog ideji o udaru pod oštrim uglom. I dok je slučajni pad meteora tačno na kabl posle samo četrdeset godina od njegovog pada predstavljao malo verovatnu podudarnost, delovi Fobosa pali su baš u zoni polutara, pa je udar jedne od krhotina na mestu pada kabla bio mnogo izglednija mogućnost. "Veoma korisna, takođe", primeti Kojot pošto ih je prevezao na drugu stranu kratera i poterao vozilo na jug iz oblasti izbačenog materijala. Zaustavili su se pored jedne od poslednjih velikih stena, obukli odela i izišli da pogledaju

okolinu. Svuda oko njih ležali su odlomljeni komadi stene, pa se nije moglo odmah odrediti šta su krhotine meteora, a šta materijal izbačen prilikom pada meteora. Ali Spenser je bio odličan poznavalac stena i prikupio je nekoliko uzoraka za koje je rekao da su egzotični primerci ugljeničnog hondrita - dakle, sasvim verovatno delovi udarnog tela. Za davanje konačnog suda bila je potrebna hemijska analiza, ali ih je po povratku u vozilo osmotrio pod uvećanjem i izjavio da je siguran da je reč o delovima Fobosa. "Arkadije mi je pokazao baš ovakav komad, kada se prvi put spustio odande." Dodavali su jedan drugom crni kamen nagorelog izgleda. "Preobrazio se od udara", reče Spenser, proučavajući kamen kada je ponovo došao do njega. "Pretpostavljam da ga treba zvati fobozitom." "I neće biti najređa vrsta stene na Marsu", reče Kojot. Jugoistočno od kratera Nikolson, dva velika uporedna kanjona Meduze Fose zalazila su preko tri stotine kilometara u visije juga. Kojot je odlučio da vozi uz Istočnu Meduzu, veći od dva kratera. "Kad god mogu, idem kroz kanjone i gledam ima li ispusta ili pećina. Tako sam pronašao većinu svojih skrovišta." "A kad naiđeš na pukotinu koja preseca kanjon?" upita Nirgal. "Vratim se. E, da znate koliko sam se puta vraćao..." Ostatak te noći vozili su se uz kanjon, čije je dno bilo uglavnom ravno. Kada su sledeće noći pošli dalje na jug, dno kanjona počelo je da se diže, u stepenicama koje je uvek bilo moguće savladati. Onda se uspeše na novi i viši nivo kanjona, i Nirgal, koji je vozio, zakoči. "Tamo su neke zgrade!" Svi se okupiše ispored vetrobrana. Na horizontu, pod istočnim zidom kanjona, nemo je stajala grupa belih građevina od kamena. Pošto su ih pola sata proučavali raznim optičkim spravama vozila, Kojot slegnu ramenima. "Nema tragova toplote ili elektriciteta. Reklo bi se da nema nikog kod kuće. Hajde da pogledamo." Povezli su se prema zgradama i zastali pored masivnog komada litice koji se otkotrljao daleko po dnu. Sa ove razdaljine videlo se da zgrade stoje slobodno, bez okrilja šatora; činilo se da su isklesane od blokova belog kamena, sličnog caliche blanco-u u pustarama severno od Olimpusa. Između ovih zgrada, na belim trgovima oivičenim belim drvećem nepomično su stajale male bele prilike. Sve je to bilo od kamena. "Kipovi", reče Spenser. "Grad od kamena!" "Med", zaškripa Saks, i ljutito udari po komandnoj tabli, četiri oštra udarca od kojih svi poskočiše. "Meh-du-za!" Spenser, Art i Kojot se nasmejaše. Počeše da ga pljeskaju po ramenima kao da bi da ga sateraju u pod. Onda se svi ponovo obukoše i iziđoše da pogledaju izbliza. Beli zidovi zgrada avetinjski su sijali u svetlosti zvezda, nalik na džinovske figure od sapuna. Bilo ih je dvadesetak, kao i mnogo drveća, i par stotina ljudi - kao i nekoliko desetina lavova, pomešanih sa ljudima. Sve je to bilo izvajano do belog kamena, za koji je Spenser rekao da je alabaster. Centralni trg kao da je bio okamenjen usred vreve jutra; tu je bila zelena pijaca sa mnoštvom ljudskih likova, kao i skupina okupljena oko dva čoveka koji su igrali šah, figurama visokim do struka na velikoj tabli. Crne šahovske figure i crne polja ploče dramatično su se isticale u ovom okruženju - oniks, u svetu alabastera. Druga skupina figura posmatrala je žonglera, čiji je pogled bio podignut prema nevidljivim kuglama. Ovu vežbu izbliza je pratilo nekoliko lavova, kao da čekaju da smaknu nešto iz vazduha ako se žongler previše približi. Sva lica kipova, ljudska i mačja, bila su zaobljena i gotovo bez crta, ali je ipak svako nekako posedovalo karakter.

"Pogledajte ovaj kružni raspored zgrada", reče Spenser preko interkoma. "To je arhitektura bogdanovista, ili nešto veoma slično." "Nijedan bogdanovist nije mi pomenuo ovako nešto", reče Kojot. "Mislim da niko od njih nije ni bio u ovoj oblasti. Ili bar meni nije poznato. Ovo je prilično zabačen kraj." Pogledao je okolo, kezeći se iza vizira. "Neko je ovde potrošio dosta vremena!" "Ljudi su spremni na čudne stvari", reče Spenser. Nirgal je lutao duž ruba ustrojstva, ne slušajući razgovor preko interkoma, zagledajući nejasna lica, zavirujući u bele kamene dovratke i kroz bele kamene prozore, uzbuđen. Činilo mu se da je vajar načinio čitavo mesto da bi mu poslao poruku, da bi ga potresao svojom vizijom. Bio je to beli svet njegovog detinjstva, pomešan sa zelenim - ili, kao ovde, sa crvenim... A bilo je nečega u miru mesta. Ne samo u nepomičnosti, već i u čudesnoj opuštenosti figura, tečnom spokoju njihovog držanja. Mars bi mogao da bude takav. Bez skrivanja, bez muka, sa decom koja se jure po trgu, lavovima koji se šetaju među ljudima kao mačke... Posle produženog obilaska grada od alabastera, vratiše se do vozila i odvezoše. Petnaestak minita kasnije Nirgal ugleda još jedan kip, ovaj put samo beli reljef lica na zidu litice naspram grada. "Meduza lično", reče Spenser, zastavši u ispijanju večernje čašice. Gorgonin gušterski pogled bio je uperen prema gradu, a kamene zmije njene kose povijene unazad, gubeći se u litici, kao da ju je stena zgrabila za zmijsku grivu, sprečavajući je da se izvuče na površinu planete. "Divno", reče Kojot. "Zapamtite ovo lice - ako to nije autoportret vajara, grdno sam se prevario." Vozio je dalje bez zaustavljanja, a Nirgal je radoznalo posmatrao ono lice. Činilo se da ima istočnjačke crte, mada je to moglo biti zato što mu je kosa bila zategnuta unazad. Pokuša da ga zapamti, osećajući da je reč o nekome koga već poznaje. Iz Meduzinog kanjona izišli su pre zore i stali da se sakriju za taj dan i ubeleže put za sledeću noć. Posle kanjona Barton, koji je ležao pred njima, Memnonia Fose presecale su zemljište stotinama kilometara na zapad, sprečavajući njihovo napredovanje na jug. Morali su da skrenu na zapad, prema kraterima Vilijems i Ejrikson, zatim ponovo na jug prema krateru Kolumbus, a dalje na jugu čekalo ih je krivudanje uskim prolazom Sirenum Fose. I tako dalje. Beskrajni ples oko krateta, pukotina, padina i jaruga. Južne visije bile su izuzetno neprohodne u poređenju sa dugačkim, glatkim predelima severa - Art je pomenuo ovu razliku, i Kojot mu nestrpljivo odvrati: "Takva je planeta, čoveče. Ima svih oblika zemljišta." Svakog dana budili su se na signal podešen na jedan sat pre zalaska Sunca, i doručkovali u zamirućoj svetlosti dana, posmatrajući jarke boje krševitog predela pomešane sa senkama. Noći su provodili u vožnji, bez prilike da uključe automatskog pilota, napredujući kilometar po kilometar neprohodnim terenom. Nirgal i Art zajedno su provodili ponoćnu smenu, vodeći duge razgovore. A kada bi zvezde konačno izbledele, i čista ljubičasta boja zore obojila istočno nebo, potražili bi mesta gde će maskirno vozilo biti neprimetno - na ovoj geografskoj širini to je bila stvar trenutka, često je bilo dovoljno da zaustave vozilo - i natenane večerali, posmatrajući naglo rađanje svetlosti i velikih polja senki. Nekoliko sati kasnije, pošto bi napravili plan daljeg putovanja i povremenih skretanja sa maršrute, zamračili bi vetrobran i prespavali dan. Na kraju jednog od dugih noćnih razgovora o detinjstvu, Nirgal reče: "Pretpostavljam da sam tek posle Sabišija postao svestan koliko je Zigot bio..." "Neobičan?" javi se Kojot sa svog ležaja iza njih. "Jedinstven? Otkačen? Sličan Hiroko?" Nirgala nije iznenadilo što je Kojot budan; starac je slabo spavao i često je komentarisao Nirgalovu i Artovu priču, na šta njih dvojica najčešće nisu obraćala pažnju, jer je uglavnom spavao.

Ali sada Nirgal reče: "Zigot je Hirokino ogledalo, rekao bih. Ona je veoma zatvorena." "Ha", reče Kojot. "Nije uvek bila takva." "Kada je to bilo?" upade Art, okrenuvši se u stolici da uključi Kojota u razgovor. "Oh, još pre nego što je sve počelo", reče Kojot. "U praistorijsko doba, tamo na Zemlji." "U vreme kada ste se upoznali?" Kojot potvrdno zagunđa. Na ovom mestu se uvek zaustavljao, kada je razgovarao sa Nirgalom. Ali sada kada je i Art bio tu, samo njih trojica budni na čitavom svetu, u malom krugu osvetljenom sjajem IC ekrana, Kojotovo usko i iskrivljeno lice imalo je izraz koji nije bio uobičajena tvrdoglava ćutljivost, i Art se nagnu prema njemu i čvrstim glasom upita: "Pa, kako si uopšte dospeo na Mars?' "Oh, Bože", reče Kojot i prevrnu se na bok, poduprevši rukom glavu. "Nije lako setiti se nečega što se zbilo pre toliko vremena. Podseća me na epsku pesmu koju sam nekada davno naučio, i sada moram ponovo da je recitujem." Pogleda ih, pa zatvori oči, kao da se priseća početnih stihova. Njih dvojica zurila su u njega, čekajući. "Sve je to bilo zbog Hiroko, naravno. Ona i ja bili smo prijatelji. Upoznali smo se rano, kao studenti na Kembridžu. Oboma nam je bilo hladno u Engleskoj, pa smo grejali jedno drugo. Bilo je to pre nego što je srela Juaoa, i mnogo pre nego što je postala velika boginja-majka ovog sveta. Tada smo još bili bliski u mnogo čemu. Bili smo autsajderi u Kembridžu, i bili smo dobri u tom poslu. Zato smo dve godine tamo živeli zajedno. Dosta slično onome što je Nirgal pričao o Sabišiju. I onome što je pričao o Džeki. Iako je Hiroko..." Sklopio je oči, kao da pokušava da to dočara u glavi. "Ostali ste zajedno?" upita Art. "Ne. Vratila se u Japan, i bio sam neko vreme tamo s njom, ali sam morao da se vratim u Tobago kada mi je umro otac. Stvari su se promenile. Međutim, ostali smo u vezi, i sretali smo se na naučnim skupovima, i svađali se kad god bismo se sreli, ili se zaklinjali na večnu ljubav. Ili oboje. Nismo znali šta hoćemo. Ili kako da to postignemo, kada bismo priznali šta hoćemo. A onda je počeo odabir Prvih stotinu. Ali ja sam u to vreme bio u zatvoru u Trinidadu, zato što sam se pobunio protiv zakona o interesnim kolonijama. No, i da sam bio na slobodi, nikada ne bih bio izabran. Nisam bio siguran ni da li želim da idem. Ali se pokazalo da je Hiroko zapamtila naša obećanja, ili je smatrala da bih joj bio od koristi, ne znam tačno šta od to dvoje. Stupila je u vezu sa mnom i rekla mi je da će me, ako hoću, sakriti na farmi na Aresu, a posle i u koloniji na Marsu. Uvek je smelo razmišljala, to joj priznajem." "Zar ti taj plan nije izgledao suludo?" upita Art, začuđenih očiju. "Nego šta!" Kojot se nasmeja. "Ali svi dobri planovi izgledaju ludo, zar ne? Osim toga, u to vreme nisam znao šta ću sa sobom. Da nisam pristao, nikada više ne bih video Hiroko." On pogleda Nirgala i krivousto se nasmeši. "Zato sam odlučio da pokušam. Još sam bio u zatvoru, ali Hiroko je imala neke neobične prijatelje u Japanu, i jedne noći sam se našao u pratnji trojice maskiranih ljudi koji su me izveli napolje pored uspavanih stražara. Odleteli smo helikopterom do prekookeanskog tankera, na kome sam otplovio do Japana. Japanci su gradili svemirsku stanicu koji su Amerikanci i Rusi posle upotrebili u gradnji Aresa, na koju sam se dovezao u jednom od onih novih svemirskih aviona, i uvukao se na Ares pred sam završetak gradnje. Provukli su me unutra sa opremom za farmu koju je naručila Hiroko, a posle toga je sve zavisilo. Od tog trenutka pa sve do danas, preživljavam zahvaljujući sopstvenoj pameti! Što znači da sam u početku često bio gladan, sve dok Ares nije započeo svoj let. Posle toga je o meni brinula Hiroko. Spavao u sam u pregradi iza obora za svinje i

