Pepeo Vavilona - James S. A. Corey

Starijih ljudi u neurednoj akademskoj odeći zgurenih iznad ručnih terminala i piva. Znao je otprilike da negde na Kalistu postoji dobar viši univerzitet, nešto povezano s tehničkim institutima na Marsu. Nekako to nikad nije u mislima spojio s mestom na koje su ga poslali u pljačkaški pohod. Sedeo je izdvojen, za svetloružičastim stolom gde je centralni ukras bila činija žive trave. Odatle je mogao da gleda predimenzionirane zidne ekrane sa pregledom vesti, koji su mrmljali sami sebi kao besni pijanci, ili da posmatra napirlitane devojke koje su razgovarale međusobno i uspevale da nijednom ne pogledaju prema njemu. Naručio je crne rezance u sosu od kikirikija i tamno pivo sa stonog ekrana, plativši valutom Slobodne mornarice. U jednom dugom trenutku, mislio je da bi sto mogao da odbije njegovo sredstvo plaćanja – ako mu saopšti da njegov novac ne valja, biće to sigurno kada ga devojke budu pogledale – ali sto je prijatno zazvonio i primio uplatu. I pokrenuo odbrojavanje do trenutka kada će njegova narudžbina stići. Dvanaest minuta. I tako je dvanaest minuta gledao kanale. Zemlja je i dalje dominirala, čak i dok se zlopatila. Slike razaranja mešale su se sa ozbiljnim spikerima koji su zurili u kameru ili intervjuisali druge ljude, ponekad usrdno kao ulizice, ponekad u dreci kao da im taj drugi coyo jebe najmilije. Napirlitane devojke su ignorisale ekran, ali Filipovo oko mu se stalno vraćalo: ulica pokrivena pepelom toliko dubokim da je žena koja ga je čistila imala u rukama izbrazdanu lopatu za sneg; izgladneli crni medved koji posrće na jednu pa na drugu stranu, uzrujan i zbunjen; neki zvaničnik polumrtve Zemljine vlade koji obilazi stadion pun vreća sa leševima. Stigli su mu pivo i rezanci, i on je počeo da jede ne primećujući sasvim da to radi. Gledao je marš slika, žvakao, gutao, pio. Bilo je to kao da je njegovo telo brod, a cela njegova posada obavlja svoje poslove, ali međusobno ne razgovara. Još je tu bio ponos zbog razaranja. Ti mrtvi su tu bili zahvaljujući njemu. Gradovi zadavljeni pepelom, pocrnela jezera i okeani, soliter koji gori kao baklja zato što više nema dovoljno infrastrukture da bude ugašen. To su bili hramovi i bedemi neprijatelja njegovog naroda, srušeni u prah i propast, i to zahvaljujući njemu. Pljačkaški pohod koji je izveo ovde, u ovom brodogradilištu, omogućio je da se to dogodi. A sad je bio tu na kraju i početku, i oba su se providela kao dva lista plastike postavljena jedan povrh drugog. Kao spljošteno vreme. I dalje

pobeda, i dalje njegova, ali možda je tu sada bio mali naknadni ukus, na tragu ponosa baš kao kada se oseti da je mleko na ivici da se ukvari. Kaži kao muško. Reci ’Zajebao sam stvar.’ Samo što nije. Nije to bila njegova greška. Nakinđurene devojke poustajaše u jatu, dodirujući jedna drugoj ruke, smejući se, ljubeći jedne druge u obraze, i onda se raziđoše. Filip je gledao kako odlaze s nekom vrstom čemerne požude, pa je tako video kada je ušao Karal. Stari čovek iz Pojasa mogao je da bude operater mehaničkog odela, pogonski tehničar ili zavarivač. Kosa mu je bila bela i proređena, ošišana uz samu kožu glave. Na ramenima, šakama i obrazima videli su se ožiljci koje je sticao celog života. Zastao je načas, obazreo se odajući utisak da nije naročito impresioniran onim što vidi, a onda nezgrapno krenuo prema Filipovom separeu i seo preko puta kao da su planirali da se tu nađu. „Hoy”, reče Karal posle jednog neprijatnog trenutka. „On te poslao?” upita Filip. „Niko me nije poslao, aber se savvy da treba da dođem.” Filip promeša svoje rezance. Činija nije bila ni dopola ispražnjena, ali on je već ostao bez apetita. Bes koji mu se sporo kotrljao stomakom kao da je zauzeo sav prostor koji bi mogao da zatreba hrani. „Nema potrebe. Čvrst sam kao kamen, i dvostruko tvrđi.” Zvučalo je to kao hvalisanje. Kao optužba. Filip nije čak bio siguran ni šta je želeo time da kaže, ali svakako ne ovo. Nabio je viljušku u kašu od rezanaca i sosa, gurnuo činiju do ivice stola da je servirka odnese. Ali pivo je zadržao. „Neću da te ubeđujem”, reče Karal. „Ali nekad davno i ja sam bio tvojih godina. Mnogo je prošlo otad, ali sećam se. Ja y mis papâ povremeno smo se svađali. On bi se ufiksao, ja naroljao i onda bismo po ceo dan povremeno urlali jedan na drugog i pokušavali da ustanovimo koji je od nas najgluplji seronja. Ponekad bismo se i potukli. Jednom sam i nož potegao.” Karal se zakikotao. „Zbog toga me je razvalio. Samo kažem, očevi i sinovi se svađaju. Ali ti i tvoj? Drugo je to, da?” „Kad kažeš”, reče Filip. „Tvoj da? Nije on samo tvoj da. Marko Inaros, vođa Slobodne mornarice. Veliki čovek. Toliko toga nosi na plećima. Na toliko toga misli, brine, planira, a tu y la ne možeš to da vidiš kao mi ostali.” „Nije to posredi”, reče Filip. „Ne? Bist bien, onda. Šta jeste?”, reče Karal, i glas mu je bio tih, topao

i blag. Bes u Filipovom stomaku premeštao se, nestalan kao krasta na inficiranoj rani. Bes i pravednost počeli su da mu izgledaju manje autentično, kao omot oko nečeg što takođe nije bilo takvo. Bilo je to još gore. Filip je stegnuo šake u pesnice toliko snažno da su ga zabolele, ali je izgubio sigurnost. Bes – ne čak ni bes, detinjasto durenje – kliznuo je u stranu i okeanski osećaj krivice podigao se u njemu kao poplava. Bilo je to preveliko, previše čisto, previše bolno da se fokusira na jedan jedini događaj. Nije zažalio zbog toga što je napustio brod bez dozvole, promašio Rosinantea, uništio Zemlju ili ranio Kalisto. Bilo je to krupnije od svega toga. Kajanje je bilo vaseljena. Krivica je bila veća nego sunce i zvezde i prostor između njih. Šta god bilo, sve to, rezultat je njegove krivice i njegove nesposobnosti. Bilo je to više nego da je uradio nešto loše. Kao što je fosil drevne životinje bio od mesa koje je zamenio kamen, ko god je Filip nekada bio zadržao je njegov oblik, ali zamenio ga je sirov i sve jači osećaj gubitka. „Osećam se... pogrešno?”, reče Filip, upinjući se da pronađe reči kako bi opisao nešto toliko veće od jezika. „Osećam se... osećam se kao...” „Jebote”, reče Karal, oštro uzdahnuvši. Oči su mu bile prikovane iza Filipa. Obuzelo ga je nešto na vestima. Filip se okrenu, izvivši vrat da vidi ekran. Fred Džonson je gledao sa zida, tamnih očiju, smiren, ozbiljan. Na crvenoj traci ispod njega pisalo je: Potvrđeno da je umro posle napada Slobodne mornarice. Kad se okrenuo, Karal je već izvukao ručni terminal i prebirao je po vestima onoliko brzo koliko su njegovi krivi prsti mogli da postignu. Filip sačeka, a onda izvadi svoj terminal. Nije mu bilo teško da pronađe. Svi kanali su o tome izveštavali – kako Pojas, tako i unutrašnje planete. Izvori iz Proizvodnog kolektiva Tiho sa Zemlje potvrđivali su smrt Frederika Lupusa Džonsona, nekadašnjeg pripadnika mornarice UN i starog političkog aktiviste, organizatora zajednice i glasnogovornika Alijanse Spoljnih Planeta. On je umro od posledica povreda koje je pretrpeo za vreme zasede snaga Slobodne mornarice... Filip je sve to čitao, svestan da tu ima nečeg što on ne razume. Bila je to samo poplava reči i slika, nepovezana sa životom, sve dok se Karal, s druge strane stola, nije iscerio i progovorio. „Gratulacje, Filipito. Izgleda da si ga ipak na kraju sredio.”

