Pepeo Vavilona - James S. A. Corey

kasnije, Lora priđe da sedne s njima, zatim i Oksana. Razgovor se okrenu manje opasnim temama – u čemu je sve marsovski dizajn gori od onog iz Pojasa, Veštici Endora koja je zarobila još jedan kolonizatorski brod, kako po Karmondijevim rečima napreduje rekonstrukcija Hornblouera. Poslovima upravljanja Konotom. Ali mali čvor je i dalje bio tik ispod njenih rebara, podsećao je da nešto nije u redu. U svoju kabinu vratila se sama. Sručila se u ležaj za ubrzanja, navukla prekrivač preko glave i sanjala ogromno, krhko stvorenje koje pliva kroz struje dubokog okeana, samo što je more bilo sazdano od zvezda, a životinja od brodova, i jedan od njih bio je njen. Ništa tako veliko kao revolucija ne može da opstane samo sa jednom verzijom priče. Uspon stanice Cerera – ili njen pad, kako to nazivaju unutrašnji – bio je prethodnica Marka Inarosa i Slobodne mornarice. U retrospektivi, uništenje tegljača vode izgledalo je kao bedno sitan događaj za pujdanje Zemlje i Marsa jedno na drugo, makar i nakratko, ali bilo je dovoljno. Dok su tradicionalni tlačitelji Pojasa za promenu malo nišanili jedni na druge, ASP se nametnuo, preuzeo kontrolu nad lučkim gradom pojasa asteroida. Niko tada nije očekivao da to potraje. Pre ili kasnije, Mars i Zemlja će se ponovo osoviti na noge, i Cerera će onda pasti. Anderson Dos, de fakto upravnik stanice, ostaće bez vlasti koju je prigrabio i preći na neku novu šemu ili nastaviti da živi duhom, kao mučenik za veliki cilj. Svaki autonomni svemir bio je privremen. Samo što do pada nikada nije došlo. Kolaps Ganimeda i raskrinkavanje programa kompanije MaoKvikovski sa protomolekulom obuzeli su pažnju velikih sila. Onda je Venera iznedrila velike i tajanstvene strukture od kojih je napravljena prva kapija. Dok je Grdosija u pratnji kombinovanih snaga Zemlje i Marsa letela da istraži kapiju i razmotri njene ogromne i kompleksne implikacije, Anderson Dos je satkao mrežu veza. Korporacije na Luni i Marsu, stanicama Lagranža, u Pojasu, na Jupiterovim mesecima – niko od svih njih nije smeo da dopusti prekid trgovine koji bi potrajao godinama, neophodan za ponovno osvajanje luke. Na taj način tipičan za čovečanstvo još od vremena pre nego što je prvi ugovor bio otisnut u sumerskoj ilovači, privremena rešenja potrajala su dovoljno dugo da postanu nevidljiva. A kad su se otvorile kapije iza kapije i kada je bujica čovečanstva

suknula napolje prema novim planetama i suncima, postojale su sile i novac zainteresovani za to da Cerera ostane ono što jeste. A Anderson Dos je znao koga da podmaže i kada da pravi kompromise kako bi sačuvao nesmetani protok saobraćaja kroz luku. Dugim, pažljivim upravljanjem, veliki pregovarač je nadživeo svoj status pobunjenika i umesto toga postao političar. Dos je stekao ugled, a stanica Cerera je postala prvi grad stanovnika Pojasa upravo u trenutku kada je to izgubilo svaki značaj. A onda je došla Slobodna mornarica i čitav brižljivo sagrađeni zamak od peska šutnula u talase. I Dos je, kao svaki političar, razmotrio igrače i snage, izglede i izvesnosti. Priča o usponu stanice Cerera, umesto trijumfa oportunizma i političke spretnosti, postala je prethodnica Slobodne mornarice. Dos je prigrlio tu novu verziju sebe samog i njegove stanice. Odabrao je stranu, baš kao i ona. Sada je stajao na doku i čekao da ona pređe sa Konota. Obrtna gravitacija stanice držala je njen brod u svojim stegama. Čak i da nestane energije, inercija bi sprečila da brodovi pootpadaju u mrak. Mičio Pa i dalje nije bila zadovoljna što ostavlja brod za sobom. Izgledalo joj je to kao nepotreban rizik. „Mičio”, reče Dos, uze je za ruku i ozari se. „Tako je lepo videti te uživo.” „Takođe”, reče ona. To nije bilo tačno. Dos je proveo previše godina u preterano bliskom savezništvu sa kredom Džonsonom da bi taj smrad mogao u potpunosti da se sa njega spere. Ali bio je nužno zlo, i u svojim boljim danima verovatno je učinio više toga da pomogne Pojasu nego da ga ugrozi. On mahnu prema električnim kolicima sa dvojicom policijskih čuvara u lakim oklopima. „Zar sam uhapšena?”, upita Pa, potrudivši se da joj glas ostane lak i vedar. Dos se zakikotao u hodu. „Otkad su meteori pali, obezbeđenje je pojačano”, reče on. Rošavi obrazi mu se zategnuše i izraz mu se smrknu. „Na Cereri žive milioni ljudi. Ne dopada se svima ono što se dogodilo.” „Je li bilo problema?”, upita Pa dok su prilazili kolicima. „Problema uvek ima”, reče Dos, i onda, posle kratkog oklevanja, „ali sada ih je više nego pre.” Kolica cimnuše, skrenuše prema širokoj rampi koja je vodila gore u stanicu. Blago lepljivi točkovi proizvodili su zvuk između šištanja i pucketanja dok su se kotrljali dalje od dokova. Mičio Pa se osvrnu

prema Kojotovom sidrištu. Možda je trebalo i sama da povede čuvare. Karmondijevi ljudi su svi još bili na Hornbloueru, ali i Bertold i Nađa bili su obučeni za borbu. Sada je bilo prekasno. Upravni nivoi bili su najbliži površini stanice, tamo gde je Koriolis bio najmanje izražen. Stari tuneli i hodnici bili su preuređeni otkad je ASP preuzeo stanicu, ali i dalje se tu osećala starost. Dos je ćaskao o neobaveznim stvarima kako bi je opustio, i toliko je to vešto radio da je uspevao. Ako zaista razgovaraju o tome koji restorani spremaju najbolju kobasicu u crnom umaku i šta se desi kad se verski sabor organizuje u istim dvoranama kao i festival rai muzike, situacija ne može da bude toliko opasna. Znala je da je to iluzija, ali je svejedno bila zahvalna. Ni jedno ni drugo nisu pominjali razlog zbog kojeg su tu. Inarosovo ime nije bilo pomenuto. Sam sastanak održan je u vrtu na upravnom nivou. Široka, zasvođena tavanica sijala je svetlom punog spektra. Scindapsus se uvijao oko stubova i prekrivao zidove, a široke papratnice su se razbokorile, s listovima poput krila čaplji spremnih da polete. Vazduh je mirisao na hranu i vino iz hidroponičnih biljaka. Čula je Sandžranijev visok, treperav glas pre nego što je skrenula za ugao. Bez ozbiljnog popisa baze za đubrenje na svakoj stanici, valuta sa azotnom osnovom biće preplavljena nezakonitim prilivima. Još jedna varijacija na njegovu stalnu temu. Bilo je gotovo dobro čuti to ponovo. Dos dodirnu njen lakat, mahnu niz stazu između male fontane i spiralne papratnice, i onda se obreše tamo. Petoro lidera Slobodne mornarice. Niko Sandžrani, koji je više ličio na sredovečnog bakalina nego na vrhunskog ekonomistu carstva u procvatu. Rozenfeld Guoljang, tamne, prošarane kože, isuviše lak na osmehu, general druge flote i industrijski car. I na stolici od pletene trske, Marko Inaros, čovek koji je stajao iza svega. Pobeda mu je dobro stajala. Kosa mu se talasasto spuštala do ramena, a držanje tela odisalo mu je životinjskom lakoćom. Kada je ustao da pozdravi nju i Dosa, osetila je odjek njegovog zadovoljstva u sopstvenom srcu. Šta god taj muškarac još bio, šarmom je umeo da izmami otrov iz zmija. Bio je to, pretpostavljala je, dar koji ga je doveo do mogućnosti da trguje sa Marsovcima i dođe do njihovih brodova, municije i svih materijala potrebnih da izvede svoju revoluciju. Tamo se još jedino nalazio Inarosov mršavi sin mahnitog pogleda, Filip. Mičio Pa je namerno izbegavala da podrobnije zagleda dečaka. Nešto u njemu joj je smetalo, i lakše joj je bilo da se drži na visini nego da se upušta u razgovor s njim.

„Briljantna Mičio Pa!”, reče Marko. „Odlično! Sada smo svi tu. Osnivači naše države.” „Da li imaš statistike novih akvizicija?” upita Sandžrani, koji je bio nesvestan toga da kvari Markov nastup, ili ga možda nije ni bilo briga. „Moram da dobijem kompletne računovodstvene podatke.” „Karmondi radi na tome”, reče Pa. „Onda neka bude što pre.” „Niko, momčino”, reče Rozenfeld. „Nemoj da si magarac. Prvo pozdravi kapetanicu Pa.” Sandžrani se namršti na Rozenfelda, a onda i na Inarosa, pa se konačno okrenu ponovo prema njoj i kratko klimnu glavom. „Zdravo.” „E sad, pošto je uži krug ovde”, reče Dos, „možda bismo mogli da čujemo zbog čega smo se okupili? Ne tvrdim kako boravak u istoj prostoriji nije sam po sebi zadovoljstvo, ali...” Marko se osmehnu dok je njegov sin, iza njega, čačkao po futroli svog pištolja. „Slomili smo Zemlju i porazili Mars. Džonsonov ASP se pokazao kao kolaboracionistički šljam, što smo i slutili. Sve što smo želeli da uradimo, obavili smo. Vreme je da započnemo treću fazu.” Sve što smo želeli da uradimo osim što nismo ubili Smita i Freda Džonsona, pomisli Pa, ali prećuta. Mada, razlog za tišinu kojom su ostali reagovali nije bio taj. Kada je Dos progovorio, glas mu je bio obazrivo lak i nehajan. „Nisam znao da imaš i neku treću fazu na umu.” Markov kez mogao je da bude izraz besa ili zadovoljstva, jarosti ili uživanja. „E pa, sad znaš”, reče on.

Šesto poglavlje: Holden „Osećam se kao da bi trebalo da šapućemo”, reče Holden. „Da idemo unaokolo na vrhovima prstiju.” „U bestežinskom smo stanju”, reče Naomi. „Metaforički na vrhovima prstiju.” Komandna paluba je bila u mraku ako se izuzme odsjaj njihovih monitora. Aleks je spavao u svojoj kabini, prepustivši nadzor Holdenu i Naomi. Kad ih je poslednji put video, Bobi i Ejmos su bili u obilasku broda, i testirali sve osim komunikacione opreme – odbrambene topove, potisnike, elektromagnetni top na krmi, eko-sisteme. Od samog početka misije, Bobi se trudila da ne nametne Holdenu utisak da je ona preuzela brod, ali njeno uzdržavanje nije se protezalo toliko da se ponovo ne upozna sa svakim centimetrom Rosija pre nego započne borba. Makar to bila i samo provera toga kako je Ejmos preusmerio dovod vode u brodsku kuhinju, dok je njih dvoje posmatrao, neprestano se osećao kao da prisluškuje razgovor o naoružanju. Ozbiljan, profesionalni razgovor između ljudi koji su shvatali da rade sa opremom koja može dovesti do smrti. Zahvaljujući tome, činilo mu se da je sve do sada pomalo olako shvatao brod. Klarisa... nije znao gde je Klarisa. Još od poslednjeg jakog potiska, samo je načas uspevao da je ugleda, poput duha kojeg su negde pokupili i koji nije mogao da podnese da ga ljudi direktno vide. Većinu onoga što je saznao o njoj – da prikuplja snagu, da implanti sa crne berze izazivaju u njoj sve manje mučnine, da je pronašla neispravni modem zbog kojeg su svetla u mašinskoj radionici bila prigušena – čuo je od drugih članova posade. To mu se nije dopadalo, ali tako makar nije morao da razgovara s njom. Plan je bio jednostavan. Azurni zmaj nije bio bojni brod, već letelica za geološka izviđanja. Njegova zaštita sastojala se u tome što je svemir bio ogroman, brod mali, a orbita dovoljno daleko od Zemlje i Lune da je

mogao pod jakim potiskom da se stušti natrag prema Pojasu ili Jupiterovim mesecima ako iko krene na njega. Svi aktivni sistemi – primopredajnik, radar, ladar, radio – bili su mu pogašeni kako ne bi obznanio svoje prisustvo. Nije mogao da spreči odbijanje svetlosti od korita, niti da sakrije otpadnu toplotu, ali je bio u stanju da leti što je moguće tiše. To ga je ograničavalo na pasivne senzore i uski snop. Dovoljno da obavlja posao koordinacije meteora bacanih na Zemlju, ali i dalje poluslepo. A Bobi je upravo na to i računala. Odredili su kurs koji će ih dovesti blizu Azurnog zmaja, i onda dogovorili premeštanje kombinovane flote koja će sakriti sjaj njihovog potiska. Bilo je to balansiranje između brzog dolaska do neprijatelja i nemogućnosti da izvedu klasično okretanje i potisak za usporavanje na pola puta. Dobili su taman toliko brzine da mogu da uspore kad se primaknu, i onda je Rosi isključio sisteme i prešao u bestežinsko stanje. Bez aktivnih senzora, Azurni zmaj će morati da ih vizuelno opazi – sićušnu tačku u nepreglednoj praznini – i prepozna kao pretnju bez radara ili ladara. I to će se na kraju i desiti. Ali dotad, ako sve prođe kao što je Bobi naumila, više neće biti nimalo važno. Holden nije mogao da se seti da su ikada nečemu sporije prilazili za sve vreme koje su proveli na Rosiju, i zbog toga je bio pun pundravaca i nestrpljiv. Iz lifta se začuše glasovi: Bobin ozbiljan, oštar i profesionalan; Ejmosov veseo i prijazan. Dolebdeše na palubu, prvo Bobi pa onda Ejmos. Bobi dohvati rukohvat i zaustavi se. Ejmos kucnu gležnjem po podu u prolazu i poništi sopstvenu inerciju posadivši stopala na tavanicu, apsorbujući to kolenima. Zalebde naglavačke. Rosi je obično leteo ispod pune gravitacije kako bi prištedeo na reakcionoj masi i zarad Naomi, ali gotovo uvek su imali neprekidni pravac nadole. Potpuno bestežinsko stanje bilo je čudno. „Kako ide?” upita Bobi. Holden mahnu prema svom ekranu. „Nema ničeg novog. Izgleda da nas još nisu primetili.” „Reaktori su im još isključeni?” „Toplotni trag se uopšte ne pomera.” Bobi stisnu usne i klimnu glavom. „To neće još dugo potrajati.” „Mogli bismo da ih gađamo”, reče Ejmos. „Nije na meni to da kažem, ali po mom iskustvu, onaj ko prvi udari obično pobedi.”