pazio da ostanem neprimećen. Bilo je lakše nego što mislite, jer je Ares bio prostran. A kada je Hiroko stekla poverenje u grupu sa farme, upoznala me je sa njima, pa je otada bilo još lakše. Teškoće su počele u prvim nedeljama posle spuštanja. Spustio sam se u lenderu sa posadom farme, i oni su mi pomogli da se smestim u ostavi u jednoj od prikolica. Hiroko je žurila da izgradi staklene bašte pre svega da bi me izbavila odatle, ili je bar tako meni rekla." "Živeo si u ostavi?" "Nekoliko meseci. Bilo je gore nego u zatvoru. Ali sam posle živeo u staklenoj bašti i počeo sam da prikupljam materijal koji nam je bio potreban da se odvojimo. Juao je još u početku sakrio sadržaj nekoliko teretnih modula. A kada smo od rezervnih delova sklopili rover, najveći deo vremena provodio sam izvan Podbrežja, istražujući krševiti predeo, tražeći pogodno mesto za skrovište i prenoseći opremu tamo. Proveo sam više vremena na površini planete nego bilo ko drugi, više i od En. U vreme kada je grupa sa farme prešla da živi tamo, već sam bio navikao na samoću. Samo ja, i Veliki Čovek, lutali smo planetom. Verujte mi, bilo je kao u raju. Ne, ne u raju - bilo je kao na Marsu. Usput sam verovatno malo sišao s uma. Ali sam sam tako hteo... ne umem to da iskažem." "Mora da si primio veliku dozu zračenja." Kojot se nasmeja. "Oh, da! Između tih putovanja i solarne oluje na Aresu, primio sam više rema nego bilo ko od Prvih stotinu, osim možda Džona. Možda je to bio razlog. Bilo kako bilo", on slegnu ramenima i pogleda uvis, ka Artu i Nirgalu, "sad sam tu. Slepi putnik." "Neverovatno", reče Art. Nirgal klimnu glavom; nikada nije uspeo da navede oca da otkrije bar deseti deo ovoga što je sada ispričao o svojoj prošlosti, i sada je gledao Arta i Kojota, pitajući se kako je to Artu pošlo za rukom. Isto je postigao i s njim - jer se Nirgal trudio da ispriča ne samo ono što mu se događalo, već i šta je to značilo, što je bilo mnogo teže. Art je očito imao taj dar, iako je bilo teško odrediti šta je to; bilo je to u samom izrazu njegovog lica, nekako, taj usredsređeni pogled interesovanja i ta otvorena pitanja, koja su gazila preko manira pravo u srž stvari - pretpostavljajući da svako želi da govori, da uobliči smisao svog života. Čak i tajnoviti, uvrnuti, stari pustinjaci kao što je bio Kojot. "Pa, sve to nije bilo tako teško", nastavio je Kojot. "Znajte da je skrivanje uvek lakše nego što ljudi misle. Teško je delovati dok se kriješ." Na tu pomisao se namršti, pa uperi prst u Nirgala. "Eto zašto ćemo na kraju morati da iziđemo i da se borimo na otvorenom. Zato sam te naterao da odeš u Sabiši." "Šta? Govorio si mi da ne treba da idem! Da će me to upropastiti!" "Upravo tako sam te naterao da pođeš." Održali su ovaj noćni, ispovedni način života skoro nedelju dana, da bi se na kraju nedelje približili maloj naseljenoj oblasti oko mohoula iskopanog u okruženju kratera Hiparhus, Eudoksus, Ptolemeus i Li Fan. Na obroncima ovih kratera nalazili su se neki rudnici urana, ali Kojot nije spominjao nikakve sabotaže, i bez zaustavljanja su prošli pored Ptolemejevog mohoula, trudeći se da što pre napuste oblast. Ubrzo su stigli do Taumazija Fose, petog ili šestog po veličini sistema pukotina kraj koga ih je vodio put. Artu je ovo izgledalo neobično, ali mu je Spenser objasnio da je izbočina Tarzisa okružena mrežama pukotina nastalim njenim uzdizanjem, i da nailaze na njih upravo zato što obilaze Tarzis. Taumazija je bila jedan od najvećih sistema pukotina i mesto velikog naselja Senzeni Na, izgrađenog pored jednog od mohoula na 40 stepeni geografske širine, jednog od prvih iskopanih mohoula i jednog od najdubljih. Bilo je to posle više od dve nedelje putovanja, i trebalo je da popune zalihe u jednom od Kojotovih skrovišta. Vozili su se južno od Senzeni Na i pred zoru su zašli među prastare kamenite brežuljke. Ali kada

su stigli do podnožja jednog klizišta koje je poticalo sa niske odsečene padine, Kojot poče da psuje. Zemljište je bilo obeleženo tragovima rovera, razbacanim cilindrima gasa, kutijama od hrane i sudovima za gorivo. Zurili su u taj prizor. "Tvoje skrovište?" upita Art i izazva nove psovke. "Ko je to bio?" upita Art. "Policija?" Nije odmah dobio odgovor. Saks sede na jedno od mesta za komandnom tablom da proveri merače goriva. Kojot je nastavio divlje da psuje, u međuvremenu se spustivši na sedište pored Saksovog. Konačno se obrati Artu: "Nije policija. Osim ako su počeli da voze rovere iz Višnjaka. Ne. Ovo su bili lopovi iz podzemlja, crkli dabogda. Verovatno jedna grupa iz Argire koju poznajem. Ne znam ko bi drugi mogao to da uradi. Ali ovo društvo zna položaj nekih mojih starih skrovišta, a ljuti su na mene još otkako sam sabotirao rudarsko naselje u Karitumima, jer su ga posle toga zatvorili i time ih ostavili bez izvora namirnica." "Trebalo biste da se držite na istoj strani, ljudi", reče Art. "Odjebi", odbrusi mu Kojot. Kojot uključi motor i poveze vozilo odatle. "Stara priča", reče gorko. "Pokret otpora počinje da se bori protiv sebe, jer je to jedina bitka koju može da dobije. Tako je uvek bilo. Ne postoji pokret koji čini više od petoro ljudi, a da među njima ne bude bar jedan jebeni idiot." Dugo je govorio u tom duhu. Onda Saks kucnu po jednom meraču, i Kojot grubo promrsi: "Znam!" Bilo se potpuno razdanilo, te on zaustavi rover u useku između dva prepotopska brežuljka. Zamračiše prozore i polegaše u mraku na uske strunjače. "Koliko ima podzemnih grupa?" "Niko ne zna", reče Kojot. "Šališ se." Nirgal odgovori pre nego što je Kojot počeo novu tiradu. "Na južnoj polulopti postoji četrdesetak grupa. Stare razmirice među njima postaju sve žešće. Ima tu dosta opasnih grupa. Radikalni Crveni, Šnelingovi otpadnici, svakojaki fundamentalisti... i to stvara nevolje." "Ali zar se ne borite svi za istu stvar?" "Ne znam." Nirgal se priseti celonoćnih rasprava u Sabišiju, ponekad veoma žestokim, među studentima koji su inače bili prijatelji. "Može biti da ne." "Pa jeste li razgovarali o tome?" "Nismo zvanično." Art je izgledao iznenađeno. "Trebalo bi", reče. "Šta bi trebalo?" upita Nirgal. "Da sazovete neku vrstu sabora svih podzemnih grupa i da pokušate da se dogovorite o ciljevima. Kako da se pomirite, i tako to." Osim Kojotovog skeptičnog frktanja, nije bilo drugog odgovora. Posle dužeg vremena, Nirgal reče: "Moj utisak je da neke od ovih grupa zaziru od Gameta i Prvih stotinu koji tamo borave. Niko nije spreman da se odrekne nezavisnosti u korist utočišta koje svi smatraju najjačim." "Da, ali o tome mogu da se dogovore na saboru", reče Art. "To je jedan od razloga za njegovo sazivanje. Kažem, jedan od razloga. Neophodno je da radite zajedno, posebno ako policija transnata postane aktivnija posle onoga što je saznala od Saksa." Saks na ovo klimnu glavom. Ostali su ćutke razmišljali. U toj tišini Art posle nekog vremena zahrka, ali Nirgal je ostao dugo budan, razmišljajući. Nužda ih je naterala da se približe Senzeni Nau. Hrane je, uz štednju, bilo dovoljno, a voda i

gasovi u vozilu se se reciklirali, pa je tu gubitak bio zanemarljiv. Međutim, zalihe goriva za pokretanje vozila bile su na izmaku. "Treba nam pedesetak kila hidrogena", reče Kojot. Vozio je ivicom najvećeg kanjona u Taumaziji; preko puta, u litici, iza velikih staklenih ploča, u arkadama punim visokog drveća, nalazio se Senzeni Na. Dno kanjona ispred njega bilo je pokriveno pešačkim cevima, manjim šatorima, velikim fabričkim postrojenjem mohoula, samim mohoulom, velikom crnom jamom na južnom obodu celine, i gomilama šuta koje su se pružale daleko na sever. Za ovaj mohoul se govorilo da je najdublji na Marsu, da je toliko dubok da je kamen na njegovom dnu bio već postajao elastičan - 'gnjecav', kako bi to rekao Kojot - dubok osamnaest kilometara, dok je litosfera u toj oblasti bila duboka oko dvadeset pet. Rad mohoula bio je gotovo potpuno automatizovan, i najveći deo stanovnika naselja uopšte mu nije prilazio. Bilo je dosta kamiona-tegljača za dovlačenje kamena iz okna koji su kao gorivo koristili hidrogen, pa su skladišta na dnu kanjona bila opskrbljena onim što je im je bilo potrebno. Tamošnje obezbeđenje organizovao je još pre rata sam Džon Bun i otada se nije menjalo, pa je bilo slaba prepreka Kojotovim metodima; osim toga, u Kojotovoj VI nalazili su se svi Džonovi stari programi. Kanjon je, međutim, bio izuzetno dugačak, i najbolji put do dna bila je staza na litici, nekih deset kilometara daleko od mohoula. "Nema problema", reče Nirgal. "Ići ću peške." "Sa pedeset kila u rukama?" reče Kojot. "Poći ću s njim", reče Art. "Možda nisam vičan mističnoj levitaciji, ali umem da trčim." Kojot razmisli o tome, pa klimnu glavom. "Otpratiću vas niz liticu." Tako je i učinio, i u vremenskom pomaku Nirgal i Art pođoše na sever, sa praznim rancima prebačenim preko boca sa vazduhom, lakim trkom po ravnom dnu kanjona, prema Senzeni Nau. Nirgalu se činilo da ih čeka lak posao. Bez teškoća su stigli do postrojenja mohoula, jer je svetlost zvezda sada bila pojačana rasutom svetlošću naselja iza stakla, odbijenom od suprotnog zida. Kojotov program otvorio im je komoru garaže i uveo ih u skladišni prostor kao da imaju svako pravo da budu tamo, bez znaka da su uključili ijedan alarm. Ali kada su ušli u skladište i počeli da trpaju male boce sa hidrogenom u rance, u prostoriji se odjednom uključiše sva svetla i bešumno se zatvoriše vrata. Art odmah otrča do zida nasuprot vratima, postavi eksploziv i odmaknu se u stranu. Odjeknu snažna eksplozija, i u tankom zidu skladišta zinu povelika rupa: njih dvojica se već sledećeg trenutka nađoše napolju, šunjajući se između džinovskih dizalica prema spoljnjem zidu. Iz komore pešačke cevi istrčaše prilike u odelima, i dva uljeza se baciše iza jedne dizalice takvih razmera da su mogli da se smeste u prostor između šara gusenice. Nirgal je osećao kako mu srce dobuje uz metal. Prilike uđoše u skladište, a Art istrča iz zaklona i postavi još jedno punjenje; Nirgala zaslepi blesak nove eksplozije, i on se provuče kroz otvor u ogradi i potrča, slep, ne osećajući trideset kilograma goriva koje su mu usecale boce sa vazduhom u kičmu. Art je i ovaj put trčao ispred njega, jedva održavajući ravnotežu u marsovskoj gravitaciji, ali svejedno grabeći onim džinovskim koracima. Nirgal se gotovo nasmeja u naporu da ga sustigne, a onda uhvati ritam i poravna se s njim, trudeći se da mu pokaže kako da koristi ruke: bio je to više plivački zamah nego brzo secanje koje je tako često izbacivalo Arta iz ravnoteže. Uprkos mraku i njihovoj brzini, Nirgal je imao utisak da su Artove ruke počele da veslaju sporije. Trčali su. Nirgal je izbio napred i pokušao da vodi najprohodnijom putanjom, onom sa najmanje razbacanog kamenja. Svetlost zvezda više im je nego dovoljno osvetljavala put. Art mu se neprestano približavao s desne strane, primoravajući ga da ubrza. To se gotovo pretvorilo u trku, i Nirgal je trčao mnogo brže nego da je bio sam ili pod normalnim okolnostima. Veliki deo toga činio je ritam,

