opažao minijaturne vodene tokove, obeležene svojim susetkama oštricama, koji su krivudali između kamenja. Klečeći na ojačanom jastučetu za kolena, Saks isključi uvećavajuće naočare i pogleda okolo; iako nisko u odnosu na okolni teren, on tad prvi put ugleda čitave nizove malih fel-polja, rasutih po padini morene poput zakrpa na persijskom tepihu, razdvojenih pokretnim ledom. Vrativši se u stanicu, zatvorio se u laboratoriju i dugo posmatrao primerke biljaka pod mikroskopima, vršio razne opite i prepričavao nalaze Berkini, Kler i Džesiki. "Uglavnom su poliploidi?" upita Saks. "Tako je", reče Berkina. Na Zemlji je poliploidija česta pojava na velikim visinama, tako da tu nije bilo ničeg neobičnog. Pojava je sama po sebi bila neobična - udvojavanje, utrojavanje ili učetvoravanja prvobitnog broja hromozoma biljke. Diploidne bilje, sa deset hromozoma, naslediće poliploidi sa dvadeset, trideset ili čak četrdeset hromozoma. Biolozi su godinama koristili tu pojavu da stvore novo baštensko bilje, jer su poliploidi obično bili krupniji - veći listovi, cvetovi, plodovi, ćelije - i često su zauzimali veće prostore nego matične biljke. Ova vrsta prilagodljivosti bila je pogodna za osvajanje novih oblasti, kao što je bio prostor unutar ili ispod lednika. Na zemaljskom Arktiku bilo je oblasti gde su osamdeset odsto biljaka bili poliploidi. Saks je pretpostavljao da je reč o strategiji izbegavanja prekomernog broja mutacija, što je objašnjavalo njihovo prisustvo u oblastima sa visokom stopom ultraljubičastog zračenja. Jako ultraljubičasto zračenje razorilo bi određeni broj gena, ali ako su ovi bili kopirani u drugim hromozomskim nizovima, mogućnost pojave genotipskih oštećenja bila je gotovo odstranjena, kao i svako ograničenje razmnožavanja. "Otkrili smo da, čak i kada ne počnemo sa poliploidima, a obično počinjemo, biljke se posle nekoliko pokolenja same menjaju." "Jeste li otkrili pokretački mehanizam za to?" "Ne." Još jedna zagonetka. Saks je zurio kroz mikroskop, zbunjen ovom zapanjujućom pukotinom u sramotno razuđenom tkanju bioloških nauka. Ali tu se ništa nije moglo; i sam se bavio tom materijom u svojim laboratorijama u Vidikovcu Ehus, još tamo pedesetih godina, i pokazalo se da pojačano ultraljubičasto zračenje podstiče poliploidiju u organizmu, ali ostalo je neobjašnjeno kako ćelije znaju za ovu razliku i kako potom višestruko povećavaju broj hromozoma... "Moram priznati da sam iznenađen kako sve buja." Kler se zadovoljno osmehnu. "Bojala sam se da ćeš posle Zemlje pomisliti kako je sve pusto." "Pa, ne." Pročistio je grlo. "Biće da nisam očekivao ništa. Ili samo alge i lišaje. Ali ova fel-polja izgleda da su veoma plodna. Mislio sam da će to duže trajati." "I bi, na Zemlji. Ali ne smeš da zaboraviš da ovde nismo samo pobacali seme i čekali da vidimo šta će se dogoditi. Svakoj vrsti pojačali smo otpornost i ubrzali rast." "Osim toga, svakog proleća ponovo smo zasejavali", reče Berkina, "i đubrili bakterijama koje vezuju azot." "A ja sam mislio da je bila reč samo o bakterijama za denitrifikaciju." "Njih smo zasejavali na zemljištima bogatim natrijum-nitratom, da bi oslobađale azot u atmosferu. Ali tamo gde gajimo kulture potrebno nam je više azota u tlu, te zato zasejavamo vezivače azota." "Meni to ipak nekako izgleda prebrzo. I sve to mora da se dogodilo pre postavljanja solete." "Stvar je u tome", reče Džesika za svojim stolom na drugom kraju sobe, "da u ovoj fazi nema konkurencije. Uslovi su teški, ali je reč o veoma otpornim biljkama, i kada ih zasejemo tamo napolju, nema toga što bi ih usporilo."
"Prazna niša", reče Kler. "A ovde postoje bolji uslovi nego na većini mesta na Marsu", dodade Berkina. "Na jugu imaš afelovu zimu i visije. Tamošnje stanice izveštavaju da zime donose pravi pomor. S druge strane, ovdašnja, perihelova zima, mnogo je blaža, a visina iznosi samo jedan kilometar. To su prilično gostoljubivi uslovi. Umnogome bolji nego na Antarktiku." "Posebno što se tiče sadržaja CO 2", reče Berkina. "Pitam se da li je to razlog te brzine o kojoj govoriš. Kao da su biljke dopingovane." "A", reče Saks, klimajući glavom. Fel-polja su, dakle, bila bašte. Pospešeni rast umesto prirodnog. Naravno, znao je da je tako - to se radilo svuda na Marsu - ali su fel-polja, kamenita i raspršena, izgledala dovoljno prirodno i divlje da ga na trenutak prevare. I sad, kada se dosetio da je reč o baštama, bio je iznenađen njihovom plodnošću. "Pa još sa soletom koja zasipa površinu Sunčevom svetlošću!" uzviknu Džesika. Zatresla je glavom, kao da joj se to ne dopada. "Prosečna vrednost osunčanosti bila je četrdeset pet odsto u odnosu na Zemlju, a sa soletom treba da poraste do pedeset četiri." "Kažite mi nešto više o soleti", reče Saks oprezno. Ispričali su mu na smenu. Grupa transnacionalki, predvođena Subarašijem, izgradila je kružno ustrojstvo rebrasto postavljenih Sunčevih jedara-ogledala, postavljeno između Sunca i Marsa i tako usmereno da upravlja i sabira svetlost koja bi inače promašila planetu." Pomoćni prsten ogledala, koji se okretao na orbiti iznad pola, odbijao je svetlost nazad do solete da ublaži priliv Sunčeve svetlosti, pa je i ta svetlost bila usmeravana prema Marsu. Oba ova sistema ogledala bila su ogromna u poređenju sa pređašnjim tegljačkim jedrima koja je Saks uposlio da odbijaju svetlost prema površini, i količina svetlosti koju su unosili u sistem bila je itekako značajna. "Gradnja mora da je koštala čitavo bogatstvo", promrmlja Saks. "Oh, da. Veliki transnati ulažu neverovatna sredstva." "I to nije sve", reče Berkina. "Nameravaju da naprave sočiva koja će leteti na visini od samo nekoliko stotina kilometara iznad površine i sabirati deo svetlosti koja pristiže dok ne zagreje površinu do fantastičnih temperatura, recimo pet hiljada stepeni..." "Pet hiljada!" "Da, mislim da sam čuo taj podatak. Planiraju da istope pesak i regolit ispod njega, i da tako oslobode gasove u atmosferu." "Ali šta će biti sa površinom?" "Radili bi to u pustim predelima." "U linijama", reče Kler. "Tako da dobiju jarkove?" "Kanale", reče Saks. "Tako je." Nasmejaše se. "Kanale sa staklenim stranama", reče Saks, uznemiren pomišlju na oslobođene gasove. Među njima bi bilo dosta ugljen-dioksida, možda čak najviše. Ali nije hteo da pokaže preveliko zanimanje za glavna pitanja teraformiranja. Stoga je oćutao, i razgovor se ubrzo vratio na njihov zadatak. "Pa", reče Saks, "izgleda da će se neka od ovih fel-polja uskoro pretvoriti u alpske pašnjake." "Oh, pa već jesu", reče Kler. "Stvarno?" "Da, ali su mala. Ali pođi tri kilometra dalje duž zapadne ivice, ako već nisi. Tamo ćeš ih videti. Alpski pašnjaci i krummholz. Nije bilo tako teško. Posadili smo drveće koje čak nismo mnogo ni
menjali, jer se pokazalo da mnoge vrste omorike i bora bolje podnose hladnoću nego u svojim staništima na Zemlji." "Čudna stvar." "Zaveštanje Ledenog doba, pretpostavljam. Ali je dobro došlo." "Zanimljivo", reče Saks. Ostatak tog dana proveo je za mikroskopima, slep za sve ostalo, izgubljen u mislima. Život je prožet duhom, govorila je Hiroko. Ta energija živih stvari bila je neshvatljiva, ta težnja ka množenju, pojava koju je Hiroko zvala zelena plima, viriditas. Nagon za ponavljanjem: sve to ga je činilo tako radoznalim. Sledećeg jutra, u zoru, probudio se u Filisinoj postelji, pored Filis, umotane u čaršave. Posle večere, cela grupa bila se vratila u osmatračnicu, po novom običaju, i Saks je nastavio razgovor sa Kler, Džesikom i Berkinom, i Džesika je ponovo bila vrlo predusretljiva prema njemu, a Filis je to primetila i pošla je za njim do toaleta pored lifta i tamo mu se ponudila onim svojim šokantno zavodljivim zagrljajem, tako da su, umesto da se vrate, sišli do spavaonica, i završili u njenoj sobi. Iako se osećao nelagodno što je nestao iz društva bez pozdrava, Saks je dosta strasno vodio ljubav s njom. A sada, dok ju je posmatrao, sećanje na taj nagli odlazak bilo mu je mučno. Za objašnjenje takvog ponašanja bila je dovoljna najobičnija soociobiologija: borba za parnjaka, jedna od osnovnih životinjskih aktivnosti. Naravno, Saks nikada do tada nije bio predmet ovakvog nadmetanja, ali u njemu nije nalazio ništa čime bi se ponosio; jedini razlog što mu se to dogođalo bila je Vladova kozmetička hirurgija, koja mu je slučajno preuredila lice u ustrojstvo koje je privlačilo žene. A zašto je ovaj ili onaj raspored crta lica privlačniji od drugog, upšte mu nije bilo jasno. Odavno je čuo sociobiološka objašnjenja seksualne privlačnosti, i bilo mu je jasno da neka od njih imaju logike: muškarac će tražiti partnerku sa širokim kukovima jer veruje da će mu ona lakše roditi decu, i sa izraženim grudima da bi dojila tu decu, i tako dalje; žena će tražiti snažnog muškarca da obezbedi hranu njenoj deci i da bude otac snažne dece, i tako dalje, i tako dalje. U tome je bilo smisla; ali crte lica nisu imale nikakve veze sa svim tim. Kod crta lica, sociološka objašnjenja postajala su prilično nategnuta: široko postavljene oči kao znak dobrog vida, lepi zubi kao znak zdravlja, izražen nos kao znak otpornosti prema prehladama - koješta. Ovde nije bila dovoljna logika. Ovde je bila reč o slučajnim ustrojstvima, o nečemu što privlači pogled. Estetski sud u kome male, nefunkcionalne odlike mogu da igraju značajnu ulogu, što je pokazivalo da praktični razlozi tu nemaju nikakav značaj. U njegovom slučaju bila je reč o bliznakinjama sa kojima je išao u školu - istovetnim bliznakinjama, sasvim nalik jedna drugoj, a opet je jedna od njih bila nekako obična, a druga prelepa. Ne, suština je bila u milimetrima kože, mesa, kosti i hrskavice, slučajno raspoređenim u raspored koji je dopadljiv ili nije dopadljiv. Dakle, Vlad je načinio neke izmene na njegovom licu, i sada su se žene nadmetale za njegovu pažnju, iako je ostao ista osoba kao pre. Osoba za koju Filis nije pokazivala ni trunku zanimanja, onda kada je izgledao onakav kakvim ga je priroda stvorila. Bilo je teško ne biti ciničan zbog toga. Biti željen, da, ali željen iz trivijalnih razloga... Ustao je iz kreveta i obukao jedan od onih nedavno izmišljenih superlakih kostima, mnogo udobniji za kretanje od starih rastegljivih hodača; i dalje je bilo potrebno zaštititi se od niskih temperatura i nositi šlem i rezervoar sa vazduhom, ali je pritisak koji je štitio od ozleda kože postao nepotreban. Sto šezdeset milibara bilo je sasvim dovoljno za to, i topla odeća, čizme i šlem. Stoga mu je trebalo samo nekoliko minuta da se opremi i da se ponovo nađe napolju na ledniku. Drobio je čizmama noćnu pokoricu leda na glavnoj stazi od zastavica, da bi zatim skrenuo nizbrdo duž zapadne ivice, prolazeći pored malih millefleur fel-polja, obloženih injem koje je već počinjalo
da se topi na Suncu. Stigao je do mesta gde je lednik pravio neveliku padinu, ledopad nestvarnog oblika; skretala je nekoliko stepeni levo, prateći korito od kamenih rebara. Odjednom vazduh ispuni glasan pucanj, praćen niskofrekventnom tutnjavom od koje mu je poigravao želudac. Led se kretao. Zastao je, osluškujući. Začu udaljen žubor potočića negde ispod leda. Pošao je dalje, svakim korakom se osećajući lakše i srećnije. Jutarnja svetlost bila je sasvim bistra, para na ledu poput belog dima. A onda, u okrilju ogromnih stena, naiđe na amfiteatar pusto-polja, posut cvetovima kao kapima boje; a u dnu tog polja nalazio se mali alpski pašnjak, okrenut ka jugu i zapanjujuće zelen, od tepiha trave i oštrika, ispresecanih ledom oivičnim potočićima. Duž ivica amfiteatra, zaklonjeno u pukotinama i pod stenama, gurilo se nekoliko patuljastih stabala. Bio je to krummholz, koji je u evoluciji planinskih oblasti bio sledeća faza posle alpskih pašnjaka. Patuljasto drveće koje je opazio pripadalo je običnim vrstama, uglavnom porodici belih omorika, Picea glauca, koje su u tim škrtim uslovima i same rasle manje, prilagođavajući se zaklonjenim mestima na kojima su izrasle. Ili, još verovatnije, bile zasađene. Video je i nekoliko građevinskih borova, Pinus contorta,, pomešanih sa brojinijim belim omorikama. Bilo je to drveće sa najvećom otpornošću na hladnoću na Zemlji, kome je osoblje Biotika verovatno ugradilo i otpornost na slanu podlogu, uzetu od drveća kao što je tamarisk. Da bi im se pomoglo, urađeno je dosta genetskog inženjeringa, ali su teški uslovi ipak omeli njihov rast, tako da su stabla koja su mogla da izrastu i trideset metara u visinu čučala u zaklonima visokim do kolena, potkresivana vetrovima i smetovima kao baštovanskim makazama. Otuda ime krummholz, na nemačkom 'patuljasta šuma', ili možda 'vilinska šuma' - oblast u kojoj je drveće prvi put iskoristilo rad na vezivanju gornjeg sloja zemlje obavljen na pustopoljima i alpskim pašnjacima. Drvorod. Saks je polako šetao amfiteatrom, gazeći po kamenju, razgledajući mahovine, oštrike, trave i svako stablo ponaosob. Te niske, čvornovate stvari bile su iskrivljene kao da su ih odgajili poremećeni baštovani bonsaija. "Što je lepo", ponavljao je glasno, razgledajući granu ili stablo, ili glatku koru koja se ljuštila kao lisnato testo. "Baš je lepo. Još kad bi bilo krtica. Krtica i miševa, mrmota i kuna, lisica." Ali je u atmosferi još bilo gotovo trideset odsto CO 2 , što je iznosilo oko pedeset milibara. Nijedan sisar ne bi dugo preživeo na takvom vazduhu. Saks je zbog toga bio od samog početka protivnik teraformiranja u dve faze, koje je predviđalo masivno početno unošenje CO 2 u atmosferu. Kao da je zagrevanje planete bilo jedini cilj! Ali zagrevanje nije ni bilo cilj. Cilj su bile životinje na površini. Ne zato što je to dobro samo po sebi, već zato što je dobro i za biljke, kojima je često potrebno da postoje životinje. Naravno, većina biljaka na fel-poljima samostalno se razmnožavala, a bilo je i nekoliko vrsta insekata, poboljšanih u Biotiku, koji su zujali okolo na tvrdoglav, opstajući način insekata, poluživi i jedva sposobni da obave svoj posao sakupljanja polena. Međutim, bilo je i mnogo drugih simbiotskih ekoloških funkcija za koje su bile potrebne životinje, kao areacija tla koju su obavljale krtice i miševi, ili raznošenje semenki preko ptica, i bez njih ne bi bilo plodnosti biljaka, a neke biljke ne bi ni mogle da opstanu. Ne, moraće da smanje sadržaj CO 2 u vazduhu, verovatno na početnih deset milibara koliko je težio kada su došli, kada je sam sačinjavao sav vazduh na planeti. Zbog toga je plan koji su pomenule njegove kolege, da se istopi regolit pomoću letećih sočiva, izgledao tako opasno. Samo će otežati njihov problem. U međuvremenu, ova neočekivana divota. Proveo je sate istražujući primerak po primerak, posebno zadivljen spiralnim stablima i granama, oguljenom korom i gustim iglicama jednog malog bora - bio je kao neka razbarušena skulptura. Nalazio se na kolenima, sa licem u oštriki i stražnjicom
u vazduhu, kada su Filis, Kler i ostali iz grupe nagrnuli u dolinu, smejući mu se i bezobzirno gazeći živu travu.
13. Filis je ostala s njim tog popodneva, kao i u nekoliko prethodnih prilika, i vratili su se zajedno. Saks je isprva pokušao da igra ulogu domorodačkog vodiča, pokazujući joj biljke čija je imena naučio tokom protekle nedelje. Ali Filis nije pokazala zanimanje za njih, i činilo se da ga uopšte ne sluša. Kao da joj je bio potreban samo kao slušalac, svedok njenog života. Zato je odustao od predstavljanja biljaka i počeo da postavlja pitanja, sluša i ponovo pita. Uostalom, bila je to dobra prilika da sazna više o trenutnom ustrojstvu vlasti na Marsu. Iako je preuveličavala svoju ulogu u tome, bilo je korisno slušati je. "Nisam verovala da će Subaraši tako brzo izgraditi i postaviti novi lift", reče ona. "Subaraši?" "Oni su glavni izvođači." "Ko ih je odabrao, UNOMA?" "A, ne. UNOMA-u je zamenila Prelazna vlada UN." "Znači, kada si bila predsednik Prelazne vlade, bila su, u stvari, predsednik Marsa." "Pa, članovi vlade smenjuju se na tom položaju, tako da on ne donosi veću vlast nego što je ima svaki član ponaosob. To je više za potrebe medija i vođenje sednica. Šminka." "Ipak..." "Ma, znam." Nasmejala se. "To je položaj koji su želeli mnogi moji nekadašnji prijatelji, ali ga nisu dobili. Čalmers, Bogdanov, Bun, Tojtovna - pitam se šta bi mislili kada bi saznali. No, kladili su se na pogrešnog konja." Saks skrenu pogled sa nje. "Dobro, kako je Subaraši dobio da radi novi lift?" "Tako je glasao koordinacioni odbor PV. Konkurisao je i Praksis, ali njih niko ne voli." "Sad kad ponovo imamo lift, misliš da će se stvari opet promeniti?" "Sigurno! Sigurno! Mnogo toga je zamrznuto još od nemira. Naseljavanje, izgradnja, teraformiranje, trgovina - sve je to bilo usporeno. Jedva smo uspeli da obnovimo neka porušena naselja. Bila je to neka vrsta prekog suda, naravno neophodnog, s obzirom na sve što se dogodilo." "Naravno." "Ali sada! Sav metal koji se nagomilao tokom ovih četrdeset godina sada može da ode na tržišta Zemlje, i to će neverovatno podstaći ekonomiju dva sveta. Videćemo više proizvoda sa Zemlje, i više uloženih sredstava, a porašće i broj doseljenika. Konačno možemo da otpočnemo sa nekim stvarima." "Sa soletom, na primer?" "Tako je! Savršen primer onoga što sam mislila. Postoje mnogobrojni planovi za ovdašnju izgradnju." "Kanali sa stranama od stakla", reče Saks. U poređenju sa tim, mohouli su izgledali beznačajno. Filis je govorila nešto o tome kako stvari stoje sjajno za Zemlju, i on zatrese glavom da je pročisti od nagomilanih džula po kvadratnom centimetru. Reče: "Mislio sam da Zemlja ima ozbiljne probleme." "Oh, Zemlja uvek ima ozbiljne probleme. Moraćemo da se naviknemo na to. Ne, veliki sam optimista. Hoću da kažem, ovdašnja recesija teško ih je pogodila tamo dole, posebno mlade tigrove i bebe tigrove, a naravno i manje razvijene zemlje. Ali će priliv industrijskih metala odavde podstaći ekonomiju za sve, uključujući i ekološku industriju. A izgleda da će odumiranje, na žalost, rešiti i mnoge druge njihove probleme." Saks se usredsredio na deo morene kojim su se peli. Ovde je soliflukcija, dnevno topljenje leda u
tlu strmine, izazvalo klizanje regolita naniže u nizovima udubljenja i nanosa, i iako je izgledao sivo i beživotno, bleda šara nalik na minijaturne pločice svedočila je da je zapravo prekriven plavo-sivim pahuljastim lišajem. U udubljenjima su se videli grumenovi tvari slične sivom pepelu, i Saks zastade da ubere jedan manji uzorak. "Vidi", prekinu Filis u govoranciji, "snežna mahovina." "Izgleda kao prljavština." "To je parazitska gljiva koja raste na njoj. Sama biljka, u stvari, je zelena, vidiš ove listiće? Taj deo još nije obrasla gljiva." Mladi listovi podsećali su pod lupom na zeleno staklo. Ali Filis nije htela ni da pogleda. "Ko je to odgajio?" upita, tonom koji je govorio da odgajivač nije imao ukusa. "Ne znam. Možda niko. Ima dosta novih vrsta koje su se same razvile." "Može li evolucija da bude tako brza?" "Pa, znaš - da li je polipolidija evolucija?" "Ne." Filis je išla dalje, nezainteresovana za mali, sivi uzorak. Snežna mahovina. Verovatno sa neznatnim genetskim uplivima ili sasvim samorodna. Probni uzorci, bačeni ovde zajedno sa ostalima da se vidi kako će uspevati. I zato veoma zanimljivi, po Saksovom mišljenju. Ali Filis je negde usput postala nezainteresovana. Nekada je bila prvoklasni biolog, i Saks je imao teškoća da poveruje da je moguće izgubiti onu radoznalost što leži u samom srcu nauke, onaj poriv da se pronikne u bit stvari. Ali i oni su starili. Bilo je sasvim verovatno da će se tokom njihovih sada već neprirodno dugih života svi izmeniti, čak i u dubini duše. Saksu se nije dopadala ova pomisao, ali je morao da je prizna. Kao i drugi novi stogodišnjaci, sve se teže prisećao pojedinosti iz prošlosti, posebno iz svojih srednjih godina, stvari koje su se dogodile između dvadeset pete i devedesete godine. Tako su se godine pre šezdeset prve, kao i razdoblje provedeno na Zemlji, gubili u magli zaborava. A sa oštećenim sećanjem, bilo je izvesno da će se promeniti. Zato je, kada su se vratili na stanicu, otišao u laboratoriju, uznemiren. Možda su, pomislio je, i sami bili zahvaćeni poliploidijom, ne kao jedinke već u kulturnom smislu - mnoštvo naroda, koji su dolazili ovamo i, zapravo, učetvorostručavali korenske niti, stvarajući prilagodljivost koja će omogućiti da se preživi na ovom tuđinskom tlu uprkos svim mutacijama izazvanim stresom... Ali ne. To je pre bila analogija nego homologija. Ono što bi u humanim naukama nazvali herojski uzor, ako je dobro razumeo pojam, ili metafora, ili već neka druga vrsta književne analogije. A analogije su obično bile besmislene - pre stvar fenotipa nego genotipa (ako se upotrebi još jedna analogija). Najveći deo pesništva i proze, u stvari celokupne humane nauke, da se ne pominju društvene, bio je, po Saksovom mišljenju, fenotipski. Smatrao ih je delom ogromne zbirke besmislenih analogija, koje ne samo da ne pomažu naporu da se objasne stvari, već i kvare percepciju istih. Neka vrsta neprestanog konceptualnog pijanstva, moglo bi se reći. Saks je oduvek davao prednost tačnosti i moći tumačenja, a zašto i ne bi? Ako je napolju 200 stepeni Kelvina, zašto to ne reći, nego govoriti o veštičjim sisama, i slične stvari, i tako vući sa sobom čitavo brdo prtljaga iz neznalačke prošlosti da bi se pomutio svaki susret sa čulnom stvarnošću? Besmisleno. Dobro, dakle, kulturna poliploidija ne postoji. To je samo predodređena istorijska situacija, posledica svega što je prethodilo - donesenih odluka, njihovih učinaka koji su se raširili planetom u potpunom neredu, menjajući se, neko bi rekao razvijajući se, bez ikakvog plana. Neplanski. U tom pogledu je postojala sličnost između istorije i evolucije, utoliko što su obe bile stvar uslovnosti i slučajnosti, kao i šablona razvoja. Ali su razlike, posebno u vremenskim rasponima, bile tako drastične da se sličnost ponovo pretvarala u puku analogiju.