„Pokaži mi procenu udaljenosti”, reče Bobi. Holden podiže prikaz pasivnih senzora. Otprilike pet miliona kilometara odatle, Azurni zmaj je bio desetak puta dalje od njih nego Luna od Zemlje. Na njemu verovatno nema više od desetak ljudi. U beskrajnom zvezdanom polju, nije se mogao videti golim okom. Čak i da je neprijatelj pod punim potiskom, izduvni oblak bio bi samo jedna tačka svetlosti među milionima. „Koliko je to precizno?” „Nisam siguran”, reče Holden. „Inače bismo koristili ladar.” „Deset procenata gore-dole” reče Naomi. „Na ovoj udaljenosti i u ovim razmerama, greške pri pasivnom merenju šire se prilično brzo.” „Ali pomoću ladara?” upita. „U metar”, reče Naomi. „Jeste li ikad pomislili na to koliko municije leti tamo?” reče Ejmos, posegnuvši uvis da dotakne pod ispruženim prstima. Zbog tog kontakta gotovo neprimetno zalebde prema tavanici rotirajući se istovremeno natrag prema usaglašenom smeru uvis. „Pomislite samo na svu tu tanad iz odbrambenih topova koja nisu ništa pogodila; većinom zrna iz elektromagnetnih topova, bez obzira na to jesu li prošla kroz neki brod ili nisu. Sve se to tamo negde kreće istom brzinom kojom je izletelo iz cevi.” „Ako ih budemo gađali, svejedno će pogledati ko je to uradio”, reče Naomi. „Možda i neće”, reče Ejmos. Naomi pogleda u Bobi. „Moraćemo ubrzo da počnemo s potiskom za kočenje kako ne bismo projezdili kraj njih.” „Kada to?”, upita Bobi. „Za tri sata”, reče Naomi. „Više od toga, i moraćemo da pređemo na sok ili da rizikujemo da nam od gravitacije usporavanja popuca gomila krvnih sudova koje bismo radije da sačuvamo čitave.” Bobi brzo zakucka vrhovima srednjeg prsta i palca desne ruke. Kad je klimnula glavom, uradila je to više za sebe nego za njih. „Zajebi ovo. Dosadilo mi je da čekam. Idem da probudim Aleksa. Da više završimo s ovim.” „Dobro onda, devojčice i dečaci”, razvuče Aleks. „Svi vezani i spremni?” „Potvrđujem”, reče Holden preko otvorenog kanala, a onda sasluša dok su se ostali javljali. Među njima i Klarisa Mao. Bila je to iluzija sazdana iz iščekivanja, ali Holdenu se učinilo da su svetla malo jača,

kao da se, posle nedelja provedenih u neaktivnosti, i sam Rosi raduje što radi nešto važno. „Reaktor je dobar”, izvesti Ejmos sa mašinske palube. Aleks pročisti grlo. „U redu. Spremni smo da krenemo za deset... devet...” „Videli su nas”, reče Naomi. „Primećujem aktivnost njihovih manevarskih potisnika.” „Dobro de. Tri-dva-jedan”, reče Aleks, i Holden se zakuca natrag u svoj ležaj za ubrzanja. Gel ga stisnu sa svih strana, a brod grmnu dubokim basom pogona razvijajući brzinu. Za one na Azurnom zmaju, to je sigurno izgledalo kao da se pojavila jarka nova zvezda. Supernova udaljena svetlosnim godinama. Ili nešto manje opasno, ali mnogo, mnogo bliže. „Radar aktiviran”, reče Naomi. „I... imam metu.” „Da li im je reaktor proradio?”, upita Holden, u istom trenu kada Bobi reče: „Prebaci mi kontrolu nad vatrom.” Naomi odgovori oboma. „Pogon im se zagreva. Imamo verovatno pola minuta. Kontrole su tvoje, Bobi.” „Holdene”, reče odsečno Bobi, „molim te da im pozvoniš na vrata. Alekse, prepusti manevrisanje kontroli vatre.” „Gotovo”, reče Aleks. Holden uključi uski snop. Rosi odmah pronađe prijemnik. „Azurni zmaju, ovde Rosinante. Možda ste čuli za nas. Prilazimo. Predajte se...” Potisna gravitacija nestade i njihovi ležajevi za ubrzanja zašištaše kad se brod zavrte po dve ose. „Predajte se smesta i pripremite za ukrcavanje.” Naomin glas je bio smiren i usredsređen. „Neprijateljski reaktor se pali.” Brod kao da se saplete, bacivši Holdena i Naomi uvis u remenje. Elektromagnetni top na krmi odgurnu čitav brod unazad u jasnom matematičkom odnosu sa masom volframa od dva kilograma, koja se kretala merljivim delićem brzine svetlosti. Njutnov treći zakon iskazan kroz nasilje. Holdenu se utroba zgrči i on pokuša da se nagne napred. Duge sekunde nikako da prođu. Naomi se oglasi tihim, zadovoljnim zvukom duboko iz grla. „U redu, njihov reaktor se gasi. Izbacuju jezgro. Ne vidimo azot u oblaku. Mislim da nisu ostali bez vazduha.” „Dobar pogodak”, reče Ejmos na otvorenom kanalu. „Bog te mazo”, reče Bobi dok se Rosi pomerao natrag. „ Ala mi je ovo

nedostajalo.” Potisna gravitacija se vrati, odgurnuvši Holdena natrag dok su usporavali prema naučnom brodu koji je lebdeo – dobre dve gravitacije koje je osećao u vilici i u dnu lobanje. „Molimo da odgovorite, Azurni zmaju, inače ćemo još malo da pucamo”, reče on. „Ovo mi ne izgleda u redu”, reče Naomi. „Prvi su počeli”, reče Aleks iznad njih na pilotskoj palubi. „Zaslužni su za svaku stenu koja je pala.” Holden nije bio siguran da je ona na to mislila, ali Naomi nije dalje navaljivala, pa je možda zaista bilo tako. „Bobi, nemamo nikakvog odgovora”, reče on. „Kako bi ti da ovo odradimo?” Nekadašnja pripadnica marsovskih marinaca odgovori mu tako što se spusti ruku preko ruke sa mesta tobdžije pod jakom gravitacijom. Mišići njenih ruku bili su kao sajle, a po načinu na koji je krivila lice videlo se da oseća bol od pukog napora i da joj se to ujedno donekle i dopada. „Javi im da neće, ukoliko otvore vatru na nas, dobiti ležajeve za ubrzanja dok ih budemo vozili u zatvor”, reče ona dok je prolazila prema vazdušnoj komori. „Idem da se presvučem u nešto udobnije.” Ležajevi za ubrzanja malo se pomeriše kada Aleks podesi njihovu putanju tako da ne sažežu Azurnog zmaja u šljaku izduvnim oblakom svog pogona. Bobi zarokta i bolje se uhvati za držače. „Ti znaš da imamo lift, zar ne?”, reče Holden. „Čega ima zabavnog u tome?” reče Bobi dok se spuštala i nestajala iz vidokruga. Naomi se pomeri spram jake gravitacije tako da on može da joj vidi lice. Osmeh joj je bio kompleksan – bilo je tu nelagodnosti, zadovoljstva i nečeg što je ličilo na crnu strepnju. „Znači, tako ona izgleda kad se razuzda.” Gubljenje poslednjih ostataka brzine i podešavanje orbite nije išlo brzo. Holden je s polovičnom pažnjom slušao dok su Aleks, Ejmos i Naomi usklađivali sisteme Rosija kako bi se poravnali. Bobi se javljala povremeno, kada nije sastavljala motorni oklop i obavljala provere sistema. Veći deo njegove pažnje bio je i dalje posvećen neprijatelju. Azurni zmaj je lebdeo u tišini. Oblak radioaktivnog gasa u koji se pretvorilo njegovo fuziono jezgro sporo se širio i rasipao iza njega sve dok nije bio jedva gušći od okolnog vakuuma. Nije bilo signala za opasnost. Nije bilo objava prkosa ili predaje. Niti bilo kakvih odgovora na njegove pozive i pitanja. Tišina je bila jeziva.

„Ne verujem da smo ih pobili”, reče Holden. „Verovatno ih nismo pobili, je li tako?” „Ne izgleda mi tako”, reče Naomi, „ali saznaćemo i to, valjda. U najgorem slučaju, jesmo, i zbog toga će nam biti lakše da sprečimo bacanje meteora na Zemlju.” Prenuo se od nečega u tonu njenog glasa. Oči su joj bile prikovane za monitor, ali nije izgledala usredsređeno. Misli su joj bile milion kilometara daleko. „Jesi li dobro?” Naomi trepnu, zavrte glavom kao da pokušava da je razbistri, pa se osmehnu tek malčice usiljeno. „Samo mi je čudno što sam opet ovde. I ne mogu da prestanem da se pitam poznajem li nekoga na tom brodu. Nisam ranije mnogo razmišljala o takvim stvarima.” „Sve se promenilo”, reče Holden. „Da, tad su svi pogledi bili upereni u tebe”, reče ona, i osmeh joj izgubi malo od usiljenosti. „Sad najbolji islednici žele da posede sa mnom.” Aleks objavi da je pokrio vazdušnu komoru Azurnog zmaja. Uslediće premošćavanje komandi. Bobi potvrdi da je to čula i reče da je spremna za ukrcavanje. Vratiće se kada neprijatelj bude eliminisan. Sve je to zvučalo veoma vojnički, veoma marsovski. Bilo je uzbuđenja u njihovim glasovima. Delimično je to bio njihov prikriveni strah, ali delimično i ne. Prvi put u životu, Holden je shvatio da se pita kako bi to moglo da zvuči u Naominim ušima. Njeni prijatelji su se pripremali da napadnu i možda pobiju ljude koji su odrasli na isti način kao i ona. Onako kako niko drugi na Rosinanteu nikada neće moći dokraja da razume. Oni su radili na svim stranama zbrke i haosa koji je čovečanstvo napravilo u Pojasu i raštrkanim kolonijama iza njega. Borili su se protiv gusara za ASP. Radili pod ugovorima za Zemlju, Mars i privatne koncerne, koji su svi imali sopstvene planove. Sadašnje razmišljanje o Naomi, ne samo o njoj samoj već i o njoj kao proizvodu načina na koji je živela – promenilo je njegov pogled na sve. Čak i na njega samog. „Morali smo da ih zaustavimo”, reče on. Ona se okrenu prema njemu, sa zbunjenošću u očima. „Koga? Ove govnare? Naravno da jesmo.” Duboki zveket prože brod kada se vazdušne komore spojiše. Znak upozorenja iskoči na Holdenovom ekranu, ali on na to ne obrati pažnju. Naomi nakrivi glavu kao da je Holden bio zagonetka koju ona još nije rešila do kraja. „Zar si pomislio da mi je žao njih?”

„Ne”, reče Holden. „Ili da, ali ne baš. Svi na tom brodu takođe misle da postupaju ispravno. Kada bacaju stenje na Zemlju, čine to... kako bi zaštitili klince na brodovima koji su morali da lete sa premalo vazduha ili sa lošim filterima. Ili ljude koji su ostali bez brodova zato što su UN promenile tarifne zakone.” „Ili zato što misle da je zabavno ubijati ljude”, reče Naomi. „Nemoj da ih romantizuješ samo zato što su neka opravdanja koja koriste...” Začu se novi zveket, dublji nego prvi. Naomine oči se raširiše u istom trenutku kada Holden oseti da mu se stomak steže. To nije bio dobar zvuk. „Alekse? Šta je to bilo?” „Narode, mislim da smo u problemu.” „Ja sam dobro”, reče Bobi, i po načinu na koji je to rekla bilo je jasno da se radi o krajnje neizvesnoj stvari. Naomi se okrenu prema svom monitoru, stisnuvši usne u tanku crtu. „Alekse, šta to imamo?” „Zamku”, reče Aleks. „Izgleda kao nekakva magnetna brava s njihove strane. Sve je blokirala. A Bobi...” „Ja sam zaglavljena između njihove spoljne komore i naše”, reče Bobi „Dobro sam. Probiću se dalje i...” „Ne”, reče Naomi, a Holden obrati pažnju na znak upozorenja koji je još bleskao na njegovom monitoru. „Ako je zaista blokirano, mogla bi da razneseš obe komore. Sačekaj samo, da vidim kako bih mogla da te odglavim.” „Hej”, reče Holden. „Zna li neko zbog čega smo upravo ostali bez sistema senzora?” Novi znak upozorenja iskoči mu na ekranu. U glavi mu se oglasi prodorni alarm. „Ili bez tog odbrambenog topa?” Ostali nakratko oćutaše, a onda, naizgled posle više sati a zapravo posle pet ili šest sekundi, začu se samo kuckanje jagodica prstiju po kontrolnim panelima i cvrkut kojim je Rosinante odgovarao na upite. I pre nego što je dobio odgovor, bio je siguran u to šta je posredi. Spoljna kamera pređe preko oplate Rosija. Azurni zmaj, zguren uz njega, više je ličio na parazita nego na zarobljenika. A onda treperenje iskri i blesak bezbednosne žute boje. Tri paukolika građevinska mehanička odela čučala su na polovini boka Rosija, sa upaljenim aparatima za zavarivanje, i kidala korito. „Skidaju opremu sa nas”, reče Holden. Kada je Aleks progovorio, lažna učtivost nije uspela da prikrije njegov bes. „Mogu da mu ga dam malo po potisku ako želiš. Da spadnu

u izduvni oblak našeg pogona...” „Spljeskaćeš komore jednu uz drugu”, reče Holden, prekinuvši ga. „Bobi će biti zgnječena kao buba.” „Da”, reče Aleks. „U redu. Znači, loša zamisao.” Holden preuze kontrolu nad jednim odbrambenim topom i pokuša da mu pomeri luk dovoljno da zakači jedno od mehaničkih odela, ali bili su preblizu za to. Iskoči novo upozorenje. Ojačani strujni provodnik izbacivao je dijagnostičke greške. Kopali su dublje po koritu. Još malo pa će im naneti ozbiljna oštećenja. A ako uspeju da se probiju između oplata... „Šta će se desiti ako Bobi probije cev za pristajanje?”, zareža Holden. „U najboljem slučaju, nećemo moći da je koristimo dok ne bude popravljena”, reče Naomi. „U najgorem, opremili su svoju komoru sekundarnom zamkom koja će ubiti Bobi i rasuti naš vazduh.” „U redu je to”, reče Bobi. „Spremna sam za taj rizik. Dajte mi samo sekund da se postavim...” „Ne”, reče Holden. „Ne, sačekaj. Možemo da nađemo izlaz iz ovoga. Niko neće poginuti. Imamo vremena.” Ali nije ga bilo mnogo. Aparat za zavarivanje ponovo blesnu. Kada je Ejmos progovorio, glas mu je zvučao pogrešno. Previše tanak, previše blizu. „Znaš, kapetane, imamo mi i drugu vazdušnu komoru. Onu u spremištu za tovar, tu kod mašinskog odeljenja.” On shvati. Ejmos je zvučao drugačije zato što se već nalazio u odelu za vakuum. Govorio je preko mikrofona kacige. „Šta si smislio, Ejmose?” „Ništa posebno suptilno. Iskočimo napolje, pobijemo govna i gotovo; onda zakrpimo sve kad odradimo taj prvi deo.” Naomi uhvati njegov pogled i klimnu glavom. Godine provedene skupa, i bezbroj kriza kroz koje su prošli, stvorili su među njima neku vrstu telepatije. Naomi će ostati da izvuče Bobi bezbedno iz zamke. Holden će izaći sa Ejmosom da potisne neprijatelja. „U redu”, reče Holden i posegnu prema sigurnosnim vezovima. „Pripremi mi odelo. Silazim.” „Ostaviću ti jedno”, reče Ejmos, „ali mislim da ćemo početi bez tebe.” „Čekaj”, reče Holden. „’Ćemo’?” „Upravo izlazimo”, reče Klarisa Mao. „Poželi nam sreću.”

