Kim Stanley Robinson - Zeleni Mars

Svi su se kretali kao na vučnom zraku, sa čašama u rukama, opčinjeni, da bi se zaustavili kraj betonskog temelja šatora koji im je bio u visini grudi, trudeći se da prozru senke u ravnici: bilo je to valjanje crnog na crnom, posoljeno belim tačkama. Maja se na trenutak ponovo priseti poplave u Marinerisu i zadrhta, pa potisnu sećanje kao da vraća polusvarenu hranu niz jednjak, pomalo se gušeći od kiseline, trudeći se da umrtvi taj deo uma. Prema njoj se valjalo Helasovo more - njeno more, njen san, sada je potapalo padinu basena. I ubijalo milione biljaka, kako ju je Saks naučio da misli o tome. Voda otopljenog leda na Niskoj Koti neprestano je rasla, spajajući se sa ostalim bazenima tečne vode, topeći kašati led između i oko njih, zagrejan dugim letom, bakterijama i izlivima gasa od mina detoniranih u okolnom ledu. Jedan od ledenih zidova na severu mora da se obrušio, i sada je crna bujica prekrivala polja južno od Odese. Najbliža ivica nije bila udaljena više od petnaest kilometara. Sada je vidljivi deo basena bio uglavnom masa soli i bibera, u kojoj se preovlađujući biber u prvom planu naočigled menjao u so - i dok se svetlost na nebu gasila, zemljište je postajalo svetlije, što je, kao i uvek, stvarima davalo neprirodan izgled. Sa vode se dizala ledena para, svetlucajući, izgleda, odbijenom svetlošću iz Odese. Prošlo je možda pola sata kako su svi stajali na šetalištu i sleđeno posmatrali, u opštoj tišini koja je razbijena tek kada se bujica zaledila, i kada se izgubila svetlost dana. Tada se ponovo začuše ljudski glasovi i električna muzika iz obližnjeg kafea. Neko se smejao. Maja ode do šanka i naruči šampanjac za sto, osećajući se kao na krilima. Raspoloženje joj je konačno bilo u skladu sa događajima, i želela je da proslavi bizarni prizor oslobođene moći čovekove, vidjive tamo u ravnici za sve prisutne. Nazdravila je svima u kafeu: "Za Helasovo more i sve mornare koji će ploviti njime, usred ledenih bregova i oluja, na drugu stranu!" Svi zaklicaše, a to prihvatiše i ljudi na šetalištu, i na trenutak je vladalo opšte veselje. Ciganski orkestar zavira mornarsku pesmu u ritmu tanga, i Maja je dok kraja večeri osećala osmejak koji joj je preuredio krutu kožu obraza. Čak ni duga rasprava o mogućnosti da sledeća plima preplavi lukobran Odese nije uspela da smakne taj osmejak sa njenog lica. U uredu su dosta precizno proračunali verovatnoću da se da se to dogodi i došli su do zaključka da je svako prelivanje, kako su to nazvali, malo verovatno ili nemoguće. Odesa će biti pošteđena. Ali izdaleka su dolazile vesti, preteći da ih preplave na drugi način. Na Zemlji, ratovi u Nigeriji i Azanji doveli su do oštrog ekonomskog sukoba na svetskom planu između Armskora i Subarašija. Hrišćanski, muslimanski i hinduistički fundamentalisti pravili su od nužde zlo i proglašavali tretman dugovečnosti za đavolji posao; ovim pokretima prilazile su ogromne mase kratkovečnih, obarale lokalne vlade i vršili direktne napade, telima, svuda gde su bile prisutne metanacionalke. U isto vreme, sve velike metanacionalke trudile su se da ožive UN i da ih podmetnu kao alternativu Svetskom Sudu, a većina glavnih korisnika usluga metanata, a sada i Jedanaestorica, su to podržavali. Mišel je ovo smatrao za pobedu, jer je još jednom ukazalo na strah od Svetskog Suda. A svako jačanje međunarodnog tela kao što su UN, rekao je, bolje je nego nikakvo. Ali sada su postojala dva takmačka sistema arbitracije, jedan pod kontrolom metanata, što im je olakšavalo da izbegnu onaj koji im se nije dopadao. A na Marsu su stvari stajale malo bolje. Policija UNTA lutala je jugom, uglavnom neometana ako se izuzmu povremene neobjašnive eksplozije na robotskim vozilima, a Prometej je bio poslednje tajno utočište koje su otkrili i eliminisali. Od velikih utočišta, samo je Višnjak ostao neotkriven i obustavio sve aktivnosti da bi se očuvao. Južna polarna oblast više nije pripadala podzemlju. Zbog svega ovoga nije bilo nikakvo čudo što su ljudi koji su dolazili na sastanke bili ponekad uplašeni. Trebalo je hrabrosti da se pređe u podzemlje koje se vidno smanjivalo, kao Ostrvo Minus Jedan. Maja je pretpostavljala da ih dovode gnev, povređeni ponos i nada. Nije bilo jemstva da će

ovakav postupak doneti ikakvo dobro. Bilo je sasvim moguće, i lako izvodljivo, da se među ove pridošlice ubace uhode. Maja je ponekad osećala nedostatak poverenja u njih. Jesu li zaista svi ono što tvrde da jesu? Nije se moglo biti siguran u to, nikako. Jedne večeri, na sastanku kome je prisustvovao veliki broj novajlija, u prvim redovima je sedeo mladić čije joj se lice nije svidelo, pa je posle sastanka, koji je bio neplodan, vrativši se sa Spenserovim prijateljima pravo u stan, rekla je to Mišelu. "Ne brini", odgovorio joj je. "Kako to misliš, da ne brinem?" Slegnuo je ramenima. "Članovi paze jedni na druge. Trude se da svako zna svakoga. A Spenserova grupa je naoružana." "Nikad mi to nisi rekao." "Mislio sam da znaš." "Ma, hajde. Ne ponašaj se prema meni kao prema nekoj glupači." "Ne ponašam se, Majo. Uostalom, to je sve što možemo da uradimo, osim da se potpuno sakrijemo." "Nisam to htela da kažem! Šta misliš da sam, kukavica?" Licem mu prelete kiseo izraz, i on reče nešto na francuskom. Onda duboko uzdahnu i bučno opsova, na istom jeziku. Ali njoj je bilo jasno da je ovo smišljeno uradio - da je zaključio da su svađe dobre za nju, a za njega dobro sredstvo pražnjenja, i da ih valja održavati, kao neku vrstu terapeutskog metoda - a to nije mogla da trpi. Svestan čin, manipulacija njom - ona bez razmišljanja zakorači u kuhinjski deo, uze bakarni lonac i baci ga na njega, a on je bio do te mere zatečen da je jedva uspeo da ga odbije. "Putaine!" zaurla. "Pourquoi ce ca? Pourquoi" "Mene nećeš tutorisati", reče ona, zadovoljna što ga vidi iskreno razljućenog, ali i sama besna. "Prokleta šarlatančino, da nisi bio toliko nesposoban za svoj posao, možda Prvih stotinu ne bi bili toliko sjebani. Sve je to tvoja krivica." Pa izlete napolje i zalupi vrata za sobom, i ode do kafea da jadikuje nad sudbinom što za partnera ima doktora za glavu, kao i nad svojim nemogućim ponašanjem, tako nestabilnim i nasilnim. Ovaj put nije sišao da joj se pridruži, iako je tamo ostala do zatvaranja. A onda, tek što se vratila kući, legla na kauč i zaspala, začu se kucanje na vratima, tako užurbano i oprezno da ju je smesta uplašilo. Mišel otrča do vrata i pogleda kroz ključaonicu. Bila je to Marina. Marina se teško sruči na kauč pored Maje i, držeći drhtavim rukama njihove, reče: "Uzeli su Sabiši. Snage bezbednosti. Hiroko i cela njena grupa bili su u poseti, kao i svi južnjaci koji su pribegli tamo posle racija. I Kojot. Svi su bili tamo, i Nanao i Ecu i svi iseiji..." "Zar se nisu branili?" reče Maja. "Pokušali su. Na železničkoj stanici poginulo je nekoliko ljudi. To ih je usporilo, i mislim da je određen broj ljudi uspeo da umakne u hodnike oko mohoula. Ali oni su opkolili čitavo područje i ušli kroz zid šatora. Bilo je kao šezdeset prve u Kairu, kunem se." Odjednom je počela da plače, pa Maja i Mišel sedoše pored nje, a ona zagnjuri lice u šake i gorko zajeca. Ovo je bilo toliko nesvojstveno za obično uzdržanu Marinu da je još više potcrtalo ozbiljnost vesti. Onda se uspravila i obrisala oči i nos. Mišel joj donese maramicu. Ona zatim nastavi priču, smirenije: "Bojim se da ima dosta poginulih. Bila sam napolju sa Vladom i Ursulom, u jednoj od onih isposničkih stena okolo, i tamo smo ostali tri dana, a zatim smo otišli pešice do jedne skrivene garaže i odvezli se maskirnim vozilom. Vlad je otišao u Barouz, Ursula u Elizijum. Trudimo se da

obavestimo što više članova Prvih stotinu. Naročito Saksa i Nađu." Maja ustade i obuče se, pa iziđe u hodnik i zakuca na Spenserova vrata. Onda se vrati u kuhinju i stavi vodu za čaj, izbegavajući da pogleda Frenkov lik na slici, koji ju je posmatrao, govoreći Jesam li ti rekao? Tako to biva. Odnela je šolje u dnevnu sobu i opazila da joj se ruke toliko tresu da joj se vrela tečnost slivala niz prste. Mišelovo lice bilo je bledo i znojavo, i činilo se da ne sluša šta Marina goviri. Naravno - ako je Hirokina grupa bila tamo, izgubio je celu porodicu - zarobili su ih ili ubili. Dodala im je šolje, i kada je ušao Spenser da čuje priču, prebacila je Mišelu ogrtač preko ramena, razdirući se zbog očajno lošeg trenutka koji je odabrala da ga napadne. Sela je pored njega, stežući mu bedro, pokušavajući da mu kaže dodirom da je tu, da je i ona njegova porodica i da je sa njenim igrama gotovo, ako to ikako bude moguće - više ga neće tretirati kao ljubimca ili vreću za boks... Da ga voli. Ali njegovo bedro bilo je kao komad vruće keramike, i bilo je jasno da nije ni primetio njenu ruku, i da je jedva svestan da je pored njega. Pomislila je da upravo u trenucima najveće potrebe ljudi najmanje mogu da pomognu jedni drugima. Ustala je i donela Spenseru čaja, odvraćajući pogled od fotografije i bledog odraza njenog lica na tamnom prozoru kuhinje, ojađenih i praznih očiju lešinara u koje nije smela da pogleda. Zabranjeno je osvrtati se. Dođe trenutak kada nije bilo ničeg da se radi osim da sedi i čeka da prođe noć. Da pokuša da razabere vesti, da ih preživi. Zato su sedeli, razgovarali, slušali Marinu kako priča svoju priču, sa sve više pojedinosti. Zvali su preko Praksisove linije, nastojeći da saznaju još toga. Sedeli su, snuždeni i nemi, zatočeni svako u svojim mislima, svako u svojoj samotnoj Vaseljeni. Minuti su prolazili kao sati, sati kao godine: bilo je to pakleno vreme izvan zgloba, noć bdenja, najstariji od ljudskih obreda, u kome su se zaludno borili da unesu nekakav smisao u najbezumnije katastrofe. Zora je, kada je došla, bila oblačna, šator poprskan kapima kiše. Nekoliko bolno sporih sati kasnije, Spenser poče da poziva sve grupe u Odesi. U toku tog i narednog dana uspeli su da pronesu vest, koja je na Mangalavidu i drugim informativnim mrežama bila zaobiđena. Ali je svima bilo jasno da se nešto dogodilo, zbog iznenadnog odsustva Sabišija u dnevnom programu, čak i kada je bila reč o poslovnim vestima. Kružile su glasine, množeći se u odsustvu stvarnih vesti, glasine o svemu, od nezavisnosti Sabišija do njegovog potpunog uništenja. Međutim, na burnim sastancima sledeće nedelje, Maja i Spenser su svima preneli ono što je ispričala Marina, a ostatak vremena iskoristili su za raspravu o onome što treba učiniti. Maja je dala sve od sebe da ubedi ljude da ništa ne preduzimaju pre vremena, ali je to teško išlo; ljudi su bili besni i uplašeni, i te nedelje je u gradu i širom Helasa bilo puno incidenata, zapravo svuda na Marsu - demonstracija, manjih sabotaža, napada na položaje snaga bezbednosti i osoblje, kvarova VI, ometanja radova. "Moramo da im pokažemo da ovo neće tek tako proći!" izjavila je Džeki preko mreže, tako da se činilo da poziv dolazi odasvud odjednom. Čak se i Art složio s njom: "Mislim da bi ih građanska neposlušnost, masovna koliko god je to u ovom trenutku moguće, usporila. Treba tu kopilad naterati da dobro razmisle pre nego što ponovo učine nešto slično." Međutim, situacija se posle izvesnog vremena smirila. Sabiši se vratio u mrežu i vozni red, a život se normalizaovao, iako više ništa nije bilo kao pre, jer je tamo ostala snažna policijska jedinica, da obezbeđuje kapije i stanicu i da istražuje lavirint hodnika. Maja je u međuvremenu imala nekoliko dugih razgovora sa Nađom, koja je radila u Južnoj Fosi, kao i sa Nirgalom i Artom, pa čak i sa En, koja se javila iz jednog od svojih skrovišta u kršu Aureuma. Svi su se složili, bez obzira na ono što se dogodilo u Sabišiju, da privremeno odlože svaku aktivnost koja bi dovela do opštih nemira. Čak se i Saks javio Spenseru, da mu kaže 'da mu treba vremena'. Maju je ovo ohrabrilo, jer je potvrdilo njen osećaj da još nije došlo pravo vreme. Da ih izazivaju ne bi li se prerano pobunili. En, Kasei, Džeki i

drugi radikali - Harmakis, Antar, čak i Zeik, bili su nezadovoljni čekanjem i pesimisti u pogledu ishoda. "Ne razumete", rekla im je Maja. "Ovde napolju raste čitav jedan novi svet, i što duže čekamo, postaje snažniji. Treba samo da se strpite." A onda su, otprilike mesec dana posle zatvaranja Sabišija, primili kratku poruku preko pločica od Kojota - kratak snimak njegovog iskrivljenog lica, neuobičajeno ozbiljnog, koje im je poručilo da se izvukao kroz lavirint tajnih tunela u mohoulu i da se nalazi na jugu, u jednom od svojih skrovišta. "A Hiroko?" požuri da upita Mišel. "Šta je sa Hiroko i njenima?" Ali Kojot je već prekinuo vezu. "Mislim da ni Hiroko nije uhvaćena", reče Mišel odmah zatim, hodajući po sobi, nesvestan da se kreće. "Ni Hiroko, niti iko od njenih. Da su ih zarobili, siguran sam da bi Prelazna vlada to već objavila. Kladim se da je Hiroko ponovo prešla sa grupom u ilegalu. Bili su nezadovoljni situacijom još od Dorsa Brevije, a polovična rešenja nisu njihov stil, i to su glavni razlozi za njihov ponovni nestanak. Sve što se do sada dogodilo samo potvrđuje njihovo mišljenje da se nama ostalima ne može poveriti da stvaramo svet kakav oni žele. Zato su iskoristili priliku i ponovo iščezli. Možda ih je slom Sabišija prisilio da to učine bez najave." "Možda", reče Maja, pazeći da to kaže kao da veruje. Zvučalo je kao da nije sigurna da je on u pravu, ali ako mu je tako bilo lakše, šta mari? A Hiroko je zaista bila spremna na sve. Ali je, bez obzira na to, njen odgovor morao da bude u skladu sa njenim karakterom, jer bi on inače primetio da mu samo povlađuje: "Ali kuda su mogli da odu?" "Nazad u krš, pretpostavljam. Tamo još ima puno starih skrovišta." "Zar bez tebe?" "Javiće mi se." Malo se zamislio, a onda je pogledao. "A možda smatraju da si ti sada moja porodica." Znači da je osetio njenu ruku, u onom prvom, užasnom satu. Ali on joj tada uputi tako tužan, iskrivljen osmeh da se trgla, zagrlila ga i stegla kao da će mu polomiti rebra, da mu pokaže koliko ga voli i koliko je brine taj prazan pogled. "Tu su u pravu", reče ona grubo. "Ali bi svejedno trebalo da ti se jave." "Hoće. Siguran sam da hoće." Maja nije znala šta da misli o ovoj Mišelovoj teoriji. Kojot je zaista pobegao kroz lavirint i sigurno je pomogao svima kojima je mogao. Hiroko je svakako bila prva na tom spisku. Inače bi ga prilikom sledećeg susreta pekla na tihoj vatri zbog toga. U svakom slučaju, Hiroko i njeni najbliži bili su nestali. Izginuli, uhvaćeni, ili u bekstvu, bez obzira na to što je to bio težak udarac za pokret, jer je Hiroko za mnoge u njemu bila moralno uporište. A opet, bila je tako čudna. Maja je, na neki način, podsvestan i nepriznat, osećala olakšanje zbog Hirokinog nestanka sa scene, bez obzira na koji način se dogodio. Nikad nije mogla da ostvari kontakt s njom, da je shvati, i iako ju je volela, osećala se nespokojno zbog prisustva te nepojamne, nezauzdane sile koja je stvari činila zamršenim. Osim toga, nerviralo ju je postojanje još jedne velike žene, veličine na koju ona nije imala nikakvog uticaja. Naravno, užasavala ju je pomisao da su celu grupu možda uhvatili, ili, još gore, pobili. Ali ako su odlučili da ponovo nestanu, to uopšte nije bilo tako loše, jer bi uprostilo stvari u trenutku kada je trebalo da budu takve, a njoj bi omogućilo veću kontrolu nad budućim događajima. Zbog toga se svim srcem nadala da je Mišelova teorija ispravna, i klimala mu glavom, praveći se da se slaže sa njegovom analizom, na izvrnut, realističan način. Zatim su otišli na sledeći sastanak, da umire još jednu komunu gnevnih domorodaca. Prolazile su nedelje, zatim meseci; činilo se da su preživeli krizu. Ali su se na Zemlji stvari i dalje pogoršavale, a Sabiši, njihov univerzitetski grad,

dragulj demimonda, živeo je u nekoj vrsti vanrednog stanja; Hiroko je bila nestala, Hiroko koja je bila njihova duša. Čak je i Maja, u početku zadovoljna što je se oslobodila, bila sve zabrinutija zbog njenog odsustva. Na kraju krajeva, koncept slobodnog Marsa bio je deo areofanije - a sada je trebalo da bude sveden na golu politiku, puki opstanak najjačih... Činilo se da je pokret izgubio polet. Kako se zima bližila kraju, a vesti sa Zemlje govorile o zaoštravanju sukoba, Maja je počela da primećuje da je ljudima sve više potrebno nešto što će im zaokupiti pažnju. Zabave su bivale sve bučnije i neobuzdanije; šetalište je postalo mesto svakovečernjeg veselja, a u posebnim prilikama, za Fassnacht ili Novu Godinu, tu bi se sjatio čitav grad, da igra, pije i peva u nekoj divljoj veselosti, pod malim crvenim porukama ispisanim na svakom drugom zidu. NEMA POVRATKA. SLOBODNI MARS. Ali kako? Kako? Nova Godina bila je te zime posebno žestoko proslavljena; bila je to pedeseta marsovska godina, i ljudi su dostojno pozdravili veliku godišnjicu. Maja je išla gore-dole šetalištem sa Mišelom i radoznalo posmatrala ispod svoje karnevalske maske ustalasanu gomilu plesača svuda okolo, opčinjena mladim telima u igri, pod maskama, ali uglavnom nagim do pojasa kao da su sa neke drevne indijske ilustracije, sa dojkama i onim muškim stvarima zaljuljanim u ritmu čeličnih bubnjeva novog kalipsa... Bilo je tako čudno! A ovi mladi vanzemaljci, tako lakomisleni, a tako lepi! Tako lepi! I ovaj grad, u čijoj je gradnji učestvovala, tu iznad svoje bezvodne obale... Osećala je i sama uzlet u sebi, iznad linije ravnodnevice u blažene visove euforije, ili je to možda bila samo reakcija njene biohemije, s obzirom na tmurnu situaciju na oba sveta, entre chien et loup, ali se svejedno događalo, i osećala ga je kako joj prožima telo. Zato je povukla Mišela među igrače i igrala dok je svu nije oblio znoj. Osećala se prelepo. Neko vreme sedeli su u njenom kafeu - bilo je to, tako reći, okupljanje Prvih trideset devetoro, kako se pokazalo: ona, Mišel i Spenser, Vlad, Ursula i Marina, Jeli Zudov i Meri Dankl, koja se iskrala iz Sabišija mesec dana posle njegovog zatvaranja, Mihail Jangel, odozgo iz Dorsa Brevije, Nađa, odozdo iz Južne Fose. Njih desetoro. "Desetkovani", primetio je Mihail. Naručivali su bocu za bocom votke, kao da bi da utope sećanje na ostalih devedesetoro, uključujući zlosrećnu grupu sa farme, za koje su bar imali nadu da su se ponovo povukli u tajnost i da nisu mrtvi. Rusi među njima, ove večeri začudo u većini, počeše da uzvikuju stare zdravice od kuće. Da se usvinjimo! Da postanemo zdraviji! Da se presipa iz podruma! Da ukrstimo očima! Da se sjebemo! Do očiju! Sve polizali! Da ovlažimo grlo! Svako za trojicu! Poločimo ga, ispraznimo ga, ubijmo ga, oborimo ga, nategnimo, okrenimo - i tako unedogled, a Mišel, Meri i Spenser su ih posmatrali u čudu i prepasti. Kao Eskimi za sneg, reče im Mihail. Zatim ponovo iziđoše da igraju, načinivši svoj 'vozić', pogibeljno krivudajući kroz gomilu mladih. Pedeset marsovskih godina, a još su živi i još igraju! Čudo! Ali onda, kao što se uvek događalo sa Majinim raspoloženjima, dođe onaj zastoj na vrhu, onaj iznenadni obrt nadole - večeras je to počelo kada je opazila opijene oči iza drugih masaka, i kako se, u stvari, svi nalaze u bekstvu, trudeći se da umaknu iz sopstvenih unutrašnjih svetova, negde gde će im jedino potrebno društvo biti ljubavnik za to veče. A ni oni sami nisu bili drugačiji. "Hajdemo kući", reče Mišelu, koji je još poskakivao ispred nje u ritmu muzike, uživajući u pogledu na vitke, mlade Marsovce. "Muka mi je od svega ovoga." Ali on je hteo da ostane, kao i ostali iz društva, pa je na kraju sama otišla kući, kroz kapiju i baštu i uz stepenice do njihovog stana. Zvuci slavlja bili su bučni iza njenih leđa. A tamo, iznad umivaonika, mladi Frenk se smešio njenoj pometenosti. Naravno, tako ti je to, reče mladićev prodorni pogled. Poznata mi je ta priča - naučio sam je na najteži način. Godišnjice, venčanja, radosni trenuci - svi prohuje sa vihorom. Iščeznu. Ništa ne ostane. Osmeh zategnut, divalj,

odlučan; a te oči... kao da gleda u prozore napuštene kuće. Šoljica za kafu pade joj sa ploče i razbi se, ručica se zavrte na podu i ona glasno jeknu, klonu na pod, obuhvati rukama kolena i zaplaka. A u novoj godini stigoše vesti o pojačanim merama bezbednosti u samoj Odesi. Činilo se da je UNTA naučila lekciju u Sabišiju i da namerava čvršće da pritegne druge gradove: novi pasoši, kontrola na svakoj kapiji i u svakoj garaži, ograničen pristup vozovima. Šuškalo se da love Prvih stotinu, pod optužbom za pokušaj svrgavanja Prelazne vlade. Maja je bez obzira na to nameravala da odlazi na sastanke Slobodnog Marsa, a Spenser je pristao da je vodi. "Sve dok možemo", rekla mu je. I tako su se jedne večeri našli na dugom kamenom stepeništu. Prvi put posle napada na Sabiši sa njima je bio i Mišel, i Maji se činilo da se dobro oporavlja od udarca koji mu je zadala vest, od one užasne noći kada je Marina pokucala na njihova vrata. Međutim, na sastanak je ovaj put došla i Džeki Bun sa svojom svitom, Antarom i decom iz Zigota; doputovali su u Odesu vozom oko Helasa, bežeći sa juga, od UNTA trupa, i bili su pomahnitali od besa zbog napada na Sabiši i ratoborniji nego ikad. Nestanak Hiroko i njene grupe konačno je prelio čašu kod ektogenih; uostalom, Hiroko je mnogima od njih bila majka, i činilo se da se svi slažu da je vreme da prestanu da se kriju i da pokrenu opštu pobunu. Nema vremena za čekanje, poručila je Džeki skupu, ako žele da oslobode Sabiši i žitelje tajnih kolonija. "Ne verujem da su uhvatili Hiroko i njene", reče Mišel "Mislim da su se negde pritajili sa Kojotom." "Što je babi milo", reče mu Džeki, i Maja oseti kako joj se gornja usna povlači sa zuba. Mišel reče: "Da su zaista bili u nevolji, dojavili bi nam." Džeki odmahnu glavom. "Ne bi se ponovo skrivali, sada kada stvari postaju kritične." Harmakis i Rejčel klimnuše glavom. "Osim toga, šta ćemo sa Sabišijancima i zatvaranjem Šefilda? To će se dogoditi i ovde. Ne, Prelazna vlada hoće sve da uzme. Moramo odmah nešto da preduzmemo!" "Sabišijanci su tužili Prelaznu vladu", reče Mišel, "i još su u Sabišiju, niko ih ne dira." Džeki na to samo napravi zgađeno lice kao da sluša neku budalu, kukavičku, preterano optimističnu, preplašenu budalu. Maja oseti kako se joj puls ubrzava, a vilice stežu. "Prerano je", reče oštro. "Još nismo spremni." Džeki je besno pogleda. "Po tebi, nikada nećemo ni biti spremni! Čekaćemo sve dok ne zauzmu celu planetu, a tada nećemo moći ništa da uradimo čak ni ako budemo hteli. A to je ono što bi ti htela, sigurna sam." Maja skoči sa stolice. "Oni više ne postoje. Postoje samo četiri ili pet metanacionalki koje se svađaju oko Marsa, baš kao što se mi svađamo zbog Zemlje. Ako se nađemo usred toga, samo ćemo biti sasečeni u unakrsnoj vatri. Treba da odaberemo pravi trenutak, a to će biti kada jedna drugu oštete, i kada budemo imali pravu priliku da uspemo. U suprotnom će nam nametnuti svoj trenutak, i biće kao šezdeset prve, razmahivanje naslepo i haos i žrtve!" "Šezdeset prva", povika Džeki, "ko o čemu, ti o šezdeset prvoj - savršen izgovor da se ne preduzme ništa! Sabiši i Šefild su zatvoreni, a Barouz samo što nije, Hiraniag i Odesa će za njima, a lift svakog dana dovozi policiju koja je ubila ili zarobila stotine ljudi, među njima i moju babu, koja je naš pravi vođa, a ti tu pričaš o šezdeset prvoj! Šezdeset prva je od tebe načinila kukavicu!" Maja skoči napred i snažno je ošamari, a Džeki se baci na nju i obori je na ivicu stola i istera joj vazduh iz pluća. Primala je udarce, ali joj pođe za rukom da uhvati Džeki za zglob šake i da je ujede za podlakticu iz sve snage, kao da će je pregristi. Onda ih ščepaše i razdvojiše, u opštoj galami u prostoriji, uključujući Džeki, koja je vikala: "Kučko! Kučko! Kučko! Ubico!" i Maja oseti kako iz nje

