bi ove pelusidarne fantazije mogle biti delimično istinite. "Zar ono zaista postoji?" Fort klimnu glavom. "Da. Nisam u baš direktnoj vezi sa njima i ne znam kolike su njegove razmere. Ali siguran sam da su neki od Prvih stotinu još među živima. Sećate se teorija Tanejeva i Tokareve o kojim sam vam govorio kad ste stigli? E, to dvoje, i Usrula Kol, i čitav biomedicinski tim, živeli su u Aheronu, severno od Olimpus Monsa. Baza je bila uništena u ratu. Međutim, na zgarištu nije bilo tela. Pre šest godina, poslao sam Praksisovu ekipu da ponovo izgradi bazu. Kada je bila dovršena, nazvali smo je Aheronski Institut i ostavili je praznu. Tamo je sve priključeno i spremno za korišćenje, ali se ništa ne dešava, osim skromne godišnje konferencije o njihovoj ekoekonomiji. A prošle godine, po završetku konferencije, jedan od čistača je pronašao nekoliko listova hartije na izlazu faksa. Komentare na jedan od predstavljenih radova. Bez potpisa, bez izvora. Ali se u tom materijalu prepoznaje rad Tanejeva ili Tokareve, siguran sam, ili nekoga ko veoma dobro poznaje njihov rad. I mislim da je reč o malom gestu dobre volje." Veoma malom gestu dobre volje, pomisli Art. Ali Fort kao da mu je pročitao misli: "Upravo mi je stigao konkretniji pozdrav. Ne znam od koga. Veoma su oprezni. Ali nema sumnje da su tamo." Art proguta knedlu. Ako je to istina, reč je o senzacionalnoj vesti. "I vi sad hoćete da ja..." "Hoću da odete na Mars. Tamo imamo projekt koji će nam biti paravan, spasavanje materijala sa dela palog kabla lifta. Ali dok budete radili na tome, ja ću srediti da se sastanete sa osobom koja mi je poslala poruku. Nije potrebno da bilo šta započinjete. Oni će povući prvi potez i stupiti u vezu sa vama. Ali pazite. U početku im nemojte davati do znanja šta, zapravo, nameravate da uradite. Treba prvo da ih obradite. Saznajte ko su, kolikih su razmera njihove aktivnosti, i šta žele. I na koji način možemo da se sporazumemo." "Znači, biću neka vrsta..." "Diplomate." "Neka vrsta uhode, hteo sam da kažem." Fort slegnu ramenima. "Zavisi sa kim ste. Ovaj projekt mora da ostane tajna. Često sam u dodiru sa vođama drugih transnata, a to su plašljivi ljudi. Potencijalne pretnje važećem poretku često su meta brutalnih napada. A neki od njih već misle da Praksis predstavlja pretnju. Zato za sada Praksis mora da čuva tajno oružje, a ova misija na Marsu treba da bude jedan njegov deo. Stoga, ako uđete u igru, postajete deo tajnog Praksisa. Mislite da to možete?" "Ne znam." Fort se nasmeja. "Upravo sam vas zbog toga izabrao za ovaj zadatak, Randolfe. Izgledate mi kao jednostavna osoba." Priglupa osoba, zausti da kaže Art, ali se ugrize za jezik. Umesto toga reče: "Zašto baš mene?" Fort ga odmeri. "Kada kupujemo novu kompaniju, vodimo istragu o njenom osoblju. Čitao sam vašu biografiju, i učinilo mi se da imate građe za diplomatu." "Ili uhodu." "To su različite strane istog posla." Art se namršti. "Jeste li ozvučili moj stan? Moj stari stan." "Ne." Fort se ponovo nasmeja. "Ne bavimo se takvim stvarima. Dovoljni su podaci o karijeri." Art se priseti kasne noćne projekcije njihove seanse. "To i ovaj seminar", dodade Fort. "Sasvim dovoljno da vas upoznamo." Art razmisli o tome. Niko od Besmrtnih nije želeo taj posao, a po svemu sudeći, ni stipendisti. Naravno, reč je bila o odlasku na Mars, a zatim i u neki nevidljivi svet o kome niko ništa nije znao, možda zauvek. Ima ljudi koje to ne privlači. Ali za nekoga ko je slobodan, ko traži novo zaposlenje, ko možda ima smisla za diplomatiju...
I na kraju se zaista pokazalo da je reč o nekoj vrsti audicije. Za posao koji nikada nije čuo da postoji. Kupac Marsa. Šef kupovine Marsa. Marsovska krtica. Uhoda u kući Aresovoj. Ambasador u podzemlju Marsa. Ambasador na Marsu. Auh, brate, pomisli on. "Pa, šta kažete?" "Pristajem", reče Art.
7. Vilijem Fort nije gubio vreme. Onog trenutka kada je Art prihvatio zadatak na Marsu, život mu se ubrzao kao 'fast-forward' na videu. Te noći ga je ponovo pokupio kombi bez prozora i odvezao do istog takvog mlaznjaka, ovaj put samog, i kada se obreo na aerodromskom mostu, u San Francisku je svitalo. Otišao je do upravo Dampmajnsa i obišao prijatelje i poznanike. Da, ponavljao je, prihvatio sam posao na Marsu. Prikupljanje materijala kabla starog lifta. Samo privremeno. Dobro se plaća. Vratiću se. Isto popodne otišao je kući i spakovao stvari. Bilo je gotovo za deset minuta. Onda se umorno osvrnuo u praznom stanu. Na ploči štednjaka stajao je tiganj, jedini trag njegovog prošlog života. Poneo je tiganj do kofera, misleći da će moći negde da ga ugura i ponese sa sobom. Zastao je iznad kofera, punih i zatvorenih. Onda se vratio i seo na jedinu stolicu u stanu, sa tiganjem koji mu je visio iz ruke. Malo kasnije nazvao je Šeron, nadajući se da će se javiti telefonska sekretarica, ali ona je bila kod kuće. "Idem na Mars", nekako je izustio. Nije htela da mu poveruje. Kada je poverovala, razbesnela se. To je najobičnije dezerterstvo, on zapravo beži od nje. Ali ti si me već oterala, pokušao je da kaže, ali je ona prekinula vezu. Ostavio je tiganj na stolu i odneo kofere na pločnik ispred zgrade. Sa druge strane ulice nalazila se državna bolnica u kojoj su radili tretman dugovečnosti, opkoljena uobičajenom gomilom, ljudima koji će uskoro dobiti tretman, pa za svaki slučaj logoruju na parkingu, da se nešto ne dogodi. Tretman je bio zakonski zajemčen svakom građaninu Sjedinjenih Država, ali su liste čekanja bile tako duge da ljudi nisu bili sigurni hoće li doživeti svoj red. Art zavrte glavom na taj prizor i zaustavi peditaksi. Poslednjih nedelju dana na Zemlji proveo je u motelu u Kejp Kanaveralu. Bio je to pomalo dosadan oproštaj, jer je Kanaveral bio oblast ograničenog pristupa, nastanjena uglavnom vojnom policijom i pomoćnim osobljem koje je imalo krajnje odbojno držanje prema takozvanim 'neprežaljenima', kako su zvali one koji su čekali na odlazak. Svakodnevna ekstravagancija uzletanja ostavljala je čoveka ili zamišljenog ili užasnutog, i u oba slučaja privremeno gluvog. Ljudi bi po podne išli okolo za zvonjavom u ušima, ponavljajući 'Šta? Šta? Šta?' Da bi izbegli ovaj problem, većina lokalnih žitelja nosila je čepove za uši; postavljali bi sto, recimo, u restoranu, razgovarajući sa ljudima u kuhinji, a onda bi iznenada pogledali na sat, izvadili čepove iz džepa i gurnuli ih u uši, i buum, poletela bi još jedna noseća raketa 'Novaja Energija', sa dva prikačena šatla, od čega bi se sav svet tresao kao pihtije. Neprežaljeni bi istrčali na ulice sa rukama na ušima da vide još jedan prikaz svoje sudbine, zureći prebledelih lica u biblijski stub dima i ognjenu tačku koja ocrtava luk iznad Atlantika. Domaći bi ostali gde su, žvaćući žvaku i čekajući da prođe minut odmora. Jedina prilika kada su pokazali bar malo zanimanja bila je kada je jednog jutra javljeno da je grupa uljeza iskoristila visoku plimu i preplivala ogradu oko grada, gde ih je dočekala policija i poterala ih u oblast odakle je tog dana trebalo da poleti šatl; pričalo se da nekoliko njih bilo spaljeno prilikom lansiranja, i to je bilo dovoljno da izmami neke starosedeoce napolje, kao da su stub dima i vatra zbog toga izgledali drugačije. Onda je jednog nedeljnog jutra došao red na Arta. Probudio se i navukao tesni kombinezon koji su mu dali, osećajući se kao da sanja. Ušao je u kombi sa još jednim čovekom koji je izgledao podjednako ošamućeno; odvezli su ih do lansirne rampe gde su im izvršili identifikaciju mrežnjače, otisaka prstiju, glasa i fizičkog izgleda, a zatim su ga, tako rutinski da nije stigao ni da pokuša da
misli o onome što se događa, poveli u lift, pa niz kratak tunel do skučenog sobička sa osam stolica nalik na zubarske, na kojima je sedelo sedmoro ljudi razrogačenih očiju, posadili ga na stolicu i vezali; zatvorila su se vrata i nastala je rika od koje se sve treslo i bio je zgnječen u stolici, a onda je potpuno izgubio težinu. Stigli su na orbitu. Nešto kasnije, pilot je odvezao pojas, pa su to učinili i putnici, i prišli su prozorima da pogledaju napolje. Crni prostor, plavi svet, baš kao na fotografijama, ali sa zapanjujućom oštrinom stvarnosti. Art pogleda dole u Zapadnu Afriku, i talas mučnine preplavi mu svaku ćeliju. I baš kada je počeo pomalo da mu se vraća apetit, posle beskrajnog intervala svemirske bolesti koja je u stvarnom svetu navodno trajala tri dana, kao bomba je doleteo jedan od kontinualnih šatlova, pošto je zaokrenuo oko Venere i usporio na orbiti Zemlje-Meseca, tek toliko da omogući malim trajektima da ga sustignu. Negde u toku svemirske bolesti, Art i ostali putnici prešli su u jedan od tih trajekata, koji je u tačno određenom trenutku pojurio u poteru za šatlom. Njegovo ubrzanje bilo je veće i od onog prilikom poletanja sa Kanaverala, i kada se okončalo, Art je bio potpuno slomljen od obnovljene vrtoglavice i mučnine. Ponovno bestežinsko stanje bi ga ubilo; zastenjao je na samu pomisao na to; no, na svu sreću, u šatlu je postojao prsten koji se okretao brzinom što je u nekoliko prostorija stvarala takozvanu marsovsku težu. Artu su dodelili postelju u zdravstvenom centru koji se nalazio u jednoj od tih prostorija, gde je i ostao. Nije najbolje hodao u neobičnoj lakoći marsovske teže: skakutao je i posrtao, i još se osećao oštećen iznutra, i ošamućen. Međutim, bio je pošteđen mučnine, zbog čega je bio zahvalan, iako osećaj ni tako nije bio Bog zna kako prijatan. Kontinualni šatl bio je neobična naprava. Zbog čestih ulazaka u atmosfere Zemlje, Venere i Marsa, imao je oblik sličan čekićastoj ajkuli. Prsten rotirajućih odaja nalazio se u zadnjem delu broda, i iza njega bio je samo pogon i pristaništa za trajekte. Prilikom okretanja prstena, hodalo se glavom prema uzdužnoj osi broda, tabana uperenih u zvezde ispod poda. Posle otprilike nedelju dana putovanja, Art je odlučio da još jednom oproba bestežinsko stanje, zato što je rotirajući prsten bio bez prozora. Otišao je u jednu od prolaznih komora za prelazak iz prstena u statične delove broda; bile su smeštene duž uskog prstena koji se okretao zajedno sa gravitacionim, ali je mogao da uspori do nepomičnosti ostatka broda. Komore su izgledale kao kabine teretnog lifta, sa vratima na obe strane; kada bi čovek ušao u jednu od njih i pritisnuo pravo dugme, postepeno bi se zaustavila, i otvorila bi se vrata prema drugom delu broda. Art je pokušao da to učini. Kada je komora počela da usporava, počeo je da gubi težinu, a utroba mu se dizala u skladu sa ovim procesom. Kada su se konačno otvorila vrata, bio je sav znojav i nekako mu je pošlo za rukom da se odbaci prema tavanici, gde je povredio zglob šake u pokušaju da se zadrži pre nego što udari glavom. Bol se nadmetao sa mučninom, i mučnina je bila jača; trebalo mu je nekoliko premeta da bi stigao do kontrolne table i pritisnuo dugme koje će ponovo pokrenuti komoru, i vratiti ga u gravitacioni prsten. Kada su se zatvorila vrata, polako se spustio na pod i minut kasnije ponovo je bio u marsovskoj teži, a vrata kroz koja je ušao su se otvorila. Zahvalno je iskočio napolje, srećan što oseća samo bol u iščašenom zglobu. Mučnina je kudikamo neprijatnija od bola, zaključio je - bar od određenih nivoa bola. Moraće da se zadovolji pogledom napolje preko televizijskog ekrana. U tome neće biti usamljen. Većina putnika i celokupna posada provodili su najveći deo vremena u prstenu, gde je zbog toga vladala prilična gužva, kao u punom hotelu u kome većina gostiju uglavnom ubija vreme u restoranu i baru. Art je video i čitao priče o kontinualnim šatlovima gde su ovi bili prikazani kao nekva vrsta letećeg Monte Karla, sa stalnim gostima, bogatim i dokonim: popularne video serije čiji je smisao bio u samom miljeu. Artov brod, Ganeš, nije bio takav. Bilo je očito da
već dugo pravi skokove kroz Sunčev sistem, uvek pun putnika; enterijeri su već bili pomalo dotrajali, a njegov unutrašnji prostor, kada se svede na unutrašnjost prstena, delovao je dosta skučeno, mnogo manje od utiska koji se dobijao o ovoj vrsti brodova iz televizijskih vremeplova o Aresu. Ali Prvih Stotinu živeli su u pet puta većem prostoru nego što je bio prsten na Ganešu, koji je uz to nosio pet stotina putnika. Međutim, let je trajao samo tri meseca. Art se zato opustio i gledao televiziju, birajući dokumentarce o Marsu. Jeo je u trpezariji, dekorisanoj poput sale u nekom od onih velikih prekookeanskih brodova iz dvadesetih godina, i malo se kockao u kazinu koji je izgledao kao neki od vegaskih kazina iz sedamdesetih godina prošlog veka. Ali je uglavnom spavao i gledao televiziju; ove dve aktivnosti pretapale su se jedna u drugu, tako da je veoma živo sanjao o Marsu, a dokumentarci su poprimali sasvim nadrealnu logiku. Gledao je čuvenu polemiku Klejbornove i Rasela, i te noći je sanjao da se neuspešno raspravlja sa En Klejborn, koja je, baš kao i na videu, izgledala kao žena farmera iz Američkog gotika, samo još sasušenija i sumornija. Video je još jedan film koji ga je duboko pogodio, snimljen iz bespilotnog modula; modul se spustio sa jedne visoke litice Marinerisa i padao je skoro čitav minut pre nego što se ispravio i poleteo nisko iznad krša od kamena i leda na dnu kanjona. Art je sledećih nekoliko nedelja više puta sanjao kako sam pravi to poniranje i budio se tren pre udara. Činilo se da njegov um podsvesno oseća da je odluka da pođe bila pogrešna. Odbacio je tu pomisao sleganjem ramena, i nastavio da jede obroke i da vežba hodanje. Ispunjavao je vreme. Pogrešna ili ne, odluka je bila doneta. Fort mu je dao sistem šifriranja i uputstva za redovne izveštaje, ali je otkrio da na putu ima malo toga da se prenese. Ipak je uredno slao mesečne izveštaje, uvek iste: Na putu smo. Izgleda da je sve u redu. Nije bilo odgovora. A onda je Mars narastao kao narandža bačena prema televizijskim ekranima, i uskoro su bili tamo, zgnječeni u svojim gravitacionim ležajevima izuzetno oštrim kočenjem, da bi zatim bili ponovo zgnječeni u sedištima trajekta, ali je Art prošao kroz ove muke kao veteran, i posle nedelju dana na orbiti, i dalje kružeći, pristali su uz Novi Klark. Novi Klark imao je neznatnu silu teže, jedva dovoljnu da održi ljude na podu, i činilo se da im Mars visi iznad glave. Artu se vratila svemirska bolest, a još je trebalo da čeka dva dana do rezervisanog termina za vožnju liftom. Vozila lifta bila su kao visoki, vitki hoteli, i pet dana su nosila svoj tesno zbijeni ljudski teret prema planeti, gotovo sasvim bez sile teže sve do poslednjih dva dana, kada je počela da se pojačava, a onda je vozilo usporilo i polako se spustilo u prihvatni centar, nazvan Utikač, smešten na zapadnom rubu Šefilda na Pavonis Monsu, i sila teže postala je slična onoj na gravitacionom prstenu Ganeša. Ali Arta je sedam dana svemirske bolesti ostavilo sasvim iscrpljenim, i kada su se vrata vozila otvorila i kada su ih poveli u prostor koji je bio veoma sličan aerodromskom terminalu, otkrio je da jedva hoda, i čudilo ga je koliko mučnina može čoveku da umanji želju za životom. Prošla su tačno četiri meseca od dana kada je primio Fortov faks. Od Utikača do centra Šefilda putovalo se podzemnom, ali je Art bio u tako jadnom stanju da ne bi opazio vidik ni da ga je bilo. Smrvljen i nesiguran na nogama, otskakutao je na prstima niz visoki hodnik za nekim iz Praksisa i zahvalno se sručio na krevet u maloj sobi. Marsovska gravitacija izgledala je u ležećem položaju blaženo stamena, i uskoro je zaspao. Kada se probudio, nije mogao da se seti gde je. Osmotrio je sobicu, potpuno dezorijentisan, pitajući se gde je Šeron i zašto je njihova spavaća soba odjednom tako mala. Onda mu je sinulo. Na Marsu je. Zastenjao je i seo. Osećao se vrelo, a ipak odvojeno od tela, i sve je neznatno pulsiralo, iako je
izgledalo da osvetljenje u sobi normalno radi. Zid naspram vrata bio je prekriven zavesama, i on ustade, priđe im i razmahnu ih jednim trzajem. "Hej!" povika i odskoči unazad. Po drugi put se probudio, ili mu je bar tako izgledalo. Pogled je bio kao kroz prozor aviona. Beskrajni otvoreni prostor, nebo boje uboja, sunce kao mehur lave; a duboko ispod njega prostiralo se ravno kamenito polje - ravno i okruglo, jer je ležalo na dnu ogromne kružne litice - nestvarno pravilne, u stvari, za prirodni oblik. Bilo je teško odrediti udaljenost suprotne strane litice. Oblici na litici bili su savršeno jasni, ali su sklopovi na rubu sa one strane bili varljivi; ono što je izgledalo kao opservatorija možda bi stalo na glavu čiode. Zaključio je da je reč o kazanu Pavonis Monsa. Spustili su se u Šefildu, tako da tu nije moglo biti sumnje. Stoga je razdaljina do one opservatorije preko puta kruga bila nekih šezdeset kilometara, koliko se Art sećao iz video dokumentaraca, i na visini od pet kilometara od dna kratera. I sve je izgledalo potpuno pusto, stenovito, nedirnuto, primordijalno - vukanska stena, gola kao da se ohladila pre nedelju dana - ni traga od ljudskog prisustva - ili znakova teraformiranja. Mora da je isto tako izgledalo Džonu Bunu, pola veka ranije. Isto tako... tuđinski. I ogromno. Art je video kazane Etne i Vezuva, prilikom odlazaka na odmor iz Teherana, i to su po zemaljskim merilima bili veliki vulkani, ali se u ovome moglo izgubiti hiljadu takvih, u ovoj stvari, ovoj rupi... Sklopio je zavese i polako se obukao, podražavajući ustima oblik tog nezemaljskog kazana. Njegov vodič iz Praksisa, srdačna žena po imenu Adrijen, visoka dovoljno da bude rođena Marsovka, ali sa jakim australijskim naglaskom, povela ga je, zajedno sa još šestoro novopristiglih, u obilazak grada. Ispostavilo se da su njihove sobe na najnižoj koti grada, iako ne za dugo: Šefild je u poslednje vreme bio u fazi ukopavanja, da bi što više soba dobilo pogled na kazan koji je tako uznemirio Arta. Lift ih je odvezao gotovo pedeset spratova više, i izišli su u predvorje blistave, nove poslovne zgrade. Prošli su kroz velika obrtna vrata i obreli se na širokom travnatom bulevaru; pošli su pored niskih zgrada, sa pročeljima od uglačanog kamena i velikim prozorima, razdvojenim uskim, travnatim, poprečnim ulicama, i mnogobrojnih gradilišta, jer su mnoge zgrade još bile u različitim fazama izgradnje. Biće to lep grad, uglavnom sa trospratnicama i četvorospratnicama, dok su više zgrade bile na jugu, dalje od ivice kazana. Na zelenim ulicama bilo je mnogo ljudi, i poneki mali tramvaj na uskim šinama u travi; vladala je opšta živost i uzbuđenje, bez sumnje zbog dolaska novog lifta. Grad u zamahu. Prvo mesto na koje ih je odvela Adrijen bila je ivica kazana sa druge strane bulevara. Povela je sedmoro došljaka u uski, krivudavi park, do gotovo nevidljivog šatora kojim je bio omotan grad. Prozirni materijal nosile su podjednako prozirne geodezijske skele, usađene u ivični zid visine čovekovih grudi. "Ovde na Pavonisu materijal šatora mora da bude jači nego na drugim mestima", rekla im je Adrijen, "jer je spoljnja atmosfera izuzetno retka. Vazduh će biti uvek ređi nego u niziji, i to za činilac deset." Povela ih je u mehur za posmatranje u zidu šatora, gde su, gledajući u providni pod između nogu, videli sve do dna kazana, nekih pet kilometara niže. Ljudi zu uzvikivali u ushićenom strahu, a Art je nespokojno oprobavao čvrstinu poda. Polako mu se otvarala širina kazana: severna ivica bila je otprilike jednako udaljena kao Maunt Tamalpais i brda Nape kada bi se čovek spustio na aerodrom u San Hozeu. To nije bila neka izuzetna razdaljina. Ali dubina ispod njih, dubina: preko pet kilometara, ili oko dvadeset hiljada stopa. "Prava jama!" rekla je Adrijen. Ugrađeni teleskopi i ploče sa nacrtanim mapama omogućili su im da odrede mesto pređašnjeg Šefilda, sada tamo na dnu kazana. Art je pogrešio u pogledu praiskonske, nedirnute prirode kazana;
beznačajna gomila odronjenih stena sa litice, sa ponekom sjajnom tačkom, zapravo je predstavljala ruševine prvobitnog naselja. Adrijen je iscrpno opisala uništenje grada koje se dogodilo 2061. godine. Kabl lifta je, naravno, zbrisao predgrađa istočno od Utikača već u prvim trenucima pada. Kabl se potom omotao oko planete, izazvavši masivni drugi udar na južnoj strani grada, udar koji je doveo do širenja neotkrivene pukotine u bazaltnoj litici. Otprilike trećina grada nalazila se na pogrešnoj strani pukotine i obrušila se na dno kazana sa visine od pet kilometara. Preostale dve trećine grada bile su poravnate. Stanovništvo je, srećom, bilo uglavnom evakuisano za ona četiri sata između odvajanja od Klarka i drugog udara kabla, tako da je bilo malo žrtava. Ali Šefild je bio potpuno razoren. Mnogo godina posle toga, rekla im je Adrijen, mesto je ležalo napušteno, ruševine nalik na one u mnogim drugim naseljima posle nemira šezdeset prve. Većina tih naselja ostala je u ruševinama, ali Šefild je bio na idealnom mestu za usidravanje novog svemirskog lifta, i kada je Subaraši krajem osamdesetih počeo da priprema izgradnju lifta, ubrzo je krenula i gradnja na planeti. Podrobno areološko istraživanje potvrdilo je da na južnom rubu nema više pukotina, što je opravdalo obnovu na samoj ivici, na istom mestu kao ranije. Mašine su raščistile ostatke starog naselja, prebacivši veći deo materijala preko ivice i ostavivši samo najistočniji deo, oko starog sidrišta, kao neku vrstu spomenika katastrofe - istovremeno kao središnji element male turističke industrije, koja je nesumnjivo bila važan deo gradskih prihoda u mršavim godinama pre obnove lifta. Ovaj sačuvani delić prošlosti bio je sledeće mesto na koje ih je odvela Adrijen. Odvezli su se tramvajem do kapije u istočnom zidu šatora, iskrcali se i prošli pešice kroz providnu cev u manji šator, podignut iznad ostataka, gromada betona od starog podnožja lifta i donjeg dela palog kabla. Išli su stazom sa ogradom od konopaca, raščišćenom od krša, radoznalo posmatrajući temelje i iskrivljene cevi. Sve zajedno podsećalo je na posledice saturacionog bombardovanja. Zastali su ispod završetka kabla, i Art je uzeo da ga proučava sa profesionalnim zanimanjem. Veliki valjak od crnih ugljeničnih vlakana kao da uopšte nije bio oštećen prilikom pada, iako je to bio deo čiji je udar bio najsnažniji. Adrijen im je objasnila da se završetak kabla zario u veliki betonski bunker Utikača, da bi se potom vukao nekoliko kilometara dok je kabl padao niz istočnu stranu Pavonisa. Ovo nije moglo ozbiljnije da ošteti materijal izrađen da izdrži masu asteroida koja vuče izvan areosinhrone tačke. A sada je ležao tu, kao da čeka da ga zategnu i vrate na mesto: crna gromada valjkastog oblika, visoka dva sprata, optočena čeličnim šinama, obručima i ko zna čime još. Šator je pokrivao samo poslednjih stotinak metara; dalje se pružao otkriven, na istok, duž širokog lučnog platoa na rubu kratera i gubio se iz vida iza spoljnje ivice, koja im je bila horizont - ostatak planete bio je nevidljiv. Ali ovde, izvan grada, mogli su bolje da sagledaju koliko je Pavonis Mons ogroman - sama njegova ivica bila je zapanjujuće prostranstvo, zaravan oblika đevreka široka možda trideset kilometara, od oštre litice kaldere do postepenije padine vulkanskih strana. Sa njihovog mesta to je bilo sve što se moglo videti od Marsa, tako da im se činilo da stoje na visokom prstenastom svetu, pod nebom boje tamne lavande. Nešto južnije od njih ležala je nova Utičnica, titanski betonski bunker iz koga se dizao kabl novog lifta, sličan džinovskom indijskom triku sa konopcem, tanak, crn i prav kao vodovodna cev sa neba - vidljiv samo do visine od nekoliko oblakodera - i, zbog krša usred koga su stajali i ogromnosti golog stenovitog vrha vulkana, ranjiv kao da je reč o jednom jedinom ugljeničnom vlaknu, a ne o svežnju milijardi takvih i o najizdržljivijoj tvorevini u čovekovoj istoriji. "Ovo je uvrnuto", reče Art, osećajući se šuplje i nespokojno.