disanje i širenje toplote iz utrobe prema koži, a zatim u hodač. Bilo je čudo kako je Art uspevao da održi korak s njim, bez pomoćnih tehnika. Taj čovek je bio moćna životinja. Gotovo su protrčali pored Kojota, koji iskoči iza stene i preturi ih kao čunjeve. Onda se popeše kamenitom stazom koju je obeležio na zidu litice i ponovo se nađoše na ivici, pod kupolom zvezda, sa svetlošću Senzeni Naa kao u nekog svemirskog broda koji se zario u zid kanjona. Art je u vozilu grcao za vazduhom, bez daha od trke niz kanjon. "Moraćeš... da me naučiš... taj lung-gom", reče on Nirgalu. "Bog te vid'o... al' si brz." "A, i ti si. Ne znam kako ti uspeva." "Strah." Zatresao je glavom, bučno udišući vazduh. "Ovo je bilo opasno", požali se Kojotu. "Nije bila moja ideja", odbrusi Kojot. "Da ona kopilad nisu opljačkala moje zalihe, ovo ne bi bilo potrebno." "Da, ali vi to stalno radite, zar ne? Iako je opasno. Hoću da kažem, treba da radite nešto drugo umesto sabotaža ovde u pustoši. Nešto sistematično." Pokazalo se da je pedeset kilograma bila minimalna potrebna količina da se dovezu do kuće, pa su se vukli na jug uključivši samo najneophodnije sisteme, tako da je unutrašnjost kabine bila u mraku i bez grejanja. I napolju je bilo hladno; u sve dužim noćima rane južne zime počeli su da susreću inje na tlu i nanose snega. Kristali soli povrh nanosa služili su kao podloga ledenim pahuljicama, koje su se množile u grmovima ledenih cvetova. Krivudali su između ovih polja od belog kristala, mutno svetlucavih na svetlosti zvezda, da bi se polja malo zatim pretvorila u jednoličan beli prekrivač snega, inja, slane i ledenih cvetova. Polako su se vozili preko njega, sve dok im jedne noći nije ponestalo hidrogena. "Mogli smo da uzmemo više", reče Art. "Umukni", odvrati Kojot. Vozili su se na struju iz akumulatora, koje nije bilo mnogo. U tami neosvetljene kabine, bela svetlost spoljašnjeg sveta delovala je avetinjski. Niko od njih nije govorio, izuzev da se dogovori oko vožnje. Kojot je čvrsto verovao da će ih akumulatori odvesti do kuće, ali je njegova računica po Nirgalovom mišljenju bila prilično tesna, i ako bi nešto pošlo naopako, ako bi se jedan od ledom obloženih točkova zaglavio u kućištu - morali bi da nastave peške. Trkom. A Spenser i Saks ne bi izdržali dugo. Šeste noći po upadu u Senzeni Na, međutim, pri kraju vremenskog pomaka, sleđeno tlo ispred njih pretvori se u čistu belu liniju, koja se na horizontu širila i gubila se iza njega: bili su to bele litice južne polarne ledene kape. "Podseća na svadbenu tortu", reče Art, smešeći se. Punjenje baterija bilo je na izmaku, toliko da je vozilo počelo da usporava. Ali Gamet je bio samo nekoliko kilometara u smeru kazaljke na satu oko ruba polarne kape. I tako je, odmah po svitanju dana, Kojot uterao jedva pokretno vozilo u garažu Nađinog kompleksa na rubu kratera. Poslednji deo puta su prepešačili, drobeći svežu ledenu koru u dugačkim senkama i krvavoj svetlosti zore, ispod velikog belog zida od suvog leda.

22. Nirgal se u Gametu osećao kao i uvek: kao da pokušava da se ugura u odeću koju je odavno prerastao. Ali ovaj put je sa njim bio i Art, pa je poseta bila zanimljiva, jer je trebalo predstaviti stari dom novom prijatelju. Nirgal ga je svaki dan vodio okolo, objašnjavajući mu znamenitosti mesta i upoznajući ga sa ljudima. Dok je posmatrao mene izraza Artovog lica od iznenađenja do zapanjenosti i neverice, Nirgalu je čitav projekt Gameta počinjao da izgleda nestvarno. Bela, ledena kupola, vetrovi, magle, ptice, jezero, selo, večna zima, čudno odsustvo senki, kuće u stablima bambusa iznad belo-plavih zgrada naselja... bilo je to zaista čudesno mesto. Artu su i sami iseiji bili podjednako vredni čuđenja; rukovao se sa svakim od njih, ponavljajući: "Drago mi je; video sam vas na videu." Pošto su ga predstavili Vladu i Ursuli, Marini i Juau, on promrmlja Nirgalu: "Kao da sam u muzeju voštanih figura." Nirgal ga je odveo da upozna Hiroko, koja je bila ona stara, dobroćudna i zatvorena, ophodeći se prema Artu sa istom onom suzdržanom ljubaznošću koju je pružala Nirgalu. Boginja-majka sveta... Nalazili su se u njenoj laboratoriji, i Nirgal, neodređeno kivan na nju, povede Arta do ektogenih tankova i objasni mu za šta služe. Kada bi se Art čudio, oči su mu bile potpuno okrugle, a sada su izgledale kao dva velika belo-plava klikera. "Izgledaju kao frižideri", reče on, i zapilji se u Nirgala. "Jesi li bio usamljen unutra?" Nirgal slegnu ramenima i pogleda male, bistre prozore, nalik na brodske. Jednom je plutao unutra, sanjajući i trzajući se u snu... Bilo je teško zamisliti prošlost i poverovati u nju. Milijardama godina nije postojao, a onda, jednog dana, unutar ove male crne kutije... iznenadno prisustvo, zeleno u belom, belo u zelenom. "Ovde je tako hladno", primeti Art kada su se našli napolju. Nosio je prostran, pozajmljen, vatiran kaput, sa kapuljačom navučenom preko glave. "Moramo da održavamo sloj vodenog leda preko suvog leda, radi kvaliteta vazduha. Zato je temperatura uvek malo ispod tačke smrzavanja, ali neznatno. Meni odgovara. Čini mi se da nema bolje temperature." "Detinjstvo." "Ja'." Svakog dana su posećivali Saksa, koji je krkljao 'zdravo' i 'do viđenja', i svojski se trudio da govori. Mišel je radio nekoliko sati dnevno s njim. "Ovo je bez sumnje afazija", reče im on. "Vlad i Ursula pogledali su ga pod skenerom i ustanovili oštećenje u levom prednjem centru za govor. Nefluentna afazija, poznata i kao Brokina afazija. Problem mu je da pronađe pravu reč, a ponekad mu se čini da ju je pronašao, ali su to sinonimi, antonimi ili 'one' reči. Treba da ga čujete kako izgovara loši rezultati. To ga sekira, ali je oporavak od ove vrste oštećenja često sasvim uspešan. I spor. Stvar je u tome da drugi delovi mozga nauče da obavljaju funkciju oštećenog dela. Sada radimo na tome. Sreća je što to ide tako dobro. Osim toga, jasno je da je moglo biti i gore." Saks, koji ih je za to vreme posmatrao, zamišljeno klimnu glavom. Onda reče: "'Oću da oborim. Da govorim." Od svih ljudi u Gametu sa kojima je Nirgal upoznao Arta, Artu se najviše dopala Nađa. Odmah su se zbližili. Nirgal je bio u čudu, ali mu je bilo drago, i ganuto je posmatrao svoju staru učiteljicu kako se ispoveda pod baražom Artovih pitanja; lice bi joj izgledalo prastaro da nije bilo onih čarobno, sjajnih, smeđih očiju, sa zelenim tačkicama oko zenica - očiju koje su blistale prijateljskim zanimanjem i pameću, kao i nasmejanom iznenađenošću zbog Artove radoznalosti.

Uskoro su njih troje provodili sate razgovarajući u Nirgalovoj sobi, gledajući sa visine na selo, ili kroz drugi prozor na jezero. Art je hodao po skučenom cilindru od prozora do vrata i nazad, prelazeći prstima preko duboreza u svetlucavom zelenom drvetu. "Vi to zovete drvo?" reče, posmatrajući bambus. Nađa se nasmeja. "Ja ga tako zovem", reče. "Hiroko je došla na pomisao da se stanuje u njima. I bila je u pravu: drvo ima dobru izolaciju, neverovatno je žilavo, i nije potrebna stolarija osim za ugradnju vrata i prozora..." "Pretpostavljam da ti je žao što niste imali ove bambuse u Podbrežju, a?" "Nije bilo dovoljno prostora. Možda u arkadama. Osim toga, ovo je nova vrsta." Onda je ona počela da ispituje njega, postavljajući mu bezbroj pitanja o Zemlji. Kakve sad materijale koriste u građevinarstvu? Imaju li nameru da koriste fuziju u komercijalne svrhe? Da li je UN bio zadat smrtni udarac ratom iz šezdeset prve? Hoće li se graditi svemirski lift i na Zemlji? Koliki je deo stanovništva prošao kroz tretman dugovečnosti? Koje su najmoćnije transnacionalke? Ratuju li međusobno za prevlast? Art je odgovarao koliko je znao, i iako je tresao glavom zbog nepotpunosti svojih odgovora, Nirgal je puno saznao od njega, a činilo se da je i Nađa. I oboje su se često smejali. Kada je Art postavljao pitanja Nađi, njeni su odgovori bili ljubazni, ali veoma različiti po dužini. Umela je nadugačko da pripoveda o svojim projektima, sa uživanjem opisujući desetine građevinskih lokacija na južnoj polulopti na kojima je radila. Ali kada bi je onako otvoreno upitao o prvim godinama u Podbrežju, obično bi samo slegnula ramenima, čak i kada je bila reč o gradnji. "Stvarno se ne sećam najbolje", rekla bi. "Ma, hajde." "Ne, istina je. To je, zapravo, problem. Koliko je tebi godina?" "Pedeset. Ili pedeset jedna, možda. Zaboravio sam datum." "A meni je sto dvadeset. Ne gledaj me k'o čudo! Zahvaljujući tretmanima nisam tako stara - videćeš! Poslednji tretman sam imala pre dve godine, i iako nisam kao šiparica, sasvim se dobro osećam. Odlično, u stvari. Ali mislim da je pamćenje slaba karika u tome. Može biti da mozak nije u stanju da čuva tolika sećanja. Ili se ja ne trudim dovoljno. Ali to nije samo moj problem. Maja je još gora od mene. I svi moji vršnjaci se žale na to. Vlad i Ursula počinju da brinu. Čudi me da nisu mislili na to kada su razvijali tretman." "Možda jesu, ali su zaboravili." Činilo se da ju je iznenadio sopstveni smeh. Kasnije, za večerom, pošto su neko vreme razgovarali o njenim građevinskim projektima, Art joj reče: "Stvarno bi trebalo da pokušate da organizujete sastanak svih podzemnih grupa." Maja je sedela za njihovim stolom i sada pogleda Arta istim sumnjičavim pogledom kao u Ponoru Ehus. "To je nemoguće", izjavi. Nirgal pomisli da izgleda mnogo bolje nego kada su se razdvojili - odmorna, uspravna, dugonoga, graciozna, raskošna. Činilo se da se otresla osećaja krivice zbog ubistva kao kaputa koji joj se ne dopada. "Zašto?" upita Art. "Bilo bi vam mnogo bolje kada biste živeli na površini." "To je svima jasno. Da je to tako jednostavno, mogli bismo da se preselimo u demimond. Ali na površini i na orbiti nalaze se jake policijske snage, i poslednji put kada su nas videli smesta su pokušali da nas zbrišu. A i način na koji su postupali sa Saksom ne govori mi da su se stvari promenile." "Ne kažem da jesu. Samo sam mislio da postoje mnogo delotvorniji načini da se borite protiv njih. Da se okupite, recimo, i načinite plan. Da stupite u vezu sa organizacijama na površini koje su spremne da vam pomognu. Takve stvari."