naviru reči kao trnje: "Kurvo mala, glupava kurvo", istovremeno se boreći za vazduh. Bolela su je rebra i zubi. Ljudi su pokušavali da zapuše usta obema, šišteći: "Psst, psst, tiho, čuće nas, prijaviće nas, doći će policija!" Mišel konačno skinu ruku sa Majinih usta, i ona još jednom prosikta: "Glupava mala kurvo", pa sede na stolicu i obuhvati ih sve pogledom koji smesta umiri bar polovinu njih. Pustiše i Džeki, i ona odmah poče tihim glasom da psuje, ali je Maja preseče: "Umukni!" tako krvožedno da je Mišel ponovo zakoračio između njih. "Vucaraš svoje balavce za sobom za kite i misliš da si neki vođa", zareža otrovnim šapatom, "bez ijedne misli u toj tvojoj praznoj glavi..." "Neću to da trpim!" dreknu Džeki, i svi skočiše: "Psst!" i ona izlete u hodnik. Bila je to greška, povlačenje, i Maja ustade i iskoristi to vreme da jetkim šapatom izriba ostale zbog gluposti - a zatim, kada je donekle savladala bes, da im nametne svoj stav da treba čekati, krijući britku oštricu svoga besa pod obrazinom razumnog poziva na strpljivost, pažnju i uzdržanost, a to je bio argument na koji se nije moglo odgovoriti. Za sve vreme ovog završnog govora, svi prisutni posmatrali su je kao da je neki okrvavljeni gladijator, prava Crna Udovica; nju su, opet, boleli zubi od ujeda kojim je počastila Džekinu ruku, i nije baš bila uzor inteligentnog govornika; imala je utisak da joj usne otiču, jer su bridele, i potisnula je izluđujući osećaj poniženosti i nastavila da govori, hladna, strasna i ubedljiva. Sastanak je okončan nevoljnim i uglavnom neizgovorenim dogovorom da se odloži masovni ustanak i da se ostane u očekivanju, i sledeće čega je bila svesna bilo je da sedi, iznemogla, u tramvaju između Mišela i Spensera, trudeći se da ne zaplače. Moraće da trpe Džeki i njenu grupu sve dok budu u Odesi - skrovište je, uostalom, bilo u njihovoj kući. Bila je to situacija koju nije mogla da izbegne. Pored toga, u gradu su ispred fizičkog postrojenja i ureda stajali policajci, vršeći proveru pločica pre nego što bi ikoga pustili unutra. Ako se ne pojavi na poslu, mogu da je pronađu i zatraže da to objasni, a ako ode na posao i da da joj očitaju pločicu, nije bila sigurna hoće li njen identitet i švajcarski pasoš proći kontrolu. Pričalo se da je balkanizacija informacija posle šezdeset prve počela da prerasta u nekoliko većih celovitih sistema, koji su obnovili deo predratnih podataka; otuda novi pasoši. Ako naleti na jedan od tih sistema, pečena je. Biće prebačena na neki od asteroida ili u Kasei Valis, da je muče ili joj oštete um kao Saksu. "Možda jeste trenutak", reče naglas Mišelu i Spenseru. "Ako zatvore sve gradove i piste, kakav ćemo izbor imati?" Nisu joj odgovorili. Poput nje, ni oni nisu znali odgovor. Pokret oslobođenja odjednom je ponovo počeo da liči na maštariju, san koji je bio podjednako nemoguć kao i u vreme kada ga je zastupao Arkadije, koji je bio tako veseo i tako naivan. Nikada se neće osloboditi Zemlje, nikad. Bespomoćni su pred njom. "Hteo bih prvo da razgovaram sa Saksom", reče Spenser. "A ja sa Kojotom", reče Mišel. "Da mi ispriča više o onome što se dogodilo u Sabišiju." "I sa Nađom", reče Maja i oseti kako joj se steže grlo; Nađa bi je se stidela da ju je videla na sastanku, i to je bolelo. Bila joj je potrebna Nađa, jedina osoba na Marsu u čiji je sud još verovala. "Nešto čudno se događa sa atmosferom", požali se Spenser Mišelu kada su promenili temu. "Stvarno bih voleo da čujem šta Saks misli o tome. Nivo kiseonika u vazduhu raste brže nego što sam očekivao, posebno u severnom Tarzisu. Kao da je oslobođena neka izuzetno delotvorna bakterija, bez samoubilačkih gena. Saks je u suštini okupio svoj nekadašnji tim iz vidikovca Ehus, svi su živi, i radili su u Aheronu i Da Vinčiju na projektima o kojima ne žele da govore. Ovo je kao sa onim prokletim vetrenjačama. Zato bih voleo da porazgovaram s njim. Moramo da budemo zajedno u ovome, jer inače..." "Šezdeset prva", ponovi Maja. "Znam, znam. U pravu si za to, Majo, mislim, slažem se sa tobom. Nadam se da nas ima dovoljno

koji tako mislimo." "Moraćemo nešto i da uradimo, pored toga što se nadamo." Što je značilo da će morati da ode i da to sama uradi. Da ponovo pređe u podzemlje, i da ide od grada do grada, od skrovišta do skrovišta, kao što je već godinama radio Nirgal, bez posla i doma, da bi obišla što više revolucionarnih ćelija. Ovaj život je, dakle, bio završen. Sišla je sa tramvaja i kratko osmotrila park duž šetališta, pa se okrenula i popela do kapije, prošla kroz baštu i uz stepenice, niz poznati hodnik, osećajući se teška i stara, veoma, veoma stara. Gurnula je odgovarajući ključ u bravu i, ne razmišljajući o tome, ušla u stan i pošla kroz njega, razgledajući svoje stvari, Mišelove gomile knjiga, reprodukciju slike Kandinskog iznad kauča, Spenserove crteže, izgrebani čajni stočić, stari kuhinjski sto i stolice, kuhinjski kutak gde je sve bilo na svom mestu, uključujući i fotografiju iznad umivaonika. Pre koliko je života poznavala to lice? Svaki komad nameštaja otići će na svoju stranu. Zastala je na sredini sobe, prazna i izgubljena, tugujući za godinama koje su prošle gotovo neprimetno; skoro čitava decenija plodnog rada, istinskog života, sada je trebalo da bude pometena najnovijim vihorom istorije, koji će morati da pokuša da usmeri ili da ga bar prebrodi, da ga neprestano pogurkuje u smeru koji će im omogućiti da prežive. Proklet bio svet, i njegova nametljivost, njegovo bezumno srljanje, njegovo neprekidno valjanje kroz sadašnjost, koje na putu ruši živote... Volela je ovaj stan i ovaj grad u ovom svom životu, sa Mišelom, Spenserom, Dajanom i svim kolegama na poslu, sve stečene navike i muziku i svakodnevna mala zadovoljstva. Natmureno je pogledala Mišela, koji je stajao iza nje na vratima, prelazeći pogledom preko svega kao da se trudi da zapamti. Galsko sleganje ramenima. "Nostalgija unapred", reče i pokuša da se osmehne. I on je osećao isto - razumeo je - tako da to nije bilo samo njeno osećanje, ovaj put, već stvarnost. Napregnula se i uzvratila mu osmeh, priđe mu i uhvati ga za ruku. U prizemlju se začu buka ulaska grupe iz Zigota. Mogu da ostanu u Spenserovom stanu, kopilad. "Ako ovo uspe", reče ona, "jednog dana ćemo se vratiti."

35. Otišli su pešice do stanice u svežoj svetlosti jutra, pored svih onih kafea, na tek umivenim pločnicima, sa stolicama još na stolovima. Na stanicu su rizikovali da pokažu stare ID-e i bez problema dobili karte, pa su se popeli na voz koji je obilazio Helas u suprotnom smeru od kazaljke na satu i odvezli se do Montepulćana, gde su se obukli u iznajmljene hodače i šlemove, izišli iz šatora i krenuli nizbrdo, izvan ucrtane mape spoljašnjeg sveta, u jednu od strmih urvina među rubnim bregovima. Tamo ih je čekao Kojot u maskirnom vozilu, pa ih je povezao kroz samo srce Helespontusa, uz mrežu račvastih dolina, preko mnogih prelaza u planinskom lancu koji je bio haotičan u onolikoj meri koliko ga je kamenje palo s neba moglo da načini takvim, košmarni, divlji lavirint - sve dok se nisu našli u podnožju zapadne padine, iza kratera Rejb i na prvim prstenastim brdima visija Noakisa. Bili su, dakle, ponovo izvan mreže, lutajući kako Maja nikada pre nije lutala. Kojot je u početku bio od velike pomoći. Maja je imala utisak da se promenio - bio je suzdržan posle pada Sabišija, čak zabrinut. Nije odgovorio na njihova pitanja o Hiroko i ostalima iz tajne kolonije; toliko je puta rekao "Ne znam", da je počela da mu veruje, posebno kada mu se lice na kraju iskrivilo u prepoznatljivo ljudski izraz zabrinutosti; ona čuvena neranjiva ravnodušnost konačno je bila slomljena. "Zaista ne znam da li su se izvukli ili nisu. Kada je počelo zauzimanje, ja sam već bio u lavirintu i odvezao sam se roverom što sam brže mogao, verujući da ću najbolje pomoći spolja. Ali niko drugi nije izišao tim putem posle mene. Doduše, ja sam bio na severnoj strani, a oni su mogli da iziđu i prema jugu. I sami su boravili u lavirintu, a Hiroko je tamo takođe imala pomoćna skrovišta. Ali, ponavljam, stvarno ne znam." "Hajdemo onda tamo da pokušamo to da utvrdimo", reče ona. I tako ih je on povezao na sever, da bi u jednom trenutku putovanja prošli ispod piste ŠefildBarouz, kroz dugačak tunel tek nešto širi i viši od njihovog vozila; proveli su noć u tom crnom žljebu, popunivši zalihe iz usečenih spremišta i spavajući lakim snom pećinskih ljudi. Blizu Sabišija sišli su u još jedan tajni tunel i vozili se nekoliko kilometara dok nisu stigli do male pećinske garaže; bila je deo sabišijskog lavirinta, a četvrtaste kamene špilje iza nje bile su nalik na neolitske grobnice, sada osvetljene svetlećom trakom i grejane iz otvora za ventilaciju. Dole ih je dočekao Nanao Nakajama, jedan od iseija, koji je izgledao dobro raspoložen kao i uvek. Sabiši im je bio vraćen u ruke, manje ili više, i iako je u gradu bilo policije UNTA, naročito na kapijama i železničkoj stanici, bila je nesvesna stvarne veličine lavirinta i stoga nemoćna da potpuno spreči Sabišijevo pomaganje podzemlja. Sabiši više nije bio otvoreni demimond, rekao im je Nanao, ali je još dejstvovao. Ali ni on, takođe, nije znao šta se dogodilo sa Hiroko. "Nismo videli da ih je odvela policija", rekao je. "Ali ih nismo našli ni ovde dole, pošto su se stvari malo umirile. Ne znamo kuda su otišli." Cimao je svoju tirkiznu minđušu, očigledno zbunjen. "Mislim da se najverovatnije kriju negde napolju. Hiroko je uvek pazila da ostavi odstupnicu gde god je bila, kako mi je jednom rekao Juao, pošto smo popili malo više sakea, dole kod ribnjaka. Osim toga, čini mi se da iščezavanje jeste Hirokina navika, ali ne i Prelazne vlade. Otuda možemo da pretpostavimo da je to bilo po njenom izboru. Ali, hajdemo - siguran sam da bi vam prijalo kupanje i nešto za jelo, a posle bih vas zamolio da porazgovarate sa nekima od sanseija i jonseija koji se odnedavno kriju sa nama, jer bi to bilo dobro za njih." Ostali su u podzemlju dve nedelje, i Maja se sastala sa nekoliko grupa novih žitelja podzemlja. Najveći deo vremena ih je ohrabrivala, uveravala da će imati prilike da se vrate na površinu, čak i u sam Sabiši, i to veoma uskoro; kontrola se pojačavala, ali su mreže bile jednostavno nebranjive, a ekonomija u senci prejaka za potpunu kontrolu. Švajcarci će im dati nove pasoše, Praksis posao, i

ponovo će biti u igri. Bilo je najvažnije da usklade svoje aktivnosti i da se odupru iskušenju da udare prerano. Nanao joj je posle jednog od tih sastanaka rekao da Nađa zagovara slične stvari u Južnoj Fosi, a da ih Saksov tim moli da im obezbede još vremena; postojalo je, dakle, izvesno saglasje o strategiji, bar među veteranima. A sa Nađom je tesno sarađivao i Nirgal, koji je takođe podržavao ove stavove. Zato je najviše truda trebalo uložiti da se obuzdaju radikalne grupe, a tu je Kojot imao najviše uticaja. Nameravao je da lično poseti neke od Crvenih izbeglica, a Maja i Mišel pošli su sa njim, da iskoriste priliku da se odvezu do Barouza. Područje između Sabišija i Barouza bilo je izbušeno kraterima, pa su morali da krivudaju, kroz noć, među kružnim brdima ravnog vrha, zastajući pred svitanje u malim rubnim skrovištima, prepunim Crvenih koji nisu bili previše gostoljubivi prema Maji i Mišelu. Ali su zato pažljivo slušali Kojota, i sa njim razmenjivali vesti o desetinama mesta za koja Maja nikad nije čula. Posle tri noći ovakvog putovanja odmakli su dobar deo puta niz padinu Velikog Nagiba, prošli kroz arhipelag ostrvskih meza i naglo izbili na pitomu ravnicu Izidisa. Sa svog mesta imali su pogled daleko niz padinu basena, sve do položaja gde se preko terena pružala humka nalik na humku mohoula u Sabišiju, u velikom luku od kratera Di Marterej na Velikom Nagibu na severozapad, prema Sirtisu. Bio je to novi bedem, rekao im je Kojot, koji su gradili roboti dovučeni iz mohoula u Elizijumu. Bedem je bio zaista masivan i podsećao je na neko od onih bazaltnih rebara na jugu, s tim što je njegova somotska tekstura otkrivala da je reč o iskopanom regolitu, a ne o vulkanskoj steni. Maja je zurila u dugačak greben. Uzlazno širenje posledica njihovih postupaka, pomislila je, otelo se kontroli. Sada su mogli da pokušaju da sagrade zidine da ih zadrže - ali, hoće li zidine odoleti? Onda su se ponovo našli u Barouzu, pošto su ušli na Jugoistočnu Kapiju na osnovu svojih švajcarskih identiteta i smestili se u kući koja je služila kao skrovište bogdanovistima iz Višnjaka, sada zaposlenima u Praksisu. Skrovište je bilo prostran i svetao apartman negde na sredini zida Hant Meze, sa pogledom na središnji deo doline, prema Branč Mezi i Dabldeker Bjutu. U stanu iznad njihovog nalazio se plesni studio, i dobar deo dana živeli su u prigušenom tup, tup, tup-tup, tup-tup. Neposredno iza severnog horizonta, vunasti oblak prašine i pare označavao je mesto gde su roboti još radili na bedemu; Maja je svakog jutra gledala prema njemu, razmišljajući o vestima sa Mangalavida i dugim porukama od Praksisa. Potom bi se pozabavila svakodnevnim poslom, koji se u celosti odvijao u ilegali i često značio sastanke u stanu ili sastavljanje poruka za video. Život joj je zato bio sasvim drugačiji nego u Odesi, i bilo je teško razviti navike, zbog čega se osećala iskidano i sumorno. Ali i dalje je mogla da šeta ulicama velikog grada, bezimeni građanin usred mase - šetala je pored kanala, ili sedela u restoranima oko Princezinog Parka ili na vrhu neke manje popularne meze. I gde god bi pošla, viđala je grafite, uredno ispisane crvenom bojom ili ucrtane šablonom: SLOBODNI MARS. Ili: BUDI SPREMAN. Ili, kao da joj se priviđa upozorenje od sopstvene duše: NEMA POVRATKA. Koliko je mogla da vidi, stanovništvo je prenebregavalo ove poruke, nikada nije raspravljalo o njima, a često je viđala čistače kako ih uklanjaju; one su se, međutim, ponovo pojavljivale, uredne i crvene, obično na engleskom, ali ponekad i na ruskom, i staro pismo je za nju bilo kao prijatelj iz davnina, kao neki blesak zajedničke podsvesti, ako je tako nešto postojalo; te poruke su zbog nečega uvek iznova izazivale onaj svoj mali električni udar. Bilo je čudo kakva su se snažna dejstva mogla postići tako jednostavnim sredstvima. Ljudi su se mogli navesti da učine bilo šta, samo ako bi dovoljno dugo raspravljali o tome. Njeni sastanci sa malim ćelijama različitih pobunjeničkih organizacija išli su dobro, iako je

postala svesna dubokih razlika među njima, posebno netrpeljivosti koju su Crveni i prvomarsovci gajili prema bogdanovistima i grupama Slobodnog Marsa, koje su Crveni smatrali Zelenima, to jest nekom vrstom neprijatelja. Tu je moglo da bude nevolja. Ali Maja je činila šta je mogla, i bar su je svi slušali, tako da je osećala da stvar pomalo napreduje. I polako se zagrejala za Barouz i svoj tajni život u njemu. Mišel joj je, sa Švajcarcima i Praksisom, kao i sa bogdanovistima, sada sakrivenima po gradu, organizovao proceduru - konspirativnu proceduru, koja joj je omogućavala da se dosta često sastaje sa grupama, bez opasnosti da ugrozi bezbednost njihovih skrovišta. I svaki je sastanak, činilo se, donosio neko dobro. Jedini nepremostivi problem bio je što je većina grupa želela da ustanak otpočne odmah - Crveni ili Zeleni, težili su da slede radikalno vođstvo Eninih Crvenih tamo napolju, i mladih usijanih glava oko Džeki, pa je u gradovima bilo sve više incidenata i sabotaža, što je za posledicu imalo pojačanu policijsku kontrolu, te se neko vreme činilo da može da dođe do otvorenog sukoba. Maja je počela da vidi sebe kao neku vrstu kočničara i često je provodila besane noći brinući zbog toga što su ljudi toliko gluvi za njene poruke. S druge strane, htela je da kod starih bogdanovista i drugih veterana održi svest o moći domorodačkog elementa, ohrabrujući ih kada bi klonuli duhom. En je bila napolju, sa Crvenima, metodično uništavajući stanice: 'Kada počne, to neće tako izgledati', Maja joj je stalno poručivala, iako nije bilo znaka da je En primila poruku. Ipak, bilo je ohrabrujućih znakova. Nađa je bila u Južnoj Fosi, gde je gradila snažan pokret koji je, izgledalo je, bio pod njenim uticajem i u čvrstoj vezi sa Nirgalom i njegovima. Vlad, Marina i Ursula ponovo su se uselili u svoje stare laboratorije u Aheronu, formalno zaposleni kod jedne Praksisove kompanije za bioinženjering. Održavali su stalnu vezu sa Saksom, koji je bio u utočištu u krateru Da Vinči sa svojim starim timom za teraformiranje, uživajući pomoć Minojaca iz Dorsa Brevije. Velika cev lave sada je bila nastanjena duboko prema severu, mnogo dalje nego što je bila u vreme sabora, i većina novih odeljaka očito je bila namenjena smeštaju izbeglica iz porušenih ili napuštenih utočišta dublje na jugu, kao i čitavom nizu fabrika. Maja je gledala snimke na kojima su se ljudi vozili malim vozilima iz jednog u drugi pokriveni odeljak, radeći pod bistrom, smeđom svetlošću iz filterskih svetlarnika, baveći se nečim što sa moglo nazvati samo ratnom proizvodnjom; pravili su maskirne letelice, vozila, projektile zemlja-svemir, oklopna montažna skloništa (neka od njih već su bila postavljena u samom tunelu lave, u slučaju da bude provaljen) - kao i projektile vazduh-zemlja, protivoklopno oružje, streljačko naoružanje i, kako su Minojci obavestili Maju, razno ekološko oružje koje je projektovao sam Saks. Ova vrsta posla, i uništenje južnih utočišta, stvorili su u Dorsa Breviji nešto što je izdaleka podsećalo na ratnu groznicu, pa je Maja počela da brine i zbog toga. Saks, koji je bio u središtu svega toga, bio je tvrdoglavi, tajnoviti genije oštećenog uma, razgoropađeni element, bona fide ludi naučnik. I dalje joj se nije neposredno obraćao, a njegovi udari na leteće sočivo i Deimos, iako veoma delotvorni, po njenom mišljenju izazvali su pojačane upade UNTA na jug. Nastavila je da šalje poruke u kojima je pozivala na suzdržanost i strpljenje, sve dok joj nije stigao ljutit odgovor od Arijadne: "Majo, sve to već znamo. Ovde radimo sa Saksom i znamo šta hoćemo, tako da je ono što govoriš ili očigledno ili pogrešno. Ako već moraš da razgovaraš, razgovaraj sa Crvenima, jer nama to nije potrebno." Maja je opsovala video snimak, i otišla da se posavetuje sa Spenserom o tome. "Saks smatra da će nam za ovo, ako želimo da uspe, biti potrebno oružje, pa makar bilo samo za nuždu. Meni se to čini razumno." "Šta je sa idejom o svrgavanju glavešina?" "On možda veruje da sklapa giljotinu. Slušaj, popričaj sa Nirgalom i Artom o ovome. Ili čak sa Džeki."