Posle obilaska ruševina, Adrijen ih je odvela u kafe na jednom od trgova u centru novog naselja, gde su ručali. Ovo je moglo da bude mondensko središte bilo kog grada na Zemlji - Hjustona, Tbilisija ili Otave, negde gde bučne građevinske aktivnosti svedoče o novonastalom blagostanju. Na povratku u sobe, metro im je bio podjednako poznat prizor - da bi ih, po izlasku iz voza, hodnici Praksisove zgrade podsetili na neki otmen hotel. Sve je bilo savršeno blisko - toliko blisko da je Art ponovo bio potresen vidikom sa prozora svoje sobe, strahotnim razmerama kazana vulkana - golom činjenicom Marsa, džinovskog i kamenitog, koji ga je privlačio poput vakuuma iza prozorskog stakla. U stvari, kada bi se razbio prozor, to bi se i dogodilo; malo verovatan slučaj, ali svakako uznemirujuća slika. Navukao je zastor. Posle toga više nije razmicao zavese i držao se dalje od prozora. Ujutru bi požurio da iziđe iz sobe, na pripremne sastanke koje je vodila Adrijen, sa još desetinom novajlija. Pošto bi ručao sa njima, po podne je odlazio da luta po gradu, vežbajući hodanje. Jedne večeri mu pade na pamet da pošalje poruku Fortu: Na Marsu sam, na obuci za novajlije. Šefild je lepo mestašce. Dobio sam sobu sa pogledom. Nije bilo odgovora. Adrijen ih je u okviru obuke odvela u nekoliko zgrada u vlasništvu Praksisa, u Šefildu i na istočnom rubu, gde su se upoznali sa osobljem za marsovske poslove transnacionalke. Praksis je bio prisutniji na Marsu nego u Americi. Art je tokom popodnevnih šetnji pokušao da izmeri relativnu težinu transnacionalki, brojeći pločice na pročeljima zgrada. Bili su prisutni svi veliki transnati - Armskor, Subaraši, Oroko, Micubiši, 7 švedskih, Šelalko, Džentajn i drugi - i svaki je zauzimao blok zgrada ili ceo kvart. Bilo je jasno da su tu zbog novog lifta, zbog koga je Šefild ponovo postao najvažniji grad na planeti. U grad se slivao novac transnacionalki, koje su tu gradile svoje marsovske urede, a često i čitava predgrađa pod šatorima. Njihovo bogatstvo ogledalo se u obimu gradnje - a po Artovom mišljenju, i u načinu na koji su ljudi hodali: ulice su bile pune onih koji su, poput njega, nespretno poskakivali u hodu, novodošlih biznismena, rudarskih inženjera i drugih, namršteno usredsređenih na to što rade. Nije bilo nimalo teško izdvojiti visoke, mlade domoroce, elegantne poput mačaka, ali su ovi u Šefildu bili u izrazitoj manjini, i Art se pitao da li je tako svuda na Marsu. U pogledu arhitekture, najviše se tražio prostor ispod šatora, tako da su dovršene zgrade bile zdepaste, često kockaste, i zauzimale prostor do same ulice i do krova šatora. Kada sve bude izgrađeno, samo će mreža od deset trouglastih trgova i širokih bulevara, i park duž oboda, razbijati slivenu masu glomaznih oblakodera, sa pročeljima od uglačanog kamena u svim prelivima crvene boje. Bio je to grad sagrađen za biznis. Art je imao utisak da će Praksis dobiti dobru komadešku tog biznisa. Subaraši je bio glavni izvođač radova na liftu, ali je Praksis trebalo da obezbedi softver, kao što je bilo i za prvi lift, uz to i deo vozila i deo komponenti sigurnosnog sistema. Sve ove poslove ustupila je komisija nazvana Prelazna vlada Ujedinjenih Nacija, navodno deo UN, a stvarno pod kontrolom transnata; Praksis je bio podjednako agresivan u ovoj komisiji kao i svi drugi. Vilijem Fort je možda bio zainteresovan za bioinfrastrukturu, ali ni ona obična nije bila izvan Praksisovog delokruga; postojale su grupe u okviru Praksisa koje su gradile vodovode, železničke piste, kanjonska naselja, generatore na vetar i areotermalna postrojenja. Poslednje dvoje svi su smatrali sporednim delatnostima, jer je proizvodnja na novim orbitalnim solarnim kolektorima i u fuzionom postrojenju u Ksanteu išla tako dobro, da se ne spominju integralni brzi reaktori starije generacije. Ali su svejedno lokalni izvori energije bili specijalnost Praksisove članice Energija Iz Dubine, koja je zdušno radila na njima tamo u zabitima. Praksisova lokalna kompanija za prikupljanje materijala, marsovska verzija Dampmajnsa, zvala se Uroboros, i kao i Energija Iz Dubine, bila je srazmerno mala. U stvari, kao što su ljudi iz Uroborosa požurili da objasne Artu kada su se jednog jutra sastali, na Marsu nije bilo mnogo
odbačenog materijala; gotovo sve se recikliralo ili bilo korišćeno za pravljenje poljoprivrednog đubriva, tako da su đubrišta u naseljima bila više privremena skladišta raznovrsnog materijala, gde je čekao da bude ponovo upotrebljen. Uroboros se, zapravo, bavio traženjem i sakupljanjem otpada ili otpadnih materija koje su na neki način nepopularne - otrovne, napuštene ili jednostavno nepotrebne - i pronalaženjem načina da se upotrebe. Uroborosov tim u Šefildu zauzimao je jedan sprat Praksisovog oblakodera u centru. Kompanija je započela postojanje na Marsu iskopavanjem starog naselja, pre nego što su ruševine bile onako bezdušno gurnute u provaliju. Čovek po imenu Zefir vodio je projekt spasavanja materijala palog kabla, pa su on i Adrijen pošli sa Artom do železničke stanice, gde su seli na lokalni voz koji ih je za kratko vreme odvezao do istočne ivice vulkana i niza predgrađa pod šatorima. Jedan od šatora bilo je Uroborosovo prihvatno skladište, i ispred njega se nalazilo, zajedno sa više drugih vozila, zaista ogromno pokretno postrojenje za obradu, nazvano Zver. Superedž bi pored Zveri izgledao kao auto na baterije - bila je to više zgrada nego vozilo, i bila je gotovo potpuno robotizovana. Još jedna Zver pravila je kabl u zapadnom Tarzisu, i Art se upisao za posetu lokacije. Stoga su mu Zafir i nekoliko tehničara pokazali unutrašnjost trenažnog vozila, završivši obilazak u velikoj prostoriji na poslednjem spratu, gde se nalazio prostor za boravak živih posetilaca. Zafir je strasno govorio o onome što je druga Zver pronašla u Tarzisu. "Naravno, već samo prikupljanje ugljeničnih vlakana i dijamantske paste obezbeđuje nam dovoljan priliv prihoda", reče. "Osim toga, ide nam dobro i sa nekim egzotičnim metamorfiranim istopinama u oblasti pada završetka kabla. Ali ono što će vas najviše zanimati jesu bakiloptice." Zafir je bio stručnjak za one male geodezijske lopte zvane bakminsterfulerini i oduševljeno je nastavio: "Otkrili smo da su temperature i pritisci u zoni pada u zapadnom Tarzisu slični kao oni prilikom sinteze fulerina u elektrolučnom reaktoru, tako da tamo postoji potez dugačak stotinu kilometara gde se ugljenik na donjoj strani kabla sastoji uglavnom od bakiloptica. Poglavito šezdesetice, ali ima i tridesetica, kao i superbakija." A neki od superbakija nastali su od atoma drugih elemenata, zarobljenih u njihovim ugljeničnim kavezima. Ovi 'puni fulerini' koristili su se u proizvodnji kompozita, ali je bilo veoma skupo praviti ih u laboratorijama, zbog velikih količina energije koje su za to bile potrebne. Stoga je to bilo zgodno otkriće. "Sada sortira različite superbakije, gde će dobro doći tvoja jonska hromatografija." "A, to već razumem", reče Art. Radeći analize u Gruziji, već je koristio jonsku hromatografiju, i bio je to razlog koji je naveo za odlazak u unutrašnjost. Zato su u sledećih nekoliko dana Zafir i neki od operatera Zveri učili Arta kako da upravlja njom, a posle obuke bi večerali zajedno u malom restoranu u šatoru na istočnoj ivici. Posle zalaska Sunca imali su sjajan pogled na Šefild, nekih trideset kilometara dalje duž krivine ruba, osvetljen u tami kao svetiljka obešena nad crnim bezdanom. Dok su jeli i pili, razgovor je retko skretao na temu Artovog projekta, i ovaj je, razmišljajući o tome, zaključio da je verovatno reč o namernoj kolegijalnoj diskreciji. Zver je sama upravljala sobom, i iako je bilo izvesnih poteškoća u sortiranju nedavno pronađenih punih fulerina, tamo je sigurno bilo ljudi koji su dovoljno poznavali rad na jonskom hromatografu da bi obavili posao. Nije, dakle, bilo očiglednog razloga da Arta šalju čak sa Zemlje da to uradi, pa je u toj priči moralo biti još nečega. Zato je grupa izbegavala tu temu, štedeći Arta od pribegavanja lažima, ili nespretnog sleganja ramenima, ili otvorenog pozivanja na poverljivost. Art bi se osećao nelagodno u svakom od ova tri načina izvrdavanja, pa im je bio zahvalan na taktičnosti. Ali to je unelo izvesnu suzdržanost u njihove razgovore. Osim toga, retko je viđao ostale pridošlice iz Praksisa, osim kada bi se sastali radi obilazaka, i nije poznavao nikog drugog u gradu, niti na planeti. Zato je bio pomalo usamljen, i dani su mu prolazili u sve jačem nespokojstvu, koje je
prelazilo u opresiju. Zavese na prozoru njegove sobe bile su stalno sklopljene, i hranio se u restoranima dalje od ivice. Situacija je počela previše da ga podseća na nedelje provedene na Ganešu, kojih se sećao kao vremena patnje. Ponekad je morao da potiskuje osećaj da je pogrešio što je došao. Stoga je, posle poslednjeg časa orijentacije, na zakuski u znak dobrodošlice u Praksisovoj zgradi, popio više nego što je imao običaj, i nekoliko puta udahnuo iz visoke boce sa azotnim oksidom. Rekli su mu da je udisanje rekreacionih narkotika bilo lokalni običaj, dosta popularan među marsovskim građevincima, i da se u nekim muškim javnim toaletima čak nalaze automati sa bočicama raznovrsnih gasova. Azotni oksid nesumnjivo je činio da šampanjac jače rezi; bila je to zgodna kombinacija, kao kikiriki i pivo, ili pita od jabuka i sladoled. Posle je otišao da šeta ulicama Šefilda, nespretno odskačući, osećajući azotirani šampanjac kao neku vrstu antigravitacionog dejstva koje ga je, zajedno sa marsovskim uslovima, činio suviše lakim. Tehnički je težio oko četrdeset kila, ali mu se sada, dok je hodao, činilo da nema više od pet. Čudan osećaj i dosta neprijatan. Kao da hoda po podmazanom staklu. Umalo nije naleteo na nekog mladića, nešto višeg rasta od njega - momak je bio crnokos, mršav i graciozan kao ptica, i prvo se hitro izmakao, a onda ga je pridržao, položivši mu šaku na rame, sve u jednom, tečnom pokretu. Mladić ga pogleda u oči. "Jeste li vi Artur Randolf?" "Da", reče Art, iznenađen. "Ja sam. A ko ste vi?" "Ja sam onaj koji je stupio u vezu sa Vilijemom Fortom", reče mladić. Art se iznenada zaustavi, zaljuljavši se da povrati ravnotežu. Mladić ga pažljivo zadrža, prihvativši ga vrelom šakom za mišicu. Posmatrao ga je otvorenim pogledom, prijateljski se smešeći. Ima najviše dvadeset pet godina, pomisli Art - naočit mladić smeđe kože i gustih crnih obrva, sa pomalo azijatskim oblikom očiju, široko postavljenih iznad istaknutih jagodica. Pametan pogled, pun radoznalosti i neke teško odredljive, magnetne privlačnosti. Artu je odmah postao simpatičan, bez nekog određenog razloga. Bio je to jednostavno osećaj. "Zovi me Art", reče. "A ja sam Nirgal", reče mladić. "Hajdemo do parka Vidikovac." Art pođe za njim niz travnati bulevar do parka na ivici. Tu su pošli stazom pored ivičnog zida, i usput je Nirgal pomagao Artu u njegovim pijanim zaokretima, hvatajući ga za mišicu i usmeravajući ga. Njegov stisak imao je neko električno, prožimajuće svojstvo i bio je veoma topao, kao da mladić ima groznicu, iako se u njegovim tamnim očima to nije videlo. "Zašto si došao ovamo?" upita Nirgal - a njegov glas i izraz lica učinili su da pitanje bude nešto više od površne radoznalosti. Art sačeka sa odgovorom, da razmisli šta će reći. "Da pomognem", reče. "Znači, pridružićeš nam se?" I ovo mladićevo pitanje bilo je tako izrečeno da je bilo jasno da je mislio na nešto drugo, nešto suštinsko. A Art reče: "Da. Kad god budete hteli." Nirgal se osmehnu, brzim, razdraganim osmehom koji je dotle jedva obuzdavao, pa reče: "Dobro. Vrlo dobro. Ali, pazi, ovo radim na svoju ruku. Razumeš? Postoje ljudi koji se ne bi složili. Zato hoću da te neprimetno umuvam među nas, kao da se slučajno dogodilo. Slažeš li se?" "Nemam ništa protiv." Art je tresao glavom, zbunjen. "I sam sam planirao da uradim tako nešto." Nirgal se zaustavi pored posmatračkog mehura, uze Arta za ruku i zadrža je u svojoj. Njegov pogled, tako otvoren i čvrst, bio je kontakt druge vrste. "Dobro. Hvala ti. Onda samo nastavi kao i do
sad. Idi na taj put u okviru tvog projekta, i tamo će te neko pokupiti. Videćemo se posle toga." I ode, kroz park u pravcu železničke stanice, krećući se dugačkim, gracioznim korakom osobenim za sve mlade domoroce. Art je gledao za njim, pokušavajući da se seti svake pojedinosti susreta, da odredi šta ga je učinilo tako punim značenja. Izraz na mladićevom licu, zaključio je - ne onajnesvesna napetost što se ponekad može videti na licima mladih, već nešto više - neka duhovna snaga. Art se seti onog iznenadnog osmeha kada je rekao (obećao) da će im se pridružiti. I sam se nasmeši. Vrativši se u sobu, ode pravo do prozora i razmaknu zavese. Zatim se vrati do stola pored postelje, sede, uključi beležnicu i potraži pod Nirgal. Nikog upisanog pod tim imenom. Postojalo je mesto Nirgal Valis, između basena Argire i Vales Marinerisa. Jedan od najboljih primera kanala izdubljenih vodom na planeti, pisalo je, dugačak i krivudav. Reč je takođe bila vavilonski naziv za Mars. Art ponovo ode do prozora i priljubi nos uz staklo. Gledao je pravo u ždrelo te stvari, u kameno srce čudovišta. Vodoravni luk zidova, široka, kružna ravnica tako duboko dole, oštra ivica tamo gde se spajala sa zidom - beskraj senki, boje kestena, rđe, crnih, mrkih, narandžastih, žutih, crvenih - svuda crvena, svi prelivi crvene... Upijao je sve to, prvi put bez straha. I dok je gledao ovu ogromnu bušotinu u planeti, novo osećanje zameni strah u njemu, i on zadrhta i poskoči u mestu, odigra kratki ples. U stanju je da podnese pogled. U stanju je da podnese gravitaciju. Sreo je Marsovca, pripadnika podzemlja, mladića neobične pojave, i opet će ga videti, videće sve njih... Stigao je na Mars.
8. A nekoliko dana kasnije nalazio se na zapadnoj padini Pavonis Monsa, vozeći mali rover uskom silaznom stazom duž trake razbacanog vulkanskog materijala, kroz koju se pružalo nešto nalik na zupčaste šine. Poslao je poslednju šifrovanu poruku Fortu, u kojoj ga je obavesti da kreće, i dobio je prvi odgovor otkako je otišao: Srećan put. U prvom satu vožnje pred njim se pojavilo ono za šta su mu svi govorili da će biti najspektakularniji prizor koji će videti na putu: prelazak preko zapadne ivice kazana i početak silaska niz spoljnju padinu džinovskog vulkana. Ovo se dogodilo šezdesetak kilometara zapadno od Šefilda. Prešao je jugozapadnu ivicu beskrajnog rubnog platoa i pošao nizbrdo, i tada se daleko u dubini ukazalo obzorje - pomalo zakrivljena, maglovita, bela pruga, nalik na prizor Zemlje viđen sa prozora šatla - što je imalo smisla, jer je vrh Pavonisa bio na visini od oko osamdeset pet hiljada stopa iznad Amazonis Planicije. Bio je to beskrajan vidik, najubedljiviji mogući podsetnik na zapanjujuću visinu Tarzisovih vulkana. U tom trenutku takođe je imao odličan pogled na Arsija Mons, najjužniji od tri vulkana Tarzisa, koji se dizao iznad horizonta levo od njega kao neki susedni svet. A ono što je podsećalo na crni oblak, iza dalekog severozapadnog horizonta, verovatno je bio sam Olimpus Mons! Celog prvog dana vozio je nizbrdo, ali je zadržao dobro raspoloženje. "Toto, nema izgleda da smo još u Kanzasu. Idemo... da vidimo čarobnjaka! Čudesnog čarobnjaka sa Marsa!" Drum je išao pored linije palog kabla. Kabl je pogodio zapadnu stranu Tarzisa strahovitom snagom, ne tako velikom kao kod poslednjeg namotaja, naravno, ali dovoljnom da izazove nastanak superbakija koje je Art trebalo da ispita. Zver koja je bila njegovo odredište već je prikupila materijal kabla u toj oblasti, i kabl gotovo da se više nije mogao videti; sve što je ostalo od njega bile su staromodne železničke šine, sa trećom zupčastom šinom u sredini. Zver je napravila ove šine od ugljenika kabla, i upotrebila druge delove kabla i magnezijum iz tla, da načini male samohodne rudarske vagone, koji su nosili sakupljeni materijal uz padinu Pavonisa do Uroborosovog postrojenja u Šefildu. Baš zgodno, pomisli Art, posmatrajući kako mali robotski vagon prolazi kraj njega u suprotnom smeru, uz šine prema gradu. Vagon je bio crne boje, nizak, pokretan jednostavnim motorom u dodiru sa zupčastom šinom, i nosio je teret koji se sastojao uglavnom od ugljeničnih mikrocevnih vlakana, sa velikim četvrtastim blokom dijamanta odozgo. Art je čuo za to u Šefildu i nije bio iznenađen. Dijamant je bio prikupljen iz dvostrukih spirala kojima je bio ojačan kabl, i ovi blokovi su, u stvari, bili daleko manje vrednosti od ugljeničnih vlakana ispod njih - zapravo su predstavljali luksuzne poklopce. I zaista su lepo izgledali. Drugog dana vožnje, Art je sišao sa beskrajne kupe Pavonisa na samu izbočinu Tarzisa. Ovde je zemljište bilo mnogo više posuto kamenjem i izbušeno kraterima nego na padini vulkana. I sve je bilo pokriveno slojem snega i peska, pomešanih u naoko jednakim količinama. Bila je to snežna padina Tarzisa, oblast u kojoj su oluje sa zapada često ostavljale snežne nanose koji se nikada nisu topili već su rasli, iz godine u godinu, nabijajući sneg na dnu. Za sad se taj materijal sastojao od sabijenog snega, ali će se jednog dana najniži slojevi pretvoriti u led, a padine u glečere. Sada su iz snega štrčale velike stene i prstenovi malih kratera, obično manje od kilometra u prečniku, tako neoštećenog izgleda kao da su iskopani dan ranije, s tim što su bili ispunjeni peskovitim snegom. Dok je još bio kilometrima daleko, Art je opazio Zver kako prerađuje kabl. Prvo se iznad horizonta pojavio vrh Zveri, a onda se sledeći sat pomaljao ostatak. Stojeći posred beskrajne puste padine, činila se nešto manja od svoje blizanke gore u Istočnom Šefildu, sve dok joj se nije dovezao uz bok, gde je ponovo shvatio da je velika kao gradski blok. Na dnu jednog njenog boka zjapio je
četvrtasti otvor nalik na ulaz u parking-garažu. Art poveze rover u otvor - Zver se kretala brzinom od tri kilometra na dan, pa nije bilo teško pogoditi ga - i našavši se unutra, pođe uvis spiralnom rampom, prateći kratki tunel do komore. Tu se obratio preko radija veštačkoj inteligenciji Zveri, i vrata iza rovera se bešumno zatvoriše, tako da je minut kasnije mogao da iziđe iz vozila, ode do vrata lifta i popne se liftom na osmatrački most. Nije mu trebalo dugo da shvati da život u Zveri nije sinonim za provod, i, pošto se javio u ured u Šefildu i pogledao jonski hromatograf dole u laboratoriji, vratio se do rovera i odvezao se napolje da malo bolje osmotri okolinu. Zafir mu je potvrdio da je tako sa svima koji rade sa Zveri; roveri su bile kao ribe-piloti koje plivaju oko velikog kita, i iako se sa osmatračkog mosta pružao lep i dalek vidik, ljudi su na kraju veći deo dana provodili vozeći se okolo. Pa je tako radio i Art. Pali kabl koji se pružao ispred Zveri jasno je pokazivao koliko je ovde dole posao bio teži nego gore, na početku pada. Kabl je ovde bio ukopan gotovo trećinom prečnika, a valjak je bio spljošten i obeležen dugačkim pukotinama koje su se pružale duž njega, otkrivajući njegov sklop koji se sastojao od svežnjeva ugljeničnih vlakana, i dalje jednog od najotpornijih poznatih materijala, iako se govorilo da je materijal kabla novog lifta još jači. Zver je bila opkoračila ove ostatke, četiri puta viša od kabla; nagoreli crni poluvaljak gubio se u otvoru na prednjem kraju Zveri, iz koga se čulo duboko, mumlavo, gotovo podzvučno vibriranje. Potom bi se, oko dva sata po podne svakog dana, otvorila vrata na zadnjem kraju Zveri, iznad šina koje su se neprestano produžavale, da propuste jedan od onih vagona sa dijamantskim krovom, svetlucavim na suncu, koji bi smesta kliznuo dalje prema Pavonisu. Vagoni su nestajali iza visokog istočnog horizonta, u prividnu 'depresiju', koja se sada nalazila između njega i Pavonisa, desetak minuta vožnje posle izlaska iz matične mašine. Pošto bi odgledao ovaj dnevni odlazak, Art bi se provozao u roveru, istražujući kratere i velike usamljene stene, u stvari tražeći Nirgala, ili, tačnije, očekujući ga. Posle nekoliko dana provedenih u ovom obredu, dodao je naviku da svakog popodneva obuče skafander i iziđe na par sati u šetnju pored kabla ili ribe-pilota, ili po okolini. Bio je to kraj neobičnog izgleda, ne samo zbog miliona crnih stena, ravnomerno rasutih, već i zato što su peščani vetrovi izvajali čvrsti snežni pokrivač u fantastične oblike: grebene, šupljine, grede, nanose u obliku suze iza svake izložene stene, i tako dalje - ovi oblici zvali su se sastrugi. Bilo je zabavno šetati oko ovih neobičnih, aerodinamičnih izbočina od crvenkastog snega. I tako iz dana u dan. Zver je polako odmicala na zapad. Oktrio je da su vetrometni goli vrhovi stena često obojeni sićušnim mrljama brzih lišajeva, vrste koja brzo raste, ili bar brzo za lišajeve. Art je uzeo nekoliko uzoraka kamenja i odneo ih u Zver, gde je sa zanimanjem uzeo da čita o njima. To su očito bili veštački uzgajeni kriptoendolitski lišajevi, drugim rečima lišajevi koji žive na kamenu, i na toj visini su živeli na samoj ivici opstanka - prilog o njima tvrdio je da troše više od devedeset osam odsto energije na puko preživljavanje, a manje od dva odsto na razmnožavanje. Ovo je bilo veliko poboljšanje u odnosu na zemaljske vrste od kojih su nastali. Prolazili su dani, pa nedelje; ali šta je drugo mogao da radi? Nastavio je da sakuplja lišajeve. Prema beležnici, jedan od kriptoendolita koje je našao bio je prva vrsta koja je preživela na površini Marsa; uzgajili su je članovi legendarnih Prvih stotinu. Razbio je nekoliko kamenova da bolje pogleda i otkrio trake lišaja unutar prvog centimetra kamena: prvo žuta traka na samoj površini, pa ispod nje plava, i na kraju zelena. Posle tog otkrića često je zastajao u šetnji da klekne i osloni vizir šlema na obojeno kamenje koje je štrčalo iz snega, diveći se krastama lišajeva i njihovim bogatim, bledim bojama - žutoj, maslinastoj, žutozelenoj, tamnozelenoj, crnoj, sivoj. Jednog popodneva odvezao je ribu-pilota daleko na sever od Zveri i izišao da prošeta i sakupi
uzorke. Kada se vratio, otkrio je da vrata na boku vozila neće da se otvore. "Koji im je moj?" upita on glasno. Prošlo je toliko vremena da je zaboravio da nešto treba da se dogodi. To nešto očito je uzelo oblik elektronskog kvara. Ukoliko je to zaista bilo to, a ne... nešto drugo. Pozvao je preko interkoma i probao svaku šifru koju je znao na tastaturi pored vrata komore, ali je sve bilo uzalud. Pošto nije mogao da se vrati unutra, nije mogao ni da uključi sistem za slučaj opasnosti. Interkom u njegovom šlemu imao je veoma ograničen domet - horizont, zapravo - koji se ovde, ispod Pavonisa, suzio do marsovskih dimenzija, samo po nekoliko kilometara u svakom pravcu. Zver je bila dosta daleko iza horizonta, i iako je verovatno mogao da stigne pešice do nje, jedan deo puta će mu i Zver i riba-pilot biti iza horizonta, i biće sam, u skafandru, sa ograničenom rezervom vazduha... Odjednom je pejzaž, sa svojim prljavim sastrugijima, zadobio tuđinski, preteći izgled, mračan usred vedrog, sunčanog dana. "Pa, šta je, tu je", reče Art, napregnuto razmišljajući. Uostalom, zato je i otišao ovako daleko, da ga pokupe oni iz podzemlja. Nirgal je rekao da treba da izgleda kao slučajnost. Naravno, ovo ne mora da bude baš ta slučajnost, ali bila ona to ili ne, panika sigurno neće pomoći. Bolje da pođe od pretpostavke da je reč o stvarnom problemu, i da pođe odatle. Mogao je da pokuša da stigne do Zveri ili da nekako uđe u rover. Još je razmišljao o tome i kucao na tastaturi na vratima komore poput vrhunskog daktilografa, kada ga neko oštro potapša po ramenu. "Aaaa!" dreknu on i okrenu se u skoku. Iza njega su stajale dve prilike u hodačima, sa izgrebanim, starim šlemovima. Video im je lica iza vizira: žena sa licem kao u jastreba, koja je izgledala kao da bi ga rado ujela, i nizak crnac mršavog lica, sa sivim pletenicama oko ivice vizira nalik na ramove slika od upletenih konopaca kakvi se ponekad mogu videti u primorskim restoranima. Muškarac je bio taj koji je potapšao Arta po ramenu. Sada je podigao tri prsta, pokazavši prema svojoj pločici na zglobu. Kanal koji koriste, svakako. Art se uključi. "Hej", povika, sa više olakšanja nego što je trebalo, zaključivši da je ipak reč o Nirgalovoj nameštaljki i da nije bio u stvarnoj opasnosti. "Hej, izgleda da ne mogu da otvorim vozilo. Da li biste me povezli?" Oni su samo zurili u njega. Smeh muškarca bio je jeziv. "Dobro došao na Mars", reče.