Ne, bolje je usredsrediti se na homologije, one strukturne sličnosti koje ukazuju na stvarne fizičke odnose, koje zaista objašnjavaju. Ovo je u suštini bio povratak nauci. Ali posle susreta sa Filis, bilo je to sve što je želeo. Zato se ponovo posvetio proučavanju biljaka. Zapazio je da mnogi organizmi pustopolja imaju dlakavo lišće, koje je pomagalo biljkama da se zaštite od snažnih ultraljubičastih zraka Marsovog Sunca. Ova prilagođavanja lako su mogla biti primeri homologija, u kojima su vrste sa zajedničkim precima zadržale sve porodične odlike. Ili su bila primeri podudarnosti, u kojima su vrste iz različitih phyla došle do jednakih oblika usled funkcionalnih potreba. U poslednje vreme mogle su da budu i ishod bioinženjeringa, u kome su odgajivači dodelili iste odlike različitim biljkama da bi im omogućili iste pogodnosti. Da bi se utvrdilo da li je ovo ili ono, trebalo je prepoznati biljku, a onda proveriti u dokumentaciji da li ju je odgajio neki od timova za teraformiranje. U Elizijumu je postojala Biotikova laboratorija koju je vodio Hari Vajtbuk, gde je bila razvijena većina uspešnih površinskih biljaka, naročito oštrika i trava, pa je provera u Vajtbukovom katalogu često pokazivala da je u sve umešana i njegova ruka, i u tom slučaju su sličnosti često bile stvar veštački izazvanih podudarnosti, to jest Vajtbukovog ugrađivanja osobina kao što je dlakavo lišće u gotovo svaku biljku koju je odgajio. Zanimljiv primer slučaja u kome istorija oponaša evoluciju. A pošto im je bila namera da za kratko vreme stvore biosferu na Marsu, možda sto sedam puta brže nego što je to trajalo na Zemlji, bilo je sasvim prirodno da su morali neprestano da utiču na čin evolucije. Stoga marsovska biosfera neće biti slučaj filogenije kao sažimanja ontogenije, što je, uostalom, bila odbačena teorija, već istorije kao sažimanja evolucije. Ili oponašanja, do one mere u kojoj je to bilo moguće s obzirom na marsovsku sredinu. Ili čak upravljanja. Istorija koja upravlja evolucijom. Obeshrabrujuća zamisao. Vajtbuk je radio svoj posao sa dosta žara; uzgajio je, recimo, freatofitske grebene lišaja, koji su stvarali soli i ugrađivali ih u neku vrstu mikroporoznih koralnih struktura, tako da su dobijene bilje bile maslinasto ili mrkozelene mase polukristalastih blokova. Hodati između njih bilo je kao da idete kroz liliputanski biljni lavirint koji je bio izlomljen, napušten i napola zatrpan peskom. Pojedini blokovi biljke bili su slomljeni ili popucali, i tako čvornovati da su izgledali obolelo, od neke bolesti koja kao da je okamenjivala žive biljke, ostavljajući ih da se muče unutar slomljenih ljuštura od malahita i žada. Izgledale su neobično, ali su bile veoma uspešne; Saks je pronašao priličan broj ovih grebena od lišaja na vrhu rebra zapadne morene, kao i na škrtijem regolitu iza nje. Tamo je proveo nekoliko jutara, proučavajući ih; jednog jutra, prelazeći greben, osvrnuo se da pogleda preko lednika i ugledao peskoviti kovitlac kako juri povrh leda, svetlucavi, mali tornado boje rđe koji se kretao nizvodno. Odmah zatim zahvatio ga je snažan vetar, sa udarima od preko sto, a potom i sto pedeset kilometara na sat; morao je da čučne iza grebena, povremeno podižući ruku da proveri brzinu vetra. Bilo je teško odrediti je, jer je sve gušća atmosfera pojačala snagu vetrova, učinivši da izgledaju brži nego što su bili. Sve procene zasnovane na nagonima iz Podbrežja postale su krajnje neprecizne. Udari koji su ga šibali možda nisu bili brži od osamdeset kilometara na sat, ali su bili puni peska, koji mu je šištao po viziru i smanjivao vidljivost na stotinak metara. Posle sata provedenog u čekanju da mine peščana oluja, odustao je i vratio se u stanicu, krećući se sasvim polako preko lednika, od zastave do zastave, pazeći da ne izgubi načinjenu stazu - važna predostrožnost, ako je čovek hteo da ostane izvan oblasti opasnih pukotina. Čim je prešao led, Saks se žurno vratio u stanicu, razmišljajući o onom minijaturnom tornadu koji je najavio dolazak vetra. Neobična meteorološka pojava. Unutra je pozvao meteorološki kanal i uneo sve podatke o vremenu tog dana, a onda se zagledao u satelitski snimak oblasti koji mu je stigao. Sa Tarzisa se prema njima spuštalo ciklonsko jezgro. Sa zgušnjavanjem vazduha, vetrovi sa Tarzisa
postali su veoma siloviti. Saks je pretpostavljao da će izbočina zauvek ostati sidrišna tačka u marsovskoj klimatologiji. Vazdušne struje sa severa kružiće veći deo vremena uz severni obod i oko njega, kao što su zemaljske severne struje kružile oko Stenovitih Planina. Ali će, s vremena na vreme, vazdušne struje preći rub Tarzisa između vulkana i u tom usponu ispustiti vlagu na zapadni Tarzis. Potom će se ove suve vazdušne mase sjuriti niz istočnu padinu, kao maestral Velikog Čoveka, ili široko, ili fen, sa vetrovima koji će biti tako brzi i snažni da će sa zgušnjavanjem atmosfere postavi pravi problem; neki šatorski gradovi na otvorenoj površini već su bili do te mere ugroženi da se činilo da će morati ponovo da se povuku u kratere ili kanjone, ili bar da znatno ojačaju šatore. Saksu je ovaj problem klime izgledao tako uzbudljiv da je poželeo da napusti svoje botanička istraživanja i da mu se potpuno posveti. U stara vremena tako bi i učinio, i na mesec dana ili godinu zaokupio bi se klimatologijom, sve dok ne bi utažio radoznalost, i uvek je uspevao da doprinese rešavanju problema koji su se pojavljivali. Ali sada je video da je to bio dosta nedisciplinovan pristup, koji je vodio ka nekoj vrsti nasumičnog metoda, čak i izvesnog diletantizma. Sada, radeći kao Stiven Lindholm za Kler i Biotik, bio je prinuđen da se odrekne klimatologije, sa čežnjivim pogledom na satelitske snimke i njihove sugestivno uskovitlane nove sisteme oblaka, i da se zadovolji time da obavesti ostale o vihoru, a da o vremenu razgovara rekreativno, u laboratoriji ili tokom večere - dok su se njegovi glavni napori vratili malom ekosistemu i njegovom bilju, kao i pronalaženju načina da im se pomogne. I što je više osećao da počinje da upoznaje sve pojedinosti Arene, ova ograničenja njegovog novog identiteta sve su mu manje izgledala rđava. Jednostavno su značila da mora da se usredsredi na jednu disciplinu, što nije činio još od postdoktorskog rada. A koristi od usredsređenosti postajale su sve očiglednije. Bivao je bolji naučnik. Već sledećeg dana, na primer, pošto je vetar donekle opao i postao samo oštar, ponovo je izišao i pronašao koral od lišaja koji je proučavao kada je naišla oluja. Sve pukotine strukture bile su ispunjene peskom, što je verovatno i inače bio slučaj. Stoga je očistio jedan otvor i pogledao unutra kroz povećanje od dvadeset puta na viziru. Zidovi otvora bili su obloženi sićušnim dlakama, sličnim onima na izloženim listovima alpskog petolista. Ove dobro zaklonjene površine očito su bile dovoljno zaštićene. Možda im je svrha bila da oslobađaju višak kiseonika iz tkiva polukristalne spoljnje mase. Spontano ili planirano? Prelistao je opise na zglobu šake, i dodao opis najnovijeg uzorka, koji je zbog dlačica izgleda bio nova vrsta. Izvadio je mali fotoaparat iz džepa na boku i napravio snimak, stavio uzorak dlačica u kesu, vratio aparat i kesu u džep i pošao dalje. Sišao je da pogleda glečer, stupivši na njega na jednom od mnogih spojeva gde se njegov rub spuštao i glatko nastavljao na strminu morene. Sredinom je na ledniku sve bleštalo, kao da je sav posut odlomcima slomljenog ogledala koji odražavaju svetlost. Pod nogama su mu krckali komadi leda. Mali vodeni tokovi spajali su se u potoke dubokih korita, koji su naglo zaranjali u rupe na ledu. Ove rupe, kao i pukotine, bile su u svim prelivima plave boje. Rebra morene sijala su kao zlato, i kao da su se ugibala u isparenjima. Nešto u tom prizoru podsetilo je Saksa na plan solete, i on zazvižda kroz zube. Uspravio se i protegao krsta, osećajući se poletno i radoznalo, sasvim u svom elementu. Naučnik na poslu. Učio se da voli uvek mlad prvobitni napor 'istorije prirode', njeno iscrpno posmatranje pojava u prirodi; opis, kategorizacija, taksonomija - prvobitni napor da se objasni, ili, tačnije, njen prvi korak da jednostavno opiše. Kako su mu srećno izgledali istoričari prirode u svojim spisima, Lineus i njegov divlji latinski, Lajel i njegovo kamenje, Valas i Darvin i njihov veliki iskorak iz kategorije u teoriju, iz opservacije u paradigmu. Saks je to osećao, upravo tu, na ledniku Arena u
godini 2101, sa svim tim novim vrstama, taj životni proces određivanja vrsta, koliko ljudski toliko i marsovski - proces kome će jednom biti potrebne sopstvene teorije, neka vrsta evoistorije, ili istorijske evolucije, ili ekopoezije, ili jednostavno areologije. Ili, možda, Hirokinog viriditasa. Teorije o projektu teraformiranja - ne samo o njegovim ciljevima, već i o načinu sprovođenja. Ukratko, istorija prirode. Malo od onoga što se dešavalo moglo se proučavati pomoću opitne laboratorijske nauke, tako da se istorija prirode vraćala na svoje mesto među naukama, kao jednaka među jednakima. Ovde, na Marsu, sve hijerarhije bile su osuđene na pad, i ovo nije bila besmislena analogija, već precizna opaska onoga što je svima bilo očigledno. Ono što je svima bilo očigledno. Da li bi to shvatio, da nije provodio vreme ovde napolju? Da li bi En shvatila? Posmatrajući divlje ispucalu površinu glečera, uhvati sebe kako misli o njoj. Jasno je video svako brdašce i pukotinu, kao da još ima povećanje od dvadeset puta na viziru, ali sa beskrajnom dubinom polja - svaki preliv ružičaste boje i boje slonove kosti na izbušenim površinama, svaki odsjaj u barama otopljenog leda, zaobljeni brežuljci na horizontu - sve je, na trenutak, bilo hirurški čisto i izoštreno. Pade mu na pamet da ova vizija nije slučajnost (uvećanje kroz suze na njegovoj rožnjači, na primer), već posledica novog i sve većeg razumevanja predela. Bila je to neka vrsta saznajne vizije, i nije mogao da se ne seti Eninih ljutitih reči: Mars je mesto koje nikad nisi upoznao. Tada je to shvatio kao stilsku figuru. Ali sad se setio Kuna, koji je tvrdio da naučnici koji koriste različite paradigme doslovno žive u različitim svetovima, jer je epistemologija sastavni deo stvarnosti. Tako aristototelovci jednostavno nisu videli Galilejevo klatno, jer je ono za njih bilo telo koje pada na otežan način; i uopšte, naučnici koji su raspravljali o relativnim vrednostima suprotstavljenih paradigmi govorili su sami sa sobom, koristeći iste reči da opišu različite stvarnosti. I ovo je smatrao za stilsku figuru. Ali sada, razmišljajući o tome, upijajući halucinantnu jasnoću leda, morao je da prizna da je to dobar opis svih njegovih razgovora sa En. Bilo je to osujećenje za oboje, i kada mu je En doviknula da nikada nije upoznao Mars, što je u izvesnom smislu bila netačna izjava, verovatno je mislila da nije upoznao njen Mars, Mars stvoren njenom paradigmom. A to je svakako bila istina. Sada je, međutim, upoznavao Mars koji nikada ranije nije poznavao. Ali je preobražaj došao kroz nedelje posvećene onom delu marsovskog predela koji je En prezirala, novim oblicima života. Zato je sumnjao da je Mars koji je upoznao, sa njegovim snežnim algama i ledenim lišajima, bio Enin Mars. Niti je to bio Mars njegovih kolega teraformera. Bila je to funkcija onoga u šta je sam verovao i što je želeo - bio je to njegov Mars, koji se razvijao tu, pred njegovim očima, neprestano u procesu pretvaranja u nešto novo. Kao ubod u srce, osećao je želju da zgrabi En za ruku baš u tom času, i da je povuče za sobom niz zapadnu morenu, uzvikujući: Vidiš? Vidiš? Vidiš? Umesto nje je imao Filis, možda najmanje filozofski nastrojenu osobu koju je ikad poznavao. Izbegavao ju je kad god je to moglo da prođe neprimećeno, i provodio dane na ledu, na vetru, pod beskrajnim nebom severa, ili na morenama, krećući se četvoronoške i razgledajući bilje. Na stanici, uz večeru, razgovarao je o svojim nalazima sa Kler i Berkinom i ostalima, i o tome šta oni znače. Posle večere bi se povukli na osmatračnicu da nastave razgovor, a ponekad, posebno petkom i subotom, da igraju. Muzika koju su puštali uvek je bila novi kalipso, gitare i čelični bubnjevi u brzim istovremenim melodijama i složenim ritmovima koje Saks nikako nije uspevao da analizira. Često je to bio takt od 5/4 koji se smenjivao, ili postojao uporedo sa onim od 4/4, i činilo mu se da je to neko smislio da on izgubi korak. Srećom, najnoviji plesni stil bio je neka vrsta slobodnog kretanja koje ionako nije imalo mnogo veze sa ritmom, tako da je bio prilično siguran da njegove neuspehe da
ostane u ritmu nije primećivao niko osim njega samog. U stvari, bilo je dosta zabavno truditi se da prati ritam, sam za sebe, skakućući sa dodatnim poskokom na petoj četvrtini. Kada se vratio za sto i čuo Džesiku kako kaže: "Stvarno dobro igraš, Stivene", prsnuo je u smeh, zadovoljan uprkos saznanju da to samo pokazuje Džesikino nepoznavanje plesa ili pokušaj da mu se dodvori. Mada je bilo moguće da mu je svakodnevno hodanje po stenama razvilo osećaj ravnoteže i ritma. Svaka fizička aktivnost, pravilno naučena i izvedena, može se izvoditi sa priličnom veštinom, ako već ne i sa strašću. On i Filis razgovarali su i plesali jedno sa drugim koliko i sa svima ostalima, a grlili su se, ljubili i vodili ljubav samo u privatnosti svojih soba. Bio je to stari obrazac potajne veze, i jednog jutra, oko četiri posle ponoći, dok se vraćao u svoju sobu iz njene, obuzela ga je iznenadna drhtavica od straha; odjednom mu je palo na pamet da će ga trenutno pristajanje i saučesništvo u ovakvom ponašanju prokazati kod Filis kao jednog od Prvih stotinu. Ko bi se drugi tako spremno uklopio u ovako bizaran aranžman, kao da je to nešto najnormalnije? A opet, Filis mu nije izgledala kao neko ko ima osećaj za ovakve nijanse. Saks je gotovo digao ruke od nastojanja da shvati njen način razmišljanja i motivaciju, jer su podaci bili protivurečni i, uprkos činjenici da su prilično redovno provodili noći zajedno, dosta oskudni. Činilo se da nju pre svega zanima manevrisanje transnacionalki koje je bilo u toku u Šefildu i tamo na Zemlji - pomeranja u redovima službenika, filijalama i cenama zaliha, inače nesumnjivo efemerna i beznačajna, ali za nju potpuno očaravajuća. Kao Stiven, bio je živo zainteresovan za sve ovo, i tražio bi da mu to pokaže kad god bi govorila o tome, ali kada ju je zapitao šta svakodnevne promene znače u širem strateškom smislu, nije znala ili nije htela da mu valjano odgovori. Tema joj je očigledno više bila zanimljiva kao pojedinačne sudbine njenih poznanika nego kao svedočanstvo o sistemu koje su njihove karijere predstavljale. Jedan bivši visoki službenik Konsolidejteda, sada zaposlen u Subarašiju, postavljen je za rukovodioca projekta lifta, jedan Praksisov službenik nestao je u divljini, Armskor je nameravao da detonira desetine vodoničnih bombi u megaregolitu ispod severne polarne kape, u cilju povećanja mase i zagrevanja severnog mora; ovaj poslednji podatak nije joj bio ništa zanimljiviji od prethodna dva. A možda i nije bilo tako glupo pratiti pojedinačne karijere ljudi na čelu najvećih transnacionalki, kao i mikropolitiku borbe za vlast među njima. Uostalom, bili su to trenutni gospodari sveta. Saks je zato ležao pored Filis, slušao je i stavljao Stivenove primedbe, nastojeći da odredi mesta svim tim imenima, pitajući se da li je moguće da je osnivač Praksisa zaista ostareli surfer, i hoće li Ameks preuzeti Šelalko, i zašto su rukovodstva transnata u tolikoj međusobnoj gložnji, s obzirom na to da već vladaju svetom i imaju baš sve u privatnim životima. Možda je sociobiologija imala odgovor na to, onaj o dinamici dominacije primata, stvar povećanja ličnih reproduktivnih postignuća u korporativnoj sferi - što nije obavezno bila samo analogija, ako se kompanija posmatra kao rod. S druge strane, u svetu gde je životni vek mogao da traje unedogled, bila je to obična samozaštita. 'Opstanak najspremnijih', što je Saks oduvek smatrao beskorinom tautologijom. Ali ako su socijalni darvinisti preuzimali prevlast, možda je i ovaj koncept dobio na težini, kao religijska dogma vladajuće klase... Ali tada bi ga Filis pokrila telom i poljubila, i našao bi se u carstvu seksa, gde se činilo da važe drugačija pravila. Na primer, iako je sve manje podnosio Filis što ju je bolje upoznavao, njegova želja za njom nije imala nikakve veze sa tim, već je opadala i rasla prema nekim sopstvenim načelima, bez sumnje na hormonskoj osnovi i pod uticajem hormona; tako je ponekad morao da se prisili da prihvati njena milovanja, a drugi put je osećao požudu koja kao da je bila jača što je manje bila povezana sa osećanjima. Ili još besmislenije, požudu pojačanu odbojnošću. Ova poslednja
reakcija bila je, ipak, retka, i što je njihov boravak na Areni duže trajao, a čar novog u njihovoj vezi bledela, Saks je sve češće bio odsutan dok su vodili ljubav, i sve je češće prilikom tog čina morao da mašta, postajući u sve većoj meri Stiven Lindholm, koji je, izgleda, voleo da zamišlja da miluje žene koje Saks nije poznavao ili je jedva čuo za njih, kao što su bile Ingrid Bergman ili Merilin Monro. Posle jedne od takvih noći, u zoru, Saks je ustao da iziđe na glečer, a Filis se promeškoljila i probudila, i odlučila da pođe s njim. Obukli su se i izišli u vedro purpurno jutro, i u tišini pošli niz bližu morenu do ruba lednika, da bi se popeli na njega uz stepenice usečene u ledu. Saks se uputi preko glečera najjužnijom stazom od zastavica, sa namerom da se popne što više uzvodno duž zapadne morene u toku jutra. Krivudali su između izbočina na ledu, visokih do kolena i izbušenih poput švajcarskog sira, išaranih ružičastim snežnim algama. Filis je kao i obično bila opčinjena fantastičnim oblicima krša, i glasno je komentarisala neobičnije ledene šiljke, poredeći one kraj kojih su prošli tog jutra sa žirafom, Ajfelovom kulom, obrisima Evrope, i tako dalje. Saks je često zastajao da ispita komade žadnog leda, prožete ledenim bakterijama. Žadni led je na nekoliko mesta ležao izložen u barama otopine, ružičastim od snežnih algi; učinak je bio vrlo neobičan, kao beskrajno polje sladoleda od pistaća. Njihovo napredovanje zato je bilo sporo, i još su bili na glečeru kada se iznenada, jedan za drugim, pojavilo više malih, uskih kovitlaca, niotkuda, kao deo nekakvog mađioničarskog trika: smeđi, prašnjavi đavolci, svetlucavi od čestica leda, u nepravilnoj liniji koja se kretala preko leda prema njima. Kovitlaci tada podjednako naglo zamreše, i njih uz glasan zvuk ošinu vetar, zviždeći nizbrdo takvom silinom da su morali da kleknu da bi održali ravnotežu. "Kako duva!" uzviknu mu Filis u uho. "Katabatički vetar", reče Saks, posmatrajući kako grozd šiljaka nestaje u prašini. "Sa Tarzisa." Vidljivost je opadala. "Trebalo bi da pokušamo da se vratimo na stanicu." Pošli su nazad stazom između zastavica, od jedne smaragdne tačke do druge. Ali vidljivost je nastavila da opada, sve dok nisu videli samo najbližu oznaku. Filis reče: "Hajde da se sklonimo između onih ledenih bregova." Uputila se prema mutnom obličju ledene izbočine, i Saks požuri za njom, govoreći: "Pazi, puno šiljaka okruženo je pukotinama", i baš je posegnuo da je uhvati za ruku, kada ona propade u led kao u neki šaht. On je zgrabi za izbačen zglob šake i bi snažno povučen naniže, bolno udarivši kolenima o led. Filis je još padala, klizeći niz strminu na dnu plitke pukotine; za njega je bilo najpametnije da je pusti, ali ju je ipak nagonski držao, pa se i sam strmoglavio preko ivice. Zajedno su skliznuli do nagomilanog snega na dnu pukotine, koji odmah popusti pod njima i oni ponovo propadoše, da bi posle kratkog i zastrašujućeg slobodnog pada tresnuli na sleđeni pesak. Pošto je bio pao preko Filis, Saks sede neozleđen. Od Filis su preko interkoma dolazili zlokobni zvuci teškog disanja, ali ubrzo postade jasno da joj je samo bio isteran vazduh iz pluća. Povrativši dah, oprezno je opipala udove i izjavila da je sve u redu. Saks se divio njenoj čvrstoći. Njemu je bilo samo pokidano odelo na kolenu. Izvadio je lepljivu traku iz džepa na boku i prekrio rupu; mogao je slobodno da savija koleno, i zato zaboravi na to i ustade. Otvor koji su probili u snegu bio je oko dva metra iznad njegove podignute ruke. Nalazili su se u prostoru oblika izduženog mehura, donjoj polovini udubljenja koja je u celini imala oblik peščanog sata. Gornja polovina zida njihovog ledenog mehura bila je od leda, a donja od ledom obložene stene. Nepravilni krug vidljivog neba iznad njih imao je mutnu boju breskve, a plavičasti ledeni zid udubljenja svetlucao je odsjajima prašnjave svetlosti Sunca, tako da je ukupno dejstvo bilo donekle
mlečno i prilično živopisno. Međutim, bili su zarobljeni. "Signal našeg bipera biće prekinut, pa će doći da nas traže", reče Saks Filis kada je stala pored njega. "Da", reče Filis. "Ali hoće li nas naći?" Saks slegnu ramenima. "Biper ostavlja podatke o mestu sa koga dolazi." "Da, ali ovaj vetar! Vidljivost može da se smanji na nulu!" "Ostaje da se nadamo da će naći neko rešenje za to." Pukotina se protezala na istok poput tesnog, niskog hodnika. Saks se provuče ispod jednog luka i osvetli svetiljkom prostor između leda i stene; pružao se dokle god mu je dopirao pogled, prema istočnom rubu lednika. Činilo mu se moguće da vodi čak do jedne od brojnih pećinica na boku lednika, i pošto je pomenuo ovu misao Filis, on pođe da to ispita, ostavivši je na istom mestu da spasioci, kad pronađu rupu, zateknu nekoga na njenom dnu. Izvan bleštavog snopa svetlosti njegove svetiljke, led je bio jake kobaltno plave boje, ishod istog Ralejevog rasipanja koje je nebo bojilo u plavo. Bilo je dosta svetlosti čak i kada bi isključio svetiljku, što je nagoveštavalo da led iznad njega nije previše debeo. Onda je zaključIo da je verovatno približno jednake debljine kao visina njihovog pada. Filisin glas u uhu upita ga da li je sve u redu. "Jeste", reče on. "Mislim da je ovaj prostor nastao tako što je lednik prešao poprečnu izbočinu. Stoga je sasvim moguće da ima izlaz." No, prevario se. Stotinu metara dalja, led se sa leve strane zatvorio i spojio sa ledom drugog zida, i tu je hodniku bio kraj: ćorsokak. Vraćajući se, hodao je sporije, zastajući da ispita pukotine u ledu i komade stene pod nogama, verovatno iščupane iz izbočine. U jednom procepu, kobalt leda prelazio je u plavozelenu boju, pa on gurnu unutra prst u rukavici i izvuče dugačku tamnozelenu tvar, na površini zaleđenu ali meku iznutra. Bila je to dugačka dendritska masa plavozelene alge. "Opa", reče on i otkinu nekolikozamrznutih niti, a ostatak ponovo ćušnu u pukotinu. Čitao je da se alge urivaju duboko u stenu i led palnete, a bakterije još dublje; ali je to što je ipak našao jednu od njih na ovom mestu, tako daleko od Sunca, ipak bilo čudesno. Ponovo je isključio svetiljku, i oko njega zatinja kobaltno plava glacijalna svetlost, mutna i bogata. Toliki mrak, i hladnoća; kako bilo šta živo može da opstane ovde? "Stivene?" "Stižem. Vidi", reče on Filis kada je stigao do nje, "to je plavozelena alga, čak na ovoj dubini." Pružio joj je da pogleda, ali je ona samo okrznu pogledom. Seo je, izvadio vrećicu za uzorke iz džepa, stavio kratku nit alge unutra i zagledao se u nju kroz uvećanje od dvadeset puta na viziru. Sočiva nisu bila dovoljno moćna da mu pokažu sve što je želeo da vidi, ali su otkrila dugačke trake dendritskog zelenila, naočigled slinave dok su se otapale. U njegovoj beležnici nalazili su se katalozi sa fotografijama sličnih uvećanja, ali nije bilo nijednog jednakog ovom. "Mogla bi da bude nova", reče on. "Zar to ne bi bilo sjajno? Čovek ne može da se ne zapita da li je stepen promena ovde napolju veći od standardnih vrednosti. Trebalo bi da razvijemo opite kojima ćemo to utvrditi." Filis je ćutala. Saks je zadržao svoje misli za sebe i nastavio da traži u katalozima. Još je bio zaokupljen tim poslom kada se preko radija začulo pucketavo pištanje i krčanje, i Filis počeva da doziva preko zajedničke frekvencije. Uskoro su preko interkoma mogli da razaznaju glasove, i ubrzo posle toga, u otvoru iznad njih pojavi se okrugli šlem. "Ovde smo!" povika Filis. "Sačekajte trenutak", reče Berkina, "doneli smo lestvice od užeta."