Sedmo poglavlje: Klarisa U drugoj godini koju je provela u zatvoru, Klarisa je pristala da učestvuje u kursu poezije koji je organizovao zatvorski kapelan. Nije se bogzna koliko nadala da će se iz toga bilo šta izroditi, ali tako je svake nedelje po pola sata mogla da sedi u sivo-zelenoj sobi sa čeličnim stolicama zašrafljenim za pod i petoro-šestoro drugih zatvorenika kako bi radila još nešto osim gledanja cenzurisanih zabavnih kanala ili spavanja. Bila je to katastrofa od samog početka. Među muškarcima i ženama koji su tamo dolazili svake nedelje, samo su ona i kapelan pohađali univerzitet. Dve žene su bile toliko nakljukane antipsihoticima da su jedva i bile prisutne. Jedan muškarac – serijski silovatelj koji je ubio poćerke mučeći ih hemijskim sprejom za omamljivanje sve dok nisu prestale da dišu – toliko je bio obuzet jednim odeljkom Poupovog Eseja o čoveku da je satima sastavljao duge epove u kupletima sa rimom koji se nisu baš sasvim uklapali. Omiljena tema bila mu je nepravda pravosudnog sistema koja nije trpela originalnost karaktera i njegovu seksualnu moć. A bio je tamo i dečak okruglog lica koji je izgledao premlad da bi učinio bilo šta vredno života u rupi, i koji je pisao sonete o vrtovima i sunčevoj svetlosti bolnije od svih ostalih, premda iz drugih razloga. Klarisin doprinos isprva je bio minimalan. Okušala se u slobodnom stihu o mogućnosti iskupljenja, ali pročitala je Karlosa Pinanija, Aneke Svajnhart i HD 2 na insistiranje nastavnika književnosti, pa je znala da njena poezija ne valja. Još gore, znala je i zbog čega ne valja: ona nije zaista verovala u svoju tezu. U onih nekoliko navrata kada je pomišljala da promeni temu – očeve, kajanje, tugu – to joj je manje ličilo na katarzu, a više na običnu reportažu. Njen život je bio protraćen, i nije joj izgledalo naročito važno hoće li to iskazati u pentametru ili ne. Prekinula je s tim zbog košmara. O njima nije ni sa kim razgovarala,

ali medicinari su znali. Možda je mogla da zadrži za sebe sam sadržaj snova, ali medicinski monitor je pratio otkucaje njenog srca i aktivnosti u različitim delovima njenog mozga. Zahvaljujući poeziji, dolazili su joj učestalije i bili su živopisniji. Obično su to bili snovi u kojima je kopala kroz nešto odvratno – govna, trulo meso ili nešto takvo – i pokušavala da dođe do nečeg što je tamo zakopano pre nego što ponestane vazduha. Kad je prestala da odlazi, proredili su se. Jednom nedeljno, recimo, umesto svake noći. Što ne znači da taj kurs nije urodio plodom. Tri nedelje pošto je saopštila kapelanu da više ne želi da učestvuje u njegovoj maloj studijskoj grupi, probudila se usred noći potpuno odmorna, pozorna i mirna, sa rečenicom u glavi jasnom kao da ju je upravo čula izgovorenu. Ubijala sam, ali nisam ubica, zato što je ubica monstrum, a monstrumi se ne plaše. Nikada nije naglas izgovorila te reči. Nikad ih nije zapisala. Postale su to njene reči moći, privatna molitva previše sveta da bi joj podarila formu. Vraćala im se kada bi joj zatrebale. Ubijala sam, ali nisam ubica... „Upravo izlazimo”, reče ona, ustima suvim i lepljivim, srca ustreptalog u grudima. ...zato što je ubica monstrum... „Poželi nam sreću.” ...a monstrumi se ne plaše. Ona prekinu vezu, podiže bestrzajnu pušku i klimnu Ejmosu. Njen osmeh, upola skriven zakrivljenjem kacige, bio je dečački i smiren. Spoljna vrata vazdušne komore bešumno kliznuše u stranu pred ponorom punim zvezdane svetlosti. Ejmos se uhvati za ivicu vazdušne komore, povuče napred, a onda šmugnu natrag za slučaj da nekoga ima napolju i da taj neko čeka da pripuca. Kako to niko nije učinio, on dograbi rukohvat i zanjiha se napolje, okrenuvši se tako da magnetne čizme odela padnu na oplatu broda. Ona krenu za njim, ne toliko graciozno. I sa manje samopouzdanja. Sa telom Rosinantea pod stopalima, osvrnula se prema kupi pogona. Korito broda bilo je glatko i tvrdo, načičkano tu i tamo postoljima sa odbrambenim topovima, grupisanim ustima potisnika, crnim i dalekovidim očima sistema senzora. Držala je pušku na gotovs, sa prstom blizu obarača, ali ne onako kako joj je pokazala Marsovkamarinac. Disciplina oroza, tako je to nazivala. Klarisa je priželjkivala da je ona uhvaćena u zamku u vazdušnoj komori, a da je Bobi Drejper ovde umesto nje. „Idem napred, Breskvice. Ti nam čuvaj leđa.”

„Razumem”, reče ona, pa krenu polako unazad dok su joj čizme grabile brod i onda ga puštale samo da bi ga ponovo dograbile. Činilo se kao da sam brod pokušava da je zadrži da se ne otumba prema zvezdama. Nijedan neprijatelj nije iskočio dok su se kretali oko zakrivljenja broda, ali desno od nje, telo Azurnog zmaja izgledalo je kao kit koji izranja iz dubina. Bilo je toliko blizu Rosija da je mogla da isključi čizme i skoči na njega. Sunčeva svetlost koja je kuljala odozdo bacala je oštre senke po koritu, koje je bilo izrovašene i oljuspano na mestima gde je dugogodišnja jaka radijacija spržila premaz u belu, krhku glazuru. U poređenju sa njim, Rosi je izgledao solidno i novo. Nešto zatreperi iza nje, bacivši napred njenu i Ejmosovu senku. Ona sporo, isprekidano udahnu. Još ih ništa nije napalo. Oni su bili napadači. „E, do moga”, reče Ejmos i, najednom, Naomin glas se začu na zajedničkom kanalu. „Ejmose, šta vidiš?” Mali prozor se pojavi u uglu Klarisine kacige, i prikaz na viziru pokri deo korita iza nje. Tri svetložuta pauka stajala su u oblaku varnica. Dva su se pripila uz korito, spremni da otrgnu komad keramike i čelika, dok je treći sekao. „Dobro, onda”, reče Naomi. „Zavući će se između spoljnog i unutrašnjeg korita.” „Ne ako se Breskvica i ja iole pitamo. Je li tako, Breskvice?” „Tako je”, reče Klarisa i okrenu se da osmotri neprijatelje sopstvenim očima. Zbog jarkog sjaja aparata za zavarivanje kaciga joj se zatamni, kako bi joj zaštitila oči. Činilo se da su tri mehanička odela ostala ista, dok su se zvezde oko njih pogasile. Preostali su samo ljudi koji su želeli da naude njoj i Ejmosu, i tama. „Spremna?” upita Ejmos. „Zar je važno?” „Ne naročito. Da vidimo šta možemo da uradimo pre nego što primete.” Klarisa čučnu blizu korita, podiže pušku, nacilja. Sa uključenim uveličavanjem videla je ljudsko obličje unutar mehaničkog odela – ruke, noge, glava u odelu ne mnogo drugačijem od njenog. Ona spusti svetlu crvenu tačku nišana na kacigu, obavi oroz prstom i stisnu. Kaciga se trže unazad, kao u zaprepašćenju, a preostala dva meha se okrenuše i uperiše žute čelične noge u njih. „Miči se odatle!” viknu Ejmos i skoči u crno nebo. Klarisa isključi

magnetne čizme i đipi za njim, gotovo prekasno. Na mestu gde se do maločas nalazila pojavi se bela linija, i metak prohuja iza njih pre nego što je njeno odelo uopšte moglo da je upozori na njegov dolazak. Potisnici odela se uključiše, poneše je napolje i nepredvidljivo zakrivudaše izbegavajući nisku metaka koje je mogla da vidi samo kao linije na prikazu svog vizira. „Zamajavaj ih, Breskvice”, reče Ejmos. „Odmah se vraćam.” On suknu napred i oko tela Azurnog zmaja. Klarisa se okrenu, dopustivši odelu da je gurne u suprotnom smeru, postavivši horizont Rosinantea između nje i mehaničkih odela. Srce joj je otkucavalo u ušima kao mehanizam; telo joj se treslo. Crvena tačka pronađe mehaničko odelo sa zavarivačem, i ona povuče obarač, promašivši prvim hicem. Drugi pogodi i mek se malo zanjiha pod neočekivanim potiskom odbeglog nestabilnog gasa. Njeno odelo se oglasi signalom upozorenja i ona pomisli da je došlo do kvara u njemu, ali onda pogleda u nogu i ugleda tamo krv. Bila je pogođena. Činilo joj se to kao nešto intelektualno zanimljivo. „Izvestite!”, vikala je Naomi. Klarisa pomisli da kaže nešto, ali mehanička odela su sada hitala preko Rosija prema njoj, pa joj je svu pažnju zaokupilo povlačenje i uzvratna paljba. „Imam ovde grupu za ukrcavanje, spremnu za pokret”, reče Ejmos. „Koliko ih je?”, zareža Naomi. „Pet”, reče Ejmos. A onda: „Sada četiri. Sada tri.” Zvezde su se vraćale, ali nisu izgledale sjajno kao ranije. Korito je blistalo pod svetlom Sunca, koje je sada bilo gotovo direktno iznad nje. Mehanička odela su brže puzala prema njoj, nalik na nešto iz košmara. Jedno protrča kraj cevi odbrambenog topa i iščeznu. „Skinuo sam jednog”, reče Aleks, i Klarisa se nasmeja. Ali pažnja joj je popustila. Povukla se predaleko od korita. Morala je da se vrati u zaklon. Ona se obruši prema Rosiju, ali prebrzo. Udari u njega stopalima i pokuša da se otkotrlja pri udara kao što su je učili na časovima samoodbrane kada je bila devojčica. Izgubi osećaj za to šta je gore a šta dole, i načas poče da pada prema zvezdama. „Kako ti ide, Breskvice?” upita Ejmos, ali ona se kretala. Jurišala je natrag prema preostalom mehaničkom odelu. Zahvaljujući tome što mu je prijatelj neočekivano poginuo pred odbrambenim topom, čovek u njemu je usporio, postao oprezniji. Ona se zaputi dalje oko Rosija, zastade da nacilja, i sačeka da joj se neprijatelj pojavi pred nišanom. Bilo je teško. Sunce joj je sada tuklo u oči, a kaciga se upinjala da je

zaštiti od slepila. Noga ju je žigala, ali nije je bolela. Zapitala se je li to normalno. Mehaničko odelo se pojavi nezgrapno u vidokrugu i ona opali, poteravši ga natrag. Koliko je metaka upotrebila? Videlo se to negde na prikazu vizira, ali ona nije mogla da se seti gde. Opali ponovo i vide kako se mala zelena šestica pretvorila u peticu. Tako dakle. Ostalo joj je još pet metaka. Ona sačeka, kao lovac u zasedi. Može ona to. Crvena tačka je poskakivala i pomerala se. Ona pokuša da je ponovo umiri. Može ona to... „Breskvice!” viknu Ejmos. „Iza tebe!” Klarisa se naglo okrenu oko ose. Azurni zmaj se nadnosio iza, a Sunce visoko iznad nje. Toliko se povukla da je napravila pun krug. A u luku iznad neprijateljskog broda kretala su se dva svetla obličja. Posada Azurnog zmaja neće moći da se probije u Rosinantea, ali će ovde moći da dođe makar do male osvete. Nigde nije imala zaklon. Mogla je samo da ostane tu i suoči se sa ostacima grupe za ukrcavanje koji su se spuštali prema njoj, ili jurne pred topove preostalog mehaničkog odela. „Ejmose?”, reče ona. „U vazdušnu komoru! Vraćaj se unutra!” Ona podiže pušku, uperi je prema jednoj nailazećoj ljudskoj prilici. Kad je opalila, obe su se uklonile sa putanje metka. Na viziru je imala izveštaj o brzim pokretnim objektima. Došlo je vreme da pođe. Ona se okrenu prema kupi pogona. Izgledala joj je dalje nego što je očekivala. Aktiviraše se potisnici odela i ona zajezdi na metar iznad korita kao ptica tik iznad površine jezera. Nešto joj eksplodira u ruci i zavrte je. Prikaz na viziru saopšti joj ono što je već znala. Još jedna rana. Odelo joj je već stezalo rame kako bi zadržalo krvi koliko god može. Levo od nje, blesak žute boje. Mehaničko odelo, na izduvnim gasovima sopstvenih potisnika, sve bliže. Ona ispusti pušku, a ova pade iza nje. Ionako nije mogla da nišani jednom rukom, a malo manje mase podrazumevalo je malo više brzine. To je to. Ovako će umreti. Ta zamisao je bila neobično utešna. Skončaće ovde, pod milijardama zvezda. Na večitom, nezaklonjenom svetlu Sunca, u borbi za prijatelje. Izgledalo joj je to kao svetla, herojska smrt. Ne kao hladno kopnjenje na tvrdom sivom ležaju u zatvorskoj bolnici koje je očekivala. Baš čudno što se zbog toga oseća pobednički. Vreme kao da je usporilo, i ona se zapitala nije li možda greškom aktivirala svoje implante. To bi bilo blesavo. Pojačavanje nervnog sistema ne bi joj nimalo pomoglo u situaciji u kojoj sva njena brzina potiče iz brizgalice potisnika. Ali ne. Bio je to samo strah i sigurnost u

to da hita u sopstvenu smrt. Naomi i Aleks su joj vikali u ušima. Ejmos takođe. Nije mogla da razabere ništa od svega toga. Pade joj na pamet zaključak, koji kao da je doneo neko drugi, da bi Ejmosu moglo da bude krivo kad nje više ne bude bilo. Rado bi mu rekla koliko je zahvalna bila za svaki dan van rupe koji joj je podario. Kaciga je upozori. Moraće da počne da koči, inače će prešišati brod. Ona isključi potisnike i prevrnu se, više iz osećaja dužnosti nego iz stvarne nade da će preživeti. Jedan od dvojice napadača obrtao se prema Suncu, van kontrole, mlatarajući rukama i nogama. Drugi je bio iznad nje, okrenut leđima, suočen sa telom u brzom kretanju, sigurno sa Ejmosom. Mehaničko odelo zatreperi, primičući se bliže. Kad je započela sa kočenjem, kao da je nasrnulo na nju, u iluziji relativne brzine, ali sa dovoljno istine u tome da joj donese kraj. A onda, neobjašnjivo, vozač mehaničkog odela klonu u svojim vezovima. Ruke meha zamahaše, najednom nekontrolisano. Jedna posegnu naniže, zabivši se u oplatu, i velika žuta mašina odlete u obrtanju od Rosinantea prema zvezdama. Posmatrala je to, ne shvatajući, sve dok je nečija šaka nije dograbila za nepovređeno rame i dok je nečija ruka nije obavila oko leđa. Na jarkom suncu, kaciga drugog odela bila je neprovidna. Nije razumela šta se dogodilo sve dok nije začula glas preko radija. „U redu je”, reče Holden. „Držim te.” Probudio ju je Ejmos. Njegovo široko lice i ćelava glava izgledali su kao san. Ali to su se verovatno lekovi poigravali njenim percepcijama. Koktel za regeneraciju čudno se poigravao njenim umom, sve i da analgetici nisu. Pošto je mogla da bira hoće li biti otupela i glupa, ili budna i ispunjena bolom, odabrala je bol. Široko elastično remenje vezivalo ju je za ležaj u ambulanti. Autodoktor je njenom telu davao ono što mu je bilo potrebno, i tek povremeno je pokazivao greške, zbunjen curkanjem njenog preudešenog endokrinog sistema. Rame joj je bilo smrskano, ali je ponovo srastalo. Prvi metak je prosekao žleb dužine deset centimetara kroz mišiće njene butine i uzdrmao kost, ali je nije prelomio. „Jesi li dobro, Breskvice? Doneo sam ti malo klope, i mislio sam samo da ti to ostavim tu, ali si mi... izgledala...” On odmahnu rukom. „Dobro sam”, reče ona. „Mislim, izrešetana, ali dobro sam.” On sede sa strane na njen ležaj, i ona shvati da su pod potiskom. Miris veštačke pite od breskve bio je istovremeno primamljiv i mučan.