Treći deo: DUGI IZLIV En Klejborn vozila je niz Ženevsku Mamuzu, zastajući posle svakih nekoliko krivina da iziđe i uzme uzorke kamena sa preseka druma. Autoput Transmarineris bio je napušten još šezdeset prve i sada je bio preplavljen rekom prljavog leda i stena koja je potopila dno ponora Koprates. Put je bio arheološki eksponat, ćorsokak. Ali En je proučavala Ženevsku Mamuzu. Mamuza je bila završetak mnogo dužeg bedema lave, čiji je ostatak uglavnom utonuo u visoravan na jugu. Postojalo je nekoliko bedema - obližnji Melas Dorsa, dalje na istoku Felis Dorsa, na zapadu Solis Dorsa - zrakasto raspoređenih u odnosu na kanjone Marinerisa, i nepoznatog porekla. Ali sa povlačenjem južnog zida Melasa usled sleganja i vetra ostala je ogoljena tvrda stena bedema i tako je nastala i Ženevska Mamuza, idealna rampa za Švajcarce da niz nju spuste svoj drum sa zida kanjona, a sada zgodna baza za Enino istraživanje bedema. Bilo je moguće da su i Mamuza i svi okolni bedemi nastali koncentričnim širenjem pukotina prilikom uzdizanja Tarzisa; no, mogli su da budu i mnogo stariji, ostaci tipa 'basen i venac', čestog u Nojevo doba, kada se planeta još širila usled svoje unutrašnje toplote. Određivanje starosti bazalta u podnožju bedema pomoći će da se utvrdi koji je od ova dva odgovora pravi. Zato je polako vozila mali rover niz put prekriven injem. Kretanje vozila biće prilično uočljivo iz svemira, ali njoj je bilo svejedno. Prethodnih godinu dana vozila se preko cele južne polulopte, ne preduzimajući nikakve mere predostrožnosti osim kada bi se približila nekom od Kojotovih tajnih skloništa da dopuni zalihe. I ništa se nije dogodilo. Stigla je do dna Mamuze, nedaleko od reke leda i kamenja koja je sada zagušila dno kanjona. Izišla je iz vozila i počela da kucka čekićem po dnu poslednje pukotine na putu. Bila je okrenuta leđima ogromnom glečeru i nije mislila o njemu. Bila je usredsređena na bazalt. Bedem se dizao ispred nje prema suncu, savršena rampa do vrha litice oko tri kilometra iznad nje i pedeset kilometara u pravcu juga. Sa obe strane Mamuze izvijala se džinovska južna litica Ponora Melas, sva u ogromnim utonima i manjim izbočinama - nevelika tačka na dalekom obzorju sleva, i veliki masiv nekih šezdeset kilometara zdesna, koji je En zvala Kejp Solis, Rt Solis. Odavno je En predskazala da će svako navodnjavanje atmosfere pratiti znatno ubrzana erozija, i litica sa obe strane Mamuze nosila je dokaze da je bila u pravu. Uton između Ženevske Mamuze i Kejp Solisa oduvek je bio dubok, ali je sada nekoliko svežih klizišta pokazivalo da se brzo produbljuje. Međutim, čak i najsvežiji ožiljci, kao i ostale šupljine i raslojavanja litice, bili su posuti injem. Veliki zid imao je boju Siona ili Brisa pod snegom - crvene naslage, isprugane belim. Na dnu kanjona, kilometar ili dva zapadno od Ženevske Mamuze, uporedo s njom, nalazio se sasvim nizak crni greben. Radoznala, En ode do njega. Izbliza se činilo da je greben, ne viši od ljudskih prsa, zaista bio načinjen od istog bazalta kao Mamuza. Uzela je čekić i odbila uzorak stene. Pogled joj privuče neki pokret i ona naglo podiže glavu. Kejp Solis je ostao bez nosa. Iz njegovog podnožja dizao se crveni oblak. Lavina! Ona istog trenutka uključi štopericu na pločici i smaknu dvogled i kapuljaču preko vizira, podešavajući fokus sve dok se nije jasno ukazao daleki masiv. Sveže ogoljena stena bila je crnkaste boje i izgledala je bezmalo okomita; pukotina od hlađenja u bedemu, možda - ako je i to bio bedem. Izgledao je kao bazalt. I činilo se kao da je odron još povisio četiri kilometra visoku liticu. Duboko u utonu odlomio se i manji deo litice, verovatno zbog vibracija udara. Međutim, izgledao je kao manji odron u poređenju sa obrušenim masivom, koji mora da je bio sastavljen od miliona kubnih metara stene. U stvari, bilo je fantastično videti jednu od velikih lavina - većina arheologa i
gelologa morala je da se oslanja na eksplozije ili kompjuterske simulacije. Nekoliko nedelja provedenih u Marinerisu rešilo bi njihove probleme. Onda je naišao, valjajući se zemljištem duž ivice glečera, niska tamna masa sa uskovitlanim oblakom prašine na vrhu, kao ubrzani film približavanja olujnog oblaka, sa zvučnim efektima i svim ostalim. Bio je podosta odmakao od rta. Ona odjednom shvati da posmatra oblik klizišta poznat kao dugi izliv. Bila je to neobična pojava, jedna od nerešenih zagonetki geologije. Velika većina klizišta prelazila je vodoravno manje od dvostruke dužine pada; međutim, neki od najvećih odrona kao da su prkosili zakonima trenja, prelazeći vodoravno deset puta veću dužinu od visine pada, a ponekad i dvadeset i trideset puta. Zvali su ih dugi izlivi, i niko nije znao kako nastaju. Kejp Solis je, eto, pao sa visine od četiri kilometra, te je trebalo da se prostre ne dalje od osam; ali ne, još se valjao dnom Melasa, niz kanjon, pravo prema En. Ako prevali samo petnaestostruku dužinu pada, pregaziće je i naleteće na Ženevsku Mamuzu. Podesila je fokus dvogleda na prednji kraj klizišta, vidljiv tek kao tamna kipuća masa pod uskovitlanim oblakom prašine. Osećala je kako joj ruka drhti uz šlem, ali osim toga nije osećala ništa više. Ni strah, ni žaljenje - ništa, zapravo, osim olakšanja. Konačno je svemu kraj, i to ne njenom greškom. Niko je neće kriviti. Uvek je govorila da će je teraformiranje ubiti. Kratko se nasmejala, a onda je zažmirila, pokušavajući da bolje vidi prednju ivicu klizišta. Prva standardna hipoteza koja je objašnjavala duge izlive glasila je da stenje klizi povrh sloja zarobljenog vazduha, ali su onda dugi izlivi otkriveni na Marsu i Mesecu bacili sumnju na ovu pretpostavku, i En se slagala sa onima koji su tvrdili da bi se vazduh zarobljen izpod kamena brzo raspršio uvis. Tu je morala da postoji neka vrsta mazivnog sredstva; druge pretpostavke pominjale su sloj kamena rastopljenog trenjem, zvučne talase izazvane bukom klizišta, ili jednostavno krajnje energično kretanje čestica uhvaćenih na dnu klizišta. Ali nijedna postavka nije bila dovoljno ubedljiva, i niko nije znao pravi uzrok. Približavala joj se fenomenološka tajna. Ništa u masi koja joj se primicala pod oblakom prašine nije ukazivalo na neku teoriju. Bilo je očigledno da se ne žari kao rastopljena lava, i iako je bila bučna, nije se moglo prosuditi da li je to dovoljno da je ponese sopstveni zvučni udar. Ali je išla napred, bez obzira na vrstu pokretačkog mehanizma. Izgledalo je da će joj se pružiti prilika da lično ispita o čemu je reč, njen poslednji doprinos geologiji, izgubljen u trenutku otkrića. Pogledala je na zglob, i iznenađeno utvrdila da je prošlo već dvadeset minuta. Dugi izlivi bili su poznati kao brzi; bilo je izračunato da se klizište Blekhok u Mohavi kretalo brzinom od 120 kilometara na sat, spuštajući se nagibom od jedva nekoliko stepeni. Melas je bio dosta strmiji. Prednji kraj klizišta uistinu se brzo približavao. Buka se pojačavala, kao grmljavina pred oluju. Oblak prašine je narastao i zaklonio popodnevno sunce. En se okrenu i pogleda prema velikom ledniku Marinerisa. Već nekoliko puta malo je nedostajalo da je ubije, kada je niz velike kanjone tekla bujica izlivenog akvifera. Ubio je Frenka Čalmersa i sahranio ga negde u svom ledu, daleko nizvodno. Njegova smrt bila je posledica njene greške, i nikada se nije oslobodila kajanja. Bio je to samo trenutak nepažnje, ali svejedno greška; a neke greške nemoguće je ispraviti. Potom je umro Sajmon, progutala ga bujica sopstvenih belih krvnih zrnaca. Sada je bio red na nju. Olakšanje je bilo tako snažno da je bolelo. Okrenula se prema lavini. Vidljivo kamenje na dnu nije se valjalo kao razbijen talas, već je odskakalo. Bilo je očigledno da klizi preko nekog mazivnog sloja. Geolozi su otkrili gotovo nedirnute pojase tla povrh klizišta koja su prevalila više kilometara, te je ovo bila potvrda nečeg već poznatog, ali je ipak izlgedala čudno, čak nestvarno: niski nasip zemljišta koji se kreće preko terena bez
valjanja, kao nekom magijom. Pod nogama joj je podrhtavalo tlo, i opazila je da su joj šake stisnute u pesnice. Pomislila je na Sajmona, na njegovu borbu protiv smrti u poslednjim satima, i zašištala kroz zube; činilo joj se pogrešno da stoji tu i pozdravlja dolazak kraja. Znala je da on to ne bi odobrio. U znak poštovanja njegove volje ona siđe sa niskog bedema lave i kleknu na koleno iza njega. Hrapavo zrno njegovog bazalta bilo je mutno u smeđoj svetlosti. Osetila je vibracije i pogledala prema nebu. Učinila je sve što je mogla, i nema šta da joj se prebaci. Uostalom, bilo je glupo misliti na takav način; niko nikad neće znati šta je tu radila, čak ni Sajmon. Sajmon je mrtav. A Sajmon u njoj nikada neće prestati da je proganja, bez obzira na njene postupke. Zato je vreme da se odmori i da bude zahvalna zbog toga. Oblak prašine prevaljao se preko niskog bedema, digao se vetar... Buum! Zvučni udar prućio ju je po tlu, podigao i povukao preko dna kanjona, udarao o kamenje. Nalazila se u tamnom oblaku, na kolenima i rukama, a oko nje svuda prašina, sveispunjavajuća rika sudaranja kamenja, tlo koje se divlje rita pod nogama... Bacanje je popustilo. Još je klečala, osećajući hladan kamen kroz rukavice i štitnike za kolena. Naleti vetra polako su raščišćavali vazduh. Bila je prekrivena prašinom i krhotinama kamena. Ustala je na drhtave noge. Boleli su je dlanovi i kolena, a jedno koleno bilo joj je obamrlo od zime. Zglob leve ruke kao da je bio iščašen. Prišla je niskom bedemu i pogledala preko. Klizište se zaustavilo oko trideset metara nadomak bedema. Zemljište između bilo je posuto kršem, ali je ivica klizišta bila crni zid od samlevenog bazalta, nagnut unazad pod uglom od oko četrdeset pet stepeni, visok dvadeset ili dvadeset pet metara. Da je ostala da stoji na bedemu, udar vazduha bi je odbacio i ubio. "Proklet bio", reče ona Sajmonu. Severna granica klizišta prostrla se do lednika Melas, otopivši led i pomešavši ga u zadimljen jarak kamenja i blata. Prašina u vazduhu još je zaklanjala pogled. En prekorači greben i pođe prema podnožju klizišta. Kamenje na dnu još je bilo vruće. Kao da nije bilo oštećenije od viših slojeva. En je zurila u novi crni zid, a u ušima joj je zvonilo. Nije pošteno, pomislila je. Nije pošteno. Okrenula se i pošla prema Ženevskoj Mamuzi, osećajući se slabo i ošamućeno. Rover-stena još je bio na presečenom putu, prašnjav, ali naizgled neoštećen. Dugo nije mogla da ga dodirne. Gledala je unazad preko dugačke, zadimljene mase klizišta - crni glečer, odmah pored belog. Onda je konačno otvorila vrata komore i provukla se unutra. Nije bilo drugog izbora.
9. En je svakog dana pomalo vozila, a onda bi izišla i hodala planetom, tvrdoglavo radeći svoj posao, kao automat. Sa obe strane izbočine Tarzis nalazile su se depresije. Na zapadnoj strani to je bila Amazonis Planicija, niska ravnica koja je duboko zalazila u južne visove. Na istoku se nalazila uvala Krise, udubljenje koje se pružalo od basena Argire kroz Margaritifer Sinus i Krise Planiciju, najdublju tačku uvale. Uvala je bila u proseku dva kilometra niže od okoline, i sav krš Marsa, kao i većina drevnih izlivnih kanala, nalazili su se u njoj. En je vozila na istok južnim obodom Marinerisa, sve dok se nije našla između Nirgal Valisa i Aureum Haosa. Zaustavila se da dopuni zalihe u skloništu zvanom Dolmen Tor, na istom mestu gde su ih odveli Mišel i Kasei na kraju povlačenja kroz Marineris, 2061. godine. Povratak u malo sklonište nije uticao na nju; jedva ga se sećala. Polako je gubila sve uspomene, i to joj se činilo utešno. Zapravo je radila na tome, usredsređujući se na trenutak takvom silinom da je sam trenutak bio poništen, kao blesak svetlosti u magli, kao stvari koje su joj umirale u glavi. Uvala je svakako bila starija od krša i izlivnih kanala, koji su se tu nalazili upravo zbog uvale. Tarzis je bio ogroman izvor isticanja gasova iz usijanog jezgra planete, kao i svih onih radijalnih i koncentričnih pukotina oko sebe. Voda u regolitu tekla je nizbrdo, u depresije sa obe strane izbočine. Možda su depresije bile neposredna posledica nastanka izbočine, ugibanje litosfere oko tačke gde je bila isturena uvis. Ili je kora potonula ispod depresija, kad je bila pretvorena u paru ispod izbočine. Standardni konvekcioni modeli podržali bi tu zamisao - narasla para morala je negde da se isprazni na kraju, i to se dogodilo oko izbočine, pri čemu je sa sobom u dubinu povukla i litosferu. A zatim, gore u regolitu, voda je pojurila nizbrdo na uobičajeni način, skupljajući se u koritima, sve dok se nisu izlili akviferi, a kora iznad njih se urušila: otuda izlivni kanali i krš. Bio je to dobar radni model, ubedljiv i moćan, koji je objašnjavao mnoge pojave. I tako se En svaki dan vozila i pešačila, tražeći potvrdu za pretpostavku konvekcije kore kojom se objašnjavala uvala Krise, lutajući površinom planete, proveravajući stare seizmografe i skupljajući kamenje. Postajalo je teško probijati se dalje na sever kroz uvalu: izlivi akvifera iz 2061. gotovo su presekli puteve, ostavivši samo uzak prorez između istočnog kraja velikog glečera Marinerisa i zapadne strane manjeg lednika koji je ispunjavao čitavu dužinu Ares Valisa. Ovaj usek bio je prva prilika istočno od Noktis Labirintusa da se pređe polutar, a da se ne ide preko leda, a Noktis je bio udaljen šest hiljada kilometara. Stoga su u useku izgrađeni drum i pruga, i prilično veliki grad pod šatorom na ivici kratera Galilej. Južno od Galileja, najuži deo useka bio je širok samo četrdeset kilometara, oblast prohodne ravnice smeštena između istočnog ogranka Hidaspis Haosa i zapadnog dela Aram Haosa. Bilo je teško voziti kroz ovu oblast tako da pista i drum ostanu ispod obzorja, i En se držala same ivice Aram Haosa, posmatrajući haotični teren ispod. Severno od Galileja već je bilo lakše. Uskoro je izišla iz useka i našla se na Krise Planiciji. Bilo je to središte uvale, sa gravitacionim potencijalom -0,65; mesto sa najmanjom težom na planeti, manjom nego i u Helasu i Izidisu. Ali jednog dana se dovezla na vrh usamljene uzvisine i videla da tamo u srcu Krise leži ledeno more. Iz Simud Valisa spustio se dugačak glečer i zaustavio se na najnižoj tački Krise, šireći se sve dok se nije pretvorio u more leda, koje je prekrivalo zemlju iza horizonta na sever, severoistok i severozapad. Polako je vozila duž njegove zapadne obale, pa duž severne. Bilo je široko oko dve stotine kilometara. Krajem jednog od narednih dana zaustavila je vozilo na ivici utonulog kratera i zagledala se preko
prostranstva neravnog leda. Bilo je tako mnogo izliva šezdeset prve. Bilo je jasno da su u to vreme za pobunjenike radili neki od najboljih areologa, pronalazeći akvifere i minirajući ih eksplozivom ili sabotažama na nuklearkama baš na mestima gde su bili najveći hidrostatični pritisci. Koristeći se mnogim njenim otkrićima, činilo joj se. Ali to je bila prošlost, sada nevažna. Ovde i sada, postojalo je samo to ledeno more. Stari seizmografi sa kojih je skupljala sve podatke u poslednje vreme su beležili potrese zemljišta sa severa, gde je trebalo da bude najmanje aktivnosti. Možda je otapanje severne polarne kape prouzrokovalo uzdizanje litosfere, i izazvalo niz manjih marsotresa. Ali potresi koje su zabeležili seizmografi bili su prigušeni kratki udari, više nalik na eksplozije nego na marsotrese. Provela je mnogo dugih večeri proučavajući ekran VI u vozilu i pitajući se o čemu je reč. Svakog dana vozila je i pešačila. Napustila je ledeno more i nastavila na sever preko Acidalije. Velike nizije severne polulopte bile su poznate kao ravne, što su svakako i bile u poređenju sa krševitim oblastima ili južnim visijama. Međutim, nisu bile ravne kao igralište ili ploča stola - daleko od toga. Zemljište je svuda bilo talasasto, neprestano smenjivanje brežuljaka i udolina, grebena ili ispucale stene, šupljina ispunjenih finim peskom, polja posejanih velikim stenama, kamenih prstenova i malih jama... bilo je nezemaljsko. Na Zemlji bi šupljine bile ispunjene zemljom, a vetar i voda i bilje izlokali bi gole čuke, te bi potom sve to bilo potopljeno ili pokopano ili poravnato nanosima leda ili izdignuto tektonskom aktivnošću, bezbroj puta izmenjeno tokom eona i uvek iznova poravnato vremenskim prilikama i biosferom. Ali ova drevna talasasta polja, njihove šupljine izdubljene padom meteora, nisu se menjala milijardu godina. A bila su među najmlađim površinskim oblicima na Marsu. Bilo je teško voziti ovakvim terenom, a sasvim lako izgubiti se u pešačenju, pogotovo kad čovek ima vozilo koje se nimalo ne razlikuje od svih onih razbacanih stena; naročito ako je pri tom odsutan. En je nekoliko puta morala da traži vozilo radio-signalom, a ponekad bi gotovo naletela na njega pre nego što bi ga prepoznala - a onda bi se probudila, ili osvestila, drhtavih ruku, iz nekog zaboravljenog zanosa. Najbolje putanje za vožnju bili su duž niskih greba i bedema od ogoljene stene. Da su ovi visoki bazaltni drumovi bili povezani, bilo bi lako. No, bili su uglavnom presečeni pukotinama, isprva ne širim od linije, a potom sve dubljim i širim, u nizovima nalik na popadale kriške hleba, sve dok ne bi sasvim zinule, ispunjene kršem i peskom, a bedem bi postao samo deo polja posutog stenama. Nastavila je da napreduje na sever, preko Vastitas Borealisa, Acidalije, Borealisa: stara imena bila su tako čudna. Trudila se da ne razmišlja, ali tokom dugih sati u roveru to je ponekad bilo nemoguće. U tim razdobljima bilo je manje opasno čitati nego pokušavati da isprazni um. Stoga je nasumce čitala iz biblioteke VI. Često je ostajala da zuri u areološke mape, a jedne večeri, posle zalaska Sunca i još jedne ovakve seanse, pozabavila se temom Marsovih imena. Ispostavilo se da većina njih potiče od Đovanija Skjaparelija. Na svojim teleskopskim mapama krstio je više od stotinu oblika albeda, od kojih je većina bila plod zablude kao i njegovi canali. Ali kada su 1950. godine astronomi načinili mapu oblika koje su svi priznavali - oblika koji su se mogli fotografisati - zadržani su mnogi Skjaparelijevi nazivi. Bilo je to gest poštovanja nekoj vrsti moći koju je posedovao, evokativnoj, ako već ne konzistentnoj; bio je klasičan učenjak, proučavalac biblijske astronomije, pa je među njegovim nazivima bilo pomešanih latinskih, grčkih, biblijskih i homerovskih referenci. No, ipak je imao sluha za imena. Još jedan dokaz njegovog dara bio je kontrast između njegovih mapa i konkurentskih mapa Marsa iz devetnaestog veka. Mapa izvesnog Engleza po imenu Proktor, na primer, oslanjala se na crteže prečasnog Vilijema Douza; otuda je na Proktorovom Marsu, koji nije imao nikakve prepoznatljive veze ni sa jednim standardnim oblikom
albeda, postojao Douzov kontinent, Douzov okean, Douzov moreuz, Douzovo more i Douzov račvasti zaliv. Takođe More vazduha, Delaruov okean i Berovo more. Ovo je svakako bilo posveta Nemcu po imenu Ber, koji je nacrtao još nakaradniju mapu Marsa nego što je bila Proktorova. U poređenju sa njima, Skjapareli je ipak bio genije. Ali nije bio konzistentan. Osim toga, u tom melange-u pozajmica bilo je nečeg pogrešnog, nečeg opasnog. Oblicima na Merkuru bila su data imena velikih umetnika, oni na Veneri zvali su se prema slavnim ženama; oni koji jednog dana budu leteli ili se vozili tim krajolicima, imaće utisak da žive u uređenim svetovima. Samo su na Marsu lutali kroz strahotno zamešateljstvo davnih snova, izvor ko zna sve kakvih zabluda o stvarnom izgledu terena: Jezero Sunca, Zlatno Polje, Crveno More, Paunova Gora, Feniksovo Jezero, Simerija, Arkadija, Zaliv Bisera, Gordijev Čvor, Stiks, Had, Utopija... Na tamnim dinama Vastitas Borealisa počele su da joj ponestaju zalihe. Njeni seizmografi su očitavali svakodnevne potrese na istoku, pa se uputila u tom pravcu. Prilikom izlazaka iz vozila proučavala je granatne peščane dine i njihove slojeve, koji su svedočili o klimatskim uslovima u prošlosti kao godovi na panjevima. Međutim, sneg i jaki vetrovi odnosili su vrhove dina. Zapadni vetrovi umeli su da budu posebno jaki, toliko da su podizali čitave zavese krupnozrnog peska i bacali ih na njen rover. Pesak bi po zakonima fizike uvek završio kao dine, ali su se ove neprestano pomerale u sporom maršu oko sveta, tako da su svedočanstva o prošlim dobima na kraju bila uništena. Odagnala je tu misao iz glave i proučavala pojavu kao da ne postoje nove veštački izazvane sile koje je ugrožavaju. Okrenula se radu, kao da u ruci neprestano steže geološki čekić i razbija kamenje. Prošlost se polako krunila, komad po komad. Krhotine je ostavljala za sobom. Izbegavala je da misli o tome. Međutim, u nekoliko navrata trzala se iz sna sa slikom dugog izliva koji se valja prema njoj. Potom bi se potpuno razbudila, oznojena i drhtava, okružena zaslepljujućom svetlošću svitanja, u kome je Sunce plamtelo kao komad zapaljenog sumpora. Kojot joj je dao mapu svojih skloništa na severu, i sada je stigla do jednog od njih, zakopanog usred grozda gromada veličine kuće. Dopunila je zalihe, ostavivši kratku poruku zahvalnosti. Prema poslednjem planu putovanja koji je dobila od Kojota, ovaj je trebalo uskoro da svrati u taj kraj, ali od njega nije bilo ni traga i nije bilo svrhe čekati ga. Pošla je dalje. Vozila je, pešačila. Ali nije mogla protiv toga: opsedalo ju je sećanje na ono klizište. Nije je mučila činjenica da je imala bliski susret sa smrću, što joj se svakako već mnogo puta dogodilo, a da to nije ni znala. Reč je bila o tome koliko je čitav događaj bio proizvoljan. U svemu nije bilo ni pomena o nekoj vrednosti ili pravednosti; bio je to čist sticaj okolnosti. Naglašena ravnoteža, ali bez ravnoteže. Iza uzroka nisu sledile posledice i nije bilo onoga: kako zabiberiš, tako ćeš i kusati. Ona je bila ta koja je previše vremena provodila napolju, ali je Sajmon bio taj koji je umro. Ona je zaspala za volanom, ali je poginuo Frenk. Bila je to, jednostavno, stvar slučaja, proizvoljnog spasenja ili propasti. Bilo je teško verovati da prirodno odabiranje igra neku ulogu u takvom svetu. Tu, pod njenim nogama, u udubljenjima između dina, na zrncima peska, rasle su arhebakterije, ali se istovremeno atmosfera ubrzano bogatila kiseonikom, te su sve bakterije bile osuđene na propast, osim onih koje su se slučajno našle pod zemljom, daleko od kiseonika koji su i same uzimale, kiseonika koji je otrov za njih. Prirodno odabiranje ili slučajnost? Stojiš, udišući gasove, a prema tebi brza smrt - i bivaš zatrpan stenjem, i umreš, ili prašinom, i živiš. I ništa što učiniš nema uticaja u tom velikom ili-ili. Uopšte nije važno šta činiš. Jednog popodneva, čitajući nasumce iz VI da zabavi misli do večere,
