Pepeo Vavilona - James S. A. Corey

nosi, a neki od onih koji su još bili u uniformi podvrnuli su rukave ili raskopčali okovratnike. Filip je osećao sopstvenu uniformu, uštirkanu i svežu, zakopčanu do grla, i prvi put je imao utisak da izgleda pomalo budalasto u njoj. Poput deteta koje je obuklo očevu odeću kao kostim. Žamor razgovora bio je zid koji je njega isključivao. Oklevao je. Mogao je prosto da odnese činiju natrag u svoju kabinu. Nije se radilo o tome da ga zaista izopštavaju. Samo su sada bili toliko natrpani, i boleo ih je poraz u borbi. On kroči prema hodniku, u nameri da ode. U nameri da tako učini. A onda stade i osvrnu se za slučaj da se ukazalo neko mesto, neki ugao klupe, koji je prevideo. Neko mesto za njega. Uhvati Miralov pogled. Stariji muškarac klimnu glavom i – Filip pomisli s uzdahom – pomeri se da otvori malo prostora kraj sebe. Filip ne potrča tamo kao dečačić, ali ode brzo, zabrinut da bi procep mogao da se zatvori pre nego on do njega dođe. Karal je sedeo preko puta Mirala, a obojica su bila u sendviču između nepoznatih tela. Neka žena tamne kože sa ožiljkom preko gornje usne. Mršavi muškarac s tetovažom na vratu. Starija žena – bele, kratko podšišane kose i iskrivljenog, neprijateljskog osmeha. Karal je jedini među njima pokazao da je primetio Filipa, a i to samo roktanjem i klimanjem. Kad je starija žena progovorila, činilo se da nastavlja razgovor tamo gde je ovaj načas bio prekinut kada je Filip zauzimao svoje mesto, ali sa proračunatom nehajnošću nekoga ko ima zadnje namere. „Con mis coyo na Šinsakutu, flota sa Cerere je tamo zauvek. Zemlja daleko od Zemlje.” „Zauvek je mnogo vremena”, reče Miral, zagledavši se u sto kao da ga čita. „Možemo pomisliti da znamo kako će stvari izgledati za godinu, dve, tri, aber to je samo kenjanje i nagađanje.” „Ne možemo videti budućnost”, reče žena. „Ali možemo videti šta je sada tamo, que no?” Filip napuni usta preslanim rezancima. Predugo je čekao da počne da ih jede, i sad su bili na više nego pola puta do kaše. Starija žena se osmehnu kao da je pokazala da je u pravu, nagnu se napred i spusti laktove na sto kako bi joj se videla tetovaža podeljenog kruga ASP-a na ručnom zglobu. Gotovo kao da ga namerno pokazuje. „Kažem samo da je možda vreme da počnemo u nečemu da pobeđujemo, da? Cerera. Enkelad. Izgleda da su las sola kurčevi koje razvaljujemo oni kod Mičio Pa, a ni te nismo naročito potkačili.” „Pobedili smo Zemlju”, reče Filip. Nameravao je da to izgovori kao nehajan komentar. Nešto bačeno u razgovor gotovo nasumice. Umesto

toga, zazvučalo je kreštavo i defanzivno, čak i njemu samom. Reči su ostale da leže na stolu kao nešto toliko polomljeno da se nije više dalo popraviti. Osmeh starije žene bio je tanak i gadan. Ili je on možda samo tako mislio. Ovako ili onako, tek ona se zavalila u naslon i sklonila laktove sa stola. Kad je ustala, kad se udaljila, učinila je to kao da je dokazala svoju tvrdnju, kakva god ona bila. Karal se nakašlja, odmahnu glavom. „No te preoccupes, Filipito”, reče. „Zašto bih brinuo?”, upita Filip oko novog zalogaja rezanaca. Karal zaokruži rukom. Zbog svega ovoga i svih. „Posle borbe, priča se o borbi, da?” „Da”, reče Filip. „Bist bien. Razumem.” Miral i Karal se zgledaše, a on to tobože ne primeti. Ostali članovi posade Kotoa nastavili su da ćute. „Hoy, coyo”, reče Miral i dodirnu Filipovo rame. Završi to i dođi da mi malo pomogneš oko popravki, da? Još tragamo za gangom među koritima.” Filip odgurnu činiju vrhovima prstiju. „S ovim sam već završio”, reče. „Hajdemo onda.” Udar koji je obogaljio Pelu nije se sastojao od jedne stvari, već od gustog oblaka zrna iz odbrambenog topa. Bolje bi bilo da su bili pogođeni direktno. Vrh broda iznad kokpita i komandne palube bio je pod uglom i ojačan upravo za takvu vrstu udara. Možda bi to odvalilo deo korita i đavolski prasnulo, ali bi utroba broda ostala bezbedna. Ovo što se dogodilo – zrna su zaorala u struji po boku broda – bilo je gore. Kućište Pelinih manevarskih potisnika i odbrambeni topovi, senzorski sistemi i spoljne antene, sve je to bilo izrešetano. Kao da je neko prošao strugačem preko svih izloženih delova broda i otkinuo sve što se ukloniti moglo. Oštećenje je ostavilo slepu tačku u pokrivanju odbrambenim topovima, ali torpedo koji je kroz to prošao bio je u kvaru. Da je eksplodirao, razvalio bi brod nadvoje, a matora kučka iz kuhinje morala bi da se nada milosti unutrašnjih kako bi spasila uštavljenu guzicu od davljenja u sopstvenom otpadnom vazduhu. Ipak, torpedo je pogodio dovoljno snažno da probije spoljno korito. A dug, tegoban rad na pronalaženju svega onog što se odvalilo morao je da bude obavljen. Ostavljanje pregršti metalnih i keramičkih krhotina da čegrću između paluba kad god ispale manevarske potisnike bilo je preklinjanje za smrt. Zato su Filip i Miral obukli odela za vakuum, proverili jedan drugome zaptivke, boce i aparate sa zatvorenim krugom disanja, i zavukli se u prostor između korita. Marsovski dizajn

je bio elegantan i dobro uređen, sve je bilo označeno etiketama zajedno sa datumima inspekcije i rokovima za zamenu. U belom blesku svetla lampe, Filip je osmotrio savijenu ploču spoljnog korita, iskrzani procep kroz koji su se videle zvezde. Galaktička ravan sijala je bela i zlatna i dizala se spram tame. Bilo je teško ne zaustaviti se i ne zuriti u to. Bilo je drugačije gledati zvezde kao zvezde, a ne kao tačkice na ekranu. On je čitav život proveo na brodovima i u stanicama. Dešavalo mu se da vidi milijarde postojanih svetiljki sopstvenim očima samo kad je izlazio zbog opravke ili neke operacije. I uvek je to izgledalo divno, a ponekad i zabrinjavajuće. Ovog puta, izgledalo mu je to gotovo kao obećanje. Beskrajni ambis se otvorio oko njih, šapat da je vaseljena veća od njegovog broda. Veća od svih brodova zajedno. Čovečanstvo može da postavi svoju zastavu na hiljadu trista tih tačkica i da to ne bude ni procenat procenta jednog procenta. To je bilo carstvo koje su unutrašnji hteli da kontrolišu, i zbog toga se borili i ginuli. Još stotinu tuceta planeta, i manje od statističke greške u odnosu na ono što je tamo napolju zurilo u njih. „Hoy, Filipito”, reče Miral na privatnom kanalu odela. „Dođi ovamo. Mislim da imam nešto.” „Commé. Trenutak.” Miral je čučao kraj strujnog voda za sistem senzora. Njegovo svetlo obasjavalo je deo unutrašnjeg korita. Kratka, svetla linija pokazivala je mesto gde ga je nešto ogrebalo. Miral pređe preko toga rukavicom, razmazavši trag. Znači, keramika. „Dobro, brabonjče jedan mali”, reče Filip, osvetlivši lampom vod. „Kud se denuo?” „Pođi za mnom”, reče Miral i smandrlja se niz rukohvate. Kada stignu do Palade, posade će moći da obave potpuniju inspekciju. Bilo je alata za uduvavanje azota i argona u svaki nabor i krivinu broda, i izduvavanje svega što se tamo zakačilo. Ali bolje je bilo da se što više uradi pre dolaska. I, pomisli Filip, između korita nema nikog više. Među poslovima, ovaj je bio najizolovaniji koji je Pela imala da ponudi. Sasvim sam, to je bio dovoljan razlog da se ovog posla lati. Miralov tihi pobednički brektaj privuče Filipu pažnju i nagna ga da se spusti blizu mesta gde je drugi muškarac bio pogrbljen. Miral uze klešta sa pojasa, zavuče ih u deo voda gde je var ostavio prostor, a onda sede natrag sa osmehom koji je Filip mogao da vidi kroz masku kacige odela. Opiljak je bio veličine nokta na palcu, nazubljen s jedne, gladak s druge strane.

Filip zviznu sa odobravanjem. „Kapitalac.” „Si no?”, reče Miral. „Da smo esâ skota la ostavili da poskakuje unaokolo, bilo bi to kao da smo ovde opalili iz pištolja, da?” „Jedan manje”, reče Filip. „Da vidimo koliko ćemo još moći da ih nađemo.” Miral stegnu pesnicu i saglasi se, a onda tutnu krhotinu u džep. „Znaš, kad sam bio tvojih godina? U to vreme sam šljokao. Sa mnom se družio jedan coyo koji je stalno pričao o tučama u kojima je učestvovao. Često je upadao u njih. Voleo je to, valjda.” „Da”, reče Filip, spustivši se malo dalje da obasja svetlom kućište manevarskog potisnika. Nije znao na šta Miral time cilja. „Taj coyo je rekao da do frke najčešće dolazi kad se onaj drugi skot postidi, sa sa? Možda se i ne bi kačio, ali ne ume da iznađe način da se otkači a da njegova ekipa u njemu ne vidi slabića.” Filip se namršti iza vizira. Možda je to Miral govorio o onome što se dogodilo na Cereri? Filipa je to i dalje povremeno mučilo. Ne samo nasilje, već mali blesci poniženja posle spoznaje da je devojka s kojom je bio u baru na Cereri otišla. Nije želeo više da troši vreme na to. „Que sa, es”, reče, u nadi da će to biti dovoljno. Ali Miral nastavi. „Samo kažem, čovek koji se oseća kao da je izgubio čast, da? Taj će zbog toga reći i ono što ne misli. Uraditi ono što ne namerava.” Ja sam nameravao da uradim sve što sam uradio, pomisli Filip, ali ne izgovori. I ponovo bih, sve isto od početka do kraja. Ali nosilo je to sa sobom jarki, bolan osećaj dodirivanja sveže poderotine, a on je danas već jednom ispao pravi mali usranko. Bolje da zadrži svoje mišljenje za sebe. A kako se ispostavilo, Miral uopšte nije mislio na to. „Tvoj otac? On je dobar čovek. Iz Pojasa, do srži u kostima, da? Nego ga prosto taj skot Holden užasno nervira. Zajebe ga, desi se to alles ovaj i onaj put, y alles posle svega pričaju sve preteranije. Nije to ništa dobro, nije to ništa loše. Prosto, ljudi su ti takvi. Ne primaj to previše k srcu.” Filip zastade. Okrenu se. „Da ne primam previše k srcu?”, ponovi on, tako da je to postalo pitanje. Zahtev da mu Miral kaže na šta je mislio. „To”, reče Miral. „Tvoj tata ne misli zaista ono što govori.” Filip okrenu svoje svetlo prema Miralu, osvetlivši vizir starijeg muškarca. Miral začkilji, podiže šaku da zakloni oči.

„Šta on to govori?”, upita Filip. Markove prostorije su bile besprekorno čiste. Zidovi su sijali osvetljeni, upravo uglačani. Tamne mrlje koje su se uvek pojavljivale kraj rukohvata najbližih vratima – dokazi o prolasku stotina šaka – bile su izribane. Na monitoru nije bilo ni trunke prašine. Lažna sandalovina iz aparata za recikliranje vazduha nije mogla sasvim da pokrije ostatke dezinfekcionog sredstva i tečnosti protiv gljivica. Čak su se i žiroskopi ležaja za ubrzanja caklili na blagom svetlu. Njegov otac, zagledan u monitor, takođe je bio doteran do jezive perfekcije. Kosa mu je bila čista i savršeno frizirana. Brada mu je bila meka, smeđa i toliko dobro štucovana da je izgledala gotovo lažno. Uniforma mu je izgledala kao da nikada ranije nije nošena. Oštre linije i čisti prevoji. Šavovi savršeno podešeni, kao da je on sopstvenom preciznošću i snagom volje mogao da povuče ostatak broda uvis, tako da ostali dosegnu njegova merila. Kao da je sva kontrola koju je Marko raširio kroz sistem bila koncentrisana na jednom mestu. Niti atom u vazduhu nije bio van svog predodređenog mesta. Rozenfeld je bio na monitoru. Filip uhvati reči druge eventualne pre nego što je Marko zaustavio reprodukciju i okrenuo se prema njemu. „Da?”, reče Marko. Filip nije mogao da protumači šta mu je u glasu. Smirenost, da. Ali Marko je imao hiljadu varijanti smirenosti, a nisu sve one značile da je sve u redu. Filip je bio i te kako svestan toga da nisu progovorili ni reč jedan s drugim posle bitke. „Razgovarao sam sa Miralom”, reče Filip, prekrstivši ruke i naslonivši se na dovratak. Marko se ne pomeri. Ne klimnu, niti pogleda u stranu. Pred njegovim tamnim očima Filip se osećao izloženo i nesigurno, ali sada više nije bilo uzmaka. Ne bez pitanja. „Reče mi kako pričaš okolo da sam ja kriv za ono što se desilo?” „Tako i jeste.” Reči su bile jednostavne. Zdravo za gotovo. U njima nije bilo žara, ni poruge ili optužbi. Filip ih oseti kao udarac u grudi. „Dobro”, reče. „Bien.” „Ti si bio nišandžija, a oni su umakli.” Marko raširi ruke i brzo, precizno slegnu ramenima. „Je li to bilo pitanje? Ili možda hoćeš da kažeš da sam ja kriv zbog toga što sam pomislio da možeš to da uradiš?” Filipu je tek iz drugog pokušaja pošlo za rukom da progovori. „Nisam nas ja naveo na ta zrna”, reče on. „Ja sam bio nišandžija. Ne

pilot. I nisam imao elektromagnetni top, da? Pinché Holden je imao elektromagnetni top.” Njegov otac nakrivi glavu u stranu. „Upravo sam ti rekao da si omanuo. Sad ti meni navodiš razloge koji opravdavaju to što si omanuo? Da li to tako ide?” Filip je sada znao koja je vrsta smirenosti posredi. „Ne” reče. Onda: „Ne, ser.” „Dobro. Dovoljno je loše to što si sjebao stvar. Nemoj sad još i da mi kmečiš tu zbog toga.” „Ne”, reče Filip, ali u očima su mu bile suze. Stid je tekao kroz njegovu krv kao loša droga i izazivao u njemu drhtavicu. „Ja ne kmečim.” „Onda prihvati to. Kaži kao muško. Reci ’Zajebao sam stvar.’” Nisam, pomisli Filip. Nisam ja kriv za to. „Zajebao sam stvar.” „U redu, onda”, reče Marko. „Zauzet sam. Zatvori vrata za sobom.” „Da, važi.” Kad se Filip okrenuo, Marko se vratio monitoru. Glas mu je bio tih kao uzdah. „Plakanje i izgovori su za devojčice, Filipe.” „Izvini”, reče Filip, i povuče vrata za sobom. Krenuo je uskim hodnikom. Glasovi iz lifta. Glasovi iz brodske kuhinje. Dva zavrtnja na mestu za jedan, a on nije mogao da podnese blizinu nikoga od njih. Čak ni Mirala. Naročito ne Mirala. Namestio me je, pomisli Filip. Bilo je to kao što je Miral rekao. Nisu zadržali vlast nad Cererom, a onda ga je Pa uvredila tako što se odmetnula. Ovo je trebalo da pokaže kako niko ne sme da se zajebava sa Slobodnom mornaricom, i sva tri njihova vuka zajedno nisu uspela da zaustave jebeni Rosinante. Marko je bio ponižen. A sranje je lebdelo u kontrasmeru rotacije, to je bilo sve. Opet, prostor ispod Filipovih rebara boleo je kao da je tamo primio udarac. Nije on bio kriv za to. On je bio kriv za to. Nije kmečao niti smišljao izgovore. Osim što je apsolutno uradio upravo to. On uključi svetlo u svojoj kabini. Jedan tehničar iz mašinskog uvalio se tamo, i sada je treptao u svetlo kao mali miš. „Que sa?”, reče taj čovek. „Umoran sam”, reče Filip. „Budi umoran na nekom drugom mestu” reče tehničar. „Imam još dva sata odmora.” Filip spusti petu na ležaj za ubrzanja i zavrte ga. Tehničar pruži ruku, zaustavi rotaciju i razveza se. „Dobro”, reče. „Jebote, kad si toliko

umoran, na, spavaj.” Tehničar uze svoju odeću, mrmljajući nešto sebi u bradu, i izađe. Filip zaključa vrata za sobom i sruči se na ležaj, još u uniformi koja je smrdela na znoj i zaptivku odela za vakuum. Suze su tada pokušale da krenu, ali on ih je suzbio, pogurao povređenost dole u utrobu, sve dok se ona nije pretvorila u nešto drugo. Marko nije bio u pravu. Njegov otac je osramotio sebe zato što su Holden, Džonson i Naomi prošli kraj njih. Bilo je to kao što je Miral rekao. Ljudi su takvi, pa onda govore ono što ne misle. Rade ono što ne bi radili da normalno misle. Filip nije zajebao stvar. Marko nije bio u pravu, to je sve. Ovog puta, jednostavno greši. Reči mu se javiše u glavi, jasne kao da su bile izgovorene. Iako nikada nije čuo da ih je ona izrekla, došle su mu majčinim glasom. Pitam se u čemu još greši.