Razvezala je remenje i uspravila se poduprevši se zdravim laktom. „Jesmo li pobedili?” upita ona. „O, nego šta smo. Dva zarobljenika. Jezgro sa podacima s Azurnog zmaja. Pokušali su da ga obrišu, ali pošto imamo Naomi i Rosija, skrpićemo sve lepo ponovo. Bobi je nadrndana zbog toga što je propustila akciju.” „Možda sledeći put”, reče ona, kada u prostoriju uđe Holden. On i Ejmos klimnuše jedan drugom. Rmpalija izađe. „Verovatno je trebalo ranije da obavimo ovaj razgovor”, reče Holden. Kapetan Rosija stao je kraj ležaja, kao da nije baš siguran treba li da sedne. Nije znala je li to zbog traume ili zbog lekova, ali iznenadila se kada je primetila da on ne liči na mentalnu sliku koju je imala o njemu. U njenim mislima, obrazi su mu bili viši, vilica šira. Plava boja njegovih očiju ledenija. Ovaj čovek je izgledao – ne stariji. Samo drugačiji. Kosa mu je bila neuredna. Oko očiju i uglova usta pojavila mu se naznaka bora. Nisu se još ustalile, ali neće još mnogo vremena proći do toga. Kosa na slepoočnicama bila mu je proseda. Ali nije zbog toga izgledao drugačije. Onaj Džejms Holden koji je vladao njenom ličnom mitologijom bio je siguran u sebe, a ovaj čovek je pokazivao duboku nelagodnost. „Dobro”, reče ona, ne znajući šta drugo da kaže. Holden prekrsti ruke. „Ja... ovaj. Da, pa, nisam zaista očekivao da se pojaviš na ovom brodu. Ne osećam se prijatno zbog toga.” „Znam”, reče ona. „Žao mi je.” On odmahnu rukom na njen komentar. „Zato sam preskočio ovaj deo, a nije trebalo tako da postupim. Ja sam za to kriv, u redu? Znam da ste ti i Ejmos prepešačili dobar deo Severne Amerike posle pada meteora, i znam da ste se tada sasvim lepo snašli. I da imaš iskustva na brodovima.” Iskustva teroriste i ubice, to nije rekao. „Stvar je u tome”, nastavi on, „što nisi obučena za ovakve akcije. Izlazak u bestežinsko stanje s puškom u ruci nije isti kao kada si na tlu. Ili kada si tehničar u brodu. Ti imaš te implante, ali da si ih tamo upotrebila, završila bi tako što bi krahirala i ugušila se od sopstvene povraćke, je li tako?” „Verovatno”, reče ona. „Stoga ne bi trebalo ponovo tako da izlaziš. Ejmos te je poveo zato što... zato što želi da znaš da ti je mesto ovde.” „Ali nije”, reče ona. „To je ono što želiš da kaže.”

„Ne na svim mestima na koja Ejmos odlazi”, reče Holden. Prvi put je pogleda u oči. Izgledao je gotovo tužno. Nije mogla da shvati zbog čega. „Ali sve dok si na mom brodu, član si posade. I posao mi je da te štitim. I tu sam zajebao stvar. Više nećeš ići u bitku u odelu za vakuum. Barem ne dok ne pomislim da si se obučila za takve stvari. To je naređenje. Razumeš?” „Razumem”, reče ona. A onda, iskusivši tu reč ne bi li ustanovila kako joj leži u ustima: „Razumem, ser.” On je bio njen zakleti neprijatelj. On je bio simbol njenog neuspeha. On je čak nekako postao simbol života koji je mogla da proživi da je drugačije birala. Bio je to samo muškarac koji je upravo zašao u svoje srednje godine i koga je ona jedva poznavala, premda su imali neke zajedničke prijatelje. On pokuša da se osmehne, i ona mu uzvrati na isti način. Bilo je to tako malo. Bilo je to makar nešto. Pojela je pitu posle njegovog odlaska, a onda sklopila oči da ih odmori, i nije ni znala da je zaspala sve dok nije usnula. Kopala je po žitkom crnom sranju lepljivom kao blato, pokušavala da dođe do mesta na kojem je neko bio pokopan. Morala je da žuri, pošto im je tamo ponestajalo vazduha. U snu je osećala hladnu vlagu na prstima, dok joj se gađenje dizalo u grlo. I strah. I osećaj neizdrživog gubitka zbog saznanja da neće uspeti da to na vreme uradi.

Osmo poglavlje: Dos Prva sednica Markovog improvizovanog sastanka na vrhu započela je kada je stigla Mičio Pa, pojave podjednako prijatne i neumoljive. Njen brod je pristao negde o polovini dnevnog ciklusa, pa ih je Marko zadržao samo nekoliko sati. Sledeća tri dana bila su napornija, i sastanci su svakog dana trajali duže od trinaest sati, bez pauze čak ni za obrok. Jeli su za konferencijskim stolovima dok je Marko izlagao viziju veličanstvene mreže civilizacije Pojasa koja će pokriti čitav sistem. Stanice u slobodnom rotiranju, automatizovane fabrike i farme, energetske stanice smeštene blizu Sunca kako bi slale energiju ljudskim staništima, zamašno skidanje bioloških resursa sa leša Zemlje. Bila je to grandiozna i divna vizija koja je obimom i dubinom nadmašivala čak i projekt teraformiranja Marsa. A Marko Inaros ju je predstavio beskrupulozno i snažno, tako da su primedbe koje su ostali iznosili izgledale beznačajno i sitničavo. Sandžrani je pitao kako će biti obučavana radna snaga neophodna da stvori gradove za Markov ogromni projekat u praznini svemira. Marko je na taj problem odgovorio odmahnuvši rukom. Stanovnici Pojasa već su bili obučeni za život i gradnju u svemiru. To znanje su sticali rođenjem. Ono je bilo usađeno u njihove krte kosti. Mičio Pa je pomenula problem održavanja dotoka hrane i medicinskih zaliha do svih stanica i brodova koji već osećaju nestašice usled gubitka linija snabdevanja sa Zemlje. Marko se saglasio s tim da će neko vreme morati da stežu kaiš, ali je uverio Mičio da su njene strepnje veće od stvarnog problema. Nijedan njihov prigovor nije mogao da uzdrma njegovu predanost. Oči su mu bile sjajne, glas bogat kao zvuk viole, energija bezgranična. Po završetku sastanaka, Dos se vraćao u svoje odaje sav izmožden. Marko je odlazio u barove, pabove i sindikalne dvorane da razgovara neposredno sa građanima Cerere. Ako je uopšte

spavao, Dos nije znao kada on to radi. Petog dana su napravili pauzu i bilo je to kao da su popadali na kraju duge trke. Rozenfeldovo tumačenje nije bilo od velike pomoći. „Coyo je manijak. Doći će ponovo k sebi.” „I šta onda?”, upita Dos. Čovek prošarane kože slegnu ramenima. Njegov osmeh nije imao mnogo veze sa zadovoljstvom. „Onda ćemo videti na čemu smo. Inaros je veliki čovek. Za naše ciljeve, on je pravi veliki čovek. A takva uloga ne priliči sasvim razumnoj osobi.” Sedeli su u vrtovima guvernerove palate. Miris biljaka i zemlje mešao se sa teksturisanim proteinom i paprikama sa roštilja koje je Rozenfeld voleo da doručkuje. Dos se odmaknuo od stola i srknuo vreo mlečni čaj iz svog mehura. On je poznavao Rozenfelda Guoljanga bezmalo tri decenije, i verovao mu je. Ali ne potpuno. „Ako hoćeš da kažeš da je poludeo”, reče Dos, „onda imamo problem.” „Nije to problem, već preduslov za njegovo radno mesto”, reče Rozenfeld, odmahnuvši na zabrinutu opasku kao da tera mušicu od sebe. „Pobio je milijarde ljudi i preoblikovao ljudsku civilizaciju. Niko ne može da uradi nešto takvih razmera i da sebe i dalje sagledava u potpunosti kao ljudsko biće. Možda je on bog ili đavo, ali ne može da podnese pomisao na to da je samo još jedan nerazumno zgodan čovek koji je natrapao na odgovarajuću kombinaciju harizmatičnosti i ukazane prilike. Ova njegova grozničavost će proći. Prestaće da zvuči kao da mi to sledeće nedelje otpočinjemo s poslom i počeće da govori kako će ga dovršiti unuci naših unuka. Niko nikada nije umeo tako neosetno da promeni pesmu a da ne pokvari ritam, kao naš Marko. Nema šta da brineš.” „Teško je ne brinuti se.” „Pa. Onda se brini tek malčice.” Rozenfeld zagrize veliki zalogaj proteina i paprike, i grubi očni kapci spustiše mu se tako da je izgledao gotovo kao da tone u san. „Svi smo ovde zato što smo mu zatrebali. Osim Freda Džonsona, samo sam ja imao borbenu silu dovoljno veliku da mu pravim nevolje. Sandžrani je tupson, ali on je upravljao veštačkom privredom Evrope dovoljno dobro da svi misle da je genije. I ko će ga znati? Možda i jeste. Ti kontrolišeš lučki grad Pojasa. Pa je oličenje napuštanja ASP-a iz moralnih razloga, pa je stoga odlična Božić Seka za preraspodelu bogatstva površincima i dovođenje starih lojalista u naše redove. Niko na ovim sastancima nije slučajno. On je

sastavio ovaj tim. Sve dok budemo jedinstveni, moći ćemo da ga sprečavamo da ne odlebdi nošen sopstvenom grandioznošću.” „Nadam se da si u pravu.” Rozenfeld je istovremeno žvakao i cerio se. „I ja.” Anderson Dos je bio deo ASP-a još pre svog rođenja. U pokušaju da se umile svojim korporacijskim vladarima, roditelji su mu nadenuli ime po rudarskoj kompaniji. Kasnije, klanica Freda Džonsona pretvorila je to isto ime u jedan od najvećih zločina Zemlje protiv Pojasa. Vaspitan je tako da u Pojasu vidi svoj dom, a u ljudima koji tamo žive – koliko god bili različiti i podeljeni – svoj narod. Otac mu je bio organizator, majka sindikalna advokatica. Naučio je da se čitavo čovečanstvo svodi na pregovore još pre nego što je naučio da čita. Sve u njegovom životu posle toga bila je razrada jedne te iste jednostavne teme: guraj dovoljno snažno da nikad ne ostaneš bez oslonca pod nogama i nikad ne dozvoli da ti promakne prilika. On je oduvek smerao da postavi Pojas na mesto koje mu pripada i da okonča nehajnu eksploataciju tamošnjeg naroda i bogatstva. Neka vaseljena odluči kako će do toga tačno doći. Radio je sa Zajedničkom interesnom zonom Persijskog zaliva na rekonstrukciji stanice kod L4 i stupio u kontakt sa tamošnjom zajednicom iseljenika. Na Cereri je unutar ASP-a postao uticajan tako što je rano dolazio na svaki sastanak, pažljivo slušao pre nego što progovori i trudio se da važni ljudi saznaju njegovo ime. Nasilje je oduvek bilo sastavni deo okruženja. Kada je morao da ubija ljude, ti ljudi su ginuli. Kada bi pronašao perspektivne mlade tehničare, znao je kako da ih regrutuje. Ili starog neprijatelja zrelog za preobraćenje. On je doveo Freda Džonsona, Kasapina Stanice Anderson, u njihove redove kada su mu svi govorili da je lud, a onda prihvatio njihove pohvale pošto je Ujedinjenim nacijama tako razbio nos. Kasnije, kad je postalo jasno da Džonson nije spreman da sarađuje sa novim režimom, pristao je da ga odstrani. Ako je išta naučio posmatrajući kako se njegov imenjak od donekle uspešne rudarske stanice u Pojasu pretvara u borbeni poklič tamošnje revolucije, naučio je sledeće: situacije se menjaju, i preterano čvrsto držanje za ono što je bilo ranije donosi ti smrt. I tako, kada je Marko Inaros postigao dogovor s najcrnjom crnom berzom na Marsu kako bi stvorio naslednika Alijanse Spoljnih Planeta, Dos je video samo dva izbora: da prihvati novu stvarnost ili umre sa prošlošću. Odabrao je kao i uvek, i zahvaljujući tome, nalazio se za

stolom. Povremeno i po trinaest sati, dok je Inaros trabunjao o svojoj logici utopijskog sna, ali svejedno za stolom. Ipak, jednim delom svog bića priželjkivao je da je taj Vinston Duarte odabrao da uzdigne nekog drugog svojim mefistovskim sporazumom oko oružja. On uze još jedan zalogaj doručka, ali paprike su se ohladile i omlitavele, a protein je počeo da se stvrdnjava. Ispustio je viljušku. „Ima li ikakvih vesti sa Medine?”, upita on. Rozenfeld slegnu ramenima. „Misliš na stanicu, ili ono iza nje?” „U stvari, na bilo šta.” „Stanica je dobro”, reče Rozenfeld. „Odbrana funkcioniše, tako da je s tim sve u redu. Mimo toga... pa, niko ne zna, sa sa? Duarte se drži pogodbe i šalje isporuke naoružanja i opreme sa Lakonije. Ostale kolonije...” „Problemi”, reče Dos. Nije to izgovorio kao pitanje. Rozenfeld se namršti na svoj tanjir, izbegavajući da pogleda sagovornika u oči prvi put od početka njihovog nezvaničnog sastanka. „Krajine su opasna mesta. Tamo se dešava ono što se ne bi desilo da je teritorija civilizovanija. Vejkfild je zaćutao. Neki govore da su oni tamo nešto probudili, ali niko nije poslao brod da proveri. Ko još ima vremena za to, ha? Treba ovde da dovršimo rat. Onda možemo da bacimo pogled.” „A Barkit?” Rozenfeldov pogled ostao je prikovan za paprike. „Duarteovi ljudi kažu da proveravaju to. Ne brini. Ne krive nas.” Sve u držanju tela njegovog sagovornika govorilo je Dosu da ne pritiska dalje, i on je bio gotovo spreman da odustane. Ali mogao je makar da promeni ugao napada. „Kako to da se sve druge kolonije upinju da odgaje dovoljno hrane i da im hidroponici ne propadnu kao na Velkeru, dok Lakonca već ima proizvodnu bazu?” „To samo znači da su bolje planirali. Bolje finansirali. Ti u vezi s tim pinché Marsovcem Duarteom ne shvataš da...” Dosov ručni terminal oglasi se signalom upozorenja. Zahtev za uspostavljanje veze visokog prioriteta. Kanal koji je on koristio za hitne slučajeve na stanici. Kapetanica Šadid. On podiže prst, zatraživši od Rozenfelda strpljenje, pa prihvati vezu. „O čemu se radi?”, reče umesto pozdrava. Šadid je bila za svojim stolom. Prepoznao je zid iza nje. „Trebaš mi ovde dole. Jedan od mojih ljudi je u bolnici. Medicinar kaže kako se

možda neće izvući. Pritvorila sam počinioca koji je pucao.” „Dobro je što si ga uhvatila.” „Ime mu je Filip Inaros.” Dos oseti da mu se teg stropoštao u želudac. „Odmah stižem.” Šadid je momku dala zasebnu ćeliju. Pametno je to uradila. Od trenutka kada je stupio u stanicu obezbeđenja, Dos je osećao šok i gnev kao naboj u atmosferi. Pucanje na oficira bezbednosti na Cereri podrazumevalo je momentalni put do vazdušne komore. Ili je makar tako bilo za većinu ljudi. „Postavila sam ga pod automatizovani monitor”, reče Šadid. „Kontroliše ga moj sistem. Niko drugi ne može da ga uključi ili isključi.” „Zbog?”, reče Dos. Sedeo je za njenim stolom. Možda je ona bila šef obezbeđenja, ali on je bio guverner Cerere. „Isključili bi ga”, reče Šadid. „A ti više nikad tog brabonjka ne bi video živog. I čisto među nama, učinio bi vaseljeni uslugu.” Na ekranu, Filip Inaros je sedeo uza zid ćelije, zabačene glave i zatvorenih očiju. Bio je to mlad muškarac. Ili starmalo dete. Na Dosove oči, momak se protegnu, obgrli rukama i nasloni natrag ne obazrevši se niti jednom oko sebe. On nije mogao da ustanovi je li to bio pokret nekoga uverenog da je nedodirljiv ili preplašenog da to možda nije slučaj. Dos je video sličnost sa Markom, ali dok se činilo da otac zrači šarmom i samopouzdanjem, sin je bio oličenje suštog besa i ranjivosti zbog kojih je Dos pomislio na uboje i otvorene rane. U drugačijim okolnostima, možda bi osetio i sažaljenje prema tom zatvoreniku. „Kako se dogodilo?” upita Dos. Šadid kucnu na svoj ručni terminal i baci podatke na ekran. Hodnik ispred nekog noćnog kluba bliže centru rotacije. Vrata su se zanjihala i otvorila, i napolje je izašlo troje ljudi, svi iz Pojasa. Muškarac i žena, koji su se mazili kao da su već negde nasamo, i drugi mladić. Trenutak kasnije, vrata su se ponovo otvorila, i napolje je stupio Filip Inaros. Nije bilo zvuka, tako da Dos nije znao šta je Filip doviknuo prilikama koje su se udaljavale, ali video je da jeste to učinio. Mladić koji je išao sam okrenuo se, a par je zastao da posmatra. Filip je zabacio glavu i isprsio se. Čovečanstvo je generacijama bilo oslobođeno gravitacionog bunara unutrašnjih planeta, ali poziranje mladih muškaraca koji traže kavgu nikada se nije promenilo. Nova ljudska prilika stupila je u kadar. Muškarac u uniformi obezbeđenja, zapovednički podignutih ruku. Filip se okrenuo prema