saznala je da je carska policija izvela Dostojevskog na pogubljenje, i da je bio pomilovan tek pošto je nekoliko sati čekao da dođe red na njega. En je dovršila čitanje o ovom događaju i ostala da sedi na vozačevom sedištu, nogu podignutih na kontrolnu tablu, slepo zureći u ekran. Još jedan razmetljivi zalazak Sunca prosipao se na nju kroz prozor, zalazak u kome je Sunce bilo neprirodno veliko i blistavo u sve gušćoj atmosferi. Dostojevskog je ovo izmenilo za čitav život, objašnjavao je pisac u olakom sveznanju biografije. Epileptik, sklon nasilju, sklon beznađu. Nije bio dovoljno jak da prihvati ovo iskustvo. Večito gnevan. Pun strahova. Opsednut. En odmahnu glavom i nasmeja se, ljuta na idiotskog pisca koji jednostavno nije razumeo. Naravno da ne možeš da prihvatiš iskustvo. Zato što je apsurd. Iskustvo koje se ne može prihvatiti. Sledećeg dana, iza horizonta je izvirio vrh kule. Zaustavila je vozilo i pogledala kroz ugrađeni teleskop. Iza kule je bilo dosta prizemne magle. Seizmograf je sada beležio veoma snažne potrese, iz neposredne blizine na severu. Čak je i sama osetila jedan, koji je, s obzirom na amortizere vozila, bio zaista jak. Činilo se da imaju neke veze sa kulom. Izašla je iz vozila. Sunce samo što nije bilo zašlo, i nebo je bilo veliki luk silovitih boja, a sunce nisko na zamućenom zapadu. Svetlost će biti iza nje, čineći je gotovo nevidljivom. Krivudala je između dina, a onda se oprezno popela do vrha jedne i otpuzila poslednjih nekoliko metara da proviri preko vrha prema kuli, sada jedva kilometar daleko na istoku. Kada je videla koliko je blizu njeno podnožje, spustila je bradu sasvim uz zemlju, među grumenje veličine šlema. Bila je to neka vrsta pokretne bušotine, i to povelike. Masivno podnožje bilo je opremljeno džinovskim gusenicama, poput onih koje se koriste za premeštanje najvećih raketa na kosmodromima. Toranj bušilice dizao se iz ove grdosije više od šezdeset metara u visinu, a u podnožju i donjem delu tornja očito su bile smeštene sobe tehničara, oprema i zalihe. Iza te stvari, nešto dalje niz blagu padinu prema severu, prostiralo se more leda. Neposredno iza bušilice, iz leda su još štrčale velike dine - isprva kao valovita obala, a zatim kao stotine polumeseca ostrvaca. Ali ih nekoliko kilometara dalje više nije bilo, i ostao je samo led. Led je bio beo, čist - prozirno ljubičast na Suncu smiraja - najprovidniji led koji je ikada videla na površini Marsa, i gladak, a ne razlomljen kao onaj na glečerima. Neznatno je isparavao, i para je brzala na vetru prema istoku. A na ledu, nalik na mrave, klizali su ljudi u hodačima i šlemovima. Postalo joj je jasno čim je ugledala led. Pre mnogo vremena sama je podržala hipotezu o velikom udaru, koja je objašnjavala nesrazmeru između polulopti: niska i ravna severna polulopta bila je jednostavno krater strahovitog udara, posledica teško zamislivog sudara u Nojevo doba, sudara Marsa i planetoida približne veličine. Kamen udarnog tela koji nije ispario postao je deo Marsa, i u literaturi su postojale tvrdnje da su nepravilna kretanja u kori, zaslužna za nastanak Tarzisa, bila zakasnele promene izazvane poremećajima posle udara. En nije verovala u to, ali je bilo sigurno da se dogodio neki veliki sudar, koji je zbrisao površinu cele severne polulopte i načinio je četiri kilometra nižom u proseku od južne. Zapanjujuća katastrofa, ali tako je bilo u Nojevo doba. Udar sličnih razmera verovatno je bio uzrok rađanja Meseca iz Zemlje. Bilo je tu i nekih oprečnih stanovišta koja su se zasnivala na stavu da bi i Mars trebalo da ima mesec približne veličine da je pretrpeo takav udar. Ali sada, dok je ležala i posmatrala džinovsku bušilicu, verovala je da je severna polulopta još niža nego što se isprva činilo, jer joj je stenovita kora bila neverovatno duboka, svih pet kilometara ispod površine dina. Udar je zasekao toliko duboko, da bi se udubljenje uglavnom popunilo mešavinom izbačenog materijala, peskom nanesenim vetrovima i prašinom, materijalom kasnijih
udara, erozivnim materijalom koji je skliznuo sa Velikog Nagiba, i vodom. Da, vodom, koja je kao i uvek potražila najnižu tačku; voda u godišnjem prekrivaču inja, drevni izlivi akvifera, gasovi istekli iz mehuraste stene, voda polarne kape. Sva se ta voda polako selila u ovu duboku oblast i slivala u zaista ogroman podzemni rezervoar, ledeni i tečni sabirnik koji se protezao kao traka oko cele planete, načinivši podzemni sloj ispod svega severno od 60 stepeni severne širine, izuzev, ironije li, ostrva žive stene na kojoj je počivala sama polarna kapa. En je sama otkrila ovo podzemno more pre mnogo godina, i tu se po njenoj proceni nalazilo šezdeset do sedamdeset odsto svih voda na Marsu. Bio je to, u stvari, Okeanus Borealis o kome su govorili neki teraformeri - ali pod zemljom, duboko pod zemljom i uglavnom zamrznut, pomešan sa regolitom i sabijenom prašinom; okean permafrosta, delimično tečan dole na najdubljoj steni. I sve je to, po njenom mišljenju, bilo zauvek zarobljeno tamo dole, jer bez obzira na količinu toplote kojom su teraformeri uticali na površinu planete, okean permafrosta neće se topiti brže od metra za milenijum - a i kada se otopi, ostaće pod zemljom usled sile teže. Otuda ta bušotina pred njom. Crpli su vodu. Crpli su je pravo iz tečnih akvifera, i topili permafrost eksplozivima, verovatno nuklearnim, a potom sakupljali otopinu i izvlačili je na površinu. Težina tavanice od regolita pomoći će im da potisnu vodu uz cevi. Težina vode na površini pomoći će im da potisnu još više. Ako postoji više ovakvih platformi, mogli bi da izvuku ogromnu količinu na površinu. Na kraju bi dobili plitko more. Ono bi se ponovo zaledilo i privremeno postalo ledeno more, ali pod uticajem zagrevanja atmosfere, Sunčeve svetlosti, bakterijskog dejstva, pojačanih vetrova - na kraju bi se opet otopilo. Tako bi nastao Okeanus Borealis. A stari Vastitas Borealis, sa svojim prstenom crnih granatnih dina oko sveta, bio bi morsko dno. Potopljen. Išla je kroz sumrak prema vozilu, nespretnih pokreta. Bilo je teško otvoriti komore, skinuti šlem. Unutra je više od sata sedela ispred mikrotalasne peći, bez pokreta, dok su joj pred očima promicale slike. Mravi koji gore pod uveličavajućim staklom, mravinjak potopljen iza brane od mulja... Mislila je da više ništa ne može da je dirne u njenom preposthumnom bivstvovanju - ali ruke su joj se sada tresle, i nije mogla da pogleda pirinač sa lososom koji se hladio u mikrotalasnoj. Nema više Crvenog Marsa. Želudac joj je bio mali kamen u utrobi. U nasumičnom toku sveopšte slučajnosti, ništa nije vredno; a ipak, ipak... Odvezla se dalje. Nije mogla da smisli ništa drugo. Vratila se na jug, vozeći uz blage padine, pored Krise i njenog nevelikog ledenog mora. Jednom će to biti zaliv okeana. Okrenula se svom radu, ili je bar pokušala. Borila se da ne vidi ništa osim kamena, da misli kao stena. Jednog dana vozila je preko polja od sitnih crnih oblutaka. Polje je bilo ravnije nego obično, horizont uobičajenih pet kilometara daleko, prizor poznat iz Podbrežja i svih ostalih nizija. Mali svet, potpuno ispunjen crnim šljunkom, nalik na fosilne lopte iz raznih sportova, samo sve crne i sve sa ovoliko ili onoliko okanaca. Bili su to ventifakti, tvorevine vetra. Izašla je iz vozila da prošeta i osmotri okolinu. Kamenje ju je privlačilo. Odlutala je daleko na zapad. Preko horizonta se valjao front niskih oblaka, i osećala je kako je vetar gura u naletima. U prerano paloj tami iznenada olujnog popodneva, kameno polje dobilo je neku nestvarnu lepotu; stajala je u ploči tmurnog vazduha, koja je jurila između dve ravni neravnog crnila. Kamenje je bilo nastalo od bazaltne stene, na udaru vetrova sve dok njena izložena površina nije bila sastrugana u ploču. To je možda trajalo milion godina. Potom su bili odneti donji slojevi gline, ili je oblast potresao jedan od retkih marsotresa, pa se stena pomerila u novi položaj, izloživši drugo lice. Proces je počeo iznova. Polako su nastajale nove fasete, brušene neprestanim radom mikronskih
čestica, sve dok se težište stene nije još jednom promenilo, ili se sudarila sa drugom, ili ju je neki treći razlog pomerio iz ležišta. I sve je počelo iznova. Svaki kamen u tom polju menjao je položaj otprilike jednom u milion godina, a zatim je nepomično ležao na vetru, dan za danom, godinu za godinom. Zato je tu bilo einkantera sa jednom fasetom, dreikantera sa tri fasete - fierkantera, funfkantera - sve do gotovo savršenih heksaedara, oktaedara, dodekaedara. Ventifakti. En je odmeravala jedan po jedan u šaci, razmišljajući koliko godina predstavlja svaka njihova zaravnjena strana, pitajući se ima li na njenom mozgu sličnih zaravnjenja, velikih delova izlokanih vremenom. Počeo je sneg. Prvo lepršave pahuljice, zatim velike meke lopte koje su klizile niz vetar. Napolju je bilo srazmerno toplo, i sneg je bio vlažan, pa leden, pa gadna mešavina mećave i mokrog snega, sve to nošeno snažnim vetrom. Sa jačanjem oluje, sneg je postao veoma prljav; očito je bio nošen gore-dole kroz atmosferu, skupljajući prašinu i čestice dima, kristališući još tečnosti i iznova uzlećući u uzlaznoj struji olujnog oblaka da sve to ponovi, te bi na kraju pao gotovo crn. Crni sneg. Na kraju je počelo da pada sleđeno blato, popunjavajući rupe i prostor između ventifakata, pokrivajući im vrhove i klizeći sa njih, u milion minijaturnih lavina izazvanih vetrom. En se besciljno teturala okolo, sve dok nije izvrnula članak i stala, škripavog daha, stežući po kamen u obe ledene šake. Shvatila je da dugi izliv još traje. A blatnjavi sneg pljuštao je iz crnog vazduha, pokopavajući polje.
10. Ali ništa ne traje, ni kamen, niti beznađe. En se vratila u vozilo, ne znajući kako ili zašto. Svakog dana je pomalo vozila, i bez svesne namere, stigla do Kojotovog skloništa. Tu je ostala nedelju dana, šetajući preko dina i gutajući hranu. A onda, jednog dana: "En, de di do di?" Razumela je samo reč En. Užasnuta zbog povratka svoje glosolalije, zgrabila je mikrofon u obe šake i pokušala da progovori. Uspela je na napravi samo pridavljen zvuk. "En, de di do di?" Bilo je to pitanje. "En", reče ona, kao da bljuje. Deset minuta kasnije bio je u njenom vozilu, pružajući ruke da je zagrli. "Koliko dugo si već ovde?" "Ne... ne dugo." Seli su. Pokušala je da se sabere. To je kao razmišljanje, glasno razmišljanje. Valjda još misli u rečima. Kojot je govorio dalje, možda malo sporije nego obično, pažljivo je posmatrajući. Upitala ga je o platformi za bušenje leda. "A. Pitao sam se hoćeš li naići na jednu od njih." "Koliko ih je tamo?" "Pedeset." Kojot uhvati njenu grimasu i kratko klimnu glavom. Proždirao je hranu, i njoj pade na pamet da je do skloništa stigao bez zaliha. "Ulažu silan novac u te velike projekte. Novi lift, ove vodene bušotine, azot sa Titana... veliko ogledalo tamo gore između nas i Sunca, da nam donese više svetlosti. Jesi li čula za to?" Trudila se da ostane mirna. Pedeset. Bože... Bila je besna zbog toga. Ljutila se na planetu, zato što joj nije dozvolila počinak. Zato što ju je prestrašila, ali to nije propratila delom. Ali ovo je bilo drugo, druga vrsta gneva. Sedela je i posmatrala Kojota kako jede, razmišljajući o potapanju Vastitas Borealisa, osećajući kako se taj bes grči u njoj, kao predzvezdani oblak prašine, koji pulsira dok ne kolabira i plane. Vreo gnev - bilo je bolno osećati ga. A to je ipak bio stari poznanik, gnev zbog teraformiranja. To staro sagorelo osećanje koje je u ono rano doba buknulo kao nova, sada ponovo potpaljeno; nije ga želela, zaista nije. Ali, bogamu, kad joj se planeta topi pod nogama. Raspada se. Pretvorena u blato iz okna rudnika nekog zemaljskog kartela. Nešto se mora učiniti. Osećala je da mora nešto sama da preduzme, ako ništa drugo, da bi popunila sate pre nego što joj se smiluje neka nepogoda. Nešto da popuni predzagrobne sate. Osveta zombija - pa, što da ne? Sklona očajanju, sklona nasilju... "Ko ih gradi?" upita. "Uglavnom Konsolidovani. U Mareotisu i na Koti Bredberi postoje fabrike gde ih prave." Kojot je još neko vreme satirao hranu, a onda je pogleda. "Ne dopada ti se to." "Ne." "Volela bi da ih zaustaviš?" Nije odgovorila. Kojot kao da ju je razumeo. "Ne mislim da zaustaviš ceo projekt teraformiranja. Ali ima stvari
koje se mogu uraditi. Uništiti fabrike." "A oni bi ih ponovo izgradili." "Nikad se ne zna. To bi ih usporilo. Možda bismo dobili dovoljno vremena da se nešto dogodi u globalnim razmerama." "Crveni, misliš." "Da. Mislim da ih ljudi zovu Crvenima." En odmahnu glavom. "Ja im nisam potrebna." "Nisi. Ali su možda oni tebi, a? Osim toga, za njih si heroj, znaš. Više bi im značila nego bilo ko drugi." Enine misli ponovo su bile negde drugde. Crveni - nikad nije verovala u njih, niti da bi takav oblik otpora mogao da uspe. Ali sada - pa, i ako ne uspe, bolji je nego da se ne čini ništa. Gurnuti im prst u oko! A ako uspe... "Pusti me da razmislim o tome." Razgovarali su o drugim stvarima. En se odjednom našla pred zidom umora, što ju je čudilo, jer je provela toliko vremena ne radeći ništa. Ali umor je bio tu. Govor je iscrpljujući posao, kad se jednom odvikneš. A Kojot nije bio lak sagovornik. "Trebalo bi da legneš", reče on, prekinuvši svoj monolog. "Izgledaš umornuo. Ruke su ti..." Pomogao joj je da ustane. Legla je na krevet, obučena. Kojot je pokri ćebetom. "Umorna si. Pitam se nije li vreme za novi tretman dugovečnosti za tebe, curo stara." "Neće više biti tretmana za mene." "Ne? Iznenađuješ me, bogami. Ali sad spavaj. Spavaj." Putovala je sa Kojotom na jug u malom karavanu. Večerali su zajedno, i on joj je pričao o Crvenima. Bila je to pre nepovezana grupa nego organizovan pokret. Kao i samo podzemlje. Poznavala je neke od osnivača: Ivanu, Džina i Raula iz grupe sa farme, koji su odbacili Hirokinu zamisao o areofaniji i njeno insistiranje na viriditasu; Kaseija, Harmakisa i nekolicinu ektogenih iz Zigota; priličan broj Arkadijevih sledbenika, koji su sišli sa Fobosa da bi se potom sukobili sa Arkadijem oko značaja teraformiranja za revoluciju. Mnogi bogdanovisti, među njima Stiv i Merien, postali su Crveni u godinama posle 2061, kao i pristalice biologa Šnelinga, i izvestan broj radikalnih japanskih nizeija i sanseija iz Sabišija, i Arapi čija je želja bila da Mars zauvek ostane arapski, i odbegli zatvorenici iz Koroljeva, i puno drugih. Gomila radikala. Sve ljudi sa kojima se ne bi družila, razmišljala je En, sa iznova oživelim utiskom da je njeno otpor prema teraformiranju bio stav racionalnog naučnika. Ili bar odbranjiv etički ili estetki stav. Ali tada u njoj ponovo planu bes, te odmahnu glavom, gadeći se sebe. Ko je ona da sudi o etici Crvenih? Oni su bar izrazili svoj gnev i reagovali. Verovatno im je bilo lakše posle toga, čak i ako nisu postigli ništa. A možda i jesu, bar u prošlosti, pre nego što je teraformiranje ušlo u fazu transnacionalne megalomanije. Kojot je tvrdio da su Crveni znatno usporili teraformiranje. Neki od njih čak su vodili beleške ne bi li odredili razmere promena koje su izazvali. Takođe je postojalo, rekao joj je, sve jače raspoloženje među Crvenima da se prihvati stvarnost i da se prizna da je teraformiranje neizbežna stvar, ali da se izrade dokumenti koji će zagovarati najblaže oblike teraformiranja. "Postoje neki vrlo razrađeni predlozi o stvaranju atmosfere prvenstveno od ugljen-dioksida, sa toplom i suvom klimom, koja će pogodovati razvoju biljaka, gde će ljudi disati kroz maske i neće pokušavati da sabiju svet u neki zemaljski model. Veoma zanimljivo. Ima takođe nekoliko predloga o stvaranju takozvanih ekopoezisa ili areobiosfera. To su svetovi u kojima su nizije arktičke oblasti, jedva pogodne za život
ljudi, dok su visije iznad glavnog dela atmosfere, dakle u prirodnom stanju, ili bar blizu njega. U takvom svetu, grotla četiri najveća vulkana ostala bi posebno nedirnuta, tako bar tvrde." En je sumnjala u ostvarivost većine ovih predloga, ili u predviđene učinke. Ali Kojotova priča svejedno ju je zainteresovala. Činilo se da je on veliki pristalica svih akcija Crvenih, i od početka im je bio od velike koristi, dostavljajući im pomoć od pribeglica u podzemlje, povezujući jedne s drugima, pomažući im da sagrade sopstvena utočišta, koja su se najčešće nalazila u mezama i izlokanom terenu Velikog Nagiba, gde su bili blizu velikih projekta teraformiranja i u boljoj prilici da ih ometaju. Da, Kojot je bio Crveni, ili bar njihov simpatizer. "Ja, u stvari, nisam ništa. Običan matori anarhist. Danas bi možda mogla da me nazoveš Bunovcem, utoliko što verujem u objedinjavanje svega što bi doprinelo nastanku slobodnog Marsa. Ponekad čak poverujem u argument da je površina osposobljena za život ljudi dobra stvar za revoluciju. Onda promenim mišljenje. U svakom slučaju, Crveni su gnezdo gerilaca. I potpuno se slažem sa onim njihovim stavom, znaš, da nismo ovde da bismo reprodukovali Kanadu, za ime Božje! Zato pomažem. Dobar sam u sakrivanju i volim da to radim." En klimnu glavom. "Znači, htela bi da im se pridružiš? Ili da se bar sastaneš sa njima?" "Razmisliću o tome." Njena usredsređenost na kamen bila je razbijena. Sada nije mogla da ne primeti koliko je znakova života prisutno svuda okolo. Na samom jugu, led iz izlivnih glečera tekao je nizbrdo, prosecajući zemlju novim, prvobitnim tokovima i pretvarajući talusne padine u ono što ekolozi nazivaju felpoljima, onim kamenitim delovima zemljišta koji su bili dom prvih životnih zajednica posle povlačenja leda, sastavljenih od algi, lišajeva i mahovine. Peskoviti regolit, izložen uticaju vode i mikrobakterija koje su proticale kroz njega, šokantnom brzinom postajao je fel-polje, otkrila je, a krhki zemljišni oblici brzo su nestajali. Veliki deo regolita na Marsu bio je izrazito bezvodan, toliko da je njegov dodir sa vodom izazivao silovite hemijske reakcije - oslobađanje velike količine vodonik-peroksida i kristalizaciju soli - u suštini razaranje tla, koje je oticalo u obliku peskovitog blata da bi se taložilo nizvodno, na razuđenim terasama zvanim soliflukcioni rubovi, i na zaleđenim novim proto-fel-poljima. Oblici tla su nestajali. Zemlja se topila. Posle jedne celodnevne vožnje kroz ovako izmenjen predeo, En reče Kojotu: "Možda ću razgovarati s njima." Ali prvo su se vratili u Zigot, ili Gamet, gde je Kojot imao nekog posla. En je odsela u Piterovoj sobi, jer ovaj nije bio tu, a soba koju je delila sa Sajmonom bila je upotrebljena u druge svrhe. Ionako ne bi pristala da boravi u njoj. Piterova soba bila je ispod Harmakisove, okrugli zglob bambusovog stabla u kome su se nalazili sto, stolica, dušek na podu, sa prozorom koji je gledao na jezero. U Gametu je sve bilo isto i drugačije, i uprkos godinama koje je provela redovno posećujući Zigot, nije osećala nikakvu povezanost sa njim. Bilo je, zapravo, teško setiti se kako je Zigot izgledao. Nije ni želela da se seća, i predano je uvežbavala zaborav; svaki put kada bi joj došla neka slika iz prošlosti, požurila bi da započne nešto što zahteva usredsređenost, proučavala je uzorke kamenja ili očitavala seizmografe, kuvala složena jela ili izlazila da se igra sa decom - sve dok slika ne bi izbledela i prošlost bila proterana. Čovek može da uvežba da potpuno potisne prošlost. Jedne večeri na vratima Piterove sobe pojavi se Kojotova glava. "Jesi li znala da je i Piter Crveni?" "Šta?" "Jeste. Ali radi samostalno, uglavnom u svemiru. Mislim da mu je ona vožnja liftom razvila ukus