Trideset prvo poglavlje: Pa Evgenija je bila grozno mesto za uspostavljanje operativne baze. Nije to bio toliko asteroid koliko kompleksna gomila rastresitog đubreta i crnog kamenja koje je putovalo tako na okupu. Ni sam asteroid niti sićušni mesec koji je oko njega kružio nikada nisu trpeli gravitaciju koja bi ih sabila jedno u drugo, niti vrelinu neophodnu da ih stopi. Evgenija i drugi dunijareti poput nje nisu nudili ništa dovoljno čvrsto za gradnju, nikakvu unutrašnju strukturu koja bi se mogla iskoristiti. Čak je i rudarenje bilo teško, jer se tkivo asteroida prebrzo pomeralo i raspadalo. Ako tamo podignu kupolu, vazduh će iscuriti kroz tle na kojem je ona sagrađena. Ako pokušaju da asteroid zarotiraju, on će se razleteti. Od naučne stanice koju je Zemlja tamo postavila pre tri generacije i napustila ostala je samo ruševina od zaptivenog betona i ljuspaste keramike. Grad duhova Pojasa. Jedino što ga je uopšte preporučivalo bila je činjenica da nije bio nastanjen i da mu je orbita previše udaljena od Cerere i upitne zaštite konsolidovane flote. A čak je i blizina bila privremena. Sa Cererinim orbitalnim periodom nekoliko procenata bržim od Evgenijinog, svaki dan je dodavao pomalo udaljenosti između njih i rastezao mehur bezbednosti sve dok on na kraju ne prsne. Pošteno govoreći, ako još budu tu u bekstvu od Slobodne mornarice kada Evgenija i Cerera odlebde jedna nasuprot drugoj sa suncem između njih, imaće veće probleme. Umesto da pokušaju sa gradnjom na površini asteroida, pripadnici njene male flote počeli su da sklapaju transportnu luku koja je orbitirala oko glavnog tela Evgenije: kontejneri za prevoz bili su zavareni jedni za druge tako da stvore prolaze, skladišta, vazdušne komore. Sićušni reaktor bio je dovoljan da održava cirkulaciju vazduha i stvara potrebnu toplotu kako bi se nadoknadila ona izgubljena zračenjem. Projektovana je kao privremeno rešenje. Jeftina, brzo

montirana, od materijala toliko standardizovanog i sveprisutnog da je jednom otkriveno rešenje moglo da se primeni u hiljadu drugih situacija. Izrasla je iz semena koje se sastojalo od tri ili četiri kontejnera, šireći se, povezujući, jačajući, stvarajući udaljenost tamo gde je udaljenost bila potrebna, zbijajući tamo gde to nije bio slučaj, šireći kao pahulja belu trulu zaptivku. Bilo je priča o najsiromašnijim stanovnicima Pojasa koji su živeli godinama u transportnim stanicama, ali one su se češće koristile onako kako ih je koristila Mičio: kao skladišta i stanice za dopunu goriva. Lebdeća skladišta bez taksi ili tarifa koje bi štetile operativnom budžetu kopača. Hiperdestilovana voda koja je gusarima davala reaktivnu masu, vodu za piće i kiseonik. Bile su to starije sestre raštrkanih ostavljenih zaliha koje je Slobodna mornarica poverila praznini. Na njenom monitoru, ličilo je to na neko drevno morsko stvorenje, koje je još eksperimentisalo sa višestrukim ćelijama. A pored toga, Panšin, kompaktan i tanan. Brod je toliko precizno podesio orbitu da se činilo kako stoji nepomično kraj luke, kao da je spojen s njom. Koža stanice bila je načičkana blescima radnih svetiljki i aparata za zavarivanje, a paukolika obličja mehaničkih odela prebacivala su tamo zalihe sa Panšina. Konot je isključio svoj Epštajnov pogon pre nekoliko sati kako ne bi spržio i luku i Panšin kraj nje, pa je zauzeo sopstvenu blagu orbitu pomoću manevarskih potisnika. Kočioni potisak je manje bio potisna gravitacija, a više sugestija da se Mičio sklupča u svom ležaju za ubrzanja. „Farbaju nas. Da potvrdim?”, upita Evans. On ju je sada pitao za sve. Od onog užasa kod stanice Cerera, njegovo samopouzdanje je bilo razbijeno u paramparčad. To jeste predstavljalo problem, ali kao što je bilo slučaj sa toliko drugih njenih problema, ona nije bila sigurna kako da to reši. „Molim te”, reče. „Javi im da ću preći tamo.” „Da, ser”, reče Evans i okrenu se svom monitoru. Mičio se protegnu, primoravši krv da poteče svojim putem. Nije znala zbog čega bi trebalo da strepi od ponovnog susreta sa Eziom Rodrigesom. Poznavala ga je godinama, i viđala s vremena na vreme. On je bio još jedan partner u stalnoj borbi da se spreči da unutrašnji i njihovi saveznici iskoriste Pojas i onda ga odbace. Samo što se on sada svrstao uz nju protiv Slobodne mornarice. Ovo će biti prvi put da dišu isti vazduh otkad se njena misija pružanja pomoći pretvorila u to u šta se pretvorila. I šta da

poneseš na sastanak sa čovekom koji je bio dovoljno saglasan s tobom da rizikuje svoj život i živote svoje posade? Čestitku sa tekstom zahvalnosti? Mičio se nasmeja, i Oksana je pogleda. Mičio odmahnu glavom. Naglas ne bi bilo toliko smešno. „Panšin potvrđuje, ser”, reče Evans. „Kapetan Rodriges je u luci.” „Onda neka bude luka”, reče Mičio, raskopčavši remenje. „Oksana, brod je tvoj.” „Ser”, reče Oksana, ali u toj reči se čulo izvesno razočaranje. I ona je želela da pođe, ali neko je morao da drži Evansa na oku, a njih dvoje su se odnedavno više zbližili. Možda će malo vremena provedenog nasamo sa Oksanom dovesti Evansa do toga da progovori o onome što ga muči. Bolje da impuls za to potekne od njega. Dobar vođa nikada neće narediti nekome da otkrije svoja privatna strahovanja. I koliko god Mičio bila njegova žena, bila mu je takođe i kapetan. Konot dođe do svog mesta udaljenog manje od kilometra u odnosu na Panšin i luku Evgenija. To se Oksana malo razmetala, ali Mičio nije marila. Tranzit će joj tako biti kratak i lak. Odelo za vakuum bilo je marsovsko, oklopljeno ali ne i motorno. Dobro izrađeno, kao i sve drugo što je Marko dobio u trampi. Bertold i Nađa pošli su s njom, oboje sa oružjem na opasaču. Prošli su iz vazdušne komore Konota u procep, sporo kako bi štedeli gorivo, razgovarajući o tome na koga je došao red da te večeri kuva, dok su im zvezde klizile ispod stopala. Mičio oseti neočekivani nalet sreće. Bilo je neverovatno pomišljati da ljudi čitav život provode na površini planete i nikada ne dožive ovakav trenutak, bliskost intimne porodice i ogroman prostor poput Božjeg suparnika, u istom dahu. Vazdušna komora je bila postavljena dopola u jednom od transportnih kontejnera, i zidovi su zaklonili rasutu galaksiju pre nego što su došli do vrata. Sve troje uđoše zajedno. Čim je indikator pozeleneo, Mičio je proverila svoje odelo kako bi dobila potvrdu i onda isključila dotok kiseonika i otvorila zaptivke. Vazduh luke zaudarao je na upotrebljeno oksi-gorivo i pregrejani metal. Udaraljke nečije muzike prenosile su se dalje od ostatka pesme, tako da je luka malo pulsirala. Kao postojani, mehanički otkucaji srca. Sva svetla su se sastojala od neublaženih LED lampi, i senke oštrih ivica puzile su po keramičkim zidovima dok su se oni povlačili kroz dugačke hodnike. Magnetne palete držale su se za površine, ne razlikujući pritom zid, pod ili tavanicu. Stari ručni terminali bili su

pričvršćeni za svaku od njih i pokazivali šta se na paleti nalazi, i odakle je tu stiglo. Neka žena u transportnom mehaničkom odelu pomeri se u stranu dok su prolazili, a ruke odela privukoše se bliže kao u pauka. Ona salutira Mičio, Bertoldu i Nađi podjednako, ostavivši utisak da ne zna ko su oni, kao i da je nije briga za to. Sve dok su na istoj strani, za nju su dobri. Zatekli su kapetana Rodrigesa u jednom stožeru. Devet kontejnera je otvaralo usta prema svakom od šest pravaca, pedeset četiri ukupno, i trebalo je da budu do kraja puni. Mičio je na prvi pogled videla da nisu. Ezio Rodriges je bio muškarac suvonjavog lica s negovanom bradom prošaranom sedim vlasima, premda je ostatak njegovog lica izgledao mlado. Kosu je šišao do same kože glave. Njegovo odelo, kao i njeno, bilo je marsovskog dizajna. Za razliku od nje, on ga je preuredio: zvezdani grb na leđima između lopatica i podeljeni krug ASP-a kao na traci oko mišice. Još pet-šest ljudi pomeralo je palete u kontejnerima oko njih i dovikivalo se kroz slobodan vazduh umesto da koriste radio. Glasovi su im odjekivali. „Kapetanice Pa”, reče Rodriges. „Bien avisé. Predugo se nismo videli.” „Kapetane”, reče Mičio. „Konot je došao da vas odmeni. Da odradi svoju smenu u gradnji i čuvanju, sa sa?” „Samo izvolite”, reče Rodriges, raširivši ruke. „Nije mnogo, y nije ništa.” Svaki brod iz njene male flote – sam ili u parovima – smenjivao se u gradnji i čuvanju luke dok su ostali lovili koloniste ili sakupljali zalihe raštrkane u svemiru, izbegavajući pritom Markove brodove. Solano je uhvatio još jedan kolonizatorski brod – Blistavu dugu sa Lune – i pratio ga je prema Cereri kako bi platio njihov danak cezaru. Luka Evgenija je i tako bila premala za smeštaj toliko velikog broda. Serio Mal je, s druge strane, kupio tamne kontejnere pobacane kod Palade i Cerere. Oni su bili namenjeni Evgeniji, a odatle tamo gde su bili najpotrebniji. Isporuka zaliha Kelsu na Japet bila je najopasnija dužnost, i Mičio je nju rezervisala za sebe. Gore od toga bilo bi da ne ode. „Izgleda mršavo, que”, reče ona. „Zato što jeste”, reče Rodriges. „Prikupljanje je u poslednjih nekoliko navrata išlo slabo. Nismo pronašli onoliko kao pre. Premda, ponešto jesmo.”

„Dovoljno?” Rodriges se nasmeja kao da se ona našalila. „Ipak, imam nešto zanimljivo. Nešto za tebe.” Mičio oseti da joj se kostreše dlačice pozadi na vratu. Ovo joj nije izgledalo kako treba. Ona se osmehnu. „Nije trebalo.” „Nisam mogao to da propustim”, reče Rodriges, ispalivši potisnik odela prema pristupnom putu. „Ovuda. Pokazaću.” Nije joj rekao da ostavi za sobom Bertolda i Nađu, što je bilo dobro. Ona to ne bi uradila. Ali nije znala treba li da bude ohrabrena time što on nije pokušao da se reši njenih čuvara ili uplašena zbog toga što oni možda nisu bili važni. „Bertolde”, reče ona dok su sledili drugog kapetana. „Savvy”, reče on, sa rukom na dršci pištolja kao da mu se ona slučajno tamo zadesila. Nađina je bila takođe na oružju. Zauzeli su zaštitnu formaciju prirodno kao da su trepnuli. Kad je Rodriges došao do zidova luke, dočekao se sa zveketom, uključivši magnetne čizme i poništivši kolenima impuls kretanja. Muzika koju su ranije čuli sada je utihnula, a Rodriges je pogledao iza njih kao da želi da se uveri da ih niko ne prati. Ili suprotno od toga. „Unervozila sam se zbog tebe, coyo”, reče Mičio, hodajući za njim. „Želiš nešto da mi kažeš?” „Bon si, aber ne ovde”, reče Rodriges, lakoća mu iščeznu iz glasa i zameni je smrknuta napetost. „Ovo je prokrijumčareno naočigled krijumčara.” „Ne osećam se bolje zbog toga.” „Osećaćeš se, ili nećeš. Hajdemo alles la.” Kontejner u koji ih je poveo imao je malu kancelariju ugrađenu sa strane. Bila je zavarena sa sopstvenom vazdušnom komorom. Rodriges rukom ukuca šifru za otvaranje. Bertold protegnu ruke, izbaci vazduh iz pluća kao dizač tegova spreman da pokuša s teretom većim nego inače. „Volim te!”, reče Nađa, glasom smirenim i pričljivim kao da joj ne govori za slučaj da joj to budu poslednje reči. Vazdušna komora se otvori i iz nje ispade muškarac. Mršavog tela, tamne ukovrdžane kose. „Je li stigla?”, reče on, a onda: „O. Tu si.” Šok iznenađenja, nesigurnost uto je li reč o pretnji ili nečem interesantnijem. „Sandžrani.” „Niko, Niko, Niko”, reče Rodriges i gurnu Sandžranija natrag kroz vazdušnu komoru. „Ne ovde. Nisam te provukao kroz šupak ništavila

da bih tobom ovde mahao kao barjakom. Vraćaj se unutra na bezbedno.” Kad se Sandžrani povukao, Rodriges se okrenu prema Mičio, pokazavši joj da ga sledi. Pošto je oklevala, on podiže ruke sa strane, napravivši krst. „Nenaoružan sam. Esâ krene po zlu, la dué la mogu da me ubiju.” „Mogu”, saglasi se Bertold. Pištolj mu je bio isukan, ali ne i uperen. Još ne. „U redu, onda”, reče Mičio, zakloparavši napred u čizmama, dok su je magneti vukli prema podu, držali je i onda puštali sa svakim korakom. U maloj kancelariji, Sandžrani je sedeo privezan za stolicu ispred tankog stola. Druga je čekala preko puta. Ona u tome nije videla zamku. Nije znala u šta gleda. „Imaš nameru da promeniš stranu?”, upita ona. Sandžrani se zakašlja duboko, nestrpljivo. „Ovde sam da bih ti rekao zbog čega ubijaš sve koji žive u jebenom Pojasu. I ti i Marko. Vas dvoje bi trebalo da ste na mojoj strani.” „Zna li on da si ovde?” „Jesam li već mrtav? Ne, ne zna. Eto koliki sam očajnik postao. Pokušao sam da razgovaram sa Rozenfeldom, ali on razgovara samo sa Markom. Niko ne zna gde je Dos zapalio. Neće da slušaju? U glasu mu se čulo očajanje, visoko i tanko kao gudalo na žici. „U redu”, reče ona, pomerivši stolicu, povukavši remen preko krila. „Ja ću te saslušati.” Sandžrani se opusti i podiže dijagram sa ekrana stola. Kompleksan niz krivulja pružao se preko x i y ose. „Kada smo započeli s ovim, imali smo pretpostavke”, reče on. „Skovali smo planove. Dobre, mislim. Ali nismo ih sledili.” „Dui”, reče Mičio. „Prvo što smo uradili”, reče on, „bilo je da uništimo najveći izvor bogatstva i kompleksnih organskih materija u sistemu. Jedinu zalihu kompleksnih organskih materija koje odgovaraju našem metabolizmu. Svetovi s druge strane prstena? Drugačiji genetički kodovi. Drugačije hemije. Ne ono što možemo da uvezemo i jedemo. Ali to je bilo u redu. Projekcije su bile jasne. Mogli smo da izgradimo novu ekonomiju, postavimo infrastrukturu, napravimo održivu mrežu mikroekologija u kooperativno-kompetitivnoj matrici. Da zasnivamo valute na...” „Niko”, reče ona. „Tako je. Tako je. Trebalo je da počnemo sve to da gradimo čim su meteori pali.”