njemu, vičući. Bezbednjak je uzvratio vikom, pokazao na zid i naredio Filipu da stane uz njega. Par se okrenuo i nastavio kao da ne zna ništa o svemu tome. Mladić koji se vraćao u borbu polako je ustuknuo, ne okrenuvši se, ali voljan da pusti svoje protivnike da se pozabave jedan drugim. Filip se strašno umirio. Dos je morao da natera sebe da ne skrene pogled. Bezbednjak je posegnuo za svojim oružjem, a u Filipovoj ruci se pojavio pištolj, u onom čarobnom treptaju koji usledi posle stotina sati uvežbavanja brzog potezanja. A onda, kao deo istog pokreta, blesak iz cevi. „Dođavola”, reče Dos. „Nije nimalo suptilno”, reče Šadid. „Dobio je bezbednosno naređenje. Odbio je i pucao na bezbednjaka. Da se radi o bilo kome drugom, sada bi bio hrana za gljive.” Dos pritisnu usta dlanom, protrlja ih sve dok mu usne ne zabrideše. Mora da postoji nešto. Neki način da se ovo neutrališe. „Kako je tvoj čovek?” Nastade stanka pre Šadidinog odgovora. Znala je šta je on zaista pita. „Stabilizovan.” „Neće umreti?” „Nije se još sasvim izvukao”, reče ona. I onda: „Ne mogu da obavijam svoj posao ako se ljudi izvlače pošto pucaju na obezbeđenje. Razumem da je ovde umešana i diplomatija, ali s dužnim poštovanjem, to je tvoj posao. Moj je da svakodnevno sprečavam šest miliona ljudi da se međusobno ne poubijaju u prevelikom broju.” Ni moj posao nije mnogo drugačiji, pomisli on. Ovo nije bio trenutak da tako i kaže. „Pronađi Marka Inarosa. Sigurno je na Peli na doku 65C”, reče Dos. „Kaži mu da me sačeka tamo.” Krajem posebno loših dana, Dos bi povremeno nasuo sebi čašu viskija i sedeo malo sa svojom dragocenošću: štampanom knjigom Marka Aurelija koja je pripadala njegovoj baki. Meditacije su bile privatne misli osobe sa strašnom moći – cara koji je mogao da naredi smrt koga god odabere, stvori zakon tako što ga izgovori, naredi svakoj ženi da mu dođe u postelju. Ili svakom muškarcu, ako ga već obuzme takvo raspoloženje. Tanke stranice bile su ispunjene Aurelijevom privatnom borbom da bude dobar čovek uprkos frustracijama koje mu je donosio svet. Nije to Dosa tešilo, već hrabrilo. Kroz čitavu ljudsku istoriju, inteligentnim ljudima je to što su se ponašali moralno i nisu dopuštali

da budu uvučeni u dramatičnost i nepočinstva drugih donosilo jad. Dos je proveo decenije s tim kao podlogom za sopstvenu filozofiju. Posvuda je bilo zlih ljudi, gluposti i pohlepe, uobraženosti i gordosti. A on je morao da se upravlja između svega toga ukoliko se uopšte nadao da će se za stanovnike Pojasa naći neko bolje mesto. Nije bila stvar u tome što je sve bilo gore nego pre. Već samo u tome da nije bilo nimalo bolje. Večeras bi, pretpostavljao je, bilo dobro vreme za ponovno čitanje njegovog Aurelija. Marko banu u stanicu obezbeđenja kao da je njegova. Osmesi i smeh, čisto animalno prisustvo koje je ispunilo prostor. Bezbednjaci se nesvesno pomeriše do ivica prostorije, ne gledajući mu u oči. Dos izađe da ga povede natrag do Šadidine kancelarije i shvati da se rukuje s tim čovekom tamo, pred svima. Nije nameravao to da uradi. „Ovo je baš neprijatno”, reče Marko kao da je saglasan s nečim što je već izgovoreno. „Postaraću se da se to više ne dogodi.” „Tvoj sinje mogao da ubije jednog od mojih ljudi”, reče Dos. Marko se zavali u naslon stolice i raširi rake, u ekspanzivnom gestu koji kao da je trebalo da umanji značaj svega što je neko drugi mogao da kaže. „Došlo je do koškanja., i otelo se kontroli. Dose, reci mi da ti se nikad ništa slično nije desilo.” „Nikad mi se ništa slično nije desilo”, reče Dos. Glas mu je bio hladan i tvrd, i Markov žovijalni izraz se prvi put promeni. „Nećeš valjda da praviš problem od toga?”, reče Marko spustivši glas. „Imamo mnogo posla. Pravog posla. Javljeno je da je Zemlja skinula Azurnog zmaja. Moramo da ponovo procenimo strategiju dole, bliže Suncu.” Dos je to tada čuo prvi put, i slutio je da je Marko čuvao tu informaciju za sebe, spreman da je odigra kada poželi da promeni temu. Pa, Dosa neće moći tek tako da se otrese. „I hoćemo. Ali nisam te zato pozvao ovamo.” Šadid se nakašlja i Marko se okrenu da pogleda u nju. Kada je ponovo pogledao u Dosa, izraz mu se izmenio. Osmeh mu je bio jednako širok, izraz jednako otvoren i veseo, ali od nečeg u njegovim očima Dosu se zgrči želudac. „U redu”, reče Marko, „Bien, coyo mis. Zašto si me pozvao ovamo?” „Tvoj sin ne sme da bude na mojoj stanici”, reče Dos. „Ako ostane, moraću da mu sudim. Moraću da ga štitim od svih koji bi mogli da izgube strpljenje dok čekaju.” On zastade. „Morao bih da izvršim kaznu,

ako je bude.” Marko se umiri, kao kopija rođenog sina na snimku napada. Dos se pomuči da ne proguta knedlu. „To mi zvuči kao pretnja, Andersone.” „Radi se o objašnjenju. Zato treba da ukloniš svog momka s moje stanice, i više ga nikada na nju ne vratiš. Činim ti ovo kao uslugu. Da je iko drugi posredi, stvari bi prosto išle svojim tokom.” Marko dugo, sporo udahnu, pa ispusti vazduh kroz zube. „Tako dakle.” „Ustrelio je bezbednjaka. Možda ga je i ubio.” „Mi smo ubili čitav jedan svet”, reče Marko, odmahnuvši na te reči. Ali onda kao da se seti nečega, zaklimavši podjednako sebi koliko i Dosu ili Šadid. „Ali hvala ti što kršiš pravila zbog mene. I zbog njega. Neće mu ovo proći tek tako. On i ja ćemo ozbiljno da popričamo.” „U redu”, reče Dos. „Kapetanica Šadid će ti ga predati. Ako želiš da dovedeš nekoliko svojih ljudi ovamo pre toga...” „To neće biti neophodno”, reče Marko. Nije bilo potrebe za telohraniteljima. Niko od bezbednjaka ne bi se usudio da se suoči sa Markom Inarosom iz Slobodne mornarice. A još gore od svega, Dos je bio uveren da je Marko u pravu. „Sutra ćemo održati sastanak. U vezi s Azurnim zmajem i Zemljom. O sledećim koracima.” „O sledećim koracima”, saglasi se Dos i ustade. „Znaš da ovo nije privremeno. Filip više nikad ne sme da kroči na Cereru.” Markov osmeh je bio neočekivan i dubok. Tamne oči mu blesnuše. „Ne brini, druže stari. Ako ga ne želiš ovde, neće ga ovde ni biti. Obećavam ti to.”

Deveto poglavlje: Holden Zvuk je dopirao sve do kuhinje: duboki udar, onda pauza, zatim još jedan udar. Kad god bi se začuo, Holden bi osetio da se malčice trza. Naomi i Aleks sedeli su s njim i trudili se da ne obraćaju pažnju, ali o čemu god da su počeli da razgovaraju – o stanju broda, uspehu njihove misije, pitanju da li da se prepuste sudbini i preurede deo palube za posadu u zatvor – zamrlo bi pod sporim, beskrajnim ritmom. „Možda bi trebalo da razgovaram s njom”, reče Holden. „Mislim da bi trebalo.” „Ne znam otkud ti to”, reče Aleks. Naomi slegnu ramenima i uzdrža se. Holden uze poslednji zalogaj svoje lažne jagnjetine, obrisa usta salvetom i ispusti sve u aparat za recikliranje. Delom svog bića nadao se da će ga neko od njih zaustaviti. Ali niko od njih to nije uradio. U teretani Rosinantea primetna je bila starost broda. Tamo nije bilo dva elastična remena za zatezanje u istoj boji, na zelenkastosivim strunjačama videle su se bele linije na mestima gde se tkanina izlizala, a vazduh je bio mek od mirisa starog znoja. Bobi je okačila tešku vreću o zategnutu sajlu između tavanice i poda. Trenerka joj je bila tesna, siva i natopljena znojem. Kosa joj je bila vezana pozadi, a oči prikovane za vreću dok se pomerala na jastučićima tabana. Dok je Holden ulazio u prostoriju, ona se okrenula ulevo i svu težinu unela u kružni udarac nogom. Sa ovolike blizine, udar je zvučao kao da je ispušteno nešto teško. Sistem je izvestio o vrednosti malo manjoj od devedeset pet kilograma po kvadratnom centimetru. Bobi otplesa unazad, i dalje usredsređena na vreću. Pomeri se desno i ritnu drugom nogom. Udar je bio malo blaži, ali rezultat očitavanja popeo se za tri kila. Ona otplesa unazad, ponovo podesi merač. Cevanice su joj bile crvene i izgledale su odrano. „Hej”, reče ona, ne pogledavši ga. Udarac. Ponovno podešavanje.

„Hej” reče Holden. „Kako si?” „Dobro.” Udarac. Ponovno podešavanje. „Da li bi želela da o nečemu porazgovaramo?” Udarac. Ponovno podešavanje. „Jok.” „Dobro. Pa. Ako se, ah...” Udarac. Ponovno podešavanje, „...predomisliš.” „Potražiću te.” Udarac. Ponovno podešavanje. Udarac. „Sjajno”, reče Holden, pa ustuknu iz prostorije. Bobi niti jednom nije pogledala u njega. U brodskoj kuhinji, Naomi ga je čekala s mehurom kafe. On sede preko puta nje dok je Aleks bacao poslednje ostatke svoje hrane u aparat za recikliranje. Holden otpi. Procesori Rosija kalibrirali su se jednom nedeljno, a oni su popunili zalihe pre odlaska sa Lune, tako da gotovo sigurno samo umišlja da je kafa gorča nego inače. On svejedno stavi malo soli u nju i zavrte mehur kako bi je promešao. „Znala si da neće upaliti”, reče on. „Očekivala sam takav ishod”, reče Naomi. „Nisam znala.” „Samo si podozrevala.” „Snažno podozrevala”, reče ona. Bilo je to gotovo izvinjenje. „Mogla sam i da se iznenadim.” „Kapetane, daj Bobi prostora koji joj treba”, reče Aleks. „Izaći će ona s druge strane.” „Samo bih... samo bih voleo da razumem šta joj toliko smeta.” Aleks trepnu. „Oštrila se za to da borbu prenese kod zlikovaca još od Ija. Sada se našla u prilici za to, i zaglavila se u kutiji dok smo se mi ostali siti napucali.” „Ali pobedili smo.” „Jesmo”, reče Naomi. „A ona je posmatrala kako to radimo dok smo mi pokušavali da smislimo način da je izvučemo iz zamke. Kada se oslobodila, sve je već bilo završeno.” Holden srknu malo kafe. Bila je nešto bolja. To nije bilo od pomoći. „Dobro, mislio sam onda na to kako bih voleo da razumem šta je tišti u nadi da bih mogao nekako da joj pomognem.” „Znamo”, reče Naomi. „Nije nam promaklo koliko ti to teško pada.” Ejmosov glas začu se iz brodskog komunikatora. „Ima li koga? Pozivam komandno odeljenje već deset minuta.” Aleks uključi sistem. „Evo, penjem se tamo.” „Dobro. Mislim da sam pronašao poslednji izvor curkanja. Javi mi

kako to izgleda tamo kod tebe.” „Važi”, reče Aleks, klimnu glavom njima dvoma i pođe prema komandnom odeljenju i operaciji popravki koja je bila u toku. Posada Azurnog zmaja nije imala naročito mnogo vremena, ali nije se trudila da seče čisto. Lakše je probiti se brzo kroz oplatu kad ne mariš za to šta ćeš pritom pokvariti. Spoznaja da brod još nije sasvim ispravan bila je kao svrab na mestu koje ne možeš baš da počešeš. Delom je to bilo zahvaljujući saznanju o tome kolika je oskudica u brodogradilištima na Luni. Dani u kojima su se dovlačili na Tiho i prepuštali ekipama Freda Džonsona da zakrpe brod verovatno su nepovratno prošli, a Luna je davala prvenstvo Zemljinoj mornarici u odnosu na Holdena i njegovu posadu. Ipak, nije se radilo samo o tome. Posredi je bila i ista ona stvar koju je osećao kao motivaciju da ode i razgovara sa Bobi. I sa Klarisom Mao pre toga. On je želeo da sve bude u redu, a u njemu je sve više raslo osećanje da nije. Da neće biti. „A ti?”, reče Naomi, pogledavši ga ispod bujne tamne, blago ukovrdžane kose. „Želiš li ti da razgovaraš?” On se nasmeja. „Želim, ali ne znam tačno šta hoću da kažem. Evo nas, div-junaci sa zatvorenicima i spasenim jezgrom s podacima, ali nemam osećaj da je to dovoljno.” „I nije.” „Kako ti mene uvek umeš da utešiš.” „Hoću da kažem da ne grešiš. Ne osećaš nelagodnost i uznemirenost zbog svega ovoga zato što nešto nije u redu s tobom. Sve ovo zaista izaziva nelagodnost i uznemirenost. Nisi ti sjeban. Sjebana je situacija.” „To mi ne... U stvari, znaš, to mi zapravo malčice pomaže.” „Dobro”, reče ona. „Jer ja moram da znam kako ovo nema veze s Markom i Filipom. Da ti zbog svega toga... nije teško da me trpiš u blizini.” „Ne”, reče Holden. „To smo već pokrili.” „I pokrićemo ponovo posle ovoga, sigurna sam da je tako. Ali ako bi samo nastavio da govoriš to?” „Izbacio bih naglavačke svakoga ko postoji iz vazdušne komore samo da bih tebe zadržao u blizini. Nije u tome stvar. U vezi sa tobom i Markom Inarosom brine me samo to što će on pokušati da ti ponovo naudi.” „Lepo je znati to.”