Posle nespretnog veranja nemirnim lestvicama, konačno se ponovo nađoše na površini lednika, trepćući na prašnjavoj, treperavoj svetlosti dana, pognuti zbog još jakih udara vetra. Filis se smejala, objašnjavajući u svom stilu šta im se dogodilo - "Držali smo se za ruke da ne izgubimo jedno drugo, kad tras, odosmo dole!" - a njihovi spasioci opisivali su im silinu pojedinih udara vetra. Činilo se da je ponovo sve kako je bilo; ali kada su se vratili u stanicu i skinuli šlemove, Filis mu uputi kratak ispitivački pogled - u stvari, veoma neobičan pogled, kao da joj je odao nešto što ju je učinilo opreznom, kao da ju je nečime podsetio na nešto, tamo dole, u rupi. Kao da je njegovo držanje bilo takvo da je prokazalo, na beznadežno nedvosmislen način, njenog starog druga Saksifrejdža Rasela.
14. Nastavili su da rade na glečeru tokom cele severne jeseni, dok su dani kraćali, a vetrovi bili sve oštriji. Svake noći na ledniku su rasli veliki, složeni ledeni cvetovi, topeći se tek sredinom dana, i to samo na obodu, a zatim ponovo očvršćavali i služili kao osnova za još finije latice koje bi se pojavile sledećeg jutra: sitne, oštre kristalne pahuljice širile su se u svim pravcima od krupnijih peraja i račvanja. Svaki njihov korak neumitno je drobio čitave fraktalne svetove dok su krc-krckali preko leda, tražeći biljke, sada prekrivene injem, da bi videli kako se nose sa sve jačom zimom. Gledajući preko neravne bele pustoši, osećajući kako mu vetar reže kroz jedan od bolje izolovanih hodača, Saks je imao utisak da će biti neizbežan veliki zimski pomor. Ali to je bio samo privid. Oh, bilo je pomora, naravno; ali biljke su se privikavale, ili, kako su to zvali njihovi zimski baštovani, aklimatizovale na dolazak zime. Bio je to proces u tri faze, zaključio je Saks, kopajući po tankom, tvrdom snegu u potrazi za tragovima. U prvoj, fitohromski časovnici u lišću osećali su kraće dane - i lišće je sada ubrzano kraćalo, sa tamnim frontovima koji su dolazili otprilike svake nedelje, izbacujući prljavobeli sneg iz crnih kumulonimbusa opuštenih trbušina. U drugo fazi prestajao je rast, ugljeni hidrati su prelazili u korenje, a u lišću nekih povećavao se sadržaj apscizične kiseline sve dok ne bi otpalo. Saks je pronašao mnogo takvih listova, požutelih ili smeđih, kako još vise na peteljkama, priljubljeni uz tlo, pružajući još živoj biljci nešto veći zaklon. Tokom ove faze, voda se selila iz ćelija u međućelijske kristale leda, ćelijske membrane postajale su čvršće, a molekuli šećera zamenjivali su molekule vode u nekim proteinima. U poslednjoj, najhladnijoj fazi, oko ćelija se obrazovala glatka ledena opna, ne oštećujući ih, u procesu koji se zove vitrifikacija. U ovoj fazi, biljke su podnosile temperature i do 220 stepeni Kelvina, što je otprilike bila prosečna temepratura na Marsu pre njihovog dolaska, a sada najniža. A sneg koji je padao za vreme sve češćih mećava u stvari je služio kao prekrivač za biljke, i pod njim je bilo toplije nego napolju, na vetru. Kopajući utrnulim prstima po snegu, Saks je ovaj podsnežni svet video kao čarobno mesto, naročito prilagođavanje biljaka spektralno selektovanoj plavoj svetlosti koja je zračila i kroz tri metra visoke snežne smetove - još jedan primer Ralejevog rasipanja. Imao je želju da ostane da proučava ovaj zimski svet svih šest meseci, koliko je trajalo godišnje doba; otkrio je da mu prija boravak ispod niskih, tamnih talasa oblaka, na beloj površini zavejanog glečera, saginjanje na vetru i probijanje kroz smetove. Ali Kler je htela da se on vrati u Barouz i da radi sa laboratorijama na projektu tamariska za tundre, koji je uspešno napredovao u marsovskim teglama. Vraćali su se i Filis i njeni saputnici iz Armskora i Prelazne vlade. I uskoro je došao dan kada su ostavili stanicu nevelikoj posadi istraživača-uzgajivača, obrazovali karavan vozila i odvezli se ponovo na jug. Kada je čuo da se Filis i njena grupa vraćaju s njima, Saks je zastenjao od muke. Bio se nadao da će fizičko razdvajanje prekinuti njegovu vezu sa Filis i udaljiti ga od onog ispitivačkog pogleda. Ali pošto su se vraćali zajedno, činilo mu se da će morati nešto da preduzme. Zamisao da se spetlja s njom bila je pogrešna od samog početka; neobjašnjivost nagona, nije nego! Ali sa nagonima je bilo svršeno, i ostao je u društvu osobe koja je, osim što je bila odbojna, bila i opasna za njega. Nije bilo nimalo utešno to što je sve vreme gajio pogrešne nade. Svaki njegov postupak u proteklom razdoblju izgledao je kao bezazlen hir, ali se sve zajedno izrodilo u nešto prilično čudovišno. I kada je prve večeri u Barouzu njegova pločica zazujala i pojavila se Filis da ga pozove da iziđu na večeru, pristao je, prekinuo vezu, a zatim počeo nespokojno da gunđa. Biće to neprijatno veče. Izašli su u restoran-terasu na Elis Bjutu, zapadno od Hant Meze, koji je Filis poznavala od ranije. Zbog Filis su seli za sto pored ograde, sa pogledom na visoku četvrt između Elisa i Tejbl Mauntina, gde su šume Prinses Parka bile oivičene novim zdanjima. Tejbl Mauntin, sa druge strane parka, bio je
toliko išaran staklenim zidovima da je podsećao na džinovski hotel, pogotovo što udaljenije meze nisu bile toliko kitnjaste. Konobari i konobarice doneli su bocu vina, pa večeru, prekidajući Filis u priči koja se uglavnom odnosila na nove građevinske poduhvate na Tarzisu. Ali ona kao da je bila voljna da razgovara sa njima, potpisujući im salvete, raspitujući se odakle su došli, koliko su na Marsu, i slično. Saks je ćutke jeo i posmatrao Filis i Barouz, čekajući da večeri dođe kraj. Činilo mu se da traje satima. Ali obed se konačno završio, i ušli su lift do dna doline. Lift je oživeo sećanje na njihovu prvu zajedničku noć, i Saks se zbog toga osećao veoma nelagodno. Možda je isto bilo i sa Filis, jer se povukla na drugi kraj kabine, i dugi silazak prošao je u tišini. A dole, na travi bulevara, ovlaš ga je poljubila u obraz, uz kratak i čvrst zagrljaj, i rekla: "Veče je bilo divno, Stivene, kao i vreme provedeno na Areni. Nikada neću zaboraviti našu malu pustolovinu pod glečerom. Ali sada moram da se vratim u Šefild, jer se nakupilo toliko posla, znaš kako je. Nadam se da ćeš me posetiti ako se nađeš tamo." Saks se mučio da namesti izraz lica, pitajući se kako bi se Stiven osećao i šta bi rekao. Filis je bila sujetna žena, i bilo je moguće da će brže zaboraviti čitavu stvar ako bude izbegavala pomisao da je povredila onog drugog kada ga je odbacila, nego ako bude razmišljala otkud kod njega toliko olakšanje. Zato je pokušao da pronađe u sebi onaj glas manjine koji je bio uvređen njenim postupkom. Zategao je uglove usana i oborio pogled u strahu. "Ah", izusti. Filis se nasmeja kao devojka i privuče ga u srdačan zagrljaj. "'Ajde, 'ajde", tešila ga je. "Bilo nam je lepo, zar ne? I videćemo se ponovo, kada dođem u Barouz, ili ti u Šefild. A dotle, šta se može, moramo ovako. Ne budi tužan." Saks slegnu ramenima. Ovo je bilo izvedeno tako prirodno da je savršeno odgovaralo gestu razočaranog i nezadovoljnog udvarača, iako joj nikada nije dao povoda da pomisli da je takav. Na kraju krajeva, oboje su bili stogodišnjaci. "Znam", reče on i podari joj nervozan, ožalošćen osmejak. "Samo mi je žao što se rastajemo." "Znam." Ponovo ga je poljubila. "I meni. Ali srešćemo se ponovo, a onda ćemo videti šta ćemo." On klimnu glavom, pogleda uperenog u zemlju, sa puno novostečenog razumevanja za probleme glumaca. Šta sad? Ali ona prva ode, uz kratko zbogom. Saks joj otpozdravi kada se osvrnula, mahnuvši joj. Prešao je Bulevar Velikog Nagiba, prema Hant Mezi. Dakle, i to je prošlo. Lakše nego što je mislio, svakako. U stvari, na najbezbolniji način. Ali zbog nečega je još osećao tragove nezadovoljstva. Osmotrio je svoj odraz u izlozima kraj kojih je prolazio, u podnožju Hanta. Matori švaler; privlačan? Ko će ga znati. Privlačan za neke žene, povremeno. Sada ga je jedna zbarila i nekoliko nedelja koristila kao partnera u krevetu, i šutnula ga kad je došlo vreme da se pođe dalje. To se verovatno događalo i mnogim drugima, ženama svakako češće nego muškarcima, s obzirom na nejednakost kulture i reprodukcije. Ali sada, sa isključenom reprodukcijom i rascepkanom kulturom... Stvarno je bila gad. S druge strane, nije imao nikakvog prava da se žali; bezuslovno je pristao na sve što mu se dogodilo i lagao je od samog početka, ne samo o tome ko je, već i svojim osećanjima prema njoj. A sada se toga oslobodio, i svega što je to podrazumevalo. Uključujući opasnost. Osećajući se poletno kao posle doze azotnog oksida, popeo se uz široke stepenice predvorja Hanta na spratu gde se na kraju hodnika nalazio njegov mali stan. Krajem te zime, tokom dve nedelje u drugom februaru, u Barouzu je održana godišnja konferencija o projektu teraformiranja. Bila je to deseta konferencija ove vrste, od organizatora naslovljena 'M-
38: Nova dostignuća i nove smernice', i na njoj je trebalo da uzmu učešća naučnici odasvud sa Marsa, gotovo tri hiljade njih. Sednice su se održavale u velikom kongresnom centru u Tejbl Mauntinu, a gostujući naučnici bili su smešteni u hotelima širom grada. Svi iz Biotik Barouza prisustvovali su sednicama i žurili nazad u Hant Mezu da provere kako se odvijaju započeti opiti. Saks je, naravno, bio posebno zainteresovan za sve teme konferencije, i prvog jutra po otvaranju u samu zoru otišao je u Kanal Park, na brzinu uzeo kafu i pecivo, i uputio se prema kongresnom centru, gde je bio među prvima u redu ispred prijavnog stola. Uzeo je svoj primerak programa, prikačio karticu sa imenom na rever i otišao da šeta hodnicima oko dvorana za sastanke, pijuckajući kafu, čitajući program za to jutro i razgledajući posterske ekrane postavljene u za to određenim delovima centra. Ovde se, prvi put za više godina nego što je mogao da izbroji, osećao sasvim u svom elementu. Svi naučni kongresi su isti, u svim vremenima i na svakom mestu, sve do načina na koji se učesnici oblače; muškarci u konzervativnim, pomalo ofucanim profesorskim sakoima, mrkim, smeđim i u boji potamnele rđe; žene, možda trideset odsto ukupnog broja prisutnih, u preterano sumornim i strogim poslovnim kostimima; mnogo ih je bilo sa naočarima, iako je preostalo malo problema sa vidom koje hirurgija nije mogla da otkloni; većina ih je sa sobom nosila programske pakete; kartica sa imenom svima je bila zakačena za levi rever. Saks je prolazio kroz polumračne sale u kojima su već počeli razgovori, i tamo je takođe bilo sve nepromenjeno: govornici su stajali ispred video ekrana na kojima su svetleli njihovi grafikoni, tabele i molekularne strukture, i govorili u svečanim kadencama, usklađenim sa ritmom smenjivanja slajdova, koristeći štap da pokažu deo prenatrpanih dijagrama o kojima govore... Publika, sastavljena od trideset do četrdeset najzainteresovanijih kolega za predstavljeni rad, sedela je zajedno u redovima stolica, pažljivo slušajući i pripremajući pitanja koja će postaviti na kraju prezentacije. Za one kojima je taj svet bio prirastao srcu, ovo je bio razgaljujući prizor. Saks je zavirio u nekoliko sala, ali ga nijedan razgovor nije dovoljno privukao da uđe, i uskoro se našao u predvorju punom posterskih ekrana, nastavivši da razgleda. 'Solubilizacija policikličnih aromatičnih ugljovodonika u površinski aktivnim monomerskim i micelarnim rastvorima.' 'Posteksploatativna sleganja u južnom Vastitas Borealisu.' 'Epitelna otpornost na gerontološki tretman trećeg doba.' 'Pojava akvifera sa radijalnom frakturom na rubovima meteorskih kratera.' 'Niskonaponska elektroporacija plazmida dugog vektora.' 'Katabatički vetrovi u Ponoru Ehus.' 'Genomska matrica za novi kaktus genera.' 'Ponovno dizanje marsovkih visija u oblastima Amentis i Tirena.' 'Stratifikacija natrijum-nitrata u Nilosirtisu.' 'Metod procene stepena izloženosti u radu sa hlorofenatima analizom kontaminirane radne odeće.' Kao i uvek, posteri su bili ukusna papazjanija. Bilo je nekoliko razloga što je bila reč o posterima, a ne o usmenim prikazima - bilo je dosta radova diplomaca iz Sabišija, ili su se odnosili na teme koje su bile sporedne za konferenciju - ali se tu moglo naći od svega ponešto, i razgledanje je bilo veoma zanimljivo. Osim toga, na ovoj konferenciji nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se posteri tematski rasporede po hodnicima, pa se 'Rasprostranjenost Rhizocarpon geographicum-a u istočnom delu Karitum Montesa', sa mapama širenja krastavog lišaja koji može da živi i četiri hiljade godina, nalazio naspram važne meteorološke studije 'Poreklo pojave Graupelovog snega u česticama soli pronađenim u cirusnim, altostratusnim i altokumulusnim oblacima u severnom Tarzisu'. Saksa je sve to zanimalo, ali se najduže zadržao kod postera koji su opisivali delove projekta teraformiranja koje je sam pokrenuo, i nekada u njima učestvovao. Jedan od ovih, 'Procena efekta akumulacije toplote ispuštene iz vetrenjača iz Podbrežja', naterao ga je da se ukopa u mestu. Dvaput ga je pročitao, osećajući pri tom laku duhovnu raspekmeženost.
Prosečna temperatura na površini Marsa pre njihovog dolaska bila je oko 220 stepeni Kelvina, a jedan od opšte prihvaćenih ciljeva teraformiranja bio je da se ona podigne nešto iznad tačke smrzavanja vode, dakle iznad 273 stepena Kelvina. Postići porast prosečne temperature na površini čitave planete za više od 53 stepena Kelvina bio je zastrašujući izazov, budući da je za to bilo potrebno, po Saksovoj računici, postepeno unošenje više od 3,5 x 106 džula po kvadratnom centimetru površine Marsa. Saks je u izradi sopstvenih modela planirao da postigne prosek od oko 274 stepena Kelvina, očekujući da će sa tim prosekom na planeti većim delom godine biti dovoljno toplo da se obrazuje aktivna hidrosfera, a potom i biosfera. Bilo je puno onih koji su se zalagali za još veće zagrevanje, ali Saks nije video potrebu za tim. U svakom slučaju, svi metodi za povećanje toplote u sistemu bili su procenjeni po tome koliko su povisili prosečnu globalnu temperaturu; i podaci na ovom posteru, koji se bavio prikazom učinka Saksovih malih vetrenjača-grejača, merenog tokom više od sedam decenija, pokazivali su da je porast temperature iznosio samo 0,05 stepeni Kelvina. Nije mogao da nađe nikakvu grešku u zaključcima i proračunima datim na posteru. Naravno, grejanje nije bilo jedini razlog zbog kojih je posejao vetrenjače; takođe je želeo da obezbedi grejanje i zaklon za razne vrste uzgajenih kriptoendolita koje je nameravao da isproba na povšini. Ali svi ovi organizmi izumrli su odmah po puštanju na površinu ili ubrzo posle toga. Stoga se nije moglo reći da je to bio jedan od njegovih boljih pokušaja u okviru celokupnog projekta. Pošao je dalje. 'Primena hemijskih podataka procesnog nivoa u hidrohemijskom modeliranju: izvor u Dao Valisu, u Helasu.' 'Poboljšanje otpornosti na CO 2 kod pčela.' 'Epilimnetičko sakupljanje radionuklida od Komptonske katastrofe iz ledenih jezera Marinerisa.' 'Uklanjanje prašine sa reaktivnih železničkih šina.' 'Globalno zagrevanje kao posledica ispuštanja halokarbona u atmosferu.' Ovaj poslednji poster ponovo ga je zaustavio. Poster je bio rad atmosferskog hemičara S. Simona i grupe njegovih studenata, i čitajući ga, Saks poče da se oseća znatno bolje. Godine 2042, kada je došao na čelo projekta teraformiranja, odmah je pokrenuo izgradnju fabrika koje će proizvoditi i puštati u atmosferu posebnu mešavinu gasa, koja se sastojala uglavnom od ugljeničnog tetrafluorida, heksafluoretana, i sumpornog heksafluorida, sa nešto malo metana i azotnog oksida. Poster je ovu mešavinu zvao 'Raselov koktel', kako ju je u ono vreme nazvao tim u Vidikovcu Ehus. Halokarboni u koktelu bili su snažni izazivači dejstva staklene bašte, i njihova najbolja osobina bila je to što su upijali izlazno planetno zračenje na talasnoj dužini od 8 do 12 mikrona, takozvani 'prozor', gde ni vodena para ni CO 2 nisu pokazali dobre rezultate. Otvoren, ovaj prozor je dopuštao gubitak fantastičnih količina toplote u svemiru, i Saks je još u početku odlučio da ga zatvori, tako što će se osloboditi dovoljna količina gasnog koktela da obrazuje deset ili dvadeset delova atmosfere na milion, po uzoru na već klasični model Mekeja et al. I tako je, počev od 2042. godine, bio započet veliki projekt gradnje automatizovanih postrojenja, rasutih svuda po planeti, koja će proizvoditi gasove koristeći lokalne izvore ugljenika, sumpora i fluora. Proizvodnja gasa povećavana je svake godine, čak i pošto je postignut odnos od dvadeset delova na milion, da bi se održala ta srazmera u sve gušćoj atmosferi i zato što je bilo potrebno nadoknaditi stalno visinsko razgrađivanje halokarbona usled ultraljubičastog zračenja. Iz tabela na Simonovom posteru moglo se jasno videti da su fabrike nastavile da rade i tokom 2061. i u narednim decenijama, održavajući nivo od oko dvadeset šest delova na milion; zaključak je bio da su ovi gasovi zagrejali površinu za oko 12 stepeni Kelvina. Pošao je dalje, sa osmejkom koji mu je dugo poigravao na licu. Dvanaest stepeni! E, to je već bilo značajno! - više od dvadeset odsto potrebnog zagrevanja, i sve zbog pravovremene i stalne primene dobro odmerenog gasnog koktela. Zaista elegantno. Obična fizika umela je da bude tako zahvalna
stvar... Bilo je već deset sati, trebalo je da započne glavna prezentacija dana, koju je vodio H. E. Borazjani, jedan od najboljih atmosferskih hemičara na Marsu, na temu globalnog zagrevanja. Borazjani je trebalo da iznese svoje proračune učinka svih pokušaja zagrevanja završno sa 2100. godinom, kada je bila postavljena soleta. Posle ocene pojedinačnih doprinosa projektu, trebalo je da pokuša da da sud o tome da li je bilo sinergističkih efekata. Ova rasprava stoga je bila jedna od najvažnijih na konferenciji, jer je trebalo da obuhvati i proceni radove velikog broja drugih naučnika. Za ovu sednicu određena je jedna od najvećih sala za sastanke, i bila je potpuno popunjena. Bilo je prisutno najmanje dve hiljade ljudi. Saks je ušao na sam početak, i ostao da stoji iza poslednjeg reda stolica. Borazjani je bio omalen čovek mrke puti i sede kose; govorio je ispred velikog ekrana, sa pokazivačem u ruci, a na ekranu su se smenjivali video prikazi različitih oprobanih metoda zagrevanja: crna prašina i lišaji na polovima, orbitalna ogledala koja su dojedrila sa Meseca, mohouli, fabrike gasa za staklenike, ledeni asteroidi gurnuti da sagore u atmosferi, bakterije za denitrifikaciju, kao i ostatak biota. Saks je pokrenuo sve ove procese u četvrtoj i petoj deceniji veka, i sada je žudno posmatrao snimke, sa više pažnje od svih prisutnih. Jedina očigledna strategija zagrevanja koju je u to vreme izbegavao bila je ispuštanje velikih količina CO 2 u atmosferu. Oni koji su zastupali ovu strategiju nameravali su da izazovu naglo dejstvo staklene bašte i da podignu nivo CO 2 do vrednosti od 2 bara, tvrdeći da će to znatno zagrejati planetu, zaustaviti ultraljubičasto zračenje i pospešiti razvoj biljnog sveta. Sve je to, naravno, bilo tačno; ali bi ovakva atmosfera bila otrovna za ljude i životinje, i iako su zastupnici ovog plana govorili o drugoj fazi u kojoj će atmosfera biti očišćena od viška CO 2 i stvorena takva koja će se moći udisati, njihovi metodi bili su neodređeni, kao i procene trajanja projekta, koje su bile u rasponu od sto do dvadeset hiljada godina. A nebo bi za sve to vreme bilo mlečnobele boje. Saksu ovakvo rešenje problema nije izgledalo elegantno. Mnogo mu se više dopadao model koji je sam razvio, jer se njime neposredno išlo na postizanje željenog cilja. Model je podrazumevao da će uvek postojati izvestan manjak toplote, ali je Saks smatrao da ima razloga da tako ostane. Zato je dao sve od sebe da nađe zamenu za toplotu koju bi se dobila oslobađanjem CO 2 , na primer iz mohula. Na žalost, Borazjani je procenio da je toplota dobijena iz mohoula bila prilično zanemarljiva; svi zajedno, povećali su prosečnu temperaturu za samo 5 stepeni Kelvina. Pa, to se nije moglo dugo zaobilaziti, pomisli Saks, unoseći podatke u svoju beležnicu - jedini pogodan izvor toplote bilo je Sunce. Otuda njegovo agresivno zalaganje za orbitalna gledala, koja su svake godine sve više rasla, u skladu sa pristizanjem sunčanih jedrilica sa Meseca, gde su postojala veoma produktivna postrojenja koja su ih proizvodila od lunarnog aluminijuma. Ove flote, rekao je Borazjani, toliko su narasle da su dodale još 5 stepeni Kelvina prosečnoj temperaturi planete. Smanjeni albedo, pokušaj koji nikada nije imao dovoljno jaku podršku, dodao je još oko dva stepena. Dve stotine i nešto nuklearnih reaktora raštrkanih po planeti povećalo je toplotu za jedan i po stepen. Borazjani potom pređe na koktel gasova 'staklene bašte', ali umesto da koristi brojku od 12 stepeni Kelvina sa Simonovog postera, govorio je o 14 stepeni Kelvina i navodio dvadeset godina star rad Dž. Votkinsa da potkrepi svoje tvrdnje. Saks opazi Berkinu kako sedi u poslednjem redu, nedaleko od njega, pa mu se primaknu, nagnu se, dok mu se usta nisu našla kraj Berkininog uha, i šapnu: "Zašto ne