"Kako da ne. Ne, ja bih da razgovaram sa Saksom. Moraće jednom da počne da mi se obraća, Boga mu. Nagovori ga da razgovara sa mnom, važi?" Spenser pristade da pokuša, i jednog jutra je sredio da pozovu Saksa preko njegove privatne linije. Međutim, javio im se Art, ali je obećao da će dovesti Saksa pred ekran. "Prezauzet je ovih dana, Majo. Milina je gledati ga. Ljudi ga zovu General Saks." "Sačuvaj nas Bože." "Ma, u redu je. Pominju i Generala Nađu, i Generala Maju." "A, mene ne zovu tako." Pre će biti Crna Udovica ili Kučka. Ubica. Znala je bolje. Artov žmireći pogled reče joj da je u pravu. "Pa", reče on, "svejedno. Sa Saksom je to neka vrsta šale. Ljudi govore o osveti laboratorijskih pacova, i slične stvari." "Ne sviđa mi se." Činilo se da je zamisao o novoj revoluciji počela da živi nezavisno od svega, sila bez oslonaca na bilo kakvu logiku; to je sada bilo nešto što se naprosto radi, što je oduvek trebalo raditi. Izvan njene kontrole, izvan svake kontrole. Čak i ono što su zajednički radili, raštrkani i krijući se, kao da je bilo nasumično i bez plana o tome šta treba da se radi, ili zašto. Jednostavno se događalo. Pokušala je da iznese nešto od ovoga Artu, i on se složio. "Takva je, izgleda, istorija. Nered. Naprosto zajašeš tigra i držiš se. Ovaj pokret okuplja različite ljude, i svako od njih ima svoje zamisli. A opet, rekao bih da radimo bolje nego prošli put. Ja lično radim na pokretanju nekih stvari na Zemlji, pregovaram sa Švajcarskom i sa Svetskim Sudom, i tako dalje. A Praksis nas podrobno obaveštava o svemu što se događa među metanacionalkama na Zemlji, što znači da nećemo biti upleteni u nešto što ne razumemo." "U pravu si", priznade Maja. Vesti i analitički paketi koje je poslao Praksis bili su mnogo iscrpniji od komercijalnih informativnih emisija, a metanacionalke su nastavile da tonu u ono što je nazvano metanatricidom, što su oni na Marsu, u utočištima i skrovištima, sada mogli da prate, udar za udarom. Subaraši je preuzimao Micubiši, a istovremeno i svoje stare dušmane, Armskor, da bi omanuo sa Ameksom, koji se naprezao da izdvoji Sjedinjene Države iz Jedanaestorice; sve su to posmatrali iznutra. Ništa od ovoga nije podsećalo na situaciji u godinama posle 2050, i to je bila uteha, ma koliko neznatna. Onda se na ekranu iza Arta pojavio Saks i zagledao se u nju. Videvši ko je, on reče: "Majo!" Ona proguta krupnu knedlu. Je li joj to oprošteno za Filis? Da li je shvatio zašto je to učinila? Njegovo novo lice nije ništa odavalo - bilo je zatvoreno koliko i staro, i teže za čitanje jer ga je kraće poznavala. Pribrala se i upitala ga šta planira. On reče: "Nema plana. Samo se pripremamo. Moramo da čekamo na upaljač. Događaj upaljač. Veoma važno. Postoji nekoliko mogućnosti na koje motrim. Ali još ništa." "Odlično", reče ona. "Ali moram nešto da ti kažem, Sakse." Onda mu poveri sve svoje brige - snagu trupa Prelazne vlade, podržanih od velikih centralističkih metanata; neprestano naginjanje nasilju kod radikalnijih krila podzemnog pokreta; osećaj da zapadaju u stare šablone. A on je, dok je govorila, žmirkao na svoj stari način, tako da je znala da je zaista sluša ispod tog novog lica - da je konačno ponovo sluša, tako da je govorila duže nego što je nameravala, oslobađajući sve iz sebe, svoje nepoverenje prema Džeki, strah od boravka u Barouzu, sve. Bilo je to kao da govori sa ispovednikom, ili molba - molba njihovom najrazumnijem naučniku da ne dopusti da ponovo zavlada bezumlje. Da ne dopusti sebi da ga savlada bezumlje. Čula je sebe kako priča bez reda i shvatila je koliko je uplašena. A on je treptao na način koji je ličio na neko bespolno, pacovsko saosećanje. Međutim, na kraju je

samo slegnuo ramenima i škrto odgovorio. Bio je to sada General Saks, odsutan, ćutljiv, koji joj se obraćao iz neznanog sveta unutar sopstvene glave. "Daj mi dvanaest meseci", reče on. "Treba mi još dvanaest meseci." "U redu, Sakse." Zbog nečega se osećala umireno. "Učiniću sve što mogu." "Hvala, Majo." Onda je nestao. Sedela je i zurila u mali ekran svoje VI, osećajući se ispražnjena, na ivici suza olakšanja. Bilo joj je oprošteno, za sad. Zato se sa voljom vratila na posao, sastajući se sa grupama skoro svake nedelje i praveći povremene ilegalne izlete do Elizijuma i Tarzisa, da se obrati ćelijama u visokim gradovima. Kojot se starao o njenom prevozu, vozeći je avionom s kraja na kraj planete u noćnim letovima koji su je podsećali na šezdeset prvu. Mišel je vodio brigu o njenoj bezbednosti, štiteći je zajedno sa grupom domorodaca, u kojoj je bilo i nekoliko ektogenih iz Zigota, koji su je pratili od skrovišta do skrovišta u svakom gradu koji je trebalo da posete. A ona je govorila i govorila i govorila. Nije bila reč samo o tome da ih ubedi da čekaju, već i da ih poveže, da ih natera da prihvate da su svi na istoj strani. Ponekad joj se činilo da ima uspeha, videla je to na licima ljudi koji su dolazili da je čuju. U drugim prilikama, njen napor se svodio na to da uključi kočnice (istrošene, pregrejane) radikalnim elementima. Ovih je bilo mnogo, i svakog dana sve više: En i Crveni, Kaseijevi prvomarsovci, bogdanovisti pod Mihailovim vođstvom, Džekini 'bunovci', radikalni Arapi koje je vodio Antar, jedan od brojnih Džekinih dečaka - zatim Kojot, Harmakis, Rejčel... Bilo je to kao da pokušava da zaustavi lavinu koja je i nju zahvatila, hvatajući se za žbunje koje se kotrljalo zajedno sa njom. U ovakvoj situaciji, Hirokin nestanak postajao je sve više i više tragičan. Napadi već viđenog su se vratili, jači nego ikad. Već je živela u Barouzu, u vreme slično ovom... možda je ceo problem bio u tome. Ali je osećaj, kada bi naišao, bio tako uznemirujući, duboko, uporno uverenje da se sve već dogodilo na istovetan način, neizbežno, kao da se beskonačno ponavljanje zaista događa... Tako se dešavalo da se probudi i ode u kupatilo, i da joj se čini da se to već dogodilo i da je bilo isto, uključujući i ukočenost i sitno žiganje i bolove; potom bi izišla da se sretne sa Nirgalom i nekim od njegovih prijatelja, i shvatila bi da je reč o napadu, a ne o još jednoj podudarnosti. Sve se dešavalo isto kao pre, i bilo je čista mehanika. Sudbinski čin. Dobro, pomislila bi, mani to. Zato što je to stvarnost. Svi smo igračke sudbine. Imaš bar tu sreću da ne znaš šta će se dogoditi sledeće. Vodila je beskrajne razgovore sa Nirgalom, trudeći se da ga shvati, i da mu objasni sebe. Učila je od njega, oponašala ga na sastancima - njegovo vispreno, srdačno uverenje, koje je očigledno osvajalo ljude. Oboje su bili slavni, oboje su se pojavljivali u vestima, oboje su bili na UNTA-inom spisku traženih. Oboje su morali da se klone ulica. Bili su, dakle, povezani, i ona je upijala sve što je mogla od njega, i verovala da i on uči od nje. U svakom slučaju, postizala je uspehe. Bio je to dobar odnos, njena najbolja veza sa mladima. Činio ju je srećnom. Davao joj je nadu. Ali da se sve to zbiva u nepopustljivom stisku svemoguće sudbine! Već viđeno, uvek već bilo: puka hemija mozga, objasnio je Mišel. Bio je to jednostavno neuralni pomak ili ponavljanje, koji joj je izazivao osećaj da je sadašnjost ujedno i prošlost. Što je možda i bila. Stoga je prihvatila njegovu dijagnozu i uzimala sve lekove koje bi joj prepisao, bez pritužbi i bez nade. Svake večeri i svakog jutra otvarala je džep u pojasu koji joj je pripremao jednom nedeljno, i uzimala pilule koje bi našla u njemu, ne postavljajući pitanja. Više nije besnela na njega; više nije osećala potrebu. Možda ju je izlečila noć bdenja u Odesi. Možda je konačno smućkao pravi koktel lekova. Nadala se da jeste. Odlazila je sa Nirgalom na sastanke i vraćala se u stan ispod plesnog studija, izmoždena. A opet je

bilo noći kada nije mogla da spava. Zdravlje joj se pogoršalo, počela je često da se razboljeva, problemi s varenjem, išijas, bolovi u grudima... Ursula je preporučila izmenjeni gerontološki tretman. Uvek pomaže, rekla je. Sa najnovijim tehnikama praćenja genomskih poremećaja, bio je brži nego ikad. Odsustvovaće najviše nedelju dana. Ali Maja nije osećala da ima toliko vremena da odvoji nedelju dana. Kasnije, rekla je Ursuli. Kada sve ovo bude gotovo. Ponekad, kada nije mogla da zaspi, čitala je o Frenku. Ponela je sa sobom sliku iz stana u Odesi, i sada je bila okačena na zidu pored njenog kreveta u skrovištu u Hant mezi. I dalje je osećala pritisak tog elektrizirajućeg pogleda, pa je povremeno u besanim satima čitala o njemu, trudeći se da sazna više o njegovom diplomatskom poslu. Nadala se da će pronaći stvari koje je sam tako dobro oponašao, i utvrditi šta je, po njenom mišljenju, bilo pogrešno u njegovim postupcima. Jedne noći, u stanu, posle rizične posete Sabišiju i tamošnjoj zajednici, koja se još skrivala u lavirintu, zaspala je naslonjena na beležnicu u kojoj je bila otvorena jedna od knjiga o Frenku. Onda ju je probudio san o njemu. Uznemirena, prešla je u dnevnu sobu i popila čašu vode, pa se vratila i nastavila da čita knjigu. Ova se bavila godinama između potpisivanja sporazuma 2057. godine i izbijanja nemira 2061. Bile su to godine kada mu je Maja bila najbliža, ali ih je pamtila tek kao nasumično sevanje munje - trenutke pune električnog naboja, razdvojene dugim razdobljima čiste tame. Ono o čemu je govorila knjiga nije u njoj probudilo nikakvo prepoznavanje, uprkos činjenici da je i sama bila više puta pomenuta. Neka vrsta istorijskog jamais vu-a. Kojot je spavao na kauču, stenjući u nekom svom snu, a onda se probudio i pogledao oko sebe da utvrdi izvor svetlosti. Otapkao je iza nje prema kupatilu i usput je zastao da joj pogleda preko ramena. "Ah", reče značajno. "Tu ima dosta toga o njemu." Zatim ode niz hodnik. Kada se vratio, Maja reče: "Pretpostavljam da ti znaš i više." "O Frenku znam neke stvari koje oni ne znaju, to je bar sigurno." Maja je zurila u njega. "Ne govori mi. I ti si bio u Nikoziji." Onda se seti da je to negde pročitala. "I jesam, kad si već pomenula." Teško se spustio na kauč i zagledao se u pod. "Te noći sam video Frenka, kako baca cigle u prozore. Sam je pokrenuo nemire." Podigao je pogled i susreo njen. "Razgovarao je sa Selimom el-Hajilom u rubnom parku, otprilike pola sata pre napada na Džona. A ti sad izvuci zaključke." Maja stegnu zube i zagleda se u beležnicu, kao da on nije tu. On se zavali na kauč i zahrka. Bile su to stare vesti, zapravo. I kao što je Zeik pojasnio, nije bilo toga ko bi uspeo da razmrsi taj čvor, bez obzira na to šta je ko video ili mislio da pamti da je video. Niko nije mogao da bude siguran u nešto što se dogodilo tako davno u prošlosti, čak ni u sopstvena sećanja, koja su pri svakom prizivanju trpela fine izmene. Jedina sećanja kojima se moglo verovati bili su oni nezvani izlivi iz dubina, memoires involuntaires, koji su bili tako živi da su morali biti verodostojni - ali su se često odnosili na nevažne događaje. Ne. Kojotovo svedočenje bilo je samo jedno od mnogih nepouzdanih. Kada su se na ekranu ponovo pojavile reči teksta, nastavila je sa čitanjem. Čalmersovi napori da spreči provalu nasilja 2061. bili su neuspešni zato što se na kraju pokazalo da uopšte ne razume prave razmere problema. Kao većina ostalih članova Prvih stotinu, nije uspevao da pojmi koliko je, zapravo, Mars imao stanovnika pedesetih godina, a bilo ih je preko milion; i mada je mislio da pokret otpora vodi i koordinira Arkadije Bogdanov, zato što ga je poznavao, bio je

nesvestan uticaja koji je Oskar Šneling imao u Koroljevu, ili sveprisutnih frakcija Crvenih kao što je bila ona po imenu Slobodni Elizijum, ili bezimene ćelije odbeglih koji su u stotinama napuštali naselja na površini. U tom neznanju i nedostatku moći uviđanja, bavio se samo malim delom problema. Maja se odmaknu od ekrana, protegnu se i pogleda prema Kojotu. Da li je to zaista bila istina? Pokušala je da prizove te godine, da se priseti. Frenk je bio svestan, zar ne? "Igraju se iglicama, a bolest je u korenu." Zar joj to nije rekao baš Frenk, negde u to vreme? Nije uspevala da se seti. Igraju se iglicama, a bolest je u korenu. Reči su visile u vazduhu, odvojene od svega ostalog, od svakog konteksta koji bi im dao značenje. Međutim, imala je snažan osećaj da je Frenk bio svestan da tamo napolju postoji ogroman nevidljivi izvor otpora i nepoverenja; u stvari, niko nije bio svesniji toga od njega! Kako je pisac knjige uspeo to da previdi? Kad je reč o tome, kako je neki istoričar, koji je žuljao stolicu i prebirao po dokumentima, mogao da zna ono što su oni znali ili da shvati kako je to izgledalo u ono vreme, razlomljenu kaleidoskopsku prirodu svakodnevnih kriza? Sve one oluje sa kojima su morali da se bore... Pokušala je da dozove Frenkovo lice, i ovaj put joj dođe slika: sedeo je, srceparajuće pogrbljen, za stolom u kafeu, a pod nogama mu se vrtela drška šoljice za kafu; ona je razbila tu šoljicu, ali zašto? Nije mogla da se seti. Prelistala je knjigu napred na ekranu, svakim pasusom prelećući mesece; bila je to suvoparna analiza u kojoj nije mogla da pronađe ništa čega se sećala. Onda joj jedna rečenica privuče pažnju, pa nastavi da čita od tog mesta kao da je neka ruka steže za vrat, primoravajući je: Čak i posle raskida njihove prve veze na Antarktiku, Tojtovna je zadržala uticaj na Čalmersa koga ovaj nikada nije uspeo da se oslobodi, bez obzira na to koliko je to remetilo njegove planove. Tako se dogodilo, kada se vratio iz Elizijuma, mesec dana uoči izbijanja pobune, da se Tojtovna sretne s njim u Barouzu i da provedu zajedno nedelju dana, koju su, po svedočenju sviju, proveli svađajući se; Čalmers je želeo da ostane u Barouzu, gde je ustanak bio u krizi; Tojtovna je tražila od njega da se vrati u Šefild. Jedne večeri se pojavio u jednom od kafea pored kanala, obuzet tolikim besom da su ga se konobari uplašili, a kada je došla i Tojtovna, očekivali su da eksplodira. Ali on je samo sedeo dok ga je ona podsećala na sve što ih je vezivalo, sve što su jedno drugom ostali dužni, celokupnu zajedničku prošlost, onakvu kakva je bila; i na kraju se povinovao njenim željama i vratio se u Šefild, odakle nije bio u stanju da kontroliše rastuće nasilje u Elizijumu i Barouzu. Tako je došlo do revolucije. Maja je zurila u ekran. Bilo je to pogrešno, tako pogrešno, pogrešno od početka do kraja - ništa od toga nije se dogodilo na taj način! Veza na Antarktiku? Nikada! Ali jednom ga je zaista saletela, u nekom restoranu... sasvim moguće da su ih posmatrali... no, bilo je teško reći. Ali knjiga je bila tako glupa - krcata proizvoljnim zaključcima - daleko od istorijskog materijala. Osim ako sama prošlost nije bila takva, ako je neko zaista bio tamo, neko ko je umeo pravilno da ih proceni. Same laži. Napregnula se da oživi prizor - stisnula je zube, ukočila se, a prsti su joj se zgrčili kao da će njima iskopati uspomene. Međutim, bilo joj je kao da grebe po steni. I sada, kada je pokušala da se seti tog susreta u kafeu, nije uspevala da prizove nikakvu sliku; zamaglile su ih reči iz knjige: Podsećala ga je na sve ono što ih je vezivalo... Nije! Nije! Postojao je zgrbljeni lik za stolom, samo slika - a onda ju je konačno pogledao... Ali to je bilo ono mladalačko lice sa zida kuhinje u Odesi.

Zastenjala je, zaplakala, počela da grize stisnute pesnice i da rida. "Je l' ti dobro?" promumla Kojot sa kauča. "Ne." "'Si nešto našla?" "Ne." Frenka su polako brisale knjige. I vreme. Prošle su godine, i za nju je, čak i za nju, Frenk Čalmers sve više postajao samo jedan u nizu sporednih istorijskih likova, stojeći tamo kao neko koga gledate sa pogrešnog kraja teleskopa. Ime u knjizi. Neko o kome može da se čita kao što se čita o Bizmarku, Taljeranu, Makijaveliju. A njen Frenk... nestao. Skoro svakog dana provodila je po nekoliko sati pregledajući Praksisove izveštaje, da bi pronašla pravilnosti i razumela ih. Preko Praksisa su dobijali tako velike količine podataka da su imali suprotan problem od onog iz godina krize pre šezdeset prve - previše informacija. Kriza je svakodnevno proizvodila mnoštvo novih žarišta, i Maja je često završavala posao na ivici očajanja. Nekoliko članica UN, sve klijenti Konsolidejteda ili Subarašija, zatražile su ukidanje Svetskog Suda, jer su njegove usluge nepotrebne. Većina metanata je smesta stala iza ovog predloga, a s obzirom na to da je Svetski Sud u svom početku bio jedna od agencija UN, bilo je onih koji su tvrdili da bi takav čin bio pravosnažan i da bi imao istorijsku osnovu - ali je prva posledica bio prekid nekih već započetih arbitracija, što je dovelo do borbi u Ukrajini i Grčkoj. "Ko je odgovoran?" uzviknu Maja Artu. "Da li stvarno neko radi te stvari?" "Naravno. Neki metanati imaju predsednike, a svi imaju upravne odbore koji se sastaju i razgovaraju o stvarima, i odlučuju o tome kakve će naloge dati. Slično Fortu i osamnaestoro besmrtnika u Praksisu, mada je Praksis demokratičniji od većine ostalih. Odbori metanata imenuju izvršnu komisiju koja ulazi u sastav Prelazne vlade, a vlada odlučuje o nekim lokalnim stvarima; mogu da ti dam i njihova imena, ali ne verujem da su toliko moćni kao ono društvo dole kod kuće." "Mani to." Naravno da su postojali odgovorni. Ali niko nije sam odlučivao. Očigledno da je na obe strane bilo isto. Za pokret otpora nije bilo sumnje. Sabotaže su, posebno na platformama Vastitasovog okeana, sada postale prava pandemija, a ona je znala čija je to ideja. Razgovarala je sa Nađom o tome da je poveže sa En, ali je Nađa samo odmahivala glavom. "Neizvodljivo. Ni sama nisam imala prilike da razgovaram sa En još od Dorsa Brevije. Malo je radikalnijih Crvenih od nje." "Kao i obično." "Pa, ne verujem da je bila takva. Ali sada to više nije važno." Maja zatrese glavom i vrati se na posao. Sve je više vremena provodila radeći sa Nirgalom, učeći od njega i podučavajući ga. On je više nego ikada predstavljao njenu najbolju sponu sa mladima, i najsnažniju, kao i najumereniju; i sam je smatrao da treba čekati na prelomni događaj i tada organizovati jedinstveno delovanje, i to je, naravno, bio jedan od razloga njenog gravitiranja prema njemu. Ali ujedno i stvar njegove prirode, njegove topline i poleta, njegove pažnje prema njoj. Niko se od njega nije više razlikovao od Džeki, iako je Maja znala da su njih dvoje u veoma složenom odnosu, koji se razvio još u detinjstvu. Ali se činilo da su se u poslednje vreme otuđili, zbog čega joj uopšte nije bilo žao, i da su sasvim oprečnih političkih stavova. Džeki je bila harizmatični vođa i regrutovala je veliki broj novih pristalica u svoje 'bunovsko' krilo PrvoMarsa, a zalagala se za akciju bez čekanja, pa je zato bila mnogo bliži saveznik Harmakisu nego Nirgalu, barem u političkom smislu. Maja je činila sve što je mogla da podrži Nirgala u ovom rascepu između domorodaca: na svakom sastanku se zalagala za politiku i akcije koje su bile zelene, umerene, nenasilne i vođene iz centra. Ali je bilo očigledno da je većina novoorganizovanih, političkih angažovanih domorodaca u

gradovima naklonjena Džeki i PrvoMarsu, koji je u suštini bio Crveni, radikalan, nasilan i anarhičan - ili ga je bar ona tako videla. A sve češći napadi, demonstracije, ulični sukobi, sabotaže i ekotaže samo su išli u prilog njenoj analizi. I nisu samo novoregrutovani domoroci prilazili Džeki, već i veliki broj srazmerno nezainteresovanih doseljenika, i to onih najskorijih. Ova pojava ostavila ju je bez reči, i jednog dana se požalila Artu na to, pošto su pregledali Praksisov izveštaj. "Pa" reče on diplomatski, "dobro je imati što više doseljenika na našoj strani." Naravno, kada nije bio u vezi sa Zemljom, najveći deo vremena provodio je u putovanju od grupe do grupe, nastojeći da ih ujedini, tako da je ovo bila njegova često upotrebljavana fraza. "Ali, zašto se pridružuju njoj?" upita Maja. "Pa..." reče Art, mašući rukom, "znaš, ovi doseljenici dođu ovamo, i neko od njih čuje za demonstracije, ili vidi kada se dogode, pa sa raspita okolo i čuje priče, recimo da će ih domaći brže zavoleti ako se pridruže demonstracijama, znaš? Možda neka od domaćih devojaka, za koje su čuli da umeju da budu druželjubive, zar ne? Veoma druželjubive. Zato to i učine, nadajući se da će ih, ako pomognu, neka od ovih visokih devojaka na kraju dana odvesti kući." "Ma, hajde", reče Maja. "Pa, znaš", reče Art, "nekima se to i dogodi." "I tako naša Džeki pokupi sve novajlije." "Pa, nisam siguran da se isto ne događa i Nirgalu. I ne vidim da ljudi prave toliku razliku između njih. To je finesa, nešto što je tebi mnogo očiglednije nego njima." "Hmm." Setila se Mišela, koji joj je govorio da je važno boriti se za ono što voliš, kao i protiv onoga što mrziš. A ona je zaista volela Nirgala. Bio je to divan mladić, najbolji među domorocima. Svakako da nije bilo u redu rugati se takvoj motivaciji, toj erotskoj energiji koja je izvodila ljude na ulice... Ipak, bilo bi bolje kada bi ljudi bili makar malo razumniji. Džeki je svim snagama nastojala da ih povede u još jednu grčevitu, haotičnu pobunu, čije su posledice mogle da budu katastrofalne. "To je takođe jedan od razloga što ljudi slede tebe, Majo." "Šta?" "Čula si me." "Daj, ne budi lud." Mada je prijalo da veruje u to. Možda bi mogla da proširi borbu i na taj nivo. Iako bi bila u slabijoj poziciji. Osnovati stranku staraca. Pa, to su, zapravo, i bili. To je u suštini bila njena zamisao, tamo u Sabišiju - da će isei preuzeti pokret otpora i povesti ga tamo gde treba. Mnogi od njih posvetili su dobar deo života upravo tome. Bez uspeha. Bilo ih je premalo. Nova većina bila je i nova vrsta, sa novim, tuđinskim umovima. Iseijima je preostalo da pojašu tigra i da pokušaju da se održe. Uzdahnula je. "Umorna?" "Mrtva. Ovaj posao će me ubiti." "Odmori se malo." "Ponekad kad razgovaram s tim ljudima osećam se kao plašljivo, konzervativno nekalo. Nemojte ovo, nemojte ono. Ponekad mi se smuči. Pa se pitam nije li Džeki ipak u pravu." "Šališ se?" reče Art, razrogačenih očiju. "Ti si ta koja drži konce ove komedije, Majo. Ti, Nađa i Nirgal. I ja. Ali ti si ta sa... oreolom." Sa ugledom ubice, hteo je da kaže. "To je samo umor. Odmori se. Skoro će vremenski pomak."