„Znam”, reče ona. „Ne znaš”, reče on. Suze mu prekriše oči, zalepiše mu se za kožu. „Nijedan proces recikliranja nije savršen. Sve degradira. Kolonizatorski brodovi? Zalihe? Sve su to privremena rešenja. Po njima se meri vreme koje nam je preostalo za život u Pojasu. Vidi ovde. Ova zelena kriva je projektovani proizvod novih ekonomskih modela. Onih koje ne ostvarujemo, da? A ovo je” – on pokaza na silaznu crvenu krivu – „najbolji slučaj što se tiče dužine trajanja konfiskovanih zaliha. Ravnoteža je ovde. Za pet godina:” „U redu.” „A ova linija ovde, osnova koja nam je potrebna između njih kako bismo održali sadašnje stanovništvo Pojasa u životu.” „Iznad toga smo.” „Bili bismo”, reče Sandžrani, „da smo se držali plana. Evo gde smo sada.” On pomeri zelenu liniju. Mičio oseti da joj se grlo steže dok je shvatala u šta gleda. „Sada nam je dobro”, reče Sandžrani. „Bićemo dobro tri godine. Možda tri i po. Onda sistemi za recikliranje više neće moći da zadovoljavaju potražnju. Nećemo imati postavljenu infrastrukturu da popunimo praznine. I onda ćemo gladovati. Ne samo Zemlja. Ne samo Mars. Nego i Pojas. A kad jednom počnemo sa gladovanjem, nećemo to nikako moći da zaustavimo.” „U redu”, reče Mičio. „Kako to da sredimo?” „Ne znam”, reče Sandžrani. Panšin je pošao sutradan, ponevši Sandžranija i ono malo Painog preostalog duševnog mira sa sobom. Njena posada je radila svoje, gradila luku, postavljala nove žice. Poruke su curkale u Konotove antene, među njima i neke za nju. Japetu je trebalo još magnezijuma dovoljno kvalitetnog za upotrebu u hrani. Grupa rudarskih brodova iscrpla je svoje filtere pa ih je trebalo zameniti. Slobodna mornarica je sipala ono što je nazivala vestima, u tome i ponešto o količini materijala iz Pojasa koji je ona predala neprijatelju. Kad god bi pokušala da zaspi, strepnja bi joj navirala u srce. Kad nastupe teška vremena, kad započne gladovanje, doći će to kao reza. Teško je dizati novi, blistavi grad u praznini kada ljudi koji ga projektuju, grade, žive u njemu umiru od nestašica. Kad umiru zbog toga što su ona i Marko dohvatili jedno drugo za

grlo umesto da slede plan. Morala je da podseti sebe da nije ona promenila stanje stvari. Marko je prestao da poštuje scenario pre nego ona. Odmetnula se zato što je to uradio on. Pokušavala je da pomogne. Samo, kad god bi zatvorila oči, ugledala bi crvenu liniju obrušenu prema ništavilu, bez zelene koja bi se u znak odgovora vinula uvis. Tri godine. Možda tri i po. Ali da bi to funkcionisalo, morali su da počnu sada. Morali su da počnu još mnogo pre. Ili su morali da naprave sasvim nov plan, a ni ona ni Sandžrani nisu znali kakav. Ostali su je izbegavali, davali joj hrane, vode i prostora za razmišljanje. Budila se sama, radila svoju smenu, spavala sama, i nije osećala gubitak društva. Zato se iznenadila kad je Lora došla po nju u teretanu. „Poruka za tebe, kapetanice”, reče ona. Ne Miči, već kapetanice. Dakle, Lora tada nije bila njena žena, već oficir za komunikacije na dužnosti. Mičio pusti da se trake za zatezanje vrate u svoja kućišta i obrisa peškirom znoj sa kože. „O čemu se radi?” „Uski snop prosleđen preko Cerere”, reče Lora. „Sa Rosinantea, koji je na putu prema stanici Tiho. Obeleženo je kao kapetan kapetanu.” Mičio pomisli da kaže Lori da to pusti. Da su u braku, tako da među njima nema nikakvih tajni. Bio je to opasan poriv. Ona ga priguši. „Prosledi mi u moju sobu”, reče. Kad je otvorila poruku, sa ekrana ju je pogledao Džejms Holden. Najpre je pomislila da je baš propao. Zatim je pomislila da to verovatno važi i za nju. Ona tutnu peškir mokar od znoja u aparat za recikliranje. Nijedan proces recikliranja nije savršen. Ona uzdrhta, ali Holden je već počeo da govori. „Kapetanice Pa”, reče on. „Nadam se da će ti ovo brzo stići. I da je sve u redu s tvojim brodom, posadom i... Pa. Dakle. Nalazim se u donekle čudnoj situaciji, i da budem iskren, nadao sam se da bih mogao da te zamolim za uslugu.” On pokuša da se osmehne, ali oči su mu izgledale progonjeno. „Pravo da ti kažem”, reče on. „Prilično sam očajan.”

Trideset drugo poglavlje: Vanderkaust Kad je stražarima dosadilo da ga šutiraju, bacili su Vanderkausta u ćeliju i zaključali vrata. Ležao je neko vreme u mraku – pet minuta, sat. Ne više od toga. Kad je ustao, bolela su ga rebra i leđa, ali ne sa onom dubinom ili osećajem struganja koje su nosile polomljene kosti. Jedina svetlost bila je uvučena LED svetiljka tamo gde su se spajali zadnji zid i tavanica. Njena prigušenost krala je boju svemu, pa su male pruge krvi na njegovoj košulji izgledale samo crno. Pošto nije imao pametnija posla, obavio je polako popis sopstvenog tela: uboji na rebrima i obrazu, otečeno oko, abrazije na ručnim zglobovima tamo gde su mu stavili lisice. Zapravo, ništa loše. Pretrpeo je on i gore, i to ponekad od sopstvenih prijatelja. Nije mu bilo prvi put da je uhapšen. Nije mu bilo prvi put da je uhapšen zbog nečeg što nije učinio. Mada, ranije su to uvek radili unutrašnji. Što se više menja, sve je više isto, pomisli on. Pronašao je komotno mesto u uglu gde je mogao da spusti glavu, zatvori oči i vidi je li nervoza dovoljno jaka da ga održi budnim. Bila je, uglavnom, ali uspelo mu je da malo odrema pre nego što su se vrata otključala i otvorila. Dva stražara u oklopima, sa oružjem. I jedan u boljem oklopu nego obično. U bojama Slobodne mornarice. To je verovatno bilo dobro. Ljudi se obično nisu picanili za ubistvo. „Emil Žakar Vanderkaust?” „Aquí”, reče on. Taj u boljem oklopu bio je momak mesnatog lica i smeđe puti koja je odgovarala njegovim očima. Zgodan, na svoj način, ali premlad za Vanderkaustov ukus. On je došao u godine kada se seks manje svodio na to s kim bi legao u krevet, a više na to s kim bi se probudio, a skup ljudi koje je smatrao decom obuhvatao je i muškarce u ranim tridesetim godinama. Lepo dete se namršti, možda na Vanderkausta, a

možda i na način na koji su postupali s njim. Na trenutak, tišina u prostoriji nagna ga da se zapita hoće li oni možda ponovo da izađu. Zaključaju vrata i ostave ga u mraku. Ta pomisao ga natera da postane svestan sopstvene žeđi. „Agua, da?” „Commst”, reče momak. Vanderkaust se osovi na noge, dok su mu zlostavljani mišići vrištali, ali nedovoljno glasno da ga zaustave. Stražari se rasporediše, jedan ispred, drugi iza njega, a momak ih sve povede kao tužnu malu paradu. Soba u koju su ga odveli bila je svetlija, premda ne mnogo. Niska metalna hoklica bila je zavarena za pod, dovoljno kratka da se na njoj Vanderkaust oseća kao da je u nekoj školi za decu, pa se od njega očekuje da sedne za sto namenjen nekom šestogodišnjaka. Dovoljno ga je puta u životu obezbeđenje isleđivalo da u tom malom poniženju prepozna ono što je i bilo – taktika. Jedan stražar mu donese mehur sa mlakom vodom, ostade da posmatra kako on to ispija, pa vrati praznu posudu. Stražari izađoše i vrata se zatvoriše za njima. Momak je stajao kraj jednog stola i gledao u njega kroz lebdeći prikaz. Gledanje u taj prikaz otpozadi bilo je kao da nekoga posmatra kroz svetlu izmaglicu. Vanderkaust sačeka. Momak uze ravnu žutu bombonu iz džepa. Droga za fokusiranje, ili je Vanderkaust trebalo tako da pretpostavi. Momak stavi bombonu pod jezik, na trenutak je zamišljeno posisa. Uzdrhta. „Juče si propustio borbenu uzbunu”, reče on. „Jesam.” „Možeš li to da objasniš?” Vanderkaust slegnu ramenima. „Kad se napijem, spavam kao zaklan. Nisam čuo. No se savvy šta se dogodilo dok se sve nije završilo, da?” „Savvy tu sada?” „Čuo sam ponešto, da.” „Da vidimo onda šta si to čuo.” Vanderkaust klimnu, koliko sebi, toliko i momku. Bilo je vreme da pažljivo bira rukohvate. Zbog čega god da su se ovako uskopistili, ovog puta će se potpuno ukopati ako izgovori pogrešne reči. „Gomila tamo nekih brodova došla je s kolonija, tako sam čuo. Četrnaest, petnaest brodova istovremeno kroz prstenove. I brzo. Probali su da dođu do Medine pre nego što ih pokidaju elektromagnetni topovi, da? Samo mrka kapa. Ono u čemu topovi nisu

ostavili rupe, skinula je odbrana stanice. Neki ostaci udarili su u oplatu bubnja, aber nije to ništa što se ne da popraviti.” Momak klimnu glavom, unese neku napomenu u svetao vazduh između njih. „Četrnaest ili petnaest?” „Da.” Momku oči ogrubeše. „Šta si tačno čuo, četrnaest ili petnaest?” Vanderkaust se namršti. U mladićevoj reakciji bilo je nečeg što nije pasovalo. Da igraju poker, on bi sačekao da vidi da li su mladićeve karte posebno jake ili slabe, a onda ostatak noći proveo pelješeći ga na osnovu tog grubog pogleda. Samo što ovde dole nije bilo nikakvih, karata. „Čuo sam četrnaest ili petnaest. Kao frazu. Osam ili deset. Šest ili sedam. Nisam čuo tačan broj.” „Kroz koje su prstenove prošli?” „Ne znam.” „Pogledaj u mene”, reče momak. Vanderkaust podiže pogled prema svetlosmeđim mladićevim očima. „Kroz koje su prstenove prošli?” „No savvy. Ne znam.” Momku oči zacakliše, skrenuše pogled. Vanderkaust se počeša po ruci iako ga nije svrbela. Tek da bi nešto uradio. „Svi su prošli u razmaku od petnaest sekundi jedan za drugim”, reče mladić. „I jesu leteli brzo. Imaš li nekakvo mišljenje o tome, gospodine Vanderkauste?” „Koordinirano”, reče on. „Zvuči mi kao da su razgovarali con alles, sa sa? Planirali.” Što je – a, da – značilo da su pronašli neki način da ukoče brzinu svetlosti, saviju vreme i pronađu jedni druge u ogromnom prostoru galaksije, ili da je taj razgovor prolazio kroz prstenove. Kroz Medinu. Značilo je to da negde na stanici Medina neko radi protiv Slobodne mornarice. Znao je da hapšenje nije moglo da bude izazvano samo propuštanjem smene u slučaju opasnosti. Sad mu je bilo malo jasnije za čime to momak traga. Gledao je kako mladić gleda kako on shvata. „Ko ti je ispričao o napadu?” „Čuo sam to od svoje radne grupe. Jakulski. Salis. Robertsova. Obično ćaskanje uz kafu, da?” Još jedan unos napomene. „Treba li da znam nešto o njima?” Hladnoća koja nije imala nikakve veze s temperaturom razli se uz Vanderkaustova leđa, naježi mu kožu. Možda nije posredi samo to što je prespavao uzbunu. Bio je pijan. Pijani ljudi mogu da prespavaju šta god. Ali ako nije dojavio iako jeste bio blizu nekoga ko je imao šta

vredno da sakrije... Salis je imao prijatelje u komunikacijama. Sve vreme se hvalisao njima, time kako zna šta se dešava sa Duarteom i Inarosom, šta se sve šuška kroz prstenove. Ako je neko koordinisao napad na Medinu, zar ne bi svi oni komunicirali? Morali bi, ne? A Robertsova je govorila o Kalistu i posrednim ratovima. O tome kako ih Duarteovi ljudi možda koriste protiv Zemlje i Marsa, o tome koliko joj je mrsko da bude uhvaćena između takvog čekića i nakovnja. Ona je prva, koliko je Vanderkaust znao, podrobno zurila u savetnike s Lakonije koji su postavljali odbrane na tuđinsku stanicu, gde su se nalazila kućišta elektromagnetnog topa. Moguće je da bi ona sarađivala s kolonijama ako bi to značilo da će se otresti Lakonije i zadržati nezavisnost Medine. A zar nije ono Jakulski bio na dočeku kada su savetnici došli? Rekao je da je time učinio uslugu jednom od ostalih nadzornika, ali šta ako je sebi stvarao priliku da osmotri neprijatelja? Na Medini su živele i radile hiljade ljudi. Svi iz Pojasa, manje-više. Većina ih je ranije bila u ASP-u, a sada u Slobodnoj mornarici. Ali bilo je nekih koji nisu znali šta se sprema. Možda neki s porodicom još na Zemlji, gde ginu pod odronom stenja. Nije znao ništa o majci Jakulskog, Salisovoj braći i sestrama, bivšim ljubavnicima Robertsove. Svi su oni mogli samo da glume pripadnike Slobodne mornarice zato što bi sve ostalo bilo traženje đavola. Momak nakrivi glavu, posisa drogu za fokusiranje. Vanderkaust preplete prste i na silu se malo nasmeja. „Lako je videti kako coyo može da postane paranoičan.” „Zašto ne bismo lepo krenuli od početka?”, reče momak. Trajalo je to satima, kako mu se činilo. Bez ručnog terminala. Bez vidljivih ekrana. Vanderkaust je mogao da se rukovodi samo animalnim ritmovima sopstvenog tela. Koliko će proći pre nego što ponovo ožedni. Ogladni. Kada će mu se prispavati. Kad će morati u toalet. Proveo je momka kroz celu svoju noć pre napada. Gde je bio. Ko je još bio tamo. Šta je pio. Kako se vratio u svoju kabinu. Iznova i iznova, momak je navaljivao kad god bi on rekao nešto malo drugačije nego prethodni put, navaljivao da se on seti stvari kojih se nije zaista sećao, a onda ga napadao kad bi pogrešio kod nekog detalja. Mladić ga je pitao za Robertsovu, Salisa, Jakulskog. Pitao je koga je još Vanderkaust poznavao na Medini. Koga je poznavao na Solovoj strani prstena. Šta zna o Mičio Pa, Suzani Fojl i Eziju Rodrigesu. Kada je bio na stanici Tiho. Cereri. Rei. Ganimedu.