Kada se vratio na Pelu, sa brodskog sistema čula se muzika. Vedar miks čeličnih bubnjeva, gitara i zavijajućih glasova podignutih zajedno u proslavljanju. Sarta, jedna od prvih koja je videla Filipa kada je pošao hodnikom od vazdušne komore, uzela ga je u naručje, pribila obraz uz njegov i ostavila ga neprijatno svesnog njenih grudi. Kad ga je poljubila – nakratko, ali u usta – imala je ukus jeftinog pića od mente. Brodska kuhinja je bila pretrpana kao da je tamo priređena žurka. Čitava posada, kako se činilo, okupila se pred vestima koje su objavljivale smrt Kasapina Stanice Anderson. Od toplote njihovih tela, prostorija je bila zagušljiva. Njegov otac je bio tamo među njima, osmehivao se, šepurio i pljeskao ljude po ramenu kao mladoženja na naročito srećnom venčanju. Iz izraza mu je nestalo svako durenje i pakost. Kad je ugledao Filipa na drugoj strani pune prostorije, skupio je šake ispred srca kako bi pokazao slavljeničku dvostruku pesnicu. Bila je to, shvatio je Filip, prva prava pobeda posle prvog napada na Zemlju. Marko je tvrdio da postižu uspeh za uspehom, ali oni su se samo povlačili, učestvovali u čarkama ili disciplinovali pobunjenike poput Veštice Endora uništavajući brodove. Od trenutka kada su napustili Cereru, Slobodnoj mornarici je bio potreban čvrst, nedvosmislen uspeh, a ovo je bilo to. Nije bilo nikakvo čudo što su čak i oni trezni izgledali pijani od toga. Vesti se prekinuše i na njihovom mestu se pojavi logo Slobodne mornarice, a rika grupe pojača se još više dok su svi govorili jedni drugima da budu tiši. Neko isključi muziku i umesto nje pusti audio za snimak. Kad se Marko pojavio na ekranu, dostojanstveniji i više nalik na državnika nego stvarni čovek koji se cerio u prostoriji, glas mu zazvoni kroz celu Pelu. „Fred Džonson je tvrdio da govori u ime istih onih ljudi koje je tlačio. Karijeru je započeo pokoljem stanovnika Pojasa, a onda glumio našeg glasnogovornika. Godine koje je proveo kao predstavnik ASP-a bile su obeležene molbama za pomirljivošću, strpljenjem, i stalnim odlaganjem slobode Pojasa. A svi koji nam se suprotstave doživeće njegovu sudbinu. Slobodna mornarica će braniti i štititi Pojas od svih neprijatelja, unutrašnjih i spoljašnjih, sada i zauvek.” Govor se nastavio, ali posada je počela da kliče toliko glasno da Filip nije mogao da ga čuje. Marko podiže ruke, ne da bi ih utišao, već da bi uživao u buci. Njegove sjajne oči ponovo pronađoše Filipa. Kad je progovorio, Filip je mogao da mu pročita reči na usnama: Uspelismo. Mi, pomisli Filip kada Aman nalete na njega i utisnu mu mehur s

nekim alkoholnim pićem u dlan. Mi smo uspeli. Kad je posredi bila greška, onda je ona bila moja. A pobeda, pobeda je naša. U centru oluje radosti, Filip je osetio kako se potpuno umirio. Dođe mu sećanje u treptaju, snažno i bogato značenjem kao slika iz sna. Nije mogao da mu pronađe izvor. Neki film koji je odgledao, pomisli. Neka drama u kojoj je neverovatno lepa žena pogledala u kameru i glasom sazdanim od dima i mišića rekla: I meni je umrljao ruke krvlju. Valjda je mislio da će me tako lakše kontrolisati.

Trideset sedmo poglavlje: Aleks „Dobroj’tro, Sunašce”, reče Sandra Ip. Aleks trepnu, zatvori oči, pa malo razlepi samo levo. Bio je usred sna u kojem je sok od jabuka dospeo u rezervoare sa tečnošću za hlađenje na brodu koji je istovremeno bio Rosinante i njegov prvi brod iz vremena kada je bio u Marsovoj mornarici. Osećaj da treba nešto da popravi ostao je s njim čak i kada su pojedinosti izbledele. Sandra mu se, gola, osmehivala odozgo i on je prestao da se drži sna. „Ćao i tebi, Slatkice”, zareža on. Posle noći provedene u spavanju, glas mu je bio dubok i hrapav. On protegnu ruke, dlanove pritisnu o njeno uzglavlje, pa upre kako bi protegao mišiće između lopatica. Nožni prsti su mu dosezali dalje od ivice ćebeta, i ona ih je vragolasto uštinula dok se vraćala prema tušu. On podiže glavu da osmotri njen uzmak, a ona se osvrnu da gleda kako on posmatra nju. „Kuda ćeš?” upita on, delom zato što ga je to zanimalo, a delom i kako bi je zadržao u sobi još koji sekund. „Imam danas smenu na Džemiju Rakšasi”, reče ona. „Dramer se stara za to da sve ove glavonje iz ASP-a imaju utisak da marimo za njih.” „Džemi Rakšasa”, reče Aleks, pa ponovo spusti glavu. „Čudno ime za brod.” „Izgleda da je to neka interna fora među Gudforčenovim ljudima. Mada, pristojan brod.” Glas joj je malo odjekivao iz kupatila. „Najčudniji brod na kojem sam ikada radila zvao se Naopaka petlja. Rudarski, napravljen od preuređene pronađene luksuzne jahte. Kapetan se ložio na otvoren prostor, pa su isekli i izbacili sve zidove i podove koji nisu bili noseći.” Aleks se namršti prema tavanici. „Ozbiljno?” „Kad je to čudo bilo pod potiskom, mogao si da ispustiš kuglični ležaj u kabini i slušaš kako udara o svaku palubu, skroz do reaktora.

Kao da si leteo balonom punim grančica.” „Ma nije valjda.” „Kapetan je bio lik po imenu Jejts Pratkanis. Jeste bio malo onako, na svoju ruku, ali posada ga je volela. Nema toga što glupe seronje neće da urade za kapetana kad se zaista trude da ne vide koliko je sjeban.” „Biće da je tako.” Zvuk vode koja je zapijukala po metalu najavio je njeno tuširanje, ali Aleks je po muzici kapljica shvatio da njeno telo još nije pod mlazom. Ponovo je podigao pogled, pronašao je na vratima, ruku podignutih iznad glave i naslonjenih na dovratak. Bila je tek malo mlađa od njega, i godine su se videle na njenom telu. Srebrni tragovi strija jedva vidljivi oko stomaka i grudi. Čupava tetovaža vodene struje koja joj je padala sa strane niz levu nogu. Iskrzani ožiljak nabranog mesa na desnoj mišici. Njena lepota nije bila lepota mladosti, već iskustva, baš kao i njegova. Opet, mogao je da vidi u njoj devojku kakva je bila po načinu na koji je dizala obrvu, premeštala težinu na kuk. „Hoćeš da se istuširaš, Sunašce?” upita ona, lažno nevino. „O, nego šta”, reče Aleks i ustade sa kreveta. „Da, hoću.” Još od one prve noći na Cereri, on i Sandra su provodili najveći deo slobodnih sati zajedno, ovako. Kad su bili na Rosiju, delili su vreme između njegove kabine i njene. Tu na Tihom njene odaje su za njih postale mesto koje se podrazumevalo. Ona je na stanici bila dovoljno dugo da zahvaljujući starešinstvu i sindikalnim pravilima dobije dve sobe, privatno kupatilo i krevet koji je bio mnogo udobniji za dvoje nego pokušaj da se spakuju u isti ležaj za ubrzanja. Što se njihove ljubavne veze tiče, Aleks je isprva bio iznenađen i pomalo oprezan. Sandrina seksualnost je bila radosna i nesputana. Bilo mu je potrebno malo vremena da sastruže sa sebe rđu i pridruži joj se u tome. Imao je nekoliko ljubavnica pre nego što se oženio, jednu – na svoju sramotu – dok je bio u braku, i nekoliko usputnih posle toga. Nije očekivao da će ikada ponovo biti predmet potpune i oduševljene pažnje neke žene. Kada je jednom ubedio sebe da se to zaista dešava, kao da se vratio u svoju šesnaestu. Posle tuša, obrisali su jedno drugo peškirom i on je njoj pomogao da namaže losion na leđima tamo gde nije mogla da dosegne, kao i malo toga tamo gde je verovatno mogla. Obukla je uniformu, privezala kosu pozadi, a onda oprala zube i zagrgoljila dok se on zavlačio natrag u krevet. „Još jedan dan lenčarenja za tebe?”, upita ona.