Nekoliko noći iza toga, probudio ju je Mišel: na drugoj strani planete, Armskorove trupe bezbednosti navodno ujedinjene sa Subarašijevim jedinicama preuzele su kontrolu nad liftom od regularne Subarašijeve policije, a grupa prvomarsovaca je u času neizvesnosti pokušala da osvoji novi Utikač u blizini Šefilda. Napad je propao, većina napadača je izginula, a Subaraši je na kraju ponovo preuzeo kontrolu nad Šefildom, Klarkom i svime između, kao i nad većim delom Tarzisa. Tamo je sada bilo kasno popodne, i na ulicama Šefilda nalazila se velika masa ljudi, demonstrirajući protiv nasilja ili protiv preuzimanja; bilo je teško reći koje od ovog dvoga. Bio je to beznadežan čin; Maja je pospano posmatrala sa Mišelom kako policija u hodačima i šlemovima razdvaja grupe demonstranata i potiskuje ih suzavcem i gumenim palicama. "Budale!" povika Maja. "Zašto to rade! Svaliće nam celokupnu zemaljsku vojnu silu na leđa!" "Izgleda da se razilaze", reče Mišel, zureći u mali ekran. "Ko zna, Majo. Ovakvi prizori mogu da razjare ljude. Dobili su bitku, ali su svuda izgubili podršku." Maja se ispruži na kauču ispred ekrana, još nedovoljno budna da bi mogla da misli. "Možda", reče. "Ali će biti teže nego ikad zadržati ljude do roka koji je zatražio Saks." Mišel na to odmahnu rukom, okrenut ekranu. "Koliko dugo on misli da ćeš to moći?" "Ne znam." Gledali su kako izveštači Mangalavida opisuju proteste kao nasilje u organizaciji terorista. Maja zastenja. Spenser je bio ispred ekrana druge VI, razgovarajući sa Nanaom u Sabišiju. "Napolju kiseonik raste tako brzo da mora da postoji nešto bez samoubilačkih gena. Sadržaj ugljen-dioksida? Tačno, podjednako brzo opada... Kolonija bakterija koje dobro vezuju ugljenik, plodna kao korov. Pitao sam Saksa šta je to, a on samo trepće... Da, i on je pomahnitao kao En. A ona je napolju i sabotira svaki projekt na koji naiđe." Kada je završio razgovor, Maja mu reče: "Koliko dugo Saks želi da odugovlačimo?" Spenser slegnu ramenima. "Sve dok se ne dogodi nešto što će po njegovom mišljenju biti upaljač. Ili dok ne utvrdimo smišljenu strategiju. Ali ako ne uspemo da zaustavimo Crvene i prvomarsovce, neće biti važno šta Saks misli." Nedelje su se vukle jedna za drugom. U Šefildu i Južnoj Fosi počela je kampanja redovnih uličnih demonstracija. Maja je smatrala da će ovo samo izazvati povećanje snaga bezbednosti, ali se Art izjasnio u njihovu korist. "Moramo da pokažemo Prelaznoj vladi koliko je pokret otpora masovan, da ne bi, kada dođe trenutak, pokušali da nas slome iz neznanja, razumeš? U ovom trenutku treba da osete da ih ne vole i da su u manjini. Ako mene pitaš, do đavola, jedino što plaši vlasti jeste masovno okupljanje ljudi na ulicama." Slagala se ona s tim ili ne, ništa nije mogla da učini; prolazili su dani, i mogla je samo da se zaokupi poslom, da putuje i sastaje se sa grupama, i za to vreme joj je svaki mišić u telu od napetosti bio kao žica, a noću nije mogla da spava, jedva mršavih sat ili dva pred zoru. Jednog jutra, u severno proleće 52. marsovske i 2127. zemaljske godine, probudila se osećajući se odmornije i svežije nego obično. Mišel je još spavao, pa se obukla i izišla napolje sama, i zaputila se velikom središnjom promenadom do kafea pored kanala. Bila je to jedna od prednosti Barouza: uprkos pojačanim merama bezbednosti na kapijama i stanicama, u neke sate se moglo slobodno ići ulicama: u gužvi je bilo malo verovatno da je uhvate. Zato je sedela, pila kafu i jela pecivo i posmatrala niske sive oblake kako se valjaju iznad glava, niz padinu Sirtisa i prema bedemu na istoku. Strujanje vazduha unutar šatora bilo je pojačano, da bi se kinetički utisak pojačao sa vizuelnim. Njoj je to bilo neobično, jer se bila navikla da se prizor neba ne podudara sa vetrovima

ispod šatora. Dugačka, vitka, izvijena cev mosta od Elis Bjuta do Hant meze bila je puna živopisnih mravolikih prilika ljudi koji su žurili na jutarnje poslove. Živeti normalnim životom; ova pomisao naterala ju je da ustane, plati račun i pođe i sama u dugu šetnju. Išla je pored nizova belih Barejsovih stubova, uzbrdo kroz Princezin park prema novim šatorima, oko ledenih brežuljaka gde su bile podignute otmene stambene zgrade. Tu, u visokoj zapadnoj četvrti, posmatraču se pružao pogled na ceo grad, na krošnje drveća i krovove razdvojene šetalištima i kanalima, na visoke i široke meze poput ogromnih katedrala. Njihove strme kamene litice bile su napukle i talasaste, sa vodoravnim nizovima svetlucavih prozora kao jedinim znakom da su prošupljene iznutra, svaka grad za sebe, mali svetovi u ravnici od crvenog peska, pod džinovskim nevidljivim šatorom, spojeni visokim pešačkim mostovima koji su se sjaktali kao mehuri sapunice. Ah, Barouze! Pošla je nazad sa oblacima, kroz uske ulice između stambenih blokova i vrtova, prema Hant mezi i njihovom domu ispod plesnog studija. Mišel i Spenser bili su negde u gradu, i dugo je samo stajala pred prozorom i posmatrala trku oblaka iznad grada, radeći Mišelov posao umesto njega, nastojeći da obuzda nepostojana raspoloženja i da ih vrati u srednju, stabilniju kolotečinu. Sa tavanice je dolazilo prigušeno, nepovezano tup tup tup. Počeo je još jedan čas. Ritam se onda premesti u hodnik i začu se snažno kucanje na vratima. Pošla je da otvori, dok joj je srce lupalo kao zvuk sa tavanice. Bilo su to Džeki i Antar, Art i Nirgal, Rejčel i Franc, i ostali ektogeni iz Zigota, nahrupili su unutra, razgovarajući među sobom brzinom zvuka, tako da ih nije sasvim razumela. Pozdravila ih je onoliko srdačno koliko je mogla, s obzirom na Džekino prisustvo, a zatim se sasvim pribrala i uklonila svu mržnju iz očiju i počela da ih ispituje, uključujući i Džeki, o planovima. Došli su u Barouz da pomognu u organizovanju demonstracija u parku pored kanala. Vest je obišla sve ćelije, i nadali su se da će im se pridružiti i veliki broj neopredeljenih građana. "Nadam se da to neće izazvati represalije", reče ona. Džeki joj se osmehnu, pobednički. "Seti se, nema povratka", reče. Maja zakoluta očima i ode da pristavi vodu, pokušavajući da potisne jed. Sastaće se sa vođama svih ćelija u gradu, i Džeki će voditi glavnu reč na sastanku, nagovaraće ih da bez odlaganja podignu ustanak, bez razloga i bez strategije. A Maja to nikako nije mogla da spreči - trenutak da joj polomi kosti bio je prošao, na žalost. Zato je išla okolo i uzimala kapute, delila im banane i terala ih da spuste noge sa jastuka na kauču, osećajući se kao dinosaurus među sisarima, dinosaurus u novoj klimi, među brzim toplokrvnim bićima koja se rugaju njenom treskanju okolo, izmičući njenim sporim zamasima i trčeći za njenim teškim repom. Art skrušeno dođe da joj pomogne oko šoljica, nezgrapan i opušten kao uvek. Upitala ga je šta je čuo od Forta, i on joj prepriča dnevni izveštaj sa Zemlje. Subaraši i Konsolidejted napale su fundamentalističke armije, u nekoj vrsti fundamentalističke alijanse, koja je, zapravo, bila privid, jer su hrišćanski i muslimanski fundamentalisti mrzeli jedni druge, a prezirali budističke fundamentaliste. Veliki metanati upotrebili su nove UN da ih upozore da će štititi svoje interese odgovarajućom upotrebom sile. Praksis, Ameks i Švajcarska zahtevali su posredovanje Svetskog Suda, pa je Indija tako i učinila, ali drugi nisu. Mišel reče: "Bar se još plaše Svetskog Suda." Ali Maji se činilo da metanatricid prelazi u rat bogatih i 'smrtnika', koji je mogao da bude mnogo razorniji - opšti rat umesto prevrata. Razmotrila je situaciju sa Artom dok su služili ostale čajem. Bio uhoda ili ne, Art je poznavao Zemlju i bio je dobar u političkom prosuđivanju, što je njoj bilo od pomoći. Bio je kao neki umereni Frenk. Je li zaista bilo tako? Na neki način podsećao ju je na Frenka, i ako nije umela da kaže zašto, bila je neodređeno zadovoljna. Niko drugi ne bi video bilo kakvu sličnost u ovom krupnom, lukavom

čoveku; bilo je to samo njeno zapažanje. Tada u stan počeše da pristižu novi gosti, vođe ćelija i posetioci iz grada. Maja je sedela u pozadini i slušala Džeki kako im se obraća. Svaki pripadnik pokreta, pomislila je Maja, slušajući je, pristupio je zbog sebe. Način na koji je Džeki koristila svog dedu, mašući njim kao zastavom da okupi sledbenike, bio je mučan. Ali Džon nije bio taj koji je okupljao ljude oko nje, već njena otvorena bela bluza. Kurvica. Nikakvo čudo što se Nirgal otuđio od nje. Sada ih je potpaljivala svojom uobičajenom, izazovnom porukom, vatreno se zalažući za što skoriji ustanak, bez obzira na dogovorenu strategiju. Za ove takozvane Bunovce, Maja je bila samo bivša ljubavnica velikog čoveka, a možda i razlog zbog koga je ubijen: fosilna odaliska, istorijska mrlja na imenu, predmet muške požude, kao Jelena Trojanska koju je prizvao Faust, nematerijalna i suluda. Izluđujuće! Međutim, zadržala je mirno lice i ulazila i izlazila iz kuhinje ne gledajući ih, čineći ono što čine bivše ljubavnice, trudeći se da ugodi i nahrani. Trenutno i nije mogla drugo. Stajala je u kuhinji, zureći kroz prozor u krovove. Izgubila je sav uticaj koji je imala na pokret. Stvar će se odigrati pre nego što Saks ili bilo ko od onih od značaja budu spremni. Džeki je veselo blebetala u dnevnoj sobi, organizujući demonstracije koje će možda okupiti deset hiljada ljudi u parku, a možda i svih sto, ko zna? A ako snage bezbednosti odgovore suzavcem i gumenim mecima i palicama, biće povređenih, i mrtvih; biće to žrtve bez pravog razloga, ljudi koji su mogli da žive hiljadu godina. Ali Džeki je nastavila, vispreno i poletno, sva u vatri. Na nebu između oblaka zasja Sunce, zaslepljujuće srebrno, preteće ogromno. Art uđe u kuhinju i sede za sto, pa uključi ekran svoje VI i zabi lice u njega. "Stigla mi poruka sa Zemlje, od Praksisa." Poče da čita sa ekrana, praktično zalepljen licem uz njega. "Jesi li kratkovid?" upita Maja nervozno. "Mislim da nisam... oh, čoveče. Auh! Je li Spenser tamo? Zovi ga." Maja ode do vrata i dade znak Spenseru, i ovaj dođe. Džeki nije obraćala pažnju na ovo ometanje i nastavila je da govori. Spenser sede pored Arta, koji se u međuvremenu uspravio, razrogačenih očiju i otvorenih usta. Spenser je čitao nekih pet sekundi, a onda se zavali u stalici i pogleda Maju sa čudnim izrazom na licu. "To je to!" reče. "Šta?" "Upaljač." Maja mu priđe, pa poče da čita preko njegovog ramena. Onda se uhvati za njega, osetivši nešto kao bestežinsko stanje. Gotovo je sa zadržavanjem lavine. Obavila je svoj posao, iako je mislila da joj nije uspelo. U trenutku propasti, sreća se okrenula. Nirgal uđe u kuhinju da pita šta se događa, privučen nečim u njihovim prigušenim glasovima. Art mu reče, i njemu zasjaše oči od uzbuđenja koje nije mogao da sakrije. On se okrenu Maji i reče: "Je li to istina?" Njoj dođe da ga poljubi za to. Umesto toga, klimnu glavom, ne usuđujući se da progovori, i ode do vrata dnevne sobe. Džeki je još bila ured svog proglasa, i Maja je sa uživanjem prekinu. "Demonstracije su otkazane." "Kako to misliš?" reče Džeki, iznenađena i ljuta. "Zašto?" "Zato što umesto njih imamo revoluciju."

Deseti deo: PROMENA FAZE Surfovali su na zmajevima kada su im pomoćnici na plaži signalizirali da nešto nije u redu, skačući gore-dole. Odleteli su do obale, usidrili se na mokrom pesku i saslušali novost. Sat kasnije bili su na aerodromu, da bi ubrzo zatim poleteli u malom Skankvorksovom svemirskom avionu nazvanom Golum. Leteli su na jug, i kada su dostigli visinu of pedeset hiljada stopa, negde iznad Paname, pilot je nakrenuo letelicu i uključio rakete, i sledećih pola sata bili su pritisnuti u prostrana gravitaciona sedišta. Troje putnika bili su na sedištima u kokpitu, iza pilota i kopilota, i kroz prozor su mogli da posmatraju oplatu aviona, koja je podsećala na kalaj, kako počinje da se žari, a odmah zatim prelazi u jarkožuti sjaj sa bronzanim prelivom, sve svetlija i svetlija da bi na kraju bili kao Šadrah, Mešah i Abednego, neozleđeni usred ognjene pećnice. Kada je spoljni omotač malo potamneo i pilot poravnao avion, bili su oko osamdeset milja iznad Zemlje i gledali Amazon i prelepu kičmu Anda. Dok su leteli dalje na jug, jedan od putnika, geolog, objasni ostalima o čemu je reč. "Ledena ploča zapadnog Antarktika ležala je na steni koja je ispod nivoa mora. Ali to je deo kontinenta, a ne morsko dno, i ispod zapadnog Antarktika čini neku vrstu basena i lanca, sa živom geotermalnom aktivnošću." "Zapadni Antarktik?" reče Fort, žmireći. "To je manja polovina, sa poluostrvom koje se pruža prema Južnoj Americi i Rosovoj ledenoj prečagi. Zapadna ledena ploča nalazi se između gorja poluostrva i Transantarktičkih planina, u sredini kontinenta. Evo, pogledajte, poneo sam globus." Izvukao je iz džepa globus na naduvavanje, dečju igračku, naduvao ga i dao ostalima da ga pogledaju. "Zapadna ledena ploča, dakle, ležala je na steni ispod nivoa mora. Ali tlo je tamo dole toplo, i ispod leda ima nekoliko vulkana, tako da se led na dnu pomalo topi. Ova voda se meša sa vulkanskim sedimentima i obrazuje tvar koja se zove til. Ova je po teksturi slična zubnoj pasti. Tamo gde led prelazi na til, kreće se brže nego inače, tako da je u sastavu zapadne ledene ploče bilo ledenih struja, sličnih brzim glečerima sa obalama od sporijeg leda. Ledena struja B tekla je dva metra na dan, na primer, a okolni led dva metra godišnje. B je bila široka pedeset kilometara i kilometar duboka - dakle, vraški velika reka, koja je zalazila u Rosovu ledenu prečagu zajedno sa pet-šest drugih struja." Vrhom prsta pokazao je položaje tih nevidljivih struja. "Sad, tamo gde su ledene struje i sama ledena ploča silazile sa stene i plutale po Rosovom moru - to se zvalo granična linija." "A", reče jedan od Fortovih prijatelja. "Globalno zagrevanje?" Geolog odmahnu glavom. "Globalno zagrevanje nije imalo gotovo nikakvog uticaja na sve to. Jeste malo podiglo temperature i nivo mora, ali da je posredi bilo samo to, ovde se ne bi mnogo toga promenilo. Problem je u tome što se još odvija interglacijalno zagrevanje koje je počelo krajem poslednjeg Ledenog Doba, i ovo zagrevanje šalje takozvani termalni talas kroz polarne ledene ploče. Taj talas se spuštao punih osam hiljada godina. A granična linija zapadne ledene ploče se osam hiljada godina širila u kopno. I sada je došlo do erupcije jednog od vulkana pod ledom. Velike erupcije. Pre otprilike tri meseca. Granična linija već je pre nekoliko godina počela ubrzano da se povlači i nalazila se veoma blizu vulkana koji se izlio. Izgleda da je erupcija pomerila graničnu liniju do samog vulkana, tako da voda u okeanu sada teče između ledene ploče i stene, pravo u aktivnu erupciju. Ledena ploča se zbog toga lomi. Diže se, klizeći u Rosovo more, gde je raznose struje." Njegovi slušaoci zurili su u mali balon globusa. Sada su već bili iznad Patagonije. Geolog je odgovarao na njihova pitanja, usput pokazujući mesta na globusu. Ovako nešto se već dogodilo, rekao

im je, i to nekoliko puta. Zapadni Antarktik bio je okean, kopno ili ledena ploča, mnogo puta tokom miliona godina otkako je tektonsko pomeranja postavilo kontinent na to mesto. Osim toga, izgleda da je postojalo nekoliko nestabilnih mesta u dugoročnim promenama temperature - 'činilaca nestabilnosti', kako ih je nazvao, uzroka velikih promena, koje su se mogle meriti godinama. "Ova klimatska pojava je, sa stanovišta geologa, gotovo trenutna. Recimo, grenlandska ledena ploča dobar je primer da smo prešli iz ledenog u međuledeno doba za samo tri godine." Geolog zatrese glavom. "A ovo lomljenje ploče?" upita Fort. "Pa, mislimo da obično traju stotinu godina, što je, verujte mi, ipak veoma brzo. Pokretač promena. Ali ovaj put je tu i erupcija vulkana, koja stvari čini težim. Hej, gledajte, eno Banana Prevlake." Pokazao je nadole, i oni ugledaše, iza Drejkovog Tesnaca, usko, ledeno, planinsko poluostrvo, upereno u istom pravcu kao i trtična kost Tijere del Fuego. Pilot nagnu avion u desno, zatim blaže u levo, započevši dugačak, lenji zaokret. Ispod njih se prostirao prizor Antarktika, poznat sa satelitskih snimaka, ali je sada sve bilo obojeno jarkim bojama i jasno ocrtano: kobaltno plavi okean, lanac ciklonskih oblaka boje krasuljka koji se kovitlao na sever, neravna koprena Sunca na vodi, velika svetlucava masa leda i flotile sićušnih ledenih bregova, tako belih usred plavetnila. Ali je poznati 'Q' oblik kontinenta sada bio čudnovato umrljan iza zareza antarktičkog poluostrva, sa zjapećim plavocrnim pukotinama u belini. A Rosovo more bilo je još više isprugano dugačkim fjordovima okeansko plave boje i zrakastom šarom tirkiznih pukotina; a na vodi izvan Rosovog mora, plutajući prema Južnom Pacifiku, videli su se pločasti ledeni bregovi nalik na krhotine samog kontinenta. Najveći kao da je bio jednake površine kao Južno Ostrvo Novog Zelanda, ili čak veći. Pošto su jedan drugom skrenuli pažnju na najveće bregove i različite oblike razlomljene i smanjene zapadne ledene ploče (geolog je pokazao mesto na ledu gde je smatrao da se nalazi vulkan, ali se ono nije razlikovalo od okolnog leda), sedeli su ćutke i posmatrali. "Ono tamo je Roneova ledena ploča", reče geolog nešto kasnije, "i Vedelovo more. Da, i tamo je došlo do klizanja leda... Tamo gore gde je bio Mekmardo, na drugom kraju Rosove ledene prečage. Led je potisnut preko zaliva i pregazio je naselje." Pilot započe novi zaokret oko kontinenta. Fort reče: "Ponovi, molim te, kakve će biti posledice?" "Pa, modeli pokazuju da će se nivo mora podići za oko šest metara." "Šest metara!" "Pa, to će potrajati nekoliko godina, ali je proces dokazano započet. Ovaj katastrofalni lom podići će nivo svih mora za dva ili tri metra, i to već za nekoliko nedelja. Ostaci ploče će se naći u vodi za nekoliko meseci, ili najviše za nekoliko godina, i to su ona tri metra više." "Kako je moguće da ovo toliko podigne čitav okean?" "Ima tu dosta leda." "Ali zar baš toliko?" "Oh, da. Ovde je gotovo sva sveža voda na svetu, baš tu dole, ispod nas. Zahvalite Bogu što je istočna antarktička ledena ploča čvrsta i stabilna. Kada bi ona skliznula, nivo mora bi se podigao za šezdeset metara." "Šezdeset metara nije malo", reče Fort. Obišli su još jedan krug. Pilot reče: "Trebalo bi da se vratimo." "Gotovo je sa plažama na svetu", reče Fort, okrenuvši se od prozora. I dodade: "Valjalo bi da odemo po opremu, rekao bih."

36. Kada je otpočela druga marsovska revolucija, Nađa se zatekla u gornjem delu kanjona Šalbatana Valisa, severno od Marinerisa. Neko bi rekao da ju je ona započela, na neki način. Privremeno je napustila Južnu Fosu da bi nadgledala pokrivanje Šalbatane, veoma slično postavljanju šatora iznad Nirgal Valisa i dolina istočnog Helasa: dugačak šatorski krov iznad umerene ekologije, sa potokom na dnu kanjona, u ovom slučaju snabdevanim iz akvifera Luis, 170 kilometara južnije. Šalbatana je bio dugačak niz lenjih 'S' krivina, tako da je dno doline izgledalo veoma živopisno, ali je gradnja krova bila složena. Bez obzira na to, Nađa je vodila projekt samo delom pažnje, a ostatak je bio okrenut brzoj smeni događaja na Zemlji. Svakodnevno je bila u vezi sa svojom grupom u Južnoj Fosi i sa Artom i Nirgalom u Barouzu, koji su je obaveštavali o najnovijim zbivanjima. Posebno su je zanimale aktivnosti Svetskog Suda, koji se trudio da postane posrednik u rastućem sukobu između Subarašijevih metanata i Grupe Jedanaestorice sa jedne i Praksisa, Švajcarske i tek osnovanog saveza Kine i Indije sa druge strane - trudeći se da deluje, kako je Art rekao, 'kao neka vrsta svetskog suda'. Činilo se da je ovaj pokušaj propao kada su počele pobune fundamentalista i kada su se metanati pripremili da se brane; Nađa je žalosno zaključila da se stvari na Zemlji ponovo kreću prema haosu. Ali su sve ove krize smesta pale u zaborav kada ju je Saks pozvao da joj kaže o klizanju zapadne antarktičke ledene ploče. Primila je njegov poziv za radnim stolom u jednoj od građevinskih prikolica, i sada je zurila u njegovo malo lice na ekranu. "Kako to misliš, skliznula?" "Podigla se sa stene. Dogodila se erupcija vulkana. Sada je lome okeanske struje." Video slika koju je slao pokaza Punta Arenu, lučki grad u Čileu, potopljene dokove i poplavljene ulice, zatim Port Elizabet u Azanji, gde je situacija bila uglavnom ista. "Koliko brzo se to dešava?" reče Nađa. "Je li to plimni talas?" "Ne. Nešto kao visoka plima. Koja nikada neće opasti." "Znači, dovoljno vremena za evakuaciju", reče Nađa, "ali nedovoljno da se izgradi neka zaštita. Kažeš, šest metara?" "Ali tek posle nekoliko... Niko ne zna sigurno koliko će to trajati. Video sam procene da će otprilike četvrtina zemaljskog stanovništva biti ugrožena." "Verujem da hoće. Oh, Sakse..." Svetski stampedo prema uzdignutim mestima. Nađa je zurila u ekran, ošamućena sada kada je uspela bolje da sagleda razmere katastrofe. Obalni gradovi biće poplavljeni. Šest metara! Bilo joj je teško da zamisli da postoji ledena masa te veličine da podigne nivo svih okeana u svetu makar i za metar - ali šest! Bio je to šokantan dokaz, ako je ikome bio potreban, da Zemlja i nije toliko velika. Ili da je zapadna antarktička ploča, zapravo, ogromna. Pa, pokrivala je približno trećinu kontinenta i bila je, prema izveštajima, debela oko tri kilometra. A to je bilo dosta leda. Saks je govorio nešto o istočnoj antarktičkoj ledenoj ploči, koja, izgleda, nije bila ugrožena. Zatresla je glavom da je razbistri od ovog brbljanja, i usredsredila se na vesti. Bangladeš će morati da bude potpuno evakuisan; to je značilo tri stotine miliona ljudi, da se ne pominju obalski gradovi Indije, Kalkuta, Madras, Bombaj. Zatim London, Kopenhagen, Istambul, Amsterdam, Njujork, Los Anđeles, Nju Orleans, Majami, Rio, Buenos Aires, Sidnej, Melburn, Singapur, Hong Kong, Manila, Džakarta, Tokio... a to su bili samo oni veliki. Ogroman broj ljudi živeo je na obali, u svetu već nestabilnom zbog prenaseljenosti i nedostatka hrane i enegije. A sada je ogroman deo ovoga trebalo da potopi slana voda.

"Sakse", reče ona, "trebalo bi da im pomognemo. A ne samo..." "Malo toga možemo da učinimo. A i to ćemo najbolje moći tek kada budemo slobodni. Prvo jedno, pa drugo." "Obećavaš?" "Da", reče on, delujući iznenađeno. "Mislim, učiniću sve što mogu." "Sasvim dovoljno." Zamislila se. "Kod tebe je sve spremno?" "Da. Treba da počnemo sa raketnim napadima na sve nadzorne i borbene satelite." "Šta je sa Kasei Valisom?" "Radim na tome." "Kada bi ti odgovaralo da počne?" "Kako bi bilo sutra?" "Sutra!" "Moram što pre da se pobrinem za Kasei. A sada su se stekli uslovi." "Šta ćeš da radiš?" "Hajde da sutra pokušamo sa lansiranjem. Nema smisla gubiti vreme." "Bože", reče Nađa, napregnuto razmišljajući. "Idemo iza Sunca?" "Da." Ovaj položaj, vis-a-vis sa Zemljom, postao je simboličan, jer su mnogobrojni releji na asteroidima omoguđivali prenos signala, ali je istovremeno značio da će i najbržim šatlovima biti potrebno nekoliko meseci da stignu na Mars sa Zemlje. Nađa duboko udahnu, pa ispusti vazduh. I reče: "Neka bude tako, onda." "Nadao sam se da ćeš to reći. Pozvaću one u Barouzu i reći ću da je u redu." "Vidimo se u Podbrežju?" Bilo je to njihovo trenutno sastajalište u slučaju opasnosti; Saks se krio u krateru Da Vinči, gde se nalazila većina njegovih projektila, tako da je oboje moglo da stigne u Podbrežje za dan. "Da." reče on. "Sutra." I isključi se. I tako je njena reč započela revoluciju. Pronašla je informativni program koji je davao satelitski snimak Antarktika i opčinjeno posmatrala. Pištavi glasovi žurno su govorili sa ekrana, jedan tvrdeći da je nesreća posledica ekotaže koju su izvršili ekoteri iz Praksisa, navodno tako što su izbušili rupe u ledenoj ploči i postavili hidrogenske bombe na antarktičku stenu u dubini. "Opet ista priča!" povikala je ona, zgađeno. Drugi programi nisu preneli ovi izjavu, niti su je pobili - bila je, bez sumnje, jednostavno deo opšteg haosa i utopila se u druge vesti o potopu. Ali je metanatricid i dalje trajao. A oni su bili deo njega. Čitavo postojanje odjednom se svelo na to, na neku vrstu oštrog podsećanja na šezdeset prvu. Osećala je kako joj se želudac steže kao nekada, daleko više od svake normalne napetosti, u gvozdeni orah u središtu njenog bića, bolno, parališući. Poslednjih dana je uzimala lek za prevenciju čira, ali je bio jadna odbrana za ovu vrstu napada. Hajde, reče sebi. Smiri se. Ovo je trenutak. Očekivala si ga, pripremala ga. Obavila si zemljane radove. A došao je haos. U srcu svake promene faze nalazila se zona narastajućeg haosa. Ali su postojali i metodi da se on pročita, da se upravlja njime. Prošla je kroz prostoriju malog pokretnog habitata, i bacila pogled na idiličnu lepotu dna kanjona Šalbatane, sa kao oblutak ružičastim potokom i mladim drvećem, i prugama pamukovca na obalama i ostrvima. Bilo je moguće, ako stvari pođu sasvim naopako, da Šalbatana Valis ostanu nenastanjene, da ostanu kao pust svet u mehuru, sve dok blatnjave olujne kiše ne uruše krov, ili se nešto u ekologiji mezokozma ne izvitoperi. Ali, šta je, tu je...