za to." "Bože", reče ona, s gađenjem. Bila je to još jedna slučajnost; da postoje pravila, Piter bi poginuo prilikom pada lifta. Koja je verovatnoća da tuda doplovi svemirski brod i primeti ga, samog u areosinhronoj orbiti? Ne, to je bio apsurd. Ne postoji ništa sem proizvoljnosti. Ali još je osećala bes. Otišla je na počinak mučena ovim mislima, i u istrzanom spavanju sanjala je da šeta sa Sajmonom najraskošnijim delom Ponora Kandor, na onom prvom zajedničkom putovanju, kada je sve bilo nedirnuto, nepromenjeno milijardu godina - a oni prvi ljudi koji hodaju tim ogromnim slojevitim ždrelom beskrajnih zidova. Sajmon je bio oduševljen isto koliko i ona, i bio je tako ćutljiv, tako obuzet stvarnošću od kamena i neba - nije bilo boljeg saputnika za tako svečanu kontemplaciju. Tada je u snu jedan od zidova džinovskog kanjona počeo da se ruši, i Sajmon je rekao: "Dugi izliv", a ona se smesta probudila, sva u znoju. Obukla se i izišla iz Piterovog stana u mali mikrokosmos pod kupolom, sa belim jezerom i krumholz-om na niskim dinama. Hiroko je bila čudna vrsta genija, kad je uspela da smisli ovakvo mesto i da nagovori sve te ljude da dođu tu da žive sa njom. I da začne svu tu decu, bez odobrenja očeva, slobodno manipulišući genima. Neka vrsta ludila, u stvari, bilo ono božansko ili ne. Duž zaleđene obale njihovog jezerca u susret joj je išla grupa Hirokine čeljadi. Više se nisu mogli smatrati decom, jer su najmlađi među njima bili stari petnaest ili šesnaest zemaljskih godina, a oni najstariji - pa, najstariji su bili raštrkani svuda po svetu; Kaseiju je sada sigurno bilo pedeset, a njegovoj kćerki Džeki skoro dvadeset pet, i bila je diplomac novog univerziteta u Sabišiju, aktivna u politici demimonda. Ova grupa ektogenih bila je u Gametu u poseti, kao i En. Išli su obalom prema njoj. Na čelu grupe bila je Džeki, visoka, vitka, crnokosa, mlada žena, bez sumnje predvodnik pokolenja. Ukoliko to nije bio vedri Nirgal, ili ćutljivi Harmakis. Ali Džeki je bila ispred svih - Harmakis ju je sledio s psećom odanošću, a ni sam Nirgal nije je ispuštao iz vida. Sajmon je voleo Nirgala, i Piter, i En je razumela zašto: bio je jedini u družini Hirokinih ektogenih koji ju je prihvatio. Ostali su bili okrenuti svome krugu, kraljevi i kraljice svog malog sveta, ali je Nirgal napustio Zigot neposredno posle Sajmonove smrti, i retko se vraćao. Studirao je u Sabišiju, što je i Džeki navelo na isto, i sada je najveći deo vremena provodio tamo, ili napolju sa Kojotom ili Piterom, ili u posetama gradovima severa. Je li zbog toga i on bio Crveni? Nije mogla da odredi. Ali bilo je sigurno da ga sve zanima, da sve primećuje, svuda ide, mlađa, muška verzija Hiroko, ako je takvo biće bilo moguće, ali ovozemaljskije nego Hiroko, zainteresovanije za druge; više ljudsko. En nikada nije uspela da vodi normalan razgovor sa Hiroko, koja kao da je bila neka tuđinska svest, sa sasvim različitim značenjima za svaku reč u jeziku i, uprkos njenoj genijalnosti u projektovanju ekostistema, ne naučnik u pravom smislu reči, već pre neka vrsta proroka. Nirgal, opet, kao da je nagonski pogađao u srž onoga što je bilo važno za sagovornika - i bio usredsređen na to, postavljao pitanja, radoznao, prijemčiv, saosećajan. Posmatrajući ga kako ide za Džeki niz obalu, trčkarajući tamoovamo, En se setila kako je polako i pažljivo hodao uz bok Sajmonu. Kako je uplašen izgledao one noći kada ga je Hiroko na svoj neshvatljiv način dovela da se oprosti. Bilo je surovo izložiti dečaka svemu tome, ali En je to tada prećutala; bila je očajna, spremna da pokuša bilo šta. Još jedna greška koju nikada neće moći da ispravi. Zurila je u bledi pesak pod nogama, nespokojna, sve dok ektogeni nisu prošli kraj nje. Bila je šteta što je Nirgal toliko zavisan od Džeki, jer je ova malo marila za njega. Džeki je na svoj način bila izuzetna žena, ali suviše nalik Maji - ćudljiva i proračunata, nespremna da se veže za muškarca, osim, možda, za Pitera - koji je na sreću (iako to tada nije izgledalo tako) imao vezu sa Džekinom majkom i uopšte nije bio zainteresovan za Džeki. Ružna priča, zbog koje su se Piter i Kasei udaljili jedan od
drugoga, a Ester se nikada nije vratila. Piter je imao i svetlijih trenutaka. A posledice po Džeki... Oh, da, bilo je posledica (pazi se, eto još jedne crne praznine u tvojoj prošlosti), jeste, i to je je tako išlo u krug, njihovi prljavi, mali životi, u besmislenom ponavljanju... Pokušala je da se usredsredi na sastav čestica peska. Ta žuta boja nije baš bila svojstvena marsovskom pesku. Veoma retka granitna materija. Pitala se da li je Hiroko svesno tragala za njom, ili je naprosto imala sreće. Ektogeni su otišli, tamo na drugu stranu jezera. Bila je sama na obali. I Sajmon, negde ispod njenih nogu. Bilo je teško ostati odvojen od svega toga. Neko je išao preko dina prema njoj. Bio je to nizak muškarac, i isprva je pomislila da je Saks, zatim da je Kojot, ali ovo je bio neko treći. Zastao je kad ju je opazio, i po tom pokretu shvatila je da je zaista posredi Saks. Ali Saks je u tom slučaju malo ličio na sebe. Vlad i Ursula izvršili su nekoliko plastičnih operacija na njegovom licu, dovoljno da u njemu više niko ne prepozna onog pređašnjeg Saksa. Nameravao je da pređe u Barouz i da se zaposli u tamošnjoj kompaniji za biotehnologiju, uz pomoć švajcarskog pasoša i jednog od Kojotovih virusnih identiteta. Vraćao se u projekt teraformiranja. Okrenula se prema vodi. Prišao je i obratio joj se, na način neobičan za Saksa, izmenjen u licu, naočit stari momak; no, to je još bio onaj stari Saks, i ponovo ju je obuzeo gnev, toliko da je jedva mogla da misli, a nekmoli da zapamti o čemu se govori. "Stvarno izgledaš drugačije", bilo je sve što je uspela da smisli. I slične besmislice. Posmatrajući ga, pomisli: taj se nikada neće promeniti. Ali bilo je nečeg zastrašujućeg u ranjenom izrazu njegovog novog lica, nečeg što je moglo da dozove neke pogubne uspomene, ako joj ne pođe za rukom da to spreči... i zato je bila oštra s njim sve dok se nije poslednji put namrštio i otišao. Posle je dugo sedela na istom mestu. Postajalo je sve hladnije, a ona je bila sve odsutnija. Konačno je spustila glavu na kolena i zapala u nešto nalik na san. Sanjala je da svih Prvih stotinu stoje oko nje, živi i mrtvi. U sredini je bio Saks, sa svojim starim licem i onim novim, opasnim, ranjenim izrazom. Rekao je: "Čist dobitak u složenosti." Vlad i Ursula rekoše: "Čist dobitak u zdravlju." Hiroko reče: "Čist dobitak u lepoti." Nađa reče: "Čist dobitak u dobroti." Maja reče: "Čist dobitak u snazi osećanja", a iza njenih leđa Džon i Frenk zakolutaše očima. Arkadije reče: "Čist dobitak u slobodi." Mišel reče: "Čist dobitak u razumevanju." Frenk reče iz pozadine: "Čist dobitak u moći", a Džon ga munu laktom i povika: "Čist dobitak u sreći." A onda se svi zagledaše u En. Ona ustade, drhteći od besa i straha, svesna da samo ona od svih njih ne veruje u mogućnost bilo kakvog čistog dobitka, da je postala neka vrsta sumanutog reakcionara; mogla je samo da uperi prst u njih i da izgovori: "Mars. Mars. Mars." To veče, pošto su večerali i posedeli u prostranoj sali za sastanke, En odvoji Kojota u stranu i reče: "Kada ponovo ideš napolje?" "Za nekoliko dana." "Jesi li još spreman da me upoznaš sa ljudima o kojima si pričao?" "Pa, da, naravno." Nakrenuo je glavu i pogledao je. "Tamo ti je mesto." Ona samo klimnu glavom. Osvrnula se po zajedničkoj sobi, misleći: zbogom, ja odoh. Hvala Bogu.
Nedelju dana kasnije poletela je sa Kojotom u ultralakoj letelici. Leteli su na sever, noću, prema polutarnoj oblasti, zatim dalje do Velikog Nagiba, do Deuteronilus Mense severno od Ksantea - divlji, nabran teren, nalik na arhipelag ostrva naređanih usred peščanog mora. Jednog dana to će biti pravi arhipelag, pomislila je dok je Kojot spuštao avion između dva niza, ako se nastavi ispumpavanje vode na severu. Kojot ih je spustio na kratak potez prašnjavog peska i odvezao letelicu u hangar usečen u liticu jedne meze. Pored aviona dočekali su ih Stiv i Ivana i nekoliko drugih, i uveli ih u lift do sprata pri samom vrhu meze. Severni kraj ove meze sužavao se u oštar kameni šiljak, na čijem je vrhu bila iskopana velika soba za sastanke u obliku trougla. Ušavši, En zastade, iznenađena; soba je bila prepuna ljudi, bilo ih je bar nekoliko stotina, za dugačkim stolovima gde je upravo trebalo da bude posluženo jelo. Sipali su jedni drugima vodu. Onda su je za jednim stolom ugledali i zaustavili se u pokretu, zatim se to dogodilo za drugim stolom - sve dok se ista reakcija nije proširila celom prostorijom i dok nije zavladao opšti tajac. Tada svi počeše da joj pljeskaju, frenetično, ozarenih lica, da bi se pljeskanje pretvorilo u klicanje.
Četvrti deo: NAUČNIK KAO HEROJ Pridrži to između palca i srednjaka. Oseti zaobljenu ivicu, osmotri glatke obline stakla. Uveličavajuće staklo: ta stvar poseduje jednostavnost, eleganciju i masivnost paleolitskog oruđa. Sedi sa njim kad je sunčan dan, i postavi ga iznad gomilice suvaraka. Podiži ga i spuštaj, sve dok ne vidiš da ona tačka na grančicama ne postaje blistavija. Sećaš li se svetlosti? Bilo je kao da je drvo zarobilo malo sunce. Asteroid Amor od koga je ispreden kabl lifta sastojao se uglavnom od ugljeničnih hondrita i vode. Dva asteroida Amor, koje je presrela grupa robotskih lendera u leto 2091, bili su najvećim delom od silikata i vode. Materijal Novog Klarka bio je izvučen u dugačku ugljeničnu nit. Robotske radne ekipe pretvorile su materijal dva silikatna asterioda u folije solarnih jedara. Silikonska para bila je solidifikovana između deset kilometara dugačkih valjkova i razvučena u ogromne reflektujuće folije obložene tankim slojem aluminijuma, koje su potom brodovi sa ljudskom posadom raširili u kružne tvorevine za hvatanje inercije i Sunčeve svetlosti. Sa jednog asterioda, gurnutog u Marsovu polarnu orbitu i nazvanog Birč, rastegli su ogledala u prsten prečnika sto hiljada kilometara. Ovo prstenasto ogledalo kružilo je oko Marsovog pola, okrenuto Suncu, pod takvim uglom da se svetlost odbijala sa njega i sabirala u tački unutar Marsove orbite, blizu kote Lagranž Jedan. Drugi silikatni asteriod, nazvan Soletavil, bio je gurnut u blizinu kote Lagranž. Tamo su tvorci solarnih jedara izatkali složenu mrežu rebrastih prstenova, povezanih i postavljenih pod uglovima tako da su podsećali na sočivo načinjeno od kružnih venecijanskih roletni, koji su se okretali oko srebrne kupe osovine čiji je otvoreni deo bio okrenut prema Marsu. Ovo džinovsko i lomno ustrojstvo, prečnika deset hiljada kilometara, blistavo i veličanstveno na putanji između Marsa i Sunca, zvalo se soleta. Sunčeva svetlost odbijala se sa solete, padajući na sunčanu stranu jednog ogledala, zatim na Marsovu stranu drugog, i tako dalje do Marsa. Sunčeva svetlost sa prstena na polarnoj orbiti odbijala se do unutrašnje kupe solete i nazad, opet do Marsa. Tako je svetlost padala na obe strane solete, koju su ovi naizmenični pritisci održavali u putanji, oko sto hiljada kilometara od Marsa - bliže u perihelu, dalje u afelu. Uglove ploča nerpestano je podešavala VI solete, da bi je održala na orbiti i u fokusu. U deceniji kada su ova dva velika zvrka bila građena od njihovih asteroida kao što kameni pauci pletu silikatne mreže, posmatrači gotovo da nisu mogli da ih vide. Ponekad bi neko opazio lučnu belu liniju na nebu, ili povremene odsjaje tokom dana ili noću, kao da se sjaj neke mnogo veće Vaseljene probija kroz istanjena mesta u potki naše sfere. A kada su dva ogledala bila dovršena, odbijena svetlost prstenastog ogledala bila je usmerena prema kupi solete. Kružna rebra solete bila su podešena, a ona sama se pomerila u nešto izmenjenu putanju. Onda su jednog dana žitelji Marsa na strani gde je Tarzis pogledali nebo, koje se zamračilo. Bili su svedoci pomračenja Sunca kakvo Mars nikada nije video: Sunce je bilo načeto kao da neki mesec veličine onog Zemljinog stoji na putu njegovim zracima. Pomračenje se potom nastavilo kao na Zemlji, srp tame koji odseca sve više od blistavog kruga dok se soleta premeštala u svoju putanju između Marsa i Sunca, sa ogledalima još nespremnim da propuste svetlost: nebo je postalo tamnoljubičasto, tama je progutala veći deo diska, ostavivši samo srp svetlosti dok i on nije potonuo, oivičen tek nagoveštajem korone, a onda sasvim nestao. Potpuno pomračenje Sunca...
Na mračnom disku pojavila se slaba akvarelna šara svetlosti, nepojmljiva za pomračenja Sunca. Na dnevnoj strani Marsa svima zastade dah i ljudi žmireći pogledaše nebo. A tada, kao kad neko naglo raskrili šalone, u jednom mahu se pojavi Sunce. Zaslepljujuća svetlost! Bila je blistavija nego ikada pre, jer je sjaj Sunca bio vidno jači nego pre pomračenja. Dobili su pojačano Sunce, čiji je disk bio otprilike iste veličine kao gledan sa Zemlje, sa dvadeset odsto svetlosti više - bilo je primetno svetlije, i više je grejalo na potiljku - crveno prostranstvo polja bilo je znatno vidljivije. Kao da je neko odjednom uključio reflektore i ostavio ih na velikoj pozornici. Nekoliko meseci posle toga, u visine Marsove atmosfere spušteno je treće ogledalo, znatno manje od solete. Bilo je to još jedno sočivo od kružno raspoređenih rebara, nalik na srebrni NLO. Hvatalo je deo svetlosti sa solete i dodatno ga fokusiralo nadole, na tačke na površini planete prečnika manjeg od kilometra. I letelo je iznad sveta poput jedrilice, održavajući taj koncentrisani zrak svetlosti u žiži tako da se činilo da na planeti cevtaju mala Sunca, od kojih se topio i sam kamen, prelazeći iz čvrstog u tečno stanje. A potom, u vatru.
11. Podzemlje nije bilo dovoljno široko za Saksa Rasela. Želeo je da se vrati na posao. Mogao je da pređe u demimond, da možda uzme zvanje predavača na novom univerzitetu u Sabišiju, koji je radio izvan mreže, okupljao mnoge njegove stare saradnike i školovao veliki broj dece podzemlja. Ali pošto je razmislio, odlučio je da ne podučava, niti da ostane na periferiji - već da se ponovo uključi u teraformiranje, ako je moguće u samo srce projekta, ili bar što je bliže moguće. A to je značilo povratak u svet na površini. Prelazna vlada osnovala je u to vreme komisiju za koordinaciju poslova teraformiranja, pa je ekipa vođena iz Subarašija dobila stari projekt sinteze koji je nekada pripadao Saksu. Bila je to nesrećna okolnost, zato što Saks nije govorio japanski. Ali je rukovođenje biološkim delom projekta bilo povereo Švajcarcima, i vodila ga je grupa švajcarskih kompanija za biotehnologiju zvana Biotik, sa sedištima u Ženevi i Barouzu, i u bliskoj vezi sa transnatom Praksis. Zbog svega ovoga bilo je najvažnije uvući se u Biotik pod lažnim imenom i dobiti zadatak u Barouzu. Dezmond je preuzeo ovu operaciju na sebe i stvorio kompjuterski identitet za Saksa, sličan onome koji je pribavio Spenseru mnogo godina ranije, u vreme kada je Spenser prešao u Vidikovac Ehus. Spenserov identitet i nešto kozmetičke hirurgije omogućili su mu uspešan rad u laboratorijama za materijale u Vidikovcu Ehus, pa u Kasei Valisu, samom srcu službe sigurnosti transnata. Saks je zato verovao u Dezmondov sistem. Novi identitet zadržao je Saksove telesne podatke - genom, mrežnjaču, glas i otiske prstiju - sa neznatnim izmenama, tako da su i dalje bili gotovo istovetni Saksovim, ali bi prošli svako uporedno ispitivanje u mreži. Ovim podacima bilo je dato novo ime sa punim zemaljskim istorijatom, kreditnim stanjem i imigracionim dosijeom, kao i sa virusnim podteksom, da bi se sprečio svaki pokušaj konkurentske VI da prisvoji podatke, i čitav paket je bio poslat u švajcarski ured, koji je izdavao pasoše ovim pridošlicama bez primedbi. A u balkanizovanom svetu transnatskih mreža, to kao da je vršilo posao. "Oh, da, taj deo radi bez problema", reče Dezmond. "Ali vi Prvih stotinu svi ste filmske zvezde. Trebaće ti i novo lice." Saks je bio istog mišljenja. Razumeo je potrebu, a staro lice mu ionako nikad nije ništa značilo. Osim toga, u poslednje vreme u ogledalu nije prepoznavao onog sebe od nekada. Zato je nagovorio Vlada da se pozabavi njim, posebno naglasivši potencijalnu korist od svog prisustva u Barouzu. Vlad je postao jedan od vodećih teoretičara otpora Prelaznim vlastima, i odmah je video na šta Saks cilja. "Većina nas ionako bi trebalo da živi u demimondu", rekao je, "ali nije loše imati nekoliko krtica u Barouzu. Stoga neće škoditi ako budem malo vežbao kozmetičku hirurgiju na beznadežnom slučaju kao što si ti." "Beznadežan slučaj!" reče Saks. "Usmeni ugovori su takođe obavezujući. Očekujem da ispadnem zgodniji." Tako je, nekim čudom, i bilo, iako se nije videlo sve dok se nisu povukle modrice. Dobio je zubne navlake, podebljali su mu tanku donju usnu i dali izrazit profil njegovom prćastom nosu, pomalo povijen. Stanjili su mu obraze i pojačali bradu. Čak su mu podsekli neke mišiće u očnim kapcima tako da više nije tako često treptao. Kada mu se lice oporavilo, izgledao je, kao što reče Dezmond, kao prava filmska zvezda. Kao bivši džokej, rekla je Nađa. Ili bivši učitelj plesa, rekla je Maja, koji je godinama uredno išao na sastanke Anonimnih Alkoholičara. Saks, koji nikada nije voleo dejstvo alkohola, samo je odmahnuo rukom na to. Dezmond ga je fotografisao i upotpunio novi identitet slikama, a onda je uspešno uneo konstrukt u datoteke Biotika, zajedno sa nalogom za premeštaj iz San Franciska u Barouz. Nedelju dana posle toga, identitet se pojavio na švajcarskim pasoškim listama, na šta se Dezmond samo zakikotao. "Gle' ti ovo", reče, pokazavši na Saksovo novo ime. "Stiven Lindholm, švajcarski državljanin! Ovi ljudi
nas pokrivaju, nema sumnje. Kladim se u šta 'oćeš da su stavili zabranu na taj identitet i uporedili tvoj genom sa starim podacima u arhivi, i da znaju, uprkos izmenama koje sam načinio, tvoj pravi identitet." "Jesi li siguran?" "Nisam. Pa, ne oglašavaju se, zar ne? Ali verujem da je tako." "Je li to dobro?" "Teorijski, ne. Ali u praksi, ako se neko zakači za tebe, lepo je znati da su prijateljski nastrojeni. Ovo je peti put kako izdaju pasoše ljudima kojima sam izradio identitet. Čak su i meni izdali jedan, i sumnjam da su uspeli da provale ko sam, jer podaci o meni nikada nisu prošli kroz VI, kao što je bilo sa vama, Prvom stotinom. Zanimljivo, zar ne?" "Boga mi, jeste." "Zanimljiv je to svet. Imaju sopstvene planove, ko zna kakve, ali mi se dopadaju. Mislim da su odlučili da nas ne odaju. Možda samo hoće da znaju gde smo. Nikada nećemo saznati pravi razlog, jer Švajcarci ljubomorno čuvaju svoje tajne. Ali šta te briga zašto kada znaš kako." Saksu je ovaj osećaj bio malo mučan, ali ne i saznanje da će biti bezbedan pod zaštitom Švajcaraca. Bili su to ljudi njegovog soja - racionalni, oprezni, metodični. Nekoliko dana pre nego što će poleteti sa Piterom na sever u Barouz, otišao je u šetnju oko Gametovog jezera, što mu nije bilo običaj prethodnih godina. Jezero je bilo zaista izvrsno napravljeno. Hiroko se ponovo pokazala kao odličan projektant sistema. Kada je sa svojom grupom nestala iz Podbrežja, Saks je bio u čudu; nikako nije mogao da shvati svrhu tog čina i strahovao je da će početi da se suprotstavljaju teraformiranju. Kada je uspeo da navede Hiroko da mu se javi preko mreže, bio je delimično razuveren; činilo se da se ona u načelu slaže sa osnovnom svrhom teraformiranja, i njen koncept viriditasa podsećao je na varijantu iste ideje. Ali Hiroko je, izgleda, uživala u tajnovitosti, što je bilo sasvim nenaučno od nje, toliko da je u svom dugogodišnjem skrivanju ugrozila i samu informaciju. Nije je bilo lako shvatiti ni kao ličnost, i bile su potrebne godine sabivstvovanja da se Saks uveri da i ona želi Marsovsku biosferu u kojoj će moći da žive ljudi. Za njega je to bilo sasvim dovoljno od nje. Nije mogao da se seti boljeg saveznika za projekt koji ga je očekivao, osim možda predsednika nove komisije u okviru Prelazne vlade. A sasvim verovatno i same komisije. U stvari, nije ni bilo mnogo protivnika. Ali postojao je jedan, koji je sedeo tamo na obali. En Klejborn. Saks zastade, ali ga je ona već opazila. Zato je pošao dalje, sve dok nije stao pored nje. Podigla je glavu i pogledala ga, a onda se ponovo zagledala u belinu jezera. "Stvarno izgledaš drugačije", reče. "Da." Još je imao bolne tačke na licu i oko usta, iako su se modrice bile povukle. Imao je utisak da nosi masku, i to odjednom izazva nelagodnost u njemu. "Al' sam još onaj isti", dodade. "Naravno." Nije ga pogledala. "Znači, ideš u spoljnji svet?" "Da." "Vraćaš se na posao?" "Da." Ona ga pogleda. "Koja je, po tvom mišljenju, svrha nauke?" Saks slegnu ramenima. Bila je to njihova stara rasprava, uvek ista, bez obzira na to kako su je započinjali. Teraformirati ili ne teraformirati, pitanje je sad... Odavno je odgovorio na to pitanje, kao i ona, i želeo je da se već jednom slože da se ne slažu, i da to više ne pominju. Ali En je bila neumorna. "Shvatanje stvari", reče on.