koristi Simonov rad?" Berkina se naceri i tiho odgovori: "Pre nekoliko godina, Simon je objavio rad u kome je upotrebio veoma složenu računicu o međudejstvu halokarbona i ultralčjubičastog zračenja koju je pozajmio od Borazjanija. Neznatno ju je izmenio, i taj prvi put ju je pomenuo kao Borazjanijevu, ali je kasnije, koristeći je, navodio samo svoj prvi rad. Borazjani je besan zbog toga, a ionako smatra da su Sajmonovi radovi na ovom polju nastali na osnovu Votkinsovog rada, i kad god govori o zagrevanju, vraća se na njega i pravi se da Simonov uopšte ne postoji." "A", reče Saks. Uspravi se, smešeći se i protiv svoje volje na Borazjanijevu malu, ali delotvornu osvetu. I stvarno, Simon je bio tamo u sali, sav natmuren. Borazjani je u međuvremenu prešao na toplotni učinak vodene pare i CO 2 koji su bili ispušteni u atmosferu, i procenio da su, ukupno gledano, povećali temperaturu za još 10 stepeni Kelvina. "Nešto od ovoga moglo bi se nazvati sinergističko dejstvo", reče on, "budući da je desorpcija CO 2 uglavnom posledica drugih vrsta zagrevanja. Ali ako izuzmemo taj slučaj, mislim da ne možemo da tvrdimo da je sinergija imala neku značajniju ulogu. Ukupni stepen zagrevanja postignutog svim ovim pojedinačnim metodima sasvim je približan temperaturama navedenim u vremenskim izveštajima širom planete." Na ekranu se pojavi konačna tabela, i Saks načini uprošćenu kopiju u svojoj beležnici: Od Borazjanija, 14. februara (2), 2102.: Halokarboni: 14 H 2O i CO 2 :10 Mohouli: 5 Ogledala pre solete: 5 Smanjenje albeda: 2 Nuklearni reaktori: 1,5 Borazjani nije uračunao vetrenjače-grejače, ali ih Saks unese u beležnicu. Konačni zbir je bio 37,55 stepeni Kelvina, korak vredan poštovanja, pomisli Saks, prema krajnjem cilju, +53 na oK. Zagrevanje je trajalo samo šezdeset godina, i letnji dani su već gotovo redovno dostizali temperature iznad tačke smrzavanja, što je pogodovalo razvoju arktičkih i alpskih biljaka, u šta se uverio u oblasti lednika Arena. I sve se ovo dogodilo pre postavljanja solete, koja je povećala priliv Sunčevih zraka za dvadeset odsto. Došlo je vreme za postavljanje pitanja, i neko pomenu soletu, upitavši Borazjanija da li misli da je neophodna, s obzirom na napredak postignut drugim metodima. Borazjani slegnu ramenima, baš kao što bi to Saks učinio. "Šta znači neophodna?" odgovori. "Zavisi od toga koliko toplote želite. Prema standardnom modelu, koji je razvio Rasel u Vidikovcu Ehus, važno je održati što niži sadržaj CO 2 . Ako to ostvarimo, moraće da se primene drugi metodi zagrevanja da bi se nadoknadio gubitak toplote koja bi se ostvarila pomoću CO 2 . O soleti se može razmišljati kao o kompenzaciji za eventualnu redukciju CO 2 na nivo pogodan za disanje." Saks je nesvesno klimao glavom. Neko drugi ustade i reče: "Zar ne mislite da je standardni model neadekvatan, s obzirom na količinu azota kojom raspolažemo?" "Ne, ako se sav azot pusti u atmosferu." Ali to je bilo malo verovatno, što je Borazjanijev sagovornik odmah primetio. Znatan postotak
azota ostaće u zemljištu, jer je bio potreban biljkama. Azota je, dakle, bilo nedovoljno, što je Saks oduvek znao. A ako održe najniži mogući sadržaj CO 2 , u vazduhu, sadržaj kiseonika biće opasno visok, zbog njegove zapaljivosti. Sledeći diskutant iz publike izjavi da je moguće nadoknaditi manjak azota oslobađanjem inertnih gasova, prvenstveno argona. Saks napući usne; argon je pod njegovom upravom bio ispuštan u atmosferu još od 2042, jer je predvideo problem, i zato što je regolit bio bogat argonom. Međutim, njegovi inženjeri otkrili su da ga nije nimalo lako osloboditi, što je sada potvrdilo mnogo prisutnih. Ne, ravnoteža gasova u atmosferi pokazala se kao ozbiljan problem. Žena koja je ustala sledeća primeti da konzorcijum transnata na čelu sa Armskorom gradi sistem kontinualnih šatlova koji će sakupljati azot iz atmosfere Titana - koja je bila gotovo sam azot - pretvarati ga u tečno stanje, dovoziti nazad na Mars i ispuštati u gornjim slojevima atmosfere. Saks na ovo zažmiri i napravi nekoliko brzih proračuna u beležnici. Obrve mu se podigoše kada je video rezultat. Bio je potreban veliki broj letova da se postignu iole značajniji efekti, ili zaista ogromni šatlovi. Čudilo ga je kako je iko mogao da pomisli da se isplati ulagati u to. Sada se ponovo raspravljalo o soleti. Soleta je nesumnjivo mogla da nadoknadi 5 stepeni Kelvina ili 8 stepeni Kelvina gubitka ako se smanji trenutni sadržaj CO 2 u vazduhu, a verovatno i da doda više; teorijski, prema Saksovoj računici u beležnici, mogla je da poveća temperaturu za 22 stepena Kelvina. Neko primeti da pročišćavanje vazduha neće biti lako. Čovek koji je stajao pored Saksa, iz laboratorije u Subarašiju, obavesti prisutne da je demonstraciona rasprava o soleti i letećim sočivima predviđena za jedan od narednih dana konferencije, i da će se neka pitanja tada razjasniti. Na kraju je dodao da su ozbiljni nedostaci u modelu koji predviđa jednu fazu učinili da razvoj 'dvofaznog' modela postane gotovo neizbežan. Ljudi na ovo zakolutaše očima, a Borazjani izjavi da je vreme da počne sledeći sastanak u sali. Niko nije pohvalio njegovo umešno izlaganje, koje je tako potpuno saželo dostignuća različitih metoda zagrevanja. Ali to je na neki način bio znak poštovanja - nije bilo ni oprečnih stavova, čime je Borazjaniju bio priznat autoritet u ovoj oblasti. Ljudi počeše da ustaju, a neki mu priđoše da razgovaraju s njim; dok se sala praznila, vodilo se hiljadu razgovora. Saks je otišao da ruča sa Berkinom, u kafeu pored samog podnožja Branč Meze. Svuda oko njih bili su naučnici iz svih delova Marsa, koji su jeli i razgovarali o predonevnim događanjima. "Mi mislimo da je odnos jedan na milijardu." "Ne, sulfati se ponašaju konzervativno." Činilo se da društvo za susednim stolom smatra da će se preći na dvofazni model. Jedna žena reče nešto o podizanju prosečne temperature na 295 stepeni Kelvina, sedam stepeni više od prosečne temperature na Zemlji. Saks se mrštio na ova ispoljavanja nestrpljenja i gladi za toplotom. Smatrao je da nema potrebe da bude nezadovoljan postignutim napretkom. Krajnji cilj projekta, uostalom, nije bio sama toplota, već površina na kojoj se može živeti. Na ostvarene rezultate, po njegovom mišljenju, niko nije imao razloga da se žali. Atmosfera je trenutno imala gustinu od 160 milibara na nultoj tački i bila je sastavljena od približno jednakih količina CO 2 , kiseonika i azota, sa tragovima argona i drugih gasova. Ovo nije bila mešavina koju je Saks želeo da postigne na kraju, ali je bila najbolja koja se mogla postići, za početak, raspoloživim slobodnim gasovima. Predstavljala je značajan korak prema konačnoj mešavini koju je imao na umu. Njegov recept za ovu mešavinu, prema staroj Fogovoj formuli, bio je sledeći: 300 milibara azota
160 milibara kiseonika 30 milibara argona, helijuma, i tako dalje 10 milibara CO 2 = Ukupni pritisak na nultoj tački, 500 milibara Svi ovi sadržaji bili su utvrđeni fizičkim zahtevima i raznim vrstama ograničenja. Ukupni pritisak morao je da bude dovoljno visok da potera kiseonik u krv, a 500 milibara bio je pritisak koji je vladao na nadmorskoj visini od četiri hiljade metara na Zemlji, blizu gornje granice područja u kojima ljudi mogu stalno da žive. Budući da je ovo bilo blizu gornje granice, bilo bi najbolje kad bi tako retka atmosfera imala veći sadržaj kiseonika nego zemaljska, ali ne previše, jer bi tada bilo teško gasiti vatru. Sadržaj CO 2 istovremeno bi trebalo održavati ispod 10 milibara, jer bi takva atmosfera bila otrovna. Azota, pak, što više to bolje, u stvari bilo bi idealno ostvariti 780 milibara, ali je ukupna količina azota na Marsu bila procenjena na manje od 400 milibara, pa je 300 milibara u vazduhu, ili malo više, bila razumna vrednost, vrednost koja se mogla ostvariti. Manjak azota zapravo je bio jedan od najvećih problema sa kojima se suočio projekt teraformiranja; bilo im je potrebno više nego što su imali, u vazduhu i u zemlji. Saks je zurio u svoj tanjir i nemo jeo, pomno razmišljajući o svim ovim činiocima. Jutarnja rasprava dala mu je povoda da se zapita da li je 2042. godine doneo prave odluke - da li je količina slobodnih gasova dovoljna za njegov pokušaj da se na površini ostvare uslovi pogodni za život ljudi samo u jednoj fazi. Iako to više nije bilo toliko važno. A kada se uzme sve u obzir, i dalje je bio uveren da je u pravu; shikata ga nai, u stvari, ako su hteli da dožive da slobodno prošetaju površinom Marsa. Čak i ako im životi budu znatno produženi. Međutim, bilo je ljudi koje je više zanimala toplota nego mogućnost da udišu vazduh. Očito su bili ubeđeni da mogu da naduvaju sadržaj CO 2 , dramatično povećaju temperaturu i da potom bez problema smanje sadržaj CO 2 . Saks je sumnjao u to; svaka operacija u dve faze imala je izglede da bude problematična, toliko problematična da je verovao da će morati da se pomire sa vremenskim rokom od dvadeset hiljada godina, koliko su predviđali prvi 'dvofazni' modeli. Kada bi pomislio na to, zatreptao bi. Nije video potrebu za tim. Jesu li ti ljudi zaista spremni da rizikuju problem tolikog trajanja? Da li su stvarno toliko opčinjeni novim, divovskim tehnologijama, da veruju da je baš sve moguće? "Kakva je bila pastrmka?" upita Berkina. "Šta?" "Pastrmka. U sendviču koji si pojeo, Stivene." "Oh, dobra, dobra. Siguran sam da je bila dobra." Popodnevne sednice bile su uglavnom posvećene problemima nastalim posle uspešne globalne kampanje zagrevanja. Sa porastom temperatura na površini i prodiranjem prvih podzemnih organizama dublje u regolit, permafrost je počeo da se otapa u dubini, kako je i bilo predviđeno. Ali se to u nekim područjima, bogatim permafrostom, pokazalo kao katastrofalno. Među njima je, na žalost, bila i Izidis Planicija. Dobro posećeno izlaganje jedne njihove koleginice, areologa iz Praksisove laboratorije u Barouzu, opisalo je situaciju: Izidis je bio jedan od drevnih basena nastalih padom nebeskih tela, površinom približno jednak Argiri, čija je severna ivica bila potpuno sravnjena, a južna sada bila deo Velikog Nagiba. Podzemni led vekovima se spuštao sa Nagiba i taložio u basenu. Sada se led bliži površini topio, a zimi ponovo stezao. Ovaj ciklus topljenja i
leđenja izazvao je pokrete leda neočekivanih razmera; širenje je bilo gotovo dvostruko veće nego kod sličnih pojava na Zemlji, a škrape i pingoi, stotinu puta veći od njihovih zemaljskih parnjaka, bili su ogromne rupe i podjednako velike humke. Ove džinovske rupe i ispupčenja izobličavali su pejsaž svuda po Izidisu, i posle izlaganja i niza neverovatnih slajdova, povela je grupu zainteresovanih naučnika do južnog ruba Barouza, pored Meris Lakus Meze to zida šatora, gde su zgrade izgledale kao da ih je opustošio zemljotres, a kroz izdignuto zemljište videla se zaobljena masa leda nalik na glatko golo brdo. "Ovo je odličan primer pinga", reče žena, tonom zaljubljenika. "Ledene mase srazmerno su čiste u poređenju sa matričnim materijalom permafrosta, i u matrici se ponašaju slično kamenu - kada se permafrost noću ili preko zime zaledi, šire se, i u tom širenju sve što je čvrsto biva gurnuto uvis, prema površini. U zemaljskoj tundri ima dosta ovih pingoa, ali nijedan nije veliki kao ovaj." Povela je grupu uz razvaljen beton koji je prethodno bio ravna ulica; zastali su na rubu zemljanog kratera, zagledani u humku prljavobelog leda. "Probušili smo ga, topimo ga i izlivamo u kanale." "Napolju, na površini, ovakav oblik biće kao oaza", primeti Saks Džesiki. "Leti će se topiti i navodnjavati okolno zemljište. Trebalo bi da razvijemo zajednicu semenja, spora i rizoma koju bismo zasejali na ovakvim mestima u unutrašnjosti." "U pravu si", reče Džesika. "Mada, da budemo realni, veći deo zemljišta u Vastitasu ionako će postati deo tamošnjeg mora." "Aha." Saks je prećutao da je na trenutak zaboravio bušenja i iskopavanja u Vastitasu. Kada su se vratili u kongresni centar, potražio je raspravu na kojoj su se razmatrali ovi poslovi. Na programu je bila jedna takva, u četiri sata: 'Nova tehnološka rešenja u postupcima crpljenja vode iz permafrosta severne polarne kape.' Ravnodušno je posmatrao izlagačevu video prezentaciju. Podzemno ledeno sočivo koje se pružalo od severne polarne kape bilo je kao potopljeni deo ledenog brega i sadržalo je desetak puta više vode od vidljivog dela kape. U permafrostu Vastitasa bilo je još više. Ali vaditi tu vodu na površinu... kao i dovoženje azota iz atmosfere Titana, bio je to tako ogroman poduhvat da Saks u ono vreme nije smeo ni da razmišlja o njemu; tada naprosto nije bio izvodljiv. Svi skorašnji veliki projekti - soleta, azot sa Titana, vađenje vode iz severnog okeana, česta dovlačenja ledenih asteroida - bili su takvih razmera da je Saksu bilo teško da ih zamisli. U transnatima se u poslednje vreme razmišljalo bez ograničenja. Nove mogućnosti u projektovanju i nauci o materijalima, kao i pojava robotskih fabrika, učinili su da ovi projekti budu tehnički izvodljivi, ali su početna ulaganja ipak bila ogromna. Što se ticalo samih tehničkih mogućnosti, opazio je da se dosta brzo privikava na njih. Bilo je to proširenje onoga što su nekada započeli: kada se reše početni problemi sa materijalima, projektovanjem i homeostatičkom kontrolom, mogućnosti se dramatično povećavaju. Moglo se reći da njihov domet više ne zaostaje za njihovim stremljenjima. A to je, s obzirom na to gde su povremeno ciljali, bila zastrašujuća činjenica. U svakom slučaju, na šezdesetom stepenu severne širine sada se nalazilo pedesetak crpnih platformi, koje su bušile bunare i na njihovo dno ubacivale razne naprave za otapanje permafrosta, od grejnih sabirnih galerija do nuklearnih eksploziva. Sveže otopljena voda potom je bila izvlačena pumpama i prosipana po dinama Vastitas Borealisa, gde se ponovo ledila. Ovaj ledeni pokrivač ponovo će se otopiti, delom pod sopstvenom težinom, i nastaće okean u obliku prstena između šezdesetog i sedamdesetog stepena severne širine, bez sumnje odličan termalni izvor kao i svi okeani, mada će, dok bude u obliku ledenog mora, izazvati povećanje albeda i gubitak toplote u globalnom
sistemu. Još jedan primer kako se njihove operacije okreću jedna protiv druge. Tako je bilo i sa položajem Barouza, u odnosu na novo more; grad se nalazio ispod najčešće pominjanog nivoa budućeg mora, ispod nulte tačke. Ljudi su govorili o bedemu, ili o manjem moru, ali niko nije znao sigurno. Veoma zanimljivo. Saks je svakodnevno odlazio na konferenciju i tamo provodio ceo dan, ćaskajući sa kolegama, autorima postera i susedima na sednicama. Više puta je morao da se pretvara da ne poznaje svoje stare saradnike, i to ga je činilo tako nervoznim da ih je izbegavao kad god je to mogao. Ali ljudi nisu pokazivali da ih podseća na nekoga koga su poznavali, i uglavnom je mogao da posveti pažnju naučnim pitanjima. Učinio je to sa zadovoljstvom. Ljudi su predstavljali radove, postavljali pitanja, raspravljali o iznesenim činjenicama i o njihovom značaju, sve u jedoobraznoj fluorescentnoj svetlosti kongresnih sala, u tihom zujanju ventilatora i video uređaja - kao da se nalaze izvan prostora i vremena, u imaginarnom svetu čiste nauke, svakako jednom od najvećih dostignuća ljudskog duha - u nekoj vrsti utopijske zajednice, ušuškane, svetle i bezbedne. Za Saksa, naučna konferencija i jeste bila utopija. Sednice na ovoj konferenciji, međutim, imale su novi ton, neku vrstu nervozne atmosfere koju Saks nije ranije sretao, i nije mu se dopadala. Pitanja posle izlaganja bila su agresivnija, odgovori više odbrambeni. Nevina igra naučne rasprave u kojoj je toliko uživao (i koja očigledno više nije bila nevina) sada se sve više razvodnjavala u običnom kontriranju, u neskrivenoj borbi za premoć, pobuđenoj još nečim sem pukog egoizma. U tome nije bilo nikakve sličnosti sa Simonovom nesvesnom krađom od Borazjanija, i Borazjanijevim finim odgovorom; više je bila reč o direktnim napadima. Tako je na kraju izveštaja o dubokim mohoulima i mogućnostima dosezanja jezgra jedan nizak i ćelav Zemljanin ustao i rekao: "Mislim da ovde dat osnovni model litosfere ne valja", i izišao iz sale. Saks je posmatrao prizor u potpunoj neverici. "Koji je njegov problem?" upitao je šapatom Kler. Ona zatrese glavom. "Radi za Subaraši na letećim sočivima, a njima se ne dopada moguća konkurencija njihovom programu topljenja regolita." "Gospode Bože." Postavljanje pitanja i odgovaranje nekako se vuklo dalje, pokvareno ovim gestom nevaspitanja, ali se Saks iskrao iz sale i radoznalo otpratio pogledom Subarašijevog naučnika niz hodnik. Kakve se misli ovom vrzmaju u glavi? Ali ovaj podrivač nije bio jedini koji se čudno ponašao. Ljudi su bili napeti, na ivici nerava. Naravno, ulozi su bili veliki; iako se pokazalo da je pingo ispod Lakus Merisa bio malih razmera, nisu se mogle izbeći negativne posledice po postupke koji su razmatrani i predstavljeni na konferenciji, posledice koje će koštati novca, vremena, života. A tu su bile i finansijske pobude... Pred kraj konferencije, program je prešao sa usko stručnih tema na opštije prezentacije i radne sastanke, uključujući prezentacije nekoliko krupnih projekata u glavnoj sali, onih koje su ljudi zvali 'monstrum-projektima'. Ovi projekti bili su tolikih razmera da će imati posledica po gotovo sve druge programe. Zato su, raspravljajući o njima, zapravo raspravljali o politici, o onome što će se raditi dalje umesto o onome što se već dogodilo. Ovo je uvek bio podstrek za sukobe - ali nikada više nego sada, jer su ljudi pokušali da koriste podatke date u prethodnim prezentacijama za svoje svrhe, kakve god da su bile. Zašli su u mutnu zonu gde se nauka pretvarala u politiku, gde su se radovi pretvarali u tenderske dokumente; bilo je tužno gledati kako ova mračna zona osvaja dotle neutralan teren konferencije. Deo ovoga, razmišljao je Saks za ručkom, bilo je nesumnjivo proizvod 'velike nauke' koju su
propagirali 'monstrum-projekti'. Bili su toliko skupi i složeni da su morali biti povereni većem broju transnacionalki. Ovo je bila prividno zadovoljavajuća strategija, iz očigledne težnje ka efikasnosti, ali je na nesreću značila da različite uglove tretiranja problema teraformiranja sada zastupaju zainteresovani akteri koji ih brane kao 'najbolje' metode, izvrćući podatke u odbranu sopstvenih zamisli. Praksis je, na primer, zajedno sa Švajcarskom, bio predvodnik u širokom poduhvatu bioinženjeringa, pa su njegovi teoretičari branili nešto što se zvalo model ekopoezisa, u kome se tvrdilo da u sadašnjoj fazi nije potrebno unošenje toplote ili slobodnih gasova, i da će sami biološki procesi, potpomognuti minimalnim zahvatima bioinženjeringa, biti dovoljni da teraformiraju planetu do postizanja uslova predviđenih prvobitnim Raselovim modelom. Saks je bio mišljenja da su verovatno u pravu u svojim procenama, naročito posle postavljanja solete, iako je njihova predviđanja o trajanju procesa smatrao optimističkim. No, pošto je radio za Biotik, njegovo prosuđivanje verovatno je bilo nedovoljno pouzdano. Naučnici iz Armskora, sa druge strane, uporno su tvrdili da će nedovoljne zalihe azota pokvariti sva ekopoetička očekivanja. Zastupali su zamisao o neophodnosti industrijske intervencije; naravno, upravo je Armskor pravio šatlove za dopremu azota sa Titana. Ljudi iz Konsolidejteda, zaduženi za bušenja u Vastitasu, naglašavali su značaj aktivne hidrosfere. A ljudi iz Subarašija, na čelu projekta postavljanja novih ogledala, uzdizali su velike potencijale solete i letećih sočiva u povećanju sadržaja gasova i toplote u sistemu, što će ubrzati sve ostalo. U svakom od ovih slučajeva bilo je sasvim očigledno zašto ljudi nameću svoj program umesto nekog drugog; bilo je dovoljno pogledati karticu sa imenom i instituciju za koju rade da bi se predvidelo šta će braniti, a šta napadati. Saksa je veoma bolelo kada bi video kako se otvoreno zloupotrebljava nauka, i imao je utisak da svi oko njega slično reaguju na to, čak i oni koji su to radili, što je samo povećavalo opštu uzrujanost i odbranaštvo. Svi su znali šta se događa i bili nezadovoljni time, ali niko to nije hteo da prizna. To je bilo najprimetnije u raspravi poslednjeg jutra o pitanju CO 2 . Sednica se odmah na početku pretvorila u odbranu solete i letećih sočiva koju je žestoko sprovodilo dvoje naučnika iz Subarašija. Saks je sedeo u dnu prostorije i slušao njihovo nekritično opisivanje velikih ogledala, osećajući sve veću napetost i nezadovljstvo. I sam je bio pristalica solete, koja nije bila ništa drugo nego logični nastavak projekta ogledala koja je još u samom početku postavljao na orbitu. Sa druge strane, leteća sočiva na niskoj orbiti nesumnjivo su bila izuzetno moćan instrument, i ako se budu koristila na površini bar približno njihovim mogućnostima, oslobodiće stotine milibara gasova u atmosferu, najvećim delom CO 2 , što nije bilo predviđeno Saksovim početnim jednofaznim modelom, gasova koji bi u svakoj razumnoj akciji ostali vezani za regolit. Ne, ostalo je nekoliko izuzetno važnih pitanja o posledicama delovanja letećih sočiva koja je trebalo razjasniti, a ljude iz Subarašija staviti pod strogi nadzor zbog toga što su otpočeli topljenje regolita pre nego što su konsultovali bilo koga izvan njihove nadzorne UNTA komisije. Ali Saks nije hteo da privlači pažnju na sebe, i preostalo mu je samo da sedi pored Kler i Berkine sa uključenom beležnicom, vrpoljeći se na stolici i nadajući se da će neko postaviti nezgodna pitanja umesto njega. A pošto su pitanja bila istovremeno očigledna, neko ih je uistinu i postavio; naučnik iz Micubišija, koji je kod kuće bio u neprestanom ratu sa Subarašijem, ustao je i učtivo zatražio odgovor o nekontrolisanom dejstvu staklene bašte koji bi mogao da izazove oslobađanje preteranih količina CO 2 . Saks je zadovoljno klimao glavom. Ali Subarašijevi naučnici odgovorili su da se upravo tome nadaju, da toplote nikada nije dosta, i da je eventualni atmosferski pritisak od sedam ili osam stotina milibara ionako bolji nego onaj od pet stotina. "Ali ne ako je reč o CO 2 !" promrmlja Saks za Kler,