Slegnula je ramenima, probudila ekipu i rekla ljudima da se spreme za odlazak u Podbrežje. Objasnila im je razlog, i pošto su i oni na ovaj ili onaj način pripadali pokretu, nastade klicanje. Tek je bilo svanulo, i vreme je obećavalo da će to biti topao prolećni dan, jedan od onih kada su mogli da rade u otvorenim hodačima, sa kapuljačama i maskama za lice, noseći samo čvrste izolovane čizme od odeće koja je Maju podsećala na prve godine na Marsu. Petak, L-101, po drugi put drugi jul 52. marsovske godine, zemaljski datum (proverila je na pločici) 12. oktobar 2127. godine. Negde oko stote godišnjice od dolaska na Mars, iako se činilo da niko neće proslaviti taj dan. Stotinu godina! Bizarna pomisao. Ponovo julska revolucija, i još jednom oktobarska. Po njenoj računici, decenija posle dvestote godišnjice boljševičke revolucije. Bila je to još jedna bizarna pomisao. Pa dobro, eto, i oni su pokušali. Svi revolucionari, u čitavoj istoriji. Uglavnom seljaci koji nisu mogli drugačije, koji su se borili za život svoje dece. Kao što je bilo u njenoj Rusiji. Toliko njih, u tom gorkom dvadesetom veku, stavili su sve na kocku da bi stvorili bolji život, i uvek se završavalo propašću. Pomisao je bila zastrašujuća - kao da je istorija niz ljudskih stihijskih napada na bedu, od reda neuspešnih. Ali ono rusko u njoj, sibirski cerebelum, verovalo je da je oktobarski datum dobar znak. Ili, ako ništa drugo, podsetnik šta ne treba raditi - kao i šezdeset prva. Imala je želju, u svom sibirskom umu, da posveti taj datum svima njima: herojskom stradanju u sovjetskoj katastrofi, svim njenim prijateljima poginulim šezdeset prve, Arkadiju, Aleksu, Saši, Roaldu, Žaneti, Jevgeniji i Samanti, svima koji su joj još opsedali snove i izbledela sećanja u besanim noćima, koja su se poput elektrona obrtala oko gvozdenog oraha u njoj, opominjući je da ne zajebe stvar, da to ovaj put uradi kako treba, da opravda njihove živote i njihovo umiranje. Setila se da joj je neko jednom prilikom rekao: "Kada sledeći put započnete revoluciju, probajte na neki drugi način." A sada se, eto, dogodilo. Ali tu su bile i prvomarsovske gerilske jedinice pod Kaseijevom komandom, potpuno izvan domašaja štaba u Barouzu, kao i hiljade drugih, još neznanih činilaca, na koje uglavnom neće moći da utiče. Narastajući haos. Po čemu će, onda, ovaj put biti drugačije? Ukrcala je ekipu u rovere, i odvezli su se do male železničke stanice, nekoliko kilometara dalje na sever. Odatle su nastavili put teretnim vozom, na montažnoj pisti postavljenoj za potrebe projekta u Šalbatani, do glavne linije Šefild-Barouz. Oba grada sada su bila uporišta metanata, i Nađu je brinula mogućnost da su se postarali da obezbede pistu koja ih je spajala. Zbog toga je Podbrđe bilo od posebne strateške važnosti, jer bi njegovo zauzimanje značilo prekid linije. Ali je iz ovog istog razloga želela da se udalji od Podbrežja, i od železničkog sistema. Želela je da bude nevidljiva, kao što je učinila šezdeset prve; svi nagoni stečeni u onih nekoliko meseci ponovo su se probudili, kao da od tada nije prošlo šezdeset godina. Ponovo su bili budni i govorili joj da se sakrije. Dok su lebdeli preko pustinje na jugozapad, gutajući razdaljinu između ponora Ofira i Juvente, održavala je vezu preko pločice sa Saksovim štabom u krateru Da Vinči. Saksov tim tehničara pokušavao je da oponaša njegov suvi stil, ali je bilo očigledno da su podjednako uzbuđeni kao i njeni mladi građevinari. Otprilike petorica njih u glas su joj javili da su poslali niz projektila zemljasvemir koje je Saks tokom poslednje decenije sakrio u tajnim silosima na polutaru, i svi su eksplodirali na nebu kao vatromet i oborili sve orbitalne nosače raketa metanata za koje su znali, kao i mnoge komunikacione satelite. "Skinuli smo osamdeset odsto već u prvom talasu! - Lansirali smo naše komunikacione satelite! - Sada ih čistimo jedan po jedan..." Nađa ih prekinu. "Vaši sateliti rade?" "Izgleda da su svi u redu! Znaćemo tek kada obavimo sve probe, ali ne sada, jer su svi ovde prilično zauzeti."

"Hajde da oprobamo jedan. Odredite nekog među vama za to, jasno? Treba nam razgranat sistem, veoma razgranat sistem." Prekinula je vezu i otkucala jednu od frekvencija i kodova koje joj je dao Saks. Nekoliko sekundi kasnije dobila je vezu sa Zeikom, koji se nalazio u Odesi, pomažući u rukovođenju aktivnostima u basenu Helas. Obavestio je da se tamo zasad sve zbiva po planu; naravno, tek je bilo prošlo nekoliko sati, ali se činilo da su Mišelovi i Majini napori da tamo sve organizuju urodili plodom, jer su svi članovi ćelija u Odesi izišli na ulice i obavestili građane šta se događa, tako da je došlo do spontane i opšte obustave rada i demonstracija. Upravo su zatvarali železničku stanicu, i zauzimali šetalište i većinu ostalih javnih mesta, u štrajku koji je obećavao da će se pretvoriti u prevrat. Osoblje Prelazne vlade u gradu povlačilo se prema železničkoj stanici ili fizičkom postrojenju, baš kako se Zeik nadao da će biti. "Kada većina njih bude unutra, premostićemo VI postrojenja, i ono će za njih postati zatvor. Već kontrolišemo rezervne sisteme i sisteme za održavanje života u gradu, tako da su uglavnom vezanih ruku, osim ako ne žele da dignu sami sebe u vazduh, ali ne verujem da će to učiniti. Među ovdašnjim osobljem UNTA ima puno Sirijaca koje vodi Nijazi, i dok pokušavamo da isključimo fizičko postrojenje spolja, održavam vezu sa Rašidom, tek da bih bio siguran da tamo unutra niko neće odlučiti da postane mučenik." "Ne verujem da će biti mnogo mučenika za stvar metanacionalki", reče Nađa. "Nadam se da neće, ali nikad se ne zna. No, ovde je za sada sve u redu. A napolju, oko Helasa, sve je išlo još lakše - snage bezbednosti su tamo bile minimalne, a većinu stanovništva čine domoroci ili radikalizovani emigranti, i jednostavno su opkolili bezbednjake, čikajući ih da primene silu. Ovo se završavalo ili primirjem ili razoružavanjem snaga bezbednosti. Dao i Harmakis-Reul proglasili su se slobodnim kanjonima i pozvali sve kojima treba utočište da dođu onamo." "Odlično!" Zeik primeti iznenađenje u njenom glasu i upozori je: "Ne verujem da će biti tako lako u Barouzu i Šefildu. Osim toga, moraćemo da blokiramo lift, da ne počnu da nas gađaju sa Klarka." "Dobro je što je Klark fiksiran iznad Tarzisa." "Jeste, ali bi bilo dobro zauzeti tu stvar, umesto da nam ponovo pada na glavu." "Znam. Čula sam da su Crveni radili sa Saksom na planu preuzimanja." "Neka nas Alah sačuva. Moram da idem, Nađa. Reci Saksu da su programi za postrojenje savršeno radili. I, slušaj, mislim da bi trebalo da se popnemo na sever i pridružimo vam se. Ako uspemo brzo da obezbedimo Helas i Elizijum, to će nam povećati izglede u Barouzu i Šefildu." U Helasu je, dakle, išlo sve po planu. I, što je bilo još važnije, i dalje su održavali vezu među sobom. Bila je to ključna stvar; od svih košmara iz šezdeset prve, prizora osvetljenih u njenom sećanju munjama straha ili bola, malo je bilo gorih od bespomoćnosti koju je osetila kada je došlo do prekida njihovog komunikacionog sistema. Posle toga ništa što su radili nije imalo smisla, vrteli su se okolo kao insekti kojima su otkinuli antene. Zato je u poslednjih nekoliko godina zahtevala od Saksa da izradi plan za ojačavanje njihovog komunikacionog sistema, a on je sagradio, a sada i poslao na orbitu, čitavu flotu minijaturnih komunikacionih satelita, zaštićenih koliko je to bilo moguće. Za sad su radili kako je bilo predviđeno. A onaj gvozdeni orah u njoj, iako je i dalje bio tu, bar joj više nije onako bolno pritiskao rebra. Samo mirno, reče sebi. Ovosnost. Ovo je trenutak, sada ili nikada. Prikupi snage. Njihova montažna pista dosezala je do linije polutara, pomerena godinu dana ranije da bi se izbegao led Hrise, i tu su se priključili na pistu za lokalne vozove i pošli na zapad. Njihov voz imao je samo tri vagona, i cela Nađina ekipa bila je nagurana u prvom vagonu, prateći vesti na ekranu.

Mangalavid je iz Južne Fose davao zvanične vesti; bile su smušene i protivurečne, kombinovale su redovne vremenske izveštaje i slične informacije sa kratkim izveštajima o štrajkovima u mnogim gradovima. Nađa je preko pločice naizmenično održavala vezu sa Da Vinčijem i utočištem Slobodnog Marsa u Barouzu, i dok je voz klizio dalje, posmatrala je ekran u vagonu i onaj na zglobu, upijajući istovremene serije informacija kao da sluša polifonu muziku, otkrivši da može da prati dva izvora odjednom bez problema, i da bi mogla i više. Praksis je neprestano izveštavao o situaciji na Zemlji, gde je vladala pometnja, ali nije bilo nepovezanosti i nejasnoća kao šezdeset prve; s jedne strane, Praksis im je omogućavao uvid, a sa druge, najveći deo trenutnih aktivnosti bio je usmeren na preseljavanje obalskog stanovništva izvan domašaja poplava, koje su trenutno bile u vidu veoma visokih plima, baš kao što je Saks rekao da će biti. Metanatricid je i dalje trajao, u obliku hirurških udara i prevrata, napada komandosa i kontraudara na različite korporativne komplekse i sedišta, kombinovane sa pravnim postupcima i propagandom svake vrste - uključujući i određeni broj tužbi i protivtužbi, konačno upućenih Svetskom Sudu, što se Nađi činilo ohrabrujuće. Međutim, ovi strateški napadi i manevri bili su znatno proređeni u svetu kome je pretio potop. Čak i u svom najgorem obliku (snimci postrojenja dignutih u vazduh, mesta pada oborenih aviona, krateri na putevima posle bombaških napada na limuzine u prolazu), ovo je bilo pravi blagoslov u poređenju sa pravim ratom, koji je u biološkom obliku mogao da ubije milione ljudi. Što se odmah potvrdilo, na žalost, u potresnom izveštaju iz Indonezije koji je usledio na ekranu vagona - radikalni oslobodilački pokret iz Istočnog Timora, zasnovan na ideologiji Peruovog Blistavog Puta, zatrovao je ostrvo Javu trenutno nepoznatom bolešću, tako da je tamo, pored svih muka koje je donela poplava, stotine hiljada ljudi umiralo od zaraze. Takva pošast mogla je na kontinentu da se pretvori u katastrofu, i nije bilo nikakvog jemstva da se to neće dogoditi. A u međuvremenu, sa ovim jezivim izuzetkom, rat, ako se haos metanatricida mogao tako nazvati, se nastavljao kao borba na vrhu. U stilu, zapravo, sličnom onome što su oni nameravali da urade na Marsu. Ovo je saznanje, na neki način, bilo utešno, mada, ako bi metanati prihvatili takav stil, mogli bi da ga primene i na Marsu - ako ne u trenutku početnog iznenađenja, onda kasnije, kada se ponovo organizuju. Nađinu obuzetost vestima na ekranima prekinu pojava jednog od velikih dugolinijskih vozova na pisti pored njih. Na sekund su klizili uporedo iznad neravnog platoa Ofir Planuma, a onda velika pedesetvagonska kompozicija prošiša kraj njih. Ni tada nije smanjila brzinu, i nisu mogli da utvrde ko, ako je ikog bilo, sedi iza njenih zatamnjenih prozora. Zatim odmaknu napred i ubrzo zamaknu za horizont. Emisije vesti smenjivale su se suludom brzinom, izveštači su očigledno bili u prepasti zbog događaja - nemiri u Šefildu, obustave rada u Južnoj Fosi i Hefestusu - izveštaji su prekidani zbog najnovijih, u tako brzom smenjivanju da je Nađi bili teško da veruje da su se stvarno dogodili. Kada su stigli u Podbrežje, osećaj nestvarnosti se zadržao, jer je dremljivo, polunapušteno, staro naselje vrilo od aktivnosti, kao onda, u godini M-1. Simpatizeri pokreta pristizali su celog dana sa malih stanica oko Ganges Katene i ponora Hebes, kao i sa severnog zida ponora Ofir. Po svemu sudeći, lokalni bogdanovisti su ih organizovali za marš na malu jedinicu UNTA na železničkoj stanici. Ovo je dovelo do pat pozicije ispred zgrade stanice, pod šatorom koji je pokrivao staru arkadu i prvobitni kvadrant zasvođenih odaja, sada tako mali i staromodno živipisan. Zato se, kada se Nađin voz zaustavio, na stanici odvijala bučna rasprava između čoveka za megafonom, okruženog dvadesetoricom telohranitelja, i neorganizovane gomile ljudi naspram njih. Nađa je sišla sa voza čim se zaustavio i požurila do ivice grupe opkoljene u stanici - gospodara i njegovih vojnika. Oduzela je megafon od jedne iznenađene mlade žene i počela da viče kroz njega: "Upravniče stanice! Upravniče stanice! Upravniče stanice!" Ponavljala je ovo na engleskom i ruskom

sve dok svi prisutni nisu zaćutali da bi videli ko je ta što viče. Njeni građevinari su se pomešali sa gomilom, i kada je videla da su se rasporedili, pođe pravo prema grupici muškaraca i žena u kožnim jaknama. Upravnik stanice imao je lice marsovskog veterana, izbrazdano od vremenskih prilika, sa ožiljkom preko čela. Njegovi ekipa, sastavljena od mladih ljudi, nosila je oznake Prelazne vlade i delovala je uplašeno. Nađa spusti megafon i reče: "Zovem se Nađa Černiševska. Ja sam gradila ovaj grad. Došli smo da ga preuzmemo. Za koga radite?" "Za Prelaznu vladu Ujedinjenih Nacija", reče upravnik stanice čvrsto, zureći u nju kao da je ustala iz groba. "Ali koja jedinica? Koja metanacionalka." "Mi smo Mahdžari." "Mahdžari su sada u savezu sa Kinom, a Kina je uz Praksis, koji je na našoj strani. Svi smo, dakle, na istoj strani, iako vi to još ne znate. I šta god vi mislili, u slabijem ste položaju." Zatim doviknu gomili: "Neka podigne ruku svako ko je naoružan!" Svi prisutni podigoše ruke, a njeni ljudi su svi bili naoružani omamljivačima ili pištoljima za zakivke ili zračnim zavarivačima. "Ne želimo krvoproliće", reče Nađa sada još zbijenijim telohraniteljima ispred sebe. "Ne nameravamo čak ni da vas zarobljavamo. Tamo stoji voz; možete da ga uzmete, odvezete se u Sabiši i pridružite svojoj grupi. Tamo ćete zateći novo stanje stvari. Ili to, ili ćemo sad svi napustiti stanicu i dići je u vazduh. Ovako ili onako, mi preuzimamo; bilo bi glupo da bilo ko gine zbog gotove stvari. Stoga vam savetujem da uzmete voz i da odete u Šefild, odakle ćete moći, ako budete hteli, da se ukrcate u lift. A ako želite da radite na slobodnom Marsu, možete odmah da nam se pridružite." Mirno je posmatrala čoveka, opuštenija nego što je bila celog dana. Nema većeg olakšanja od akcije. Čovek pognu glavu da se posavetuje sa ekipom, i njihovo šaputanje potraja dobrih pet minuta. On onda ponovo pogleda u nju. "Uzećemo voz." Tako je Podbrežje postalo prvo oslobođeno naselje. Nađa je te večeri izišla do logora prikolica, koji se nalazio blizu podnožja zida novog šatora. Dve stambene jedinice, pretvorene u laboratorije, još su bile opremljene za stanovanje, i pošto ih je obišla, a zatim i zasvođene odaje i Alhemičarsku Četvrt, ušla je u jedinicu u kojoj je živela na samom početku i legla na jedan od dušeka, iscrpljena. Bilo je neobično ležati sam među svim tim duhovima, trudeći se da osetiš prisustvo onog dalekog vremena u sebi. Suviše neobično; uprkos iscrpljenosti, nije mogla da zaspi, i pred zoru joj je došla maglovita vizija, osećaj brige zbog istovara robe iz teretnih raketa, programiranja zidarskih robota i Arkadijevog poziva sa Fobosa. U ovom stanju je čak malo i odspavala, plitkim snom, da bi je konačno probudilo žiganje u izgubljenom prstu. A kada je, stenjući, ustala, bilo je podjednako neobično zamisliti da se probudila u svetu u kome vlada haos, gde milioni ljudi iščekuju da vide šta će doneti dan. Osvrćući se po skučenom prostoru koji je bio njen prvi dom na Marsu, odjednom joj se učini da se zidovi pokreću - sasvim lagano trepere - kao da se udvajaju, kao da stoji u slaboj svetlosti jutra, gledajući kroz neki vremenski stereoptikon koji pokazuje sve četiri dimenzije odjednom, sa pulsirajućom, halucinantnom jasnoćom.

37. Doručkovali su u zasvođenom delu, u velikoj dvorani gde su En i Saks jednom raspravljali o teraformiranju. Saks je bio pobednik u toj raspravi, ali je En i sada bila negde napolju, boreći se protiv toga, kao da to nije odavno razrešeno. Nađa se okrenu sadašnjosti, ekranu svoje VI i poplavi vesti koje su pristizale tog subotnjeg jutra; gornji deo ekrana bio je rezervisan za Majino utočište u Barouzu, donji za Praksisove izveštaje sa Zemlje. Maja se kao i obično junački držala, sva ozarena važnošću trenutka, primoravajući sve oko sebe da se pokore njenom viđenju stvari, ispijena, a ipak puna unutrašnje energije. Metodično žvaćući doručak, Nađa je slušala njen opis poslednjih događaja, jedva svesna odličnog ukusa hleba koji su pekli u Podbrežju. U Barouzu je već bilo popodne, a prepodne je bilo puno događaja. Svi gradovi Marsa bili su u previranju. Na Zemlji su sve obale bile potopljene, a masovna pokreti stanovništva stvarali su haos u unutrašnjosti. Nove Ujedinjene Nacije osudile su pobunjenike na Marsu kao bezdušne oportuniste koji koriste iznenadno stradanje svoje braće za sopstvene samožive ciljeve. "Nije netačno", reče Nađa Saksu kada je ušao, pošto je tek stigao iz kratera Da Vinči. "Kladim se da će nam to kasnije prebacivati." "Neće, ako im pomognemo." "Hmm." Ponudila mu je hleb, pažljivo ga posmatrajući. Uprkos izmenjenim crtama, svakog dana je sve više podsećao na starog Saksa; odsutno je stajao, trepćući i osvrćući se po staroj odaji od cigala. Činilo se da mu je revolucija poslednja stvar na umu. Ona upita: "Jesi li spreman za let do Elizijuma?" "To sam ja hteo tebe da pitam." "Odlično. Sačekaj samo da uzmem torbu." Dok je bacala stvari i svoju VI u stari crni ranac, pločica na njenom zglobu zapišta i pojavi se Kasei, sa dugačkom, sivom kosom raščupanom oko duboko izbrazdanog lica, koje je bilo čudna mešavina Džona i Hiroko - Džonova usta, trenutno razvučena u širok osmeh; Hirokine istočnjačke oči, skupljene u likovanju. "Zdravo, Kasei", reče ona, nesposobna da sakrije iznenađenje. "Ne sećam se da sam te ikad pre videla na ovom ekranu." "Posebne okolnosti", reče on, nepokoleban. Bila je navikla da misli o njemu kao o tmurnom tipu, ali je izbijanje revolucije očigledno bilo odličan podsticaj; sa njegovog lica se iznenada moglo pročitati da je ovo trenutak koji je celog života čekao. "Slušaj, Kojot i ja se nalazimo ovde gore u ponoru Borealis sa grupom Crvenih, obezbeđujemo reaktor i branu; sve ovdašnje osoblje veoma je voljno da sarađuje." "Ohrabrujuće!" doviknu neko pored njega. "Da, ovde smo naišli na veliku podršku, sa izuzetkom tima bezbednjaka od oko stotinu ljudi koji su se zatvorili u zgradi gde se nalazi reaktor. Prete da će izazvati njegovo topljenje ako im ne omogućimo slobodan put do Barouza." "Pa?" reče Nađa. "Pa?" ponovi Kasei i nasmeja se. "Pa Kojot kaže da tebe pitamo šta da se radi." Nađa frknu. "Znaš, malo mi je teško da poverujem u to." "Hej, ni ovde niko ne može da veruje! Ali Kojot je tako rekao, a mi gledamo da udovoljimo staroj barabi kad god možemo." "Dobro, onda im omogućite da bezbedno stignu u Barouz. Što se mene tiče, nisu mogli da požele nešto gluplje od toga. Nije važno hoće li u Barouzu biti stotinu pandura više, a kvarovi na reaktorima nam uopšte ne trebaju, jer se još kupamo u zračenju od prošlog puta."