Prikazali su mu snimke napada. Brodove koji su izronili kroz kapije širom velike sfere kapija. Gledao je kako umiru kao taktičke slike. Kao teleskopski zapisi o stvarnim ljudima koji stvarno umiru. Onda su još razgovarali, i prikazali mu to ponovo. Imao je utisak da su drugi put podaci bili suptilno drugačiji – još jedan pokušaj da ga uhvate u nečemu – ali nije mogao da vidi šta je promenjeno. Bilo je iscrpljujuće. I trebalo je da bude iscrpljujuće. Posle izvesnog vremena, prestao je da se trudi da daje bezbedne odgovore. Znao je dovoljno o isleđivanju da vidi kako je ovo – koliko god zamorno, grubo i dosadno bilo – na blažem kraju tog spektra. On nije imao nikakvih razloga da štiti svoje prijatelje mimo nejasne plemenske pripadnosti zbog toga što je u istoj radnoj grupi s njima. Ako su nevini, istina će im biti dovoljan oklop. I njima i njemu. Vratili su ga u ćeliju. Ovog puta ga nisu tukli. Samo snažno guranje kroz vrata kada je pao ničice i obrazom udario u zid dovoljno jako da ga rascepi. Spavao je neko vreme, probudio se u mraku, ponovo zaspao. Kad se drugi put probudio, kraj vrata se zgrušavala činija pasulja s pečurkama. Svejedno je to pojeo. Nije mogao da zna koliko će dugo biti tu. Koliko dugo će sve to trajati. Ni da li će se pogoršati. Kad su se vrata ponovo otvorila, ušla su petorica ljudi u uniformama Slobodne mornarice. Mladić smeđih očiju nije bio među njima, i Vanderkaust se zbog toga načas veoma uplaši. Kao da je tražio prijatelja među njima, i nije ga pronašao. Predvodnica nove grupe smejala se s jednim od svojih podređenih, pogledala na svoj ručni terminal postavivši ga kraj njegovog lica ne obraćajući mnogo pažnje na njega, kucnula po ekranu. „Treba da kreneš, pampaw”, reče ona dok je izlazila. „Kasniš na smenu.” Ostavili su za sobom otvorena vrata, i trenutak kasnije, Vanderkaust izađe iz ćelije, iz stanice obezbeđenja, u široke hodnike bubnja. Telo mu je bilo kao predugo korišćena krpa. Bio je siguran da smrdi na bolesnog primata i ustajao znoj. Stražarka je bila u pravu. Gotovo da je bilo vreme početka njegove smene, ali on se ipak vratio u svoju rupu, istuširao se, obrijao, presvukao u novu odeću. Proveo je nekoliko dugih minuta diveći se modricama na licu i bokovima. Na nekom mlađem muškarcu, to su mogle da budu oznake izdržljivosti. Na njemu, izgledale su samo kao masnice starca koji je zaradio previše šuteva špicevima čizama. I tako je zakasnio. Imao je i razloga za to. Pravi mali pobunjenik.

Pronašao je Salisa i Robertsovu duboko u servisnim prolazima, gde su oni testirali kapacitet kanalizacije rezervnog pogona za recikliranje. Oči Robertsove se ozariše dok je prilazio, i ona mu se obisnu oko vrata. „Perdíd”, prodahta mu u uho. „Jesi li dobro? Toliko smo se brinuli.” „Es dui?”, reče Salis, posegnuvši preko stola za sojinim zrnima s ukusom vasabija. „Pretukli su te à ni za šta?” Po završetku smene, njih troje su se vratili u njihov uobičajeni bar. Lahor je duvao iz smera rotacije kao i uvek. Tanka linija sunca protezala se iznad njih. Vanderkaust gurnu činiju prema Salisovim prstima. „Bezbednjaci su policija, a policija je svugde ista.” „Opet”, reče Robertsova. „Čemu zbacivanje jarma unutrašnjih ako će nam umesto njihove čizme na vrat gaziti čizma iz Pojasa?” „Ne bih baš govorio tako da sam na tvom mestu”, reče Vanderkaust, pa otpi. Večeras samo voda. Može proći dosta vremena pre nego što se ponovo pošteno našljema. „Ovo su opasna vremena.” „Govorim onako kako mi se govori”, reče Robertsova, ali tiho. Okrenu se prema svom ručnom terminalu. Video je zelenu i srebrnu boju staničnog kanala, iste boje koje je ona imala pre nego što ju je preuzela Slobodna mornarica. Zapitao se zbog čega to nisu promenili. Možda kako bi ostao utisak kontinuiteta. Naravno, sve na kanalu moralo je da bude prethodno odobreno. Moć stanice Medina bila je u tome što ona nije bila toliko deo niti jednog sistema sa obe strane kapije. Cena za to bila je da su informacije stizale s jednog mesta. U Solovom sistemu ima ko zna koliko kanala i supkanala. Neki su se emitovali, neki ostavljali uskladišteni da im se pristupa na zahtev i preko posrednih portala. Teško je bilo kontrolisati ono što je izlazilo u javnost. Možda i nemoguće. Na Medini, jedan komplet prigušnika blokirao je svaki nedozvoljeni prijemnik i predajnik odjednom. Servirka je došla s njegovim girosom – teksturisanim gljivicama i sojinim sirom umesto jagnjetine i junetine. Jogurt od krastavca. Grančica mente. On pruži ruku, zastenja od iznenadnog bola. Nisu to bile najgore batine koje je pretrpeo, ali boleće ga još danima. „Zašto su se navrzli na tebe?”, upita Salis. „Sprecht el la?” „Ne, nisu rekli”, odgovori Vanderkaust. „Kao što nisu rekli ni da se neće vraćati. Možda im je samo trebao neko kako bi vas dvoje naterali da poštujete radni raspored.” Propustio je dve pune smene i došao sredinom treće. Skoro tri dana

izgubljen u mraku ćelije obezbeđenja. Bez advokata, bez predstavnika sindikata. Mogao je da zatraži to – trebalo je, po pravilima i običajima – ali uverenost da bi to samo značilo još modrica bila je u njemu čvrsta kao čelik. Možda i koju slomljenu kost. Vanderkaust je znao dovoljno o istoriji i ljudskoj prirodi da shvati kada pravila više nisu pravila. Zagrizao je u sendvič, a onda ga spustio dok je žvakao. Posle ovoga, otići će kući. Spavaće na svom krevetu. To mu je zvučalo kao obećanje raja. Prešao je vrhovima prstiju preko podeljenog kruga na ručnom zglobu. Nekada je to bio izraz pobune. Sada, možda je zbog tog kruga samo izgledao star. I dalje je zauzimao stranu u borbi poslednje generacije. „Moji prijatelji u komunikacijama?”, reče Salis. „Znaš šta kažu? Pronašli su zasebnu kopiju u jezgru podataka. Odvojenu zidom. Mislim da je to korišćeno za koordinaciju s kolonijama. Potvrde su stigle kroz sve kapije neposredno pre napada. Ali znate šta je čudno? Dva broda nisu prošla.” Salis izvi obrve prema liniji kose. Vanderkaust zarokta. „Pitali me oni koliko je brodova prošlo. Kao da ih je zanimao tačan broj.” „Verovatno zato. Da vide znaš li koliko je prošlo ili koliko je trebalo da prođe, da? To bi te zeznulo da si znao za celu operaciju.” „Ali pojma nisam imao”, reče Vanderkaust, kucnuvši se po čelu dvama prstima. „Bon besse po mene.” Salis spusti šaku na njegovu mišicu. Mladić je izgledao kao da je na mukama. Kao da oseća bolove, ali ne u mišićima i zglobovima. Ne kao on. „Treba da me pustiš da te častim pićem, coyo. Imao si usranu nedelju.” Vanderkaust slegnu ramenima. Nije znao kako da objasni ono što misli Salisu ili Robertsovoj. Bili su mladi. Nisu gledali na stvari kao on. Nisu radili ono što je učinio on. To što ga je obezbeđenje pokupilo, zaključalo, isprebijalo, isleđivalo. Nisu ga plašili sami po sebi. Plašili su ga govoreći o tome šta će se dalje događati. Plašili su ga zato što su mislili kako stanica Medina nije novi istorijski početak. Njeni slivnici jesu i biće krvavi kao i na svakom drugom mestu gde je čovečanstvo pobolo svoje zastave. Robertsova se uspravi, razrogačena. „Uhvatiše!” Salis pusti da mu ruka padne, pa se okrenu prema njoj. „Que?” „Krticu? Koordinatora. Uhvatiše ga.” Ona okrenu svoj ručni terminal prema njima. Tamo je stanično obezbeđenje u uniformama Slobodne mornarice koračalo, njih osmoro, oko plećatog, zdepastog muškarca tamne kose i neuredne brade.

Vanderkaust pomisli da mu on izgleda poznato, ali nije mogao da se seti odakle. Slika skoči na kapetanicu Semjuels, kraj koje je stajao Džon Amaš. Politička moć i služba bezbednosti, jedno kraj drugog, bez svetla među njima. Usne Semjuelsove počeše da se pomeraju. „Pojačaj to”, reče Salis. Robertsova zapetlja oko svog terminala, a onda ga premesti između njih tako da svi vide ekran. „...vezama ne samo sa naseljenicima koji su se odlučili za agresiju protiv nas već i sa regresivnim silama u Solovom sistemu. Biće u potpunosti ispitan pre pogubljenja. I mada moramo držati oči otvorene i budne, uverena sam, s obzirom na sve što sam videla, da je momentalno pretnja stanici Medina pod kontrolom.” „Pogubljenje” reče Robertsova. Salis slegnu ramenima. „Kad ugroziš brod, to se desi. Ti kolonizatorski skotovi nisu ovamo dolazili da bacaju kockice i šire sreću i zadovoljstvo.” „Makar je to završeno”, reče Vanderkaust. „Zato su tebe pustili”, reče Robertsova, zadrmavši ručnim terminalom. „Našli su ga. Videli da ti nisi nikako umešan.” Ili su odabrali nekoga kao žrtvenog jarca, pomisli Vanderkaust. Ja sam samo imao sreće što je to bio neko drugi Ali takve stvari se ne govore naglas. Ne u ovakvim vremenima.

Trideset treće poglavlje: Holden Prostorija koju su koristili kao predvorje bila je veća od brodske kuhinje na Rosinanteu. Široki stolovi sa ugrađenim monitorima i visokim metalnim stolicama. Blago, difuzne osvetljenje u manipulisanom spektru koje je podsećalo Holdena na rana jutra u njegovom detinjstvu. Nije imao ni čin ni uniformu, ali brodski kombinezon mu je izgledao nepodesno za ovu priliku. Odlučio se za tamnu košulju bez okovratnika i pantalone koje su podsećale na vojničku uniformu bez ikakvih konkretnih oznaka. Naomi, koja je sada šetkala duž zida kraj žutih dvokrilnih vrata, obukla je isto što i on, ali njemu se nekako činilo da njoj to bolje stoji. I tako je od njih troje samo Bobi bila u uniformi, ali i njenoj su nedostajale oznake. Kroj i oprema su urlali da je reč o Marsovom korpusu marinaca. A ljudi s kojima treba da se sastanu – oni koji se upravo okupljaju dalje niz hodnik – i tako su znali ko je ona. „Stalno povlačiš taj rukav”, reče Bobi. „Smeta ti?” „Rukav? Ne, rukav je sasvim u redu”, reče Holden. „Sam sebi smetam. Znaš li koliko sam se puta bavio ovakvim diplomatskim poslom? Učestvovao sam u bitkama i montirao video-snimke, ali da uđem, pogledam niz sto sa gomilom operativaca ASP-a i kažem im kako svi oni treba da me slušaju? Uradio sam to tačno nula puta. Nikad.” „Ilus”, reče Naomi. „Misliš ono kad je onaj lik ubio drugog na ulici i potom spalio gomilu ljudi nažive?” Naomi uzdahnu. „Da. Tada.” Bobi opruži šake, spusti ih dlanom naniže preko stonog prikaza. Monitor načas blesnu, čekajući komandu, a onda se ponovo zamrači pošto ništa nije usledilo. Prigušeni glasovi dopirali su kroz vrata. Neka žena s naglaskom iz Pojasa pitala je nešto u vezi sa stolicama.

Odgovorio joj je muškarac, glasom previše tihim da bi se razumeo. „Ja sam već bila u ovakvim prostorijama”, reče Bobi. „Politički rad. Dosta različitih programa, i niko ne govori naglas ono što zaista misli.” „Da?” reče Holden. „I bilo je baš bezvezno.” Rosinante je usporavao prema Tihou jače nego što su planirali, sagorevajući brzinu koju su postigli tokom bitke, pa ih je to sve pritiskalo malo više nego obično, kao bolest ili kajanje. Holden je priredio malu ceremoniju u brodskoj kuhinji, gde je svako od njih pomenuo neku malu uspomenu na Freda Džonsona pa su tako omogućili da im se različiti stepeni tuge pomešaju. Nisu govorili samo Ejmos, koji se osmehivao tim svojim prijaznim i besmislenim osmehom, i Klarisa, čela nabranog u koncentraciji kao da je sve to samo zagonetka koju ona pokušava da reši. Kad su se razišli, Holden je primetio da su Aleks i Sandra Ip otišli zajedno, ali nije imao ni vremena niti moralnog prava da se zabrine zbog njihovog zbližavanja. Svaki sat koji je proticao nosio ih je nekoliko hiljada kilometara bliže Tihou i sastanku koji ih je tamo čekao. Sve slobodno vreme provodio je u svojoj kabini iza zatvorenih vrata, razmenjujući poruke kroz prazninu sistema. Mičio Pa. Dramer na Tihou. Čovek po imenu Dejmijen Sort, koji je preuzeo dizgine na Cereri. Ali uglavnom Krisdžen Avasarala. Svakog dugog, teškog dana, razmenjivao je poruke s Lunom. Duga predavanja od Avasarale o tome kako treba voditi sastanak, kako predstaviti sebe i svoje argumente. Još važnije, kako slušati ono što drugi govore i ne govore. Poslala im je dosijee svih glavnih igrača ASPa koji će biti tamo: Ejmi Ostman, Mika el Dudžaili, Ljang Gudforčen, Karlos Voker. Sve što je Avasarala znala o njima – ko su im porodice, šta su njihove frakcije unutar ASP-a uradile, i šta je ona samo podozrevala da su uradile. Dubina te podloge bila je zastrašujuća, lojalnosti grupa presecale su se i razdvajale, lične uvrede uticale su na političke dogovore, a politički dogovori su oblikovali međuljudske odnose. I uz sve to, Avasarala mu je sipala u uho zaključke do kojih je doveo ceo život posvećen politici sve dok on time nije bio opijen do ivice mučnine. Snaga sama za sebe obično je siledžijstvo, kapitulacija sama za sebe poziv je da te jebu; preživljavaju samo pomešane strategije. Sve je lično, ali i oni to znaju. Mogu da nanjuše povlađivanje kao prdež. Ako se prema