"Ali teraformiranje nije shvatanje stvari." "Teraformiranje nije nauka. Nikad nisam rekao da jeste. To je ono što ljudi rade s naukom. Primenjena nauka ili tehnologija. Kako god hoćeš. Izbor šta ćeš učiniti sa naučnim saznanjima. Nazovi to kako ti volja." "To je, znači, stvar vrednovanja." "Valjda." Saks razmisli o tome, pokušavajući da pronikne u tu mutnu temu. "Pretpostavljam da je naš... naše neslaganje još jedan delić onoga što ljudi nazivaju problemom činjenice-vrednosti. Nauka se bavi činjenicama, kao i teorijama koje činjenice pretvaraju u primere. Vrednovanje je druga vrsta sistema, ljudska tvorevina." "I nauka je ljudska tvorevina." "Jeste. Ali je nejasna veza između ovih sistema. Pošavši od istih činjenica, dolazimo do različitih vrednosti." "Ali i sama nauka je puna vrednosti", bila je uporna En. "Govorimo o teorijama koje poseduju moć i eleganciju, govorimo o jasnim rezultatima ili o divnom eksperimentu. I sama želja za znanjem predstavlja vrednost, ako pretpostavimo da je znanje bolje od neznanja ili zagonetke. Zar ne?" "Valjda", reče Saks, pošto je razmislio. "Tvoja nauka je red vrednosti", reč En. "Svrha tvoje vrste nauke jeste uspostavljanje zakona, pravilnosti, tačnosti i izvesnosti. Želiš da stvari budu objašnjene. Želiš da odgovoriš na pitanja, sve do velikog praska. Ti si redukcionist. Za tebe su vrednosti u parsimoniji, eleganciji i ekonomiji, a uspeh je ako se stvari pojednostave, zar ne?" "Ali takav je sam naučni metod", primeti Saks. "To nisam ja, već suština prirode. Fizika. I sama radiš isto." "U fiziku su ubačene ljudske vrednosti." "Nisam baš siguran u to." Ispružio je ruku da je načas prekine. "Ne kažem da u nauci nema vrednosti, ali materija i energija rade ono što rade. Ako hoćeš da govorimo o vrednostima, bolje da govorimo samo o njima. Jeste, istina je da na neki način proizlaze iz činjenica. Ali to je druga tema, neka vrsta sociobiologije ili bioetike. Možda je bolje da govorimo o samim vrednostima. Najveće dobro za većinu ili tako nešto." "Neki ekolozi bi rekli da je to naučni opis zdravog ekosistema. Drugi naziv za optimalni ekosistem." "To je vrednosni sud, čini mi se. Nešto kao bioetika. Zanimljivo, ali..." Saks je radoznalo osmotri i odluči da promeni taktiku. "A što ne bismo pokušali da postignemo optimalmi ekosistem, En? Ne može se govoriti o ekosistemima bez živih bića. Pre nas na Marsu nije postojala ekologija. Postojala je samo geologija. Možeš čak da kažeš da je ovde postojao začetak ekologije - nekada davno, pre nego što je nešto pošlo naopako i sve se zaledilo - koji mi sada ponovo pokrećemo." Ona na to zareža, i on ućuta. Znao je da ona veruje u neku vrstu unutrašnje vrednosti mineralne stvarnosti Marsa; bila je to verzija takozvane etike tla, ali bez biota. Etika kamena, moglo bi se reći. Ekologija bez života. Prava unutrašnja vrednost! On uzdahnu. "Možda govorim sa stanovišta vrednosti. Možda pretpostavljam životne sisteme neživima. Izgleda da ne možemo da izbegnemo vrednosti, kao što si rekla. Čudno je to... Ono što osećam uglavnom je želja da shvatim stvari. Zašto se ponašaju onako kako se ponašaju. Ali ako me pitaš zašto to želim - ili šta bih želeo da se dogodi, čemu težim..." Slegnuo je ramenima, nastojeći da razume sebe. "Teško je to izraziti. Možda, recimo, čitsom dobitku u informacijama. Čistom dobitku u redu." Za Saksa je ovo bilo dobro, funkcionalno objašnjenje samog života, njegove odbrane od entropije. Pružio je ruku prema En, nadajući se da će ga ona razumeti, da će se bar složiti sa
paradigmom njihove rasprave, sa definicijom krajnje svrhe nauke. Uostalom, oboje su naučnici, i to je njihovo podeljeno iskustvo... Ali ona samo reče: "I u to ime uništavaš lice cele jedne planete. Planete sa pamćenjem starim skoro četiri milijarde godina. To nije nauka. To je stvaranje tematskog parka." "To je upotreba nauke za postizanje određene vrednosti. Vrednosti u koju verujem." "Kao i transnacionalke." "Može biti." "To im svakako pomaže." "I svim živim bićima." "Ukoliko ih ne poubija. Zemljište je postalo nestabilno; svaki dan nastaju klizišta." "To je istina." "Koja ubijaju. Biljke, ljude. To se već događalo." Saks zavrte šakom, i En trgnu glavu uvis i besno ga pogleda. "Šta je to, neophodno ubistvo? Kakva je to vrednost?" "Ne, ne. To su nesrećni slučajevi, En. Ljudi treba da ostanu na stenovitom terenu, van zona klizišta, i tako to. Privremeno." "Ali čitave oblasti biće pretvorene u mulj, ili potpuno potopljene. Govorimo o polovini površine planete." "Voda će se sliti nizbrdo. Načiniće sabirna korita." "Potope, misliš. I potpuno izmenjenu planetu. Prava vrednost, nema šta! I svi oni koji vrednost Marsa vide u tome da ostane kakav jeste... Borićemo se protiv vas, na svakom koraku." On uzdahnu. "Bilo bi bolje da to ne radite. U ovom trenutku nam je biosfera od veće pomoći nego transnacionalke. Transnati mogu da upravljaju iz šatora, i da iskopavaju na površini pomoću robota, a mi se krijemo i najveći deo snage trošimo na to da preživimo i da nas ne pronađu. Kada bismo mogli da živimo na površini, bilo bi nam mnogo lakše da pružamo sve vidove otpora." "Sve osim onog koji pružaju Crveni." "Da, ali kakva je svrha takvog otpora danas?" "Mars. Samo Mars. Mesto koje nikada nisi upoznao." Saks pogleda belu kupolu iznad njih, osećajući uzrujanost kao iznenadni napad artritisa. Bilo je beskorisno raspravljati se sa njom. Ali nešto u njemu teralo ga je da nastavi sa pokušajima. "Vidiš, En, ja sam zagovornik takozvanog minimalnog modela preživljavanja. To je model koji predviđa atmosferu pogodnu za disanje do visine od samo dva ili tri kilometra. Iznad ove granice vazduh bi ostao suviše razređen za ljude, i tamo gotovo da ne bi bilo života - tek poneka vrsta visinskih biljaka, a na još većoj visini ne bi bilo ničega, ili bar ničega vidljivog. Vertikalni reljef Marsa tako je oštar da bi ogromne oblasti ostale iznad većeg dela atmosfere. To je plan koji mi se čini razuman. Izražava jasan red vrednosti." Nije odgovorila. To ga je izluđivalo. Jednom je, da bi shvatio En, da bi se pripremio da razgovara s njom, uzeo da proučava filozofiju nauke. Pročitao je obimnu literaturu, usredsredivši se posebno na etiku tla, kao i na odnos činjenica i vrednosti. Na žalost, pokazalo se da od toga nema previše koristi; u razgovoru sa njom nikad nije uspeo Bog zna kako uspešno da primeni ono što je naučio. Sada, gledajući je odozgo, osećajući bol u zglobovima, setio se nečega što je Kun napisao o Pristliju - da naučnik koji nastavi da se suprotstavlja i kada je čitava njegova profesija pretvorena u novu paradigmu može da bude savršeno razuman i u pravu, ali ipso facto prestaje da bude naučnik. Činilo se da se nešto slično dogodilo sa En, ali šta je onda time postala? Kontrarevolucionar? Prorok? Izgledom je svakako podsećala na proroka - gruba, mršava, gnevna, nepopustljiva. Neće se nikada
promeniti, niti će mu ikada oprostiti. A sve ono što je želeo da joj kaže, o Marsu, Gametu, o Piteru - o Sajmonovoj smrti, koja kao da je više opsedala Ursulu nego nju... nikada neće moći da bude izrečeno. Zbog toga je već nekoliko puta donosio odluku da više ne razgovara sa En: bilo je tako frustrirajuće vrteti se neprestano u krug, suočavati se sa odbojnošću nekoga koga poznaješ više od šezdeset godina. Iz svake rasprave izlazio je kao pobednik, ali ga to nikud nije odvelo. Neki ljudi naprosto su takvi, ali njemu od toga nije bilo ništa lakše. Bilo je, u stvari, začuđujuće koliko se psihološke nelagodnosti može stvoriti običnom emocionalnom reakcijom. En je sutradan otputovala sa Dezmondom. Saks se ubrzo posle toga odvezao sa Piterom na sever, u jednom od malih aviona, nevidljivih za radare, kojima je Piter leteo svuda po Marsu. Piterov plan leta do Barouza vodio ih je preko Helespontus Montesa, i Saks je usput radoznalo posmatrao veliki basen Helasa ispod njih. Nazreli su ivicu ledenog polja koje je prekrivalo Nisku Kotu, belu masu na tamnoj podlozi noći, ali je sama Niska Kota ostala iza horizonta. Saks je žalio zbog toga, jer ga je zanimalo da vidi šta se dogodilo iznad mohoula Niska Kota. Kada ga je napunila poplava, bio je dubok trinaest kilometara i bilo je sasvim verovatno da je voda na toj dubini ostala u tečnom stanju i verovatno dovoljno topla da ledeno polje na toj tački bude, zapravo, ledom pokriveno more, sa vidljivim razlikama na površini. Ali Piter nije hteo da promeni putanju radi boljeg vidika. "Time ćeš moći da se za pozabaviš kad postaneš Stiven Lindholm", reče, cereći se. "Možeš to da uključiš u posao koji ćeš raditi za Biotik." I tako su leteli dalje. Sledeće noći spustili su se u krševita brda južno od Izidisa, još na višoj strani Velikog Nagiba. Saks je tada otišao do ulaza u tunel, ušao u tunel i prošao njim do službene garderobe u podrumu stanice Libija, male železničke postaje na ukrštanju piste Barouz-Helas i novopostavljene piste Barouz-Elizijum. Kada je voz za Barouz ušao u stanicu, Saks se pojavio iz službenog dela i pomešao se sa ljudima koji su se ukrcavali u voz. Na glavnoj stanici u Barouzu dočekao ga je čovek iz Biotika. Od tog trenutka postao je Stiven Lindholm, novajlija u Barouzu i na Marsu. Čovek iz Biotika, sekretar za kadrovska pitanja, pohvalio je njegov izvežban hod i odveo ga u stan sa studijom visoko u Hant Mezi, blizu centra starog grada. Biotikove laboratorije i uredi takođe su bili u Hantu, ispod samog platoa meze, sa zastakljenim zidovima koji su gledali na park oko kanala. Deo grada sa visokom zakupninom, u skladu sa ugledom kompanije koja je vodila bioinženjerijski deo projekta teraformiranja. Sa prozora Biotikovog sedišta mogao je da vidi veći deo starog grada, koji je izgledao otprilike isti kakvim ga se sećao, samo što su zidovi meza bili više išarani nizovima staklenih prozora, živopisnim vodoravnim trakama, bakarnim, zlatnim, metalnozelenim ili plavim, kao da su same meze u slojevima nekih čudesnih mineralnih naslaga. Nestali su i šatori sa vrhova meza, a zgrade su se slobodno dizale pod novim, mnogo većim šatorom koji je pokrivao svih devet meza, i sve između i oko njih. Tehnologija izgradnje šatora dostigla je stepen razvoja u kome je bilo moguće pokrivati prostrane mezokozme, i Saks je čuo da jedan od transnata namerava da pokrije Ponor Hebes, projekt koji je nekada En predložila kao alternativu teraformiranju - predlog koji je sam Saks prezrivo odbacio. Sada je i to bilo pred ostvarenjem. Očigledan dokaz da se nikada ne smeju potceniti mogućnosti nauke o materijalima. Barouzov stari park oko kanala, kai i široki, travnati bulevari koji su od parka vodili uvis među meze, sada su bili zelene trake, usečene između narandžastih krovova od crepova. Stari dvostruki niz stubova od soli još je stajao pored plavog kanala. Otada se očito dosta gradilo, ali je konfiguracija grada ostala ista. Samo se na rubovima grada moglo jasno videti koliko su se stvari promenile i
koliko je grad porastao; gradski zid ležao je daleko iza devet meza, tako da je dobar komad okolnog zemljišta sada bio zaklonjen, i već je započela gradnja. Sekretar za kadrove poveo je Saks u kratak obilazak Biotika, upoznajući ga sa toliko ljudi da nije mogao da ih zapamti. Potom su ga zamolili da sledećeg jutra dođe u svoju laboratoriju, i dali mu ostatak dana da se smesti. Kao Stiven Lindholm, nameravao je da ispoljava znake intelektualne energije, društvenosti, radoznalosti i optimizma; stoga je, sasvim u skladu s tim, proveo popodne istražujući Barouz, lutajući od četvrti do četvrti. Išao je travnatim bulevarima, usput razmišljajući o zagonetnoj pojavi rasta gradova. Bio je to kulturni proces bez valjane fizičke ili biološke analogije. Nije mu bilo jasno zašto je ovaj niski deo Izidis Planicije izabran da na njemu nikne najveći grad na Marsu. Nijedan od prvobitnih razloga da grad bude smešten baš ovde nije bio dovoljan da to objasni; koliko je njemu bilo poznato, u početku je to bila obična usputna stanica pruge između Elizijuma i Tarzisa. Možda je uzrok procvata ležao upravo u nedostatku strateške lokacije, jer je to bio jedini grad koji nije bio oštećen ili razoren u događajima 2061. godine, te mu je to dalo prednost u razvoju u posleratnim godinama. Po analogiji sa evolutivnim modelom poremećene ravnoteže, moglo se reći da je ova vrsta slučajno preživela udar koji je slistio većinu ostalih vrsta i ostavio joj slobodnu ekosferu za širenje. Osim toga, lučni oblik te oblasti, sa arhipelagom malih meza, ostavljao je upečatljiv utisak. Dok je šetao okolo širokim, travnatim bulevarima, devet meza kao da su bile pravilno razmeštene, i svaka je imala ponešto drugačiji izgled, hrapavi kameni zidovi bili su obeleženi osobenim izbočinama, stepenicama, glatkim zidovima, terasama, pukotinama - a sada i vodoravnim trakama raznobojnih ogledala prozora, i građevinama i parkovima na ravnim platoima na vrhovima. Sa svakog mesta na ulicama moglo se odjednom videti nekoliko meza, razbacanih poput veličanstvenih katedrala, i taj prizor bio je prijatan za oko. A kada bi se čovek popeo liftom na neki zaravnjeni vrh meza, stotinak metara iznad nivoa ulice, pred njim bi se pružio pogled na krovove nekoliko okolnih četvrti, i na susedne meze iz drugog ugla, a iza njih, na više kilometara širok potez zemljišta oko grada, dalje nego na drugim mestima na Marsu, zato što su se nalazili na dnu udubljenja u obliku činije: preko ravnice Izidisa na severu, uz tamnu padinu prema Sirtisu na zapadu, dok se na jugu videlo daleko uzvišenje Velikog Nagiba, koje se dizalo iznad obzorja poput Himalaja. Naravno, bilo je pitanje koliko je lep vidik bio važan za nastanak grada, ali su prema tvrdnji nekih istoričara mnogi gradovi u antičkoj Grčkoj svoj položaj imali da zahvale baš vidiku, uprkos mnogim drugim nedostacima, tako da je to ipak bio jedan od mogućih razloga. Bilo kako bilo, Barouz je sada bio bučna metropola sa oko sto pedeset hiljada stanovnika, najveće naselje na Marsu. I još je rastao. Pri kraju svog popodnevnog razgledanja, Saks se povezao jednim od velikih spoljašnjih liftova na boku Branč Meze, u samom središtu grada severno od Kanal parka, i sa platoa je video da su severna predgrađa načičkana gradilištima sve do zida šatora. Gradilo se i oko nekih dalekih meza izvan šatora. Očito je u nekoj vrsti psihologije grupe postignuta kritična masa - nešto slično nagonu okupljanja u stado, zbog čega je mesto postalo prestonica, društveni magnet, središte događanja. Dinamika grupe u najmanju ruku je složena, čak (tu mu se lice iskrivilo) neobjašnjiva. A to je, kao i uvek, bila nesrećna okolnost, jer je Biotik Barouz bio veoma dinamična grupa, i Saks je tokom narednih dana utvrdio da nije lako odrediti svoje mesto u gomili naučnika koji rade na istom projektu. Izgubio je veštinu snalaženja u novoj sredini, ukoliko ju je ikad imao. Formula kojom se izračunava broj mogućih odnosa u grupi je n(n-1)/2, gde je n broj pojedinaca u grupi; po njoj je, za hiljadu ljudi u Biotik Barouzu, bilo 499.500 mogućih odnosa. Saksu je taj broj izgledao nepojmljiv - čak i 4950 mogućih odnosa u grupi od stotinu ljudi, hipotetizovani 'projektni limit' za veličinu ljudske
grupe, činio se nerešiv. U Podbrežju, gde su imali priliku da ga isprobaju, pokazao se takav. Stoga je trebalo pronaći manju grupu unutar Biotika, i Saks se latio tog posla. Činilo mu se logično da se isprva usredsredi na svoju laboratoriju. Pridružio im se kao biofizičar, što je bilo rizično, ali ga je dovelo na željeno mesto u kompaniji, i nadao se da će uspeti da se održi. Ako mu ne uspe, imaće izgovor da je na biofiziku prešao iz fizike, kako je i bilo. Šefica mu je bila Japanka po imenu Kler, sredovečna po izgledu i veoma prijatna žena koja je uspešno vodila njihovu laboratoriju. Odmah po dolasku dala mu je da radi u timu koji je odgajao biljke drugog i trećeg pokolenja za glacijalne oblasti severne hemisfere. Ove nedavno navodnjene sredine pružale su izuzetne mogućnosti za botanički inženjering, i inženjeri više nisu morali da zasnivaju sve vrste na pustinjskim kserofitima. Saks je to predvideo od onog trenutka kada je video bujicu kako se valja niz Ponor Jus u Melasu, još 2061. I tek sada, četrdeset godina kasnije, pružila mu se prilika da nešto učini u pogledu toga. Zato se sa oduševljenjem uključio u rad. Prvo je morao da se upozna sa onim što je već bilo urađeno u glacijalnim oblastima. Čitao je manijački, po starom običaju, i gledao video trake, doznavši da sa tako retkom i hladnom atmosferom sav novi led na površini sublimira sve dok mu se gornji slojevi ne pretvore u sitnu čipku. Ovo je podrazumevalo postojanje milijardi većih i manjih džepova, pogodnih za razvoj života, na samom ledu; zato su se među prvim rasprostranjenim oblicima nalazile razne vrste snežnih i ledenih algi. Ove alge bili su poboljšane freatofitskim svojstvima, jer i tamo gde je novi led bio čist, dobijao je oblogu od soli, nastalu od raznovrsnih čestica nošenih vetrom. Genetskim inženjeringom stvorene alge otporne na so dobro su uspevale, rastući na prošupljenim površinama lednika, a ponekad i na samom ledu. Pošto su bile tamnije boje od leda, ružičaste, crvene, crne ili zelene, led ispod njih se topio, naročito tokom letnjih dana, kada su temperature bile znatno iznad tačke smrzavanja. Tako su sa lednika počeli da se slivaju mali dnevni potoci, i duž njihovih ivica. Ove vlažne morenolike oblasti bile su slične nekim zemaljskim polarnim i planinskim sredinama. Bakterije i veće biljke iz ovih zemaljskih sredina, genetski izmenjene da bi mogle da prežive na prevashodno slanoj podlozi, prve su zasejali Biotikovi timovi nekoliko m-godina ranije, i uglavnom su napredovale kao i alge. Sada su inženjerski timovi koristili ove prvobitne uspehe kao osnovu za uvođenje više vrsta krupnijih biljaka, i nekih insekata, sa razvijenom otpornošću na visok sadržaj CO 2 u vazduhu. Biotik je imao širok izbor matičnih biljaka za uzimanje nizova hromozoma, kao i 17 m-godina opita na terenu, tako da je Saks imao dosta posla da dostigne ostale. Tokom prvih nedelja u laboratoriji i arboretumu kompanije na platou Hant, usredsredio se na nove biljne vrste i isključio sve ostalo, očekujući da će vremenom steći uvid u širu sliku. U međuvremenu, kada nije sedeo za stolom i čitao ili gledao različite marsovske staklenke kroz mikroskop, čekao ga je svakodnevni posao igranja uloge Stivena Lindholma. U laboratoriji se to nije mnogo razlikovalo od uloge Saksa Rasela. Ali na kraju radnog dana često je morao da uloži svesni napor da se pridruži grupi koja je odlazila sprat više, u jedan od kafea na platou, na piće i razgovor o proteklom danu, a potom i o svemu ostalom. Čak je i tamo otkrio da nije teško 'biti' Lindholm, koji je, kako je otkrio, stalno nešto zapitkivao i često se smejao; nove usne bile su nekako pogodnije za smeh. Pitanja koja su mu postavljali ostali - obično Kler, jedna doseljenica iz Engleske po imenu Džesika i Kenijac po imenu Berkina - retko su imala veze sa Lindholmovom zemaljskom prošlošću. Kada jesu, Saks je otkrio da nije teško dati kratak odgovor - Dezmond je Lindholmu dodelio prošlost provedenu u Saksovom domu u Bolderu u Koloradu, što je bio razuman potez - a da zatim okrene tok razgovora prema ispitivaču, koristeći tehniku koju je često upotrebljavao Mišel. Ljudi su rado prihvatali priliku da govore. A ni sam Saks
nikada nije bio posebno ćutljiv čovek, kao što je bio Sajmon. Uvek je bio u središtu svog konverzacijskog kruga, i ako je izvan njega retko imao isto učešće, bilo je to samo zato što ga razgovor ispod određenog nivoa nije zanimao. Ćeretanje je obično bilo gubljenje vremena. Ali je istovremeno pomagalo da prođe to vreme, koje bi inače bilo izluđujuće prazno. Takođe se činilo da ublažava osećaj samoće. Uostalom, njegove kolege obično su se bavile dosta zanimljivom stručnom tematikom. Tako je i on davao svoj doprinos, pričajući im o svojim šetnjama po Barouzu, raspitujući se o onome što je video, kao i o njihovoj prošlosti, Biotiku, situaciji na Marsu, i tako dalje. Bilo je to podjednako svojstveno Lindholmu i Saksu. U tim razgovorima, njegove kolege, posebno Kler i Berkina, potvrdili su ono što je zapazio u šetnjama - da Barouz na neki način postaje de facto prestonica Marsa, utoliko što su se u njemu nalazila sedišta svih najvećih transnacionalki. Transnacionalke su u to vreme praktično vladale Marsom. Pomogle su Jedanaestorici i drugim bogatim industrijskim državama da pobede ili bar da opstanu u ratu 2061. godine, i sada su svi zajedno činili jedinstvenu strukturu moći, tako da više nije bilo bitno ko drži konce na Zemlji, nacije ili suprakorporacije. Na Marsu je to bilo očigledno. UNOMA se raspala još 2061, poput grada pod kupolom, a agencija koja ju je zamenila, Prelazna vlada Ujedinjenih Nacija, bila je administrativna grupa sastavljena od izvršilaca transnata, čije su odluke sprovodile snage obezbeđenja transnata. "UN, zapravo, nema nikakve veze s tim", rekao mu je Berkina. "UN je mrtav na Zemlji kao UNOMA ovde. Naziv je samo paravan." Kler reče: "Ionako ih svi zovu Prelazna vlada." "Oni znaju ko je ko", reče Berkina. I zaista, u Barouzu su se često mogle videti uniformisane policijske snage transnacionalki. Nosile su građevinske kombinezone boje rđe, sa širitima različitih boja. Ništa preterano preteće, ali svuda prisutno. "Ali zašto?" upita Saks. "Koga se plaše?" "Strahuju od silaska bogdanovista sa brda", reče Kler i nasmeja se. "Smešno." Saks podiže obrve, ali oćuta. Bio je radoznao, ali i svestan da je reč o opasnoj temi. Bolje da sačeka da je neko ponovo pokrene. Ipak, kada je posle toga šetao Barouzom, pažljivije je posmatrao gomilu, tražeći prisustvo policije po njihovim oznakama na rukavima. Konsolidejted, Ameks, Oroko... bilo mu je neobično što nisu osnovali jedinstvene snage. Verovatno zato što su transnacionalke bile takmaci koliko i ortaci, te je pojava konkurentnih sistema obezbeđenja bila sasvim prirodna. Ovo je verovatno objašnjavalo i mnoštvo sistema identifikacije, što je stvorilo pukotine koje su Dezmondu omogućile da ubaci svoje identitete u jedan od sistema i pusti ih da procure u ostale. Saksov slučaj dokazao je da je Švajcarska voljna da pokrije neke ljude koji su se niotkuda pojavili u njenom sistemu, a isto su bez sumnje radile i druge države i transnacionalke. Informativna tehnologija je stoga, u trenutnoj političkoj situaciji, pre stvarala balkanizaciju nego totalitarizam. Arkadije je predvideo takav razvoj događaja, ali ga je Saks smatrao suviše iracionalnim da bi bio verovatan. Sada je morao da prizna da se prevario. Kompjuterske mreže nisu mogle da kontrolišu situaciju zato što su postojale uporedo sa drugim; otuda policija na ulicama, da motri na ljude poput Saksa. Ali on je bio Stiven Lindholm. Stanovao je u Lindholmovom stanu u Hant Mezi, radio je Lindholmov posao, nasledio njegove navike, običaje i prošlost. Njegov mali apartman u potkrovlju malo je podsećao na mesto u kome bi Saks odabrao da živi: odeća je visila u ormanima, na frižideru i postelji nije bilo opitnih posuda, čak je bilo i reprodukcija na zidovima, Ešera, Hundertvasera i nekoliko Spenserovih nepotpisanih crteža, bezopasna indiskrecija. Bio je bezbedan u svom novom identitetu. A i kada bi ga otkrili, bio je siguran, posledice ne bi bile tako strašne. Možda bi mu čak bilo omogućeno da se vrati na položaj blizak onom koji je nekada zauzimao. Oduvek je bio
apolitičan, zainteresovan samo za teraformiranje, i odlučio je da nestane u onom bezumlju šezdeset prve jer mu se činilo da bi sve drugo bilo pogubno. Nije sumnjao da bi bar nekoliko transnacionalki to posmatralo na isti način i da bi mu ponudile posao. Ali sve je to bilo samo teorija. U stvarnosti je bio zadovoljan da živi kao Lindholm. Pri tom je otkrio da neizmerno uživa u novom poslu. U ono drugo vreme, kada je bio na čelu čitavog projekta teraformiranja, bilo je nemoguće ne zaglibiti se u administrativnim poslovima, ili se rasplinuti na čitav spektar tema, trudeći se da odradi dovoljno od svake da bi mogao da donese upućene strateške odluke. To ga je prirodno odvelo u nedostatak dubine u svakoj disciplini ponaosob, i konačno u neobaveštenost. Sada je, međutim, sva njegova pažnja bila posvećena stvaranju novih biljaka za jednostavne ekosisteme koji su nastajali u glacijalnim oblastima. Nekoliko nedelja radio je na novom lišaju, predviđenom da proširi granice novih biopodručja, zasnovanom na čazmoendolitu iz Rajt Velisa na Antarktiku. Matični lišaj živeo je u pukotinama u antarktičkoj steni, i Saks je nameravao da postigne isto na Marsu, ali je hteo da zameni algalni deo lišaja bržom algom, da bi dobijeni simbiot brže rastao nego matični organizam, koji je bio notorno spor. Istovremeno je nastojao da u fungus lišaj unese neke freatofitske genea iz biljaka otpornih na so, kao što su tamarisk i divlji krastavac. Ove biljke mogu da žive u sredinama sa tri puta većim sadržajem soli nego morska voda, a njihovi mehanizmi su, zbog nečega u vezi sa propustljivošću ćelijskih zidova, bili donekle prenosivi. Kada bi uspeo u tome, dobio bi veoma otpornu i plodnu vrstu slanog lišaja. Bilo je veoma ohrabrujuće biti svedok napretka koji je načinjen u ovoj oblasti od njihovih prvih, primitivnih pokušaja da stvore organizam koji će opstati na površini, tamo u Podbrežju. Naravno, uslovi na površini bili su u to vreme mnogo nepovoljniji. Ali njihovo poznavanje genetike i izbor metoda ipak su se znatno poboljšali. Problem koji se pokazao veoma uporan bilo je navikavanje biljaka na oskudicu azota na Marsu. Većina značajnijih nalazišta nitrita bila je iskopana odmah po otkriću i puštena u atmosferu u obliku azota; proces čiji je začetnik bio sam Saks, četrdesetih godina, bio je jednoglasno odobren, budući da je atmosfera bila gotovo bez azota. Ali isto je važilo i za zemljište, pa je zbog ispuštanja tolikih količina u vazduh trpeo biljni život. Bio je to problem koji nije imala nijedna zemaljska biljka, bar ne toliko drastičan, tako da nisu postojala adaptivna svojstva koja bi mogla biti uneta u gene areoflore. Problem azota bio je neprestano obnavljana tema prilikom njihovih sedeljki posle radnog vremena u kafeu Loven, na ivici platoa meze. "Azot je toliko dragocen da je postao moneta među pripadnicima podzemlja", rekao je Berkina Saksu, koji je samo nelagodno klimnuo glavom na ovu dezinformaciju. I samo društvo iz kafea pokazalo je kolika je važnost azota, udišući N2O iz malih rezervoara, koji su išli od osobe do osobe za stolom. Tvrdili su, više u dobrom raspoloženju nego iz ubeđenja, da njihovo udisanje gasa pomaže teraformiranju. Kada je boca prvi put došla do Saksa, sumnjičavo ju je osmotrio. Već je zapazio da se boce mogu kupiti u zajedničkim prostorijama - u svakom muškom toaletu prodavala se čitava farmakologija: zidni automati sa bocama azotnog oksida, omegendorfa, pandorfa i drugih gasova sa primesama narkotika. Inhalacija je očito bila trenutno najpopularniji način uzimanja droga. Nikada nije bio zainteresovan za tako nešto, ali je sada uzeo bocu od Džesike, koja mu se naslanjala na rame. Bila je to oblast u kojoj su se Stivenova i Saksova zanimanja razilazila. Stoga je ispustio dah i pritisnuo masku preko usta i nosa, osećajući Stivenovo usko lice ispod plastike. Udahnuo je hladni mlaz gasa, kratko ga zadržao, izdahnuo i osetio kako ga napušta težina - bio je to subjektivni utisak. Bilo je zabavno videti koliko je raspoloženje podložno hemijskoj manipulaciji, uprkos onome što je ta činjenica govorila o čovekovoj emotivnoj ravnoteži, pa čak i o stanju razuma.