„Ja sam pilot koji nema kud da leti”, reče on, raširivši ruke u gestu koji je govorio: Nisam ja kriv za to. Ona se nasmeja. „Zato ja nisam”, reče. „Inženjeri uvek imaju šta da rade.” „Treba da naučiš da se opustiš.” „Pa”, reče ona, i glas joj poprimi zvuk tihog predenja koji je istovremeno bio poziv i poruga pozivu, „ti samo nastavi da mi daješ primer, pa će se možda ponešto od toga preneti i na mene.” „Možda bismo mogli da naručimo klopu kad ti se završi smena.” „Eto plana”, reče ona, a onda pogleda koliko je sati na njenom ručnom terminalu, pa zastenja; „,Dobro. Moram da bežim.” „Zaključaću kada krenem”, reče Aleks. „Prespavaćeš ceo dan u mom krevetu kao klada.” „Ili to.” Poljubila ga je pre nego što je otišla. On je potonuo u jastuke kada su se vrata zatvorila, ostao tamo jedan dug trenutak i potom ustao da pokupi svoju odeću s poda. Nije navikao na to kako su meke i primamljive bile Sandrine prostorije. Prekrivač izgužvan i nabijen kod uznožja bio je svetloplave boje sa šarom čipke na ivicama. Sandra je u uglovima sobe okačila draperije kako bi ublažila svetlost i pokrila ivice. Na stolu joj je bila mala vaza sa aranžiranim sušenim ružama. Pikantni miris od utrošenog parfema natapao mu je odeću kada je boravio tu, pa bi ga satima potom, kad bi naišao na promaju, to iznenada i iz utrobe podsetilo na nju. Žene s kojima je ovih proteklih godina živeo – Naomi, Bobi, sada čak i Klarisa Mao – nisu bile sklone kinđurenju i mekoći. Jastucima od kadife i ružinoj vodici. Boravak u blizini takve ženstvenosti bio mu je dovoljno poznat da se oseća prijatno, i dovoljno egzotičan da ovo vreme, ovaj trenutak, ova veza postane nešto samo njegovo. Ispostavilo se da neki deo njegovog bića želi nešto samo njegovo. Ili možda – dok je navlačio istu čarapu koju je nosio juče – nije čak ni to bilo posredi. Možda se radilo samo o tome da je on znao koliko rat može svima da im oduzme, a Sandra Ip je bila njegova šansa da ponovo napuni neku cisternu srca i tela za koju kasnije neće biti vremena. Mesto nežnosti, privrženosti i zadovoljstva kao oko uragana. Nadao se da ona oseća isto prema njemu. Da skladište lepe uspomene, i on i Sandra, spram istorije koja samo što se nije razvila oko njih. Bilo mu je sve teže da se otrese osećaja strepnje kad bi se ponovo obreo na Rosinanteu. Dani otkad je stigao na Tiho bili su za Holdena jedan sastanak bez kraja i konca. Kad se nije mačevao sa Karlosom

Vokerom oko toga koje zalihe i podršku ASP može da obezbedi, razmenjivao je duge šifrovane poruke sa Mičio Pa o brzini paljbe artiljerije elektromagnetnih topova Slobodne mornarice u sporoj zoni. Kada nije slao izveštaje Avasarali ili dobijao poruke od nje, on, Naomi i Bobi su poredili pozicione mape sistema sa Ejmi Ostman i Mikom el Dudžailijem. Holden kao da nikad nije gubio živce, kao da se nikad nije odmarao. Kad god bi ga Aleks video, Holden se smeškao, bio prijatan i raspoložen. Da nije s tim čovekom proveo godine, i sam bi možda bio zavaran i pomislio kako se sve odvija dobro. Ali taj čovek na sastancima, koji je šetkao hodnicima Rosinantea ili napolju po dokovima, sedeo zguren iznad treperavog ručnog terminala, uopšte nije bio pravi Džejms Holden. Bilo je to kao da je Holden postao glumac čija je uloga da bude Džejms Holden. Na površini je bilo ono što je u trenutku bilo potrebno. To nije bio čovek koga je on poznavao. Aleks je osećao zavijajuću prazninu očajanja i beznađa iza svega što je ovaj govorio. Primećivalo se to i na ostalima. Naomi je postala tiša, usredsređenija. Kao da je oduvek bila usred rešavanja nekog nerešivog problema. Činilo se čak i da je Ejmos nervozan, premda je to bilo toliko suptilno da Aleks nije sa sigurnošću mogao da tvrdi da je uopšte tako. Možda se samo radilo o njegovim sopstvenim strahovima projektovanim na Ejmosovu prazninu. A ako se činilo da su Bobi i Klarisa imune na sve to, razlog je bila samo činjenica da su na brodu njih dve bile relativno nove. One još nisu poznavale osećaj i ritam Rosinantea dovoljno dobro da čuju kada brod malo izgubi štim. A svaka priča o Slobodnoj mornarici – još jedan brod zarobljen ili uništen, još jedan Zemljin špijun uhvaćen i pogubljen na Paladi, Ganimedu ili stanici Hol, još jedna stena presretnuta pre nego što je mogla da udari u Zemlju – dizala je rezu za još jedan zarez. Konsolidovana flota će morati nešto da uradi. Ubrzo. Mali restoran odmah do glavne dvorane. Jarka svetla, malo crveniji spektar od Sunčevog. Sinkopirana muzika harfe i čimbale, koja je izgleda ovih dana bila u modi. Visoke barske stolice oko šanka od bele keramike. Tanjir vindalua sa nečim što je donekle ličilo na piletinu, bolji nego što je ikako mogao da bude. Sandra ga je odvela tamo prve noći koju su proveli na Tihou, i on je otad bio redovna mušterija. Njegov ručni terminal zazvoni zahtevom za uspostavljanje veze, i Aleks to prihvati palcem. Na ekranu se pojavi Holden. Možda je posredi bilo samo prigušeno svetlo na komandnoj palubi ili plavetnilo

monitora pred kojim je kapetan sedeo, ali koža mu je izgledala kao da je od voska, a oči su mu bile bezizražajne i iscrpljene. „Hej”, reče Holden. „Nije valjda da te uznemiravam u nečemu?” „Fala što pitaš”, reče Aleks, možda malo previše srdačno. Osećao je ovih dana potrebu da pojača energiju razgovora kad je govorio sa Holdenom. Kao da bi mogao da ubrizga zdravlje u čoveka obraćajući mu se tako razdragano. „Baš završavam doručak. Šta ima?” „Hm”, reče Holden i trepnu. Na trenutak je izgledao iznenađeno. Kao da ni sam ne veruje mnogo u ono što se sprema da kaže. „Hoćemo da poletimo za tridesetak sati. Klarisa i Ejmos su usred svoje smene za spavanje, ali sazivam sastanak svih članova posade za četiri sata tako da možemo biti sigurni da će sve ići kako treba.” Rekao je to kao da mu se izvinjava. Aleks oseti kako te reči padaju kao neko hladno piće na prazan stomak. „Biću tamo”, reče. „Nema ljutiš?” „Kapetane”, reče Aleks, „ovo je Rosi. Ja sam se postarao za to da budemo puni i spremni čim su nas dohvatili pristanišni stezači. Mogli bismo da poletimo za pet minuta i ništa nam falilo ne bi.” Holdenov osmeh pokaza da je on razumeo ono što je Aleks zapravo hteo da kaže. „Opet, dobro je okupiti sve i proveriti još jednom.” „Nema zbora” saglasi se Aleks. „Četiri sata?” „Četiri i nešto”, reče Holden. „Ako se Ejmos bude uspavao, pustiću ga.” „Onda se vidimo na brodu”, reče Aleks i oni prekinuše vezu. On uze još jedan zalogaj vindalua. Više nije imao onako dobar ukus. Gurnu činiju i viljušku u aparat za recikliranje, ustade i sačeka nekoliko sekundi, tek toliko da ne izgleda kako iz istih stopa polazi da pronađe Sandru. Onda pođe da pronađe Sandru. Uprkos imenu, Džemi Rakšasa je bio krajnje običan brod. Širok napred, kockast, sa nasumično načičkanim odbrambenim topovima i potisnicima raštrkanim po oplati, što je govorilo o generacijama korišćenja i modifikacija, o tome da se dizajn razvijao i menjao, ostavljao artefakte iz prethodnih inkarnacija kao kuća koju su stanari jedan za drugim menjali sve dok se prvobitna arhitektura nije gotovo izgubila. Brod iz Pojasa. Da nije bilo prisutno jako obezbeđenje, kako na doku, tako i u lebdenju oko samog broda, on bi se zapitao da nije možda pogrešio i pronašao neki drugi. Sačekao je ispred servisne vazdušne komore, držeći se za zid