njima ophodiš kao prema sanduku s blagom pri čemu, ako ih samo okreneš kako treba, politika koju želiš ima da ispadne napolje, već si najebao. Pogrešno će te procenjivati, pa budispreman na to. U vreme kada je ušao u salu za sastanke na Tihou, nameravao je da ima malu, uprošćenu verziju Avasarale koja živi pozadi u njegovoj glavi. Bilo je to kao da deceniju posla obavlja za nekoliko dana, zato što je otprilike tako i bilo. Došao je do toga da ne može da spava, niti da ostane budan. Kada su konačno došli do stanice Tiho, bilo je teško reći da li je strepnja moćnija od olakšanja. Hod kroz habitacioni prsten Tihoa prvi put po povratku bio je jeziv. Sve je bilo savršeno poznato – bleda pena zidova, pomalo jedak miris u vazduhu, zvuk bangra muzike koji je dopirao iz neke daleke radionice – ali je značilo nešto drugo. Tiho je bio kuća Freda Džonsona, samo što sada više nije bilo tako. Holden je neprestano imao uporni osećaj da neko nedostaje, a onda bi se prisetio o kome je reč. Dramer je Freda ožalila u privatnosti. Kad ih je dopratila unutra, bila je ista ona šefica obezbeđenja kao i ranije: oštra, budna i poslovna. Dočekala ih je na dokovima sa konvojem kolica, i u svakima su bila po dva naoružana stražara. Holden se nije osećao bolje zbog toga. „I ko je onda sada ovde glavni?” upitao je on kad su zastali kod pregrade koja je obeležavala upravni deo stanice. „Tehnički, Bredon Tiho i upravni odbor”, reče ona. „Samo što su oni uglavnom na Zemlji ili Luni. Nikada nisu ni došli ovamo. Oduvek im je bilo milije da ne prljaju ruke. Mi smo ovde, pa sve dok neko ne dođe i ne ubedi nas u suprotno, upravljamo stanicom.” „Mi?” Dramer klimnu glavom. Oči su joj postale malo grublje, i on nije umeo da razluči je li to u njima bila tuga ili bes. „Džonson je tražio da držim ovo mesto na oku dok se on ne vrati. To i planiram da radim.” Trebalo je da ga tamo sačeka četvoro ljudi. Bilo ih je pet. Prepoznao je sva lica za koja ga je Avasarala pripremila. Karlos Voker, širokih ramena i lica, niži čak i od Klarise, držao se jezivo nepomično. Ejmi Ostman je mogla da prođe kao nastavnica prirodnih nauka u višim razredima osnovne škole, ali bila je odgovorna za više napada na vojne mete unutrašnjih planeta nego svi ostali zajedno. Ljang Gudforčen, čovek neodređenog pola koga je Fred uspeo da namami za sto samo tako što je obećao amnestiju za njegovu kćerku,

bivšu ubicu iz ASP-a koja je još bila smeštena u jednom privatnom zatvoru na Luni. Mika el Dudžaili, sa debelim nosom pijanca punim crvenih vena, koji je proveo život u koordinaciji besplatnih škola i medicinskih klinika širom Pojasa. Čiji je brat bio kapetan Veštice Endora, koju je Slobodna mornarica uništila. Peta osoba imala je sedu kosu starca, rošave obraze i osmeh ispunjen poštovanjem koje je gotovo prelazilo u izvinjenje, ali ne baš. Holden ga je prepoznao, ali nije bio siguran odakle. Pokušao je da sačuva svoj neutralni izraz lica, ali peti čovek je prozreo taj njegov napor kao da nije ni primetio da je ovaj tu. „Anderson Dos”, reče on. „Mislim da se nikada nismo lično sreli, ali Fred je često govorio o vama. I naravno, o vašoj reputaciji.” Holden se rukovao s bivšim guvernerom stanice Cerera i pripadnikom užeg kruga ljudi Marka Inarosa, dok su mu misli jurcale. „Baš sam se pitao hoćete li i vi biti tu”, slaga on. „Nisam objavio dolazak”, reče Dos. „Tiho je rizično mesto za čoveka u mom položaju. Oslonio sam se na to da Fred garantuje za mene. Mnogo godina smo sarađivali. Bilo mi je žao kad sam čuo za njega.” „To je gubitak”, reče Holden. „Fred je bio dobar čovek. Nedostajaće mi.” „Kao i svima nama”, reče Dos. „Nadam se da vam ne smeta što sam stigao nenajavljen. Ejmi mi se obratila kad je bila sigurna da dolazi, a ja sam je zamolio da mi dozvoli da pođem sa njom.” Dobro, sjajno, što nas je više, to bolje, pomisli Holden, ali mala verzija Avasarale namršti se u njegovoj mašti. „Drago mi je što ste tu, ali ne možete da prisustvujete ovom sastanku.” „Mogu ja da jamčim za njega”, reče Ejmi Ostman. Holden klimnu, pokuša da zamisli šta bi rekla Avasarala, ali mu dođe stari, gotovo zaboravljeni Milerov glas. „Postoji način na koji radimo. A to nije ovako. Nadam se da vam ne smeta ako sačekate napolju, gospodine Dose. Naomi, možeš li da se postaraš za to da naš prijatelj nađe neko udobno mesto?” Naomi stupi napred. Dos premesti težinu na zadnju stranu stopala, iznenađen. Ovo je tvoja kuća, reče Avasarala u Holdenovoj glavi. Ako te ne poštuju ovde, neće te poštovati nigde. Dos uze svoj ručni terminal i belu keramičku šolju, klimnu Holdenu sa stegnutim osmehom dok je odlazio. Holden sede na njegovo mesto, zahvalan za snažno i preteće prisustvo Bobi kraj njega. Usne Ejmi Ostman bile su stisnute u crtu. Ako želiš uzajamno poštovanje, možeš početi tako što ćeš da pitaš pre nego

što pozoveš druge ljude na moje tajne sastanke. Činilo mu se da bi bilo nepristojno da to naglas izgovori. „Ako želiš uzajamno poštovanje, možeš početi tako što ćeš da pitaš pre nego pozoveš druge ljude na moje tajne sastanke.” Ejmi Ostman pročisti grlo i skrenu pogled. „U redu”, reče Holden. „Ovo je trebalo da bude prezentacija Freda Džonsona, ali njega više nema. Znam da ste svi došli ovamo na osnovu snage njegove reči i njegovog ugleda. I znam da vas sve brine Marko Inaros i Slobodna mornarica. Ali isto tako znam da je ovo prvi put da se svi vi sastajete sa mnom, tako da možda ne uživam vaše puno poverenje.” „Ti si Džejms Holden”, reče Ljang Gudforčen tonom koji je značio: Naravno da ne uživaš naše puno poverenje. „Bio sam toliko slobodan da pripremim uvod”, reče on, prebacivši poruku sa svog ručnog terminala na monitore stola. Mičio Pa pogleda u svakoga od njih. Komandna paluba Konota svetlucala je iza nje. „Prijatelji”, reče ona. „Kao što znate, donedavno sam bila član užeg kruga rukovodstva Slobodne mornarice, i ono što sam tamo videla ubedilo je mene i mnoge kojima komandujem u to da Marko Inaros nije vođa potreban Pojasu. Dok je Slobodna mornarica napustila svoj prvobitni cilj podrške i izgradnje Pojasa i očuvanja industrije koja hrani stanovnike Pojasa kako se ona ne bi preselila na nove kolonizovane svetove, ja sam tom cilju ostala verna. Svi to znate. Izgubila sam prijatelje trudeći se da ga ostvarim. Rizikovala sam svoj život i živote onih koji su mi najmiliji. Ja služim sa pravim herojima Pojasa. Moja čast je što se toga tiče sasvim nesumnjiva.” Bobi ga munu laktom i klimnu prema Miki el Dudžailiju. U njegovim očima sijale su suze. Holden klimnu. I on je to video. „Otkad se moj put razišao sa putem Slobodne mornarice, radila sam sa Fredom Džonsonom na pripremi iscrpnog plana koji će garantovati bezbednost i dobrobit Pojasa.” Pa zastade, udahnu duboko. Holden se zapita da li to ona čini svaki put kad slaže, ili samo kad je laž masna da masnija ne može biti. „Ovaj sastanak trebalo je da bude uvod u taj plan, a kapetan Holden je integralni element njegove realizacije. Nažalost, iako je Fred Džonson mogao da sagleda kako poći napred, on nije u stanju da krene s nama na to putovanje. Kao predani građanin Pojasa i sluga našeg naroda, molim vas da saslušate kapetana Holdena i onda nam se pridružite radi budućnosti u kojoj ćemo moći da živimo. Hvala vam.”

Sve u njenoj izjavi bilo je ispregovarano. Više nije mogao da se seti koliko su puta razmenili poruke, Pa bi nešto pitala, Avasarala objasnila šta to tačno znači, on je trčkarao između njih dve kao kurir, ali je sa svakim prolaskom još ponešto naučio. Pa je pristala da kaže kako su radili na pripremi plana, ali ne i da su radili na samom planu. Reći će da je Holden integralni, ali ne i centralni element. Čitav proces je bio sve ono što je mrzeo – gnjavaža oko detalja i nijansi, borba oko načina izražavanja i redosleda kojim će informacije biti predstavljene, izrada nečeg što će, premda ne potpuno lažno, biti skrojeno tako da bude pogrešno shvaćeno. Politika u svom najpolitičkijem izdanju. On pogleda u četiri lica oko stola i pokuša da proceni da li je upalilo. Ejmi Ostman je izgledala zamišljeno i kiselo. Mika el Dudžaili je i dalje pokušavao da se pribere, dirnut podsećanjem na to da se njegov brat već žrtvovao za uzvišeni cilj. Karlos Voker, još nem i neodgonetljiv kao jezik na nepoznatom pismu. Ljang Gudforčen pročisti grlo. „Izgleda da je Inarosu prešlo u naviku da mu preotimate žene, kapetane”, reče Gudforčen. Voker se zasmeja na to. Pokušaće da te postide malo i vide kako ćeš reagovati. Nemoj se truditi da se nadgornjavaš sa njima, jer će kasnije pokušati da eskaliraju kod konflikata. Držise teme. Naomi ponovo uđe, sede kraj njega. „Gubitak Freda je težak zato što je tužan”, reče Holden. „Bio je prijatelj. Ali to ne menja situaciju. On je ocrtao plan, a moja je namera da ga sledim. Fred je pozvao svakoga od vas zato što je smatrao da imate šta da ponudite u ovoj stvari, kao što možete iz nje ostvariti korist.” Oči Karlosa Vokera se pomeriše, kao da je prvi put čuo nešto interesantno. Holden mu klimnu glavom, u namerno dvosmislenom gestu. Onda se okrenu prema Bobi. Došao je red na nju da preuzme reč. „Imaće ovo i vojni aspekt”, reče ona. „Nećemo proći bez izvesnog rizika, ali sigurni smo da će on biti višestruko nadmašen rezultatima.” „Kažete to kao predstavnica Marsa?”, upita Ejmi Ostman. „Narednica Drejper je u nekoliko navrata radila kao oficirka za vezu između Zemlje i Marsa”, reče Holden. „Ovde je danas kao pripadnica moje posade.” To je bilo neobično. Bobi kao da se nape na te reči, pribra i ispravi leđa. Kada je ponovo progovorila, njen ton je bio upravo isti kao i ranije – ni glasniji, ni grublji – ali nešto u njoj zračilo je žestinom. „Ja imam borbena iskustva. Predvodila sam timove u bitkama. Moje profesionalno mišljenje glasi da je predlog koji je Fred Džonson

formirao najbolja nada za dugoročnu stabilnost i bezbednost Pojasa.” „U to mi je teško da poverujem”, reče Ejmi Ostman. „Meni se čini da našem kapetanu zapadnu sve žene, dok Inaros zauzima sve stanice.” Pre nego što je Holden stigao da odgovori, Mika el Dudžaili odbrusi. „A meni se čini kako Inarosu ne ide od ruke zadržavanje teritorija baš kao ni zadržavanje žena.” „Dosta više s tim trabunjanjem o ženama’”, reče Karlos Voker. Njegov glas je bio iznenađujući. Visok i muzikalan. Glas pevača. U njemu gotovo da nije bilo akcenata žargona iz Pojasa. „To je nezrelo. Izgubio je on i Dosa. Izgubio je svakoga u ovoj prostoriji pre nego što je uopšte počeo, inače niko od nas ne bi bio ovde. Tamo gde bi trebalo da mu je srce, Inaros ima zagnojeni čir, i svi to znamo. Ja hoću da čujem kako nameravate da promenite dinamiku. Kad god krenete na njega, on se povuče van domašaja. Vaša konsolidovana flota će ubrzo biti previše rastegnuta. Da li vam zato trebamo? Kao topovsko meso?” „Nisam još spreman za raspravu o pojedinostima”, reče Holden. „Najpre moramo da se pozabavimo bezbednosnim pitanjima.” „Zašto ste nas doveli ovamo ako ne nameravate da nam kažete šta hoćete da uradite?”, reče Ejmi Ostman. Ljang Gudforčen ne obrati pažnju na nju. „Medina. Hoćete da zauzmete Medinu.” Nešto će krenuti po zlu. Nešto se uvek tako desi. Videće nešto što nisi nameravao da vide; postaviće ti zamku koju ti nećeš očekivati. To su inteligentni ljudi, i svi oni imaju svoje planove. Kad se to desi – ne ako, već kad – najgore ti je da se uspaničiš. Druga najgora stvar koju možeš da uradiš jeste upuštanje u raspravu. Holden se nagnu napred. „Voleo bih da vam svima pružim priliku da se konsultujete o ovome pre nego što počnemo razgovor o bilo kojoj taktičkoj opciji”, reče Holden. „Razgovarao sam sa šefom obezbeđenja. Možete da ostanete ovde na stanici, ili da se vratite na svoje brodove. Slobodno razgovarajte međusobno ili sa svakim koga smatrate korisnim. Imaćete pristup staničnim komunikatorima bez nadzora, a ukoliko biste radije da koristite sisteme na svojim brodovima, nećete biti ni snimani ni ometani. Ukoliko ste zainteresovani da se uključite u ovo, sastaćemo se ponovo za dvadeset sati. Tada ću biti spreman da s vama razmotrim detalje, ali zauzvrat očekujem vašu lojalnost i predanost. Ako vam to ne odgovara, možete bezbedno otići sa Tihoa u bilo kom trenutku tokom tog perioda.” „A posle toga?”, upita Karlos Voker.

„Posle toga je sve druga priča”, reče Holden. „Okrećemo novi list.” Holden, Naomi i Bobi poustajaše. Ostalih četvoro se osoviše na noge trenutak kasnije. Holden je posmatrao kako se svako od njih pozdravlja ili ne. Kad su se vrata zatvorila iza četvoro emisara i ostavila ga nasamo sa Naomi i Bobi, on klonu natrag u svoju stolicu. „Dođavola”, reče on. „Kako ona radi ovo svaki dan, po ceo dan? Od početka do kraja nije prošlo možda ni dvadeset minuta, a već se osećam kao da treba da umočim mozak u varikinu.” „Kazala sam ti da je bezvezno”, reče Bobi, naslonivši se na sto. „Jesi li siguran da je pametno dati im slobodan pristup stanici? Nećemo znati s kim razgovaraju.” „Ne bismo mogli da ih sprečimo”, reče Naomi. „Ovako to izgleda kao naš gest dobre volje.” „Dakle, pozorište i dvorske intrige”, reče Bobi. „Samo privremeno”, reče Holden. „Dok se ne prime. Kad se jednom obavežu, moći ćemo da pređemo na naš plan.” „Džonsonov plan”, reče Bobi. Onda, trenutak kasnije: „Dakle, među nama. Je li Fred Džonson zaista imao neki plan?” „Prilično sam siguran da jeste”, reče Holden, kao da govori sebi. „Ali ne znam kakav.” „Onda, ovaj koji hoćemo da im uvalimo?” „Upravo pokušavam da ga smislim.”