Nimalo ohrabrujuća činjenica. Ali ga to, trenutno, nije mnogo brinulo. Čak mu je izazvalo i osmejak. Pogledao je preko ograde prema krovovima Barouza i prvi put primetio da novi susedi na zapadu i severu stavljaju krovove od plavih crepova i kreče zidove u belo, pa su te četvrti sve više ličile na grčka naselja, dok su stari delovi grada izgledali više španski. Džesika je ulagala očigledne napore da im mišice ostanu u dodiru. Verovatno je dobro raspoloženje uticalo i na njenu ravnotežu. "Ali vreme je da se ide izvan alpskih oblasti!" govorila je Kler. "Sita sam lišaja, mahovina i trava. Naša polutarna fel-polja pretvaraju se u livade, imamo čak i krummholze, sa dovoljnim godišnjim prilivom Sunčeve svetlosti, a atmosferski pritisak u podnožju nagiba je kao na Himalajima." "Na vrhovima Himalaja", primeti Saks, a onda se obuzda; bila je to opaska tipična za Saksa. Kao Lindholm, reče: "Ali i na himalajskim visovima postoje prašume." "Tačno. Stivene, otkako si stigao napravio si čuda sa tim lišajevima, pa biste ti, Berkina, Džesika i Si-Džej mogli da počnete da radite na subalpinskim biljkama. Da pokušamo da uzgajimo šume i u tim oblastima." Zamisao je pozdravljena još jednim cugom azotnog oksida, a vizija smrznutih ivica izlivnih basena akvifera pretvorenih u livade i šume zbog nečega je svima bila izuzetno zabavna. "Potrebne su nam krtice", reče Saks, pokušavajući da ukloni kez sa lica. "Krtice i poljski miševi veoma su bitni u menjanju fel-polja u livade; pitam se da li bismo mogli da uzgajimo soj arktičkih krtica otpornih na CO 2 ." Njegovim sagovornicima ovo je zazvučalo urnebesno smešno, ali on to nije ni primetio, jer je bio zaokupljen mislima. "Slušaj, Kler, šta misliš da odemo do jednog glečera da pogledamo? Da malo radimo na terenu?" Kler prestade da se kikoće i klimnu glavom. "Svakako. U stvari, podsetio si me. Na ledniku Arena imamo stalnu opitnu stanicu, sa dobro opremljenom laboratorijom. Osim toga, obratila nam se grupa za biotehnologiju u okviru Armskora, dosta uticajna kod Prelazne vlade. Hoće da ih povedemo da vide stanicu i lednik. Čini mi se da nameravaju da izgrade sličnu stanicu u Marinerisu. Možemo da pođemo sa njima kao domaćini i da usput radimo na terenu, da jednim udarcem ubijemo dve muve." Planovi za put dospeli su iz kafea do laboratorije, a zatim i do glavnog ureda. Kao i obično u Biotiku, nije trebalo dugo čekati odobrenje. Saks je zbog toga dve nedelje bio u velikom poslu, vršeći pripreme za rad na terenu, a onda je spakovao torbu i jednog jutra se odvezao podzemnom do Zapadne Kapije. Tamo, u švajcarskoj garaži, opazio je neke kolege sa posla, u grupi sa nekoliko stranaca. Još je bilo u toku upoznavanje. Saks im priđe, a Kler ga opazi i uvuče u grupu, uzbuđena. "Stivene, da te upoznam sa našom gošćom na putovanju." Žena odevena u neku vrstu odore koja je prelamala svetlost okrenu se prema njemu, a Kler reče: "Stivene, ovo je Filis Bojl. Filis, ovo je Stiven Lindholm." "Drago mi je" reče Filis, pruživši ruku. Saks joj stisnu šaku. "I meni", reče. Vlad mu je zarezao glasne žice da bi imao izmenjen vokalni zapis u slučaju testiranja, ali su se svi u Gametu slagali da zvuči isto kao pre. Filis takođe nagnu glavu i radoznalo ga pogleda, kao da je nešto primetila. "Jedva čekam da pođemo", reče on i pogleda prema Kler. "Nadam se da vas nisam zadržao?" "Ne, ne, još nisu stigli ni vozači." "A." Saks uzmaknu. "Baš mi je milo što smo se upoznali", reče joj učtivo. Filis klimnu glavom i uputi mu još jedan radoznao pogled pre nego što se okrenula malopređašnjim sagovornicima. Saks pokuša da se usredsredi na ono što je Kler govorila o vozačima. Izgleda da je vožnja rovera na
otvorenom postala posebno zanimanje. Baš sam bio 'ladan, pomisli on. Naravno, hladnoća je bila Saksova osobina. Verovatno je trebalo da se raspameti što ju je upoznao, da joj kaže da je zna iz starih dokumentaraca i da joj se već godinama divi, i slično. Mada nije mogao da zamisli da bi neko mogao da se divi Filis. Imajući u vidu da je iz rata izišla kompromitovana; na strani pobednika, ali jedina od Prvih stotinu koja je to izabrala. Kako su to zvali, kvisling? Tako nešto. Pa, nije baš bila jedina od Prvih stotinu: Vasilije je do kraja ostao u Barouzu, a Džordž i Edvard bili su na Klarku kada se odvojio od kabla i bio izbačen iz ravni ekliptike. Trebalo je to preživeti. Bilo mu je teško da poveruje u to - ali eto nje tu, kako ćaska sa svitom obožavalaca. Sva sreća da je znao da je preživela, jer bi inače sad bio u šoku. I dalje je izgledala kao da joj je najviše šezdeset, iako je bila Saksova vršnjakinja, dakle rođena pre sto petnaest godina. Srebrna kosa, plave oči, nakit od zlata i rubina, bluza od materijala koji se prelivao svim bojama spektra - leđa su joj u tom trenutku bila treperavo plave boje, ali su, kada se okrenula da ga pogleda preko ramena, prešla u smaragdno zelenu. Pretvarao se da ne primećuje njen pogled. Tada stigoše vozači, i svi se ukrcaše u rovere i pođoše. Zahvaljivao je Bogu što se Filis našla u drugom vozilu. Roveri su bili velike mašine na hidrazinski pogon i išli su drumom prema severu, pa Saks nije shvatao potrebu za profesionalnim vozačima, ako to nije bilo zbog brzine vozila: išli su oko sto šezdeset kilometara na sat, i Saksu je takva vožnja izgledala brza i tečna, jer je bio navikao na četiri puta manje brzine. Ostali putnici žalili su se na neravan put i sporo napredovanje - ekspresni vozovi sada su lebdeli iznad pista brzinama od oko šest stotina kilometara na sat. Glečer Arena nalazio se nekih osam stotina kilometara severozapadno od Barouza i spuštao se od visija Sirtis Majora na severu prema Utopija Planiciji. Prostirao se jednom od Arena Fosa, dužinom od tri stotine kilometara. Kler, Berkina i ostali u vozilu ispričali su Saksu prošlost lednika, a on je dao sve od sebe da pokaže budno zanimanje; priča je doista bila zanimljiva, jer se ispostavilo da im je poznato da je Nađa skrenula izliv akvifera Arena. Neki od onih koji su bili sa Nađom kada je to učinila posle rata su zavšili u Južnoj Fosi, gde je priča prvi put bila ispričana, da bi postala legenda. U stvari, izgledalo je da ti ljudi znaju dosta toga o Nađi. "Bila je protiv rata", rekla mu je Kler u poverenju, "i učinila je sve što je mogla da ga zaustavi i da potom izgradi porušeno, čak i dok je rat još trajao. Ljudi koji su je videli u Elizijumu kažu da uopšte nije spavala, već je uzimala stimulante da je održe na nogama. Kažu da je za tih nedelju dana u Južnoj Fosi spasila deset hiljada života." "Šta je bilo sa njom?" upita Saks. "To niko ne zna. Nestala je iz Južne Fose." "Bila se uputila prema Niskoj Koti", reče Berkina. "Ako se našla tamo u vreme poplave, verovatno je poginula." "E", reče Saks zamišljeno. "Bilo je to gadno vreme." "Veoma gadno", reče brzo Kler. "Tolika razaranja. Vratilo je teraformiranje desetine godina unazad, sigurna sam." "Mada su izlivi akvifera bili korisni", promrmlja Saks. "Da, ali su mogli da budu izazvani i na kontrolisan način." "Tako je." Saks slegnu ramenima i pusti da se razgovor nastavi bez njega. Posle susreta sa Filis, bilo mu je pomalo suviše da se upušta u priču o šezdeset prvoj. Još nije mogao da veruje da ga nije prepoznala. Kabina za putnike u kojoj su se nalazili imala je glatke magnezijumske ploče preko prozora, i tamo, među licima njegovih novih kolega, nalazilo se sitno lice Stivena Lindholma. Ćelavi starac sa pomalo kukastim nosem, zbog koga su mu oči bile pre kao u jastreba nego samo ptičje. Izražene usne, jaka vilica, brada - ne, nimalo nije ličio na sebe. Nije
bilo razloga da ga ona prepozna. Ali nije sve u izgledu. Pokušao je odagna misli o tome dok je vozilo jedva čujno hitalo drumom na sever. Usredsredio se na okolinu. Kabina za putnike imala je staklenu kupolu na krovu i prozore na sva četiri zida, tako da se pružao dosta dobar pogled. Vozili su uz padinu zapadnog Izidisa, oblast Velikog Nagiba koja je podsećala na veliki goli nasip. Iznad horizonta na severozapadu dizala su se nazubljena, mračna brda Sirtis Majora, oštra kao sečivo testere. Vazduh je bio bistriji nego u stara vremena, iako je bio petnaest puta gušći. Sada je u njemu bilo manje prašine, jer su snežne mećave obarale čestice na zemlju i zadržavale ih u ledu. Naravno, ovu ledenu koru često su lomili vetrovi, i dizali zarobljenu prašinu u vazduh. Ali to se dešavalo na sve manjoj površini, i mećave-čistačice vazduha polako su dobijale rat. Zbog toga je i nebo menjalo boju. Nad glavom je bilo bogate ljubičaste boje, a iznad brda na zapadu beličaste boje, sa prelazom između lavande i ljubičice, za koji Saks nije umeo da pronađe naziv. Oko može da razluči razliku u frekvenciji svetlosti od samo nekoliko talasnih dužina, tako da je ono malo imena za boje između crvene i plave bilo nedovoljno da opiše pojavu. Ali kako god da ste ih zvali, ili niste, boje neba su malo podsećale na mrke i ružičaste nijanse iz prvih godina na Marsu. Naravno, peščana oluja uvek bi vratila nebu onaj prvobitni oker ton, ali kada bi se vazduh pročistio, njegova boja ponovo bi odgovarala gustini i hemijskom sastavu. Odjednom zainteresovan za to kakav pogled mogu da očekuju u budućnosti, Saks izvadi beležnicu iz džepa da pokuša da izračuna. Zurio je u malu kutiju, odjednom shvativši da je to beležnica Saksa Rasela - koja bi ga, u slučaju provere, odala. Bilo je to kao da sa sobom nosi prvobitni pasoš. Odagnao je tu misao, jer je bilo kasno da se bilo šta učini. Ponovo se usredsredio na boju neba. Kada je vazduh bio čist, boja neba bila je ishod vrednosti rasipanja svetlosti u molekulima vazduha. Otuda je sve zavisilo do gustine atmosfere. Pritisak vazduha, u vreme njihovog dolaska, bio je oko 10 milibara, a sada je u proseku iznosio oko 160. Ali s obzirom na to da je vazdušni pritisak posledica težine vazduha, za pritisak od 160 milibara na Marsu bilo je potrebno oko tri puta toliko vazduha na bilo kojoj tački koliko bi bilo potrebno da se dobije takav pritisak na Zemlji. Stoga je 160 milibara trebalo da rasipa svetlost kao 480 milibara na Zemlji; to je značilo da bi nebo trebalo da ima boju sličnu onoj tamnoplavoj sa fotografija snimljenih na planinama višim od četiri hiljade metara. Ali boja na prozorima i kupoli rovera imala je mnogo više crvene u sebi, i čak i u vedra jutra posle jakih oluja Saks nikad nije opazio onu plavu kakvu je imalo nebo Zemlje. Pozabavio se time. Druga posledica slabe gravitacije Marsa bila je da je vazdušni sloj bio viši nego na Zemlji. Bilo je moguće da su najsitnije čestice zarobljene, oduvane iznad najviših oblaka, gde su bile pošteđene od oluja. Setio se da postoje snimci slojeva izmaglice na visini od svih pedeset kilometara, dobrano iznad oblaka. Drugi činilac mogao je da bude sastav atmosfere; molekuli ugljen-dioksida mnogo su delotvornije rasipali svetlost od molekula kiseonika i azota, a Mars je, uprkos svim Saksovim naporima, i dalje imao više CO 2 u atmosferi. Posledice ove razlike mogle su se izračunati. Ukucao je jednačinu za Ralejev zakon rasipanja, koji glasi da je energija rasute svetlosti po jedinici zapremine vazduha obrnuto srazmerna snazi talasne dužine svetlosnog zračenja na četvrti stepen. Žvrljao je na ekranu beležnice, menjajući promenljive, proveravajući priručnike ili unoseći vrednosti po sećanju ili otprilike. Došao je do zaključka da će nebo, ako atmosfera postane gušća za vrednost od jednog bara, veovatno dobiti mlečno belu boju. Takođe je potvrdio u teoriji da bi nebo Marsa trebalo da ima mnogo intenzivniju plavu boju nego što je to slučaj, kao i da bi rasuta plava svetlost trebalo da bude šesnaest puta jača od crvene. Ovo je ukazivalo da čestice u visinama atmosfere verovatno daju nebu
crvenkastu nijansu. Ako je ovo objašnjenje bilo ispravno, moglo se dalje zaključiti da će boja i prozirnost Marsovog neba još mnogo godina biti podložne svakojakim promenama, zavisno od vremenskih uslova i drugih činilaca koji utiču na čistoću vazduha... Stoga je radio dalje, trudeći se da računicom obuhvati vrednosti zračenja svetlosti na nebu, Čandrasekarovu jednačinu prenosa zračenja, hromatske skale, hemijske sastave aerosola, Ležendrove polinomijale za izračunavanje vrednosti ugaonog rasipanja, Rikati-Beselove funkcije za izračunavanje preseka rasipanja i slično - zaposlivši se dobar deo puta do lednika Arena, tvrdoglavo prenebregavajući svet oko sebe i situaciju u kojoj se našao. Početkom popodneva stigli su do malog naselja po imenu Bredberi, koje je pod svojim šatorom klase Nikozija izgledalo kao nešto preneseno iz Ilinoisa: asfaltirane ulice sa drvoredima, kuće na sprat sa verandama i krovovima od šindre, glavna ulica sa dućanima i parking-satovima, u centru park sa belim gazebom, baštenskom kućom za orkestar ispod džinovskih javorova... Odatle su manjim putem pošli na zapad, preko vrha Sirtis Majora. Put je bio nasut od crnog peska, očišćenog od kamenja i poprskanog vezujućim sredstvom. Cela ova oblast bila je izrazito mrke boje - Sirtis Major bio je prva osobenost Marsove površine uočena kroz teleskop sa Zemlje, a čovek koji je to učinio bio je Kristijan Hajgens, 28. novembra 1659, i upravo je ta mrka stena bila zaslužna za otkriće. Tlo je bilo gotovo crno, mestimično indigo boje, bregovi, jame i padine između kojih se provlačio put bili su crni, rebraste meze bile su crne, crni su bili beskrajni nizovi thulleya ili rebaraca; sa druge strane, ogromni komadi izbačenog materijala bili su često boje rđe, i veoma su ih podsećali na boju od koje su se privremeno rastali. Onda su prešli crnu stenu jednog od rebara i pred njima se ukazao lednik, prostrt sleva nadesno poput munje urezane u predeo. Sa druge strane glečera pružalo se sledeće rebro, uporedo sa onim na kome su se nalazili, i zajedno su izgledala kao dve stare lateralne morene, iako su bila samo uporedni grebeni koji su usmerili tok poplave. Lednik je bio širok oko dva kilometra. Činilo se da mu debljina nije veća od pet-šest metara, ali se očito pružao dužinom kanjona, tako da je moralo biti skrivenih dubina. Delovi njegove površine, neravni i prašnjavi, ličili su na običan regolit, sa nekom vrstom šljunkovite površine koja je skrivala tragove leda ispod. Na drugim mestima podsećao je na krš, ali nesumnjivo krš od leda, sa svežnjevima belih ledenica koje su štrčale iz leda poput stena. Neke od ledenica bile su u obliku slomljenih ploča, nakostrešenih kao leđa stegosaurusa, providno žutih na Suncu koje je zalazilo iza njih. Sve je bilo nepomično, od obzorja do obzorja - nigde ni pokreta. Prirodno, s obzirom na to da je lednik Arena bio tu već četrdeset godina. Ali Saks nije mogao da se ne seti poslednje prilike kada je video sličan prizor i morao je da skrene pogled prema jugu, kao da bi odatle svakog trenutka mogla da se dovalja nova bujica. Biotikova stanica nalazila se nekoliko kilometara uzvodno, na pregači malog kratera, pa se sa nje pružao savršen pogled na lednik. Pred sam zalazak Sunca, dok su neki od redovnih posetilaca aktivirali stanicu, Saks je otišao sa Kler i gostima iz Armskora, uključujući Filis, do velike osmatračke sobe sa poslednjem spratu stanice, da pogledaju razbijenu masu leda na izmaku dana. Čak i u srazmerno vedro popodne kao što je bilo ovo, vodoravni zraci Sunca bojili su vazduh u blistavu tamnocrvenu boju, a površina glečera svetlucala je na hiljadu mesta, gde je nedavno odlomljeni led odbijao svetlost poput ogledala. Većina ovih skerletnih iskri ležala je u neravnoj liniji između njih i Sunca, ali ih je bilo i drugde na ledu, gde su se odbojne površine dizale pod različitim
uglovima. Filis primeti da Sunce izgleda uvećano, sad kada je postavljena soleta. "Zar nije divno? Gotovo da se mogu videti ogledala, zar ne?" "Izgleda kao krv." "Izgleda kao nešto iz Jure." Saksa je podsećalo na zvezdu tipa G na daljini od jedne astronomske jedinice. Ovo je bilo značajno, pošto su bili na daljini od jedne i po astronomske jedinice. A to o rubinima, ili očima dinosaurusa... Sunce kliznu ispod obzorja i sve iskre crvene svetlosti odjednom zgasnuše. Nebom se raširi velika lepeza sutonskih zraka, stubova ružičaste svetlosti koji su presecali tamnoljubičasto nebo. Filis oduševljeno uzviknu na pojavu ovih boja, koje su bile odista veoma čiste i jasne. Ona reče: "Pitam se šta stvara ove veličanstvene zrake", i Saks automatski otvori usta da joj objasni o senkama brda ili oblaka iznad horizonta, ali se onda seti da je to, pod a, retoričko pitanje (verovatno), i, pod b, da bi suvoparan tehnički odgovor bio odveć svojstven Saksu Raselu. Stoga je zadržao jezik za zubima i razmišljao šta bi Stiven Lindholm rekao u ovakvoj situaciji. Ova vrsta samosvesti bila je nova za njega, i svakako opterećujuća, ali je bio prinuđen da govori, bar s vremena na vreme, jer su i duga ćutanja bila sasvim raselovska i nimalo nalik na Lindholma koga je tako dobro igrao. Zato se potrudio da smisli opasku. "Pomislite samo koliko je malo nedostajalo da ti fotoni završe na Marsu", reče on, "a sad će morati da putuju čak na drugi kraj svemira." Ljudi skupiše obrve na ovu neobičnu primedbu. Međutim, postigla je da ga prime u grupu, što joj je i bila svrha. Posle toga su sišli do trpezarije, da pojedu testo i sos od paradajza, sa sveže ispečenim hlebom. Saks je ostao za glavnim stolom, i jeo je i razgovarao koliko i drugi, trudeći se da ispuni normu, nastojeći da poštuje nepostojana pravila konverzacije i drušvenih odnosa. Oduvek su bila preteška za njega, pa je utoliko više razmišljao o njima. Znao je da važi za večnog ekscentrika; čuo je onu priču o stotinu transgenetskih pacova koji su mu ovladali mozgom. Čudan osećaj, stajati izvan laboratorije u mraku, i slušati legendu koja je uz urnebesni smeh prelazila iz pokolenja u pokolenje diplomaca, osećajući neobičnu nelagodnost utiska da si neko drugi, neko sasvim uvrnut. Ali Lindholm je bio nešto drugo; bio je društven čova. Umeo je da upliva. Bio je osoba koja ume da podeli bocu utopijskog zinfandela, koja ume da sa svoje strane potpomogne dobrom raspoloženju na večernjem koktelu. Osoba koja intiuitivno shvata tajanstvene algoritme druženja, pa joj uspeva da rukuje sistemom i ne razmišljajući o njemu. Stoga je povlačio kažiprstom duž svog novog nosa i pio vino koje mu je zaista blokiralo parasimpatički nervni sistem, do te mere da ga je činilo opuštenijim i slobodnijim, tako da je sasvim uspešno ćaskao, činilo mu se, iako se nekoliko puta usplahirio zbog načina na koji je bio uvučen u razgovor sa Filis, koja je sedela preko puta - i zbog načina na koji ga je posmatrala - ali i zbog načina na koji joj je uzvraćao poglede! Postojali su protokoli i za te stvari, ali ih on uopšte nije shvatao. Prisetio se kako se Džesika naslanjala na njega tamo u Lovenu, ispio još pola čaše vina i osmehnuo se, nespokojno razmišljajući o seksualnoj privlačnosti i njenim posledicama. Neko je postavio Filis neizbežno pitanje o njenom bekstvu sa Klarka, i ona se upustila u priču, povremeno bacajući poglede prema Saksu, kao da ga uverava da je priča namenjena pre svega njemu. On je učtivo slušao, odupirući se težnji da ukrsti očima, što je moglo da ukaže na njegovu zbunjenost. "Nije bilo nikakvog upozorenja", reče Filis osobi koja je postavila pitanje. "U jednom trenutku smo kružili oko Marsa na vrhu lifta, bolesni zbog onoga što se dešavalo na površini, mučeći se da smislimo neki način da zaustavimo nerede, a već sledećeg trenutka sve se zatreslo kao da je