Dok je Kasei razmišljao o ovome, u sobu uđe Saks. "U redu!" reče Kasei. "Kako ti kažeš! 'Ej, čujemo se kasnije, ka s tobom." Nađa je mrko zurila u prazan ekran pločice. Saks reče: "Šta to bi?" "Nemam pojma", reče Nađa i prepriča mu razgovor, istovremeno pokušavajući da pozove Kojota. Nije bilo odgovora. Saks reče: "Pa, ti si koordinator." "Sranje." Nađa zabaci ranac na rame. "Hajdemo." Leteli su u novom 51B, malom i veoma brzom. Odabrali su široku kružnu putanju, koja je vodila na severozapad iznad Vastitasovog ledenog mora, i mimo metanatskih uporišta u Askreusu i na Vidikovcu Ehus. Ubrzo posle poletanja ugledali su led koji je prekrivao Hrise prema severu, razbijene, prljave, ledene bregove, sa mrljama ružičastih, snežnih algi i bara otopljenog leda boje ametista. Stari odašiljački put prema ponoru Borealis bio je, naravno, odavno nestao, a čitav sistem za dovod vode na jug zaboravljen, tehnička fusnota u istorijskim spisima. Gledajući dole u ledeni krš, Nađa se odjednom seti kako je tlo izgledalo na onom prvom putovanju: beskrajni brežuljci i šupljine, tuneli, velike crne dine, nepojamno talasasti teren na granicama peska i polarne kape - sve je to nestalo, prekriveno ledom. A sama polarna kapa bila je haos velikih oblasti otopljenog leda i ledenih struja, reka kašastog leda, tečnih jezera pod ledenom korom - svih vrsta lapavice, koje su se slivale nizbrdo sa visokog kružnog platoa na kome je počivala polarna kapa, prema planetnom prstenu severnog mora. Stoga je skoro sve vreme leta bilo nemoguće spustiti se. Nađa je nervozno pratila instrumente, preterano svesna svega što je moglo da pođe po zlu u novoj mašini u kriznoj situaciji, kada je služba održavanja na tlu, a nesavršeni ljudski faktor u vazduhu. Tada se na jugozapadnom obzorju pojavi stub belog i crnog dima, koji se kovitlao na istok, nošen jakim vetrom. "Šta je to?" upita Nađa i premesti se na levu stranu aviona da bolje vidi. "Kasei Valis", reče Saks sa pilotovog sedišta. "Šta se dogodilo?" "Gori." Nađa je zurila u njega. "Šta hoćeš da kažeš?" "Gusto rastinje u dolini. I u podnožju Velikog Nagiba. Smolasto drveće i grmlje, uglavnom. Kao i vatrene semenice - znaš već. Vrste kojima je potrebna vatra da bi se razmnožavale. Stvorene u Biotiku. Trnovita smolasta manzanita, crnotrn, džinovska sekvoja, i još neke." "Otkud ti to znaš?" "Ja sam ih posadio." "I sada si ih zapalio?" Saks klimnu glavom i baci pogled prema dimu. "Ali, Sakse, zar sadržaj kiseonika u atmosferi nije dovoljno visok?" "Četrdeset odsto." Nastavila je da ga posmatra, odjednom sumnjičava. "Sam si ga povećao, zar ne? Isuse, Sakse - možda si zapalio čitav svet!" Zagledala se u podnožje stuba dima. Dole, u velikoj brazdi Kasei Valisa videla se plamena traka, vatreni front, koji je, umesto žutom, goreo blistavo belom bojom - podsećao je na rastopljeni magnezijum. "Ovo ništa neće moći da ugasi!" jeknu. "Zapalio si svet!" "Led", reče Saks. "Dalje niz vetar pruža se samo led koji pokriva Hrise. Ne bi trebalo da pređe

više od nekoliko hiljada kvadratnih kilometara." Nađa je zurila u njega, zaprepašćena i užasnuta. Saks je i dalje pogledao prema plamenu ispod njih, ali je uglavnom posmatrao instrumente, sa neobičnim izrazom lica: reptilskim, kamenim - potpuno neljudskim. Na horizontu, u prevoju Kasei Valisa, pojaviše se logori snaga bezbednosti metanata. Na šatorima je besneo plamen kao da gore katranske buktinje, krateri na unutrašnjem rubu bili su kao vatrene jame na plažama, pljuvali su beli plamen u vazduh. Bilo je jasno da niz ponor Ehus duva snažan vetar, brzajući kroz tesnac Kasei Valisa i raspirujući plamen. Vatrena oluja. Saks je posmatrao prizor ukočenim pogledom, viličnih mišića napetih ispod kože. "Leti na sever", naredi mu Nađa. "Udalji se od ovoga." On nakrenu avion, i ona odmahnu glavom. Hiljade kvadratnih kilometara zemljišta, spaljene - svo tamošnje rastinje, sa toliko muke gajeno - a globalni sadržaj kiseonika značajno povišen_ Nespokojno je posmatrala tuđinsko biće koje je sedelo pored nje. "Zašto mi nisi rekao za ovo?" "Da ne bi mogla da sprečiš." Jasan odgovor. "Znači, mogla bih?" upita ona. "Da." "A to znači da se stvari kriju od mene?" "Samo ovo", reče Saks. Vilični mišići stezali su mu se i opuštali, u ritmu koji je odjednom podseti na Frenka Čalmersa. "Svi zatvorenici premešteni su u rudnike na asteroidima. Ovo je bio logor za obuku njihove tajne policije. Onih najtvrđih među njima. Mučitelja." Okrenuo je onaj gušterski pogled prema njoj. "Dobro je što smo ih se rešili." I ponovo se zaokupi pilotiranjem. Nađa je još gledala prema usijano beloj liniji vatrene stihije kada je na radiju aviona odjeknuo signal njene šifre. Ovaj put je zvao Art, ukrštenih očiju od brige. "Enini ljudi su preoteli Sabiši, i mnogi Sabišijanci su izišli iz lavirinta da pomognu, ali im Crveni naređuju da odu iz grada." "Šta?" "Znam, mislim, ne verujem da En još zna za ovo, a ne mogu da je dobijem. Među Crvenima postoje takvi pored kojih En izgleda kao bunovac, kunem se. Međutim, uspeo sam da dobijem Ivanu i Raula, i da ih nagovorim da zaustave Crvene u Sabišiju dok se ti ne javiš. To je sve što sam mogao." "Zašto ja?" "Mislim da im je En rekla da slušaju tvoja naređenja." "Sranje." "Pa, koga bi drugog? Maja je stekla suviše neprijatelja pokušavajući da spreči opšti raspad u poslednjih nekoliko godina." "Mislila sam da si ti veliki diplomata među nama." "Jesam! Ali sam samo postigao da svi pristanu čuju tvoj sud. Toliko. Žao mi je, Nađa. Uradiću sve što kažeš da ti pomognem." "I bolje bi ti bilo, pošto si mi ovako smestio!" On se iskezi. "Nisam ja kriv što ti svi veruju." Nađa prekinu vezu i pokuša da dobije različite frekvencije Crvenih. Isprva nikako nije mogla da uspostavi vezu sa En. Ali je, uključujući se u njihove kanale, čula dovoljno poruka da postoje mladi Crveni radikali koje bi En sigurno osudila, ili se bar tako nadala - ljudi koji su, dok je pobuna još bila pod kontrolom, uveliko dizali u vazduh platforme u Vastitasu, sekli šatore, prekidali piste, pretili da će prekinuti saradnju sa drugim pobunjenicima ako im se ne pridruže u ekotaži i ako ne ispune sve

njihove zahteve, i tako dalje, i tako dalje. Onda joj se konačno javi En. Izgledala je kao osvetnička furija, pravednička i pomalo luda. "Slušaj", reče joj Nađa bez uvoda, "nezavisni Mars je najbolja prilika da dobijete ono što želite. Ako revoluciju budete držali kao taoca svojih interesa, ljudi će zapamtiti, upozoravam vas! Kad preuzmemo kontrolu, možete da se cenkate koliko god želite, ali je to u ovom trenutku, ako se ja pitam, ucena. Zabadate nam nož u leđa. Ima da nateraš one Crvene u Sabišiju da vrate grad njegovim stanovnicima." En besno odbrusi: "Ne znam odakle ti ideja da mogu da im naređujem." "Ako ti ne možeš, ko može?" "Zašto misliš da se ne slažem sa onim što rade?" "Zato što te smatram za razumnu osobu, eto zašto!" "Ja ne naređujem ljudima." "Ubedi ih ako im ne naređuješ! Reci im da su i jači pokreti od našeg propali zbog ovakvih gluposti. Ubedi ih da se opamete." En prekinu vezu bez odgovora. "Sranje", reče Nađa. Njena VI nastavila je da izbacuje vesti. Ekspedicione snage UNTA vraćale su se iz južnih visija i činilo se da idu prema Helasu ili Sabišiju. Šefild je još bio pod kontrolom Subarašija. U Barouzu je sve bilo otvoreno, iako su snage bezbednosti na prvi pogled vladale situacijom, jer su se u grad slivale izbeglice iz Sirtisa i sa drugih strana, a bio je u toku i opšti štrajk. Prema snimcima je izgledalo da veći deo stanovništva provodi dane na bulevarima i u parkovima, u protestu protiv Prelazne vlade ili jednostravno posmatrajući šta se dešava. "Moramo nešto da preduzmemo u vezi sa Barouzom", reče Saks. "Znam." Ponovo su poleteli na jug, pored izbočine Hekates Tolusa na severnom kraju masiva Elizijuma, prema kosmodromu u Južnoj Fosi. Let je trajao dvanaest sati, ali su prešli devet vremenskih zona na zapad, a na sto osamdesetom stepenu dužine i granicu dana i noći, tako da je bilo nedeljno podne kada je njihov aerodromski autobus stigao do ruba Južne Fose i prošao kroz krovnu komoru. Južna Fosa i drugi gradovi u Elizijumu, Hefestus i Elizijum Fosa, svi su se masovno pridružili Slobodnom Marsu. Bili su neka vrsta geografske celine; južni krak Vastitasovog leda sada je prolazio između masiva Elizijuma i Velikog Nagiba, i iako je već bio premošćen pistama na pontonskim mostovima, Elizijum je bio na putu da postane ostrvski kontinent. Ulice sva tri velika grada bile su pune sveta, a gradski uredi i fizička postrojenja bili su zauzeti. Bez podrške u vidu pretnji napadima sa orbite, ono malo policajaca Prelazne vlade u gradovima ili su zamenili uniforme za civilnu odeću ili se ukrcali na vozove za Barouz. Elizijum je potpuno pripadao Slobodnom Marsu. U sedištu Mangalavida, Nađa i Saks zatekli su jaku oružanu grupu pobunjenika koja je zauzela stanicu i sada emitovala dvadeset četiri i po sata video izveštaja dnevno na sva četiri kanala, sve u korist pokreta, sa dugim intervjuima iz svih nezavisnih gradova i stanica. Vremenski pomak bio je namenjen montaži materijala o događajima proteklog dana. Neke rudarske stanice u zrakasto raspoređenim pukotinama Elizijuma i u Flegra Montesu, bile su u potpunosti metanatske operacije, uglavnom Ameksove i Subarašijeve. Tamošnje osoblje činili su uglavnom skorašnji doseljenici koji su se ušančili u svojim logorima i pritajili se ili počeli da prete svakom ko bi pokušao da im priđe; neki su čak objavili nameru da ponovo preuzmu planetu ili da se održe dok ne stignu pojačanja sa Zemlje. "Ne obraćajte pažnju na njih", savetovala je Nađa. "Izbegavajte ih i ne obraćajte pažnju. Ako možete, ometajte njihove komunikacione sisteme, ali ih

inače ostavite na miru." Izveštaji iz drugih delova Marsa bili su povoljniji. Senzeni Na bio je u rukama ljudi koji su sebe nazivali bunovcima, iako nisu bili povezani sa Džeki - bili su to isei, nizei, sensei i jonsei, koji su mohoulu odmah dali ime Džona Buna i proglasili Taumaziju za 'miroljubivu i neutralnu oblast Dorsa Brevije'. Koroljev, sada ponovo samo malo rudarsko naselje, pobunio se gotovo podjednako silovito kao šezdeset prve, a njegovi žitelji, mnogi od njih potomci ondašnjih zatvorenika, ponovo su nazvali naselje po Sergeju Pavloviču Koroljevu i proglasili ga za nezavisnu anarhističnu slobodnu zonu; stari zatvorenički logori trebalo je da postanu džinovski bazari i komune, posebno otvorene prema izbeglicama sa Zemlje. Nikozija je takođe bila slobodan grad. Kairo je bio u rukama Ameksovih snaga bezbednosti. Odesa i ostatak basena Helas još su bili nepokolebljivo privrženi zamisli nezavisnosti, iako je pruga oko Helasa bila prekinuta na nekoliko mesta. To nije bilo dobro za sistem maglev vozova; magnetski sistemi bili su projektovani za neprekidan rad, i zato ih je bilo lako oštetiti. Zbog ovoga je mnogo vozova išlo prazno ili su bili otkazani, jer su ljudi putovali roverima ili avionima da se ne bi našli nasukani negde u divljini, u vozilima koja nemaju čak ni točkove. Nađa i Saks su proveli ostatak nedeljnog dana prateći razvoj događaja i dajući savete, kada bi ih pitali, kako da se reši neki problem. Uopšte gledano, Nađi se činilo da se stvari dobro razvijaju. Ali u ponedeljak iz Sabišija stigoše loše vesti. U grad su stigle ekspedicione snage UNTA iz južnih visija i preuzele spoljni deo grada posle ogorčene celonoćne bitke sa Crvenim gerilcima koji su držali grad. Crveni i stari Sabišijanci povukli su se u lavirint mohoula i okolna skloništa, i bilo je jasno da slede krvave borbe u lavirintu. Art je procenio da snage bezbednosti neće moći da prodru u lavirint, pa će morati da napuste Sabiši i otići vozom ili odleteti avionima do Barouza, da se pridruže tamošnjim jedinicama. Ali niko nije mogao sigurno da kaže da će biti tako, a nesrećni Sabiši je u napadu pretrpeo velika razaranja i ponovo se nalazio u rukama bezbednjaka. U ponedeljak uveče, Nađa je izišla sa Saksom da nešto pojedu. Dno kanjona Južne Fose bilo je gusto obraslo već visokim drvećem, džinovskim sekvojama iznad podsprata borova i kleka i, u donjem potezu kanjona, jasika i kanjonskih hrastova. Šetajući nizbrdo parkom pored potoka, Nađa i Saks su se upoznavali sa prisutnim grupama preko ljudi iz Mangalavida; bili su to većinom domoroci, nepoznata lica, ali vidljivo radosni što su ih upoznali. Bilo je neobično videti sva ta otvoreno vesela lica; u normalnoj situaciji, shvatila je Nađa, to se jednostavno ne primećuje - svuda osmesi, ljudi koji međusobno razgovaraju... nestanak društvenog poretka nije obavezno rađao samo jedno stanje. Anarhija i haos bili su mogući i verovatni, ali i zbližavanje ljudi. Jeli su u otvorenom restoranu pored središnjeg potoka, a onda su se vratili u stanicu Mangalavida. Nađa je ponovo sela za svoj ekran i nastavila da razgovara sa svim organizacionim odborima koje je mogla da dobije. U tom haotičnom telefonskom saobraćaju, osećala se kao Frenk šezdeset prve, samo što su sada bili u vezi sa svim krajevima Marsa, i javio joj se snažan utisak, iako nije imala nikakvu stvarnu kontrolu nad događajima, da bar u svakom trenutku zna šta se događa. A to je vredelo zlata, zaista. Gvozdeni orah u njenom stomaku počeo je da se oseća više kao drvo. Posle nekoliko sati, počeo je da je hvata san, u kratkim razmacima između dva poziva; u Podbrežju i Šalbatani bila je ponoć, a ona nije imala mnogo sna od Saksovog poziva u vezi sa Antarktikom. To je značilo četiri ili pet dana bez spavanja - ne, čekaj - izračunala je bolje - tri dana. Iako joj se više činilo kao dva nedelje. Tek što se ispružila na kauču, začu se vika i svi pojuriše u hodnik, a zatim i napolje, na popločani trg oko stanice Mangalavida. Nađa se ošamućeno teturala za Saksom, koji je dograbi za ruku i pridrža u hodu. Izgledalo je da je krov šatora bio probušen. Ljudi su pokazivali, ali Nađa nije ništa videla. "Tu

smo u povoljnijem položaju", reče Saks, zadovoljno napućenih usta. "Pritisak pod krovom samo je sto pedeset milibara viši nego napolju." "Tako da krovovi ne prskaju kao baloni", reče Nađa, sa drhtajem se prisetivši nekih pokrivenih kratera iz šezdeset prve godine. "A ako nešto vazduha i prodre unutra, biće to uglavnom kiseonik i azot. I dalje ima više CO 2 nego što treba, ali ne toliko da bi nas smesta potrovao." "Ali ako se rupa proširi...", reče Nađa. "To da." Zavrtela je glavom. "Moramo da zauzmemo celu planetu, da bismo bili zaista bezbedni." "Tako je." Nađa se vrati unutra, zevajući. Sede ponovo ispred ekrana i nastavi da prati četiri kanala Mangalavida, brzo ih menjajući. Većina gradova bila je ili otvoreno za nezavisnost ili u nekoj vrsti pat-pozicije, gde su bezbednjaci držali fizička postrojenja, ali nisu ništa preduzimali, a veći deo stanovništva bio je na ulicama, čekajući da se nešto dogodi. Izvestan broj kompanijskih naselja i logora i dalje je bio na strani menatata, ali su u slučaju Kote Bredberi i Huo Hsing Valisa, susednih gradića gore na Velikom Nagibu, njihovi matični metanati Ameks i Mahdžari međusobno ratovali na Zemlji. Nije se moglo znati kakve će to imati posledice na ove severne gradove, ali je Nađa bila sigurna da im to neće pomoći da razreše svoju situaciju. Nekoliko važnih gradova još je bilo u rukama Subarašija i Ameksa, i bili su magnet za rascepkane snage bezbednosti metanata i UNTA. Najvažniji među njima svakako je bio Barouz, ali je ista situacija bila u Kairu, Lasvicu, Sadberiju ili Šefildu. A na jugu, utočišta koja nisu bila napuštena ili uništena od ekspedicionih snaga dizala su se na otvorenu pobunu, a Višnjak Bogdanov gradio je šator iznad starog logora robotskih vozila pored tamošnjeg mohoula. Bilo je jasno da će jug ponovo postati uporište pokreta otpora; međutim, Nađa je smatrala da to više nije toliko značajno. A severna polarna kapa bila je u takvom rasulu da je bilo gotovo svejedno ko je drži - najveći deo leda se otapao u Vastitas, ali je polarni plato, sada svake zime zavejan snegom, bio najnegostoljubivija oblast na Marsu, i tamo gotovo uopšte nije bilo naseobina. Zato su oblasti oko kojih su se vodili sukobi bile uglavnom one sa umerenom i polutarnom klimom, pojas oko planete koji se graničio sa Vastitasom i dva velika basena prema jugu. Kao i orbitalni prostor, naravno; ali je izgledalo da je Saksov napad na metanatske objekte na orbiti bio uspešan, a udaljavanje Deimosa pokazalo se kao koristan potez. Lift je, međutim, još bio u rukama metanata. Svakog časa mogao se očekivati dolazak pojačanja sa Zemlje, a Saksov tim u Da Vinčiju očigledno je potrošio najveći deo arsenala u početnom napadu. Što se ticalo solete i prstenastog ogledala, obe strukture su bile tako velike i lomne da ih je bilo nemoguće braniti; ako bi neko poželeo da ih uništi, verovatno bi uspeo. Ali Nađa nije videla razlog za to. Da se to dogodilo, verovatno bi odmah posumnjala u Crvene. Ali i kada bi to učinili - pa, moglo se i bez te dodatne svetlosti, kao što se moglo nekada. Moraće da pita Saksa šta misli o tome. I da razgovara sa En, da vidi kakav je njen stav. A možda i ne, jer bi joj možda samo dala ideju. Bolje da sačeka da vidi šta će biti. A sada da se pozabavi nečim drugim... Zaspala je sa glavom na ekranu. Kada se probudila, ležala je na kauču, mrtva gladna, a Saks je čitao sa njenog ekrana. "U Sabišiju nije baš najbolje", reče on kada je primetio da se podigla. Otišla je u kupatilo i kada se vratila, stala je iza njega i počela da čita preko njegovog ramena. "Bezbednjaci nisu znali šta da rade sa lavirintom, pa su pošli u Barouz. Ali gledaj." Na ekranu su bile dve slike - gore, snimak Sabišija, koji je goreo u požaru silovitom kao onaj u Kasei Valisu; dole, trupe kako naviru na železničku stanicu u Barouzu, opremljene lakim oklopima i automatskim

oružjem, odsečno marširajući. Činilo se da je Barouz pun ovih grupa, koje su zauzele Branč Mezu i Dabl Deker Bjut da bi se smestile u njima. Tako su, pored jedinica UNTA, u gradu sada bile snage bezbednosti Subarašija i Mahdžarija - u stvari, bili su zastupljeni svi veliki metanati, pa se Nađa pitala šta se, zapravo, dešava između njih na Zemlji - jesu li, naterani krizom, napravili nekakav dogovor ili ad hoc savez. Pozvala je Arta u Barouzu da ga pita šta misli o ovome. "Možda su ove marsovske jedinice u toj meri odsečene da su napravile neki svoj mir", reče on. "Možda su ih se potpuno odrekli." "Ali ako smo još u vezi sa Praksisom..." "Jesmo, ali smo ih zatekli nespremne. Nisu bili svesni razmera popularnosti pokreta otpora, pa smo ih preduhitrili. Majina strategija čekanja se u tom pogledu isplatila. Ne, ove jedinice su najverovatnije ostavljene same sebi. U tom slučaju možemo da kažemo da je Mars već nezavisan i usred građanskog rata za vlast. Hoću da kažem, ako nas ovi u Barouzu pozovu i kažu u redu, Mars je svet za sebe, dovoljno veliki za više od jedne vlasti, vaše je vaše, a Barouz je naš, i ne pokušavajte da uzmete ono što je naše - šta ćemo im reći?" "Mislim da niko među bezbednjacima metanata ne misli tako ambiciozno", reče Nađa. "Prošlo je tek tri dana otkako im se sve srušilo na glavu." Pokazala je na ekran. "Gledaj, ono je Derek Hejstings, predsednik Prelazne vlade. Bio je šef kontrole misije u Hjustonu kada smo poleteli. To je opasan čovek - pametan i veoma tvrdoglav. On će naprosto održavati redove dok ne stignu pojačanja." "Pa, šta misliš da treba da radimo?" "Ne znam." "Zar ne možemo da Barouz jednostavno ostavimo na miru?" "Mislim da ne. Biće bolje da dovršimo preuzimanje pre nego što iziđemo iza Sunca. Ako tada u Barouzu još bude ušančenih jedinica koje se herojski brane, gotovo je sigurno da će doći da ih spasu. Nazvaće to spasilačkom misijom, a onda će nastaviti da preotimaju planetu." "Neće biti lako uzeti Barouz, sa svom tom vojskom unutra." "Znam." Saks je spavao na kauču na drugom kraju sobe i sada otvori jedno oko. "Crveni govore o tome da ga treba poplaviti." "Šta?" "Nalazi se niže Vastitasovog leda. A ispod leda se nalazi voda. Da nema bedema..." "Ne", reče Nađa. "U Barouzu se nalazi dve stotine hiljada ljudi i samo nekoliko hiljada pripadnika snaga bezbednosti. Šta ti ljudi da rade? Nemoguće je evakuisati toliko ljudi. To je ludost. To je ponovo šezdeset prva." Što je više razmišljala o tome, više ju je obuzimao bez. "Šta oni misle?" "Možda je to samo pretnja", reče Art sa ekrana. "Pretnje ne deluju ako ljudi kojima pretiš ne veruju da ćeš ih ostvariti." "Možda će poverovati." Nađa odmahnu glavom. "Hejstings nije toliko glup. Ma šta, mogao bi da izvuče jedinice preko kosmodroma i da ostavi stanovništvo da se podavi! A onda bismo mi ispali čudovišta, i bilo bi više nego sigurno da će Zemlja kad-tad poći na nas! Ne!" Ustala je i pošla da pronađe nešto za doručak, da bi zatim shvatila, posmatrajući naslagano pecivo u kuhinji, da više nije gladna. Popila je šolju kafe i vratila se u stanicu, gledajući kako joj drhte ruke. Godine 2061, Arkadije je imao posla sa grupom otpadnika koja je poslala mali asteroid prema Zemlji. I to je trebalo da bude samo pretnja. Ali asteroid je bio raznesen, u najvećoj eksploziji koju je izazvao čovek otkako je sveta, a rat je posle toga postao nekako ogorčeniji. Arkadije nije mogao to da spreči.

A sada je moglo da se ponovi. Vratila se u stanicu. "Moramo u Barouz", reče Saksu.

38. Revolucija ukida navike podjednako kao i zakone. Ali isto kao što se priroda užasava praznine, ljude užasava anarhija. Stoga su navike napravile prve prodore na novi teren, kao što bakterije prodiru u stenu, a pratile su ih procedure, protokoli, čitavo fel-polje društvenih odnosa, na putu da preraste u prašumu zakona... Nađa je videla da ljudi (neki od njih) stvarno dolaze njoj da razreše sporove, oslanjajući se na njen sud. Možda nije imala vlast, ali je imala nešto što je podsećalo na vlast koliko je to bilo moguće: univerzalni predsuditelj, kako ju je zvao Art, ili General Nađa, kao što ju je peckala Maja preko pločice. A Nađu je od svega toga spopadala drhtavica, čega je Maja bila potpuno svesna. Nađi se više dopadalo nešto što je čula da Saks poručuje preko pločice svojoj vernoj družini inženjera, sve Saksovima u nastanku: "Nađa je bogomdani posrednik, razgovarajte sa njom o tome." Eto primera snage imena; uvek pre posrednik nego general. Čula ga je da pominje taj izraz u dugom intervjuu na Mangalavidu, sa bezličnim izrazom lica zbog koga je bilo teško odrediti da li se šali ili ne: "Oh, ja mislim da ovo što posmatramo nije revolucija, ne. Ovde je to potpuno prirodan sledeći korak, dakle više stvar evolucije ili razvoja, ili onoga što u fizici zovu promenom faze." Njegove sledeće reči pokazale su Nađi da on, zapravo, ne zna šta je promena faze. Ali ona je znala, i zamisao joj je bila zanimljiva. Isparavanje zemaljske vlasti, kondenzacija lokalne vlasti, konačno otapanje... kako god čovek poželi da razmišlja o tome. Otapanje se događa kada je toplotna energija čestica dovoljna da nadjača interkristalne sile koje ih drže zajedno. Pa ako se poredak metanata posmatra kao kristalna tvorevina... S druge strane, uopšte nije bilo svejedno jesu li sile koje su ga držale zajedno bile interjonske ili intermolekularne; natrijum-hlorid, interjonski, topi se na 801 stepeni C; metan, intermolekularan, na minus 183 stepeni C. Kakve sile, dakle? I kolika da bude temperatura? Na ovom mestu se topila i sama analogija. Ali nazivi, bez sumnje, ostaju moćni u ljudskom umu. Promena faze, integralna kontrola štetočina, selektivno smenjivanje kadrova; svi su joj bili miliji od onog starog, pogubnog pojma revolucija, i bilo joj je drago što su svi u opticaju, na Mangalavidu i na ulicama. Ali u Barouzu i Šefildu još se nalazilo oko pet hiljada teško naoružanih pripadnika snaga bezbednosti, podsetila se, koji su i dalje mislili o sebi kao o policiji suočenoj sa naoružanim pobunjenicima. To se nije moglo rešiti pukom semantikom. Stvari su, međutim, uglavnom stajale bolje nego što se nadala. Bila je to, na neki način, stvar demografije; činilo se da se maltene svaka osoba rođena na Marsu sada nalazi na ulici ili u zauzetim prostorijama gradske uprave, na železničkim staniama, kosmodromima - i svi su, sudeći po reportažama Mangalavida, bili bez rezerve (i nerealno, činilo se Nađi) protivnici zamisli da ih na bilo koji način kontrolišu sile sa druge planete. A to je bila gotovo polovina stanovništva Marsa. Na njihovoj strani takođe je bio dobar deo veterana, kao i dosta skorašnjih doseljenika. "Zovite ih emigrantima", savetovao je Art preko telefona. "Ili dođošima. Zovite ih doseljenicima ili kolonijalistima, zavisno od toga jesu li sa nama ili ne. Tako je radio Nirgal, i mislim da to pomaže ljudima da promisle o stvarima." Na Zemlji nije bila tako jasna situacija. Subarašijevi metanati i dalje su ratovali sa metanatima sa juga, ali je to u okruženju velike poplave postalo sporedna tragedija. Bilo je teško zaključiti šta Zemljani u suštini misle o sukobu na Marsu. Šta god da su mislili, očekivalo se da odande stigne brzi šatl, sa pojačanjima za bezbednjake. Stoga su se grupe oslobodilaca slivale sa svih strana da zajedno krenu na Barouz. Art je činio koliko