Trideset četvrto poglavlje: Dos Telo nije bilo izloženo. Fred Džonson – Kasapin Stanice Anderson – tražio je da njegovo telo bude reciklirano u sistem stanice Tiho. Voda koja je nekada bila njegova krv verovatno je već tekla kroz slavine na čitavoj stanici. Kalcijum iz njegovih kostiju ući će u prehrambeni ciklus u hidroponicima. Kompleksniji lipidi i proteini pretvoriće se posle malo više vremena u humus za farme pečuraka. Fred Džonson, kao i svi mrtvi pre njega, bio je razložen na sastavne delove, razvejan, i ponovo je ušao u svet, promenjen i neprepoznat. Umesto toga, na zidu kapele bile su njegove odštampane slike. Portret čoveka kao pukovnika u službi Zemlje. Slika iz vremena kada je bio stariji muškarac, i dalje snažnih crta lica, ali sa umorom koji mu se prikradao u oči. Još jedna, slika smešno mladog dečaka – nije mu moglo biti više od deset godina – s knjigom u jednoj ruci dok drugom maše, lica razvučenog u ogroman, detinji osmeh. Bile su to te uši, taj razmak između očiju, ali Dos je i dalje morao da se pomuči i poveruje kako je to zadovoljno dete izraslo u kompleksnog muškarca koga je poznavao, nazivao prijateljem i izdao. Memorijalna služba održana je u maloj kapeli koja je bila toliko agresivno neutralna što se veroispovesti tiče da je teško bilo razlučiti razliku između nje i čekaonice. Umesto religioznih ikona, bila su tu trezvena, apstraktna obličja. Zlatni krug, kvadrat šumskozelene boje. Namerno prazni simboli kao zamena za nešto što bi moglo da ima nekakvo značenje. Logo Tiho proizvodnje u hodniku ispred kapele značio je više od toga. Klupe su bile od bambusa sa teksturom kako bi izgledale kao neka vrsta drveta – jasen, hrast ili bor. Dos je u svom životu video samo slike živog drveća. Ne bi umeo da razlikuje jedno od drugog, ali to je prostoriji davalo malo ozbiljnosti. Još nije seo. Hodao je kraj slika Freda Džonsona, zagledan u oči koje mu nisu uzvraćale pogledom. Ta

stvar u njegovim grudima, ona koja mu je otežavala disanje, bila je gusta i komplikovana. „Imao sam spreman govor”, reče on. Glas mu je malo odjekivao, praznina mu je davala dubinu. „Dobro uvežban. Dopao bi ti se. Sve nešto o prirodi politike i najboljoj osobini čovečanstva, našoj sposobnosti da se menjamo kako bismo se uklopili u okruženje. O tome kako se kroz nas vaseljena svesno preuređuje. O neumitnosti neuspeha i slavi ponovnog uspravljanja posle toga.” Zakikotao se i zakašljao. Zazvučalo je to kao jecaj. „Zapravo sam želeo da kažem da mi je žao. Ne samo da mi je žao zbog toga što sam se kladio na pogrešnog konja. A žao mi je zbog toga. Ali žao mi je što sam pritom tebe ugrozio.” On zastade kao da bi Fred mogao da odgovori, a onda odmahnu glavom. „Mislim da bi taj govor bio uspešan. Ti i ja smo toliko toga zajedno doživeli u prošlosti. Čudno mi je. Nekada sam ti bio mentor. Pa. Fundamentalna greška. Znaš već kako je. Opet, zaista mislim da bi shvatio kako bi imao koristi od toga da me primiš natrag. Ali ovaj nakurčeni Holden?” Dos odmahnu glavom. „Baš si odabrao usrano vreme da umreš, prijatelju.” Vrata se otvoriše iza njega. Unutra stupi neka devojka u radnom kombinezonu stanice Tiho sa masnim flekama i u tamnozelenom hidžabu, klimnu mu i zauze mesto u klupi, pognute glave. Dos odstupi od pokojnikovih slika. Želeo je još toga da kaže. Izgleda da mu je suđeno da uvek to želi. On sede s druge strane reda, naspram žene, sklopi šake u krilu, pognu glavu. Bilo je neke duboke prozaičnosti u zajedničkom tugovanju. Skup pravila snažnih koliko i svaka druga ljudska etikecija nije mu dozvoljavao da nastavi sa svojim jednostranim razgovorom. Makar ne naglas. Slobodna mornarica je mogla da bude – trebalo je da bude – slavni momenat Pojasa. Inaros je stvorio pravu vojnu silu za njih, ni iz čega. Dos je govorio sebi u to vreme kako Inarosove političke manjkavosti neće predstavljati problem. Da su čak zgodna prilika. Kao pripadnik užeg kruga Slobodne mornarice, Dos je mogao da koristi svoj uticaj. Da bude kraljotvorac. Cena je bila visoka, da, ali nagrada je bila vizionarska. Nezavisan Pojas, oslobođen unutrašnjih planeta. Pretnja mreže kapija pod njihovom kontrolom. Da, Inaros je bio paun koji je prolazio kroz život zahvaljujući harizmatičnosti i nasilju. Da, Rozenfeld je oduvek delovao nekako kao da je osuđen na pakao. Ali Sandžrani je

bio pametan, a Pa sposobna i posvećena. A da je on rekao ne, sve bi ionako išlo isto, samo bez njega. To je govorio sebi. Tako je sve pravdao. Najbolje bi bilo da je neko još pored Inarosa došao do brodova. Drugo najbolje rešenje bilo je da u krugu Inarosovih savetnika i nadzornika bude i on. A koje je onda bilo treće? Posle napuštanja Cerere, Dos je neko vreme nastavio da igra ulogu starijeg državnika, premda je pobuna Mičio Pa onemogućavala da se prave kako sve ide po planu. Kad ga je Ejmi Ostman pronašla, rekla mu je da Fred Džonson organizuje sastanak na Tihou, i da to izgleda kao prilika da se dogovori mir. Ako ne između Zemlje i Slobodne mornarice, ono makar sa ostacima ASP-a. Bio je to savršen način da iskoristi svoj odnos sa Fredom i tako stekne mesto za stolom. Uđe još jedna žena i sede kraj one u hidžabu. Njih dve tiho porazgovaraše. Dva muškarca uđoše zajedno, sedoše pozadi. Nailazila je promena smene. Ožalošćeni će svraćati na putu prema poslu, ili dok se budu vraćali odatle. Dos oseti nalet besa zbog toga što remete njegovu usamljenost u kapeli. Bilo je to iracionalno, kao što je i sam znao. Uostalom, Fred Džonson je jasno rekao šta želi, makar možda nije to i mislio. A Dos je pukovniku i dalje nešto dugovao. „Jebem ti sranje da ti jebem”, reče Ejmi Ostman. „Džejms pinché Holden može da se nosi.” Dos srknu svoj espreso i klimnu glavom. Holdenov prvi potez bio je da nju ponizi. Iz razloga koje je Dos razumeo. Ali opet, njoj je teško palo to sramoćenje. „Oprosti mu za to”, reče Dos. „Ja jesam. Trebalo bi i ti.” „Što što?” Ejmi Ostman se namršti i počeša se po bradi. Njene prostorije na stanici bile su široke i luksuzne. Jedan zid je bio potpuno prekriven ekranom povezanim sa spoljnom kamerom, a rezolucija je bila toliko dobra da se nimalo nije razlikovao od prozora u svemir. Divan je bio besprekorno čiste krem boje, vazduh namirisan nestalnim molekulima koji su oponašali sandalovinu i vanilu. Dos mahnu svojom šoljicom na sve to. „Pogledaj samo ovo”, reče. „Soba za ambasadora. Za predsednika.” „Pa?” „Pa, tebi ju je dodelio”, reče Dos i srknu još jednom. „Mislio je da ti

time čini čast. Najbolji apartman na stanici.” „Pljunuo ti je u lice” reče Ejmi Ostman, uperivši kažiprst i srednjak u njega kao cev pištolja. „Izbacio te napolje.” Dos se nasmeja, slegnu ramenima. Nagna je da se nasmeje i slegne ramenima s njim. Duša ga je zabolela, ali tako je bilo ispravno. „Pojavio sam se nenajavljen. Bilo je to nepristojno s moje strane. Holden je bio u pravu. Kako bi se ti ponela da sam ja njega doveo u prostoriju za poverljive razgovore na Apeksu a da tebi najpre nisam rekao?” Ona se namršti, pomerajući oči levo-desno. „Trebalo je da bude ljubazniji.” „Možda. Ali sve je ovo novo za njega.” Ona sede naspram njega, prekrsti ruke. Oblaci nisu nestali iz njenih očiju. Nije to ni očekivao. Ali u njima nisu sevale munje. „Možda”, reče ona. Nevoljno. „Ali neću da ostanem. Ne posle toga.” „Bolje se predomisli”, reče Dos. „Ako je plan smislio Fred Džonson, sigurno je dobar. I bolje je da učestvuješ u njemu nego da te nema tamo.” Ona zarokta, ali na kraju usana nazirao joj se osmeh. Time je pogodio metu. Dos se malo nagnu napred, da dodatno iskoristi svoju prednost. „U toj prostoriji mora da sedi i neka odrasla osoba” reče. „Holden je klinac. Oboje to znamo. Treba nam tamo neko ko će ga sprečiti da zajebe čitavu stvar.” „Holden je najiskusniji čovek u sistemu”, reče Dos. „Bio je na Medini. Prošao je pored nje i bio u kolonijama. Hodao je stanicom Eros pre nego što se ova probudila. Borio se protiv gusara za naš račun. Išao u diplomatske misije za naš račun. Brod mu je bio usidren na stanici Tiho češće nego na bilo kom drugom mestu još otkad ga je ukrao od Marsa. Holden je godinama sarađivao s ASP-om.” „Imaš ASP”, reče Ljang Gudforčen skrenuvši levo hodnikom, tako da je Dos morao da požuri kako bi sustigao svog nebinarnog sagovornika, „i s druge strane, imaš ASP.” Stanica Tiho nije imala istu širinu i dubinu kao Cerera. Ovde je svako imao posao, ili pristup poslu. Svi kupleraji su bili licencirani, sve droge su se nabavljale u dispanzeru, svako kockanje je bilo oporezovano. Ali stanica je bila ujedno i dom za ljude koji su živeli u tihoj pobuni protiv unutrašnjih planeta, a to je značilo da tu postoji i neka vrsta polusveta. Radnici Zemljinih korporacija koji su najpre bili

odani Pojasu. Pa je tako bilo i klubova u kojima su uz muziku išli stihovi u žargonu Pojasa, gde piće i hrana nisu imali nikakve veze sa poljoprivrednim zemljištem pod golim suncem, gde se igrao šastaš i golgo umesto pokera i bilijara. Ljang Gudforčen se tamo uklapao kao da nikada nije odatle ni izašao. „Pa šta ako je to bio Džonsonov ASP”, reče Dos. „On je bio dobar saveznik.” „Bio je koristan za jednog Zemljanina”, reče Ljang Gudforčen. „To ne znači mnogo. A Holden je isti takav. Još jedan Zemljanin oko koga treba da se okupimo? Znaš da to neće moći, Andersone. Holden je radio za Džonsona i Zemlju.” „U korist Pojasa”, reče Dos. „Mornarica UN šutnula ga je na ulicu pre nego što je išta od svega ovoga počelo. Gradio je karijeru na tegljaču vode baš zato što nije mogao da proguta to da bude deo imperijalističke Zemlje. Coyo ne može da promeni mesto svog rođenja, mesto gde je odrastao, ali živeo je u bestežinskom stanju. Ljubavnica mu je jedna od naših.” „Savvy ti da je on lojalan Pojasu zato što spava sa Naomi Nagatom? Ili možda misliš da je ona nelojalna Pojasu zato što je s jednim čučavcem? Može biti i ovako i onako.” „Holden je sam pokrenuo propagandnu kampanju u korist Pojasa”, reče Dos, podigavši glas da nadjača ambijentalnu muzičku larmu noćnog kluba. „Njegovi amaterski antropološki snimci? To je uvredljivo”, snishodljivo sranje”, reče Ljang Gudforčen. „S dobrom namerom. A više je od onoga što su uradili drugi na njegovom mestu. Holden je preduzimljiv čovek.” Ušli su u veću prostoriju, gde se svetlost kovitlala oko šanka, a muzika dumbarala dovoljno jako da mu pritiska pluća. Dos je morao da se nagne sve dok usnama gotovo nije očešao Gudforčenovo uvo. „Mislim da ne možeš u sistemu da pronađeš nikoga spremnijeg da se suprotstavi Inarosu, a ne mogu ni ja. Ili ćeš naći zajednički cilj s njim, ili ćeš šešir pod mišku, pa pravo Slobodnoj mornarici da kažeš kako si spreman da prihvatiš mrvice s njenog stola. Ali učini to ubrzo, jer mogu da se opkladim u sve što imam da će Džejms Holden, sve i da mora sasvim sam u rat, uništiti Marka Inarosa pre nego što ovo bude gotovo.” „On ne može ovo da uradi sam”, reče Dos, raširivši ruke.

Desiderata Bagavatija bila je lađa Karlosa Vokera već trideset godina, i nosila je pečat njegovog posebnog smisla za estetiku u svakom detalju. Zaštitne obloge na zidovima bile su sive, ali teksturisane tako da hvataju svetlost u glatkim krivuljama koje su se dizale i spuštale kao brda ogromne pustinje ili ne sasvim prepoznatljiva koža golih tela. Ležajevi za ubrzanja na komandnoj palubi nisu bili jednostavni i utilitarno sivi, već od izvajane bronze koja nije imala nikakve veze sa metalom i keramikom od kojih su zaista bili napravljeni. Muzika iz zvučnika svirala je toliko tiho da je mogla biti i plod Dosove mašte: harfa, flauta i suvi, šištavi doboš. To je više ličilo na neki hram nego na gusarski brod. Možda je bilo prostora i za jedno i za drugo. „Ne znači da bi trebalo da ja to radim s njim” reče Karlos Voker, pruživši mu mehur s pićem. Ukus viskija koji je preplavio Dosova usta kada je srknuo bio je bogat, dubok i komplikovan. Karlos Voker se osmehnu, posmatrajući kako on uživa u piću. „Došao sam iz poštovanja prema Džonsonu. I ostajem iz poštovanja. Ali to poštovanje ne podrazumeva da ću da ginem kao Holdenov potrčko. I sam kažeš da je Medina isuviše dobro branjena.” „Kažem da je dobro branjena”, reče Dos. „Elektromagnetni topovi će uništiti svaki brod koji prođe kroz prsten.” „Možda”, reče Dos. „Ali imaj na umu, ovo je plan Freda Džonsona. I da je Fred imao pristup do Mičio Pa i svega onog što ona zna o odbrani stanice.” Karlos Voker je oklevao, mada se kod njega to videlo samo kao malo duža tišina. On odmahnu glavom. „Postoji rizik u tome da se Marku Inarosu i njegovoj Slobodnoj mornarici prepusti da odigraju svoje. Postoji opasnost u sukobljavanju s njima. Ali samo jedno od ta dva rešenja zahteva da ja povezem svoj brod u vatru elektromagnetnih topova. Na to ne mogu da pristanem.” „Ne dobija se svaka bitka na bojnom polju”, reče Dos. „Cenim tvoj oprez, ali Holden nije zatražio da budeš na čelu napada. Nije zatražio čak ni da prođeš kroz kapiju prstena. Nemoj pretpostavljati da će on zahtevati herojstvo i žrtvovanje. Znam kakav ga glas bije, ali niko ne može da preživi sve ono što je on preživeo a da nije duboko sposoban za promišljenost i predviđanje. I više od toga, za strategiju. Holden ponekad ispadne bespomoćan, istina, ali on je mislilac. Njegovi postupci? Svi su oni potekli iz njegove glave.”