zemljotres, i našli smo se na putanji koja nas vodi izvan Sunčevog sistema." Osmehnula se i zaćutala pre smeha koji je usledio, i Saks vide da je već više puta pričala tu priču na isti način. "Mora da je bilo zastrašujuće!" reče neko. "Pa", reče Filis, "čudno je kako u opasnosti, zapravo, nema vremena za to. Čim smo shvatili šta se dogodilo, znali smo da svaki sekund duže koji provedemo na Klarku umanjuje naše izlgede da preživimo za stotine kilometara. Stoga smo se okupili u kontrolnom centru, prebrojali prisutne i dogovorili se šta da radimo i šta imamo na raspolaganju. Dogovaranje je bilo žučno, ali ne i panično, ako me razumete. U svakom slučaju, ispostavilo se da se u hangarima nalazi uobičajen broj teretnih vozila Zemlja-Mars, a proračuni VI pokazali su da će nam biti dovoljan njihov ukupni potisak da se vratimo u ravan ekliptike na vreme da presretno Jupiterov sistem. Nalazili smo se na putanji koja je vodila uvis i napolje, otprilike prema Jupiteru, što je bilo kao blagoslov. E, tada je počelo ludilo. Morali smo da iznesemo sve teretnjake iz hangara i da poletimo na njima pored Klarka, a onda da ih sve povežemo i nakrcamo sa onoliko vazduha i gorivo koliko su mogli da ponesu, i tome slično. Zatim smo se otisnuli u tom sklepanom splavu samo trideset sati posle poletanja, što mi sada, kada se prisetim svega, izgleda gotovo neverovatno. Tih trideset sati..." Zatresla je glavom, i Saks opazi da su njenu priču odjednom prožela istinska sećanja, koja su je malo potresla. Trideset sati predstavljalo je zaista brzu evakuaciju, i to vreme je svakako proletelo kao san, u stanju uma toliko različitom od normalnog vremena da se moglo smatrati transcendencijom. "Posle toga je preostalo samo da se zbijemo u dva prostora za posadu - nas dve stotine osamdeset šestoro - i da izlazimo u EVA-ma da odsečemo nepotrebne delove teretnjaka. I da se nadamo da ćemo imati dovoljno goriva da postignemo putanju prema Jupiteru. Prošlo je više od dva meseca dok se nismo uverili da ćemo presresti Jupiterov sistem i deset nedelja pre nego što zaista jesmo. Iskoristili smo sam Jupiter kao gravitacioni rukohvat i zaokrenuli prema Zemlji, koja je u tom trenutku bila bliža od Marsa. Zaokret oko Jupitera bio je tako snažan da su nam bile potrebne Zemljina atmosfera i Mesečeva gravitacija da nas uspore, jer smo bili istovremeno najbrži ljudski putnici u istoriji i bez goriva. Osamdeset hiljada kilometara na sat, čini mi se da je bila naša brzina kada smo prvi put zašli u stratosferu. Korisna brzina, u stvari, jer smo su nam vazduh i hrana bili na izmaku. Pri kraju smo baš ogladneli. Ali smo se izvukli. I videli smo Jupiter sa ove blizine", reče na kraju, držeći palac i kažiprst na par centimetara rastojanja. Slušaoci se nasmejaše, a sjaj trijumfa u Filisinim očima nije imao nikakve veze sa Jupiterom. Ali je istovremeno bilo neke zategnutosti u uglovima njenih usana, kao da je na kraju priče nešto pomračilo njenu slavu. "A vi ste bili vođa, je li?" upita neko. Filis podiže ruku, kao da će reći da ne može da porekne, iako bi volela. "Bio je to zajednički poduhvat", reče. "Ali ponekad je potreban neko ko će odlučiti kada treba stati ili ubrzati. A ja sam pre katastrofe bila na čelu uprave Klarka." Podarila im je svoj široki osmeh, uverena da su uživali u priči. Saks se smešio sa ostalima, i klimnu glavom kada je pogledala prema njemu. Privlačna žena, pomisli on, ali ne naročito bistra. Ili je to zato što nikad nije posebno mario za nju. Bila je bez sumnje na neki način inteligentna, dobar biolog kada se bavila biologijom, i svakako sa visokim rezultatima na testovima inteligencije. Ali postoji više vrsta inteligencije, i ne mogu se sve analitički testirati. Saks je to shvatio još u studentskim danima: postoje ljudi koji bi postigli visok rezultat na svakom testu inteligencije, uspešni u svom poslu, ali isto tako mogu da uđu u sobu punu ljudu i da za jedan sat postignu da im se svi smeju, ili čak da ih mrze, što nije naročito pametno. S druge strane, čak i najplitkoumnija od školskih predvodnica navijača, recimo, koja je uspevala da bude ljubazna sa svima i zbog toga bila miljenica
svih, pokazivala je, po Saskovom mišljenju, inteligenciju koja je bila podjednako moćna kao ona u nekog uvrnutog matematičara - računica međuljudskih odnosa bila je mnogo finija i sa više promenljivih nego fizika, i donekle ga je podsećala na novo polje u matematici, takozvani kaskadni rekombinantni haos, ali nije bila tako jednostavna. Ne, postoje barem dve vrste inteligencije, a verovatno i mnogo više: prostorna, estetska, moralna ili etička, analitička, sintetička, i tako dalje. Stoga samo oni ljudi sa raznorodnom inteligencijom mogu da se smatraju izuzetnima. A Filis, koja se hranila pažnjom svojih slušalaca, većinom mlađih ljudi od nje i, bar na površini, punih divljenja prema njenoj istorijskoj slavi - Filis nije bila od tih polimata. Naprotiv, kada je bila reč o prosuđivanju onoga što ljudi misle o njoj, izgledala je prilično priglupo. Svestan da i sam ima isti nedostatak, Saks ju je posmatrao sa najboljim Lindholmovim osmehom koji je uspeo da namesti. Ali mu se njena predstava istovremeno činila očigledno sujetna, čak i pomalo arogantna. A arogancija je uvek glupa. I maska za neku vrstu nesigurnosti. Bilo je teško odrediti koja je nesigurnost posredi, kod tako uspešne i privlačne osobe. A ona je bila izuzetno privlačna. Posle večere vratili su se na osmatračnicu na vrhu stanice, i tamo, pod blistavom zdelom zvezda, posada iz Biotika pustila je muziku. Bila je to vrsta zvana nuevo kalipso, najnoviji šik u Barouzu, i nekoliko članova grupe donelo je instrumente i počelo da prati melodiju, a ostali su se pomerili u sredinu prostorije i zaigrali. Ritam muzike bio je, po Saksovoj računici, otprilike stotinu taktova u minutu, savršen psihološki metod za neznatnu stimulaciju srca; tajna svake plesne muzike, pretpostavljao je. Onda se kraj njega našla Filis, zgrabila ga za ruku i povukla ga među igrače. Saks se jedva obuzdao da ne istrgne ruku iz njene, i bio je siguran da je njegov odgovor na njen nasmejani poziv bio u najboljem slučaju ljigav. Nikada u životu nije igrao, bar koliko je mogao da se seti. Ali to je bio život Saksa Rasela. Stiven Lindholm je sigurno često igrao. Zato je počeo da lako poskakuje goredole u ritmu čeličnog bas-bubnja, nesigurno mašući rukama kraj bokova, smešeći se Filis u očajničkoj simulaciji dobrog raspoloženja. Kasnije te večeri, dok je mlađi deo posade Biotika još plesao, Saks je sišao liftom da donese tube ledenog mleka iz kuhinje. Kada je ponovo ušao u lift, tamo je bila i Filis, koja se vraćala iz spavaonica. "Daj da ti pomognem s tim", reče i uze dve od četiri plastične kesice koje su mu visile iz prstiju. Preuzevši ih, ona se sagnu (bila je nekoliko centimetara viša od njega) i poljubi ga pravo u usta. On uzvrati poljubac, ali je to bio takav šok da nije osetio poljubac sve dok se nije odmakla; sećanje na jezik između njegovih usana bilo je kao novi poljubac. Pokušao je da ne izgleda smeteno, ali je po njenom smehu zaključio da mu to nije uspelo. "Sad vidim da nisi baš toliki otrov za žene kao što izgledaš", reče ona, što kod njega izazva još veću paniku. U stvari, bilo je prvi put da mu neko uradio tako nešto. Pokušao je da se sabere, ali kabina uspori i vrata se uz šištanje otvoriše. Kada su poslužili dezert i do kraja zabave Filis mu nije više prilazila. Ali kada je, tokom vremenskog pomaka, otišao do liftova da siđe u svoju sobu i kada su vrata kabine počela da se zatvaraju, Filis kliznu unutra, i kada je lift pošao dole već ga je ponovo ljubila. On je obgrli i uzvrati poljubac, pitajući se šta bi Linholm učinio u ovakvoj situaciji i da li postoji način da se izvuče bez težih posledica. Kada je kabina usporila, Filis se nasloni na zid sa sanjivim, zamućenim pogledom i reče: "Dođi, otprati me do sobe." Malo se povodeći na nogama, držeći je za mišicu kao da nosi osetljiv deo laboratorijske opreme, Saks je pustio da ga odvede do svoje sobe, tesne kabine kao što su bile i ostale spavaće sobe. Na vratima sobice ponovo su se poljubili, uprkos Saksovom snažnom osećaju da mu je to poslednja prilika da umakne; ali je pri tom primetio da i on nju ljubi prilično strasno, i kada se odmakla da promrmlja: "Pa, mogao bi i da uđeš", pošao je za njom bez reči;
uostalom, penis mu je bio zaglavljen na pola puta u svom slepom stremljenju prema zvezdama, a svi hromozomi u telu glasno su mu pevali, sirote budale, zbog ove prilike da postigne besmrtnost. Prošlo je mnogo vremena otkako je vodio ljubav sa nekim drugim osim Hiroko, a ti susreti, iako prijateljski i prijatni, nisu bili strastveni, već više produžetak njihovog kupanja; Filis je, međutim, petljajući sa njihovom odećom kada su, ljubeći se, pali na krevet, bila vidno uzbuđena, i to uzbuđenje prenosilo se na njega nekom vrstom neposrednog prenosa. Njegov ukrućeni ud slobodno poskoči uvis kada mu je Filis smakla pantalone niz butime, kao da ilustruje sebičnu teoriju gena, a on se na to samo nasmeja i povuče dugački vertikalni zatvarač njenog kombinezona. Lišen svih briga, Lindholm bi svakako bio uzbuđen susretom. Tu nije bilo sumnje. Zato je morao da bude i on. I mada mu Filis nije bila posebno draga, znao ju je; ona stara veza između Prvih stotinu još je bila živa, sećanje na prve zajedničke godine u Podbrežju - bilo je nečeg izazovnog u pomisli na seks sa ženom koju je tako dugo poznavao. U Prvih stotinu gotovo svi su bili poligamni, činilo se, svi osim njega i Filis. Sada su to nadoknađivali. Osim toga, ona je bila tako privlačna. I doticalo ga je, primetio je, što ga neko želi. U tom trenutku su sve ove racionalizacije izgledale istinito, i potom bile potpuno zaboravljene u navali seksualnih senzacija. Ali odmah po završetku čina, Saks poče ponovo da brine. Da li da se vrati u svoju sobu, ili da ostane? Filis je zaspala sa rukom na njegovom boku, kao da je htela da se obezbedi da će on ostati. U snu svi ličimo na decu. Osmotrio je dužinu njenog tela, još jednom pomalo šokiran različitim ispoljavanjima seksualnog dimorfizma. Disanje joj je bilo tako spokojno. Biti željen... njeni prsti, još napeti preko njegovih rebara. Zato je ostao, ali je sasvim malo spavao.
12. Saks se bacio na posao na glečeru i okolnom terenu. Filis je povremeno izlazila napolje, ali se uvek uzdržano ponašala prema njemu; Saks je sumnjao da Kler (ili Džesika!) i svi ostali podozrevaju šta se dogodilo - ili da se to svakih nekoliko dana dešava ponovo. Bila je to još jedna komplikacija; kako bi Lindholm reagovao na Filisinu očiglednu želju za skrivanjem osećanja? Ali to pitanje nikada se nije postavilo. Lindholm je bio manje ili više primoran, iz poštovanja, poslušnosti ili nečeg u tom smislu, da se ponaša kako bi se ponašao Saks. Stoga su čuvali svoju vezu za sebe, kao što bi radili i u Podbrežju, ili na Aresu, ili na Antarktiku. Stare navike teško umiru. Uz posao na ledniku, bilo je lako ostati neprimećen. Led i rebrasti krajolik oko njega bili su očaravajuće sredine, i bilo je dosta toga što je trebalo da prouče i da pokušaju da shvate. Pokazalo se da je površina glečera veoma neravna, baš kao što je na to ukazivala literatura - pomešana sa regolitom tokom izliva i prožeta zarobljenim mehurovima od karbonacije. Kamenje i stenje na površini topilo je led pod sobom, da bi se on potom ponovo obrazovao oko njih, u svakodnevnom ciklusu zbog koga je tlo bilo gotovo sasvim utonulo. Svi seraci, ledeni šiljci koji su se dizali iznad haotične površine glečera kao titanski dolmeni, bili su, osmotreni izbliza, duboko usađeni. Led je bio lomljiv zbog velike hladnoće i sporo se kretao nizbrdo zbog male sile teže; no, ipak se pomerao nizvodno, kao usporena reka; budući da joj je izvor bio iscrplen, čitava masa na kraju će završiti u Vastitas Borealisu. Znaci kretanja mogli su se naći svakog dana u novim lomovima leda - novim pukotinama, palim seracima, napuklim bregovima. Ove sveže površine ubrzo bi pokrili kristalni ledeni cvetovi, čija je slanost samo ubrzavala kristalizaciju. Opčinjen ovim okruženjem, Saks je stekao naviku da svakog jutra iziđe sam i pođe stazama koje je obeležila posada stanice. U prvi sat dana sav led je tinjao u treperavim ružičastom tonovima, odražavajući kolorit neba. Kada bi Sunčevi zraci pravo obasjali izlomljene površine lednika, iz pukotina i zaleđenih bara počela bi da se diže para, a ledeni cvetovi presijavali su se kao jeftin nakit. U jutrima bez vetra, inverzioni sloj vazduha zarobio bi maglu dvadesetak metara iznad tla u redak narandžasti oblak. Dokaz da se voda lednika brzo rasipa u svet. Pešačeći na hladnom vazduhu, opažao je brojne vrste snežnih algi i lišaja. Strane dva grebena okrenute prema ledniku bile su posebno bogato nastanjene, isprskane mrljama zelene, zlatne, maslinaste, crne, smeđe i mnogih drugih boja - možda svih trideset ili četrdeset. Saks je oprezno hodao po ovim pseudomernama, pazeći da ne gazi po biljkama kao što bi pazio da ne zgazi neki eksperiment u laboratoriji. Činilo se, doduše, da većina lišaja to ne bi ni osetila. Bili su žilavi; bila im je dovoljna gola stena, voda, i svetlost - sasvim malo svetlosti - i rasli su pod ledom, unutar leda, čak i u poroznim komadima providnih stena. U gostoljubivoj sredini kao što je bila pukotina u moreni doslovno su bujali. Svaka pukotina u koju je Saks zagledao sadržala je čvorove islandskog lišaja, žute i bronzane, koji su pod lupom otkrivali sićušne račvaste stabljike, oivičene bodljama. Na ravnom kamenju našao je koraste lišaje: dugmasti lišaj, prutasti lišaj, štitasti lišaj, reljefni lišaj candellaria, boje zelene jabuke, i crveno-narandžasti draguljni lišaj koji je pokazivao koncentraciju natrijut-nitrata u regolitu. U grumenovima pod ledenim cvetovima nalazili su se naraštaji bledog sivozelenog snežnog lišaja, koji je pod uvećanjem imao stabljike kao islandski lišaj, čitave mase stabljika, nežnih kao svila. Crvasti lišaj bio je tamnosive boje i pod uvećanjem je pokazivao roščiće izuzetno osetljivog izgleda. Ali u slučaju da se odlome, ćelije algi unesene u njihove niti samo bi nastavile da rastu i razvile bi se u nove lišaje, koji su se vezivali za svaku podlogu na kojoj bi se našli. Razmnožavanje fragmentacijom; korisna stvar u ovakvoj sredini. Lišaji su, dakle, bujali, a pored vrsta koje je Saks uspevao da imenuje uz pomoć snimaka na
malom ekranu zglobne pločice, bilo je i mnogo drugih koje nisu ličile ni na jednu od navedenih vrsta. Bio je toliko radoznao u pogledu ovih neznanki da je ubrao nekoliko uzoraka i odneo ih da ih pokaže Kler i Džesiki. Ali lišaji su bili samo početak. Na Zemlji su oblasti izlomljenih stena, tek otkrivenih posle povlačenja leda ili formiranja novih planina, bile zvane stenovita polja, ili talus. Odgovarajuća zona na Marsu zvala se regolit - zapravo, veći deo površine planete. Talusni svet. Na Zemlji su ove oblasti prvo nastanjivale mikrobakterije i lišaji, koji su, pored hemijske erozije, počinjali da drobe kamen u tanak sloj zemlje, koji je polako ispunjavao pukotine između stena. Vremenom se u ovoj matrici taložilo dovoljno organskog materijala da ishrani druge vrste flore, i te zone su se u ovoj fazi zvale fel-polja, gde fel (fell) na galskom znači kamen. Bio je to tačan naziv, jer to zaista behu kamenita polja, sa površinom načičkanom kamenjem, i slojem zemlje između i ispod, tanjim od tri centimetra, od koga je živela zajednica malih prizemnih biljaka. A sada su fel-polja postojala i na Marsu. Kler i Džesika predložile su Saksu da pređe lednik i pođe nizvodno duž bočne morene, što je on jednog jutra (dok je Filis spavala) i učinio, i posle pola sata hoda zastao na jednoj steni, visokoj do kolena. Ispod njega, nagnut prema kamenitoj jaruzi, nalazio se vlažan komad zemlje, blistav u svetlosti poznog jutra. Bilo je očigledno da je preko njega gotovo stalno tekla otopljena voda - već je u tišini jutra čuo curkanje potočića ispod ivice glečera, nalik na hor sićušnih drvenih zvonaca. A na ovoj minijaturnoj vododerini, među nitima vode, videle su se boje, svuda, koje su privlačile pogled - cvetovi. Fel-polje, dakle, sa svojim osobenim millefleur efektom, sivo pustopolje pobibereno tačkama, crvenim, plavim, žutim, ružičastim, belim... Cvetovi su bili na vrhu majušnih čupavih drški ili ušuškani među dlakavim lišćem. Sve biljke stajale su nisko uz mrku zemlju, koja je verovatno bila osetno toplija od vazduha; samo su niti trave štrčale više od nekoliko centimetara od tla. Oprezno je išao sa kamena na kamen, pazeći da ne zgazi nijednu biljku. Kleknuo je na šljunak da ispita sićušno rastinje, sa lupom na viziru podešenom na najjače. Blistavi na jutarnjoj svetlosti, tu su se nalazili klasični organizmi pustopolja: rumenika, sa prstenovima sićušnih ružičastih cvetova na tamnozelenoj podlozi; plamenak; pet centimetara visoke stabljike vlaske, nalik na osvetljeno staklo, koja je koristila koren plamenka da usidri svoje krhke korenčiće... zatim šušljevak boje magente, sa žutim prašnicima i tamnozelenim lišćem, koja je tvorila uske kanale kuda je voda tekla u rozetu. Mnoge biljke imale su čupavo lišće. Bio je tu i jarkoplavi nezaboravak, sa laticama toliko natopljenim zagrevajućim antocijaninima da su bile gotovo ljubičaste - a to je bila boja koju će Marsovo nebo zadobiti na oko 230 milibara, prema Saksovim proračunima na putu do Arene. Čudilo ga je da ne postoji naziv za tu boju, iako je bila tako samosvojna. Možda bi mogla da bude cijansko plava. Jutro je neopaženo prošlo dok se on tako premeštao od biljke do biljke, služeći se vodičem na pločici da imenuje šušljevak, macine šape, patuljastu obrniku, patuljastu detelinu i njenu imenjakinju sasafrasu. Kamenolomku. Nikada ih nije video u divljini, i dugo je posmatrao prvu koju je opazio: arktičku sasafrasu, Saxifraga hirculus,, sićušnih stabljika, prekrivenih dugačkim listovima, koje su se završavale bledoplavim cvetovima. A lišaji, među njima je bilo mnogo biljaka koje nije mogao da prepozna; imale su osobine više različitih vrsta, čak i rodova, ili su bile potpuno neopisive, po izgledu nasumična mešavina osobina iz egzotičnih biosfera, neke nalik na podvodno rastinje, ili pak na nove vrste kaktusa. Verovatno veštački dobijene vrste, mada je bilo čudno što ih nema u vodiču. Mutanti, možda. Ah, ali tamo gde je široki procep sakupio debeo sloj humusa i uzak potočić, nalazio se žbun kobrezije. Kobrezija i druge oštrice rastu tamo gde je vlažno, i njihov sunđerasti žbun brzo menja hemijski sastav tla na kome raste, obavljajući važan posao u sporom prelasku iz pustopolja u alpske pašnjake. Sada je već