koja klimnu glavom. H. E. Borazjani ustade da to napomene. Pridružiše mu se i drugi; mnogi od prisutnih u sali još su koristili Saksov prvobitni model kao osnovu za rad i na mnogo načina predstavili su teškoće uklanjanja velikog viška CO 2 iz vazduha. Ali bilo je i mnogo naučnika iz Armskora i Konsolidejteda pored onih iz Subarašija koji su tvrdili da uklanjanje CO 2 neće biti tako teško, ili da atmosfera bogata ugljen-dioksidom i nije tako loša stvar. Ekosistem koji bi činile uglavnom biljke, kao i insekti otporni na CO 2 i možda neke genetski izmenjene životinje, imao bi povoljne uslove za razvoj u toploj i zasićenoj atmosferi, a ljudi bi mogli da idu u košuljama, zaštićeni običnim maskama. Saks se na ovo nakostreši, u čemu na sreću nije bio sam, tako da je mogao da ostane da sedi jer je mnogo drugih poskakalo na noge da se usprotivi ovoj očiglednoj zameni cilja teraformiranja. Rasprava ubrzo postade žučna, sa nagoveštajem sukoba. "Ne treba nam prašumska planeta!" "Vaš stav krije sugestiju da bi se i kod ljudi genetskim inženjeringom mogla razviti otpornost na veći sadržaj CO 2 , što je besmislica!" Uskoro je svima bilo jasno da se ovakvim razvojem stvari ništa ne postiže. Niko nikoga nije slušao, i svako je imao svoje mišljenje, usko vezano za interese poslodavca. To zaista ničemu nije vodilo. Zajedničko nezadovoljstvo duhom debate nagnalo je sve osim neposrednih učesnika da se povuku - ljudi oko Saksa su sklapali programe, isključivali beležnice, šaputali svojim susedima, dok su oni prvi stajali i govorili... neprilična situacija, zaista. Ali bio je dovoljan trenutak razmišljanja da se uvidi da raspravljaju o poslovnoj politici koja ionako neće biti utvrđena među naučnicima angažovanim na projektima. To se nikome nije dopadalo, i ljudi su počeli da ustaju i napuštaju salu usred rasprave. Neutešna domaćica sednice, preučtiva Japanka, pokušavala je da nadjača viku, ponavljajući predlog da se prekine sednica. Ljudi su masovno izlazili u hodnike, u grupama od kojih su neke još žučno raspravljale, braneći ovo ili ono stanovište. Saks je prešao kanal u grupi sa Berkinom i Kler, ostalima iz Biotika, i zajedno su ušli u Hant Mezu. Popeli su se liftom do platoa i seli da ručaju kod Antonija. "Ima da nas poplave ugljen-dioksidom", reče Saks, koji više nije mogao da drži jezik za zubima. "Mislim da im nije jasno kakav će to biti udarac za standardni model." "Ovo je sasvim novi model", reče Džesika. "Dvofazni, industrijski model." "Ali to će ljude i životinje na dugo ograničiti na šatore", reče Saks. "Čelnicima transnata to verovatno ne smeta", reče Džesika. "Možda baš to i žele", reče Berkina. Saks napravi grimasu. Kler reče: "A možda hoće da upotrebe soletu i sočiva, sad kada su ih dobili. Da se poigraju novim igračkama. Kao desetogodišnjaci koji koriste lupu da pale vatru. S tim što je ova malo jača. Ne mogu da dočekaju da je upotrebe. A posle će paljevinu da nazovu kanalima..." "To je tako glupo", reče Saks oštro, i kada ga ostali iznenađeno pogledaše, dodade da ublaži stvar. "Mislim, malo je šašavo, znate. Neka vrsta razbarušenog romantizma. To neće biti kanali u smislu da spajaju vodene mase, a i ako ih upotrebe, obale će se pretvoriti u šljaku." "U staklo, po njima", reče Kler. "A to su samo po nazivu kanali." "Ali nismo ovde da se igramo", reče Saks. Bilo je izuzetno teško zadržati Stivenov smisao za humor u ovome; zbog nečega je bio veoma uzrujan. Početak je bio tako dobar, šezdeset godina značajnih dostignuća - a sada su došli neki drugi ljudi da vršljaju sa novim idejama i novim
igračkama, nadmećući se i radeći jedni protiv drugih, donoseći sve skuplje i moćnije modele, uz sve manje koordinacije. Njegovom planu pretila je propast! Završne popodnevne sednice bile su suvišne, i nisu povratile njegovu veru u konferenciju nezainteresovanih naučnika. Te večeri, u svojoj sobi, pomnije nego ikada pratio je ekološke vesti, tragajući za odgovorima na pitanja koja nije sasvim uobličio. Obrušavale su se litice. Iz permafrosta je izbijalo stenje različitih dimenzija, poterano otapanjem i ponovnim leđenjem, dobijajući osobena geometrijska ustrojstva. U jarugama i tunelima obrazovali su se kameni lednici, od materijala oslobođenog radom leda, koji je potom klizio niz strmine u masama veoma sličnim glečerima. U severnim nizijama izbijali su pingoi, tamo gde se nisu izlivala ledena mora iz bušotina, potapajući zemljište. Bile su to promene ogromnih razmera, sada svuda uočljive, i svake godine sve izraženije, uporedo sa porastom letnjih temperatura, a podmorski život prodirao je sve dublje u led - dok se zimi sve ponovo ledilo, a u letnjim noćima samo delimično. Ovako silovit ciklus otapanja i smrzavanja mogao je da raskomada svaku vrstu terena, a površina Marsa bila je posebno osetljiva na ta delovanja, jer je milionima godina bila u neizmenjenom stanju, pusta i ledena. Erozija je svakodnevno izazivala veliki broj klizišta, i neobjašnjeni nestanci ljudi nisu bili ništa neobično. Putovanja divljinom postala su opasna. Kanjoni i novi krateri više nisu bili bezbedna mesta za podizanje naselja, čak ni da se u njima provede noć. Saks je ustao, otišao do prozora svoje sobe i zagledao se u svetlost grada. Sve se odigravalo baš kao što mu je En još odavno predskazala. Bio je siguran da ona sada sa gnevom prati izveštaje, ona i ostali Crveni. Za njih je svako klizište bilo znak da stvari idu naopako. U prošlosti, Saks bi samo slegnuo ramenima na njihovo reagovanje; erozija je izlagala smrznuto tlo Suncu, zagrevajući ga i otkrivajući potencijalna nalazišta nitrata i drugih elemenata. Sada, posle konferencije, Saks više nije bio tako siguran u svoj stav. Ne videu se dobijao utisak da niko ne mari za to. Na videu nije bilo Crvenih. Urušavanje tla smatralo se pogodnošću, ne samo za teraformiranje, koje kao da su svi prihvatili kao posao isključivo u rukama transnata, već i za rudarstvo. Saks je sa očajanjem posmatrao vesti o novootkrivenoj zlatnoj žili. Bilo je neverovatno kako su ljude opčinjavala otkrića prirodnih bogatstava. Bila je to slika Marsa na početku dvadeset drugog veka; sa povratkom lifta, kao da se vratila i psihoza zlatne groznice, očigledno zapisana kob čovekova, ovde na granici, sa moćnim oruđima kojima su nekontrolisano baratali inženjeri kosmosa, rudari i graditelji. A teraforminje, koje je bilo njegov posao, jedina okosnica njegovog života više od šezdeset godina, kao da se pretvaralo u nešto drugo...
15. Saksa je počela da muči nesanica. Prvi put je imao problema sa spavanjem i otkrio je da to ume da bude veoma neugodno. Probudio bi se, okrenuo na leđa, a onda bi mu proradili zupčanici u mozgu i ništa ih više nije moglo zaustaviti. Kada bi shvatio da neće ponovo zaspati, ustao bi, uključio ekran VI i gledao video programe, čak i vesti, što ranije nije imao običaj. Zemlja je pokazivala simptome neke vrste sociološke disfunkcije. Na primer, činilo se da nije bilo ni pokušaja da se stanovništvo navikne na posledice porasta populacije, izazvanog gerontološkim tretmanima. Ovo je trebalo da bude elementarna stvar - kontrola rađanja, kvote, sterilizacija, čitava procedura - ali većina zemalja nije preduzela ništa od toga. Naprotiv, činilo se da raste zasebna potklasa nepodmlađenih, posebno u prenaseljenim i siromašnim zemljama. Sad kada je rad UN bio zamro, bilo je teško doći do statističkih podataka, ali se u jednoj studiji Svetskog suda tvrdilo da je sedamdeset odsto stanovništva razvijenih zemalja prošlo kroz tretman, a u nerazvijenim samo dvadeset odsto. Ako se taj trend održi dovoljno dugo, razmišljao je Saks, dovešće do fizikalizacije klase - nova neophodnost ili retroaktivno ostvarenje Marksove sumorne vizije - ali još crnje od Marksove, jer će se sada klasne razlike ispoljiti kao stvarna fiziološka razlika izazvana neravnomernom raspodelom, nešto sasvim slično nastanku vrsta... Ovo raslojavanje na bogate i siromašne bilo je očigledno opasna pojava, ali je na Zemlji, činilo se, bila prihvaćena kao neminovnost, deo prirodnog poretka stvari. Kako nisu videli opasnost? Više nije razumeo Zemlju, ako je to ikada i mogao. Sedeo je, drhteći, u sporom ceđenju svojih besanih noći, suviše umoran da čita ili da radi; mogao je samo da uključuje zemaljske informativne programe, pokušavajući da shvati šta se tamo događa. To će morati da učini, ako bude hteo da razume Mars, jer je ponašanje transnacionalki na Marsu bilo uslovljeno zemaljskim pobudama. Moraće da razume. Međutim, video vesti izgledale su mu izvan moći razumnog poimanja. Tamo dole, čak i više nego na Marsu, nije postojao nikakav plan. Za to mu je bila potrebna nauka o istoriji, ali tako nešto, na žalost, nije postojalo. Istorija je lamarkijanska, običavao je da kaže Arkadije, i ova fraza bila je preteće sugestivna s obzirom na pseudospecijaciju izazvanu neravnomernom raspodelom gerontoloških tretmana; ali to mu nije bilo od stvarne pomoći. Psihologija, sociologija, antropologija, sve je to bilo nagađanje. Naučni metod primenjen na ljudima ne može da da korisne podatke. Reč je bila o problemu činjenica-vrednost, iskazanom na drugi način; ljudska stvarnost mogla se objasniti samo pomoću vrednosti. A vrednosti su veoma otporne na naučnu analizu. Izdvajanje činjenica za proučavanje, upotrebljive hipoteze, ponovljivi opiti - čitava metodika fizičkih laboratorija bila je jednostavno neupotrebljiva. Istoriju, koja je celovita, neponovlljiva i konstantna, vode vrednosti. Mogla bi se nazvati lamarkijanskom, ili sistemom haosa, ali su i ovo nagađanja: o kojim činiocima oni govore, šta se može naučiti, i potom preneti, proučavanjem, ili prolaskom kroz neki neponovljiv, ali shematski proces? Niko ne zna. Misli su mu se ponovo vratile disciplini istorije prirode koja ga je toliko zaokupljala na glečeru Arena. Primenjivani su naučni metodi za proučavanje istorije prirode, a ta istorija je na mnogo načina bila podjednako problematičan metodološki problem kao i ljudska istorija, jer bila je u istoj meri neponovljiva i otporna na eksperimentisanje. Budući da nije morala da se bavi ljudskom svešću, često je imala priličnog uspeha, iako se uglavnom zasnivala na posmatranju i hipotezama koje su se mogle isprobati samo daljim posmatranjem. Bila je to prava nauka; otkrila je, tamo usred proizvoljnosti i nereda, neka vredna načela evolucije - razvoj, prilagođavanje, usložnjavanje i mnoga druga osobena pravila, koja su potvrdile različite pomoćne discipline.
Ono što mu je bilo stvarno potrebno bila su slična načela koja utiču na ljudsku istoriju. Ono malo što je pročitao iz istoriografije nije bilo ohrabrujuće; bilo je to ili jadno oponašanje naučnog metoda ili čista umetnost. Otprilike svakih deset godina, neko novo tumačenje istorije promenilo bi sve što je dotle važilo, ali je taj revizionizam očito bio vezan za neka zadovoljstva koja nisu imala nikakve veze sa opravdanošću samog čina. Sociobilogija i bioetika više su obećavale, ali su najbolja objašnjenja davale tek u evolucionim vremenskim rasponima, a njemu je bilo potrebno nešto za poslednjih stotinu godina, i za sledećih stotinu. Ili za prethodnih pedeset i sledećih pet. Budio se iz noći u noć da bi potom ostao budan, ustajao, sedao za ekran i mozgao o ovim stvarima, preumoran da bi mu to išlo kako treba. I kako su se ova noćna požarstva ponavljala, primetio je da se sve češće vraća na emisije o 2061. godini. Postojalo je nekoliko video kompilacija o događajima iz te godine, i neke od njih drsko su nosila naslov Treći svetski rat! - recimo, najduža serija o tome, nekih šezedest sati video materijala iz te godine, loše izabranog i pogrešno montiranog. Bilo je dovoljno pogledati seriju da bi njen naslov postao manje senzacionalistički. Te godine su širom Zemljine kugle besneli ratovi, pa su čak i analitičari koji su oklevali da ga nazovu Trećim svetskim ratom došli do zaključka da je dovoljno dugo trajao da bi zaslužio taj naziv. Ili da to nije bio sukob dveju velikih svetskih alijansi, već nešto mnogo haotičnije i zamršenije: različiti izvori tvrdili su da je to rat severa i juga, ili mladih i starih, ili UN i nacija, ili nacija i transnacionalki, ili transnacionalki i zemalja čijom su se zastavom koristile, ili armija i policija, ili policije i građana - da bi na kraju izgledao kao sve ovo zajedno. Za samo šest ili osam meseci svet se našao u opštem haosu. Lutajući kroz 'političku nauku', Saks je naišao na jedan grafikon Hermana Kana, nazvan 'lestvica eskalacije', pokušaj kategorizacije sukoba prema njihovoj prirodi i ozbiljnosti. Kanova lestvica imala je četrdeset četiri stepenice, polazeći od prve, Prividna kriza, pa postepeno kroz kategorije kao što su Politički i diplomatski postupci, Svečani i službeni proglasi i Značajne mobilizacije, i manje postepeno kroz Pretnje silom, Nasilni incidenti, Dramatični vojni sukobi, Veliki konvencionalni rat, zatim u neispitane zone Na ivici nuklearnog rata, Kaznena uništavanja imovine, Napadi na civile, sve do broja četrdeset četiri, Grča ili Besmislenog rata. Bio je to prilično zanimljiv pokušaj taksonomije i logičkog sleda, i Saks je opazio da su kategorije preuzete iz brojnih ratova u prošlosti. Po definicijama iz tabele, 2061. se popela sve do broja četrdeset četiri. U tom vrtlogu, rat na Marsu bio je samo jedan, možda nešto spektakularniji, od pedeset ratova. Tek mu je poneka od opštih emisija o šezdeset prvoj posvetila više od nekoliko minuta, i Saks je već imao prilke da vidi ove nasumično izabrane snimke: zaleđena tela čuvara u Koroljevu, pokidane kupole, pad lifta i pad Fobosa. Pokušaji analize situacije na Marsu bili su u najboljem slučaju površni; Mars je bio egzotična nedođija, koju je iz opšteg mutljaga izdvajalo samo nekoliko dobrih video snimaka. Ne. Jedne besane noći konačno mu je sinulo: ako hoće da razume 2061, mora sam da je rekonstruiše, od sirovog materijala sa video traka, od poskakujućih snimaka razjarenih masa koje pale gradove i povremenih konferencija za štampu očajničkih, osujećenih vođa. Već se puko sređivanje pomenutog materijala u hronološki red pokazalo kao nimalo lak zadatak. I to je sledećih nekoliko nedelja ponovo (njegov stil iz Ehusa) postalo njegovo glavno zanimanje, budući da je uklapanje događaja u hronologiju bio prvi korak u stvaranju ukupne slike - koji nužno prethodi pronalaženju razloga. Posle nekoliko nedelja počelo je da mu se razjašnjava. Jednostavno zaključivanje bilo je ispravno; nastanak transnacionalki posle 2040. godine postavio je scenu rat i bio njegov prvobitni uzrok. U toj deceniji, dok je Saks bio potpuno zaokupljen teraformiranjem Marsa, na Zemlji se rodio novi planetni poredak, uobličen stapanjem hiljada multinacionalnih korporacija u desetine divovskih
transnacionalki. Proces je podsećao na nastanak planeta, pomislio je jedne noći, u kome planetoidi postaju planete. Bio je to sasvim izmenjen poredak. Multinacionalke su uglavnom nastale u bogatim industrijskim zemljama, pa su transnacionalke bile odraz tih zemalja - proširenje njihove moći na ostatak sveta, na način koji je Saksa podsećao na ono malo što je znao o imperijalnim i kolonijalnim sistemima koji su im prethodili. Frenk je pominjao nešto slično: kolonijalizam nikada nije odumro, imao je običaj da kaže, već je samo promenio naziv i unajmio lokalne policajce. Svi smo mi kolonije transnata. Po Saksovom mišljenju, bio je to izraz Frenkovog cinizma (žaleći što nema taj teški i gorki um uz sebe da ga pouči), jer nisu sve kolonije bile jednake. Bila je istina da su transnati toliko moćni da su pretvarali vlade država u tek nešto više od bezubih slugu. I nijedan transnat nije pokazivao posebno poštovanje prema bilo kakvoj vlasti ili UN. Ali to su bila deca Zapada - deca koja više nisu marila za roditelje, premda su ih ipak izdržavala. Naime, podaci su pokazivali da su industrijske zemlje doživele procvat pod trasnatima, dok su zemlje u razvoju bile prinuđene da se međusobno glože oko statusa iznajmljivača nacionane zastave. Zbog svega toga su, kada su 2060. godine siromašni u očajanju udarili na transnate, Sedam Velikih sa svojom vojnom silom stale u njihovu odbranu. Ali koji je bio neposredni razlog? Iz noći u noć pregledao je video snimke iz četrdesetih i pedesetih godina, tražeći pravilnosti. Konačno je zaključio da je pokretač svega bio tretman dugovečnosti. U šestoj deceniji veka tretman je postao dostupan u svim bogatim zemljama, pokazujući ukupnu ekonomsku nejednakost u svetu kao obojena mrlja na mikroskopskom uzorku. I kako se tretman širio, situacija je postajala sve napetija, polako se uspinjući uz Kanovu lestvicu kriza. Začudo, pokazalo se da je neposredni uzrok eksplozije nasilja 2061. bila prepirka oko marsovskog svemirskog lifta. Liftom je upravljao Praksis, ali ga je odmah posle pokretanja, tačnije u februaru 2061, preuzeo Subaraši, u čistom razbojničkom prevratu. Subaraši je u to vreme bio konglomerat većine japanskih kompanija koje se nisu pretopile u Micubiši, i bio je u naletu, veoma agresivan i ambiciozan. Pošto je otkupio lift - preuzimanje je imalo odobrenje UNOMA-e - Subaraši je smesta povećao iseljeničke kvote, i time stvorio kritičnu situaciju na Marsu. Istovremeno, na Zemlji, Subarašijevi takmaci pobunili su se zbog ovog čina koji je praktično predstavljao ekonomsko prisvajanje Marsa, i iako se Praksis ograničio na legalne pritužbe kod bespomoćnih Ujedinjenih Nacija, jednu od zemalja-domaćica Subarašija, Maleziju, napao je Singapur, koji je bio Selalkovo sedište. U aprilu 2061. veći deo južne Azije već je bio u ratu. Sukobi su uglavnom bili stare razmirice, kao one između Kambodže i Vijetnama, ili Pakistana i Indije, ali su negde posredi bili napadi na Subarašijeve domaćine, recimo u Burmi i Bangladešu. Događaji u toj oblasti popeli su se pogubnom brzinom lestvicom eskalacije kada su se starim neprijateljstvima pridružili novi sporovi transnata, i ratovi su se do juna proširili na celu Zemlju, a zatim i na Mars. Do oktobra je izginulo pedeset miliona ljudi, a još pedeset miliona umreće od posledica, jer je mnogo vitalnih sistema bilo prekinuto ili uništeno, a novooslobođeni vektor malarije ostao bez prave preventive i lečenja. Saksu se to činilo sasvim dovoljno za titulu svetskog rata, bez obzira na kratkotrajnost. Bila je to, zaključio je, smrtonosna sinergistička kombinacija sukoba između transnata i ustanaka raznolikih razvlašćenih grupa protiv prevlasti transnata. Međutim, haos i nasilje poučili su transnate da okončaju međusobne sukobe, ili bar da ih odlože, i revolucije su propale, posebno pošto su se vojske Sedmorice umešale da spreče komadanje transnacionalki u zemljama-domaćinima. Sve velike vojne i industrijske sile našle su se na istoj strani, koja je učinila da ovaj svetski rat bude znatno kraći od prethodna dva. Kratak, ali užasan - 2061. godina odnela je jednak broj života kao prva dva svetska rata zajedno.