„Misliš da on nije besan?”, reče Dos. „Holden je ovde zbog osvete koliko i ti. To je čovek koji dela iz utrobe, iz srca, pre nego mu glava zasmeta u tome.” Bili su sami u kapeli, ako se izuzmu slike Freda Džonsona. Činilo se pogrešnim govoriti o nasilju i osveti čak i na ovako uzdržanom svetilištu, ali tuga je nosila raznoraznu odeću na sebi. A ovo je započelo kao trenutak pokazivanja poštovanja prema pokojniku. Mika el Dudžaili se zguri napred, nasloni ruke na leđa klupe ispred njega. Oči su mu bile zakrvavljene. „Karl je razgovarao sa mnom”, reče on. „Kazao mi je da ne može da stoji po strani dok Pojas gladuje. A Inaros ga je zbog toga ubio.” „Pokušao je on da ubije i Holdenovu ženu”, reče Dos. Znao je da to nije sasvim istina, ali ovo je bio trenutak za široke poteze. „Ne zato što je predstavljala pretnju. Ne zato što je imala ikakvu stratešku vrednost. Samo zato što ga je osramotila, i što mu se moglo.” „Inaros nije ono što smo mislili o njemu. Svi ga i dalje nazivaju herojem. Pogledaju Zemlju, pogledaju Mars, pa kliču. I dalje kliču.” „Neki to i dalje rade”, reče Dos. To je bilo tačno. A u čitavom sistemu, bilo je jednako mnogo onih koji su voleli Inarosa kao i onih koje je okrenuo protiv sebe. Možda i više. „Ali ne radi se tu o njemu. Radi se o predstavi o njemu. O čoveku koji se suprotstavio u ime Pojasa. Samo što se taj čovek još nije digao. Oni samo misle da jeste.” „Hoće li mu ovaj Holden nauditi?” „Svaki put kada Holden udahne vazduh, Marko Inaros trpi”, reče Dos. I to je verovatno bilo blizu istine koliko i sve ostalo što je rekao u protekla dva dana. Mika polako klimnu glavom, a onda ustade, pijano se zanese i obgrli Dosa. Taj zagrljaj potraja duže nego što je Dosu prijalo. I samo što je pomislio da je drugi muškarac počeo da gubi svest, Mika ustuknu, pozdravi ga oštrim salutiranjem ASP-a i izađe iz kapele, brišući oko unutrašnjom stranom ručnog zgloba. Dos ponovo sede. Bila je sredina smene, a za njega gotovo ponoć. Tri Freda Džonsona još su krasila prednji zid. Dete, muškarac i čovek koji je, ne znajući to, bio na kraju svoje borbe. Fred Džonson kakav je zaista bio. Dos ga je najbolje pamtio po njihovom prvom susretu, kada je ovaj bio vezan i kada je besno siktao, kao i po treptaju razočaranja u njegovom oku kad je shvatio da ga Dos neće ubiti. Njihova borba bila je zaista paklena, najpre kada su se borili jedan

protiv drugog, a potom i rame uz rame. I onda opet jedan protiv drugog. Sudar carstava, samo što on više nije bio siguran u to šta su carstva. Sve što su učinili dovelo ih je ovamo, jednog mrtvog, drugog ostavljenog da živi na način koji je jedva prepoznavao ili razumeo. Čovečanstvo se nije promenilo, iako jeste. Potkupljivost i plemenitost, surovost i milostivost. Sve je to i dalje bilo tu. Samo je osećao da mu konkretna obeležja izmiču ispod nogu. Sve za šta se borio kao da je pripadalo nekom drugom čoveku u neko drugo doba. Pa. Tako to ide sa predajom štafete. Nema tu šta da se kaže. Osim da je tužno. „Eto ti, onda”, reče on praznom vazduhu. „Poslednje kraljotvorčevo ura. Dođavola, nadam se da si znao šta činiš. I nadam se da je Džejms Holden ono što si mislio da bi mogao da bude.” Gotovo čitav sat kasnije, vrata se otvoriše i uđe neki mladić. Guste tamne kovrdže, široko postavljene tople oči, tanak izgovor za brkove. Dos mu klimnu, a ovaj uzvrati na isti način. Na trenutak, obojica su ćutali. „Perdón”, reče mladić. „Ne požurujem. Samo treba ovo da skinem. Tako je... tako je po rasporedu.” Dos mu klimnu i mahnu da priđe. Ovaj najpre krenu s oklevanjem, a onda dođe do obavezujuće tačke gde je posao bio samo posao. Najpre je spušten pukovnik, potom šef ASP-a. Dečak sa knjigom i osmehom ostao je poslednji. Postojao je trenutak kada je to dete mahnulo kameri, pre toliko decenija, ne znajući da je taj gest ujedno i njegov poslednji. Dečak i Kasapin su sada nestali, obojica. Mladić je skinuo sliku, urolao je zajedno sa ostalima i sve ih zavukao u navlaku od jeftine zelene plastike. Stao je dok je izlazio. „Dobro ste? Treba vam nešto?” „Dobro sam”, reče Dos. „Samo ću još malo ostati ovde. Ako je to u redu.”

Trideset peto poglavlje: Ejmos Seks je bio jedna od onih stvari u kojima način na koji je trebalo da funkcionišu i način na koji su funkcionisale za njega nisu uvek bili baš u skladu. Znao je on sve to o ljubavi i privrženosti, i ličilo mu je na puko izmišljanje koještarija. Razumeo je izmišljanje koještarija. Takođe je razumeo kako ljudi govore o tome, i umeo je i sam tako da govori, koliko da se uklopi. U praksi, priznavao je da postoji moć u blizini drugog živog tela, i poštovao je to. Pritisak je rastao nedeljama ili mesecima pod potiskom kao neka vrsta gladi ili žeđi, samo sporije, i neće te ubiti ako na to ne obratiš pažnju. Nije se borio protiv toga. Ponajpre, to bi bilo glupo. Zatim, nije pomagalo. Samo bi primetio i držao to na oku. Priznavao da je to tu na isti način na koji bi priznao prisustvo svega moćnog i opasnog u svom radnom prostoru. Kad bi stigli u neku luku dovoljno veliku za licencirani kupleraj, otišao bi tamo. Ne zato što je to bilo bezbedno koliko zbog toga što je to bilo okruženje u kojem je umeo da prepozna sve opasnosti. Mogao je da ih prepozna i ne bude iznenađen. Onda bi se pobrinuo za ono za šta je morao da se pobrine, i potom, neko vreme ga to ne bi gnjavilo. Možda se po tome razlikovao od svih ostalih, ali za njega je funkcionisalo. Zapravo, obično je potom bio u stanju da spava. Da zaista spava. Duboko, bez sna, tako da se teško budio sve dok ne odspava do kraja. A sada, uglavnom je gledao u tavanicu. Poslednja devojka – ona po imenu Medi – bila je sklupčana uz njega, sa prekrivačem umotanim oko nogu i rukom ispod jednog jastuka, i malo je hrkala. Jedna od dobrih stvari u uzimanju sobe na celu noć jeste to što ti daju neku tihu, daleko od ulaza. Medi je bila devojka koju je iskoristio, i koju je koristio ranije kada je Rosi bio na Tihou, i dopadala mu se koliko i bilo koja druga van njegovog plemena. Činjenica da se ona osećala bezbednom dok je

spavala kraj njega grejala je u njegovom stomaku nešto što je obično ostajalo hladno. Imala je mali razmak među prednjim zubima i kožu bleđu nego iko koga je ikada sreo. Umela je da porumeni po volji, što je bio prilično zgodan trik, i bavila se ovim poslom još od detinjstva. Pre nego što je došla na Tiho da bi radila legalno. Njegovo sopstveno detinjstvo provedeno u nelegalnim poslovima davalo je kontekst u kojem je za njega razgovor pre i posle svega bio prijatniji, i ona je znala da je on neće gnjaviti spasiteljskim sranjima tipa „možeš ti da se izdigneš iznad ovoga”. Isto tako, on ne bi počeo da je naziva kučkom i zlostavlja je iz stida, kako su to radile neke njene mušterije. Voleo je da potom ćaska s njom, a njeno uobičajeno blago hrkanje obično ga nije sprečavalo da zadrema. Samo što nije to bilo ono što mu nije dopuštalo da zaspi. Znao je on šta mu ne dopušta da zaspi. Izvukao se iz kreveta tiho kako je ne bi probudio. Platio joj je i zakupio sobu na celu noć, a kuća mu ne bi refundirala novac zbog ranijeg odlaska, tako da je ona mogla da se na miru odmara. Pokupio je odeću i šmugnuo u hodnik da se obuče. Neka mušterija prođe kraj njega izlazeći, dok je on oblačio radni kombinezon, pogleda ga u oči kratko i smeteno, pa brzo klimnu. Ejmos mu se osmehnu na svoj prijazni način i pomeri se kako bi lik mogao da prođe pre nego što se zakopčao i izašao da pođe prema dokovima. Rosi je proveo više vremena na Tihou nego u bilo kojoj drugoj luci, obično da bi bio ponovo skrpljen posle poslednje situacije koja bi otišla u tri lepe. Tiho nije bio dom – izvan Rosija dom nije postojao – ali bio je dovoljno poznat da on primeti razlike. Osećalo se to u načinu na koji su ljudi međusobno razgovarali u hodnicima. U slikama koje su se vrtele po kanalima. On je već video šta znači kad se neko mesto promeni tako da mu nema povratka na staro. Tako je bilo sa Zemljom. Sad je došao red na Tiho. Kao da se neki veliki, spori talas širio sa mesta gde su meteori udarili u Zemlju kroz sva ona mesta na kojima je bilo ljudi. Bilo je na Tihou i ljudi koji su prepoznavali njega. Ne onako kako su prepoznavali Holdena. Holden više nije mogao da izađe iz sobe a da ljudi ne pilje u njega, pokazuju rukom i dižu frku. Ejmos je slutio da će se to na kraju pretvoriti u problem, ali takvu vrstu problema on nije umeo da sredi. Nije bio siguran čak ni šta to u ovom trenutku nagoveštava. Kada se vratio na brod, zaputio se u mašinsku radionicu, prema

svom radnom mestu. Rosi mu je rekao da je Holden u brodskoj kuhinji sa Babs, da je Naomi rešila da malo odspava, i da Breskvica radi na zameni zaptivki na vratima o kojima su razgovarali. Pribeležio je u svom radnom rasporedu da ih ponovo proveri kad ona bude završila s tim, iako je znao da će biti sve u redu. Ispostavilo se da je Breskvica prilično dobra radnica. Pametna, usredsređena, činilo se da zaista uživa u tome da popravlja stvari, i nikad nije prigovarala zbog stresova brodskog života. Perspektiva, zaključio je on. I najgori brod u vaseljeni opet mora da bude bolji od najbolje ćelije u jami, ako ništa drugo, ono zato što si na njemu po sopstvenom izboru. On se zavuče u svoj ležaj, podiže tehničke izveštaje i premota ih kao ranije. Nije očekivao da pronađe ništa drugačije. Samo da vidi hoće li biti ikakve reakcije kada dođe do onog čudnog. Došao je do toga i neko vreme posmatrao podatke. Torpeda koja je Bobi ispalila. Njihove putanje. Beleške o greškama. I imao je istu reakciju. Grizlo ga je to. Zatvorio je radnu stanicu. „Hej”, reče Breskvica, popevši se iz mašinskog sa rezervoarom ARL polimera okačenim o rame. „Hej” reče on. „Kako ide?” Bila je premršava. Plivala je i u najmanjem standardnom radnom kombinezonu. Morali su da podese kod kako bi ubedili Rosija da neko ko njime leti može da bude toliko sitan. Ali, zahvaljujući tome što je radila, izgledala je zdravije. Otkucala je šifru za otvaranje ormarića za skladištenje, stavila rezervoar na mesto i sručila se na svoj ležaj. „Zamenila sam zaptivke, ali ne dopadaju mi se unutrašnja vrata vazdušne komore u spremištu. Ne pokazuju greške, ali struja je prljava.” „Ozbiljno prljava? Ili ’unutar margina za grešku, ali te nervira’ prljava?” „Ovo drugo”, reče Breskvica, pa se isceri. Ali osmeh joj brzo zgasnu. „Dobro si?” On se nasmeši. „Zašto pitaš?” „Zato što nisi dobro”, reče ona. Ejmos se zavali, pomeri tako da mu vrat zapucketa. Jednim delom svog bića želeo je da razgovara s njom o torpedima, ali nije mogao da zamisli da je Holden to uradio. A to je i tako bila holdenovska stvar, pa je samo slegnuo ramenima. „Moram da porazgovaram o nečemu s kapetanom.”

„Onda se vraćamo na plan ’zatrpajmo ih brodovima sve dok ne ostanu bez municije’”, reče Bobi. Glas joj je bio jasan i oštar. Neko ko je nije poznavao možda bi pomislio da je ljuta, ali Ejmos je bio prilično siguran da se ona zabavlja. Oklevao je u hodniku ispred kuhinje. Zapravo, sve i da odluče da krenu na Medinu kao da hoće da nasmrt izgaze zmije, ostaće u luci još nekoliko dana. Biće vremena da ga pita kasnije tako da ne zasmeta planiranju. Ali on je isto tako želeo da malo pošteno odspava, pa je svejedno pošao napred. Sedeli su za stolom, jedno spram drugog, naslonjeni napred kao dva klinca koji seciraju istu žabu. Prikaz između njih svetleo je plavom i zlatnom bojom. Holden je izgledao umorno, ali Ejmos ga je više puta video i u gorem izdanju. Holden je bio od onih likova koji su sebe pušili do samog filtera ako su smatrali da tako treba da postupe. „Treba ponovo da razgovaramo sa Pa”, reče Holden, podiže pogled prema Ejmosu i klimnu glavom. „Ako krenemo na stanicu, rizikujemo da izgubimo mnogo ljudi.” Ejmos sporo priđe mašinama za hranu. Bile su sveže dopunjene, tako da je imao mnogo izbora. Jednim delom svog bića više je voleo kad se izbor mogao svesti na samo nekoliko rešenja. „Ne zove se to rat badava, ser”, reče Bobi. Iako nije to naglasila, reč ser je zazvučala zajedljivo. Kao podsetnik na to da se ne radi više samo o njima. „Znamo brzinu vatre. Znamo brzinu ponovnog ciljanja. Možemo da izračunamo. Kad bismo doveli makar mali tim na površinu...” „Tuđinske stanice koju nimalo ne razumemo, ali smo na nju svejedno nakačili silnu artiljeriju”, reče Holden. Bobi nije dozvolila da je prekine. „...mogli bismo da preuzmemo kontrolu nad njima. Nedostatak zaštite na stanici najbolja je šansa koju imam.” Ejmos ukuca supu sa rezancima. Mašina zazuja i zabućka na sekund dok je Holden podizao obrve. „Najbolja šansa koju imaš?” „Ja ću predvoditi tim”, reče Bobi. „Ne. Vidi, nemam nameru da te šaljem tamo samo zato što bi se rado potukla.” „Nemoj da vređaš. Navedi ijednu drugu osobu koju poznaješ i koju bi radije ubacio na neprijateljsku stanicu u borbi, i ja ću se povući.” Holden zausti da odgovori nešto, a onda se samo ukoči, zinuvši kao riba. Kad je konačno zatvorio usta, odgovorio je jedino sleganjem

ramenima u priznanju da je poražen. Ejmos se zakikotao. Oboje se okrenuše da ga pogledaju kad je činija iskočila napolje pušeći se, sa mirisom soli i rekonstruisanog luka. „Ko god uspe tako da natera kapetana da umukne razvaljuje toliko da mora svaki put da pobedi”, reče dok je uzimao kašiku. „Ja nikome nisam šef i sve to, ali čini mi se da je glupo imati Babs ovde, a ne poslati je na liniju fronta? Koristiš aparat za zavarivanje kako bi zavarivao stvari. Koristiš oružje da pucaš. Koristiš Bobi Drejper kako bi permanentno razguzio gomilu zlikovaca.” „Pravi alat za posao”, reče Bobi, sa prizvukom zahvaljivanja u glasu. „Ti nisi alat”, reče Holden. Onda uzdahnu. „Ali ne grešiš. Dobro. Pusti samo da se konsultujem sa Pa, Avasaralom i većem ASP-a, ili kako ih već nazivamo. Za slučaj da neko ima neku bolju ideju.” Ejmos uze kašiku rezanaca, usisa ih i osmehnu se dok je žvakao. „U redu”, reče Bobi. „Ali ono što bi trebalo da imaš na umu? Pristojna zamisao sada bolja je od briljantnog plana kada bude već prekasno.” „Jasno”, reče Holden. „Dobro”, reče Bobi. „A šta je s tim govnarom Duarteom? Šta Avasarala pretpostavlja što se njegove reakcije tiče?” „Znaš”, reče Ejmos oko svojih rezanaca, pa proguta. „Ne bih da se uvaljujem, ali šta misliš, da li bih mogao da pozajmim kapetana na par minuta?” „Problem?”, upita Holden u istom trenutku kada Bobi reče: „Naravski.” „Samo moram nešto da proverim”, reče Ejmos, nasmešen. Holden se okrenu prema Bobi. „Treba da se malo odmoriš. Ja ću poslati naše beleške. Ako se lepo naspavamo i potom doručkujemo, možda nam čak i stigne neki odgovor.” „Pošteno”, reče Bobi. „I ti ćeš da spavaš, zar ne?” „Kao top”, reče Holden. „Samo da prvo odradim ovo.” Bobi ustade i krenu napolje, kucnuvši zglavcima Ejmosa po ramenu dok je prolazila kraj njega. Nemo Hvala ti što si me podržao. Ona mu se dopadala, ali nije se zato saglasio s njom. Kad treba da zakucaš ekser, jebote, pa koristi čekić. To je prosto imalo smisla. Ejmos sede na njeno ispražnjeno mesto, ali postrance, leđima uza zid, poravnavši jednu nogu uz klupu. Ručni terminal mu zazvoni. Neko ažuriranje koje je Breskvica obavljala slalo je timu svoju poruku da je sistem spreman. Dok je posmatrao, Rosi ga je obavestio: Aleks se