"Imali smo takve kontakte", reče Maja hladno. Nađa je, međutim, klimala glavom. A Nirgalu su kroz glavu proletala sećanja na godine provedene u Sabišiju. Sabor podzemlja... "Sabišijanci će sigurno doći", reče on. "Tamo to već odavno rade. Tako je, zapravo, u čitavom demimondu." Art reče: "Takođe treba da razmislite o tome da stupite u vezu sa Praksisom. Moj bivši šef, Vilijem Fort, veoma je zainteresovan da se sastane sa vama. Pored toga, sve članice Praksisa bave se inovacijama koje bi vam se dopale." "Tvoj bivši šef?" reče Maja. "Tako je", reče Art sa spokojnim osmehom. "Sada sam samo svoj." "Ili naš zarobljenik", primeti oštro Maja. "Kada si zarobljenik kod anarhista to mu dođe na isto, zar ne?" Nađa i Nirgal se nasmejaše, ali Maja prezrivo iskrivi lice i okrenu se na drugu stranu. Nađa reče: "Mislim da je sastanak dobra ideja. Predugo smo prepuštali Kojotu da vodi čitavu mrežu." "Čuo sam te!" doviknu Kojot sa susednog stola. "I nije ti se dopalo?" upita ga Nađa. Kojot slegnu ramenima. "Istina je da moramo nešto da učinimo. Sada znaju da smo ovde." Ovo izazva muk pun zabrinutog razmišljanja. "Iduće nedelje idem na sever", reče Nađa Artu. "Možeš da pođeš sa mnom ako hoćeš - i ti, Nirgale. Treba da svratim u mnoga utočišta, i možemo da proverimo njihovo mišljenje o okupljanju." "Važi", reče Art, sa radosnim izrazom lica. Nirgal je još bio zanesen mogućnostima. Povratak u Gamet oživeo je usnule delove njegovog uma, i jasno je video dva sveta u jednome, beli i zeleni, razdvojene dimenzijama, međusobno isprepletane - kao podzemlje i gornji svet, nezgrapno sjedinjeni u polusvetu. Svet izvan žiže... I tako su se nedelju dana kasnije Art i Nirgal pridružili Nađi u putovanju na sever. Nađa je zbog Saksovog hapšenja izbegavala da zastaje u usputnim otvorenim gradovima, a činilo se da ne veruje ni tajnim utočištima; bila je najkonzervativnija među starima po pitanju tajnovitosti. Tokom godina je uspela, kao i Kojot, da izgradi čitav sistem malih skrovišta, pa su se sada vozili od jednog do drugog, provodeći kratke dane u spavanju i čekanju noći u srazmernoj udobnosti. Zimski dani više nisu bili pogodni za vožnju jer je pokrivač magle već nekoliko godina bio sve ređi i manji po površini, pa je sada jedva bio gušći od lake izmaglice, ili razređenih niskih oblaka koji su se kovitlali iznad krševitog predela. Jednog maglovitog jutra, posle deset sati, silazili su niz strmu padinu u magli, i Nađa je objašnjavala da ju je En prepoznala kao deo pređašnjeg ponora Australe - "Tvrdi da ovde dole postoji bukvalno sijaset ostataka ponora Australe, odsečenih pod različitim uglovima u ranijim fazama ciklusa precesije" - kada se magla raščistila, i pred njima je odjednom pukao vidik nadaleko, sve do krzavih ledenih zidova ulaza u sadašnji ponor Australe, svetlucavih u daljini. Bili su izloženi - ali se tada oblaci ponovo sklopiše nad njima, u trenu, obaviše ih sumračnom, tečnom belinom, kao da putuju kroz mećavu u kojoj su pahuljice tako lake da prkose gravitaciji, i večno lebde iznad tla. Nađa je mrzela ovu vrstu izloženosti, bez obzira na kratkoću, pa su se danju i dalje krili. Posmatrali su kroz prozorčiće svojih skloništa kako se komešaju oblaci, i ponekad bi se kroz njih prosula svetlost, toliko blistava da je bilo nemoguće gledati u nju. Bili su to Sunčevi zraci koji su se probijali kroz otvore između oblaka, padajući na dugačke grebene i pukotine na zaslepljujuće belom tlu. Jednom im se pružila prilika da vide puno izbeljenje, nestanak svake senke, i svega ostalog: svet čiste beline, u kome se više nije videlo ni obzorje.

Drugih dana su ledene duge bacale lukove bledih pastelnih boja preko jarke beline, a jednom, kada se probilo Sunce, nisko iznad zemlje, bilo je okruženo prstenom jednakog sjaja kao i ono samo. Predeo je goreo pod ovim spektaklom, ne sav odjednom već u mrljama koje su se hitro menjale na neprekidnom vetru. Arta je to zasmejavalo, i on nije prestajao sa uzvicima divljenja prema ledenim cvetovima, sada krupnim poput žbunova, načičkanim trnjem i čipkastim lepezama, po ivicama sraslim jedan sa drugim tako da je postojalo mnogo oblasti gde je tlo bilo potpuno prekriveno, gde su se vozili preko lomljive površine staklenih cvasti, drobeći stotine njih pod točkovima. Duge i mračne noći bile su gotovo uteha posle ovakvih dana. Dani su prolazili, istovetni. Nirgalu je prijalo da putuje sa Artom i Nađom; oboje su bili staložene naravi, opušteni, duhoviti; Artu je imao pedeset, Nađa sto dvadeset, a Nirgal samo dvanaest godina, dakle oko dvadeset pet zemaljskih, ali su se i pored ovih razlika ponašali kao jednaki. Nirgal je mogao slobodno da iznese svoje zamisli pred njima, jer mu se nikada nisu smejali ili ga zadirkivali, čak ni kada bi pronašli u čemu greši i ukazali mu na to. Stavovi su im se, u stvari, prilično poklapali. Sve troje su bili, u marsovskom političkom žargonu, zeleni asimilacionisti - bunovci, kako je to zvala Nađa. A bili su i srodnih naravi, što Nirgal do tada ni sa kim nije osetio, ni sa ostatkom porodice u Gametu niti sa prijateljima u Sabišiju. Razgovarajući iz noći u noć, svraćali su na kratko u velika utočišta juga, predstavljajući Arta tamošnjem svetu i zalažući se za ideju o saboru ili kongresu. Odveli su ga u Bodganov Višnjak, gde ga je zaprepastio ogroman kompleks sagrađen duboko u oknu mohoula, većih od svih drugih utočišta. Artove iskolačene oči bile su podjednako izražajne kao reči i podsetile su Nirgala na osećaj koji je imao kada je kao dete prvi put otišao tamo sa Kojotom. Bodganovisti su se odmah zainteresovali za okupljanje, ali je Mihail Jangel, jedan od nekolicine Arkadijevih drugova koji su preživeli šezdeset prvu, upitao Arta koji je dugoročni cilj takvog skupa. "Da zauzmete površinu." "A, tako!" Mihailove oči bile su širom otvorene. "Pa, siguran sam da ćete imati našu podršku u tome! Ljudi su se plašili da pokrenu tu temu." "Odlično", reče Nađa Artu kada su se ponovo povezli na sever. "Ako bogdanovisti stanu iza zamisli o okupljanju, ono će se verovatno i dogoditi. Većina tajnih utočišta jesu ili bogdanovistička ili pod njihovim uticajem." Posle Višnjaka posetili su utočišta oko kratera Holms, poznata kao 'industrijsko središte' podzemlja. Ove kolonije takođe su većinom pripadale bogdanovistima, sa više neznatnih socijalnih varijacija pod uticajem ranih marsovskih filozofa kao što su robijaš Šneling, Hiroko, Marina ili Džon Bun. Frankofonski utopisti u Prometeusu, sa druge strane, uredili su svoju zajednicu prema idejama uzetim od Rusoa, Furijea, Fukoa i Nemija; bile su to nijanse koje Nirgal nije primetio prilikom prve posete. Trenutno su bili pod uticajem Polinežana koji su nedavno stigli na Mars. U njihovim prostranim i toplim odajama, nalazili su se plitki bazeni i palme, i Art je primetio da mu mesto više liči na Tahiti nego na Paris. U Prometeusu im se pridružila Džeki Bun, koju su tu ostavili neki prijatelji u proputovanju. Nameravala je da ode pravo u Gamet, ali je više volela da putuje sa Nađom nego da još čeka, a Nađa je bila spremna da je poveze. I tako je, kada su pošli, Džeki bila njihov novi saputnik. Opuštena atmosfera iz prvog dela njihovog putovanja odjednom se izgubila. Džeki i Nirgal rastali su se u Sabišiju u uobičajenom neodređenom odnosu, i Nirgal nije bio najsrećniji što se prekida razvoj njegovih novih prijateljstava. Art je bio očigledno opčinjen njenim fizičkim izgledom - bila je viša od njega, i teža od Nirgala, i Art ju je posmatrao na način koji je smatrao za suzdržan, ali je

svima ostalima bio očigledan, uključujući i Džeki. Nađa je na to kolutala očima i svađala se sa Džeki oko sitnica kao sa sestrom. Posle jedne takve svađe, dok su Nađa i Džeki bile u drugoj prostoriji jednog od Nađinih skrovišta, Art šapnu Nirgalu: "Ista Maja! Zar te ne podseća? Glas, ponašanje..." Nirgal se nasmeja. "Ubiće te ako joj to kažeš." "Ah", reče Art i pogleda ga postrance. "Znači, vas dvoje ste još...?" Nirgal slegnu ramenima. Sve mu je to bilo na neki način zanimljivo; ispričao je Artu dovoljno o njihovom odnosu da bi stariji muškarac znao da između njih dvoje postoji nekakva duboka veza. Sada je bilo gotovo izvesno da će Džeki pokušati da se nabaci Artu, da ga pridoda svojoj sviti kao što je rutinski radila sa muškarcima koji su joj se dopadali ili ih je smatrala uticajnima. Još nije bila sigurna koliko je Art važna osoba, ali kada to utvrdi, postupiće kao i obično, i šta će tada Art učiniti? Sve u svemu, njihovo putovanje više nije bilo kao pre; Džeki je dala stvarima svoj zamah. Svađala se sa Nirgalom i Nađom; ovlaš se umiljavala Artu, očaravajući ga i istovremeno ga procenjujući, što je za nju bio sastavni deo upoznavanja. U Nađinim skrovištima svlačila je košulju da se obriše sunđerom, ili bi položila ruku na Artovu mišicu kada bi ga pitala nešto o Zemlji - da bi ga u drugim prilikama potpuno zanemarivala, izgubljena u nekom svom svetu. Bilo je to kao da žive u roveru sa nekom velikom mačkom u roveru, panterom spremnim da vam prede u krilu i da vas baci preko kabine, a da u oba slučaja klizi okolo sa savršenom, nervoznom mekoćom. Ali to je bila Džeki. Sada je tu bio i njen smeh, koji je zvonio kroz vozilo kada bi Art ili Nađa rekli nešto duhovito, i njena lepota, i beskrajni zanos kojim je raspravljala o stanju na Marsu. Čim je otkrila čime se bave na putovanju, spremno se pridružila delovanju. Život je uz nju bez sumnje bio uzbudljiviji. A Art, iako ju je gutao pogledom kada se kupala, imao je nešto ironično u osmehu dok je uživao u njenom opčinjavajućem umiljavanju; Nirgal je bio siguran da je u jednoj takvoj prilici video njegov šaljiv pogled upućen Nađi. Zato se činilo, iako ga je privlačila i iako je voleo da je gleda, da nije beznadežno zatravljen. Bilo je to verovatno zbog njegovog prijateljstva prema Nirgalu; Nirgal nije bio siguran da li je zaista tako, ali mu se dopadala ta pomisao, koja nije bila uobičajena ni u Zigotu ni u Sabišiju. Džeki je, sa svoje strane, bila sklona da potceni Artovu ulogu u organizovanju opšteg sabora, kao da će sve obaviti sama. Ali su onda posetili malo neomarksističko utočište u Mičelovim Planinama (koje nisu bile ništa više od okolnih južnih visija, a ime je bio artefakt teleskopske ere), i pokazalo se da su ovi neomarksisti u vezi sa gradom po imenu Bolonja u Italiji, i indijskom provincijom Kerala - kao i sa Praksisovim uredima u oba mesta. Zato su imali puno tema za razgovor sa Artom, i očigledno im se dopao, pa mu na rastanku jedan od njih reče: "Divno je to što radite; isto kao Džon Bun." Džeki na to naglo okrenu glavu i zagleda se u Arta, koji je stidljivo tresao glavom. "E, nije", reče ona automatski. Posle toga ga je, međutim, ozbiljnije shvatala. Nirgal se samo smejao. Svaki pomen Bunovog imena na nju je delovao kao čarolija. Kada su ona i Nađa raspravljale o Džonovim teorijama, nije umela da izrazi zašto se tako oseća; veliki deo onoga što je Bun želeo da se ostvari na Marsu bilo je sasvim logično, i Nirgalu se činilo da je Sabiši posebno blizak Bunovom duhu. Za Džeki je to, međutim, bilo nešto više od razumnog čina - nešto što je imalo veze sa Kaseijem, Ester i Hiroko, čak i sa Piterom - splet osećanja koji ju je dirao tamo gde ništa drugo nije. Nastavili su put na sever, u krajeve koji su bili još divljiji i neprohodniji nego oni iza njih. Bilo je to vulkansko zemljište, gde je gruba uzvišenost južnih gorja bila pojačana drevnim šiljatim vrhovima Australis Tolusa i Amfitrites Patere. Ova dva vulkana označavala su granicu tokova lave, gde je crna stena tla bila skamenjena u čudne kvrge, talase i linije. Nekada su ovi tokovi klizili zemljištem u