Mars je u Trećem svetskom ratu bio tek sporedna kampanja, kampanju u kojoj su neki transnati preterali u reakciji na žestoku, ali neorganizovanu pobunu. Kada se slegla prašina, Mars se našao u čvrstom stisku najvećih transnacionalki, uz blagoslov Sedmorice i drugih klijenata transnata. A Zemlja je posrtala dalje, sa stotinak miliona stanovnika manje. Ali ništa se drugo nije promenilo. Nijedan problem nije bio rešen. Stoga je sve moglo da se ponovi. Mogućnost je bila sasvim stvarna. Čak se moglo reći i izgledna. Saks je i dalje loše spavao. I mada je provodio dane u ustaljenim rutinama posla i navika, činilo se da se njegov pogled na stvari izmenio posle konferencije. Još jedan dokaz, sumorno je zaključio, o svesti da je vizija paradigmatički konstrukt. Ali postalo je toliko očigledno da su se transnacionalke uvukle svuda. U smislu moći, teško da je ostao još neki činilac. Barouz je bio grad transnata, a po onome što je Filis govorila, i Šefild. U godinama uoči obnove sporazuma nije bilo nastanka novih naučnih timova, a sa smrću ili nestankom članova Prvih stotinu, tradicija Marsa kao naučne stanice bila je okončana. Ono nauke što je preostalo bilo je vezano za projekt teraformiranja, i Saks je imao prilike da vidi u šta se ona pretvara. Ne, najnovije vreme je znalo samo za namenska istraživanja. Osim toga, morao je da primeti da je preostao jedva poneki trag postojanja starih nacionalnih država. Iz vesti se sticao utisak da su uglavnom bankrotirale, čak i Sedam Velikih, i da su njihovi dugovi, ukoliko su postojali kao takvi, u rukama transnata. Po nekim izveštajima je zaključio da transnati koriste čak i neke manje zemlje kao vid kapitala, u novim poslovno-političkim sporazumima koji su išli dalje i od nekadašnjeg iznajmljivanja državnih zastava. Primer ovakvog sporazuma u neznatno izmenjenom obliku bio je sam Mars, koji se praktično nalazio u posedu velikih transnata. I pošto je lift ponovo proradio, izvoz metala i uvoz ljudi i robe mnogostruko se ubrzao. Zemaljske berze histerično su rasle da bi pratile ova kretanja, bez kraja na vidiku, uprkos činjenici da je Zemlja od Marsa mogla da dobije samo određene metale u ograničenim količinama. Zato je rast berzi podsećao na neku vrstu naduvavanja balona, čije bi pucanje verovatno bilo dovoljno da se sve ponovo obruši. A možda i ne bi; ekonomija je čudna oblast, i čitavo tržište akcija ima neke osobine koje ga čine suviše nestvarnim da bi na njega uticalo bilo šta što dolazi spolja. Ali ko zna šta će biti dok ne bude? Lutajući ulicama Barouza i zagledajući berzanske izveštaje na ekranima u prozorima ureda, Saks svakako nije bio od onih koji bi to tvrdili. Ljudi se ne uklapaju u racionalne sisteme. Ova duboka istina učvrstila se kada se jedne večeri na njegovim vratima pojavio Dezmond. Čuveni Kojot glavom i bradom, slepi putnik, mlađi brat Velikog Čoveka; stajao je tamo, sitan i mršav u šljaštećem kombinezonu građevinskog radnika, čije su dijagonalne pruge akvamarinske i kraljevsko plave boje vodile pogled do otrovno zelenih čizama hodača. Mnogi građevinski radnici u Barouzu (a bilo ih je podosta), po ceo dan su nosili nove, lakše i elastičnije čizme kao modno obeležje, i sve su bile jarkih boja, ali je malo njih postiglo zapanjujuću drečavost Dezmondovih fluorescentno zelenih. Kada je video da Saks zuri u njih, iskezio se svojim napuklim osmehom. "'Su lepe, a? Osim toga, odvlače pažnju." Što je bila srećna okolnost, jer su njegove kovrdže bile nagurane u poveliku beretku crvene, žute i zelene boje, neobičan prizor svuda na Marsu. "Hajde, idemo negde na piće." Odveo je Saksa do jeftine kafane pored kanala, ukopane u veliki prošupljeni pingo. Lokal je bio pun građevinskih radnika za dugačkim stolovima, čiji je govor zvučao uglavnom australijski. Napolju pored kanala jedna posebno bučna družina bacala je ledene grudve veličine topovske đuladi u kanal, a samo poneka bi doletela i do trave na drugoj obali, što je bilo popraćeno klicanjem i brojnim
turama azotnog oksida za sve. Šetači sa one strane kanala široko su obilazili taj potez. Dezmond poruči dve duple tekile i inhalator sa oksidom. "Uskoro će nam napolju rasti agave, a?" "Mislim da bi se to moglo i sada." Seli su na kraj stola, dodirujući se laktovima, i Dezmond je morao da govori Saksu u uho dok su pili. Imao je ceo spisak stvari koje je hteo da Saks ukrade iz Biotika. Zalihe semena, spore, rizome, neke podloge za kulture, neke hemikalije koje je bilo teško sintetizovati... "Hiroko ti je poručila da joj je sve to veoma potrebno, ali posebno seme." "Zar ne može da ga uzgaji sama? Ne volim da kradem." "Život je opasna igra", reče Dezmond, nazdravivši svojoj misli dubokim udisajem oksida, i zalivši ga tekilom. "Ahhhhhhhhh", reče. "Nije stvar u opasnosti", reče Saks. "Jednostavno ne volim da kradem. Radim sa tim ljudima." Dezmond samo slegnu ramenima. Saksu pade na pamet da bi Dezmondu, koji je veći deo dvadeset prvog veka proveo u krađi, ovakve opaske mogle da zazvuče kao prenemaganje. "Pa, ne uzimaš od ljudi", reče konačno. "Uzimaš od transnata koji upravlja Biotiokom." "Ali to su Švajcarci i Praksis", reče Saks. "A Praksis, izgleda, nije tako loš. To je veoma egalitaran sistem - zapravo, veoma sličan Hirokinom." "Osim što predstavlja deo globalnog sistema koji sačinjava veoma uska oligarhija što vlada svetom. Ne smeš zaboraviti kontekst." "A, ne zaboravljam ga, veruj mi", reče Saks, prisetivši se svojih besanih noći. "Ali moramo da pravimo i razlike." "Da, da. Jedna od razlika je i ta što su Hiroko potrebne te stvari, jer ne može da ih napravi, a ne može zato što mora da se krije od policije koju plaća tvoja plemenita transnacionalka." Saks zbunjeno trepnu. "Osim toga, krađa materijala jedan je od retkih izraza otpora koji nam je preostao. Hiroko se složila sa Majom da je i sam čin obznane postojanja pokreta otpora sabotaža, kao i poziv na odmazdu i uništenje demimonda. Kaže da je bolje privremeno nestati i držati ih u uverenju da smo uvek bili malobrojni." "Dobra ideja", reče Saks. "Ali me čudi da ti radiš kako Hiroko kaže." "Al' si duhovit", reče Dezmond, iskrivivši lice. "Uostalom, i ja mislim da je to dobra ideja." "Stvarno?" "Ma, ne. Ali me je ubedila. Može biti da je tako najbolje. Osim toga, još se može nabaviti dosta materijala." "Zar i sama krađa nije znak policiji da smo i dalje tamo negde napolju?" "A, ne. To je tako opšta pojava da se ono što mi radimo ni ne primećuje. Nema gde se ne muva iznutra." "Kao što ja radim." "Jeste, ali ti to ne radiš za novac, zar ne?" "Ipak mi se ne sviđa." Dezmond se nasmeja, otkrivši kameni zub, kao i čudnu asimetričnost vilice i donje polovine lica. "To je sindrom taoca. Radeći za njih, upoznaješ ih i postaju ti dragi. Moraš imati na umu šta oni, zapravo, rade ovde. Hajde, dovrši taj kaktus i pokazaću ti neke stvari koje još nisi video, baš ovde u Barouzu." Tada nastade nekakvo komešanje, jer je jedna grudva pala na drugu obalu, otkotrljala se u travu i oborila nekog starca. Ljudi su galamili i podigli na ramena ženu koja je bacila grudvu, ali je starčeva grupa pojurila prema najbližem mosti. "Ovde postaje previše bučno", reče Dezmond. "Hajde, popij
to pa da idemo." Saks ispi piće dok je Dezmond praznio inhalator. Potom se žurno udaljiše obalom kanala da izbegnu neumitnu gužvu. Posle pola sata hoda pored kolona Barejsovih stubova zašli su u Princezin Park, gde su skrenuli levo i pošli strmom travnatom padinom bulevara Tot. Prošavši Tejbl Mauntin, ponovo su skrenuli levo niz užu travnatu padinu i stigli do zapadnog zida šatora, koji se pružao u širokom luku oko Blek Sirtis Meze. "Gledaj, ponovo prave saća za stanovanje radnika", primeti Dezmond. "U Subarašiju su to sada standardni stanovi, ali vidi kako su ove jedinice ugrađene u mezu. U Blek Sirtisu je u početku bilo smešteno postrojenje za preradu plutonijuma, kada se meza još nalazila izvan naselja. Ali sada je Subaraši odmah pored njega podigao stanove za radnike, čiji je posao da nadgledaju preradu i iznošenje otpada na sever u Nili Fose, gde će ga upotrebiti neki integralni brzi reaktori. Operacija uklanjanja nekada je bila potpuno robotizovana, ali je robote teško održavati. Utvrdili su da je za mnoge poslove jeftinije uzeti ljude." "Da, ali zračenje?" upita Saks, trepćući. "Tako je", reče Dezmond, sa divljim smeškom. "Izloženost zračenju iznosi četrdeset rema godišnje." "Šališ se!" "Ne šalim se. Upoznali su radnike s tim i dali im nadnice za otežane uslove rada, s tim da posle tri godine dobiju bonus, to jest tretman." "Inače ne bi mogli da ga dobiju?" "Skup je, Sakse. A postoje i liste čekanja. Ovo je način da se preskoči lista i pokriju troškovi." "Ali četrdeset rema! Ko može da jemči da će tretman izlečiti oštećenja koja mogu da nastanu!" "Mi to znamo", reče Dezmond prezrivo. "Ali ne i oni." "A Subaraši to radi da smanji troškove?" "To je važna stvar kod ovako velikih ulaganja, Sakse. Svaka mera za smanjenje troškova se primećuje. Svi ovi sistemi kanalizacije u Blek Sirtisu, na primer, jesu jedan sistem - medicinska klinika, stanovi i postrojenja u mezi." "Šališ se." "Ne. Moje šale su smešne." Saks odmahnu rukom. "Gledaj", reče Dezmond, "više ne postoje institucije zdravstvene kontrole. Ni građevinski propisi, ništa. Ovo su stvarni ishodi pobede transnacionalki 2061. godine - sada sami sebi određuju pravila. A ti znaš koje je njihovo jedino pravilo." "Ali to je besmisleno." "Pa, znaš, ovu filijalu Subarašija vode Gruzijci, a oni su kod kuće usred velike obnove Staljinovog kulta. Patriotski je čin voditi zemlju na idiotski način. I to je posao. Naravno, u vrhu uprave Subarašija i dalje su Japanci, koji veruju da je Japan postao veliki tako što je pokazao zube. Kažu da su šezdeset prve dobili ono što su izgubili u Drugom svetskom ratu. To je najbrutalniji transnat ovde, ali ga svi ostali oponašaju da bi ostal u konkurenciji. Imaj na umu da je Praksis u tom pogledu anomalija." "A mi ih nagrađujemo tako što krademo od njih." "Ti si hteo da radiš za Biotik. Možda bi trebalo da promeniš posao." "A, ne ja." "Misliš da bi mogao da nabaviš ove materijale iz neke od Subarašijevih kompanija?" "Ne." "Ali možeš od Biotika."
"Verovatno. Obezbeđenje je dosta strogo." "Ali bi mogao." "Verovatno." Saks razmisli o tome. "Tražim nešto zauzvrat." "Da?" "Hoćete li me prebaciti avionom da vidim mesta koja je spalila soleta?" "Naravno! I ja bih voleo da ih ponovo pogledam." I tako su se sledeće popodne odvezli vozom iz Barouza na jug uz Veliki Nagib i sišli na stanici Libija, sedamdesetak kilometara od Barouza. Tamo su krišom sišli u podrum, ušli u ostavu i izišli kroz tunel u stenoviti predeo. U jednom plitkom grabenu pronašli su jedno Dezmondovo vozilo, i kada se smrklo, odvezli se na istok preko Nagiba do malog skloništa Crvenih na rubu kratera Dimarterej, pored poteza ravne stene koji su Crveni koristili kao avionsku pistu. Dezmond nije otkrio Saksov identitet domaćinima. Odveli su ih do malog hangara na litici, gde su se ukrcali u jedan od Spenserovih starih, nevidljivih aviona, izišli na plato i poleteli, skakutavo ubrzavajući niz pistu. Uzletevši, polako su se uputili kroz noć na istok. Neko vreme leteli su u tišini. Saks je samo tri puta opazio svetla na tamnoj površini planete: prvi put je to bila stanica u krateru Eskalante, drugi put tanana pokreta traka svetlosti voza koji je kružio oko sveta, i na kraju neidentifikovani treptaj u krševitom predelu iza Velikog Nagiba. "Šta misliš, ko je to?" upita Saks. "Nemam pojma." Posle nekoliko minuta, Saks reče: "Sreo sam Filis." "Stvarno! Da li te je prepoznala?" "Ne." Dezmond se nasmeja. "Dobra, stara Filis." "Mnogi stari poznanici nisu me prepoznali." "Ja', ali Filis... Je l' i dalje predsednik Prelazne vlade?" "Nije. Valjda je mislila da to i nije tako uticajan položaj." Dezmond se ponovo nasmeja. "Nema ona pojma. Ali uspela je da vrati onu grupu sa Klarka u civilizaciju, i na tome joj svaka čast. Bio sam ubeđen da im nema spasa." "Šta znaš o tome?" "Razgovarao sam sa dvoje ljudi koji su bili tamo. Jedne noći u Pingo baru u Barouzu. Samo su pričali o tome." "Da li im se možda nešto dogodilo na kraju leta?" "Na kraju? Pa, jeste - neko je umro. Izgleda da je nekoj ženi smrskana ruka prilikom evakuacije Klarka, i Filis je bila jedina koja se koliko-toliko razumela u medicinu, pa je brinula o njoj sve vreme putovanja, i mislila je da će se izvući, ali mi se čini da im je pri kraju ponestalo nečega, ono dvoje tu nisu bili najjasniji, pa se dogodilo najgore. Filis ih je okupila da se mole za njen život, ali je ipak umrla, dva dana pre nego što su ušli u Zemljin sistem." "Ah", reče Saks, pa dodade: "Filis kao da više nije... toliko religiozna." Dezmond frknu. "Nikad ta nije bila religiozna, ako mene pitaš. Biznis je njena religija. Kada posetiš prave hrišćane, kao što su oni u Kristijanopolisu ili u Bingenu, nećeš čuti da govore o profitu uz doručak, i ne nameću ti onu odvratnu, ljigavu čistotu. Čistota, Bože me sačuvaj - to je, valjda, najodbojnija čovekova osobina. Čoveku je odmah jasno da je to kuća na pesku, je li? Ali hrišćani polusveta nisu takvi. Među njima ima gnostika, kvekera, baptista, Baha'i rastafarijanaca, koga sve ne - i to je najbolji svet u podzemlju, ako mene pitaš, a trgovao sam sa svima. Tako su usrdni. I niko se
ne puva da je najbolji Isusov drugar. Dobri su sa Hiroko i sa Sufijima. Neka vrsta mistične mreže." Zakikotao se. "Ali Filis i njeni poslovni fundamentalisti - služiti se verom kao maskom za iznuđivanje - mrsko mi je to. U stvari, otkako smo se spustili na planetu, nisam čuo Filis da govori kao istinski vernik." "Jesi li uopšte imao prilike da je slušaš otkako smo se spustili?" Ponovo smeh. "Više puta nego što misliš! U ono vreme sam znao više od tebe, gospodine Laboratorijski! Nema mesta gde nemam mišju rupu." Saks ispusti sumnjičav zvuk, a Dezmond se glasno zasmeja i pljesnu ga po ramenu. "A ko još zna da ste ti i Hiroko bili u šemi, tamo u Podbrežju, a?" "Hmm." "Oh, da, video sam dosta toga. Naravno, ovo poslednje može se reći za gotovo svakog muškarca u Podbrežju, i biti u pravu. Ta veštica nas je sve držala kao harem." "Poliandrija?" "Sedenje na dve stolice, bogamu! Na dvadeset stolica!" "Hmm." Dezmond mu se nasmeja. Pred samo svitanje ugledali su beli stub dima koji je zaklanjao zvezde na celom jednom kvadrantu neba. Neko vreme je ovaj gusti oblak bio jedina anomalija u okolnom predelu. A onda se, dok su leteli dalje i dok se pod njima pomerala granica dana i noći, na istočnom obzorju ispred njih ukazao širok potez svetlog zemljišta - narandžasta traka, ili šanac, koji se pružao sa severoistoka na jugozapad, nejasan od dima koji se dizao iz jednog njegovog dela. Šanac pod dimom bio je beo i ključao je, kao da je u toj tački došlo do manje vulkanske erupcije. Nad šancem se dizao zrak svetlosti - zrak osvetljenog dima, tačnije, tako fokusiran i oštar kao da je reč o čvrstoj materiji, ustremljenoj pravo uvis, sve neodređenijeg oblika što se dim više proređivao, i potpuno nevidljivoj tamo gde je dim dostigao najveću visinu, od desetak hiljada metara. Isprva se nije mogao naslutiti izvor ovog zraka na nebu - uostalom, leteće sočivo bilo je na visini od četiri stotine kilometara. A onda se Saksu učini da vidi nešto kao duh oblaka, kako lebdi na velikoj visini. Moglo je to biti sočivo. Dezmond nije bio siguran. U podnožju svetlosnog stuba, međutim, nije se moglo govoriti o vidljivosti - stub je bio biblijskih razmera, a istopljena stena ispod njega bila je zaslepljujućeg sjaja, blistavo bele boje. Razlog tome bila je njegova temperatura od 5000 stepeni Kelvina, i zato što je bio izložen vazduhu. "Moramo da pripazimo", reče Dezmond. "Ako nas zahvati zrak, bićemo kao leptir na sijalici." "A unutar onog dima sigurno postoje jake turbulencije vazduha." "Aha. Paziću da nas vetar ne povuče tamo." Tamo gde se stub blistavog dima sastajao sa narandžastim kanalom izbijao je novi dim, uz silovito kovitlanje, osvetljen neprirodnom svetlošću odozdo. Severno od bele tačke, tamo gde je kamen imao vremena da se rashladi, istopljeni kanal podsećao je Saksa na film o erupcijama havajskih vulkana. Kanalom tečnog kamena jurili su na sever talasi blistavo žute i narandžaste boje, tu i tamo nailazeći na prepreku i zapljuskujući tamne obale izdubljenog kanala. Kanal je bio širok oko dva kilometra, i pružao se od obzorja do obzorja; bilo je vidljivo samo dve stotine kilometara njegove dužine. Južno od stuba svetlosti, korito kanala bilo je gotovo pokriveno crnim kamenom koji se hladio, premreženim narandžastim pukotinama. Pravilnost kanala, i samog stuba svetlosti, bila je jedini pokazatelj da nije reč o prirodnom kanalu lave, ali više nego dovoljan. Osim toga, na površini Marsa hiljadama godina nije bilo nikakve vulkanske aktivnosti.
Dezmond usmeri avion prema prizoru, a onda oštro skrenu prema severu. "Zrak iz sočiva pomera se na jug, tako da ćemo dalje duž njegovog pravca moći da letimo bliže." Kanal istopljenog kamena pružao se mnogo kilometara na severoistok bez ikakvih promena. A onda, kada su se udaljili iz zone sagorevanja, narandžasta boja lave je potamnela i počela da se steže na stranama kanala u crnu glazuru, išaranu narandžastim pukotinama. Kanal je odatle postao potpuno crn, kao i njegove obale; prava pruga čistog crnila kroz visije Hesperije boje rđe. Dezmond još jednom skrenu, ovaj put na jug, i poleteše bliže kanalu. Pilotirao je oštro, nemilosrdno manevrišući avionom. Kada su se ponovo pojavile narandžaste pukotine, toplotne struje silovito zanesoše avion i neznatno ga skrenuše na zapad. Svetlost istopljene stene osvetljavala je strane kanala, tako da su podsećale na zadimljene nizove bregova, izrazito crne boje. "Mislio sam da će biti kao od stakla", reče Saks. "Obsidijan. U stvari, zapazio sam i neke druge boje. Žile različitih minerala u staklu." "Koliko daleko se prostire prokop?" "Od Kerberusa do Helasa, malo dalje na zapad od vulkana Tirena i Hadriaka." Saks zazvižda. "Kažu da će to biti kanal između Helasovog mora i severnog okeana." "Da, da. Ali prebrzo oslobađaju karbonate." "Pa, time se obogaćuje atmosfera, zar ne?" "Da, ali sa CO 2 ! Upropastiće plan! Godinama nećemo moći da udišemo vazduh! Bićemo zarobljeni u gradovima." "Možda misle da ćemo moći da pročistimo vazduh od CO 2 , kada postane toplije." Dezmond ga pogleda. "Jesi li video dovoljno?" "Više nego dovoljno." Dezmond se nasmeja svojim uznemirujućim smehom i oštro zaokrenu avion. Poleteše za granicom dana i noći na zapad, nisko nad dugačkim senkama jutra na tlu. "Razmisli o tome, Sakse. Ljudi će neko vreme morati da borave u gradovima, što je zgodno ako hoćeš da držiš stvari pod kontrolom. Progoreće kanale pomoću ove leteće lupe, i vrlo brzo ćete dobiti atmosferu od jednog bara koju ste želeli, i toplu i vlažnu planetu. Onda će primeniti neki metod za pročišćavanje vazduha od ugljen-dioksida - sigurno imaju neki na umu, industrijski, ili biološki, ili oboje. Nešto što mogu da prodaju, svakako. I začas posla ćete imati novu Zemlju. Možda će biti skupo..." "Sigurno je skupo! Svi ovi veliki projekti mora da veoma opterećuju transnacionalke, a one to ipak rade, iako smo još daleko od dvesta sedamdeset tri K. Ne shvatam." "Možda smatraju da je dvesta sedamdeset pet K suviše skroman cilj. Prosečna temperatura tačke smrzavanja dosta je niska, na kraju krajeva. Neka vrsta Saks Raselove vizije teraformiranja, tako reći. Praktično, ali..." Zacerekao se. "Ili možda žure. Zemlja je u velikim nevoljama, Sakse." "Znam", reče Saks oštro. "Proučavao sam to." "To je dobro za tebe! Ne, stvarno. Poznato ti je, dakle, da ljudi koji nisu prošli kroz tretman postaju očajni - stare, a izgledi da ga ikad dobiju postaju sve slabiji. Uz to, ljudi koji su dobili tretman, posebno oni iz vrhuški, nemaju pojma šta da rade dalje. Šezdeset prva ih je poučila šta može da se dogodi ako stvari izmaknu kontroli. Zato kupuju države kao bajato povrće na kraju pijačnog dana. Ali to kao da ne pomaže. A ovde u komšiluku imaju novu, nenaseljenu planetu, ne sasvim spremnu za naseljavanje, ali blizu. Sa ogromnim mogućnostima. Mogući novi svet. Izvan dosega milijardi nepodmlađenih." Saks razmisli o tome. "Neka vrsta pomoćnog izlaza. Da zbrišu ako zagusti."
"Tačno. Mislim da u transnacionalkama ima ljudi koji žele da Mars bude što brže teraformiran, i to po svaku cenu." "Ah", reče Saks. I do kraja puta nije progovorio ni reč.
16. Dezmond se vratio s njim u Barouz, i dok su išli od Južne stanice prema Hant Mezi, pružao im se pogled preko vrhova drveća u Kanal Parku i čistine između Branč Meze i Tejbl Mauntina do Blek Sirtisa. "Da li svuda na Marsu rade ovako glupe stvari?" upita Saks. Dezmond klimnu glavom. "Sledeći put doneću ti spisak." "Može." Saks je odmahivao glavom dok je razmišljao o tome. "Tu nema logike. Naročito na duže staze." "Oni misle kratkoročno." "Ali će dugo živeti! Verovatno će još biti u vrhu kada im se ovakva politika obruši na glavu!" "Možda ne misle kao ti. Gore u vrhu često se menjaju položaji. Potom nastoje da steknu ugled brzim osnivanjem kompanija, da bi odmah zatim na nekom drugom mestu dobili viši položaj, a onda sve nanovo. Igraju se 'muzičkih stolica'." "Uopšte nije važno koju će stolicu zauzeti, jer će se srušiti cela soba! Ne poštuju zakone fizike!" "Naravno da ne. Zar to nisi primetio do sad, Sakse?" "...Izgleda da nisam." Ali jeste primetio da su ljudski postupci nerazumni i neobjašnjivi. To je svakome bilo očigledno. A sada je bio svestan da je živeo u pogrešnom uverenju da ljudi na vlasti ulažu iskrene napore da razumno upravljaju stvarima i da misle na dugoročnu dobrobit čovečanstva i njegovog biofizičkog sistema. Dezmond mu se nasmejao kada je pokušao ovo da izrazi, i on uzrujano uzviknu: "Dobro, zašto se onda prihvataju ovako neizvesnog posla, ako ne u tom cilju?" "Radi moći", reče Dezmond. "Moći i zarade." "A." Saks je oduvek bio toliko nezainteresovan za ove stvari da je imao muke da shvati interesovanje drugih. Kakva je korist od toga, ako ne sloboda da radiš ono što želiš? I šta je moć, ako ne sloboda da radiš ono što želiš? I kada konačno stekneš tu slobodu, veće bogatstvo i moć počinju da ograničavaju stečenu slobodu. Čovek postaje sluga sopstvene moći i bogatstva, primoran da sve svoje troši štiteći ih. Objektivno posmatrano, sloboda jednog naučnika koji vodi laboratoriju najveća je moguća sloboda. Veće bogatstvo i moć bili bi joj samo smetnja. Dezmond je tresao glavom dok je Saks objašnjavao ovu filozofiju. "Neki ljudi vole da govore drugima šta da rade. To im je draže od slobode. Hijerarhija, znaš. I njihovo mesto u hijerarhiji. Sve dok je dovoljno visoko. Dok je svako na svom mestu. To je sigurnije od slobode. A mnogi su kukavice." Saks odmahnu glavom. "Mislim da je to jednostavno nesposobnost da se shvati koncept opadajućeg profita. Uverenje da se uvek može imati više. Krajnje nerealan stav. Mislim, u prirodi nema procesa koji je neprestano nepoštovanje količine!" "Brzina svetlosti." "Mani, nevažno. Fizička stvarnost očito nije činilac u ovim proračunima." "Dobro rečeno." Saks ljutito zatrese glavom. "Ponovo religija. Ili ideologija. Šta je ono Frenk imao običaj da kaže? Imaginarna veza sa stvarnom situacijom?" "Primer čoveka koji je voleo moć." "Istina je." "Ali je bio veoma oštrouman." Svratili su u Saksov stan da se presvuku, a zatim su se popeli na vrh meze, na doručak kod
Antonija. Saks je i dalje mislio na njihov pređašnji razgovor. "Problem je u tome što ljudi sa hipertrofiranim stavom prema bogatsvu i moći dolaze na položaje koji im daju i jedno i drugo u izobilju, da bi otkrili da su robovi tih stvari koliko i gospodari. I zbog toga postaju nezadovoljni i cinični." "Kao Frenk, misliš." "Da. Zato se čini da moćnici imaju izvesnu disfunkcionalnu stranu karaktera. Sve od cinizma do krajnje destruktivnosti. Rečju, nezadovoljni su." "Ali moćni." "Tako je. I eto našeg problema. Ljudski postupci..." Saks zastade da pojede valjušku; bio je gladan kao vuk, "znaš, treba da budu vođeni načelima ekologije sistema." Dezmond se glasno nasmeja i požuri da uzme salvetu i obriše bradu. Toliko se smejao da su ljudi za drugim stolovima pogledali prema njima, a Saks počeo da se brine. "Kakva ideja!" povika on i ponovo prsnu u smeh. "A ha ha! O, Saksifrejdže moj! Naučno rukovođenje, a?" "A što da ne?" upita Saks tvrdoglavo. "Hoću da kažem, načela na kojima se zasniva ponašanje dominantnih vrsta u postojanom ekosistemu prilično su jasna, koliko se ja sećam. Kladim se da bi veće ekologa moglo da sastavi program koji bi stvorio postojano i mirno društvo." "E, kad bi ti vladao svetom!" uzviknu Dezmond i ponovo se nasmeja. Spustio je čelo na sto i urlao. "Ne samo ja." "Ma, šalim se." Primirio se. "Poznato ti je da Vlad i Marina već godinama rade na svojim ekosistemima. Čak su od mene tražili da to koristim u trgovini između ilegalnih kolonija." "Nisam to znao", reče Saks, iznenađen. Dezmond zatrese glavom. "Moraš da budeš budniji, Sakse. Dole na jugu već decenijama živimo po načelima eko-ekonomije." "Moraću da se pozabavim time." "Da." Dezmond se široko iskezi, na ivici smeha. "Moraš još mnogo toga da naučiš." Stiglo je jelo koje su poručili, sa bokalom soka od pomorandže, i Dezmond im napuni čaše. Kucnu svojom čašom o Saksovu i nazdravi: "Dobro došao u revoluciju!" Dezmond je pošao na jug, pošto je od Saksa izvukao obećanje da će ukrasti sve što bude mogao iz Biotika za Hiroko. "Treba da se vidim sa Nirgalom." Zagrlio je Saksa i otišao. Prošlo je mesec i nešto dana, i Saks je za to vreme razmišljao o svemu što je saznao od Dezmonda i iz video emisija, polako razmatrajući stvar po stvar, bivajući sve zabrinutiji. Budio se svake noći i satima ostajao budan. A onda, jednog jutra, posle mučne i jalove noći bez sna, zazujala je njegova pločica na zglobu. Bila je to Filis, koja je došla u grad zbog nekih sastanaka; htela je da iziđu na večeru. Saks je pristao, pokazavši svoju iznenađenost i Stivenovo oduševljenje. Te večeri su se našli kod Antonija. Poljubili su se u evropskom maniru i pošli za konobarom do stola u uglu, sa pogledom na grad. Pojeli su obrok koji je Saks jedva primetio, pričajući bez reda o novostima u Šefildu i Biotiku. Posle pite sa sirom pili su brendi. Saks nije žurio da pođe, a nije ni znao šta Filis još ima na umu. Nije ništa odavala i činilo se da se ni njoj ne žuri. Onda se zavalila u stolicu i raspoloženo ga pogledala. "To si zaista ti, zar ne?" Saks nagnu glavu kao da je ne razume. Filis se nasmeja. "Priznajem, teško je poverovati. Nekada nisi bio ovakav, Sakse Rasele. Nisam mogla da sanjam da si tako dobar ljubavnik."