jednom rukom dok je lebdeo. Ugledao je Sandru pre nego što je ona ugledala njega. Grupa inženjera i mašinskih tehničara u skafanderima lebdela je okupljena kod zidnog ekrana, i četiri različita razgovora vodila su se između njih sedmoro. Njena kosa je bila vezana u konjski rep koji se njihao kao zastava kad bi odmahnula glavom, nestrpljiva zbog onoga što je čovek kraj nje govorio. Kad je pogledala prema Aleksu, trgla se. Video je kako joj se osmeh pojavljuje na usnama, a onda kopni. Završila je razgovore, odgurnula se i kliznula kroz vazduh prema njemu. Kada je ščepala rukohvat i zaustavila se, spoznaja joj je već bila u očima. „Pa” reče ona. „Stigla naređenja?” „Da.” Njen izraz smekša, pogled isprati zaobljenja njegovog lica. On pogleda u nju, upamtivši oblik njenih očiju, njenih usta, mali ožiljak na slepoočnici, mladež zavučen gotovo iza uha. Sve detalje njenog tela. Loša navika pozadi u njegovoj glavi slala mu je sve one pogrešne stvari koje je mogao da kaže: Treba da pređeš na naš brod, Mogu da dam ostavku i ostanem ovde sa tobom i Vratiću se ako me budeš čekala. Sve ono zbog čega bi se ona osećala bolje u tom trenutku, i kasnije izgubila poverenje u njega. Sve ono što je ranije govorio ženama koje je voleo, i ni tada nije zaista mislio. Ona se blago nasmeja, kao da je čula njegove misli. „Nikad nisam tragala za mužem”, reče ona. „Imala sam muževe. Nikad ne ispadnu onako kako bi trebalo.” „Meni iskustvo govori da sam prilično jadan kao muž”, reče Aleks. „Drago mi je što si mi prijatelj”, reče ona. „Sjajan si prijatelj.” „A ti sjajna ljubavnica”, reče Aleks. „Da”, reče Sandra. „I ti. Onda, kad?” „Kapetan je sazvao sastanak za” – on pogleda koliko je sati – „malo više od tri sata. Kaže da krećemo za manje od trideset.” „Znaš li kuda?” „Očekujem da će mi to kazati kada stignem tamo”, reče Aleks. On uze njenu ruku u rukavici. Ona mu nežno stisnu prste i pusti. „Onda, imam pauzu za ručak otprilike za sat i po”, reče ona. Bile su to nehajne reči izgovorene oprezno. Kao da bi mogla, ako pretera, da ih polomi. „Mogu da zapalim malo ranije. Da se nađemo kod mene? Još jednom za sreću pre nego što kreneš?” Aleks spusti ruku na njen obraz. Ona se osloni nogom o zid kako bi mogla da utisne lice u njegov dlan. Koliko su miliona puta ljudi obavljali ovaj isti razgovor? Koliko je ratova načas spajalo ljude i potom ih

razdvajalo? Postojala je prava tradicija toga. Tajna istorija ranjivosti, potrebe i svih onih stvari koje je seks obećavao i tek ponekad pružao. Oni su bili samo još jedan par među bezbroj drugih. Ovog puta je bolelo samo zato što se radilo o njima. „Da”, reče on. „Voleo bih to.” Kuhinja na Rosinanteu mirisala je na kafu i sirup sa ukusom javora. Naomi se pomerila kada je Aleks ušao, ostavivši mesta za njega na klupi. Ejmos je sedeo s druge strane, zagledan u prazno, i kupio kajganu iz činije prstima. Oči su mu još bile naduvene od sna, ali mimo toga, izgledao je budno. Klarisa je stajala na vratima, nesigurna ali prisutna. Aleks pomisli da uzme nešto da pojede, ali nije bio gladan. Bilo bi to samo kako bi imao kud s rukama. Razgovor između Bobi i Holdena odjekivao je liftom dok su se njih dvoje približavali, a glasovi su im bili odsečni, kompetentni i poslovni. Možda čak i malo uzbuđeni. U vazduhu se osećalo iščekivanje koje nije ličilo na radost, ali nije baš bilo ni mnogo drugačije. Melanholija u Aleksovim grudima i grlu malo je oslabila kada su ušli, i Bobi je zauzela klupu naspram njega dok je Holden išao po kafu. Kad je napustio Sandrine odaje da bi tu došao, poneo je sa sobom osećaj gubitka. I još je to osećao. Nastaviće to da oseća možda danima, možda nedeljama, možda zauvek. Ali ne toliko snažno. A njegovi ljudi su bili ovde. Njegova posada, njegov brod. Najgori bol već je prošao, a slatko sećanje će, pomislio je, potrajati. Za njega. Nadao se da će tako biti i za Sandru. Bilo je sjajno podeliti trenutak sa zaista dobrom ženom. A bilo je zadovoljstva i u povratku kući. Holden srknu kafe, zakašlja se, pa srknu opet. Klarisa kliznu unutra i sede iza Ejmosa kao da bi mogla da se tamo sakrije. Dok je Holden tromo prilazio – pognute glave, rasejanog izraza na licu – Bobi pruži ruku preko stola i lupnu Aleksa po ručnom zglobu. „Dobro si?” „Dobro da bolje ne mogu biti”, reče Aleks. „Baš sam se pozdravio.” Bobi mu jednom klimnu. Holden sede sučelice svima, postrance na klupi. Kosa mu je bila neuredna, oči usredsređene na nešto što je samo on mogao da vidi. Pažnja u prostoriji – Naomina, Ejmosova, pažnja samog Aleksa – sada se okrenula prema njemu. Drevno i jedva poznato iščekivanje javi se u Aleksovim grudima, kao fragment detinjstva sa početka školske godine. „Onda, kapetane” reče on. „Kakav je plan?”

Trideset osmo poglavlje: Avasarala Avasarala vrisnu. Dah joj se otkinu iz grla, odravši joj pritom tkivo. Ona oseti žuč pozadi u ustima, noge joj zadrhtaše, zaboleše je, zapekoše dok je pokušavala da pomeri čeličnu ploču za još centimetar. „Hajde”, reče Piter. „Možete vi ovo.” Ona ponovo vrisnu, i ploča se odmaknu. Noge joj se gotovo sasvim ispraviše. S mukom se opirala porivu da odgura do kraja i stegne kolena. To bi moglo da joj prelomi kolena na drugu stranu, ali onda bi makar ovo bilo gotovo. „To je jedanaest” reče Piter. „Probajte dvanaest. Još jednom.” „Mater ti jebem.” „Hajde. Samo još jednom. Tu sam da pomognem.” „Ti si govnar i niko te ne voli”, zabrekta ona, pognuvši glavu. Najgora je bila mučnina. Dani za noge kao da su uvek podrazumevali mučninu. Pitera nije bilo briga za to. Bio je plaćen da ga ne bude briga. „Silazite niz bunar za dvanaest dana”, reče on. „Ako želite da vođu Zemlje, nadu i svetlost civilizacije, izguraju iz šatla u kolicima, možete prestati. A ako želite da iskoračite pred kamerama kao Valkira koja se vratila iz podzemnog sveta spremna za bitku, uradićete i dvanaesti.” „Kretenu jedan, sadisto.” „Vi ste zaostali sa rasporedom vežbi.” „Jebote, spasavala sam vrstu.” „Spasavanje čovečanstva ne sprečava gubitak gustine kostiju niti atrofiranje mišića”, reče on. „I samo me zavlačite. Još jednom.” „Koliko te samo mrzim”, reče ona, dopustivši da joj se kolena saviju, i da joj se čelična ploča približi. Želela je da zaplače. Želela je da se ispovraća po Piterovim lepim belim patikama. Želela je da radi bilo šta drugo. „Znam, slatkice. Ali možete vi to”, reče on. „Hajde.”