potocima belo usijane tečnosti, pa su i sada, tvrdi, crni i razoreni vremenom, pokriveni prašinom i ledenim cvetovima, jasno svedočili o svom tečnom poreklu. Najizrazitiji od ovih ostataka lave bili su dugački, niski grebeni nalik na zmajske repove okamenjene u crnu stenu. Ovi grebeni vijugali su tlom kilometrima u daljinu, često se gubeći iza oba horizonta, prisiljavajući putnike da prave duge obilaske. Bile su to dorse, drevni kanali lave; stena od koje su bili načinjeni pokazala se tvrđa od okolnog zemljišta, koje je tokom narednih eona erodiralo, ostavivši crne humke na površini, slične kablu palog lifta, ali mnogo veće. Jedna od ovih dorsi, u oblasti Dorsa Brevija, nedavno je bila pretvorena u tajno utočište. Nađa zato poveze rover teškom stazom između bedema lave, a zatim u prostranu garažu u zidu crnog grebena, najvećeg od svih koje su videli. Izišli su iz vozila, i tu ih je dočekala mala grupa srdačnih neznanaca, u kojoj je bilo nekoliko Džekinih poznanika od ranije. Garaža nije nagoveštavala da će odaja iza nje biti različita od onih u drugim utočištima koja su posetili, i kada su prošli kroz veliku cilindričnu komoru, bili su zaprepašćeni kada su se obreli u otvorenom prostoru koji je zauzimao gotovo čitavu unutrašnjost grebena. Greben je bio šupalj; prazan prostor u njemu bio je oblika grubog valjka, cevi visoke oko dve stotine metara od poda do tavanice i široke tri stotine metara od zida do zida, bez kraja u oba smera. Artova usta podsećala su na poprečni presek tunela: "Auh!" uzvikivao je. "Auh, koliko je ovo! Boga ti!" Domaćini su im objasnili da postoji mnogo šupljih dorsi. I na Zemlji ih je bilo mnogo, ali u uobičajenoj razmeri dva na jedan, a ova cev je, zapravo, bila sto puta veća od najveće zemaljske. U vreme kada su tokovi lave bili u tečnom stanju, objasnila je Artu mlada žena po imenu Arijadna, polako su se hladili i stvrdnjavali po ivicama, a zatim i na površini - posle čega je vrela lava nastavila da teče kroz tu školjku, sve dok tokovi nisu stali, a preostala lava istekla u neko vatreno jezero, ostavivši za sobom cilindrične tunele dugačke i po pedeset kilometara. Pod ovog tunela bio je gotovo ravan, a sada je bio prekriven krovovima i travnatim parkovima, bazenima, i stotinama mladica drveća, zasađenih u šumarcima pomešanih bambusovih i borovih stabala. Dugačke pukotine u krovu tunela poslužile su za ugradnju svetlarnika, načinjenih od slojevitih materijala koji su slali iste vizualne i toplotne signale kao ostatak grebena, ali su propuštali dugačke zavese smeđih Sunčevih zraka, tako da je čak i u najmračnijim delovima tunela bilo svetlo kao u oblačan dan. Dok su silazili niz stepenice, Arijadna ih je obavestila da je tunel Dorsa Brevije dug četrdeset kilometara, mada postoje mesta gde se tavanica spuštala, ili gde su čepovi lave gotovo ispunjavali šupljinu. "Naravno, nismo zatvorili čitavu dužinu tunela. Bilo bi to više nego što nam je potrebno, više nego što možemo da zagrejemo i držimo pod pritiskom. Ali smo dosad zatvorili oko dvanaest kilometara, u kilometar dugačkim odeljcima, razdvojenim pregradama od materijala za šatore." "Auh", reče ponovo Art. Nirgal je bio podjednako zadivljen, a Nađa nije krila oduševljenje. Ni sam Višnjak nije se mogao meriti sa ovim. Džeki je već bila pri samom dnu dugog stepeništa koje je vodilo iz komore garaže do parka ispod njih. Dok su išli za njom, Art reče: "Za svaku koloniju u koju ste me odveli pomislio sam da je najveća, i svaki put sam se prevario. Što mi odmah ne kažete da će sledeća zauzimati čitav basen Helasa, ili tako nešto?" Nađa se nasmeja. "Ovo je najveća za koju ja znam. Ma, veća od najveće!" "Pa šta onda tražite u Gametu, onako hladnom, skučenom i mračnom? Zar ovo mesto ne bi moglo da primi ljude iz svih utočišta?" "Ne želimo da budemo svi na istom mestu", odgovori ona. "A ovo ovde postoji tek nekoliko godina."

Dole na podu tunela činilo im se da se nalaze u prašumi, pod nebom od crnog kamena, izbrazdanog dugačkim, zupčastim, svetlim pukotinama. Četvoro putnika išlo je za grupom domaćina do skupa zgrada sa tankim drvenim zidovima i strmim krovovima sa uvis izvijenim rubovima. U jednoj od ovih građevina predstavljeni su skupini starijih žena i muškaraca u živopisnoj vrećastoj odeći, i pozvani na zajednički obrok. Uz jelo su doznali nove pojedinosti o utočištu, uglavnom od Arijadne, koja je sedela pored njih. Utočište su sagradili i nastanili potomci ljudi koji su došli na Mars i pridružili se nestalima iz pedesetih godina; potpomognuti od Sabišijanaca, napustili su gradove i zauzeli mala pribežišta u ovoj oblasti. Bili su pod snažnim uticajem Hirokine areofanije, i neki su njihovu zajednicu opisivali kao matrijarhat. Proučavali su neke drevne matrijarhalne kulture i kao osnovu za svoje običaje uzeli minojsku civilizaciju i zajednicu hopija u Severnoj Americi. Poštovali su boginju koja je predstavljala život na Marsu, nešto poput otelovljenja Hirokinog viriditasa, ili obogovljenja same Hiroko. Žene su u svakodnevnom životu bile na čelu domaćinstva i ostavljale ga najmlađim kćerima: Arijadna je to nazvala ultimogenitorum, običajem Hopija. I kao i kod Hopija, muškarci su se posle venčanja useljavali u ženinu kuću. "Dopada li se to muškarcima?" upita Art radoznalo. Arijadna se nasmeja izrazu njegovog lica. "Mi kažemo, samo srećna žena može da usreći muškarca." I uputi Artu pogled koji kao da je hteo da ga povuče preko klupe prema njoj. "U tome ima smisla", reče Art. "Ovde svi radimo sve poslove - proširujemo odeljke tunela, obrađujemo zemlju, podižemo decu, šta god je potrebno. Svako se trudi da nauči nešto što mu nije struka, što je običaj koji mislim da potiče od Prvih stotinu i Sabišijanaca." Art klimnu glavom. "Koliko vas je ovde?" "Sada nas je oko četiri hiljade." Art iznenađeno zazvižda. Istog popodneva poveli su ih kroz nekoliko kilometara preobraženih odeljaka tunela, od kojih su mnogi bili pošumljeni, i svaki je sadržao po jedan veći vodeni tok u sredini poda tunela, povremeno proširen u prostrano jezero. Kada ih je Arijadna vratila u prvu odaju, nazvanu Zakros, tamo se nalazilo gotovo hiljadu ljudi, okupljenih na otvorenom banketu u najvećem parku. Nirgal i Art šetali su okolo i razgovarali sa ljudima, uživajući u jednostavnom obroku od hleba, salate i kuvane ribe. Činilo se da se svi slažu sa idejom o okupljanju podzemlja. I sami su pokušali to da učine nekoliko godina ranije, ali nisu zadobili dovoljno pristalica - posedovali su spisak utočišta u oblasti - a jedna starija žena je rekla, sa ubeđenjem, da će im biti čast da budu domaćini skupa, jer poseduju dovoljno prostora za toliki broj gostiju. "Oh, to bi bilo sjajno", reče Art, bacivši pogled prema Arijadni. Nađa se kasnije složi s njim. "To bi mnogo pomoglo", reče ona. "Mnogi se protive okupljanju, jer imaju utisak da Prvih stotinu pokušavaju da ovladaju podzemljem. Ali kada bi se skup održao ovde, sa podrškom bogdanovista..." Kada im je prišla Džeki i čula za ponudu, obesi se Artu oko vrata. "Oh, dogodiće se! I biće isto kao ono što je uradio Džon Bun. Kao skup koji je sazvao na Olimpus Monsu."

23. Napustili su Dorsa Breviju i ponovo pošli na sever, istočnom stranom basena Helas. Noću, na putu, Džeki je često pozivala veštačku inteligenciju Džona Buna, Polinu, koju je proučavala i sređivala zapise. Puštala je delove njegovih razmišljanja o nezavisnoj državi, nesređene i nepovezane, refleksije čoveka sa više oduševljenja (i omegendorfa) nego analitičkih sposobnosti; ali ponekad bi dobio zamah za improvizaciju u maniru čuvenih govora, i to je umelo da bude opčinjavajuće. Imao je dara za slobodne asocijacije zbog kojih su njegove ideje delovale kao logični sled i kada to nisu bile. "Jeste li primetili koliko je često govorio o Švajcarcima?" upita Džeki. Zvuči baš kao Džon, primeti Nirgal. Provodila je dosta vremena radeći sa Polinom, i to je uticalo na nju. Džonov glas, Majini maniri; prošlost je bila živa u njima. "Moramo da se postaramo da i Švajcarci budu prisutni na saboru." "Imamo Jirgena i grupu u Terasama", reče Nađa. "Ali to nisu pravi Švajcarci, zar ne?" "Moraćeš da pitaš njih", reče Nađa. "Ali ako misliš na zvanične predstavnike Švajcaraca, u Barouzu ih ima koliko ti volja, i tamo nam zaista pomažu, i to bez prethodnog dogovora. Sada nas već pedesetoro ima švajcarske pasoše. Oni su već uveliko deo demimonda." "Kao i Praksis", dodade Art. "Da, da. U svakom slučaju, razgovaraćemo sa grupom u Terasama. Sigurna sam da su u vezi sa Švajcarcima na površini." Severoistočno od vulkana Hadriaka Patera, posetili su grad koji su osnovali Sufi. Prvobitna struktura bila je ugrađena u liticu kanjona, slično visoko tehnološkoj verziji Meza Verde - tanak niz građevina, zakačen na koti gde je izbočina litica počinjala da se povlači unazad i naginje prema dnu kanjona. Strma stepeništa u pešačkim cevima vodila su niz završetak strmine do male betonske garaže, oko koje se nalazilo nekoliko mehurastih šatora i staklenih bašti. U ovim šatorima stanovali su ljudi koji su hteli da uče sa Sufijima. Neki su bili došli iz utočišta, neki iz naselja na severu; bilo je dosta domorodaca, ali i pridošlica sa Zemlje. Nadali su se da će zajedničkim snagama uspeti da pokriju čitav kanjon, koristeći materijale razvijene za potrebe novog kabla kao potporu za beskrajno prostranstvo šatorskog krova. Nađa se odmah uključila u razmatranje problema vezanih za ovakve građevinske projekte i predočila im da će biti raznovrsni i teški. Kao za šalu, gušća atmosfera samo je otežala projekte izgradnje kupola, jer se kupole više nisu mogle u istoj meri držati na pritisku vazduha ispod njih; i iako su otpornost na tenziju i nosivost novih ugljeničnih ustrojstava bile čak i veće nego što je potrebno, bilo je gotovo nemoguće naći tačke oslonca za opterećenja koja su oni planirali. Lokalni inženjeri, međutim, bili su uvereni da će lakši materijali šatora i nove tehnike nosača poslužiti svrsi, s obzirom na činjenicu da su zidovi kanjona bili dovoljno čvrsti. Nalazili su se u gornjem delu Reul Valisa, gde je vekovna erozija dospela do veoma tvrdog materijala. Svuda su se mogle naći dobre tačke oslonca. Sve ove aktivnosti bile su od samog početka potpuno izložene pogledu izviđačkih satelita. Kružna naseobina Sufija u mezi u Margaritiferu i njihovo glavno naselje na jugu, Rumi, takođe su bili otvoreni. Uprkos tome, niko ih nije ugrozio ni na kakav način, niti je bilo poziva od Prelazne vlade. Bili su to razlozi zbog kojih je jedan od njihovih vođa, mali, mrki čovek po imenu Du el-Nan, smatrao da su strahovanja podzemlja preterana. Nađa se učtivo usprotivila njegovom mišljenju, i kada je Nirgal zatražio od nje da to razjasni, ona ga je čvrsto pogledala u oči. "Oni love Prvih stotinu."