„I dalje te volim. I uvek ću te voleti.” On je odgovarao na pitanje koje je pomislio da mu je postavila, ali ona je skrenula pogled. Osmeh joj je bio tužan, ali ujedno i stvaran. „Uvek je baš dugo.” „Ja sam kapetan ovog broda. Tehnički, mogao bih ovog trenutka da nas venčam.” Sada se ona nasmeja. „Da li bi to želeo?” „Kako god. To izgleda pomalo suvišno. Muž i žena mi zvuči kao manje zanimljiv i predan odnos nego Holden i Naomi”, reče on. „Ne može da pobedi, znaš.” „Naravno da može. Marko je taj koji odlučuje kada je pobedio.” „Ne, razmišljao sam o tome. Slobodna mornarica... neodrživa je. Naneli su mnogo štete. Ubili su mnogo ljudi. Ali sve se ovo zapravo svodi na kapije. Da nije tog juriša ljudi napolje kako bi osnivali nove kolonije, Mars ne bi bio u kolapsu. Stanovnici Pojasa ne bi se brinuli zbog mogućnosti da njihovo postojanje postane sasvim marginalizovano. Ništa od svega onoga što je Marku pružilo oslonac ne bi se dogodilo. Ali kapije su tu pa su tu. I svi ti pritisci protiv kojih se bori? Nadživeće ih. Ljudi će i dalje želeti da odlaze u nove sisteme, i pronaći će načine da to izvedu. A kolonije koje se već nalaze tamo želeće da ostanu u kontaktu s nama i trguju. Makar dok zaista ne stanu na noge, a za to bi mogle da budu potrebne generacije.” „Ti misliš da je on na pogrešnoj strani istorije.” „I jeste”, reče Holden. „Šta to onda govori o ljudima kao što sam ja? Odrasla sam u Pojasu. Ne želim da živim u gravitacionom bunaru. Kapije su tu pa su tu, ali isto važi i za stanovnike Pojasa. Osim ako se ne dogodi suprotno.” „Kako to misliš?” Ona slegnu ramenima. „U istoriji čovečanstva bilo je mnogo genocida. Ako si ti u pravu, onda se dugoročno izbor svodi na to – ili kapije, ili stanovnici Pojasa. A mi iz Pojasa... Ljudi smo. Krhki. Umiremo. Kapije? Sve i kad bismo mogli da ih uništimo, ne bismo to uradili. Previše je nekretnina u igri.” Holden spusti pogled. „U redu. Došao je red na mene.” Naomi upitno podiže obrvu. „To nije zvučalo toliko utešno kao što je trebalo”, reče on. „Izvini.” „Nema veze. Svejedno, nisam na to mislila kad sam rekla kako Marko odlučuje kada je pobedio. Ne shvataš koliko on ume da bude ljigav. Šta god da se desi, on će da se prešaltuje tako da izgleda kao da je

sve vreme tako planirao. I ako poslednji ostane živ na svetu, reči će da nam je bila potrebna apokalipsa i proglasiti pobedu. Takav je.” Iako su bili agenti Krisdžen Avasarale, bilo je potrebno sedamnaest sati da Rosinante i Azurni zmaj dobiju mesta za pristajanje na Luni. Kada se to konačno dogodilo, bili su u vojnom brodogradilištu izvan kompleksa Patsajev, gde su sletali civilni brodovi za transport pomoći. Dokovi su bili preplavljeni masama i redovima ljudi, i neki od njih prazno su zurili ispred sebe kao žrtve groznice, dok su drugi jecali od olakšanja, iscrpljenosti ili i jednog i drugog. U vazduhu se osećao zadah znoja i ustajalosti, čak i tamo gde je kraj dovoda vetar bio najjači. Kompleks stanice Luna – brodogradilišta i kongresni centri, hoteli i stambeni centri, školski i poslovni kompleksi i skladišta – bio je dovoljno velik za smeštaj sto miliona tela, ali eko-infrastruktura bila bi preopterećena otprilike već kod polovine tog broja, bez obzira čak i na prednosti mase Meseca i njegove provodljivosti za upijanje suvišne toplote. Stanice Lagranža imale su manju marginu. Holden je pokušao da računa u glavi dok su se probijali kroz masu. Procene su govorile da je polovina Zemlje već mrtva. Petnaest milijardi je nestalo ili bilo u procesu nestanka toliko brzom da nije postojao način da se spasu. Među još živima, dve trećine su živele u onome što su na vestima nazivali „situacijama ugroženosti”. Deset milijardi ljudi kojima je bila potrebna hrana, voda ili krov nad glavom. A gore uz bunar, bilo je mesta možda za četvrt miliona. Dva i po stohiljadita dela procenta ljudi kojima je pomoć bila neophodna. Nije mogao da poveruje da je tako, pa je pokušao da ponovo izračuna. Došao je do istog broja. I hiljadu svetova tamo napolju, odmah sa druge strane kapija. Neprijateljski nastrojenih svetova, većinom, ali ne više neprijateljski nastrojenih od Zemlje. Ne sada. Da je postojao način da se teleportuju iz Bostona, Lisabona i Bangkoka, možda bi bili spaseni. Možda bi otišli i odgajili nešto novo i divno iz ruševina Zemlje, a ukoliko to ne pođe za rukom jednom sistemu, biće tu još hiljadu drugih prilika. Osim što neće biti tako, zato što je transport previše težak. Pa će umreti tu gde jesu jer ne postoji način da se svi oni prebace na neko bolje mesto dovoljno brzo da bi imalo smisla. „Kapetane, jesi li dobro?”, upita Ejmos. „Jesam. Što?” „Izgledaš kao da si spreman da nekoga opaučiš.” „Ne”, reče Holden. „Ne bi pomoglo.”

„Ovamo”, reče Bobi. Stražari ispred upravnih kancelarija držali su malo automatsko oružje i imali na sebi oklope. Pomerili su se u stranu i pustili Bobi da se provuče kroz široka siva vrata, sa svima ostalima za sobom u redu kao pačićima. Kancelarije kao da su se nalazile na nekom drugom svetu. Svetla punog spektra sijala su nalik na Holdenovo sećanje na letnje popodne. Paprati i bršljani njihali su se na blagom lahoru iz aparata za recikliranje vazduha. Hodnici su bili za pola metra širi nego hodnici na Rosinanteu, i odavali su utisak luksuza. Samo su slab barutni smrad Mesečeve prašine i jedna desetina gravitacije ukazivali na Lunu. Sve ostalo bi izgledalo sasvim prikladno u sedištu Ujedinjenih nacija u Hagu. Bobi ih povede kao da zna kuda ide, jednim hodnikom, kraj još jednog para naoružanih stražara, pa onda kroz dvokrilna vrata od peskiranog stakla. Prostorija je bila sagrađena kao salon – sa stolicama i divanima oko niskih stolova. Osam ili deset ljudi bilo je raštrkano tamo u parovima i grupicama, i Holden nekoliko sekundi nije shvatao ko su oni. U nekom trenutku, sve je bilo crno ili belo, ali od korišćenja ostale su tu i tamo boje. Smeđi krug mrlje od kafe na jastuku, zelenkasta poderotina sa strane stolice. Avasarala je stajala na drugom kraju prostorije, a njen narandžasti sari buktao je kao baklja dok je ona razgovarala sa sedokosom ženom tamne kože i uskih kukova. Kad je Avasarala podigla pogled da mu se osmehne, žena se okrenula. Holden posrnu. „Mama Sofi?”, reče on, i tada, kao u sočivu koje je došlo u fokus, on prepozna sve ostale. Godine su ih sve promenile, a to što ih je video kroz kamere i ekrane nije bilo isto. Otac Tom je dobio na težini, a otac Sezar je izgubio, ali bili su tu, sa rukom u ruci, i koračali prema njemu. Otac Anton je oćelavio, a majka Eliza je izgledala starija i krhkija u stvarnosti nego na ekranu. I niža. Svi su izgledali niži, zato što se sistem u seoskoj kući nalazio na stolu. On je godinama gledao odozdo u sve njih s tog stola i tek je sada to shvatio. Svih osam njegovih roditelja okupilo se oko njega, njihova tela blago su se tiskala uz njegovo, rukama su obgrlili jedni druge, kao kada je on bio mali. Holden shvati da plače, pometen sećanjem na to kako su ga kao malog dečaka s ljubavlju okruživala i štitila tela osmoro snažnih odraslih. Sada je stajao među njima, najsnažniji od svih, potresen ljubavlju, radošću i strašnom spoznajom da su taj dečak i ti muškarci i

žene nestali i da se nikada neće vratiti. I oni su plakali. Otac Dimitri, majka Tamara, otac Džozef. Baš kao i njegova nova porodica. Naomi je šakom pritiskala usne, kao da pokušava da zadrži u sebi reči ili osećanja. Aleks se cerio koliko i svi ostali iz Holdenove porodice, dok su mu se oči caklile. Avasarala i Bobi su izgledale zadovoljno, kao ljudi koji su priredili dobru žurku iznenađenja. Začudo, Klarisa Mao, koja je stajala sama, s gipsom na povređenoj ruci, tresla se od jedva kontrolisanih jecaja. Ejmos ih je gledao sve kao da je bez pripreme natrapao na poentu nekog vica, a onda slegnuo ramenima i pustio ih da nastave s tim, šta god kog đavola to bilo. Holden oseti nalet privrženosti prema njemu. „Čekajte”, reče on. „Čekajte. Ljudi, morate da se upoznate... sa svima ostalima. Valjda. Narode, ovo je Naomi.” Svi njegovi roditelji se okrenuše prema njoj. Naomine oči se malo raširiše. Tanano, uspaničeno širenje njenih nozdrva verovatno je samo on mogao da primeti. Nastade stanka koju on nije očekivao, trenutak zastoja u kojem je sagledao nju kroz njihove oči: eto te devojke iz Pojasa s kojom spava njihov sin. Eto bivše ljubavnice čoveka koji je ubio svet, predstavnice svega što se dogodilo. Jedne od njih. Potrajalo je to koliko otkucaj srca, zatim još jedan. Bilo je to ogromno koliko i prostor među svetovima. „Toliko sam čula o tebi, mila”, reče majka Eliza, prišavši Naomi i zagrlivši je široko. Ostali krenuše za njom, čekajući u redu da joj požele dobrodošlicu u porodicu. Ali to nije bilo iluzija. Trenutak je bio tu. Čak i kada su se njegove dve porodice međusobno stopile i razdelile – otac Dimitri i otac Anton i Aleks su razgovarali o brodu, majka Tamara i Ejmos su se zgledali sa nekom vrstom vesele zbunjenosti – Holden je osetio oklevanje. Oni će je voleti ako im on tako kaže, ali ona nije jedna od njih. Jedva je primećivao Bobi kraj sebe, sve dok nije progovorila. „Ovako to ona radi. Pronalazi način da ti se oduži.” Ona klimnu glavom prema zadnjem delu prostorije. Avasarala je stajala sama i posmatrala sa osmehom koji joj nije sasvim dopirao do očiju. Holden joj priđe. „Kazali su mi da su dobro”, reče on. „Kad sam razgovarao s njima, rekli su mi da nisu u opasnosti.” „I to je bilo tačno, donekle”, reče Avasarala. „Reaktori tamo još nisu prestali da rade. I imali su više uskladištene hrane nego većina. Možda bi opstali još... mesec dana? Otkud znam? Konzerviranje. Jebote, ko još

danas konzervira sopstvenu hranu?” „Ali ti si ih evakuisala.” „Još nedelju, još mesec dana. Ali ne još jednu godinu. Ne bi bili bezbedni zauvek, a kad bi jednom shvatili da su sjebani, sva mesta već bi bila popunjena. Obeležila sam ih kao prioritete za evakuaciju. Može mi se da radim takva sranja. Ja sam šef.” „Gde...” Ona slegnu ramenima. „Imaće smeštaj ovde, na L4. Ne toliko velik kao u Montani, ali biće zajedno. Toliko mogu da uradim. Možda će se jednog dana čak i vratiti na svoju farmu, kada sve ovo prođe. Događale su se i čudnije stvari.” Holden je uze za ruku. Bila je hladna, gruba i snažnija nego što je očekivao. Ona se okrenu da mu pogleda u oči prvi put otkad je ušao u prostoriju. Osmeh joj zaigra u uglovima očiju. „Hvala ti”, reče on. „Dužan sam ti.” Osmeh joj se promeni, izgubivši zvaničnost, hladnoću i distancu koju je nosio ispod površine. Zakikota se duboko u grlu. „Znam”, reče ona.

Deseto poglavlje: Avasarala Više nije spavala, ili joj makar nije bilo od pomoći ni kad jeste. Krevet u njenom apartmanu bio je sunđerast, ali ona nije tonula u njega onako kako je to njeno telo očekivalo posle života provedenog pod normalnom gravitacijom, tako da joj je istovremeno bio i previše mek i previše tvrd. A spavanje je trebalo da podrazumeva odmor. Odmora više nije bilo. Kad bi zatvorila oči, um bi joj se zatumbao kao da pada niz stepenice. Stope smrtnosti, prozori za snabdevanje i bezbednosni izveštaji – sve ono što je ispunjavalo njene sate na takozvanoj javi ispunjavalo joj je i noći. Spavanje je samo podrazumevalo gubitak i ono malo koherentnosti koju su imali. Nije se osećala kao da spava. Osećala se kao da na nekoliko sati ludi i zapada u katatoniju da bi potom povratila dovoljno razuma da pregura još osamnaest ili dvadeset sati pre nego se ponovo uruši u sebe samu. Bilo je to sranje. Ali neophodno sranje, pa je na njega pristajala. Makar je imala tuš. „Izgleda da je Bobi Drejper uspela da spreči Holdena da zajebe misiju”, reče ona dok je sušila kosu. Apartman je svetlucao blagim plavetnilom, poput nagoveštaja osvita. Premda na Zemlji više nijedan osvit nije tako izgledao. Ali nekada jeste. „Dopada mi se ta devojka. Zabrinuta sam za nju. Predugo je sedela za stolom. Nije to za nju.” Osmotrila je sarije u svojoj komodi, prelazeći prstom preko tkanine i osluškujući zvuk prelaska kože preko štofa. Odlučila se za zeleni koji je treperio kao lub neke bube. Zlatan vez duž ivica koji je hvatao lažnu svetlost sunca davao mu je istovremeno veseo i moćan izgled. A setila se i ogrlice sa žadom koja je uz to išla. Moda. Celo čovečanstvo zasrano do smrti, a ona i dalje mora da se brine o tome kako izgleda kada prisustvuje sastancima. Jad i beda. Naglas, ona reče: „Gis i Basrat su se danas javili. Svi su mislili da su

mrtvi, ali oni su se zavukli u neku rupu ispod planine u Julijskim Alpima. Verovatno nisu nameravali da izvire iznad površine sve dok sve ne prođe, ali znaš ti Amandu. Za nju ništa nije stvarno dok neko drugi ne sazna da je njoj bolje nego ostalima. Ne znam zašto su ti se uopšte dopadali.” Prekasno je shvatila svoju grešku, a nešto ogromno i opasno pomerilo joj se u srcu. Ona udahnu duboko, ujede se za usnu i vrati se umotavanju u sari. „Kad jednom uspostavimo kontrolu nad Slobodnom mornaricom, moraćemo da uradimo nešto u vezi s emigracijom. Niko više neće hteti da ostane na Zemlji. Ako se ovako nastavi, možda i ja dignem sidro. Povučem se na neki tuđinski okean gde ne moram da se osećam odgovornom za stvaranje i kretanje talasa. Mars se nikada neće dovesti u red. Smit? Hrabro se drži, ali nije taj za premijera. On je bolničar republike koja je na samrti. Kad god mi se učini da mi je loše na poslu, dovoljno je da odem na piće s njim.” Sve je ona to već ranije rekla, ovako ili onako. Svakog dana je bilo novosti – izveštaja sa površine planete, od nadzornih bespilotnih letelica oko Venere, od agenata iz njene tajne službe na Japetu, Cereri i Paladi. Pošto se Slobodna mornarica svojski trudila da u poređenju s njom ASP izgleda odmereno i racionalno, Fred Džonson je i dalje mogao da bude od koristi za uspostavljanje kontakata sa rezervoarima u Pojasu koji su shvatali koliko je Marko Inaros opasan i kako bi već počinjena šteta mogla u spirali da se pretvori u nešto još gore. Sam Bog zna da nikada nije donosio dobre vesti. Ali za sve novo, za svaki neopozivi otkucaj sata,” postojale su stvari kojima se ona vraćala. One koje je posećivala iznova i iznova kao da čita omiljenu knjigu. Ili pesmu. Stvari koje je govorila zato što ih je govorila i pre. „Ima nešto što si mi jednom pročitao. O borovima”, reče ona, zakopavši po kutiji s nakitom kako bi pronašla ogrlicu i zlatne narukvice koje će biti u skladu sa vezom. „Sećaš li se toga? Ja se sećam samo da se završavalo sa ’da-da, da-da, da-da, da-da, popločavši put do raja.’ Radilo se o tome kako je semenu potreban požar pre nego se raširi. Ja sam ti kazala da mi to zvuči poput neke studentkinje koja pokušava da svom raskidu sa nasilnim momkom prida dubokoumni prizvuk. Ta pesma. Sad više ne mogu da je izbacim iz glave, a ne mogu ni da je se setim. Baš me nervira.” Narukvice skliznuše na svoje mesto. Ogrlica joj prelako nalegnu na ključnu kost. Ona sede za svoj sto da nabaci ajlajner, natapka gotovo