Avasarala vrisnu i odgurnu čeličnu ploču od sebe. Posle toga, sedela je na klupi od lažnog drveta u svlačionici sve dok joj se zamisao o pomeranju nije zgadila. Kad je konačno ustala, žena u ogledalu, ta žena odevena u sivo, izgledala joj je nepoznato. Ne baš strano, ali svakako ne kao ona. Mršavija, pod jedan, sa flekama od znoja ispod miški i dojki. Seda kosa koja joj nije toliko padala na ramena koliko lebdela iznad njih, pošto je lunarna gravitacija bila preslaba da je povuče nadole. Žena u ogledalu odmeri Avasaralu od glave do pete tamnim, procenjivačkim očima. „Jebote, koja Valkira”, reče Avasarala, pa onda krenu pod tuš. „Moraćeš da poslužiš.” Dobra vest bila je da je Mars konačno rešio ustavnu krizu, učinio ono očigledno i proglasio Emili Ričards premijerkom. Ne, to nije bilo fer. Nije samo to bilo dobro. Neredi u Parizu sada su bili pod kontrolom, a rasističke ćelije u Kolumbiji identifikovane su i izolovane bez novih ubistava. Sankt Peterburg je sredio svoj problem sa recikliranjem vode, makar zasad. Tajanstveni kvasac Germana Lea radio je sve ono što je po etiketi trebalo da radi, i uvećao je sveukupne zalihe hrane za preživele, a reaktori u Kairu i Seulu ponovo su radili tako da su mogli da ih koriste. Manje mrtvih ljudi. Ili makar ih je manje u ovom trenutku. Sledeća nedelja je uvek sledeća nedelja, i uvek će biti. Loše vesti su i dalje bile brojnije od dobrih. Drugi talas smrti još nije usporio. Medicinska infrastruktura je bila prezasićena. Hiljade ljudi umirale su svake nedelje od bolesti koje su koliko pre godinu dana mogle lako da se izleče ili saniraju. Ni nasilje oko resursa nipošto nije prestalo. Došlo je do novih osvetničkih pohoda u Bostonu i Mumbaju. Izveštaji o tome da su se cele policijske organizacije odmetnula i da pljačkaju zalihe za pomoć u Denveru i Feniksu. Okeani su bili zagušeni. Mulj od prašine i otpadaka nije tonuo onako brzo kao što su modeli sugerisali, a biljke i mikrobiote koje su se hranile svetlom umirale su usled toga. Da nije bilo toliko jebenih ljudskih bića koja su mreže ishrane izlagala pritisku u proteklih nekoliko vekova, sistem bi možda bio robusniji. A možda i ne bi. Nisu imali neku drugu Zemlju koju bi mogli da koriste kao kontrolnu. Sama istorija je bila jedna ogromna n = 1 studija. Neponovljiva. Zbog toga je bilo toliko teško učiti iz nje. Posle tuširanja, presvukla se u šari boje limete, sredila frizuru i šminku. Počela je da se oseća malo bolje. Bio je to obrazac koji je primećivala. Same vežbe su je nagonile da se oseća bedno, ali kad se jednom oporavi od njih, ostatak dana kao da joj prođe malo bolje. Sve i

da je u pitanju samo placebo efekat, bilo je dovoljno. Prihvatiće sve što joj se ponudi, čak i ako se radi samo o trikovima uma. Kad je bila gotovo spremna da se suoči sa ostatkom dana, otvorila je samo audio-vezu sa Saidom. „Na čemu smo?”, reče ona umesto pozdrava. „Bezbednosna grupa sa Marsa završava svoj obrok”, odgovori Said kao iz puške. „Biće u sali za konferencije za pola sata. Admiral Sauter će biti tamo sa vama za slučaj da vam zatreba.” „Uvek je dobro imati u sobi penis u uniformi”, reče Avasarala kiselo. „Bog sveti zna da li bi me inače ozbiljno shvatili.” „Kad vi tako kažete, madam.” „Bila je to šala.” „Kad vi tako kažete, madam. Stigao je takođe izveštaj sa stanice Cerera. Admiral Koen je potvrdio da je Đambatista pod potiskom baš kao što je Ejmi Ostman i obećala.” Avasarala prinese bisernu naušnicu levom uhu, osmotri je. Lepo. Uzdržano. Ali ne ide uz sari. „Izvinite, madam?” Saidov glas je bio zbunjen. „Ništa nisam rekla.” „Upravo ste... ah... zarežali.” „Zar jesam? Verovatno samo kao urednički komentar na to koliko mi je milo što sada verujemo jebenom ASP-u. Ne obraćaj pažnju i nastavi.” „To je sve što danas imate u rasporedu”, reče on, gotovo kao da se izvinjava. „Zatražili ste da vam ostavim popodne slobodno za slučaj da bezbednosni brifing potraje predugo.” „Tako je”, reče ona, dok je probala par minđuša od akvamarina koje su bile mnogo bolje. „Ima li šta iz Haga?” „Kažu da će vam kancelarija biti spremna, a najvažnije osoblje raspoređeno na svoja radna mesta. Moći ćemo da preselimo sedište vlade natrag na površinu planete kao što je planirano.” Učinilo joj se da je tada čula prizvuk izvesnog ponosa u Saidovom glasu. Pa dobro. I treba da se diči. Za sve njih to važi. Možda je Zemlja gomila leševa, ali je njihova gomila leševa, i do kurca, ali njoj je dosadilo da gleda u nju sa Meseca. „Jebote, krajnje je vreme za to”, reče ona. „U redu. Reci Sauteru da polazim. I da mi donese sendvič ili nešto slično.” „Sa čime biste? Mogu da se sastanem sa v...” „Ne, kaži Sauteru da to uradi”, reče ona. „Njemu će to biti zabavno.”

Sala za konferencije bila je najbezbednija prostorija u Sunčevom sistemu, ali to se nije moglo videti na prvi pogled. Bila je dovoljno mala da se u nju udobno smesti šestoro ljudi. Crvene zavese na zidovima da sakriju aparate za recikliranje vazduha i grejače. Sto je bio širok, tamne boje i postavljen upravo dovoljno nisko da omogući nekoliko centimetara prostora više za hologramski prikaz. Premda niko više nije uopšte koristio hologramske prikaze. Bili su razmetljivi, ali ne i funkcionalni. Marsov vojni ataše nije bio tu da bi se divio grafičkom dizajnu, i Avasarali se dopadao zbog toga. Sam čovek - Rouds Čen - sedeo je s jedne strane stola između svoje sekretarice i asistenta. I Sauter je već bio tamo kada je stigla, zavaljen u svoju stolicu, i smejao se zajedno sa Roudsom. Mali limeni tanjir čekao je na njenom mestu - beli hleb i krastavci. Kad je Čen ugleda, ustade, a onda i svi ostali za njim. Ona mu mahnu da sedne. „Hvala što ste došli”, reče ona. „Htela sam da budem sigurna da su naši saveznici na Marsu sasvim upoznati sa situacijom u vezi sa Slobodnom mornaricom.” „Premijerka Ričards se izvinjava”, reče Čen, zauzevši ponovo svoje mesto. „Stvari se još nisu sasvim sredile kod kuće, i bilo bi joj neprijatno da fizički odsustvuje iz zgrade vlade.” „Razumem”, reče Avasarala. „A vaša žena? Mihaela? Da li joj je bolje?” Čen trepnu. „Ovaj... da. Da, mnogo joj je bolje. Hvala.” Avasarala se okrenu prema Sauteru. „Žena admirala Čena išla je u kooperativnu školu zajedno s mojom kćerkom Ašanti kad su bile male”, reče ona. Čen se toga nije setio, niti je čak i znao. Pošteno rečeno, devojčice nisu bile naročito bliske, ali moraš da odigraš sve karte koje ti vaseljena podari. Ona uze sendvič, zagrize zalogaj, i spusti ga natrag da Čenu omogući da prikrije koliko mu je neprijatno. „Moraću da zatražim da vaše osoblje izađe”, reče Avasarala. „Može im se verovati”, reče Čen, klimnuvši kao da je saglasan. „Ja ne mogu da im verujem”, reče Avasarala. „Nećemo im nauditi. Ali ne mogu da ostanu.” Čen uzdahnu. Njegova sekretarica i asistent učtivo pokupiše svoje stvari, klimnuše Sauteru i Avasarali, pa izađoše. Sauter pognu glavu, sačekavši da sistem izvesti o tome da li je iko od njih ostavio nešto za sobom. Bilo bi tužno doći ovako daleko i onda pronaći bubicu u sobi. Trenutak kasnije, on odmahnu glavom. „E tako”, reče ona. „Da mi lepo prionemo na posao?”