Razmišljao je o tome, posmatrajući Sufije koji su ih vodili uz stepeništa u pešačkim cevima do naselja na litici. Stigli su nekoliko sati pre zore, pa je Du pozvao sve prisutne u naselje, na doručak u čast dolaska gostiju. Zato su pustili da ih Sufi odvedu do naselja, gde su posedali za dugačak sto u istoj takvoj prostoriji sa velikim prozorom na mestu spoljnjog zida, sa pogledom na kanjon. Sufi su bili odeveni u belo, dok su ljudi iz šatora nosili obične kombinezone, većinom boje rđe. Ljudi su sipali jedni drugima vodu i razgovarali uz jelo. "Nalaziš se na tarikvatu", reče Du el-Nan Nirgalu. To je duhovno hodočašće, objasnio je, čovekov put u stvarnost. Nirgal je klimao glavom, pogođen tačnošću opisa - bilo je to upravo ono što je oduvek osećao za sopstveni život. "Moraš biti sretan", reče Du. "Moraš biti pažljiv." Posle obroka od hleba, jagoda i jogurta, a zatim kafe guste kao mulj, uklonili su stolove i stolice, i Sufi su zaigrali semu ili ples čigre, obrćući se oko sebe i uzvikujući reči u ritmu muzike harfiste i grupe bubnjara, i odgovarajući na recitovanje stanovnika kanjona. Prolazeći pored gostiju, plesači su im kratko dodirivali obraze, dodirom lakim kao ptičje krilo. Nirgal pogleda prema Artu, očekujući da ga vidi izbuljenog kakav je obično bio pred pojavama marsovskog života, ali on se znalački smešio, pucketao prstima u ritmu muzike i izvikivao reči sa ostalima. Na kraju plesa iskoračio je napred i odrecitovao nešto na nepoznatom jeziku, na šta se Sufi nasmešiše, a kada je dovršio, glasno zapljeskaše. "Neki moji profesori u Teheranu bili su Sufi", objasni on Nirgalu, Nađi i Džeki. "Bili su pripadnici takozvanog Persijskog Preporoda." "A to što si recitovao?" upita Nirgal. "Reč je o farsijskoj poemi pesnika Džalaludina Rumija, glavešine derviša-plesača. Nikad nisam najbolje naučio engleski prepev... 'Umreh k'o mineral, rodih se k'o cvet, Kao biljka svenuh, al' tad spoznah svet, Uginuh k'o zverka, k'o čovek se digoh, Svakom novom smrću višoj svesti stigoh...' "Eto, ne sećam se ostatka. Nego, neki od tih Sufija bili su odlični inženjeri." "Valjalo bi da budu i ovde", reče Nađa, okrznuvši pogledom ljude sa kojima je razgovarala o postavljanju kupole iznad kanjona. U svakom slučaju, pokazalo se da Sufi svesrdno odobravaju ideju o saboru podzemlja. Kako su naglasili, njihova religija bila je sinkretička, sa elementima ne samo iz različitih oblika i nacionalnosti unutar islama, već i iz starijih azijskih vera, kao i iz novijih, kao što je bila vera Bahaija. Ovde će biti potrebno nešto slično po prilagodljivosti, rekoše. U međuvremenu, njihov koncept darovanja već je postao uticajan u podzemlju, a neki njihovi teoretičari radili su sa Vladom i Marinom na postavkama eko-ekonomije. Zato su, dok je jutro prelazilo u dan, spremno dali više praktičnih saveta o sastanku. "Trebalo bi što pre da odete da razgovarate sa Beduinima i ostalim Arapima", reče im Du. "Neće im se dopasti da budu na dnu liste onih koje ste pitali za mišljenje." Onda se nebo na istoku rasvetlilo, polako, iz boje šljive u boju lavande. Suprotna litica bila je niža od one na kojoj su se nalazili, i videli su tamni plato nekoliko kilometara na sever, do lanca niskih bregova na obzorju. Sufi pokazaše prema procepu u bregovima gde će izići Sunce, a neki među njima počeše ponovo da izvikuju reči. "Postoji grupa Sufija u Elizijumu", reče im Du, "koja izučava naše korene u mitraizmu i zoroasterijanizmu. Neki tvrde da danas na Marsu ima mitraista, koji obožavaju Sunce, Ahura Mazdu. Za njih je soleta religijska umetnost, kao vitražni prozori u

katedrali." Kada je nebo postalo jarko ružičaste boje, Sufiji se okupiše oko svojih gostiju i blago ih postaviše u poredak ispred prozora: Nirgala pored Džeki, Nađu i Arta iza njih. "Danas ste vi naše vitražno staklo", reče Du tiho. Ruke podigoše Nirgalovu podlakticu dok mu ruka ne dodirnu Džekinu, i on je uze. Kratko se pogledaše, a onda se okrenuše prema brdima na istoku. I Art i Nađa držali su se za ruke, ali im je slobodna ruka počivala na Nirgalovom i Džekinom ramenu. Recitovanje oko njih postade glasnije, hor glasova na farsiju, tečni samoglasnici razvučeni u minute. A tada Sunce nače horizont i vodoskok svetlosti razli se po svetu, navirući kroz široki prozor i terajući ih da zažmire, suznih očiju. Između solete i zgusnute atmosfere, Sunce je bilo vidno krupnije nego pre, bronzano, razvučeno i treperavo kroz vodoravne pruge dalekih, prelamajućih slojeva. Džeki stisnu Nirgalovu ruku, a on mahinalno pogleda iza njih; tamo su, na belom zidu, njihove senke činile povezanu tapiseriju, crnu na belom, i u toj snažnoj svetlosti najblistavija je bila belina oko njihovih senki, tek neznantno umrljana bojama duge, grleći ih sve zajedno. Na odlasku su prihvatili savet Sufija i uputili se prema mohoulu Lajel, jednom od četiri mohoula na sedamdesetom podnevku. U ovoj oblasti su Beduini iz zapadnog Egipta imali nekoliko karavansaraja, a Nađa je poznavala jednog od njihovih poglavica. Stoga su odlučili da pokušaju da ga pronađu. Nirgal je usput mislio na Sufije i na ono što je njihova uticajna pojava govorila o podzemlju i polusvetu. Ljudi su napuštali površinu iz mnogo raznovrsnih razloga, i to je valjalo zapamtiti. Svi su oni odbacili sve što su imali i stavili život na kocku, ali su im ciljevi bili različiti. Neki su se nadali uspostavljanju radikalno novih kultura, kao u Zigotu, Dorsa Breviji ili u utočištima bogdanovista. Drugi, poput Sufija, želeli su da očuvaju drevne kulture, po njihovom mišljenju ugrožene novim zemaljskim poretkom. Sada su svi ovi delovi pokreta otpora bili raštrkani u visijama juga, pomešani, ali nepovezani. Nije bilo očigledne pobude zbog koje bi poželeli da se pretoče u jedno. Mnogi od njih zapravo su nastojali da se udalje od dominantnih sila - transnacionalki, Zapada, Amerike, kapitalizma - svih totalitarnih sistema moći. Centralni sistem bio je ono od čega su svi pobegli. Ovo nije išlo u prilog Artovom planu, i kada je Nirgal izrazio brigu o tome, Nađa se složi. "Naš problem s tobom jeste što si ti Amerikanac." Art se na ovo izbeči od čuda, ali Nađa dodade: "Jeste, ali je Amerika istovremeno mešavina kultura. Simbol mešavine kultura. Bilo je to mesto gde su ljudi mogli da dođu sa svih strana i da opet pripadaju. Tako glasi teorija. U tome ima pouke za nas." Džeki reče: "Ono što je Bun konačno zaključio bilo je da je nemoguće stvoriti potpuno novu marsovsku kulturu. Rekao je da bi to trebalo da bude mešavina najboljeg iz svega što je doneseno ovamo. U tome je razlika između bunovaca i bogdanovista." "Da", reče Nađa, zamišljeno, "ali mislim da su obojica grešila. Ne verujem da možemo da stvorimo novu kulturu, niti da će to biti mešavina. Bar ne u dogledno vreme. Dotle, mislim da će to biti stvar koegzistencije više raznorodnih kultura. A da li je to moguće..." Slegnula je ramenima. Problemi sa kojima će se suočiti na saboru pokazali su se prilikom posete beduinskom karavansaraju. Ovi Beduini vršili su iskopavanja u oblasti između kratera Dana, kratera Lajela, Sizifi Kavi, i Dorsa Argentee, na dalekom jugu. Putovali su u pokretnim rudarskim postrojenjima, u stilu razrađenom na Velikom Nagibu, sada već tradicionalnom - žanjući površinska ležišta i seleći se dalje. Karavansaraj je bio običan mali šator, postavljen na mestu nalik na oazu, na raspolaganju ljudima u nevolji, ili onima koji bi samo da se odmore. Niko nije različitiji od prefinjenih Sufija nego Beduini, rezervisani i surovi Arapi odeveni u

moderne kombinezone, naizgled većinom muškarci. Kada su putnici stigli, tamo se nalazio rudarski karavan koji se spremao da pođe, i kada su čuli o čemu putnici žele da razgovaraju, namrštili su se i otišli. "Opet bunizam. Ne zanimaju nas takve stvari." Putnici su obedovali sa grupom muškaraca u najvećem roveru koji je ostao u karavansaraju; žene su se pojavljivale iz cevi vezane za susedni rover i služile jelo. Džeki je besnela zbog toga, sa mrkim izrazom lica koji je neodoljivo podsećao na Maju. Kada je jedan od mlađih Arapa pokušao da povede razgovor, naišao je na trnje. Nirgal je suzbio smešak zbog ovoga i okrenuo se Nađi i starom Beduinu po imenu Zeik, vođi grupe, upravo onom Nađinom poznaniku. "Ah, Sufi", reče on blago. "Niko ih ne dira zato što su bezazleni. Kao ptice." Džeki se tokom obroka ipak polako zagrejala za mladog Arapina, jer je to bio izuzetno naočit čovek, sa dugačkim, tamnim trepavicama oko blistavih, smeđih očiju, orlovskim nosem, punim, crvenim usnama, oštrom vilicom i opuštenim, pouzdanim držanjem koje kao da nije bilo opterećenom Džekinom lepotom, dosta sličnom njegovoj. Zvao se Antar i bio je poreklom iz uticajne beduinske porodice. Art, koji je sedeo preko puta njih za niskom sofrom, bio je vidno šokiran ovim brzim prijateljstvom, ali je Nirgal posle godina provedenih u Sabišiju predvideo takav razvoj i pre same Džeki, i na neki čudan način uživao posmatrajući je na delu. Bila je to, zapravo, prava predstava - ona, ponosna kćer najvećeg matrijarhata posle Atlantide, i Antar, ponosni sin najekstremnijeg patrijarhata na Marsu, mladić takve lakoće i plemenitosti držanja kao da je kralj sveta. Posle obroka njih dvoje nestadoše. Nirgal na ovo jedva da je trepnuo, i ostao je da razgovara sa Nađom, Artom, Zeikom i Zeikovom ženom Nazik, koja im se pridružila. Zeik i Nazik bili su starine Marsa, poznanici Džona Buna i prijatelji Frenka Čalmersa. Nasuprot predviđanjima Sufija, odmah su se složili sa idejom o saboru, kao i sa izborom Dorsa Brevije za mesto održavanja skupa. "Ono što nam je potrebno jeste beskompromisna jednakost", reče Zeik u jednom trenutku, mršteći se dok je birao reči. Bilo je to toliko blisko onome što je Nađa govorila na putu da je privuklo Nirgalovu pažnju više nego što bi inače. "To nije lako postići, ali je jasno da moramo da pokušamo, da bismo sprečili sukobe. Pustiću glas kroz arapsku zajednicu. Ili bar kroz beduinsku. Moram da vam kažem da na severu ima Arapa u tesnim vezama sa transnacionalkama, naročito sa Ameksom. Sve afričke arapske zemlje pridružuju se Ameksu, jedan za drugom. Neobičan savez. Ali novac..." Protrljao je prste zajedno. "Znate već. U svakom slučaju, stupićemo u vezu sa prijateljima. A pomoći će nam i Sufi. Oni su postali nešto kao mule ovde dole, i mulama se to ne sviđa, ali meni da." Brinuli su ga drugi događaji. "Armskor je preuzeo Crnomorsku Grupu, i to je rđava kombinacija - staro afrikanersko rukovodstvo i obezbeđenje iz svih zemalja članica, uglavnom policijskim država - Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Jermenija, Bugarska, Turska, Rumunija." Nabrajao ih je u prste, mršteći nos. "Setite se samo njihove prošlosti! I sve su gradile baze na Velikom Nagibu, čitav pojas oko Marsa, u stvari. Osim toga, u bliskoj su vezi sa Prelaznom vladom." Zatresao je glavom. "Smrvili bi nas da mogu." Nađa klimnu glavom, a Art, naizgled iznenađen ovom izjavom, zasu Zeika pitanjima. "Ali vi se ne krijete", primeti u jednom trenutku. "Imamo skrovišta ako zatreba", reče Zeik. "I spremni smo da se borimo." "Mislite da će doći do toga?" upita Art. "Siguran sam da hoće." Mnogo kasnije, posle nekoliko minijaturnih šolja kafe nalik na blato, Zeik, Nazik i Nađa započeše razgovor o Frenku Čalmersu, sve troje se smešeći neobičnim, toplim osmejkom. Nirgal i Art su slušali, ali je bilo teško sklopiti sliku o tom čoveku, koji je umro mnogo pre nego što se Nirgal rodio.