je mogao da pomogne akciju iz Barouza, pronalazeći ljude koji su samostalno odlučili da dođu (stvar je, uostalom, bila očigledna), govoreći im da su u pravu i huškajući ih na protivnike plana. Bio je, po Nađinom mišljenju, prefinjen diplomata - krupan, pitom, nenametljiv, logičan, saosećajan, 'nediplomatičan' - obraćao se ljudima oborene glave, stvarajući kod njih utisak da oni vode razgovor. Bio je, zapravo, neumoran. I veoma lukav. Ubrzo je ugovorio dolazak brojnih grupa, uključujući Crvene i prvomarsovske gerilce, koji su, činilo se, o tome još razmišljali kao o nekoj vrsti napada, ili opsade. Iako su Crveni i prvomarsovci koje je poznavala - Ivana, Džin, Raul, Kasei - održavali vezu sa njom i bili voljni da je koriste kao posrednika, Nađa je bila akutno svesna da postoje radikalnije grupe Crvenih i prvomarsovaca koje su je smatrale nevažnom ili čak smetnjom. Ovo ju je ispunjavalo besom, jer je bila sigurna da bi, da je imala Eninu punu podršku, i radikalniji elementi došli svesti. Gorko se požalila Artu na ovo, pošto je videla kominike Crvenih kojim su organizovali zapadno krilo 'skupa' oko Barouza, i Art je odmah preuzeo na sebe da dozove En i da je spoji sa Nađom. I En se ponovo pojavila, slična jednoj od furija iz Francuske revolucije, bezlična i tmurna kao uvek. Njihov poslednji razgovor o Sabišiju teško je ležao između njih; spor je postao bespredmetan kada je UNTA zauzela Sabiši i spalila ga, ali je En očigledno još bila ljuta, i Nađa oseti da se i sama uzrujava. Posle suvog pozdrava, njihov razgovor se gotovo odmah izrodio u svađu. En je očito videla ustanak kao priliku da uništi sve projekte teraformiranja i da odvoji što više gradova i ljudi od planete, ako je potrebno i neposrednim napadom. Užasnuta ovom apokaliptičnom vizijom, Nađa joj se suprotstavila, prvo oštro, a zatim i besno. Ali En je bila izgubljena u nekom svom svetu. "Nimalo ne bih žalila kada bi Barouz bio srušen", reče ona hladno. Nađa zaškrguta zubima. "Ako uništite Barouz, uništili ste sve. Kuda će posle onaj narod? Nećeš biti ništa bolja od ubice, masovnog ubice. Sajmon bi te se stideo." En frknu. "Vlast kvari ljude, koliko ja vidim. Daj mi Saksa, važi? Dosta mi je ove histerije." Nađa prebaci vezu Saksu i ode. Ne kvari vlast ljude, nego budale kvare vlast. A možda je i sama bila preterano zapaljiva i preoštra. Ali ipak je malo potisnula ono mračno mesto u En, onaj deo nje koji je bio sposoban za sve. No, strah kvari gore nego vlast. To dvoje zajedno... Nadala se da je dovoljno uzdrmala En da potisne onaj mrak u njegov budžak. Loša psihologija, rekao joj je Mišel blago, kada je pozvala Barouz da porazgovara s njim o tome. Strategija proizišla iz straha. Ali Nađa nije mogla drugačije, jer se zaista plašila. Revolucija znači rušenje jedne strukture i stvaranje druge, ali je rušenje lakše nego stvaranje, tako da nisu uvek oba dela ovog čina bila podjednako uspešna. U tom smislu je građenje revolucije bilo kao gradnja luka: ako oba stuba nisu na mestu, kao i težišni kamen, svaki potres može da sruši čitavu stvar. Zato je u sredu uveče, pet dana posle Nađinog poziva od Saksa, grupa od stotinak ljudi poletela avionima prema Barouzu, jer je ocenjeno da su piste suviše rizične zbog sabotaža. Leteli su noću, do kamenite sletne piste u blizini velikog skrovišta bogdanovista u zidu kratera Di Materej, na Velikom Nagibu jugoistočno od Barouza. Spustili su se u zoru, dok se Sunce dizalo kroz maglu kao mehur žive, obasjavajući daleka, nazubljena, bela brda na severu, u ravnici Izidisa: još jedno ledeno more, čije je širenje na jug bilo zaustavljeno izvijenom linijom bedema nalik na dugačak i nizak zemljani nasip - što je i bio. Da bi imala bolji pogled, Nađa se popela na najviši sprat skrovišta u Di Matereju, gde je panoramski prozor, maskiran kao vodoravna pukotina ispod samog ruba litice, gledao niz Veliki Nagib na novi bedem i led koji ga je pritiskao. Dugo je zurila u ovaj prizor, ispijajući kafu pomešanu za dozom kavadžave. Na severu se nalazilo ledeno more, sa nagomilanim seracima, dugačkim

grebenim, nastalim usled pritiska leda, i ravnim, belim pločama džinovskih, po površini smrznutih jezera otopljenog leda. Pravo ispod nje ležali su prvi niski bregovi Velikog Nagiba, istačkani trnovitim poljima aheronskog kaktusa, poleglog preko stene nalik na koralne grebene. Livadske terase crnozelene tundrine mahovine pratile su tok zaleđenih potočića niz Nagib; potoci su izdaleka podsećali na dugačke dijatome algi, uvučene u nabore crvene stene. A iza svega toga, u sredini slike, deleći pustinju od leda, pružao se novi bedem, nalik na svež smeđi ožiljak, šav između dve odvojene stvarnosti. Nađa je dugo proučala prizor kroz dvogled. Južni kraj bio mu je humka regolita, koja se pružala uz padinu kratera Wg i završavala se na samoj ivici, koja je bila oko pola kilometra od nulte tačke, dobrano iznad očekivanog nivoa mora. Bedem se od Wg-a pružao prema severoistoku, i Nađa je sa svoje osmatračnice visoko na Nagibu mogla da ga prati nekih četrdeset kilometara pre nego što je zašao za obzorje, malo dalje na zapad od kratera Xh. Xh je bio opkoljen ledom bezmalo do ivice grotla, tako da je njegova kružna unutrašnjost bila poput neke neobične, crvene, utonule jame. Koliko je Nađa mogla da vidi, led se oslanjao na bedem čitavom njegovom dužinom. Pustinjska strana bedema bila je visoka oko dve stotine metara, mada je bilo teško proceniti, jer se ispod bedema nalazio širok jarak. Sa druge strane, led je dosezao visoko, preko polovine bedema. Bedem je na vrhu bio širok oko tri stotine metara. Tolika količina nasutog regolita - Nađa zazvižda s poštovanjem - predstavljala je nekoliko godina rada, i to mnogobrojnih robotskih transportera i kopača kanala. Ali, nasuti regolit! Činilo joj se da bedem, ma koliko ogroman izgledao po ljudskim merilima, nije bio Bog zna kakva prepreka za okean leda. Led je bio pravi blagoslov - kada se otopi, talasi i struje raznosiće regolit kao zemlju. A led se već topio; govorilo se da svuda ispod prljavobele površine leže bare otopine, čak i uz sam bedem, natapajući ga. "Zar neće morati da zamene čitav nasip betonom?" upita ona Saksa, koji joj je se bio pridružio, i sam osmatrajući kroz dvogled. "Neće ga menjati", reče on. Nađa se pripremi za loše vesti, ali on nastavi: "Obložiće ga dijamantskim prahom. Tako obložen, trebalo bi da potraje. Možda nekoliko miliona godina." "Hmm", reče Nađa. To je verovatno bilo tačno. Možda će biti podlokavanja odozdo. Ali će morati, u svakom slučaju, da zauvek održavaju sistem, i to bez mogućnosti da pogreše, jer se Barouz nalazio dvadeset kilometara od bedema i otprilike sto pedeset metara niže od njega. Neobična sudbina. Nađa okrenu dvogled u pravcu grada, ali je ovaj ležao iza horizonta, oko sedamdeset kilometara odatle na severozapad. Naravno, nasipi su umeli da budu delotvorni: u Holandiji su stajali vekovima, štiteći milione ljudi i stotine kvadratnih kilometara, sve do nedavnog potopa - veliki nasipi držali su čak i sada, i preplaviće ih prvo bočne bujice iz Nemačke i Belgije. Ne, bedemi stvarno mogu da budu delotvorni. No, svejedno, čudna kob. Nađa uperi dvogled duž Velikog Nagiba. Ono što je u daljini podsećalo na cveće bili su, zapravo, masivni žbunovi koralnog kaktusa. Potok je izgledao kao stepenište od lotosa. Gruba, crvena stena padine upotpunjavala je škrti, nadrealni, prelepi predeo. Nađu preseče iznenadni grč straha, pomisao da bi se moglo dogoditi nešto što bi je ubilo i sprečilo da bude svedok razvoja ovog sveta. Bilo je to sasvim moguće, svakog časa je iz ljubičastog neba mogao da padne projektil - ako neki preplašeni zapovednik tamo na kosmodromu u Barouzu sazna za položaj skrovišta i odluči da preduhitri nevolje, biće kao nepokretna meta. Mogli bi da izginu za dva minuta posle ovakve odluke. Ali takav je bio život na Marsu. Mogli su da izginu za dva minuta posle čitavog niza neželjenih događaja, kao što je uvek bilo. Odagnala je tu misao i pošla dole sa Saksom. Nameravala je da uđe u Barouz i vidi kako stoje stvari, da bude na licu mesta i da sama proceni:

da prošeta okolo i posmatra građane, da vidi šta rade i govore. U utorak predveče, ona reče Saksu: "Hajde da uđemo i da malo pogledamo." Ali se činilo da je to nemoguće. "Kapije su dobro čuvane", poručila joj je Maja preko pločice. "A vozovi koji ulaze pažljivo se proveravaju u stanici. Isto važi za podzemnu do kosmodroma. Grad je zatvoren. Ovde smo, u stvari, taoci." "Možemo da vidimo šta se događa i na ekranu", primeti Saks. "Svejedno je." Nađa se nezadovoljno složi. Šikata ga nai, očigledno. Nije joj se, međutim, dopadala situacija, zato što joj se činilo da se ubrzano približava pat-poziciji, bar u lokalnim razmerama. Osim toga, bila je veoma radoznala kakvi su uslovi u Barouzu. "Reci mi kako je tamo", upita Maju preko telefona. "Pa, zauzeli su infrastrukturu", reče Maja. "Fizički pogon, kapije, i tako dalje. Ali ih nema dovoljno da primoraju ljude da ostanu u kućama, ili da rade, niti bili šta drugo. Zato se čini da ne znaju šta da rade dalje." Nađa je to razumela, jer se i sama isto osećala. U grad su svakog sata pristizale nove jedinice bezbednjaka, vozovima iz gradova pod šatorom koje su napustile. Ove jedinice prilazile su svojima i držale položaje u blizini fizičkog postrojenja i gradskog ureda, krećući se okolo u teško naoružanim grupama, neometane. Bile su smeštene u stambenim čevrtima u Branč Mezi, Dabl Deker Bjutu i Blek Sirtis Mezi, a njihove vođe su se manje ili više redovno sastajale su štabu UNTA u Tejbl Mauntinu. Ali nisu izdavali naređenja. Tamo je, dakle, vladalo napeto zatišje. Biotikovi i Praksisovi uredi u Hant Mezi i dalje su služili kao informacioni centar za sve njih, šireći po gradu vesti sa Zemlje i iz drugih delova Marsa preko oglasnih tabli i kompjuterskih panoa. Ovi izvori, zajedno sa Mangalavidom i drugim privatnmi kanalima, značili su da su svi dobro obavešteni o najnovijim događajima. Na širokim bulevarima i u parkovima, s vremena na vreme su se okupljale velike gomile ljudi, ali je svet češće stajao rasut na desetine manjih grupa, polako se premeštajući okolo u nekoj vrsti aktivne paralize, nečega između opšteg štrajka i otmice talaca. Svi su čekali da vide šta će se dogoditi. Činilo se da vlada dobro raspoloženje, mnoge prodavnice i restorani još su bili otvoreni, a video izveštaji koji su se u njima puštali bili su prijateljski. Gledajući ih i pokušavajući da ugura nešto hrane u sebe, Nađa je osećala bolnu želju da bude tamo, da sama razgovara sa ljudima. Oko deset sati te večeri, shvativši da je satima daleko od sna, ponovo je pozvala Maju i zatražila je da stavi vidkam naočare i prošeta po gradu. Maja, koja je bila podjednako nespokojna kao Nađa, ako ne i više, rado pristade. Ubrzo je bila izvan kuće, sa video-naočarima, šaljući slike onoga što je i sama videla Nađi, koja je žudno sedela na stolici ispred ekrana, u zajedničkoj prostoriji u skrovištu Di Materej. Saks i nekolicina drugih stajali su iza nje i zajedno posmatrali skakutavu sliku koju je Maja primala kroz naočari i slušali njen propratni komentar. Išla je brzim korakom niz Bulevar Velikog Nagiba, prema središnjoj dolini. Našavši se među tezgama u gornjem delu Kanal parka, usporila je hod i polako kružila pogledom da bi Nađa imala pregled okoline. Bila je okružena ljudima koji su razgovarali u grupama, uživajući u nekoj vrsti praznične atmosfere. Dve žene odmah pored Maje započeše živ razgovor o Šefildu. Grupa došljaka priđe Maji i upita je šta će dalje biti; očiglednosu bili uvereni da ona to zna. "Samo zato što sam tako matora!" primeti Maja s gađenjem kada su otišli. Nađa zamalo da se osmehne na ovo. Ali tada neki ljudi prepoznaše Maju u Maji i radosno priđoše da je pozdrave. Nađa je posmatrala ovaj susret iz Majine prespektive, svesna koliko su ljudi zaslepljeni njenom slavom. Tako, dakle, Maja vidi svet! Nikakvo čudo što se smatrala posebnom, kada su je ljudi gledali na ovaj način, kao da je neka opasna

boginja, koja je zakoračila među njih iz legende... Bilo je to uznemirujuće na više načina. Nađi se činilo da njena stara prijateljica rizikuje da je uhapsi obezbeđenje, pa joj to i saopšti preko pločice. Ali se slika na ekranu zaljulja levo-desno kada je Maja odmahnula glavom. "Vidiš da žaca nema nigde na vidiku?" reče ona. "Bezbednjaci su okupljeni oko kapija i železničkih stanica, a ja izbegavam ta mesta. Osim toga, zašto bi se mučili da me hapse, kad su, zapravo, uhapsili ceo grad." Pratila je pogledom jedno oklopljeno vozilo koje je prošlo travnatim bulevarom bez zaustavljanja, kao da potvrđuje njene reči. "To je da svi vide cevi oružja", reče Maja mračno. Pošla je prema Kanal parku, a onda je skrenula i zaputila se stazom prema Tejbl Mauntinu. U gradu je te večeri bilo hladno; svetlost koja se ogledala u kanalu pokazivala je da voda počinje da se ledi. Ali ako je obezbeđenje nameravalo da obeshrabri ljude, nije uspelo; park je bio pun sveta, a broj okupljenih je neprestano rastao. Ljudi su se okupljali oko šatri, kafea ili velikih, narandžastih, grejnih vlakana, i svuda gde bi Maja pogledala, u park je pristizalo još ljudi. Svet je slušao svirače ili govornike koji su se pomagali malim pojačalima na ramenima, pratio vesti preko pločica, ili sa ekrana beležnica. "Zbor u ponoć!" povika neko. "Zbor u vremenskom pomaku!" "Prvi put čujem za to", reče Maja sumnjičavo. "Mora da je Džekino delo." Osvrnula se tako brzo da je slika na Nađinom ekranu postala zamagljena. Svuda okolo ljudi. Saks ode do drugog ekrana i pozva utočište u Hant Mezi. Odande se javio Art, ali osim njega u utočištu gotovo da nije bilo nikoga. Džeki je zaista bila pozvala na masovne demonstracije u vremenskom pomaku, a vest se proširila preko svih medija u gradu. Nirgal je bio napoju s njom. Nađa prenese ovo Maji, a ova oštro opsova. "Situacija je suviše nesigurna za tako nešto! Bog je ubio." Ali tu se više ništa nije moglo učiniti. Hiljade ljudi slivalo se bulevarima u Kanal park i Princezin park, i kada se Maja osvrnula okolo, videli su sićušne prilike ljudi na ivicama meza i još više njih u providnim cevima pešačkih mostova iznad Kanal parka. "Govornici će biti gore u Princezinom parku", reče Art sa Saksovog ekrana. Nađa reče Maji: "Trebalo bi da odeš tamo, Majo, i to što pre. Možda ćeš moći da pomogneš da se očuva red." Maja odmah krenu, i dok se probijala kroz gomilu, Nađa joj je davala uputstva šta da kaže ako joj se ukaže prilika da govori. Reči su navirale iz nje, i kada je zastala da razmisli, Art se ubaci sa svojim idejama, sve dok Maja ne reče: "Ali, čekajte, je li sve to istina?" "Neka te ne brine da li je istina", reče Nađa. "Da me ne brine!" dreknu Maja u pločicu. "Da me ne brine da li je ono što ću reći pred sto hiljada ljudi, pred očima dva sveta, istina ili ne?" "Postaraćemo se da bude istina", reče Nađa. "Ti samo pokušaj." Maja potrča. Ljudi su se kretali u istom pravcu, uzbrdo kroz Kanal park, prema visokom zemljištu između Elis Bjuta i Tejbl Mauntina, a njena kamera prenosila im je skakutavu sliku potiljaka ljudi i ponekog uzbuđenog lica, okrenutog prema njoj dok je dovikivala da joj naprave prolaz. Svetina ispred nje, svakog trenutka sve gušća, glasno je klicala, tako da je prvo morala da uspori, a zatim da se lakta i probija tamo gde je bilo mesta. Većina ovih ljudi bili su mladi i mnogo višeg rasta od Maje, pa je Maja morala da pređe ispred Saksovog ekrana da posmatra sliku sa Mangalavidovih kamera, koja se premeštala sa kamere na bini, postavljenoj na ivicu starog pinga iznad Princezinog Parka, na kameru na jednom od pešačkih mostova. Oba ugla pokazivala su da skup postaje ogorman - možda i svih osamdeset hiljada ljudi, kako je procenio Saks, koji se bio uneo na centimetar od ekrana, kao da broji glave. Art je uspeo da se poveže sa Majom kao i Nađa, i on i Nađa nastaviše da joj govore dok

se probijala kroz gomilu. Kada se Maja probila do prvih redova, Antar je upravo bio završio zapaljiv govor na arapskom, a Džeki je stajala na bini ispred niza mikrofona, držeći govor koji je bio pojačan preko velikih zvučnika na pingu, a zatim još jednom preko radio-veze na pomoćnim zvučnicima postavljenim svuda po Princezinom parku, kao i na prenosnim zvučnicima, beležnicama i pločicama na zglobovima, sve dok joj glas nije bio sveprisutan - a ipak, pošto je svaka rečenica pomalo odjekivala od Tejbl Maunitina i Elis Bjuta, i bila pozdravljena klicanjem, mogla se čuti samo na mahove. "...Nećemo dozvoliti da Mars bude korišćen kao rezervni svet... vladajuća klasa direktora koja je najodgovornija za propast Zemlje... pacovi koji pokušavaju da napuste brod koji tone... stvoriće isti haos na Marsu ako im dozvolimo! ...neće dogoditi! Zato što je ovo sada slobodni Mars! Slobodni Mars! Slobodni Mars!" Ona zatim upre prstom u nebo i svetina zaurla ove reči, ponavljajući ih sve glasnije, ubrzo uspostavivši ritam koji im je omogućio da uzvikuju zajedno - "Slobodni Mars! Slobodni Mars! Slobodni Mars!" Dok je mnogoljudni skup klicao ovu krilaticu, Nirgal se popeo na platformu, i kada ga ljudi ugledaše, mnogi od njih počeše da skandiraju: "Nir-gal", uporedo sa "Slobodni Mars" ili u pauzama između, tako da se uskoro pretvorilo u smenjivanje "Slobodni Mars (Nir-gal) Slobodni Mars (Nirgal)" iz grla ogromnog hora. Stogavši do mikrofona, Nirgal mahnu rukom, tražeći tišinu. Klicanje, međutim, nije prestajalo, ali je potpuno preraslo u "Nir-gal, Nir-gal, Nir-gal", sa gotovo opipljivim žarom, koji je treperio u zvuku tog džinovskog jedinstvenog glasa, kao da je svaki učesnik jedan od njegovih prijatelja, beskrajno radostan što ga vidi - a s obzirom na to da je dobar deo života proveo u putovanju, pomisli Maja, to i nije bilo tako daleko od istine. Skandiranje polako uminu i pretvori se u žagor gomile, dosta glasan, kroz koji se prilično jasno čuo Nirgalov pojačani pozdrav. Dok je govorio, Maja je nastavila da se probija kroz gomilu prema pingu, što joj je postalo lakše kada su se ljudi smirili. A kada je Nirgal započeo govor, i sama se zaustavila da ga posmatra, povremeno koristeći klicanje i pljesak kojima su bile propraćene mnoge rečenice da se pomeri napred. Govorio je tiho, smireno, sa osećanjem, polako. Sada ga je bilo lakše čuti. "Za nas koji smo rođeni na Marsu", reče on, "ovo je dom." "Bezbednjacima se to nimalo neće svideti", reče Art. "Trebalo bi neposredno da razgovaramo sa njima", reče Nađa, razmišljajući o tome. "Sa Hejstingsom sam već imala prilike da razgovaram, kada je bio u kontroli misije. Ne sećam ga se najbolje, ali mislim da nije bio neko sumanuto čudovište." "Neće škoditi da saznamo šta misli", reče Art. Nađa je otišla u sobu gde nije bilo nikoga, uključila ekran i pozvala štab UNTA u Tejbl Mauntinu. Iako je već bilo oko dva ujutru, trebalo joj je samo pet minuta da dobije vezu sa Hejstingsom. Odmah ga je prepoznala, iako je bila ubeđena da je odavno zaboravila kako izgleda. Nizak, mršav, izboran tehnokrata, pomalo preke naravi. Kada ju je ugledao na ekranu, on iskrivi lice. "Opet isto društvo. Uvek sam govorio da smo poslali pogrešnih stotinu." "Nema sumnje." Nađa mu je proučavala lice, pokušavajući da dozove lik čoveka koji je pre jednog veka vodio kontrolu misije, a u sledećem Prelaznu vladu. Dok su još bili na Aresu, često se ljutio na njih, ribajući ih i za najbezazlenije odstupanje od propisa, a na kraju putovanja, kada su privremeno

prestali da šalju sliku na Zemlju, potpuno je izgubio živce. Birokrata, podanik pravila i propisa, od vrste ljudi koju je Arkadije prezirao. Ali čovek sa kojim se moglo razgovarati. Ili joj se bar tako isprva učinilo. Raspravljala se sa njim nekih deset ili petnaest minuta, ubeđujući ga da je ono što je maločas gledao napolju u parku bilo deo nečega što se dešava svuda na Marsu - da se cela planeta okrenula protiv njih - da mogu bez bojazni da se odvezu do kosmodroma i napuste planetu. "Ne idemo nikud odavde", reče Hejstings. Njegovi ljudi kontrolišu fizičko postrojenje, rekao joj je, što znači i sam grad. Crveni mogu da zauzmu bedem, ali ne i da ga provale, jer se u gradu nalazi dve stotine hiljada ljudi, zapravo talaca. Sledeći povratni šatl, koji će ući na orbitu u naredna dvadeset četiri sata, dovozi specijalno obučena pojačanja. Njihovi govori stoga ništa ne znače. Obično poziranje. Dok joj je ovo govorio, bio je spokojan - da mu se u glasu nije osećalo toliko gađenje, Nađa bi čak rekla pomirljiv. Činilo se sasvim verovatno da je dobio naređenja od kuće, prema kojima je trebalo da sedi u Barouzu i da čeka pojačanja. Nije bilo sumnje da je i divizija UNTA u Šefildu dobila ista uputstva. A sa Barouzom i Šefildom još u njihovim rukama, i skorim dolaskom pojačanja, nije bilo nimalo neobično što su mislili da su u povoljnijem položaju. Moglo se čak reći da ih to opravdava. "Kada se ljudi prizovu pameti", reče joj Hejstings strogo, "ponovo ćemo uspostaviti red. Uostalom, sada nam je najpreča briga antarktička poplava. Neophodno je podržati Zemlju, jer im je to sada najpotrebnije." Nađa je morala da odustane. Hejstings je očigledno bio tvrdoglav čovek, a osim toga, bio je u pravu. U nekoliko stvari. Stoga je okončala razgovor na najljubazniji način, nadajući da to čini u Artovom diplomatskom stilu, zamolivši ga da je ponovo primi kasnije. Zatim se vrati svojima. Sa dolaskom noći, nastavili su da prate izveštaje iz Barouza i iz drugih mesta. Suviše toga se događalo da bi Nađa mogla mirno da ode na spavanje, a bilo je očito da Saks, Stiv, Merijen i ostali bogdanovisti u Di Martereju osećaju isto. Zato su mlitavo sedeli na stolicama, crvenih očiju i bolnih kostiju dok su prolazili sati, a na ekranu se smenjivale slike. Sve je pokazivalo da se deo Crvenih odvojio od združene revolucionarne glavnine, sledeći neke sopstvene planove, pojačavajući kampanju sabotaža i neposrednih napada svuda na planeti, zauzimajući silom manje stanice i potom ih često dižući u vazduh, pošto bi otpremili žitelje vozom. Druga 'Crvena Armija' izvršila je uspešan upad u fizičko postrojenje u Kairu, ubila veliki broj stražara iz snaga bezbednosti i naterala ostale da se predaju. Ova pobeda ih je ohrabrila, ali drugde nisu bili tako uspešni; prema vestima od nekih rasutih očevidaca, činilo se da je napad Crvenih na okupirano fizičko postrojenje u Lasvicu dovelo do njegovog uništenja, i usled toga do teškog oštećenja šatora, tako da su izginuli oni koji nisu uspeli da se domognu bezbednih zgrada ili da umaknu napolje vozilima. "Šta to rade?" zakuka Nađa. Međutim, niko joj nije odgovorio. Ove grupe nisu se odazivale na njene pozive. Kao ni En. "Da su bar hteli da čuju šta mislimo o njihovim planovima", reče Nađa glasom punim bojazni. "Ne smemo dopustiti da stvari izmaknu kontroli, situacija je suviše opasna..." Saks je pućio usta i izgledao zabrinuto. Njih dvoje odoše do zajedničkih prostorija da doručkuju i da se malo odmore. Nađa je morala da se prisili da jede. Od poslednjeg Saksovog poziva prošlo je tačno nedelju dana, a ona nije mogla da se priseti ničega što je pojela za to vreme. Bilo joj je, konačno, jasno da se oseća izgladnelo. Poče da guta velike komade kajgane. Kada su bili pri kraju s jelom, Saks se nagnu prema njoj i reče: "Pomenula si nešto o planovima." "Šta?" reče Nađa, sa viljuškom ukočenom na pola puta do usta.