Čen nije prigovorio, i Sauter podiže dijagram Sunčevog sistema u sadašnjem stanju. Sunce i kapija prstena kao glavna osa, planete i meseci, stanice i asteroidi, raštrkani onako kako su ih rasporedili zakoni orbitalne mehanike. Kao što je bio slučaj sa svakom taktičkom mapom tih razmera, proporcionalnost je malo trpela zarad vidljivosti. Zapravo, sva deca čovečanstva živela su na raštrkanom kamenju manjem od prašine na površini okeana. Krili su tu činjenicu grafikom i osvetljenim spiskovima brodskih imena i vektora. Da su mape odgovarale teritoriji, ne bi se videlo ništa. Čak bi i Zemlja sa svojim izmučenim milijardama bila manja od jednog piksela. Ali Slobodna mornarica se tamo videla u žutoj boji. Konsolidovana flota u crvenoj. Odmetnuti brodovi Mičio Pa i njihovi novi „nazovimo ih tako” saveznici iz ASP-a u zlatnoj. Bilo je to grubo i ružno. Sauter izvadi pokazivač i privuče pažnju prisutnih na kapiju prstena kod ruba sistema. „Meta nam je stanica Medina”, reče on neobično visokim, muzikalnim glasom. „Za to postoji nekoliko razloga, ali kritičan je taj da se radi o uskom grlu za prolaz do kolonizovanih sistema, uključujući Lakoniju, gde je izgleda bivši Marsov mornarički oficir Vinston Duarte otvorio radnju. Onaj ko poseduje Medinu i njene odbrane kontroliše kapije prstena i saobraćaj kroz njih. To će nama i kolonizatorskim brodovima ponovo otvoriti put za trgovinu, a Inarosu preseći liniju snabdevanja od njegovog saveznika.” Čen se nagnu napred, sa laktovima na stolu i odsjajem prikaza u očima. On uopšte nije reagovao na Duarteovo ime. To znači da ume da kontroliše izraz lica kao da igra poker, i da je očekivao to da čuje. Ričardsova nije pokušavala da porekne ulogu Marsove mornarice u ovom neverovatnom sranju. To je bilo dobro. Ona uze još zalogaj sendviča poželevši da se setila da ponese i malo pistaća. Nije imala mnogo apetita neposredno posle dizanja tegova, ali kad bi joj se vratio, obično je bila gladna kao vuk. „Inarosov operativni metod dosad se zasnivao na strateškom povlačenju”, nastavi Sauter. „Na ogoljavanju i napuštanju teritorije umesto na pokušajima da je zadrži, tako da je podršku ostavljenim ljudima prepuštao konsolidovanoj floti. To mu je dobro poslužilo zato što mi nismo voljni da previše rastegnemo svoje odbrambene snage, i Slobodna mornarica je mogla da napada i pljačka kako Zemljine tako i Marsove snage, kao i svoje otpadničke frakcije.” „Gusare”, reče Čen.

„Gusare”, saglasi se Avasarala. Nije bilo potrebe okolišati oko toga. „Verujemo da će ta strategija zakazati sa Medinom”, reče Sauter. „Ona je previše važna da bi je napustili. A ako grešimo i Slobodna mornarica je ipak napusti... Pa, onda imamo sve prednosti kojima smo se nadali, a on ispada težak folirant.” „Neće je on napustiti”, reče Avasarala. „A elektromagnetni topovi?”, upita Čen. Zanimljiv potez, koji pokazuje da Mars već zna za odbrambenu artiljeriju. Nije bila sasvim sigurna šta je mislio da postigne stavivši joj do znanja da znaju. Sauter baci pogled na nju. Ona klimnu. Nije bilo razloga da glumi neznanje. „Naši najbolji obaveštajni podaci o tome potiču od dezertera iz Slobodne mornarice. Kapetanica Pa sa Konota spadala je u Inarosove najbliže saradnike. Kako smo shvatili, elektromagnetni topovi su postavljeni na tuđinskoj stanici i predstavljaju prvu liniju odbrane Medine. Sama stanica je takođe dobila od Duartea odbrambene topove i zalihu torpeda, ali elektromagnetni topovi su postavljeni za odbranu, tako da uništavaju sve brodove koji neovlašćeno prođu kroz kapije prstena.” „To mi izgleda problematično”, reče Čen. „Kako mislite da taj problem rešimo?” „Poslaćemo masu brodova kroz kapije prstena”, reče Avasarala kad se Sauter prebaci sa taktičkog prikaza na sliku Đambatiste. Nije to bio lep brod: velik, kockast i nezgrapan. „Ovo je preuređeni tegljač vode s posadom iz frakcije OstmanJasinski iz Alijanse Spoljnih Planeta”, reče Sauter. „U njemu se nalazi malo manje od četiri hiljade sitnih letelica. Kapsula za upad, malih transporta, kopačkih skifova. S koca i konopca. Nazivamo to našom surinamskom žabom, ali brod je registrovan kao Đambatista.” „U tom čudu se nalazi četiri hiljade reaktora?”, reče Čen. „Ne”, reče Sauter. „Motori su većinom hemijske rakete ili potisnici na komprimovani gas. Mnogi jedva da su više od potisnika za skafander zavarenog za čeličnu kutiju. Delom je to razlog zbog kojeg ih prevozimo do ivice prstena pre nego što ih rasporedimo. To nisu letelice s velikim dometom. Ovako odokativno, rekao bih da polovina teško da bi uopšte mogla da stigne od kapije prstena do Medine i u najboljim okolnostima. Tamo je isto tako nekoliko hiljada torpeda s mešanim ali generalno slabijim asortimanom bojevih glava.” „Dakle, šaš”, reče Čen. „Topovska hrana.” „Nećemo smestiti ljude na sve”, reče Avasarala. „Čak ni u ASP-u nisu

toliko samoubilački nastrojeni.” Sauter nastavi. „Jedan delić – oni najbolji brodovi – poneće grupu za napad na tlu, sa zadatkom da preuzmu kontrolu, ne nad Medinom već nad samim elektromagnetnim topovima. Kad naše snage budu uspostavile kontrolu nad njima, očekujemo da stanica Medina kapitulira. A pošto su elektromagnetni topovi namenjeni odbrani Medine iz više od hiljadu trista kapija, a mi ćemo se koncentrisati samo na kapije za Sol i Lakoniju, imamo razloga da očekujemo relativno snažan odbrambeni položaj, koji možemo da ojačamo ne samo iz pravca Sola već i kolonizatorskim brodovima koji su već prošli i koji su voljni da nam priteknu u pomoć.” „U redu”, reče Čen. „To ste kazali sa skepsom”, reče Avasarala. „Bez uvrede, madam”, reče Čen. „Ali gledam ovo i nešto mi tu ne štima. Ako je Inaros pokušavao da navede flotu da se previše rastegne – da naše snage ostanu previše raštrkane – onda ova jurnjava na ivicu sistema liči na scenario iz njegovih snova. Osim ako ne planirate da ih pošaljete bez pratnje, u kom slučaju je možda bolje da ih uopšte ne šaljete.” „U pratnji će biti spasena marsovska korveta sa sopstvenim elektromagnetnim topom na krmi”, reče Sauter. „Rosinante je već pod potiskom na kursu za presretanje. Leti sa stanice Tiho, tako da je u komšiluku. Relativno govoreći.” „Takođe postoji određena prednost da imamo taj konkretan brod na Medini kada je budemo zauzeli”, reče Avasarala. Čenov smeh je bio tanak i očajnički. Avasarala opruži desnu nogu, oseti tištanje u njoj. Ujutro će biti još gore. Dizanje tegova je argument protiv postojanja blagonaklonog boga. Kao da su za to uopšte bili potrebni dokazi. „Čemu onda trud?”, upita Čen. „Jedan jedini brod u pratnji i stari tegljač leda koji su se zaputili prema najosetljivijem strateškom položaju u sistemu? Ne želim da budem nevaspitan, ali moram da pomislim kako ne volite mnogo ljude u tim brodovima. Juriće ih čitava Slobodna mornarica i spržiće ih u šljaku pre nego što priđu na milion kilometara od kapije prstena.” „To”, reče Sauter, „tek ostaje da se vidi.” Da je Čen bio pas, u tom trenutku bi načuljio uši. Avasarala vide to po njegovom licu i držanju ramena. „To je”, reče ona, „ono zbog čega moramo da razgovaramo. Privatno. Sigurno. Potrebna su mi