homeopatsku količinu rumenila na obraze. Taman toliko da izgleda vitalnije nego što se osećala. Nedovoljno da bi izgledala kao da je našminkana. Miris rumenila je podseti na stan u Danskoj u kojem je živela dok je studirala. Bože, ovih dana joj misli baš vrludaju na sve strane. Kad je završila, okrenula se prema svom ručnom terminalu. Indikator je pokazivao da ovaj i dalje snima. Ona se osmehnu pred kamerom. „Moram sada da stavim masku. Da ponovo zagazim u sve to. Tebe još nisu našli, ali govorim sebi da hoće. Da ću znati ako si mrtav. Ne znam to, pa zato nije istina. Ali sve mi je teže, ljubavi. I ako se ubrzo ne vratiš, imaću toliko sačuvanih ovih poruka da ćeš provesti pola semestra samo da bi me sustigao.” Osim, pomisli ona, što neće biti semestara. Ili kurseva poezije. Ili bilo koje od svih tih stvari koje su činile njen život pre nego što su pali meteori. I tada, gotovo kao da je bio tu, Ardžunov glas protivljenja promrmlja joj u glavi: Uvek će biti poezije. „Volim te”, reče ona ručnom terminalu. „Uvek ću te voleti. Čak...” Nije to ranije izgovorila. Nije dozvolila sebi da to pomisli. Za sve je postojao prvi put. I poslednji. „Čak i ako te nema.” Ona prekinu da snima, popravi štetu koju su suze nanele njenoj šminki i spusti glavu kao glumica koja se priprema da izađe na pozornicu. Kad je ponovo podigla oči, bile su tvrđe. Uputila je zahtev za vezu sa Saldom, i on joj je odmah odgovorio. Čekao je. „Dobro jutro, madam sekretarka”, reče on. „Ajde ne seri. Sa. kakvim, novim govnarijama moramo danas da se bakćemo?” „Imate sastanak sa Gormanom Leom iz naučne službe za pola sata. Onda doručak sa premijerom Smitom. Intervju sa Kamioni Stepanovim iz Istern ikonomik stratidžik riporta, a onda sastanak s Komisijom za strategiju i odgovor. To će potrajati do ručka, madam.” „Stepanov. To beše onaj koji je dobio nagradu Sigdem Toker pre tri godine za članak o Dešijelu Moragi?” „Ja... mogu da proverim, madam.” „Pa bog te jebô da te jebô, Saide. Probaj da uhvatiš priključak. Jeste taj. Sigurna sam u to. Bolje da popričam s njegovom ženom pre nego što se sastanem sa njim”, reče ona. „Ima li mesta posle podne, da ga tamo uglavimo?” „Mogu da stvorim mesta za to, madam.” „Uradi to. I postaraj se za to da razgovor sa Smitom bude privatan.

Muka mi je više od toga da svako sranje koje radim bude pod mikroskopom. Dobijem li polip na čmaru, ima da saznam za to iz Monda? „Kad vi tako kažete, madam.” „Kažem. Pošalji kolica. Da skinem i tu bedu s vrata.” Gorman Le je bio mršav muškarac svetlosmeđe kose prošarane sedim vlasima, i očiju zelenih kao žad, pa je Avasarala pretpostavila da su kozmetičke. Ona ga nije poznavala pre nego što je došla na Lunu. Unapređen je iznad čina za koji se pripremao kada je popadalo stenje, i to se videlo u njegovom preterano trezvenom držanju i načinu na koji se nakašljavao pre nego što će progovoriti. „Brodovi koji... nisu uspeli da dovrše tranziciju imaju sve veću masu”, reče on. „Oleander-Svift, Barbatana de Tubarao i Harmoni slede taj obrazac. Kaza Azul se, međutim, ne uklapa u to.” Naučna služba je oduvek bila snažno zastupljena na Luni. Tamo je napravljen prvi teleskop širokog zahvata, oslobođen atmosferskih smetnji. Prva stalna Mesečeva baza bila je podjednako podeljena na vojna i istraživačka postrojenja. Ali generacije koje su se digle i pale posle tog doba ostavile su za sobom Luninu naučnu službu, otiskujući se tamo gde je bila prava akcija: na Ganimed, Titan, Japet. Tako im Bog svima pomogao, na Bobu. Tako je sedište službe na Luni svedeno na jedva nešto više od upravnih kancelarija i dečjih projekata za sajam nauke. Sala za konferencije u kojoj su se nalazili bila je sivozelena sa zidnim ekranima zamagljenim od godina fine abrazije i stolicama od lažne kože. „Ako vas dobro razumem, nema doslednog obrasca”, reče Avasarala. Gorman Le snažno stisnu vilice i frustrirano zamlatara rukama. „Ima obrazaca. Ima svakojakih obrazaca. Svi su oni imali pogone napravljene u rasponu od dvadeset meseci. Svi su koristili reaktivnu masu pokupljenu sa Saturna. Svi su nestali u periodima gustog saobraćaja. Svi su imali niz ’četiri-pet-dva-jedan’ u punoj šifri iz registra. Sa ovako malo podataka, mogu da pronađem koliko god obrazaca želite tako da se odnose na sve nestale brodove. Ali onaj koji je bitan? Ne, taj ne mogu da pronađem.” „Da li je ijedan brod sa četiri-pet-dva-jedan u šifri iz registra uspeo da prođe?” Gorman Le tiho huknu, kao ljutiti hrčak, pa spusti pogled i

porumeni. „Žakeneta, registrovana kod Ganimeda. Ona je prošla između Oleander-Svifta i Harmonija. Javila se sa Voltona bez problema.” „Pa”, reče Avasarala, razveseljena činjenicom da je on to zaista iščačkao, „onda možemo makar da kažemo kako imamo jedan obrazac manje.” „Da, madam”, reče Gorman Le. „Madam, kad bismo mogli da dobijemo još podataka... Siguran sam da stanica Medina ima evidenciju leta za sve njih. Možda i za druge. I za one koji nisu imali problema. Kad bismo samo mogli...” „Kad bismo kontrolisali stanicu Medina” reče Avasarala, „mnogo bi toga bilo drugačije. Imamo li bilo šta od naših marsovskih prijatelja u vezi s tim zbog čega je njihova odmetnuta mornarica toliko zainteresovana za kapiju Lakonca?” „Nemamo čak ni potvrdu da su se odmetnuti brodovi tamo zaputili.” Avasarala se namršti. „Stiskaju kolena pošto su već pojebani. Tipično. Porazgovaraću sa Smitom. Ne možemo da dođemo do Medine, ali jebote, trebalo bi da valjano upravljamo svim podacima koje imamo? „Hvala vam, madam”, reče Gorman Le, ali izgovori to njenim leđima. Već je išla dalje. Kretanje joj je bilo od pomoći. Utisak da nešto radi, napreduje, jasnije sagledava probleme i bliži se rešenjima – tamo gde ih ima – potiskivao je njeno očajanje. Smitu je bilo teže. On je bio za čitav svet udaljen od svoje kuće i osoblja. Na Luni jednostavno nije bilo toliko marsovske infrastrukture. Kada nije bio na sastancima ili razmenjivao poruke sa svetlosnim kašnjenjem od dvanaest minuta, sedeo je u svom apartmanu i gledao vesti u kojima su ga nazivali kretenom, tikvanom i čovekom koji je svojom nepažnjom omogućio da se Mornarica Kongresne Republike Mars proda teroristima i gusarima. On čak nije imao upravljanje najgorom katastrofom u istoriji čovečanstva kao izgovor da ne oseća samosažaljenje. Sačekao ju je kraj vrata. U jednostavnim čakširama boje peska i beloj košulji bez kragne, podvrnutih rukava, mogao je da bude neki prodavac ili niži sveštenik. Osmeh mu je bio profesionalno iskren i topao, kao i uvek. Ona stupi u prostorije i obazre se oko sebe. Nikoga. Čak ni obezbeđenja. Zaista privatan sastanak. Jedno pozitivno brojanje za Saida. Doručak ih je čekao u trpezariji – poširana jaja i debeo tost

namazan buterom. Jednostavan, elegantan obrok u kakvom su, kako je zamišljala, kraljevi tokom era uživali dok su ginuli ljudi nad kojima su oni vladali. Videla je i polupraznu bocu vina na podu kraj sofe, zidni ekran podešen na zabavni program gde je išla pomalo neprilična komedija koja se pojavila pre tri godine. Šenon Po i Lakaš Hedajat bili su goli i pokušavali su da se pokriju istim peškirom za plažu ne gledajući jedno drugo, tako da im se kože ne dodiruju. U kontekstu, moglo je to čak i da bude smešno. Smit isprati očima njen pogled i isključi ekran. „Smeh”, reče. „Melem u teškim vremenima.” „Moraću da pokušam s tim”, reče ona. On izvuče stolicu za nju i ona mu to dozvoli. „Htela sam da popričam s tobom o nekoliko stvari, ali pre toga? Razumem zbog čega tvoja obaveštajna služba krije informacije o Duarteu, ali jebote, zašto krijete za sebe podatke o brodovima koje su pojele kapije? Želiš li time da trguješ, jer ako nisu posredi seksualne usluge, nemamo ama baš ništa da ti ponudimo.” „Jaja su dobra”, reče Smit. „Hoćeš jaja? Reči ću im da iscede kokošku. Hoću podatke o nestalim brodovima.” Smit se osmehnu i klimnu glavom kao da je ona rekla nešto blago i učtivo. Zlato je kapalo sa bledog mesa jaja na putu do njegovih usta. Žumance mu je isprskalo lice košulje, ali on to kao da nije primetio. „Šta je bilo?”, upita ona. „Pa... Moraćeš o tome s mojim naslednikom. Danas mi je javljeno. Opozicija traži glasanje o poverenju vladi. Koliko večeras ostaću bez funkcije.” Avasarala duboko udahnu i ispusti vazduh kroza zube. Tišina među njima bila je napregnuta sve dok je ona nije prekinula. „’Bem ti.” „Ljuti su i uplašeni. Treba im neko koga će kriviti. Ja sam očigledan izbor za to.” „Koga nameravaju da postave?” „Pomenuli su i Oliviju Lju i Čahaju Nelsona. Ali biće to ipak Emili Ričards.” Avasarala sažvaka zalogaj jajeta, ali mu ne oseti ukus. Ričardsova nije loša. Makar je ozbiljna. Lju i Nelson su previše ušančeni u onome što je Mars nekada bio. Oni neće biti spremni za ono u šta se ta planeta pretvara. Ričardsova je umela da se bavi politikom. Oduvek. „Žao mi je”, reče ona. „Ovo ti sigurno teško pada.” „Političari su kockari”, reče Smit. „Dajemo sve od sebe da

poboljšamo izglede, ali vaseljena radi ono što želi.” Ne seri, pomisli ona. Političari su frontalni režnjevi vascele politike. Vaseljena radi ono što želi. I bolje će im biti bez njega. Samo ne još. „Imaš jedan dan”, reče ona. „Daj mi te podatke pre nego što bude prekasno.” „Krisdžen...” „Šta ti mogu? Da te najure? Ko ih jebe – daj mi podatke kako bih mogla da sredim probleme. Ako ti budu previše srali, ponudiću ti azil.” On se nasmeja i zavali u naslon stolice. Oči mu pređoše na mrtav zidni ekran, a onda ponovo na nju. Ona se zapita da li je vino kraj sofe bilo njegova prva boca. „Obećavaš?”; upita on kao da je reč o nekom vicu. Ona se osmehnu. Komisija za strategiju i odgovor. Admirali Pajsior i Sauter. Paris Kanter iz Ljudskog razvoja u Hagu. Majki Harou iz Akvakulture. Bari Li i Sajmon Gutijeres iz Transporta i tarifa. Nije to bio tim snova koji bi ona odabrala, ali je bio najbolji od onoga što joj je preostalo. Dok su sedeli oko stola od tamnog stakla, svi su izgledali umorno koliko se ona i osećala. Dobro. I treba da budu. „Mars”, reče Avasarala. „Smit je dobio šut-kartu. Emili Ričards preuzima vlast. Upravo joj se obraćam. Ne znam da li će biti otvorenija, ali ne bih pretpostavila da hoće. Šta vi imate?” Li progovori prvi. Zbog iscrpljenosti je jače vrskao, ali oči su mu izgledale sjajnije usled oštrine njegove inteligencije. „Održavamo rute za slanje pomoći u Africi i Evropi. Sledeća oblast na koju ćemo se usredsrediti jeste Istočna Azija.” „Tamo nije bilo udara”, reče Avasarala. „Ali oni su najgore prošli što se padavina pepela tiče”, reče Li. „Moji ljudi razrađuju trase i verovatne potrebe. Informacije s terena su nejasne.” „Pojas?”, reče ona. „Pojas kao Pojas”, reče Pajsior. „Reakcije se kreću u širokom dijapazonu. Ganimed i dalje održava neutralnost, ali se čvrsto nalazi u sferi kontrole Slobodne mornarice. Kad bismo mogli da mu ponudimo zaštitu, verovatno bi se javno svrstao uz nas. ASP je podeljen. Stanica Tiho, Stanica Kelso i Rea jedine su osudile postupke Slobodne mornarice. Trojanske stanice i Japet ne proglašavaju ništa. Većina ostatka Pojasa... jeste uz Slobodnu mornaricu. Sve dok oni i dalje obećavaju hranu, materijal i zaštitu, umerenim stanovnicima Pojasa

biće teško da se organizuju, pod pretpostavkom da to uopšte žele.” Sauter pročisti grlo. On progovori visokim glasom koji nju podseti na pevanje. „Rastavili smo dnevnike komunikacija Azurnog zmaja. Oni ukazuju na to da je na Cereri upravo u toku sastanak Slobodne mornarice na visokom nivou. Inaros i njegovih četvoro kapetana.” „Šta je tema tog sastanka?” odbrusi Avasarala. „Izgleda da to niko ne zna”, reče Sauter. „Ali nemamo dokaze o postojanju drugog pastirskog broda. Identifikovali smo još sedam velikih udara meteorima koji su trenutno na putu prema Zemlji. Pratimo ih, i spremni smo da ih uništimo.” Što znači da su pušteni. Avasarala se nagnu napred, pritisnuvši usne prstima. Njene misli zaplesaše po Sunčevom sistemu. Stanica Medina. Rea, i proglas protiv Slobodne mornarice. Hrana i namirnice sa Ganimeda. Glad i smrt na Zemlji. Marsova mornarica podeljena između tajanstvenog Duartea i njegove Slobodne crnoberzijanske mornarice, i Smita. Sada Ričardsove. Izgubljene kolonije. ASP Freda Džonsona i sve one frakcije na koje nije mogao da utiče niti da im zapoveda. Kolonijalni brodovi koje pljačkaju pirati Slobodne mornarice, i stanice i asteroidi koji se bogate gusarenjem. I nestali brodovi. I ukradeni uzorak protomolekula. Desetak mogućnosti premetalo joj se po glavi – odaslati snage na stanicu Tiho i ohrabriti Ganimed, ili blokirati Paladu i pokušati s presecanjem puteva snabdevanja Slobodne mornarice, ili postaviti zaštićenu zonu za kolonijalne brodove koji su na putu, tako da lete bez signala. Bilo je hiljadu različitih puteva, i ona nije mogla da bude sigurna u to kuda bi vodio bilo koji od njih. Ako pogrešno pretpostavi, to bi moglo da sruši sve ono što je preostalo. Ali Marko Inaros i njegovi kapetani bili su skupa najednom mestu, a njeni brodovi nisu bili blokirani. „Sreća se smeši hrabrima, da?”, reče ona. „Jebeš ga. Hajde da povratimo kontrolu nad Cererom.”