"Pa, taj šatl što dolazi, sa specijalnim jedinicama..." "Šta s njim?" Posle leta iznad Kasei Valisa, počela je da veruje da je Saks postao neuračunljiv; viljuška joj vidljivo zadrhta u ruci. On reče: "Ovaj, ima plan. U stvari, smislila ga je moja grupa u Da Vinčiju." Nađa pokuša da umiri viljušku. "Pričaj." Ostatak tog dana Nađi je ostao u maglovitom sećanju, pošto je odustala od pokušaja da se odmori, pokušala da stupi u vezu sa grupama Crvenih, radila sa Artom na sastavljanju poruka za Zemlju i pored svega toga, morala da objasni Saksovu najnoviju zamisao Maji, Nirgalu i ostalima u Barouzu. Činilo se da se tok događaja, i pre toga ubrzan, priključio na neki mahnit zamajac, i pojurio tako da ga više niko nije mogao kontrolisati ne ostavljajući vremena da se jede, spava ili ode u kupatilo. Ali sve se to ipak moralo, i Nađa se oteturala do kupatila i priuštila sebi jedno dugo tuširanje, a onda je doručkovala, spartanski, hleb i sir, i na kraju se opružila na kauč i kratko odspavala, ali je taj san bio od nemirne i plitke vrste, u kojoj je njen um nastavio da radi, prevrćući mutne, neuobličene misli o događajima dana, mešajući ih sa glasovima prisutnih u sobi. Nirgal i Džeki nisu uspevali da se slože; je li tako bilo i sa ostalima? Ubrzo je ponovo bila na nogama, ništa manje iscrpljena. Prisutni u sobi još su govorili o Džeki i Nirgalu. Nađa ode do kupatila, a zatim u potragu za kafom. Dok je spavala, u Di Marterej su stigli Zeik, Nazik i velika grupa Arapa, i Zeik pomoli glavu u kuhinju: "Saks kaže da šatl samo što nije stigao." Di Marterej se nalazio samo šest stepeni severno od polutara, tako da su bili na povoljnom položaju da posmatraju vazdušno kočenje šatla, koje će se dogoditi tek posle zalaska Sunca. Vreme im je išlo na ruku, nebo je bilo bez oblaka i prozirno. Zašlo je Sunce, nebo na zapadu se zatamnilo, a luk boja iznad Sirtisa postao je paleta spektra, prelivanje nijansi žute, narandžaste, uske blede trake zelene, zelenkasto modre i indiga. Onda Sunce nestade iza crnih brda, i boje neba se produbiše i postadoše prozirne, kao da je kupola nebeska odjednom postala stotinu puta veća. A usred ovih boja, između dve večernje zvezde, zasija novorođena treća zvezda i pohita nebom, ocrtavši za sobom kratak i prav trag. Ovo je bilo uobičajeno dramatično pojavljivanje šatlova kada bi uz oganj usporavali u gornjoj atmosferi, gotovo podjednako vidljivo danju kao noću. Bio im je dovoljan minut da prelete s kraja na kraj neba, poput neužurbanih, blistavih kometa. Ali ova zvezda, dok je još bila visoko na nebu, poblede do kraja, i nestade. Posmatračka soba u Di Martereju bila je prepuna ljudi, i mnogi su nehotično uzviknuli na ovaj neubičajeni prizor, iako su bili pripremljeni. Kada se sjaj potpuno izgubio, Zeik zamoli Saksa da da objašnjenje onima koji nisu čuli celu priču. Prolaz za ulazak šatlova na orbitu je uzak, rekao im je Saks, isti kakav je imao Ares, tamo na početku. Bilo je malo mesta za pogreške. Zato je Saksova tehnička grupa u krateru Da Vinči opremila raketu natovarenu metalnim otpadom - kao kontejner sa starim gvožđem, rekao je - i ispalili je nekoliko sati pre dolaska šatla. Punjenje je eksplodiralo na mestu ulaza šatla u atmosferu samo nekoliko minuta pre njegovog dolaska, razbacavši metalni otpad u traku koja je bila široka i niska. Ulaske na orbitu su, naravno, potpuno kontrolisali računari, i kada je radar šatla identifikovao pojas otpada, VI koja je krmanila šatlom nije imala mnogo izbora. Zaranjanje ispod pojasa uvelo bi šatl u gušću atmosferu i veoma verovatno bi ga spalilo; prolazak kroz otpad mogao je da ošteti toplotni štit, i posledica bi ponovo bila sagorevanje šatla. Shikata ga nai, dakle; s obzirom na nivoe rizika koji su joj bili programirani, VI je morala da odustane od vazdušnog kočenja iznad pojasa otpada i da skrene na putanju koja ju je vodila van atmosfere. A to je značilo da se šatl i dalje kreće u dubinu Sunčevog sistema brzinom bliskom maksimalnoj, dakle skoro četrdeset hiljada kilometara na sat.

"Postoji li još neki način da uspore osim vazdušnog kočenja?" Zeik upita Saksa. "Zapravo, ne. Zato i koče u atmosferi." "Znači, šatl je izgubljen?" "Ne mora da znači. Mogu da upotrebe neku drugu planetu kao gravitaciono odskočište za povratak ovamo ili na Zemlju." "I sada su na putu prema Jupiteru?" "Pa, Jupiter je sada na drugoj strani Sunčevog sistema?" Zeik se smešio. "Onda prema Saturnu?" "Možda bi mogli da prođu sasvim blizu nekoliko asteroida, od jednog do drugog", reče Saks, "i da promene pad... putanju." Zeik se nasmeja, i iako je Saks nastavio o strategijama izmene putanje, suviše ljudi je govorilo u glas da bi ga iko čuo. Sada su mogli da prestanu da brinu zbog dolaska pojačanja sa Zemlje, bar na neko vreme. Ali Nađa je imala utisak da ova činjenica može kod pripadnika policije UNTA u Barouzu da izazove osećaj da su priterani uz zid, i tako ih učini još opasnijima. U isto vreme, Crveni su i dalje napredovali na sever, što je nesumnjivo pojačavalo to osećanje kod bezbednjaka. Iste neći kada je šatl imao neuspešan pokušaj ulaska u atmosferu, grupe Crvenih u oklopnim vozilima dovršile su zauzimanje bedema. To je značilo da se nalaze sasvim blizu Barouzovog kosmodroma - dakle, samo deset kilometara severozapadno od grada. Tada se na ekranu pojavi Maja; izgledala je potpuno jednako kao i pre svog velikog govora. "Ako Crveni preuzmu kosmodrom", reče ona Nađi, "bezbednjaci će biti odsečeni u Barouzu." "Znam. To nikako ne želimo. Pogotovo ne sada." "Znam. Zar ne možeš da ih obuzdaš?" "Više se ne savetuju sa mnom." "Mislila sam da si ti ovde veliki vođa." "A ja sam mislila da si to ti", odbrusi joj Nađa. Maja se nasmeja, suvo i gorko. Iz Praksisa je stigao još jedan izveštaj, paket zemaljskih informativnih emisija otposlat preko Veste. Najveći deo toga bile su poslednje informacije o potopu, i katastrofama u Indoneziji i mnogim drugim priobaljima, ali je bilo i političkih vesti, uključujući neke slučajeve nacionalizacije metanatske imovine od strane vojski nekih zemalja klijenata iz Južnog Kluba, za šta su u Praksisu verovalli da znači početak pobune vlada protiv metanata. O demonstracijama u Barouzu je, sa druge strane, bilo javljeno u mnogim zemljama, i svakako se razgovaralo u uredima vlada i na sednicama upravnih odbora svuda na svetu. Švajcarska je potvrdila da uspostavlja diplomatske odnose sa marsovskom vladom 'koja će naknadno biti izabrana', kao što je Art uz osmeh dodao. Praksis je učinio isto. Svetski sud je najavio da će razmotriti tužbu koju je podigla Miroljubiva Neutralna Koalicija iz Dorsa Brevije protiv UNTA - slučaj je u zemaljskim sredstvima informisanja dobio naslov 'Mars protiv Zemlje' - u najkraćem mogućem roku. A šatl je javio o neuspelom pokušaju ulaska u atmosferu; prema vestima, planirano je da pokuša zaokret među asteroidima. Međutim, Nađa je bila zadovoljna što na Zemlji nijedna od ovih vesti nije postala uvodna, jer je haos nastao usled poplava i dalje bio glavna i najveća briga za sve. Svuda su bili milioni izbeglica, a mnogi među njima nisu imali više ništa... Ali to je i bio glavni razlog da podignu ustanak baš u tom trenutku. Na Marsu, pokret za nezavisnost preuzeo je kontrolu nad većinom gradova. Šefild je još bio uporište metanacionalki, ali

je tamo gore na Pavonisu vođa pokreta bio Piter Klejborn, koji je vodio operacije na način koji oni u Barouzu nisu uspeli da postignu. Ovo je bilo delom zato što su mnogi radikalni elementi u pokretu izbegavali Tarzis, a delom zato što je situacija u Šefildu bila izuzetno složena, sa malo prostora za manevrisanje. Ustanici su sada kontrolisali Arsiju i Askreus, kao i malu naučnu stanicu u krateru Zp na Olimpus Monsu; osim toga, i veći deo Šefilda. Ali je utikač lifta, i čitavu gradsku četvrt oko njega, čvrsto držala policija, naoružana do zuba. Piter je stoga imao pune ruke posla gore u Tarzisu i nije mogao da im pomogne u Barouzu. Nađa je kratko razgovarala s njim, opisala mu situaciju u Barouzu i preklinjala ga da pozove En i zatraži od nje da obuzda svoje Crvene. Obećao je da će učiniti sve što bude mogao, ali kao da nije bio ubeđen da će ga majka saslušati. Nađa je posle toga ponovo pokušala da dobije En, ali bez uspeha. Potom je pozvala Hejstingsa, i on joj se javio, ali njihov razgovor nije doneo nikakav učinak. Hejstings više nimalo nije podsećao na onog razumnog, pokroviteljski nastrojenog sagovornika od prethodne večeri. "Ovo zauzimanje bedema!" besno je vikao. "Šta hoće time da dokažu? Mislite da verujem da će razrušiti bedem dok je u gradu dve stotine hiljada ljudi, većinom vaših pristalica? Besmislica! Ali da vam kažem, u ovoj organizaciji ima ljudi kojima se ne dopada opasnost u koju se na taj način dovodi narod! Upozoravam vas, ne mogu da preuzmem odgovornost za ono što će se desiti ako ti ljudi odmah ne napuste bedem - i Izidis Planiciju uopšte! Sklanjajte ih odande!" Onda je prekinuo vezu, pre nego što je Nađa stigla da odgovori, da bi se okrenuo nekom ko je ušao kod njega dok je govorio. Uplašen čovek, pomisli Nađa, osećajući kako je onaj gvozdeni orah ponovo stiska unutra. Čovek koji više ne vlada situacijom. Tačna procena, bez sumnje. Ali nije joj se dopao izraz na njegovom licu pre nego što je prekinuo vezu. Čak je pokušala još jednom da ga pozove, ali u Tejbl Mauntinu više niko nije odgovarao. Saks ju je probudio u stolici nekoliko sati kasnije, i tada joj je postalo jasno zašto je Hejstings bio onoliko zabrinut. "Jedinica UNTA koja je spalila Sabiši došla je u oklopnim vozilima i pokušala da... da preotme bedem od Crvenih", reče joj Saks, natmurenog lica. "Izgleda da je došlo do borbe oko dela bedema najbližeg gradu. A neke jedinice Crvenih tamo gore upravo su nam javile da je bedem provaljen." "Šta?" "Dignut u vazduh. Izbušili su rupe u njemu i postavili eksploziv - radi pretnje. Ali se sve završilo tako što su ga u borbi aktivirali. Tako bar kažu da je bilo." "Oh, Bože." Njena pospanost netragom nestade, oduvana unutrašnjom eksplozijom, udarnim talasom adrenalina koji je projurio kroz nju. "Da li si uspeo da dobiješ potvrdu?" "Vidi se oblak prašine koji zaklanja zvezde. Veliki." "Bože." Otišla je do najbližeg ekrana, sa srcem koje joj je tuklo u grudima. Bilo je tri posle ponoći. "Ima li izgleda da led zaguši pukotinu i posluži kao brana?" Saks zažmiri. "Ne verujem. Zavisi od toga koliko je široka pukotina." "Zar ne možemo i mi da postavimo eksploziv i zatrpamo otvor?" "Mislim da ne. Gledaj, evo snimka koji su poslali Crveni južno od otvora u bedemu." Pokazao je prema ekranu, koji je prikazio IC sliku sa crnim područjem sa leve strane, crnkasto zelenim sa desne i šumski zelenim u sredini. "To u sredini je zona proloma, koja je toplija od regolita. Izgleda da se eksplozija dogodila pored džepa tečne vode. Ili je druga eksplozija otopila led iza proloma. U svakom slučaju, ovamo se izliva velika količina vode koja će još više proširiti otvor. Ne, nema sumnje da smo u nevolji." "Sakse", uzviknu ona i uhvati mu se za rame kada se sagnula da osmotri ekran. "Ovi ljudi u

Barouzu, šta će biti sa njima? Boga mu, na šta je En mislila?" "Možda to nije bila En." "En ili neko od Crvenih!" "Bili su napadnuti. Moglo se dogoditi slučajno. Ili je neko od onih na bedemu pomislio da će ih naterati da ostave eksploziv. U tom slučaju posredi je bila situacija 'upotrebi ili ostavi'." On zatrese glavom. "A te su uvek opasne." "Bog ih ubio." Nađa žestoko protrese glavom, ne bi li je razbitrila. "Moramo nešto da učinimo!" Napregnuto je razmišljala. "Jesu li vrhovi meza dovoljno visoki da ostanu iznad bujice?" "Samo privremeno. Ali Barouz je na otprilike najnižem mestu u toj dolini. Zato je tamo i izgrađen, da ima širok vidik na strane doline. Ne, i vrhovi meza biće potopljeni. Ne znam koliko će vremena biti potrebno za to. Čekaj da vidimo, zapremina koja će biti popunjena iznosi..." Mahnito je kucao brojke, ali su mu oči bile odsutne, i Maja odjednom shvati da deo njegovog uma računa brže od VI, geštalt koji dočarava situaciju, zagledan u večnost, klimajući glavom kao slepac. "Mogli bi da bude veoma brzo", prošapta on, još pre nego što je prestao da kuca. "Ako je džep otopljenog leda dovoljno veliki." "Moramo da pretpostavimo da jeste." On klimnu glavom. Sedeli su jedno pored drugog, zureći u ekran Saksove VI. Saks kolebljivo progovori: "Kada sam radio u Da Vinčiju, pokušao sam da zamislim moguće scenarije. Oblik budućih događaja. Razoreni grad. Mislio sam da će to biti šatori. Ili požare." "Pa?" reče Nađa, posmatrajući ga. "Razmišljao sam o jednom eksperimentu ... planu." "Kaži mi", reče Nađa čvrsto. Ali Saks je počeo da čita nešto što je ličilo na meteorološki izveštaj, koji se tek bio pojavio iznad brojki što su prolazile preko njegovog ekrana. Nađa je strpljivo čekala da završi i, kada je podigao pogled sa VI, ona reče: "Dakle?" "Iz Ksantea dolazi talas visokog pritiska, preko Sirtisa. Trebalo bi da stigne već danas. Ili sutra. Tada će na Izidis Planiciji pritisak biti oko trista četrdeset milibara, sa otprilike četrdeset pet odsto azota, četrdeset odsto kisenika i petnaest odsto ugljen-dio..." "Sakse, ne zanima me kakvo će biti vreme!" "Može se disati", reče on. Posmatrao ju je onim svojim reptilskim pogledom, kao neki gušter ili zmaj, ili neki hladni potomak ljudske vrste, sposoban da živi u vakuumu. "Gotovo da može. Ako se profiltrira CO 2 . A to možemo. U Da Vinčiju smo proizvodili maske za disanje. Napravljene su od mreže cirkonijumske legure. Jednostavno je. Molekuli CO 2 veći su od molekula kiseonika i azota, pa smo napravili molekurani filter. Filter je i aktivan, zato što ima piezoelektrični sloj, pa se napon koji se stvara kada se materijal ugiba prilikom udisanja koristi za aktivni transfer kiseonika kroz filter." "A prašina?" upita Nađa. "Reč je o više filterskih slojeva, poređanih po gustini. Prvo zaustavljaju prašinu, pa mikroskopske čestice, i na kraju CO 2 ." On je pogleda. "Mislio sam da bi ljudi mogli... da treba da se izvuku iz grada. Zato smo napravili pola miliona komada. Maska se samo navuče. Ivice su od lepljivog polimera i prijanjaju za kožu. Tada slobodno udišeš vazduh. Veoma jednostavno." "Znači, evakuišemo Barouz." "Ne vidim drugu mogućnost. Ne možemo dovoljno brzo da izvučemo tolike ljude vozovima ili avionima. Ali možemo pešice."

"Ali kuda?" "Prema stanici Libija." "Sakse, od Barouza do stanice Libija ima oko sedamdeset kilometara, zar ne?" "Sedamdeset tri kilometra." "To je vraški dug marš!" "Mislim da će većina ljudi izdržati ako budu morali", reče on čvrsto. "A one koji ne budu izdržali možemo da pokupimo u rovere i dirižable. Kad ljudi stignu na stanicu Libija, odatle će moći dalje vozom. Ili dirižablom. A stanica može da primi dvadeset hiljada ljudi odjednom. Ako se stisnu." Nađa razmisli o tome, zagledana u Saksovo bezizrazno lice. "Gde su maske?" "U Da Vinčiju. Ali su već natovarene u brze avione, tako da možemo da ih dopremimo za dva sata." "Jesi li siguran da su ispravne?" Saks klimnu glavom. "Oprobali smo ih. Osim toga, doneo sam nekoliko maski ovamo. Da ti pokažem." Ustao je i otišao do svoje stare crne torbe, otvorio je i izvadio svežanj belih maski. Odvojio je jednu i dao je Nađi. Bila je to maska za nos i usta, veoma nalik na standardne građevinske maske za zaštitu od prašine ali deblja, i sa ivicom lepljivom na dodir. Nađa je pregleda, navuče na glavu i zateže tanki kaiš. Disala je kroz nju podjednako lako kao i kroz građevinsku masku. Nije bilo nikakve smetnje. Činilo se da dobro zaptiva. "Hoću da je probam napolju", reče. Prvo je Saks javio u Da Vinči da pošalju maske, a onda su sišli do rezervne izlazne komore. Vest o planu i probi se proširila, i ubrzo su sve maske koje je Saks doneo sa sobom bile podeljene. Sa Nađom i Saksom trebalo je da izađe još desetoro ljudi, među kojima su bili Zeik i Nazik, kao i Spenser Džekson, koji je stigao u Di Marterej samo jedan sat ranije. Svi su nosili savremeni tip hodača, padobranske kombinezone od slojevitog izolovanog materijala sa grejnim nitima, ali bez onih starih, krutih materijala koji su bili potrebni u vreme kada je pritisak bio nizak. "Pokušajte sa isključenim grejačima", reče Nađa ostalima. "Tako ćemo moći da osetimo koliko je hladno u gradskoj odeći." Stavili su maske i izišli u komoru garaže. Vazduh u komori ubrzo postade studen. A onda se otvoriše spoljnja vrata. Zakoračiše na otvoreno. Bilo je hladno. Nalet mraza ošinu Nađu po čelu i očima. Bilo je teško ne dahtati. Za to je verovatno bio kriv prelazak sa 500 na 340 milibara. Suzile su joj oči i curilo joj je iz nosa. Izdahnula je i opet udahnula. Od ledenog vazduha bolela su je pluća. Oči su joj bile izložene vetru - bio je to osećaj koji je najjače delovao na nju, taj nedostatak zaštite za oči. Zadrhtala je kada joj se hladnoća uvukla u materijal hodača i u pluća. Mraz je imao oštrinu Sibira, pomislila je. 260 stepeni Kelvina, minus trinaest stepeni centigrada - pa, i nije bilo tako strašno, u stvari, nego se ona odvikla. Mnogo puta su joj se na Marsu ledile šake i stopala, ali su prošle tolike godine - zapravo više od veka! - otkako je na glavi i u plućima osetila takvu hladnoću. Ostali su glasno razgovarali, a glasovi su im zvučali neobično u otvorenom prostoru. Bez interkoma u šlemovima! Vratni prsten hodača, u kome je trebalo da leži šlem, bio je leden na njenoj ključnoj kosti i potiljku. Prastari, izlomljeni, crni kamen Velikog Nagiba bio je pokriven tankom noćnom slanom. Imala je periferni pogled kakav nikad nije mogla da ima pod šlemom - vetar - suze studeni. Emotivno, nije osećala ništa posebno. Bila je iznenađena kako stvari izgledaju bez posredstva vizira ili prozorskog stakla; imale su britku, halucinantnu jasnoću, čak i pri svetlosti

zvezda. Istočno nebo bilo je bogate pruskoplave boje svitanja, sa visokim cirusnim oblacima već načetim svetlošću, nalik na ružičaste konjske repove. Oštrobride terase Velikog Nagiba bile su crnosive na svetlosti zvezda, oivičene crnim senkama. Vetar u njenim očima! Ljudi su govorili bez interkoma, tankim i bestelesnim glasovima, iz usta sakrivenih maskama. Nije bilo nikakvog mehaničkog šuma, zujanja ili šištanja, niti rezonancije; posle više od veka ovakve buke, vetrovita tišina otvorenog prostora bila im je neobična, slušno prazna. Nazik je izgledala kao da nosi beduinski veo. "Hladno je", reče ona Nađi. "Uši mi gore. Osećam vetar u očima. Na licu." "Koliko će trajati filteri?" upita Nađa Saksa, govoreći glasno da bi bila sigurna da ju je čuo. "Stotinu sati." "Nezgoda je što ljudi moraju da izdišu vazduh kroz njih." To će povećati sadržaj CO 2 u filteru. "Da. Ali nisam uspeo da smislim jednostavan način da ih zaobiđem." Stajali su na površini Marsa, gologlavi. Udisali su njegov vazduh bez ikakve druge zaštite osim filterskih maski. Vazduh je bio redak, ocenila je Nađa, ali se nije osećala ošamućeno. Visok postotak kiseonika nadoknađivao je nizak atmosferski pritisak. Učešće kiseonika u ukupnom pritisku bilo je odlučujuće, a kako ga je u vazduhu bilo mnogo... Zeik reče: "Jesmo li mi prvi koji rade ovako nešto?" "Ne", reče Saks. "U Da Vinčiju smo to često radili." "Uopšte nije loše! Čak nije ni hladno koliko sam mislio da će biti!" "A pešačenje će vas zagrejati", reče Saks. Malo su hodali okolo, pazeći gde staju u mraku. Bez obzira na Zeikovu izjavu, bilo je veoma hladno. "Trebalo bi da se vratimo unutra", reče Nađa. "Trebalo bi da ostanete, da vidite izlazak Sunca", reče Saks. "Mnogo je lepše bez šlemova." Iznenađena zbog ovog izliva osećanja kod njega, Nađa reče: "Videćemo ga drugi put. Sada ima dosta toga oko čega moramo da se dogovorimo. Osim toga, hladno je." "Ali prija", reče Saks. "Gle', eno Kergelenovog kupusa. I sandvorta ." Kleknuo je i sklonio u stranu dlakavi list da im pokaže skriveni beli cvet, jedva vidljiv u šturoj svetlosti skorog svitanja. Nađa je zurila u njega. "Hajdemo unutra", reče ona. Pođoše nazad. U komori su poskidali maske i uskoro su bili u svlačionici utočišta, trljajući oči i duvajući u prste u rukavicama. "Nije bilo tako hladno!" "Vazduh je bio tako svež!" Nađa smaknu rukavice i opipa nos. Koža je bila ledena, ali ne i promrzla. Pogledala je Saksa, čije su oči blistale nekim divljim izrazom, sasvim nesvojstvenim za njega - neobičan i nekako dirljiv prizor. U stvari, svi su izgledali uzbuđeno, na ivici smeha od ushićenja, pomešanog sa brigom zbog opasne situacije dole u Barouzu. "Godinama sam radio na tome da povećam sadržaj kiseonika", Saks je objašnjavao Nazik, Spenseru i Stivu. Spenser reče: "Mislio sam da je to bilo da bi tvoj požar u Kasei Valisu bolje goreo." "A, ne. Što se tiče vatre, kad se postigne određeni sadržaj kiseonika, to postaje više stvar suvoće i vrste materijala koji gori. Ne, to je bilo da se pojača pritisak kiseonika, da bi ljudi i životinje mogli da dišu. Još da je bilo moguće smanjiti sadržaj ugljen-dioksida..." "To su, znači, bile maske za životinje?" Oni se nasmejaše i pođoše gore u zajedničke prostorije, a Zeik uze da skuva kafu dok su ostali prepričavali šetnju i dodirivali jedni drugima obraze da uporede koliko su hladni.