uveravanja, gospodine Čene, da je trulež u srcu vaše mornarice dobro i potpuno spaljena. Verujem da Emili Ričards vodi računa o svojim najboljim interesima kao i o Marsovim. Tim redosledom. A obavila sam i dubinsku proveru vas lično.” „Vi ste... kako, molim?” Avasarala pruži ruke, tako da su joj dlanovi bili okrenuti jedan prema drugom, razmaknuti oko metar. „Imam ovoliko debeo izveštaj o vama. Znam za svaki miteser koji ste iscedili otkad ste počeli da mutirate. Sve. Hvalevredno, sramotno, indiferentno. Sve. Prekršila sam vašu privatnost onako kako to ne možete ni zamisliti.” Čen pobeli, onda pocrveni. „Pa”, reče. „I zabole me štikla za sve to”, reče ona. „Interesovalo me je samo da li je na vašim prstima ostao Duarteov smrad. A nije. Zbog toga ste u ovoj sobi. Zato što se pouzdajem u to da ćete o ovome obavestiti Ričardsovu i nikog drugog. I moram da znam da li verujete Marsu.” U sobi zavlada duboki muk. Čen pritisnu usne prstom. „Što se ovoga tiče? Možda. Slutim da smerate da iznesete neki zahtev. Ako je tako, onda treba da budete veoma jasni i eksplicitni.” „Želim da Ričardsova naloži ostacima Marsove mornarice – brodovima u konsolidovanoj floti kao i onima koje imate u rezervi – da budu u bliskoj koordinaciji sa Zemljom, ASP-om i jebenom gusarskom flotom.” „I rade šta?” „Krenu u kampanju skretanja pažnje” reče Sauter. Avasarala mu mahnu da odstupi, nagnu se prema Čenu, sa osmehom na usnama. „Inaros neće juriti za Đambatistom i Rosinanteom zato što će biti zauzet time što će mu najveća i najagresivnija flota u istoriji saterati jajca u grlo. Dok on shvati šta zapravo hoćemo, biće prekasno da uradi bilo šta osim da se uhvati za kitu i zacmizdri. Ali moram da znam da li učestvujete.” Čen trepnu. Rezervisanost mu popusti, samo malo. „Pa”, reče, „kad tako kažete.”

Trideset deveto poglavlje: Naomi Rosinante je leteo pod potiskom, ali ne pravo prema kapiji prstena. To bi bilo previše očigledno. Namera je bila da se sastanu sa Đambatistom u neodređenoj orbiti, tako da nikome ko ih gleda ne bude jasno da li pokušavaju da se postave za dugi potisak prema Saturnu, okrenu napolje prema naučnoj stanici na Neptunu, ili polete prema kapiji. Neka se Marko malo pita, i bude na svom mestu kada diverzije počnu da mu odvlače pažnju. Pod pretpostavkom da on uopšte posmatra kuda se Rosi kreće. Naomi je pretpostavljala da Marko posmatra kuda se Rosi kreće. Pretpostavljala je da to svi rade. Shvatala je koliko je sada mrze njeni stari prijatelji. Čak i u tom trenutku relativnog zatišja, Džim je provodio smene od deset do dvanaest sati na komunikatorima. Kad nije slao ili primao poruke, gledao je vesti. Prisustvo Slobodne mornarice raslo je na Ganimedu i Titanu. Konsolidovana flota je podelila svoje snage kako bi poslala stražarske brodove na Tiho. Ljutiti glasovi dopirali su sa Palade, denuncirajući izdajnike koji su se udružili s unutrašnjim planetama, ne samo Mičio Pa i njenu gusarsku flotu već i frakcije ASP-a koje je okupio Fred Džonson. Tako je Džim pokušao da uspostavi kontrolu nad nečim što zapravo nije mogao da kontroliše. Poruke koje je gledao i slao bile su za njega neka vrsta molitve, premda on to tako ne bi rekao. Nešto što je donosilo mir i iluziju da ono u šta su umešani nije toliko ogromno veće od njihovih pojedinačnih volja, nada i namera. I tako, iako je morala da steže zube zbog toga, puštala ga je da to radi. Navikla se da zaspi uz muzičke glasove Zemljinih kanala s vestima, a budila se uz tvrde kadence Krisdžen Avasarale i Mičio Pa u svojoj kabini. „Polećemo pod potiskom kad vidimo da je konsolidovana flota

krenula u napad”, reče Pa, i njen daleki, prigušeni glas skliznu u Naomin polusan. Zvučala je toliko umorno da je to nagnalo Naomi da poželi i vrati se u san iz saučešća. „Znam da ta odluka nije popularna, ali nemam nameru da od svojih ljudi pravim glistu na Zemljinoj udici.” „Nikad to nisam razumela”, reče Naomi. Džim zatvori ekran svog ručnog terminala i spusti slušalice oko vrata, sa izrazom krivca na licu. Naomi se pomeri, i ležaj za ubrzanja zanjiha se ispod njih kao jedna od mreža za spavanje iz njegovog detinjstva. „Kakve veze imaju crevne gliste sa pecanjem riba?” „Ne crevne”, reče Džim. „Obične, gliste iz zemlje. Ili insekti. Zrikavci. Nabodeš ih na metalne udice sa bodljom na kraju, i sve to tako baciš u reku. Ponadaš se da će riba da proguta glistu, tako da ti možeš onda da izvučeš ribu napolje pomoću udice koja joj se zakači u ustima.” „Zvuči neefikasno i nepotrebno surovo.” „Pa, tako nekako.” „Da li ti nedostaje?” „To sa pecanjem? Ne. Stajanje na ivici jezera ili sedenje u čamcu dok se sunce upravo rađa? To mi nedostaje donekle.” To je bila ta druga stvar koju je radio. Prisećao se kako mu je bilo kad je provodio detinjstvo na Zemlji, govorio o tome kao da je i ona imala takve doživljaje. Kao da će ga razumeti samo zato što ga voli. Pravila se da ga razume, ali je isto tako menjala temu kad god je mogla. „Koliko sam dugo spavala?” „Još imamo šest sati dok ne budemo dovoljno blizu da počnemo sa pristajanjem”, reče Džim, odgovorivši na njeno stvarno pitanje bez potrebe da proverava. „Bobi je dole u mašinskoj radionici sa Klarisom i Ejmosom, i obavlja poslednja podešavanja svog borbenog oklopa. Imam osećaj da bi ga ona najradije obukla i ostala u njemu sve dok ne bude na Medini.” „Sigurno joj je čudno to što predvodi borce ASP-a.” Džim se spusti u gel ležaja za ubrzanja, savivši jednu ruku iza glave. Naomi spusti šaku na njegove grudi, tik ispod ključne kosti. Koža mu je bila topla. U senkama, izgledao je ranjivo. Izgubljeno. „Da li je ona rekla nešto u vezi s tim?”, upita on. „Ne. To samo ja razmišljan. Toliko veliki deo života provela je s Pojasom kao neprijateljem, a sada ide na brod ASP-a pun ASP-ovih vojnika. Mi nismo njeni. Ili nismo bili pre ovoga.” Džim klimnu glavom, stegnu joj šaku, a onda skliznu ispod nje. Posmatrala ga je u tišini kako se oblači gotovo minut.

„Šta je bilo?”, upita ona. „Ništa.” „Džime”, reče ona. Onda, blago: „Šta je bilo?” Kad je kratko, isprekidano uzdahnuo, znala je da je odustao od pokušaja da je štiti od onoga što je bilo posredi. On navuče potkošulju i nasloni se na zid. „Nameravao sam da razgovaram s tobom o nečemu. Znaš onu zasedu u kojoj je Fred umro?” „Pričaj.” To je i uradio. O komunikaciji s Pelom, pokušaju da skrene Marku pažnju, prizoru Filipa, razoružavanju torpeda. Ispričao je sve to smeteno kao klinac koji priznaje da je pojeo poslednji slatkiš. Čak i kada je uključila svetla u kabini i počela da oblači svoju odeću, nije je pogledao u oči. Ejmos ga je prozvao zbog toga, ponudio da mu oduzme kontrole nad torpedima. Džim je rekao ne. Njegova tišina bila je jedini znak da je završio. Naomi je načas stajala, posmatrala svoje emocije kao predmete razbacane neočekivanim zaokretom. Užas zbog pomisli na Filipovu smrt. Bes prema Marku zato što je ugrozio njihovo dete. Krivica, ne samo zbog Filipa već i zbog Džima. Zbog položaja u koji ga je stavila i refleksnih kompromisa koje je on počinio za nju. Znala je da sve to treba da očekuje, ali bilo je tu i nestrpljenja. Ne baš zbog Džima, ili zbog sebe, ili zbog Filipa. Zbog potrebe da ponovo oplakuje ono što je već toliko puta oplakivala. „Hvala ti”, reče ona, srca zgusnutog i teškog. „Za to što mariš. Za to što pokušavaš da vodiš računa o meni. Ali ja sam izgubila Filipa. Nisam mogla da ga spasem kad je bio beba. Nisam mogla da ga spasem sada kad je praktično čovek. To je dvaput, a dvaput je zauvek. Ja ne mogu da prestanem da se nadam kako će on proći kroz sve ovo bez stradanja. Ali ako će biti spasen, moraće to da obavi sam.” Ona odgurnu izdajničku suzu. Džim načini polukorak prema njoj. „Moraće to da obavi sam”, ponovi ona, glasom za stepen oštrijim kako bi ga sprečila da je dodirne ili kaže nešto nežno ili utešno. „Baš kao i svako drugi.” Kad je Đambatista došao u jasan vizuelni domet, pokazalo se da to nije lep brod. Duži nego što je Kenterberi svojevremeno bio, deblji po sredini, sa brojnim velikim skladišnim ćelijama otvorenim za vakuum gde je smeštao led sakupljen u Saturnovim prstenovima ili zarobljenim