Saks nelagodno zažmiri i pogleda okolo. "Nadam se da to više govori o tebi nego o meni", reče sa Stivenovom bezbrižnošću. Okolni stolovi bili su prazni, a konobari su ih ostavli na miru. Ostalo je još pola sata do zatvaranja. Filis se ponovo nasmeja, ali su joj oči ostale tvrde, i Saks odjednom shvati da je besna. Sigurno se osećala osramoćeno što ju je obmanuo čovek koga je poznavala osamdeset godina. A bila je besna zato što ju je svesno obmanuo. Kako i ne bi? Bio je to znak manjka poverenja, posebno od osobe koja je spavala sa njom. Njegovo ponašanje u Areni sada mu se vratilo, i bio je red na njega da se pita o čemu je reč. A opet, šta se tu moglo? Setio se onog trenutka u liftu kada ga je poljubila, kada je bio u jednakom čudu. Tada je bio zatečen činjenicom da ga nije prepoznala, a sada zato što ga je prepoznala. U tome je bilo neke simetrije. I u oba navrata se prepustio sudbini. "Nemaš ništa više da kažeš?" upita Filis. On raširi ruke. "Ne znam kako ti je to palo na pamet." Ponovo se nasmejala, ovaj put ljutito, i odmerila ga stisnutih usana. "Sada je tako očigledno", reč ona. "Napravili su ti novi nos i bradu, rekla bih. Ali oči su iste, kao i oblik glave. Čudno je to, šta čovek pamti, a šta ne." "Jeste." U stvari, nije bila reč o zaboravljanju, već o nesposobnosti da se prizovu uspomene. Pretpostavljao je da se još nalaze negde, sačuvane. "Ne mogu da se setim starog lica", reče Filis. "Za mene si uvek bio u laboratoriji, sa nosom u ekranu. Možda si nosio i beli laboratorijski mantil, koliko se prisećam. Kao neki džinovski laboratorijski pacov." Sada su joj oči svetlucale. "Ali si međuvremenu prilično dobro naučio da oponašaš čoveka, zar ne? Dovoljno dobro da obmaneš starog prijatelja kome se dopalo kako izgledaš." "Nas dvoje nismo stari prijatelji." "Ne", odseče ona, "rekla bih da nismo. Ti i tvoji stari prijatelji pokušali ste da me ubijete. Osim toga, tvoji prijatelji ubili su hiljade drugih ljudi, i razorili gotovo celu planetu. A jasno je da su još negde napolju, jer ti inače ne bi bio ovde, zar ne? U stvari, izgleda da su se posvuda uvukli, jer kada sam testirala DNK strukturu tvoje sperme, službene baze podataka PV-a vodile su te kao Stivena Lindholma. To me je privremeno skrenulo sa traga. Međutim, i dalje me je nešto kopkalo. Ono kada smo upali u onu pukotinu. To je odlučilo - podsetilo me je na nešto što se dogodilo dok smo bili na Antarktiku. Ti, Tatjana Demurova i ja bili smo na Nusbaum Rigelu kada se Tatjana spotakla i iščašila gležanj, a onda je počeo vetar, zahladnilo je i morali su da nas vrate helikopterom u bazu, i dok smo ih čekali, našao si neku vrstu lišaja..." Saks odmahnu glavom, istinski iznenađen. "Ne sećam se toga." Godina provedena u obuci i odabiru bila je puna događaja, ali mu je sećanje na to vreme bilo sasvim mutno i zamagljeno, i nikako nije mogao da prizove taj događaj; bilo je teško poverovati da se uopšte zbio. Nije se sećao ni kako je sirota Tatjana Durova izgledala. Obuzet mislima i u nastojanju da dozove sećanja na tu godinu, propustio je veliki deo onoga što je Filis govorila, ali se onda ponovo uključio: "...uporedila ponovo sa jednom od starih kopija u memoriji moje VI, i bio si uhvaćen." "A možda se jedinice tvoje VI razlažu od starosti", reče on odsutno. "Otkriveno je da se elektronska kola kvare usled kosmičkog zračenja ako se povremeno ne osveže." Prenebregla je ovaj slab pokušaj bacanja prašine u oči. "To znači da ljudi koji imaju sredstava da tako izmene baze podataka Prelazne vlade mogu da budu i te kako opasni. Bojim se da ne mogu da
pustim da ovo prođe tek tako. Čak i kad bih htela." "Šta to znači?" "Nisam sigurna. Zavisi od toga šta ćeš uraditi. Možda ću ti pružiti priliku da mi kažeš gde si se krio, sa kim, i šta se događa. Uostalom, u Biotiku si se pojavio tek pre godinu dana. Gde si bio pre toga?" "Na Zemlji." Njen osmeh krio je nešto zlobno. "Ako nastaviš u tom smislu, biću primorana da zatražim pomoć nekih mojih saradnika. U Kasei Valisu znam neke bezbednjake koji će umeti da ti osveže pamćenje." "Ma, hajde." "Doslovno mislim. Neće te tući da priznaš, niti išta slično. To je više stvar ekstrakcije. Uspavaju te, stimulišu hipokampus i amigdalu, i postave pitanja. I ljudi naprosto odgovaraju." Saks se zamisli. Mehanizmi pamćenja još su bili slabo ispitana oblast, ali se sigurno moglo učiniti nešto primitivno sa delovima mozga za koje se znalo da su zaduženi za taj proces. Brza NMR, usmereni ultrazvuk i ko zna šta još. U svakom slučaju, nešto opasno... "Pa?" reče Filis. Zurio je u njen osmeh, tako besan i likujući. Arogantno keženje. Kroz um su mu proletale nevezane misli, slike bez reči: Dezmond, Hiroko, deca u Zigotu, kako viču: 'Zašto, Sakse, zašto?' Morao je da obuzdava mišiće lica da bi sakrio odvratnost koju je osećao prema njoj, odjednom naraslu u njemu kao plima. Možda je to ono što ljudi zovu mržnja. Konačno pročisti grlo. "Mislim da bih radije rekao tebi." Ona čvrsto klimnu glavom, kao da je to odluka koju bi i sama donela. Pogledala je okolo: restoran je sada bio potpuno opusteo, a konobari su sedeli za jednim stolom i pijuckali grapu. "Hajde", reče ona, "idemo u moj ured." Saks klimnu glavom i ukočeno ustade. Desna noga bila mu je utrnula. Zašepao je za njom. Na izlazu poželeše konobarima laku noć i odoše. Uđoše u lift, i Filis pritisnu dugme za podzemni nivo. Vrata se zatvoriše, i oni počeše da propadaju. Ponovo u liftu; Saks duboko udahnu, a onda naglo okrenu glavu, kao da je video nešto neobično na komandnoj tabli. Filis pogleda u tom pravcu i on je grčevitim pokretom udari pesnicom u vilicu. Ona udari u zid lifta i skljoka se na pod, ošamućena, hvatajući vazduh. Saks oseti strašan bol u zglobu desne šake. On pritisnu dugme za drugi sprat iznad podzemne železnice, gde se nalazio dugačak hodnik kroz Hant Mezu, sa prodavnicama koje su u to vreme bile zatvorene. Uhvati Filis ispod mišica i podiže je; bila je viša od njega, mlitava i teška, i kada su vrata lifta počela da se otvaraju, on se pripremi da zove u pomoć. Ali ispred vrata nije bilo nikoga, i on prebaci njenu ruku iza glave i odvuče je do kolica koja su se nalazila pored lifta u slučaju da neko poželi da se brzo proveze kroz mezu, ili da preveze teret. Prebacio ju je na zadnje sedište i ona zastenja, kao da dolazi sebi. On sede napred, nagazi pedalu gasa, i malo vozilo odzuja niz hodnik. Opazio je da teško diše i da se znoji. Prošao je pored dva toaleta i zaustavio kolica. Filis skliznu sa sedišta na pod, stenjući sve glasnije. Uskoro će se osvestiti, ako već nije. On siđe i otrča da vidi jesu li vrata muškog toaleta otključana. Bila su, i on se vrati do kolica, pridignu Filis i prebaci je sebi na leđa. Zateturao se pod njenom težinom do vrata toaleta, gde je pusti da sklizne na pod; udarila je glavom o pod i utihnula. Otvorio je vrata i odvukao je unutra, zatvorio vrata i zaključao ih. Seo je na pod toaleta pored nje, zadihan. Još je disala, a puls joj je bio slab, ali pravilan. Činilo se da je sa njom sve u redu; bila je samo još dublje u nesvesti nego posle njegovog udarca. Koža joj je bila bleda i vlažna, usta otvorena. On oseti sažaljenje prema njoj, ali se onda seti njene pretnje da
će ga predati tehničarima službe bezbednosti, da iščupaju njegove tajne. Koristili su se usavršenim postupcima, ali to je ipak bilo mučenje. A da su uspeli u tome, saznali bi za utočišta na jugu, i za sve drugo. Čim bi dobili predstavu o onome što zna, lako bi iz njega izvukli pojedinosti; bilo bi nemoguće odupreti se kombinaciji narkotika i modifikacije ponašanja. A i sama Filis znala je previše. Činjenica da je imao tako vešto izrađen lažni ID ukazivala je na čitavu infrastrukturu koja je dotle bila neotkrivena. Kada bi se saznalo za njeno postojanje, verovatno ne bi bilo teško uništiti je. Hiroko, Dezmonda, Spensera, koji je bio duboko u sistemu u Kasei Valisu, potpuno izložen... Nirgala i Džeki, Pitera, En... sve njih. Samo zato što nije bio dovoljno pametan da izbegne glupu i zlu ženu kakva je bila Filis. Osvrnuo se po toaletu. Bio je dovoljno prostran da se smeste dve kabine, jedna sa WC-om i druga sa umivaonikom, ogledalom i uobičajenim automatima na zidu: za pilule sterilnosti i gasove za zabavu. Zurio je u ove poslednje, zadržavajući dah i razmišljajući. Prevrćući planove u glavi, šaputao je uputstva veštačkoj inteligenciji u pločici na zglobu. Dezmond mu je dao neke vrlo razorne virusne programe, i on priključi svoju pločicu na Filisinu i sačeka da se završi prenos podataka. Uz malo sreće uspeće da razori čitav njen sistem: personalni odbrambeni programi bezbednjaka nisu se mogli meriti sa Dezmondovim virusnim programima, za koje je ovaj tvrdio da su vojnog porekla. Ali tu je bila i Filis. Gasovi za zabavu u zidnom automatu bili su uglavnom azotni oksid, u pojedinačnim inhalatorima sa po dva ili tri kubna metra gasa. Površina prostorije je, po njegovoj proceni, bila oko trideset pet do četrdeset kubnih metara. Rešetka ventilacije bila je uz samu tavanicu, i mogla se blokirati papirnim ubrusom za ruke, namotanim u rolnu pored umivaonika. Gurnuo je platne kartice u automat i kupio celokupnu količinu gasa u njemu: dvadeset bočica džepne veličine, sa maskama za nos i usta. Azotni oksid biće nešto teži od vazduha u Barouzu. Iz pregrade za ključeve na pločici izvadio je minijaturne makaze i odsekao široku traku papirnog ubrusa. Popeo se na kazan toaleta i pokrio ventilacionu rešetku, zatiskujući proreze papirom. Nije sve pokrio, ali su otvori bili mali. Sišao je i otišao do vrata. Između vrata i poda bilo je gotovo čitav centimetar prostora. Ustao je i odsekao još ubrusa. Filis je hrkala. Vratio se do vrata, otvorio ih, išutirao bočice napolje i izišao za njima. Još jednom je pogledao Filis, ispruženu na podu, i zatvorio vrata. Nagurao je hartiju ispod vrata, ostavivši samo mali otvor u jednom uglu. Zatim je, pogledavši uz i niz hodnik, seo na pod, uzeo jednu bočicu, prislonio elastičnu masku na otvor koji je ostavio, i ispraznio sadržaj bočice u toalet. Ponovo je radnju dvadeset puta, trpajući bočice u džepove dok ih nije napunio, a zatim u vrećicu koju je napravio od komada ubrusa. Ustao je, otišao do vozila i seo za volan. Dao je gas, i kolica su pojurila uz trzaj, suprotan naglom zaustavljanju koje je svalilo Filis na pod. To mora da je bolelo. Onda je zaustavio kolica, izvukao se i otrčao nazad do toaleta, zveckajući bočicama u džepovima. Trgnuo je vrata, zaustavio dah i ušao, zgrabio Filis za zglobove nogu i izvukao je u hodnik, na vazduh. Još je disala, a na licu je imala slab osmejak. Saks potisnu želju da je ritne i otrča nazad do kolica. Odvezao se punom brzinom do drugog kraja Hant Meze, a odatle sišao liftom do nivoa podzemne. Ušao je u prvi voz i prešao njim ceo put do drugog kraja grada i Južne stanice. Primetio je da mu drhte ruke, a ona dva zgloba na desnoj šaci bila su mu otečena i modra. I vraški su bolela. Na stanici je kupio kartu za putovanje na jug, ali kada ju je predao, zajedno sa svojim ID-om, službeniku na ulazu u peron, čovekove oči se raširiše, i on i njegove kolege izvukoše pištolje i rekoše mu da je uhapšen, nervozno tražeći pomoć od ljudi u susednoj prostoriji. Filis se očigledno brže osvestila nego što je očekivao.
Peti deo: BESKUĆNICI Biogeneza je, pre svega, psihogeneza. Ova istina nigde nije bila tako jasna kao na Marsu, gde je noosfera prethodila biosferi - nemu planetu prvo je okružio sloj misli izdaleka, naselivši je pričama, planovima i snovima, sve do trenutka kada je Džon Bun iskoračio i rekao: 'Dakle, tu smo' - bila je to iskra koja je zapalila nezadrživi zeleni požar viriditasa, stihiju posle koje je cela planeta treperila od viriditasa. Bilo je to kao da je sama planeta osećala da joj nešto nedostaje, i da je sa dodirom uma i stene, noosfere i litosfere, u prazninu uskočila nedostajuća biosfera, prosuvši se niotkuda kao mađioničarev papirni cvet. Bio je to utisak koji se nametao Mišelu Divalu, strasnom zaljubljeniku u svaki znak života u pustoši rđe, istom onom koji je pristupio Hirokinoj areofaniji onako kako se davljenik hvata za slamku. Za njega je to bilo kao da je dobio novi vid. Da bi izvežbao svoj novi vid, usvojio je Enin običaj da prošeta napolju u čas uoči zalaska Sunca, i u predelu dugačkih senki nalazio je ushit u svakom busenu trave. U svakom malom prepletu oštrike i lišaja nalazio je minijaturnu Provansu. Smatrao je da mu je to zadatak: teški posao izmirenja centrifugalne antinomije Provanse i Marsa. Osećao je da njegovo prisustvo u ovom projektu predstavljao deo drevne tradicije, jer je jedan od poslednjih zaključaka u njegovom proučavanju bio da je francuska misao oduvek težila da pomiri krajnje oprečnosti. Za Dekarta su to bili um i telo, za Sartra frojdizam i marksizam, za Tejara de Šardena hrišćanstvo i evolucija - lista se mogla još produžiti, i činilo mu se da je taj posebni kvalitet francuske misli, tenzija i težnja da bude dugi niz veličanstvenih promašaja, bio posledica ovih ponovljenih pokušaja da se sjedine ove nemoguće krajnosti. Možda je sve zajedno, uključujući njegove napade na isti problem, bilo borba da se zaleči jaz između duha i materije. I možda je upravo zbog ovoga francuska misao pozdravljala složene retoričke aparate kao što je semantički pravougaonik, strukture za koje se verovalo da mogu da uhvate ove krajnosti u mreže, dovoljno jake da ih zadrže zajedno. Otuda Mišelov zadatak da strpljivo vezuje zeleni duh i rđavu materiju, da otkriva Provansu na Marsu. Krastavi lišaj, na primer, činio je da delovi crvene ravnice izgledaju kao da su obloženi jabukovim žadom. A sada, u svetlim večerima boje indiga (nekadašnje ružičasto nebo davalo je travi smeđu boju), boja neba dozvoljavala je svakoj vlati trave da zrači tako čistom zelenom bojom da se činilo da ovi minijaturni travnjaci trepere. Snažan pritisak boje na mrežnjaču... čisto uživanje. Bilo je, takođe, zastrašujuće, posmatrati kolikom brzinom ova primitivna biosfera hvata koren, cveta i širi se. Bio je to neki unutrašnji zamah ka životu, zelena električna varnica između polova stene i uma. Sila nepojamna, koja se pružila ovamo i dodirnula genetske nizove, unela nastavke, stvorila nove hibride, pomogla im da se prošire, izmenila njihovu okolinu da im omogući da rastu. Prirodna težnja života ka životu mogla se videti svuda, kako se bori i tako često pobeđuje; ali sada su tu bile i ruke-vodilje, noosfera koja je od samog početka sve prožimala. A pri svakom dodiru njihovih prstiju u zemlju je tekla zelena sila. Ljudska bića su, dakle, bila istinski čudotvorci - svesni stvoritelji, koji su hodali ovim novim svetom kao mladi bogovi, obdareni strahotnim alhemijskim moćima. Mišel je zato pomno zagledao svakog koga bi sreo na Marsu, pitajući se, dok je proučavao njihovu često bezazlenu spoljašnjost, kakav li to novi Paraselzus ili Isak od Holandije stoji pred njim, i hoće li pretvarati olovo u zlato, ili terati kamen da cveta.
17. Amerikanac koga su Kojot i Maja spasili nije se na prvi pogled naročito razlikovao od drugih osoba koje je Mišel sretao na Marsu; možda je bio radoznaliji i, činilo se, oštroumniji; bio je to medved od čoveka, tamnoputog i ljubopitljivog lica. Ali Mišel je bio navikao da prozire ovakve obrazine do preobražajnog duha ispod, i ubrzo je zaključio da pred sobom imaju tajanstvenog čoveka. Rekao je da se zove Art Randolf i da radi na sakupljanju upotrebljivih materijala iz ostataka palog lifta. "Ugljenik?" upitala je Maja. Ali on nije primetio ili nije hteo da primeti njen sarkastični ton i odgovorio je: "Da, ali i...", i odverglao čitav spisak egzotičnih stopljenih materijala. Maja ga je samo oštro posmatrala, ali on kao da nije bio svestan toga. I samo je zapitkivao. Ko su oni? Šta rade ovde napolju? Gde ga vode? Kakva su im to vozila? Jesu li zaista nevidljiva iz svemira? Kako su se oslobodili toplotnih tragova? Zašto im je potrebno da budu nevidljivi iz svemira? Jesu li možda deo legendarne izgubljene kolonije? Pripadaju li marsovskom podzemnom pokretu? I još jednom, ko su oni? Niko nije žurio da mu odgovori na ova pitanja, i Mišel mu konačno reče: "Mi smo Marsovci. Živimo svoj život ovde." "Podzemlje. Neverovatno. Pravo da vam kažem, narode, bio sam ubeđen da ste samo mit. Ovo je sjajno." Maja prevrnu očima, i kada ih je njihov gost zamolio da ga ostave kod Vidikovca Ehus, ona se zlobno nasmeja i reče: "Daj, uozbilji se." "Kako to mislite?" Mišel mu objasni da ne mogu da ga puste, a da ne otkriju svoje prisustvo, te ga verovatno uopšte neće ni pustiti. "Oh, pa ja nikom ne bi rekao." Maja se ponovo nasmeja. Mišel reče: "Ovo je suviše važna stvar za nas da bismo verovali neznancu. A možda ne bi ni mogao da sačuvaš tajnu. Možda bi morao da objasniš kako si dospeo tako daleko od svog vozila." "Mogli biste da me odvezete do njega." "Izbegavamo da se zadržavamo oko tih stvari. Ne bismo ni prilazili da nismo primetili da si u nevolji." "Pa, to je bilo lepo od vas, ali moram da kažem da ovo i nije neki spas za mene." "Bolje to nego alternativa", reče mu oštro Maja. "Potpuno se slažem. I zahvalan sam vam na tome, zaista. Ali obećavam da nikome neću reći. A vama je poznato da ljudi znaju da ste ovde negde napolju. Tamo na Zemlji TV stalno daje emisije o vama." To je ućutkalo čak i Maju. Vozili su se dalje. Maja uključi interkom i kratko se dogovori na ruskom sa Kojotom, koji je putovao u roveru ispred njihovog, sa Kaseijem, Nirgalom i Harmakisom. Kojot je bio izričit: pošto su neznancu spasili život, svakako im je dozvoljeno da ga privremeno izmene da bi izbegli opasnost po sebe. Mišel prenese suštinu njihovom zatočeniku. Randolf se nakratko zamisli, pa slegnu ramenima. Mišel nikada nije video brže mirenje sa sudbinom; čovekov sangfroid bio je za divljenje. Mišel ga je pažljivo posmatrao, istovremeno motreći na ekran prednje kamere. Randolf se ponovo raspitivao, ovaj put o komandama rovera. Samo je jednom pomenuo nešto u vezi sa situacijom, pošto je osmotrio komande radio-stanice i interkoma. "Nadam se da ćete mi bar dopustiti da se nekako javim svojoj kompaniji, da znaju da sam živ i zdrav.