Bio je to, zapravo, potresan podsetnik na starost iseija, njihovo poznanstvo sa likom sa video traka. Artu konačno izlete: "Ali kakav je on bio kao čovek?" Njih troje se zamisliše. Zeik najzad reče: "Bio je to gnevan čovek. Ali je imao sluha za Arape, i poštovao nas je. Neko vreme je živeo sa nama i naučio je naš jezik, što se ne može reći za mnogo Amerikanaca. Zato smo ga voleli. Ali to ne znači da je bio prijatan čovek. I bio je gnevan. Ne znam zašto. Nešto iz njegove prošlosti na Zemlji, pretpostavljam. Nikad nije govorio o tome. U stvari, nikada nije govorio o sebi. Kao da je nosio žiroskop u sebi, koji se okretao kao pulsar. I imao je mračna raspoloženja. Veoma mračna. Slali smo ga napolje u izviđačkim roverima, da vidimo hoće li uspeti da pomogne sebi. Nije uvek uspevao. Povremeno bi nas zakačio, iako je bio naš gost." Zeik se nasmeši, prisećajući se. "Jednom nas je nazvao robovlasnicima, u lice, dok smo pili kafu." "Robovlasnicima?" Zeik odmahnu rukom. "Bio je besan." "Spasao nas je, na kraju", reče Nađa Zeiku, vrativši se iz dubine sopstvenih sećanja. "Šezdeset prve." Ispričala im je o dugoj vožnji niz Vales Marineris, preduzetoj u isto vreme kada je izliv akvifera Kompton poplavio veliki kanjon, i o tome kako je, kada su već mislili da su se izvukli, bujica dohvatila Frenka i odvukla ga. "Spuštao je vozilo sa stene, i da nije reagovao tako brzo, celo vozilo bilo bi odneseno." "Ah", reče Zeik. "Radosna smrt." "Ne verujem da je tako mislio." Isei se nasmejaše, kratko, pa posegnuše za praznim fildžanima i nazdraviše pokojnom prijatelju. "Nedostaje mi", reče Nađa, spustivši šoljicu. "Nikad nisam pomislila da ću to reći." Zaćutala je, i Nirgal oseti, posmatrajući ih, noć koja ih je okružila, krijući ih. Nikada je nije čuo da govori o Frenku Čalmersu. Puno njenih prijatelja poginulo je u ustanku. I njen partner, Bogdanov, čovek koga su mnogi još sledili. "Gnevan do kraja", reče Zeik. "Za Frenka je to bila radosna smrt." Iz Lajela su produžili, u smeru suprotnom kazaljkama na satu, oko Južnog pola, svraćajući u utočišta i naselja pod šatorom, razmenjujući novosti i robu. Kristijanopolis je bio najveći grad pod šatorom u oblasti, trgovinski centar za sva manja naselja južno od Argire. Utočišta u toj oblasti uglavnom su naseljavali Crveni. Nađa je poručivala svim Crvenima koje bi sreli da obaveste En Klejborn o saboru. "Nas dve bi trebalo da imamo direktnu telefonsku liniju, ali ona ne odgovara na moje pozive." Bilo je očito da se puno Crvenih protivi zamisli o saboru, ili da je smatra traćenjem vremena. Južno od kratera Šmit, zaustavili su se u naselju bolonjskih komunista koji su živeli u prokopanom brdu, izgubljenom u jednom od najdivljijih krajeva među visovima juga, oblasti neprohodnoj zbog mnoštva krivudavih škrapa i bedema koje roveri nisu mogli da savladaju. Bolonjezi su im dali mapu na kojoj su bili označeni neki tuneli i liftovi koje su ugradili u oblasti radi prolaza kroz bedeme i preko škrapa. "Bez njih bismo se večno vrteli u krug." U blizini jednog od skrivenih tunela kroz bedeme nalazila se mala kolonija Polinežana, smeštena u kratkom tunelu od lave, čije su dno potopili vodom i izgradili tri ostrva. Bedem je sa južne strane bio zatrpan snegom i ledom, ali su Polinežani, većina poreklom sa ostrva Vanuatu, u unutrašnjosti skloništa održavali visoku temperaturu po svom ukusu. Vazduh je za Nirgala bio tako topao i vlažan da je teško disao, čak i kada je samo sedeo na peščanoj obali, između crnog jezera i niza palmi čije je lišće šumelo na vetru. Očito je, razmišljao je dok je gledao oko sebe, da se Polinežani mogu ubrojati u one koji pokušavaju da izgrade kulturu sa ugrađenim nasleđem drevnih predaka. Takođe se

pokazalo da izučavaju primitivne oblike vladavine u celokupnoj Zemljinoj istoriji, i oduševljeno su pristali da podele svoja saznanja sa ostalim učesnicima skupa, tako da nije bilo teško nagovoriti ih da uzmu učešća. Da bi proslavili zamisao o saboru, organizovali su slavlje na obali. Art, koji je blaženo sedeo između Džeki i polinežanske lepotice po imenu Tana, ispijao je kavu iz izdubljene ljuske kokosovog oraha. Nirgal je bio ispružen na pesku ispred njih, slušajući Džeki i Tanu kako živo razgovaraju o domorodačkom pokretu, kako ga je zvala Tana. To nije nikakav povratak prošlosti, rekla je, već pokušaj da se osmisle nove kulture, koje će objedinjavati pojedine osobenosti starih civilizacija i marsovske oblike tehnološkog društva. "I samo podzemlje podseća na Polineziju", reče Tana. "Mnoštvo ostrvaca u velikom kamenom okeanu, neka na mapama, neka ne. Jednog dana će to biti pravi okean, i bićemo zaista na ostrvima, pod toplim Suncem." "Pijem u to ime", reče Art i otpi. Videlo se da se nada da se među usvojenim odlikama starih polinežanskih kultura nalazi i njihova poznata seksualna gostoljubivost. Ali Džeki je pakosno zapetljavala stvar, naslanjajući mu se na rame, da bi ga izazivala ili da bi se takmičila sa Tanom. Art je izgledao srećno, ali zabrinuto; prebrzo je ispio svoju šolju jake kave i imao, sedeći između dve žene, izraz blažene zbunjenosti na licu. Nirgal je jedva obuzdao smeh. Činilo se da bi i neke druge prisutne mlade žene rado podelile drevnu mudrost, sudeći po pogledima koje su mu upućivale. Sa druge strane, bilo je moguće da će Džeki dosaditi da zadirkuje Arta. Bilo mu je svejedno; biće to duga noć, a mali tunelski okean Novog Vanuatua bio je topao kao kupatila u starom Zigotu. Nađa je već bila u vodi, plivajući u plićaku sa muškarcima koji su bili četiri puta mlađi od nje. Nirgal ustade i svuče se, pa zakorači u vodu. Zima je bila toliko odmakla da je čak i na 80 stepeni širine Sunce sijalo samo sat ili dva oko podneva, i u tim kratkim razmacima davalo je pokretnim povesmima magle pastelne ili metalne tonove - nekada u prelivima ružičaste boje, nekada bakra, bronze i zlata. I uvek su se te fine nijanse ogledale u ledu na zemlji, tako da im se s vremena na vreme činilo da putuju svetom od dragulja, ametista, rubina, safira. Drugih dana vetar bi urlao, bacajući breme leda kojim je bio obložen rover, i davalo svetu prelivajući, podvodni izgled. U kratkim razdobljima pod Suncem, koje je u magli podsećalo na mrlju žutog lišaja, trudili su se da oslobode točkove rovera. Jednom, posle jedne ovakve oluje, raščistila se i koprena magle, i zemlja koja se ukazala od obzorja do obzorja predstavljala je spektakularnu šaru ledenih cvetova. Visoko iznad severnog horizonta na kraju ovog nepravilnog dijamantskog polja stajao je tamni oblak, dižući se u nebo iz nekog izvora nedaleko od linije neba. Zaustavili su se i otvorili ulaz u jedno Nađino skrovište. Nirgal je posmatrao tamni oblak i proučavao mapu. "Mislim da bi to mogao biti mohoul Rejli", reče on. "Kojot je tamo zaposlio robote kopače, na našem prvom zajedničkom putovanju. Zanima me šta se tamo dogodilo." "Ovde u garaži imam jedan mali izviđački rover", reče Nađa. "Možeš da ga uzmeš i da odeš da pogledaš. Pošla bih i ja, ali moram nazad u Gamet. Prekosutra tamo treba da se nađem sa En. Izgleda da je čula za kongres, pa hoće da me ispita o tome." Art je izrazio želju da upozna En Klejborn; bio je pod jakim utiskom video emisije koju je gledao o njoj tokom leta na Mars. "To je kao da upoznajem Jeremiju." Džeki reče Nirgalu: "Ja ću s tobom." Dogovorili su se da se okupe u Gametu, i Nađa i Art se uputiše pravo tamo, a Nirgal se odveze sa Džeki Nađinim izviđačkim vozilom. Oblak je lebdeo visoko iznad ledenog prostranstva ispred njih, gust stub od tamnosivih nabora, zaravnjen u stratosferi i vučen čas na jednu, čas na drugu stranu. Što