Jedanaesto poglavlje: Pa Sedam decenija pre nego što je Mičio Pa rođena, Zemlja i Mars su preugovorili tarifne propise za sirovu rudu iz Pojasa. Razlog za to navodno je bilo podsticanje osnivanja i širenja rafinerija u Pojasu i oko Jupitera i Saturna. To je možda čak i moglo da upali. Kratkoročno, posledica je bila da su istraživači i rudari asteroida iz Pojasa koji su živeli na ivici opstanka skliznuli u ponor. Brodovi su konfiskovani ili su leteli nelegalno, ili su izgubljeni zbog toga što nije bilo sredstava za plaćanje održavanja i popravki. U to doba, Zemlja i Mars su sledili jedno drugo, i jedina opcija koja je naizgled nudila bilo kakvu pravdu podrazumevala je da Pojas izgradi sopstvenu vojsku. To nikada nije bilo zvanično. Alijansa Spoljnih Planeta otad je opstajala tako što je bila difuzna i poreciva. Ali začeci su bili tu. Izabereš frakciju, pronađeš sebi mesto u lancu komandovanja, izgradiš tananu ali otpornu strukturu koja će jednog dana steći mišiće. To će na kraju postati odgovor na postupke unutrašnjih planeta kojima su one projektovale svoju moć tamo gde je Sunce bilo tek nešto više od najsjajnije zvezde. Kad je Mičio Pa navršila dvadeset dve godine, Fred Džonson – Kasapin Stanice Anderson – izgledao je kao najsvetlija nada. Bio je to Zemljanim koji se borio za Pojas. Borio se protiv sopstvenog prirodnog interesa. Davalo je to utisak autentičnosti nekome dovoljno mladom da bude iako privučen na ovu ili onu stranu. Ona je zauzela mesto na stanici Tiho, najpre uspostavila kontakte, a onda se posvetila napredovanju. Obučavala se u kvazivojsci koju je Džonson gradio. Radila godinama. U to vreme je iskreno verovala. Bila je naivna mala budala. Ali bilo je to pre Grdosije. Mesto izvršnog oficira na prvom pravom bojnom brodu Pojasa za nju je bilo ostvarenje sna. Generacijski brod nije bio projektovan za

ratovanje, ali svi članovi njegove posade jesu. Tako je ona govorila sebi. Komandovao je kapetan Ešford. Ona je bila druga po činu. A ispod njih je, kao šef obezbeđenja, bio lični prijatelj Freda Džonsona. Karlos K. de Baka. Bik. Čovek koji je izigravao njenu dadilju, postavljen tamo da stupi na njeno mesto i preuzme posao posle prve njene greške. Žarko je mrzela Bika. Kad god bi joj se ukazala prilika da ga ponizi, ona bi je iskoristila. U svaki njegov pogrešan postupak ona je zabijala klin i otvarala ga širom. Grdosija je otplovila do prstena da se suoči sa Zemljom i Marsom. Da pokaže kako je Pojas sila s kojom se mora računati. A ono što se zbivalo na jednom nivou stvarnosti, važilo je i za svaki drugi. Ona je zacrtala sebi kao lični zadatak da pokaže Biku da je bolja od njega. Zbog toga je bila toliko povređena kada se Sem svrstala uz njega. Razgovarale su o tome, ona i Sem. Koliko je važno da kriju svoju vezu. Kako da nikome – pogotovo nikome od zapovednika – ne dopuste da nagađaju o tome da su njih dve zajedno. Sem se saglasila, možda zbog toga što je zaista bila saglasna s tim. Ili možda kako bi umirila njenu nesigurnost. A onda su Bik i Sem sjebali raspodelu budžeta. Za nju je to bila najdublja moguća izdaja. Sem – njena Sem – udružila se s jednim Zemljaninom. Sa Zemljaninom koga je Fred Džonson poslao da kontroliše nepouzdane stanovnike Pojasa. Bila je to tek prva od njenih brojnih grešaka. Mičio je dopustila da je osećanja zaslepe tako da ne primeti mudrost i iskustvo koje je Bik nudio, dok se sve nije gadno otelo kontroli. I uprkos svim žrtvama posle katastrofe, ona u Ešfordovoj labilnosti i nasilju nije prepoznala simptome povrede mozga. Nije odstranila veru u lanac komandovanja. I nije se pomirila sa Sem pre nego što ju je Ešford ubio. Fred Džonson ju je poslao u vihor zato što je ona bila iz Pojasa, a njemu je trebala istaknuta figura poreklom odatle. Nije bila spremna, ali je bila zgodna. I zbog toga, izginulo je toliko ljudi. Grdosija se nikada nije vratila kroz kapiju. Skinuli su sve sa nje, zavrteli bubanj i prekrstili je u Stanicu Medina. Mičio Pa su poslali natrag na Tiho na brodu Marsove mornarice. Posle uklanjanja mrtvih, tamo je bilo dodatnog prostora u izobilju. Čim se vratila u svoje odaje, podnela je ostavku. Nije se pre toga čak ni istuširala. Odbacila je svoj zvanični posao na Tihou, vojni čin u ASP-u, sve. Fred Džonson joj je slao lične poruke. Nije znala šta su one sadržale. Brisala ih je a da ih nije

prethodno preslušala. I pogubila se, prihvatajući posao za poslom. Trudila se da košmare i napade plača sačuva za sebe. Upravljala je brodom kompanije za spasavanje koje je povremeno prelazilo u gusarenje. Nadzirala je trgovačku kooperativu koja se nije prijavljivala tarifnim odborima, što je tehnički bilo krijumčarenje. Vodila je skladišni kompleks na Rei za polukriminalni radnički sindikat sa sedištem na Titanu kad su je pronašli Nađa i Bertold. Prošlo je šest meseci pre nego što je shvatila da je zaljubljena u njih, i još četiri pre nego što je shvatila šta znači to što i oni nju vole. Dan kada su se zajedno skućili u tesnoj, jeftinoj rupi pola kilometra ispod površine meseca bio je jedan od najboljih koje je ikada doživela. Ostali su došli, svako na svoj način, Lora i Oksana zajedno. A zatim i Džosep. Evans. Svaka nova osoba koja se priključila braku bila je proširenje njenog plemena. Njenog naroda. Nisu to bili političari, ni ratni lideri, niti ljudi koji su voleli da koriste moć. Postojala je razlika između, s jedne strane, Pojasa i njegove borbe za opstanak kada se suočio s kapijom čijem je otvaranju ona doprinela, i s druge, glasova i tela njene porodice. Ali san nije umro. Negde pozadi u njenoj glavi, ideja o mornarici Pojasa koja bi mogla da bude ravna Zemlji i Marsu i zahteva poštovanje ležala je usnula, ali živa. I tako, kada je Marko Inaros došao sa svojom ponudom, ona ga je saslušala. Još su je pamtili u krugovima u Pojasu kao kapetanicu koja se istakla u sporoj zoni. Ljudi su cenili njeno ime. Kada kucne taj čas, njemu će biti potreban neko ko će koordinisati grupisanje kolonizatorskih brodova koje on drži podalje od spore zone i starati se o tome da namirnice stižu do stanovnika Pojasa kojima su potrebne. Uzimaj od bogatih unutrašnjih planeta i daj siromasima iz Pojasa sve dok se stvari ne ujednače. Sve dok ne ostvare utopiju praznine. Ali ne još. Sada su mu bile potrebne samo sitne usluge. Prevoz prokrijumčarene robe do Ganimeda. Nadzor nad transferom zarobljenika. Pomoć u postavljanju pojasa skrivenih releja iza Jupitera. On ju je obrađivao grandioznom vizijom i sitnim koracima. A kada je pomislila na reč obrađivao, mogla je slobodno da je zameni rečju zavodio. „Koliko nam brodova dolazi na Cereru?”, upita on dok je koračao kraj nje. Upravni nivoi stanice Cerera mirisali su na žive biljke, sa uglačanim podovima i zidovima namenjenim razmetanju. Mičio se

donekle osećala kao da joj tu nije mesto, ali Marko nije. Njemu je uspevalo da se svuda ponaša kao da mu je to prirodno stanište. „Sedam”, reče ona. „Najbliži je Alister Rauh. Već neko vreme koči. Trebalo bi da pristane za tri dana. Hornblouer je najudaljeniji, ali Karmondi može da pojača potisak ako nam je to potrebno. Pokušavam da prištedim floti reaktivnu masu.” „Dobro. To je dobro”, reče Marko, spustivši ruku na njeno rame. Njegovi stražari stadoše kraj vrata sale za sastanke, a Mičio krenu kraj njih. Marko je zadrža. „Moraćemo da ih premestimo.” „Da ih premestimo?” „Usmerimo prema drugim lukama. Ili upravljamo njima tako da lete bez signala i ostavimo ih neko vreme na miru.” Mičio zavrte glavom. Nije to bilo toliko odbijanje, koliko reakcija njenog tela na zbunjenost. U mislima joj se javi nekoliko odgovora: Svi oni negde moraju da dopune gorivo, Imamo stanice kojima ponestaju hrana i đubrivo i čiji brodovi već dolaze ovamo po to i Da lise ti to šališ? „Zašto?”, upita ona. Markov osmeh je bio topao i šarmantan. Uzbuđen i vedar. Shvatila je da se osmehuje zajedno s njim iako nije znala zašto. „Situacija se promenila”, reče on, pa onda stupi u salu za sastanke pre nje. Njegovi stražari joj klimnuše dok je prolazila kraj njih, i ona se načas upita gde se nalazi Markov sin. Ostali su bili za konferencijskim stolom. Zid na kojem je Marko danima prikazivao svoju viziju budućnosti Pojasa bio je očišćen, i na tom mestu je sada bila slika drevnog ratnika. Čovek je bio tamne puti, sa kitnjastim brkovima i bradom, turbanom, dugom i ustalasanom belom odorom i starom puškom u pregibu jedne ruke. „Kasniš”, reče Dos blago Marku dok je Mičio zauzimala svoje mesto. Marko ih je oboje prenebregnuo. „Pomislite na Avganistance”, reče Marko. „Gospodare Groblja carstava. Čak ni Aleksandar Veliki nije mogao da ih pobedi. Svaka velika sila koja je to pokušala iscrpla se i doživela neuspeh.” „Ali oni jedva da su imali funkcionalnu privredu”, reče Sandžrani. Rozenfeld mu dodirnu mišicu i prinese prst usnama. Marko se ushoda ispred slike. „Kako im je to uspevalo? Kako je tehnološki primitivan, raštrkani narod prkosio najvećim silama sveta iz veka u vek?” On se okrenu prema ostalima. „Da li znate?” Niko od njih ne odgovori na to. Nije ni trebalo. Ovo je bio nastup. Markov osmeh se raširi. Podiže ruku.

„Marili su za druge stvari”, reče on. „Za neprijatelja se rat svodio na teritoriju. Vlasništvo. Okupaciju. Za te genijalce, sve je bilo u vezi sa kontrolom prostora koje nisu zauzimali. Kada su engleske armije došle do jednog avganistanskog grada, spremne da zauzmu bojište... nisu zatekle ništa. Neprijatelj se zavukao u brda i živeo na prostorima koje njihovi protivnici nisu uzimali u obzir. Za Engleze, grad je bio nešto što se poseduje. Za Avganistance, on nije bio nimalo svetiji od brda, pustinje i polja.” „To je malčice romantično, zar ne?” reče Rozenfeld, ali Marko ne obrati pažnju na njega. „Taj hrabri narod. Oni su bili stanovnici Pojasa u sopstveno doba i u sopstvenom prostoru. Naši duhovni oci. A sada je kucnuo čas da im odamo počast. Prijatelji moji, Azurni zmaj je pao, kao što smo znali da će se jednom i dogoditi. Zemlja se sprema da nas ošine u svom bolu i neznanju.” „Čuo si nešto?”, upita Dos. Lice mu je bilo bledo. „Ništa novo”, reče Marko. „Oduvek smo znali da im je Cerera meta. Čekali su pravi trenutak otkad ju je preuzeo ASP, ali naš roda Anderson oduvek je pazio da svoju moć drži u ravnoteži s popuštanjem. Nikada se nisu mnogo zanimali za ovo mesto. Sve do sada. Mornarica UN se preraspoređuje. Zaputili su se prema Cereri. Ali kada stignu ovamo...?” Marko prinese dve stisnute pesnice ustima, a onda dunu u njih i raširi prste. Bila je to iluzija, ali Mičio je gotovo mogla da vidi pepeo oduvan s njegovih šaka. „Ne misliš valjda...”, zagrcnu se Dos. „Već sam započeo evakuaciju”, reče Marko. „Svi naši vojnici i materijal biće uklonjeni sa stanice pre njihovog dolaska.” „Na stanici je šest miliona ljudi”, reče Rozenfeld. „Ne znam da li možemo sve da ih povedemo.” „Naravno da ne”, reče Marko. „Ovo je vojna akcija. Uzećemo vojne brodove i zalihe koje su nam potrebne, a teritoriju ćemo prepustiti Zemlji. Oni neće dozvoliti da Cerera umre od gladi. Jedino što imaju jeste prilika da izigravaju žrtvu i iskamče saučešće od onih niščih duhom. Ako se ne pobrinu za Cereru, ostaće čak i bez toga. A mi? Bićemo u praznini koja je naš prirodni dom. Neosvojivi.” „Ali”, reče Sandžrani. Gotovo zacvile. „Privredna baza.” „Ne brinite”, reče Marko. „Dolazi sve ono o čemu smo razgovarali. Moramo samo najpre da pustimo neprijatelja da se previše raširi i kolabira. Ovo je oduvek bilo deo plana.”

Dos se osovi na noge. Lice mu je bilo sivo kao pepeo, izuzev dve svetlocrvene mrlje na obrazima. Šake su mu se tresle. „Ovo je zbog Filipa. Tako mi se svetiš?” „Nema ovo veze sa Filipom Inarosom”, reče Marko, ali ushićenje i uzbuđenje sad mu je iščezlo iz glasa. „Ovo ima veze s Filipom Makedonskim. I sa učenjem lekcija iz istorije.” Poćuta jedan dug, strašan trenutak. Dos klonu natrag na svoju stolicu. „E sad. Mičio i ja smo već razgovarali o preusmeravanju brodova u dolasku. Porazgovarajmo sada o logistici pražnjenja same stanice, da?” Način na koji su stanovnici unutrašnjih planeta bežali sa svojih brodova čim bi stigli na stanicu bio je izvor svojevrsnih viceva među stanovnicima Pojasa. Kako neko iz Pojasa može da ustanovi šta je na brodskom jelovniku za večeru? Pristane na dok. Kako možeš da proceniš da je neki od unutrašnjih predugo bio van luke? Taj izlazi napolje da se iskenja. Ako Zemljaninu daš da bira hoće li ostati na brodu i spasiti život svoje dragane ili će izaći na dokove da nikada više ne voli u životu – kako da se otarasiš tela? Tako su oni gledali na sve: brod nije bio stvaran, planeta jeste. Ili mesec. Ili asteroid. Oni nisu mogli da se oslobode pomisli da život podrazumeva stene i zemljište. Zbog toga su bili ništavniji. Nisu svi njeni ljudi bili na Konotu kada je Mičio prošla kroz pristanišnu cev i ušla u vazdušnu komoru svog broda, ali većina jeste. Oni koji su izašli verovatno će se vratiti da spavaju na svojim ležajevima. Niko ne bi ni pomislio da je čudno to što je čitava njena bračna grupa tamo. Ili ako i jeste malo čudno, makar nije neuverljivo. Spustila se liftom sa čudnim osećajem da brod vidi prvi put. Kao da stupa na neku novu stanicu, sve je bilo u oštrom fokusu. Nepoznato. Zeleni i crveni indikatori kontrola lifta. Tanak beli tekst odštampan na svakom panelu kako bi se znalo šta se iza panela nalazi, i kada je instalirano. Suptilni logo MKRM još vidljiv na podu uprkos svem trudu da ga izbrišu. Miris crnih rezanaca dopirao je iz brodske kuhinje, ali ona nije zastala. Ako sada pokuša da jede, ionako će se samo ispovraćati. Bili su u kabinama određenim za porodicu. Jedna od prvih stvari koje je Bertold uradio kad su došli do Konota bila je da ukloni zidove tri kabine i stvori širi prostor sa ležajevima za ubrzanja dovoljno velik da svi mogu da sede zajedno. Projektanti s Marsa napravili su brod tako da ljudi mogu da se osame ili da provode vreme zajedno. Samo je neko