Radim za Dampmajns, koji je deo Praksisa. Vi i Praksis imate dosta zajedničkog, u stvari. I oni umeju da budu veoma tajnoviti. Bilo bi korisno za vas da se povežete sa njima, kunem se. Mora da imate šifrirane kanale za komunikaciju, zar ne?" Maja i Mišel su ćutali. Kasnije, dok je Randolf bio u tesnom toaletu rovera, Maja zasikta: "Ovo je, bre, uhoda. Namerno se našao tamo da bismo ga pokupili." Tipično za Maju. Mišel nije pokušavao da se raspravlja sa njom, te samo slegnu ramenima. "Pa, prema njemu se i ponašamo kao da jeste." Onda im se on ponovo pridružio, i nastavio da zapitkuje. Gde žive? Kako to izgleda neprestano se kriti? Mišela je počelo da zabavlja njegovo držanje, koje je sve više i više ličilo na predstavu, ili test; Randolf je na prvi pogled bio potpuno otvoren, iskren, prijateljski nastrojen, a njegovo mrko lice bezazleno kao u jagnjeta - a opet, oči su mu bile veoma pažljive i budne, i sa svakim neodgovorenim pitanjem izgledao je zadovoljniji i zainteresovaniji, kao da mu odgovori stižu telepatijom. Svako ljudsko biće jeste velika sila, svaki čovek na Marsu alhemičar; iako je odavno prestao da se bavi psihijatrijom, još je umeo da prepozna majstora u svom poslu. Zamalo da se nasmeje sve jačem porivu u sebi da prizna sve što zna ovoj radoznaloj ljudini, još nespretnoj u marsovskoj sili teže. Onda se začuo signal njihovog radija, i sa zvučnika je zazujala sabijena poruka, ne duža od dve sekunde. "Eto", reče Randolf, "istu takvu poruku možete da pošaljete Praksisu." Ali kada je VI dešifrovala poruku, više nije bilo šale. Saksa su uhapsili u Barouzu. U zoru su se približili Kojotovom vozilu i proveli dan savetujući se šta da preduzmu. Sedeli su u skučenom krugu u putničkoj kabini, lica izboranih od brige - svi osim njihovog zatočenika, koji je sedeo između Nirgala i Maje. Nirgal mu je stisnuo šaku i klimnuo glavom kao da su stari prijatelji, iako nijedan nije rekao ni reč. Ali jezik prijateljstva ne mora da bude govorni. Vest o Saksu potekla je od Spensera, a prenela ju je Nađa. Spenser je radio u Kasei Valisu, nekoj vrsti novog Koroljeva, sedištu službe bezbednosti, veoma sofisticirane i veoma tajnovite. Saksa su odveli u jedan tamošnji centar, i Spenser je saznao za to i obavestio Nađu. "Moramo da ga izbavimo", reče Maja, "i to što pre. Tek je par dana kod njih." "Onaj Saks Rasel?" reče Randolf. "Boga ti! Ne mogu da verujem. Ko ste vi, ljudi? Hej, jeste li vi Maja Tojtovna?" Maja ga opsova na ruskom. Kojot nije primećivao nikog od njih; otkako je stigla poruka, nije rekao ni reč, već je sedeo za ekranom svoje VI, zagledan u nešto što je na prvi pogled ličilo na satelitske meteorološke snimke. "Sada biste mogli i da me pustite", reče Randolf u opštoj tišini. "Neću im reći ništa što im Rasel već nije rekao." "Neće on njima reći ništa!" odvrati Kasei vatreno. Randolf mahnu rukom. "Zaplašiće ga, možda čak i lakše povrediti, zatim će ga uspavati, priključiti elektrode, drogirati ga i stimulisati mu mozak tamo gde treba - i imaće odgovore na svako pitanje. Napravili su čitavu nauku od toga, koliko sam čuo." Zurio je u Kaseija. "I ti mi izgledaš poznat. Ali nije važno! A ako i ne uspeju na taj način, postoje i primitivniji metodi." "Kako ti sve to znaš?" "Pa, o tome svi pričaju", reče Randolf. "Može biti da je samo priča, ali..." "Ja kažem da idemo po njega", reče Kojot. "Ali znaće da smo ovde napolju", reče Kasei. "Već znaju. Ali ne znaju gde napolju." "Osim toga", reče Mišel, "reč je o našem Saksu."
Kojot primeti: "Hiroko neće imati ništa protiv." "Ako bude imala, reci joj da odjebe!" uzviknu Maja. "Reci joj šikata ga nai!" "Sa zadovoljstvom", reče Kojot. Severni i zapadni obronci Tarzisa bili su srazmerno nenaseljeni u odnosu na istočnu padinu prema Noktis Labirintusu; osim nekoliko areotermalnih stanica i akviferskih crpki, predeo je bio pod celogodišnjim prekrivačem od snega, leda i mladih lednika. Vetrovi sa juga sudarali su se sa jakim severozapadnim vetrovima koji su dolazili oko Olimpus Monsa, i bilo je divljih mećava. Protoglacijalna zona prostirala se uvis od visinske kote od šest ili sedam kilometara sve do podnožja velikih vulkana; oblast nije bila pogodna za gradnju, ili za skrivanje nevidljivih vozila. S mukom su napredovali duž grebena i slojevitih brežuljaka lave koje su koristili kao puteve, na sever pored gromade Tarzis Tolusa, vulkana veličine Mauna Loe, iako je ispod uzvišenja Askreusa izgledao tek kao gomilica pepela. Sledeće noći sišli su sa snega i pošli na severoistok preko Ponora Ehus, a posle svanuća krili su se ispod divovskog istočnog zida Ehusa, samo nekoliko kilometara od nekadašnjeg Saksovog štaba na vrhu litice. Istočni zid Ponora Ehus bio je najviša tačka Velikog Nagiba - tri kilometra visoka litica, koja se pružala hiljadu kilometara na sever i jug. Aerolozi su se još svađali oko njegovog porekla, jer se nijedna poznata sila koja je stvarala oblike tla nije činila dovoljna za ovakav čin. Bio je to, rečju, prekid u tkanju stvari, razdelna linija između dna Ponora Ehus i visokog platoa Lune Planuma. Mišel je kao mladić posetio dolinu Jozemajt i još je pamtio tamošnje visoke granitne litice; ali ovaj zid ispred njega bio je dugačak kao čitava Kalifornija i najvećim delom te dužine visok tri kilometra: okomiti svet, čije su masivne ravni od crvene stene slepo zurile prema zapadu, sjajeći se svake samotne večeri kao rub kontinenta. Ova neverovatna litica postajala je konačno niža na svom severnom kraju, i neposredno iznad 20 stepeni severne širine bila je presečena dubokim i širokim kanalom koji se pružao na istok preko platoa Lune, do basena Hrise. Taj veliki kanjon zvao se Kasei Valis i bio je jedan od najočiglednijih tragova drevnih poplava na Marsu. Bio je dovoljan jedan pogled na satelitski snimak da postane jasno da je u prošlosti niz Ponor Ehus prošla džinovska bujica, sve dok nije dospela do prekida u visokom istočnom zidu ili do grebena. Voda se neverovatnom snagom sjurila levo u ovu dolinu, šireći ulaz dok nije načinila glatku krivinu, prolivajući se preko njenog ruba i čupajući spojeve stena dok nije načinila zamršenu mrežu uskih kanjona. Središnji greben u glavnoj dolini bio je oblikovan u dugačko peraje ili ostrvo oblika suze, hidrodinamično kao leđa ribe. Unutrašnju stranu ovog fosilnog vodenog toka presecala su dva kanjona koje voda gotovo da uopšte nije izmenila, dve obične fose koje su svedočile o izgledu glavnog kanala pre nailaska poplave. Dva kasnija udara meteora u najvišem delu unutrašnje obale dovršila su oblikovanje terena, ostavivši dva strma mlada kratera. Posmatrano sa zemlje, u sporoj vožnji spoljnjim rubom obale, najviše su se isticali zaobljeni lakat doline, greben oblika ribljih leđa, i okrugli bedemi kratera na strmini unutrašnje obale. Bio je to živopisan predeo, sličan Barouzu po prostornoj veličajnosti, gde je veliki potez glavnog kanala tek počinjao da se puni tekućom vodom, koja će bez sumnje narasti u plitak zapenjeni potok i brzati preko kamenja, usecajući nova korita i ostrva iz nedelje u nedelju... Ali sada je to bilo sedište službe bezbednosti transnacionalki. Dva kratera na unutrašnjoj obali bila su pokrivena šatorima, kao i veliki delovi mreže kanjona na spoljnjoj obali, i deo glavnog kanala sa obe strane peraja; no, ništa se od ovoga nije moglo videti u video emisijama, niti je bilo pominjano u vestima. Nije čak postojalo ni na mapama. Spenser je, međutim, bio tu od početka gradnje, i njegovi retki izveštaji bili su izvor informacija o
nameni novog naselja. U poslednje vreme, gotovo svi osuđenici na Marsu bili su odvoženi na asteroidni pojas, da odrade svoje kazne na rudarskim brodovima. Ali je u Prelaznoj vladi bilo onih koji su hteli zatvor i na Marsu, i Kasei Valis bio je upravo to. Sakrili su maskirna vozila izvan ulaza u dolinu, u jednom grozdu stena, i Kojot je seo da prouči meteorološke izveštaje. Maja je besnela zbog zadržavanja, ali ju je Kojot ućutkao. "Ovo neće biti lako", rekao joj je čvrsto, "a može biti i nemoguće, osim u naročitim okolnostima. Moramo da sačekamo da stigne pojačanje i da se steknu vremenske prilike. Reč je o nečemu što su mi Spenser i sam Saks pomogli da postavim, i veoma je delotvorno, ali samo u određenim uslovima." Vratio se svojim ekranima, isključivši se za okolinu, razgovarajući samo sa sobom ili sa alhemičarem ekrana, uskog, tamnog lica okupanog njihovom svetlošću. Istinski alhemičar, pomisli Mišel, mrmlja kao nad destilatorom ili grejnom svetiljkom, vršeći svoje transmutacije na planeti... moćna sila. Sada u težnji da zagospodari vremenom. Očito je otkrio neke preovlađujuće obrasce u strujanju vazduha, vezane za određene oblike terena. "Stvar je u okomitoj lestvici", reče on odsečno Maji, koja je svojim zapitkivanjem počinjala da zvuči kao Art Randolf. "Ova planeta ima raspon od trideset kilometara od vrha do dna. Trideset hiljada metara! Otuda i snažni vetrovi." "Kao maestral", dodade Mišel. "Tako je. Katabatički vetrovi. A jedan od najjačnih spušta se ovamo sa Velikog Nagiba." Preovlađujući vetrovi u oblasti bili su, ipak, zapadni. Kada bi ovi naleteli na liticu Ehusa, nastajale su uzlazne struje, koje su letači iz Vidikovca Ehus koristili da lete jedrilicama i zmajevima. Ali su dosta često nailazili ciklonski sistemi, donoseći vetrove sa istoka, i tada bi hladan vazduh pojurio preko snegom pokrivenog platoa Lune, podižući sneg i postajući gušći i hladniji, sve dok čitava oblast drenaže ne bi bila usisana kroz useke u ivici velike litice, i vetrovi bi se obrušili kao lavine. Kojot je neko vreme proučavao ove katabatičke vetrove, došavši do zaključka da bi u povoljnim uslovima - oštri temperaturni kontrasti, razvijen olujni front sa istoka na zapad preko platoa - neznatne intervencije na određenim mestima učinile da se silazne struje pretvore u okomite tajfune, koji bi se obrušili u Ponor Ehus i dunuli na sever i jug strahovitom snagom. Kada ih je Spenser obavestio o prirodi i nameni novog naselja u Kasei Valisu, Kojot je odmah odlučio da stvori uslove za izvršenje ovih intervencija. "Oni idioti sagradili su zatvor u tunelu vetrova", progunđao je u jednom trenutku, u odgovor na Majina pitanja. "Mi smo zato napravili propeler. Ukopali smo nekoliko raspršivača nitrata srebra na vrhu litice. Ogromne, čudovišne, mlazne šmrkove. Zatim lasere, da sagorimo vazduh iznad oblasti strujanja. Ovim se stvara nepovoljan odnos pritisaka, brana za normalni protok vazduha, koji postaje jači kada se konačno probije. A po čitavoj litici postavili smo eksplozive, da podignemo prašinu u vetar i učinimo ga težim. Vidite, vetar se zagreva u padu, i to bi ga usporilo, da nije tako pun snega i prašine. Pet puta sam se spuštao niz liticu da sve to postavim, trebalo je to da vidite. Postavili smo i nekoliko propelera. Naravno, snaga čitave aparature zanemarljiva je u poređenju sa ukupnom snagom vetra, ali je osetljiva ravnoteža ključ za kontrolu vremenskih uslova, i naši kompjuterski modeli odredili su mesta gde samo treba na određen način pogurati početne uslove. Bar se nadamo da je tako." "Još niste probali?" upita Maja. Kojot je zurio u nju. "Probali smo, na kompjuteru. Radi k'o bog. Ako postignemo početne uslove, to jest ciklonske vetrove brzine od sto pedeset kilometara na sat preko Lune, videćete šta će biti." "Oni u Kaseiju sigurno znaju za ove katabatičke vetrove", primeti Randolf. "Znaju. Ali su računali da će ovi nastajati jednom u milenijumu, a mi mislimo da možemo da ih
izazovemo kad hoćemo, ako se steknu početni uslovi gore na vrhu." "Klimatološka gerila", reče Randolf, razrogačenih očiju. "Kako to zovete, klimataža? Ofanzivna meteorologija?" Kojot se pravio da ga ne sluša, ali Mišel opazi kratak kez ispod šiški. Ali njegov sistem bio je delotvoran samo pod određenim početnim uslovima. Ostalo im je jedino da sede i čekaju, i da im se nadaju. Tokom tih dugih sati Mišelu se činilo da Kojot pokušava da se projektuje, kroz svoj ekran, u nebo. "Hajde", poluglasno je vabio ovaj žilavi čovečuljak, unoseći se u ekran. "Guraj, guraj. Guraj. Dođi preko tog brda, kopilanski vetre. Zaobiđi ga, pa napred. Hajde!" Išao je po zamračenom vozilu dok su ostali pokušavali da zaspe, mrmljajući: "Gledajte, da, gledajte", pokazujući pojedinosti na satelitskim snimcima koje niko drugi nije zapažao. Natmureno je motrio listanje meteoroloških podataka, žvakao hleb i psovao, zviždeći poput vetra. Mišel je ležao na svom uskom dušeku, sa rukama pod glavom, opčinjeno posmatrajući kako divljak luta tamom vozila, sitna, senovita, tajanstvena, šamanska prilika. I medveđa pojava njihovog zatočenika, blistavog vidljivog oka, takođe je bila budan svedok ovog noćnog prizora, trljajući čekinjavu bradu uz glasno struganje, pogledajući prema Mišelu dok se šaputanje nastavljalo. "Hajde, proklet bio, hajde. Fijuuuuuuuu... Duni kao oktobarski uragan..." Konačno, u sumrak drugog dana iščekivanja, Kojot ustade i protegnu se kao mačka. "Vetrovi su stigli." Dok su čekali, iz Mareotisa su se dovezli neki Crveni da im pomognu u upadu u zatvor, i Kojot je sa njima izradio plan napada, na osnovu podataka dobijenih od Spensera. Trebalo je da se razdvoje i priđu gradu iz nekoliko pravaca. Mišel i Maja odvešće jedno vozilo do ispucalog zemljišta na spoljnjoj obali, gde će se sakriti u podnožju male meze, nadomak šatora postavljenih na spoljnjoj obali. U jednom od ovih šatora nalazila se medicinska klinika gde su povremeno odvodili Saksa, po Spenseru tačka sa najslabijim obezbeđenjem, bar u poređenju sa zatvorskim kompleksom u kome je Saks boravio između poseta klinici. Njegovi izlasci nisu bili u pravilnim razmacima, i Spenser nije pouzdano znao gde će ovaj biti u određeno trenutku. Zato će, kada udari vetar, Maja i Mišel ući u šator na spoljnjoj obali i naći se sa Spenserom, koji će ih čekati, spreman da ih odvede do klinike. Veće vozilo, u kome će biti Kojot, Kasei, Nirgal i Art Randolf, držaće se, zajedno sa nekima od Crvenih iz Maerotisa, blizu unutrašnje obale. Druga vozila Crvenih postaraće se da upad izgleda kao direktan napad iz svih pravaca, posebno sa istoka. "Mi ćemo ići po čoveka", reče Kojot, mršteći se na svoje ekrane. "A vetar će napasti." I tako su sledećeg jutra Maja i Mišel sedeli u svom vozilu, čekajući vetar. Pred njima se pružao pogled niz padinu spoljnje obale do velikog središnjeg grebena. Po danu su zeleni svetovi pod mehurovima šatora na obali i na grebenu bili vidljivi - mali terarijumi, postavljeni iznad crvenog peskovitog poteza doline, spojeni providnim pešačkim cevima i jednom ili dvema izvijenim cevimamostovima. Prizor je podsećao na Barouz od pre četrdeset godina, zakrpe naselja koje prerastaju i veliki pustinjski arojo. Mišel i Maja su spavali, jeli, sedeli, motrili. Maja je hodala po vozilu. Svakog dana bila je sve nervoznija, i sada je kružila okolo kao tigrica u kavezu, koja je nanjušila krvavi obrok. Iz vrhova prstiju varničio joj je statički elektricitet dok je milovala Mišelov vrat, čineći dodir bolnim. Bilo je nemoguće umiriti je; Mišel je stajao iznad nje dok je sedela na pilotskom sedištu, masirajući joj vrat i ramena kao što je ona njemu, ali je to bilo kao da mesi komade drveta, i ruke su mu postajale napete od dodira.
Njihov razgovor bio je nepovezan i improvizovan, u skokovima slobodnih asocijacija. Po podne su više od jedan sat razgovarali o danima u Podbrežju - o Saks, Hiroko, pa čak i o Frenku i Džonu. "Sećaš se kad se obrušila jedna od zasvođenih odaja?" "Ne", reče ona nervozno. "Ne sećam se. A da li se ti sećaš one čuvene rasprave o teraformiranju između En i Saksa?' "Ne", reče Mišel s uzdahom, "ne bih rekao." Mogli su tako da se vrte u krug bez kraja, sve dok ne bi ispalo da su živeli u sasvim različitim Podbrežjima. Kada bi se oboje setili nekog događaja, bio je to razlog za slavlje. Mišel je primetio da sećanja svih članova Prvih stotinu počinju da rđaju, i imao je utisak da se većina njih bolje seća svog detinjstva na Zemlji nego prvih godina na Marsu. Oh, pamtili su one najvažnije događaje, i okvir priče, ali je svako pamtio neke druge sporedne pojedinosti. Očuvanje i prizivanje uspomena postajalo je veliki klinički i teorijski problem u psihologiji, posledica novostečene dugovečnosti. Mišel je povremeno čitao radove na tu temu, i iako je odavno prestao da se bavi kliničkom terapijom, i dalje je ispitivao svoje stare drugove u nekoj vrsti neformalnog opita, kao sada Maju: Sećaš li se ovoga, sećaš li se onoga? Ne, ne, ne. Čega se sećaš? Kako nas je Nađa sve muštrala, reče Maja, na šta se on nasmeši. Teksture bambusovog poda ispod stopala. Sećaš se kako se onda izdrala na alhemičare? Ne, kako? - odvrati on. I tako u nedogled, sve dok im se nije činilo da su se Podbrežja u kojima su živeli nalazila u različitim Vaseljenama, odvojena Rimanovim prostorima koji su se presecali tek u beskonačnosti, a dotle lutali svaki u sopstvenom dugohodnom idiokosmosu. "Jedva se prisećam bilo čega", reče konačno Maja, tmurno. "Ponekad još mislim na Džona. I Frenka. Ne želim to, ali onda nešto pokrene nešto i ne znam ni za šta drugo dok se prisećam toga. Ovakva sećanja su tako snažna kao da su se dogodila pre jedan sat! Ili se događaju ponovo." Stresla se pod njegovim rukama. "Mrzim ih. Znaš na šta mislim?" "Naravno. Memoire involuntaire. Ali takođe se sećam kada se ista stvar dogodila meni, u Podbrežju. Tako da to nije samo starenje." "Ne. To je život. Ono što se ne zaboravlja. A opet, kad pogledam Kaseija..." "Znam. Čudna su ta deca. Kao i Hiroko." "Boga mi, jeste. Kad smo već kod toga, jesi li bio srećan, tada? Pošto si otišao s njom?" "Da." Mišel se zamisli, s mukom prizivajući sećanja. Prisećanje je nesumnjivo slaba karika u lancu... "Mora biti da jesam. Reč je bila o tome da priznam stvari koje sam potiskivao u Podbrežju. Da smo životinje. Da smo seksualna stvorenja." Gnječio joj je ramena jače no ikad, a ona ih je valjala pod njegovim rukama. "Mene ne treba podsećati na to", reče ona, kratko se nasmejavši. "I, da li ti je Hiroko pružila to?" "Da. Ali ne samo Hiroko. Evgenija, Ria - svi oni, u stvari. Ne neposredno, znaš. Dobro, ponekad i neposredno. Ali najviše samim priznanjem da imamo tela, da jesmo tela. Radeći zajedno, posmatrajući i dodirujući se međusobno. Trebalo mi je to. Imao sam velikih problema. A oni su uspeli da to povežu i sa Marsom. Vi nikada niste imali problema s tim, ali ja jesam, stvarno jesam. Bio sam bolestan. Hiroko me je spasila. Za nju je to bio čulni čin, da od Marsa načini naš dom i hranitelja. Kao da je vodila ljubav s njim, oplodila ga, porodila - u svakom slučaju, čulni čin. To me je spasilo." "To, i njihova tela, Hirokino, Evgenijino i Rijino." Pogledala ga je preko ramena sa pakosnim osmehom, i on se nasmeja. "Kladim se da to dobro pamtiš." "Prilično." Bila je sredina dana, ali je na jugu, povrh dugačkog grla Ponora Ehus, nebo bilo mračno. "Možda
konačno dolazi vetar", reče Mišel. Vrh Velikog Nagiba pokrili su oblaci, visoka masa uskovitlanih kumulonimbusa, iz čijih su crnih trbuha sevale munje, pogađajući vrh litice. Vazduh u ponoru bio je zamućen, pa su šatori Kasei Valisa bili oštro ocrtani naspram ove pomrčine, kao mehuri čistog vazduha iznad zgrada i nestvarno nepomičnih krošanja drveća nalik na staklene kugle bačene u vetrovitu pustinju. Tek je bilo prošlo podne. Moraće da čekaju mrak, čak i ako dođe vetar. Maja je ustala i ponovo se ushodala, isijavajući energiju, mrmljajući za sebe na ruskom, saginjući se da pogleda kroz niske prozore. Vetar je sve jače naletao na vozilo, zviždeći i zavijajući preko krša u podnožju male meze iza njih. Majino nestrpljenje činilo je Mišela nervoznim. Kao da je bio zatvoren sa divljom životinjom. Bio je utonuo u jedno od sedišta za komandnom tablom, posmatrajući kako se oblaci valjaju sa Nagiba. Marsovska gravitacija dozvoljavala je olujnim oblacima da dostignu čudesne visine, i ove ogromne bele mase oblika nakovnja, zajedno sa neverovatnim zidom litice ispod, činile su da svet izgleda nestvarno veliki. Bili su mravi u ovom pejzažu, onaj mali crveni narod iz priča. Upad će sigurno biti ostavljen za noć; dugo čekanje se nastavljalo. Kružeći po kabini, Maja se u jednom trenutku ponovo zaustavila iza njega i počela da mu masira mišiće između ramena i vrata. Njen dodir izazvao je plimu čulnih impulsa niz njegova leđa i bokove, i unutrašnjom stranom bedara. Izvijao je leđa u njenom stisku, a onda se okrenuo na sedištu i obgrlio je oko struka, položivši obraz na njen stomak. Ona se nagnu i poljubi ga u teme. Iako su bili tesno pripijeni jedno uz drugo, Maja nije prestala da mu masira ramena. Dugo su ostali u tom položaju. Onda su prešli u putničku kabinu i vodili ljubav. Oboje napeti od iščekivanja, strasno su se predavali jedno drugom. Mišelu je bilo jasno da je to posledica razgovora o Podbrežju; s obnovljenim sećanjem na svoju zabranjenu žudnju za Majom iz tih dana, uronio je lice u njenu srebrnu kosu i pokušao da se što više sjedini s njom, da bude sav u njoj. Bila je kao neka velika mačka: pritiskala se uz njega podjednakom žestinom da bi ga što bolje primila u sebe, što ga je potpuno izbezumilo. Bilo je tako dobro što su ostali sami, slobodni da se izgube u iznenadnoj strasti, stenjući i dahćući od električnih udara užitka, gluvi i slepi za sve drugo. Posle je ležao na njoj, u njoj, a ona mu je držala lice u šakama, posmatrajući ga. "Voleo sam te, tamo u Podbrežju", reče on. "U Podbrežju sam", reče ona polako, "i ja tebe volela. Iskreno. Nisam to nikada pokazala; osećala bih se glupo, pored Džona i Frenka. Ali sam te volela. Zato sam bila toliko ljuta na tebe kada si otišao. Bio si mi jedini prijatelj. Jedina osoba sa kojom sam mogla iskreno da razgovaram. Jedina osoba koja je htela da me sasluša." Mišel zatrese glavom, prisećajući se. "Nisam baš bio naročito dobar u tome." "Možda i nisi. Ali ti je bilo stalo do mene, zar ne? Ne zato što ti je to bio posao?" "Ne zato! Voleo sam te. Sa tobom to nikada nije bio posao, Majo. Ni za koga." "Laskavče", reče ona, gurajući ga. "Uvek si to radio. Uvek si pokušavao da daš najlepše objašnjenje za sve one užasne stvari koje sam radila." Nasmeja se. "Da. Ali nisu bile baš tako užasne." "Jesu." Napućila je usne. "A onda si nestao!" Lako ga je pljesnula po licu. "Ostavio si me!" "Nisam te ostavio. Morao sam da odem." Nezadovoljno je stisnula usne i skrenula pogled u stranu, u duboki ponor proteklih godina. Kliznula niz spiralu svojih raspoloženja, u neko mračnije i dublje stanje. Mišel je sa slatkom otupelošću posmatrao kako se ovo događa. Predugo je bio srećan; video je, u tom izrazu njenog lica, da će, ako ostane u ovome, menjati svoju sreću - delimičnu sreću - za nju. Njegov 'poslovični