su mu se više približavali, bilo je sve očiglednije da oblak izvire iz neme planete. A kada su stigli na rub jedne niske škrape, videše da na tlu u daljini nema leda, i da su stene gole kao usred leta ali tamnije boje, gotovo crn kamen, mehurast i slojevit, prošaran dugačkim narandžastim pukotinama iz kojih se dizao dim. A iza samog obzorja, udaljenog šest ili sedam kilometara, u nebo je sukljao tamni dim poput termalnog oblaka mohoula pretvorenog u novu, vreo i gasovit, i odmah zatim ponirao prema tlu. Džeki poveze vozilo do najviše tačke u okolini. Odatle im se pružao pogled sve do izvora oblaka, i potvrdilo se ono što je Nirgal pomislio čim ga je ugledao: mohoul Rejli sada je bio nizak breg, potpuno crn izuzev mreže jarkonarandžastih pukotina. Dim je kuljao iz jame u toj humki, mrk, gust i uskovitlan. Odatle se prema jugu spuštao jezik nakostrešene crne stene, u njihovom pravcu, a zatim nadesno. Dok su sedeli u kolima, nemo posmatrajući, od niskog crnog brega se odvali povelika gromada koja se odmah raspade i između crnih stena hitro poteče tečni kamen narandžaste boje, bacajući varnice i prskajući žutu tvar. Ta se boja brzo pretvori u narandžastu, koja zatim još potamne. Posle toga se ništa više nije kretalo, osim stuba dima. Kroz šum ventilatora i motora čula se duboka tutnjava, praćena udarima koji su sledili iza silovitih eksplozija dima iz otvora. Vozilo bi svaki put lako zadrhtalo na amortizerima. Ostali su na bregu i posmatrali, Nirgal zanemeo, Džeki ushićena i govorljiva, naširoko komentarišući; zaćutala bi samo kada bi se komadi stene odlomili od brda, propuštajući nove izlive istopljenog kamena. Kada bi gledali kroz IC filter, brdo je izgledalo smaragdnozelene boje, sa belim pukotinama, a jezik lave koji je lizao polje bio je bleštavo zelen. Na normalnoj svetlosti trebalo je otprilike jedan sat da kamen pređe iz narandžaste u crnu boju, ali je na IC-u smaragd postao tamnozelen za otprilike deset minuta. Zeleno se izlivalo u svet, mešajući se sa belim. Pojeli su obrok, i kada su uzeli da operu tanjire, Džeki poče da gura Nirgala po kuhinji kao da vozi kolica, raspoložena kao što je bila u Novom Vanuatuu, blistavih očiju, sa osmejkom na licu. Nirgal je poznavao ove znake i milovao ju je dok je prolazila tesnim prostorom iza sedišta za vozače, srećan zbog obnovljene prisnosti, tako retke i dragocene. "Kladim se da je napolju toplo", reče on. Ona naglo okrenu glavu prema njemu i pogleda ga, raširenih očiju. Obukli su se i ušli u komoru bez ijedne reči, i držali se za ruke u rukavicama dok su čekali da se isisa vazduh i otvore vrata. Potom iziđoše iz vozila i pođoše preko suve grudvaste zemlje boje rđe, čvrsto se držeći za ruke, obilazeći izbočine, šupljine i kamenje visoko do grudi, prema svežoj lavi. Svako je nosio izolatorsku strunjaču u slobodnoj ruci. Mogli su da govore, ali nisu. Vazduh je povremeno naletao na njih, i Nirgal je čak i kroz slojeve hodača osećao da je topao. Zemlja im se malo tresla pod nogama, uz prepoznatljivu tutnjavu, koja mu je vibrirala u stomaku; svakih nekoliko sekundi nadglasao bi je progušen udar ili oštriji zvuk pucanja. Bilo je svakako opasno biti ovde napolju. Iznad jednog bližeg jezika usijane lave nalazilo se zaobljeno brdašce, veoma nalik na ono gde su ostavili vozilo, i oboje se kao po dogovoru uputiše prema njemu, grabeći prema vrhu dugačkim koracima, sve vreme se držeći za ruke, čvrsto. Sa vrha njihovog brdašca pružao se pogled daleko preko svežeg crnog izliva i njegove nestalne mreže vatrenih, narandžastih pukotina. Neprestano je vladala jaka buka. Činilo im se gotovo izvesno da će svaki novi izliv lave poteći drugom stranom crne mase, nizbrdo. Bili su na najvišoj tački obale potoka, koji je naočigled njih tekao sleva nadesno sredinom tog korita. Naravno, bilo je moguće da ih preplavi iznenadna bujica, ali to nije izgledalo verovatno, a tu napolju nisu bili ništa manje bezbedni nego u vozilu. Svi ovi obziri nestadoše kada je Džeki oslobodila ruku iz njegove i počela da skida rukavicu.

Nirgal učini isto, valjajući elastični materijal naviše sve dok nije izložio zglob šake i palac. Rukavica mu slete s prstiju. Ocenio je da je temperatura oko 278 stepeni: hladno, ali ne previše. Tada na njega nalete talas vrelog vazduha, praćen talasom toplog, možda oko 315 stepeni Kelvina, koji brzo prođe i sustiže ga hladan vazduh kome je njegova ruka bila prethodno izložena. Kada je svukao drugu rukavicu, bilo mu je već jasno da ista temperatura vlada svuda okolo i da je svaki udar vetra veoma različite temperature. Pre nego što joj se Nirgal okrenuo, Džeki je već bila raskopčala jaknu oko šlema i na grudima, i sada ju je smakla i ostala naga do pojasa. Nalete vetar i kožom joj prelete jeza kao mačje šape preko vode. Kada se nagnula da izuje čizme, boca s kiseonikom ležala joj je u udubljenju kičme, a rebra su se isticala pod kožom. Nirgal joj priđe i smaknu joj pantalone niz stražnjicu. Ona posegnu unazad, privuče ga k sebi i obori ga na zemlju, pa se oboje nađoše dole isprepletanih udova, hitro se uvijajući da se celim telom nađu na strunjačama; tlo je bilo veoma hladno. Potpuno se svukoše, i ona leže na leđa, sa bocom pored desnog ramena. On leže na nju; njeno telo je na mrazu bilo čudesno toplo, isijavajući toplotu poput lave; talasi toplote navirali su u njega odozdo i sa strane, vetar lak i vreo, njeno telo ružičasto i mišićavo, dok ga je obuhvatao snažno rukama i nogama, nestvarno stvarno na Suncu. Sudariše se vizirima. Njihovi šlemovi su neprestano izbacivali vazduh, boreći se sa prodorima oko ramena, leđa, grudi, ključnih kostiju. Povremeno bi se pogledali u oči, razdvojeni dvostrukim slojem stakla, koje kao da je bilo jedina prepreka njihovom potpunom stapanju. Osećaj je bio tako snažan da se činio opasan - viziri su se sudarali i sudarali, izražavajući njihovu težnju da se stope, ali i pouzdanje da su bezbedni. Džekine oči imale su neobičnu treperavu koronu između zenice i dužice. Ovi mali, crni, okrugli prozori bili su dublji od najdubljeg mohoula, bezdan do središta Vaseljene. Morao je da skrene pogled, naprosto je morao! Odigao se sa nje da osmotri njeno dugačko telo, koje ga je, onako zamamno, ipak manje opčinjavalo nego njene oči. Široka ramena, zaobljen stomak, ženstvena dužina njenih bedara - sklopio je oči, morao je. Zemlja je podrhtavala pod njima, pomerajući se u takvom skladu sa Džeki da mu se činilo da prodire u samu planetu, divlje, mišićavo telo žene - mogao je da leži potpuno mirno, oboje su ležali potpuno mirno, a svet ih je ljuljao, u blagom, ali snažnom seizmičkom zanosu. Ova živa stena. Kada su nervi i koža počeli da mu bride i ježe se, on okrenu glavu i zagleda se u tečnu magmu, a onda sve postade jedno. Napustili su vulkan Rejli i povezli se nazad u tamu maglene kape. Druge noći po silasku sa Rejlija približiše se Gametu. U mrkom sivilu posebno guste podnevne magle popeše se ispod velike ledene terase, i Džeki odjednom jeknu i nagnu se napred, pa isključi autopilota i obori kočnicu. Nirgal je bio zadremao, i zadržao se na volanu, zverajući napolje da vidi o čemu je reč. Litica u kojoj se nalazila garaža bila je razorena - sa nje se slivao veliki ledopad, prekrivajući ulaz u garažu. Led na vrhu proloma imao je veliki zvezdasti otvor, kao od eksplozije. "Oh", zakuka Džeki, "digli su ga u vazduh! Sve su ih pobili!" Nirgala kao da je neko udario u stomak; bio je zapanjen koliko je strah sličan fizičkom udarcu. Um mu je bio prazan, i činilo mu se da ništa ne oseća - bol, očajanje, ništa. Pruži ruku i stegnu Džekino rame - treslo se - pa se napeto zagleda kroz guste, pokretne velove magle. "Postoji pomoćni izlaz", reče on. "Ne verujem da su mogli da ih iznenade." Kroz jedan krak polarne kape bio je iskopan tunel do Ponora Australe, gde se nalazilo skrovište u ledenom zidu. "Ali", reče Džeki, progutavši knedlu. "Ali šta ako ih niko nije upozorio!" "Hajdemo do skrovišta u Ponoru", reče Nirgal, preuzevši upravljač. Kola su punom brzinom poskakivala preko ledenih cvetova; trudio se da misli samo na vožnju. Bojao se dolaska u drugo skrovište - ako ga zateknu pusto, ostaće bez poslednje nade, jedinog načina

da obuzda jad. Priželjkivao je da nikada ne stignu tamo, da se zauvek voze oko polarne kape u smeru kazaljke na satu, bez obzira na neizvesnost koja je pretvarala Džekin dah u šištanje i povremeno stenjanje. U Nirgalu je postojala samo tupost, odsustvo misli. Ne osećam ništa, pomisli on u čudu. Međutim, ispred njega su iskrsavale slike Hiroko kao da se projektuju na vetrobranu, ili stoje, duhovima slične, u pokretnoj magli. Napad je mogao da bude iz svemira, ili projektilom sa severa, i u tom slučaju je iznenađenje bilo moguće. Zeleni svet izbrisan iz Vaseljene, umesto njega samo beli svet smrti. Smrt boja, kao u ovom sivom zimskom svetu magle. Stisnuo je usne i usredsredio se na ledeni pejzaž, vozeći na bezobziran način za koji nije znao da mu je u prirodi. Sati su prolazili, a on se silio da ne misli na Hiroko, Nađu, Arta, Saksa, Maju, Harmakisa i ostale: njegova porodica, susedi, njegov grad i narod, sve je ostalo pod onom kupolom. Nagnuo se na svoj stegnuti želudac i utopio se u svet vožnje, na svaku izbočinu i rupu koje je trebalo izbeći u zaludnom nastojanju da vozilo manje odskače. Morali su da pređu tri stotine kilometara u smeru kazaljke na satu, a zatim da prođu gotovo čitavu dužinu Ponora Australe, koji se u poznu zimu sužavao i bio toliko zagušen blokovima leda da je kroz njega vodio samo jedan put, obeležen nejakim i malim pozicionim odašiljačima. Morao je da uspori, ali su pod okriljem sumračne magle mogli da voze bez obzira na doba dana, što su i učinili, sve dok nisu stigli do niskog zida u kome se nalazio ulaz u skrovište. Prošlo je samo četrnaest sati otkako su napustili kapiju Gameta - pravi podvig, na teškom i zaleđenom terenu - ali Nirgal nije bio svestan toga. Ako u skrovištu ne bude nikoga... Ako ne bude nikoga... Njegova obamrlost se gubila dok su se približavali niskom zidu na kraju ponora; nigde nije bilo traga o nečijem prisustvu, i u njemu se dizao strah kao kad se narandžasta magma probija kroz pukotine u crnoj, ohlađenoj lavi, pomamnom silinom, pretvarajući se u nepodnošljivu, razdiruću napetost u svakoj ćeliji njegovog tela... Tada nisko na zidu zatrepta svetlost, i Džeki povika: "Ah!" - kao da su je uboli iglom. Nirgal dodade gas i vozilo poskoči prema ledenom zidu, kao da će naleteti na njega; on zgazi na kočnicu i veliki ožičeni točkovi vozila nakratko skliznuše, a onda se ukopaše i rover stade. Džeki namesti šlem i pojuri u komoru, Nirgal za njom, i posle nepodnošljivo otegnutog ispumpavanja vazduha njih dvoje iskočiše iz vozila i požuriše do vrata komore u plitkom udubljenju u ledu. Vrata se otvoriše i četiri prilike u odelima iskočiše iz komore, naoružane pištoljima; Džeki viknu nešto preko zajedničke frekvencije, i sledećeg trenutka se nađoše u zagrljaju četvorke; bio je to dobar znak, iako je bilo moguće da ih samo teše, i Nirgal je i dalje bio u agoniji neizvesnosti, a onda ugleda Nađino lice iza vizira. Ona mu pokaza podignute palčeve, i on shvati da je zadržavao dah punih petnaest sati, iako je to verovatno bilo samo otkako je iskočio iz vozila. Džeki je plakala od olakšanja i Nirgal opazi da je i sam na ivici suza, ali su ga nagli izlazak iz otupelosti i strah ostavili slomljenog, iscrpljenog, praznog. Nađa ga uze za ruku i povede u komoru skrovišta kao da je razumela kako mu je, i kada se komora zatvorila i počela da se puni vazduhom, Nirgal stade da prepoznaje šta govore glasovi na zajedničkoj frekvenciji: "Toliko sam se uplašila, mislila sam da ste mrtvi." "Izišli smo kroz pomoćni tunel, pošto smo ih videli da dolaze..." U skrovištu poskidaše šlemove i poče beskrajno grljenje. Art ga je pljeskao po leđima, očiju iskolačenih i nalik na jaja: "Tol'ko mi je milo što vidim vas dvoje!" Zakopao je Džeki u medveđem zagljaju, a onda ju je odmakao od sebe i zagledao se u njeno uplakano, devojačko lice crvenih očiju sa odobravanjem i divljenjem, kao da je tek sada shvatio da je i ona ljudsko biće, a ne neko mačje božanstvo. Dok su se teturali niz uski tunel prema glavnom delu skrovišta, Nađa im je pričala šta se dogodilo, mršteći se na sećanje. "Videli smo ih kako dolaze na vreme da se izvučemo kroz pomoćni tunel, a