ponovo ukrcao. Ejmos isključi obaveštenja. Holden je izgledao kao govno. Ne samo umorno. U takvim situacijama, koža bi mu postala voštana, a oči nekako upale u duplje. Dakle, nije posredi iscrpljenost. Nešto drugo. Izgledao je kao dete koje je upravo shvatilo da je uskočilo u duboki kraj bazena, pa pokušava da zaključi treba li da se osramoti povikom upomoć, ili da se udavi sa malo dostojanstva. „Jesi li dobro?” upita Holden pre nego što je Ejmos sasvim sabrao misli. „Ja? Naravski, kapetane. Poslednji na nogama. Taj sam. A ti?” Holden mahnu rukama prema zidovima i pregradama, doku i stanici iza toga. Prema vaseljeni. „Dobro?” „Da, važi. Breskvica i ja smo malo doterivali stvari posle borbe.” „Je li?” „Prošao sam kroz podatke iz bitke. Znaš, ono uobičajeno. Da se uverim u to da je Rosi radio sve ono što smo od njega očekivali. Da ništa ne treba da se dotegne i dotera, tako to. I, znaš, deo te provere jeste i kontrola performansi naoružanja.” Holdenova vilica se pomeri samo malo. Nije to bilo bogzna šta. Verovatno ga ne bi odalo u partiji pokera, ali Ejmos je znao kada na to da obrati pažnju. Dakle, valjalo je to upamtiti. On uze još jednu kašiku supe. „Ta torpeda koja je Bobi ispalila na kraju”, reče on. „Jedno od njih je direktno pogodilo.” „Nisam to znao.” „Dobro.” „Nisam proveravao.” „Pogodilo je”, reče Ejmos. „Ali nije eksplodiralo. Ćorak je ozbiljan problem. Zato sam počeo da proveravam zbog čega je omanulo.” „Ja sam ih razoružao”, reče Holden. Ejmos spusti svoju činiju, ostavivši kašiku u njoj. Prikaz koji su Holden i Bobi pregledali pomeri se, u pokušaju da pogodi šta to Holden želi da bude prikazano. „Ali to je bila pravedna odluka”, reče Ejmos. Nije to baš izgovorio kao pitanje. Samo kao tvrdnju s kojom je Holden mogao da se saglasi ili ne. Nije želeo da to zvuči kao nekakva skrivena optužba. Holden prođe prstima kroz kosu. Izgledao je kao da vidi nešto čega nema u prostoriji. Ejmos nije znao šta.

„Pokazao mi je njenog malog”, reče Holden. „Marko? Pokazao mi je Naominog sina. Pokazao mi je da je on na tom brodu, u tom trenutku. Baš tamo. I... ne znam. Liči na nju. Nije da sasvim liči na nju, ali tu je porodična sličnost. U tom trenutku nisam mogao to da joj oduzmem. Nisam mogao da ga ubijem.” „Jasno mi je to. Ona je jedna od nas. A mi vodimo računa o svojima”, reče Ejmos. „Pitam samo zato što su to zlikovci na koje smeramo opet da krenemo. Ako nismo spremni da pobedimo u borbi, nisam siguran šta uopšte tražimo u ringu.” Holden klimnu glavom, proguta knedlu. Prikaz je odustao i ugasio se, ostavivši kuhinju malo tamniju. „To je bilo pre nego što smo stigli ovamo.” „Da”, reče Ejmos pažljivo. „Najednom je definicija tvog plemena postala vrlo čudna. Ako si ti novi Fred Džonson, to će promeniti smisao svake tvoje odluke da ne razneseš druge ljude.” „Tako je”, reče Holden. Uzrujanost u njegovom izrazu bila je kao režanje spojnice koja je počela da otkazuje. „Ne znam da li bih se poneo drugačije da smo ponovo tamo, u istom tom trenutku. Ne žalim zbog toga što sam uradio. Ali znam da sledeći put ne sme da bude tako.” „Naomi bi verovatno trebalo da je takođe saglasna s tim.” „Nameravao sam da razgovaram s njom o tome”, reče Holden. „Moguće je da sam to odlagao.” „Onda moram ovo da pitam”, reče Ejmos. „Hajde.” „Da li si ti pravi čovek za ovaj posao?” „Nisam”, reče Holden. „Ali meni je zapao. Zato ću ga obaviti.” Ejmos sačeka nekoliko trenutaka, da vidi kako mu pasuje taj odgovor. „Dobro”, reče i ustade. Supa se dovoljno ohladila da se na njenoj površini pojavi skrama. On je baci zajedno sa kašikom u aparat za recikliranje. „Drago mi je što smo to raščistili. Da li Breskvica i ja treba nešto da odradimo? Čini mi se da bi možda trebalo da proverimo Bobine stvari.” „Prilično sam siguran da je ona to već uradila nekoliko stotina puta”, reče Holden i usiljeno se osmehnu. „To je verovatno tačno”, reče Ejmos. „Pa, u redu, onda.” On krenu prema vratima. Holdenov glas ga zaustavi. „Hvala ti.” On se osvrnu. Holden je izgledao pogrbljeno, kao da štiti nešto. Ili kao da ga je neko ritnuo u grudi. Čudno koliko je u očima svih drugih slika tog čoveka rasla, da bi stvarni on izgledao mali u poređenju s tim.

Kao da između te dve verzije postoji ograničena količina hrane. „Naravski”, reče on, ne sasvim siguran zbog čega mu kapetan zahvaljuje, ali prilično uveren da je to dobar odgovor. „I hej. Ako želiš, mogu da promenim odobrenja tako da sledeći put ne možeš da razoružaš torpeda. Ako bi ti pomoglo da nemaš kontrolu nad tim u rukama.” „Ne”, reče Holden. „Ruke su mi sasvim dobro.” „Važi, onda.” On krenu napolje. U mašinskoj radionici, Breskvica je odlagala alat i posmatrala završne sekvence dijagnostike. „Testirala sam nove zaptivke”, reče ona. „Jesu li dobre?” „U okviru tolerancija”, reče ona, što je verovatno bilo najbliže tome da ona ikada kaže da su dobre. „Proveriću ih sutra ponovo, kad polimerizacija bude sasvim gotova.” „Dobro.” Sistem zacvrkuta. Ona pogleda rezultate, odobri ih i zatvori prikaz. „Ideš napolje u stanicu?” „Jok”, reče Ejmos. Pošto je sada dozvolio sebi da to primeti, osećao je da mu je telo teško i sporo. Kao da izlazi iz vruće kupke u kojoj je predugo boravio. Zapitao se da li se Medi već probudila. Kad bi stigao dovoljno brzo, možda bi mogao tamo da završi noć. Ali ne. Kad njemu počne da pada glava, ona će ponovo krenuti na smenu, i onda neće biti jasno da li se vratio da je ponovo pojebe, a to bi baš bilo neprijatno. Osim ako... On razmisli želi li ponovo da jebe, pa odmahnu glavom. „Nah, upravo sam se vratio. Sad ću malo u krpe.” Breskvica nakrivi glavu. „Vratio si se rano?” „Da. Nisam mogao da spavam”, reče. „Ali sada mogu.”

Trideset šesto poglavlje: Filip Popravljanje sopstvenog broda bilo je ono što definiše svakog stanovnika Pojasa. Zemljani su živeli krckajući državnu milostinju i jebali jedni druge do letargije zahvaljujući eksploataciji Pojasa. Prašinari su žrtvovali sebe i sve kojih su mogli da se dokopaju zbog sna da od Marsa naprave novu Zemlju, iako su mrzeli staru. A ljudi iz Pojasa? Oni su popravljali svoje brodove. Oni su rudarili po asteroidima i mesecima u sistemu. Kod njih je svaki komad opreme trajao duže od roka za koji je bio projektovan. Oni su koristili pamet i snalažljivost, i oslanjali se jedni na druge kako bi napredovali u vakuumu poput šačice cvetova koji pupe u nezamislivo ogromnoj pustinji. Spuštanje ruke na Pelu bilo je prirodno i prikladno kao udisaj posle izdisaja. Filip je mrzeo sebe zbog toga što nije to želeo da radi. U prvim danima, bilo je jednostavno raditi u bestežinskom stanju. Čak i tada, osećao je oči ostalih na sebi, Čuo da im se razgovor stišava kada on dođe dovoljno blizu da ih čuje. Džozi i Sarta koji su zavarivali u prostoru između dva korita rekli su nešto o opasnostima nepotizma, ne znajući da je i on na istoj frekvenciji, a onda se pravili da nisu kad se on pojavio. U brodskoj kuhinji, najbolje društvo su mu pravile vesti sa obogaljene Zemlje. Otac ga nije pozivao niti mu je smanjio obaveze. I jedno i drugo bilo bi bolje od ovog bezimenog limba. Da je bio odbačen, makar je mogao da pronađe nešto ponosa u činjenici da mu je počinjena nepravda. Umesto toga, budio se za svoju smenu, odlazio da pomaže u popravkama i priželjkivao da je na nekom drugom mestu.” Tek kada je postalo jasno da će mrtvom potisniku trebati novo kućište, poleteli su prema brodogradilištu. U nekom drugom životu, pokušali bi na Cereri ili Tihou, ali i drugorazredna brodogradilišta bila su i dalje pristojna. Rea. Palada. Vesta. Nisu koristili niti jedno od njih. Kad je došlo naređenje njegovog oca, glasilo je da krenu prema Kalistu.

Stigla je nova pratnja, ogoljenih topova, da čuva Pelu od torpeda i napadačkih brodova neprijatelja. Ali dok su Zemlja, Mars i ASP Freda Džonsona verovatno držali Pelu na oku, nisu dopustili da budu namamljeni iz svojih baza i flota. Oni jesu bili dobar plen, ali nisu bili vredni rizika. Dok je bio na svom ležaju za ubrzanja i gledao snimke neo-tarab bendova sa Evrope i pet-šest loših seksi komedija zato što je u njima glumila Silvi Kaj, Filip je fantazirao o tome da će doći do napada. Možda će to biti mala flota sa Rosinanteom na čelu. Džejms jebeni Holden i Filipova rođena izdajnička kurva od majke za komandama, urlaju za njim i progone ga svojim elektromagnetnim topom i torpedima. Povremeno se fantazija završavala tako što je neko drugi izbubecao Pelu još gore, pa su svi mogli da vide koliko je teško bilo pobediti u toj borbi. Povremeno se završavala tako što bi oni uništili Rosinantea, razneli ga u sjajni gas i krhotine metala. Povremeno je zamišljao kako gube i umiru. A dve svetle tačke u tom poslednjem i najmračnijem sanjarenju išle su jedna uz drugu kao vijak uz maticu: bio bi to kraj radova na brodu, i isto tako, nikada ne bi stigli na Kalisto. Preživelo brodogradilište na Kalistu stajalo je na strani koja je permanentno bila okrenuta od Jupitera. Njegovi reflektori bacali su duge, trajne senke preko mesečevog pejzaža i ruševina sestrinskog brodogradilišta, Marsove baze razorene pre više godina. Razorene u jednoj od prvih akcija Slobodne mornarice. Kada je Filip prvi put komandovao. Prašina i čestice uskovitlane postupcima ljudske trgovine sporo su padale na Kalisto, u iluziji izmaglice tamo gde nije bilo slobodne vode i gde je atmosfera koja bi je nosila bila jedva prisutna. On je posmatrao kako raštrkani reflektori na mesečevoj površini rastu tokom njihovog prilaska, beli, jarki i nasumično raspoređeni kao da je pregršt zvezda s neba bila zgrabljena i utisnuta u zemlju. Kad se Pela nakrivila na sidrištu za popravke, zvuk stezača koji su hvatali brod bio je dubok kao udarac. Filip se razvezao i otišao do vazdušne komore čim je mogao. Džozi je bio tamo – duge, prosede kose povučene unazad sa uskog, žutozubog lica. Džozi koji je bio s njim u pohodu na Kalisto. Koji je bio pod Filipovom komandom. On podiže obrve kada je Filip pokrenuo ciklus komore. „Ne nosiš tués uniformu”, reče Džozi, sa jedva primetnom porugom u glasu. „Nisam na dužnosti.”

„Hast dopust, tu?” „Niko nije rekao da nemam”, reče Filip, mrzeći to koliko mu je glas zazvučao detinjasto nadureno u rođenim ušima. Džozi ga pogleda oštrije, ali se samo okrenu od njega. Pritisci su se izjednačili, ili gotovo jesu. Kad su spoljna vrata Pele kliznula u stranu, ipak se začuo mali prasak. Dovoljno da Filip oseti promenu mesta, ali ne toliko da ga uši od toga zabole. Jedinica obezbeđenja čekala je na doku u lakim oklopima sa izribanim mestima na ramenima i grudima gde se još videla nejasna kontura Pinkvoterovog logotipa kao senka. On im klimnu šakama i krenu napred, upola strahujući da će mu doviknuti da stane, upola se nadajući tome. On nikada nije bio na Kalistu pre pohoda. Nikada ga nije video pre nego što je naredio bombardovanje. Nije znao kako je to mesto izgledalo ranije, ali je ipak prepoznao ožiljke na preživeloj polovini. Dok je sa doka zalazio u komercijalnu četvrt, Filip je mogao da vidi koji su zidovi zamenjeni. Tu i tamo, deo oplate je imao malo drugačiju boju, a zaptivna masa nije bila toliko stara kao delovi oko nje. Mali ožiljci. Možda ne bi čak ni primetio da nije znao kako treba da pogleda. Ali bilo je to opravdano. Bilo je to da bi došli do boje otporne na prašinarski radar, tako da meteori koje budu bacali na Zemlju teško mogu da se primete. Bio je to deo rata. I osim toga, on nije pokušao da ih povredi. Samo su se nalazili tik uz neprijatelja. Sami su krivi za to. Nije kriv on. Glasovi su tkali bogat i nestalan žamor kroz širok, visok glavni hodnik. Kolica zavrečaše ljudima da im se uklone s puta. Radne ekipe u sivim kombinezonima nosile su oko ruke traku Slobodne mornarice i tetovaže podeljenog kruga ASP-a na ručnim zglobovima. Vazduh je smrdeo na mokraću i hladnoću. Filip je pronašao mesto kraj jednog zida, naslonio se ramenima i posmatrao kao da nešto čeka. Da ga neko vidi, zaustavi i upre optužujućim prstom. Ti si onaj koji je pokušao da uništi brodogradilišta! Ti si taj koji je oštetio naše zaptivke! Da li znaš koliko nas je poginulo? Čekao je da se nešto dogodi, ali niko ga nije primećivao, ovako ili onako. Za njih je bio niko i ništa. Klinac leđima naslonjen na zid. Bar u kojem je završio nalazio se na drugom kraju kompleksa brodogradilišta, blizu tunela koji su vodili u naselja na dubljim nivoima i brzi tranzit do opservatorije Jupitera s druge strane meseca. Za stolovima od presovanog polimera nisu bili samo radnici. Bilo je tamo devojaka njegovih godina u svetloj odeći, sa donjih stambenih nivoa.