kometama, ili ma kom drugom izvoru širom sistema. Sa reflektorima osvetljenim radnim policama, spoljnim odeljcima za odlaganje mehaničkih odela, visinskim potisnicima i senzorskim sistemima i antenama, tu je bilo toliko izvora za otpor vazduhu da bi čak i najrazređenija atmosfera iskidala brod u staro gvožđe. Ali nije bilo torpednih cevi. Nije bilo odbrambenih topova. U ogromnom brodu bile su smeštene hiljade sićušnih čamaca, a nije ih štitilo ništa više od šarmantnog osmeha i pištolja. Na komandnoj palubi, Bobi spusti jednu ruku Naomi na rame, drugu Džimu. „Je’ počelo šizenje?” „Ja sam dobro”, reče Naomi u istom trenutku kada Džim reče: „Jeste.” Bobin kikot je bio topao. Naomi je nikad nije videla toliko srećnu otkad je ova došla na brod. Ona krenu po palubi uz škljocanje magnetnih čizama sa svakim kontaktom i otpuštanjem. Naomi se zbog toga unervozila. Kad bi se Rosi zbog nečeg naglo pomerio, čizme bi je zadržale na podu i polomile joj cevanice, ili bi je pustile i ostavile da se odbija od zidova broda. Mada, ta opasnost nije bila stvarna. To je ona verovatno samo, kao i Džim, šizila. Makar malčice. Posmatrala je put kočenja Đambatiste. Glavni motori su bili isključeni, izduvni oblak se hladio i jurio dalje od broda. Jezdio je prema njima. Šest hiljada kilometara. Pet i tri frtalja. Pet i po. „U redu”, reče Aleks preko brodskog komunikatora. „Držite se svi. Manevrišemo za pristajanje.” Na Naomino olakšanje, ona začu kako se Bobi vezuje u ležaju iza nje dok su Ejmos i Klarisa javljali da su sigurni. „Hoćeš li da pokucaš?”, upita Džim. Ona otvori vezu preko uskog snopa. Sačeka jedan dug trenutak i nađe se licem u lice s muškarcem koji je, zahvaljujući beloj bradi i prosedoj kosi izgledao kao neko biće iz dečjih priča o vukovima u ljudskoj koži. „Que sa, Đambatista”, reče ona. „Rosinante, wir. Go es gut alles la?” Vuk se isceri. „Bist bien, sera Nagata suer. Dajte nam vašu ratnicu pa da ovim kretenima razvalimo bulju à l’envers a pukis.” Naomi se nasmeja, ne toliko zbog vulgarnosti te slike koliko zbog radosti s kojom je starac to rekao. „Bien. Pripremite se za pristajanje.” Prekinu vezu i pozva Aleksa. „Imamo dozvolu za pristajanje.” Iza njih, Bobi je pevušila melodiju koju Naomi nije prepoznavala, ali bila je sinkopirana, vesela, razigrana čak. Rosi cimnu, i svi ležajevi se

pomeriše za nekoliko stepeni kako bi to kompenzovali. Nalazili su se u podudarnoj orbiti. Lebdenje na udaljenosti od samo nekoliko metara, a onda potisnici kojima je upravljao Aleks smanjiše to do kraja. „Znao je kako se zoveš”, reče Džim. „Nisi ti jedini koga ljudi prepoznaju”, reče ona dok se cev za pristajanje protezala sa Rosija i čvrsto hvatala za spoljnu vazdušnu komoru Đambatiste. Toliko blizu, tegljač je u poređenju sa korvetom izgledao kao džin. Kao konj u poređenju s obadom. Tad ona zaista shvati razmere onoga što će pokušati da urade i ostade bez daha. Ova dva broda činila su nevidljivu malu flotu. Lako ju je bilo prevideti u sistemu najednom punom nasilja. Sićušnu toliko, kako su se svi nadali, da bude beznačajna. I opet ogromnu. „Hoćemo li još ovde da cinculiramo?”, upita Bobi. „Jer ako nećemo, odoh ja da se obučem i pređem tamo.” „Obući ćeš motorni oklop samo da bi prošla kroz cevku?”, upita Aleks. „Znaš kako je”, reče Bobi. „Nikad ti se ne ukaže druga prilika da ostaviš prvi utisak.” „Strava”, reče Aleks. „Čekam te kod komore”, reče Ejmos. Naomi pogleda u Džima. Mrštio se. „Šta reče, Ejmose?” „Da”, reče Ejmos. Mogla je da mu nazre osmeh u glasu. „Mislio sam da pređem tamo sa Bobi. Jesu nam ovi bizgovi iz ASP-a najbolji drugari i tako to, ali mi smo i dalje mi, a oni – oni. Neko mora Bobi da drži stranu dok je tamo među tim prečanima. Osim toga, umem ja da razbijam glave jednako dobro koliko i svaki od njih.” „Možda mi zatrebaš na Rosiju, bajo”, reče Džim, lakim glasom. „Pošto već krećemo u bitku, voleo bih da mi moj mehaničar bude pri ruci.” Bobi se povuče niz cev lifta, rukom preko ruke, i lebdeća stopala joj nestaše na kraju. „To je baš slatko, ali ne trebam tekija, kapetane”, reče Ejmos. „Breskvica poznaje brod jednako dobro kao i moja malenkost. Šta god zatreba da se uradi, moći će ona to.” Džim zastenja, a ona pruži ruku, dohvati ivicu njegovog ležaja i okrenu ga tako da budu sučelice. Džim vide poruku u njenom izrazu. „Primljeno, Ejmose”, reče. „Bobi? Postaraj se da vratiš dovoljno od njega da mogu da mu izrastu nedostajući delovi.” „Primljeno. Hoću”, reče Bobi. Glas joj je zvučao blizu, uz odjek. Već je

imala kacigu na glavi. Naomi je želela da oseća ohrabrenje zbog radosti koju je Bobi osećala zahvaljujući očekivanom nasilju, ali to joj nije sasvim polazilo za rukom. Mogla je samo da sedi tu i trpi, i vidi šta će se sledeće dogoditi. S tim je makar imala prakse. U sledećim satima, Bobi i Ejmos su ispitivali svoje nove saveznike – brodske izveštaje i dnevnike, brodove na sidrištima, borce ASP-a koje će povesti u napad – dok je Naomi, posmatrajući kroz kameru u Bobinom odelu, sve to popisivala. Soške sa puškama i kutije municije. Šaroliki sastav čamaca i vojnika. Bobine procene su bile smirene, racionalne, profesionalne, i potpirivale su strepnju koja je narastala u Naominom stomaku. Misli su joj malo vrludale u tim sporim trenucima. Ljudsko nasilje kao neka vrsta fraktala – poluslična u svim razmerama, od kafanske tuče do rata širom sistema. Narastanje uvreda i posramljenost koja se nadima tokom večeri ili veka. Gurkanje i odgurivanje, dok nijedna strana nije sasvim sigurna da želi eskalaciju i nije sigurna kako da ustukne. Sve je to bila istorija unutrašnjih planeta i Pojasa od samog početka. Onda je Marko zadao svoj neočekivani udarac i sistem se poveo unazad. Otad, fintiranje i procene, kratki naleti nasilja čiji cilj nije bio da bilo šta okončaju, već da pronađu položaje, testiraju protivnika. Sve otkad su meteori pali na Zemlju bilo je priprema za ovo: kontranapad izveden svom snagom i bez zadrške. Obe strane su se nadale da će izvesti udarac koji ona druga ne očekuje. Prenebregnutom rukom. Možda im je to bilo u krvi, u kostima. Zajedničko ljudsko nasleđe. Obrazac koji sada izvoze zvezdama. Osećala se umorno od toga. „Pa, nije to ono što bih ja odabrala, ali kako smo se nadali, dobro smo se udali”, reče Bobi iz svoje nove, skučene sobe na Đambatisti. U pozadini, Naomi je razabrala Ejmosov glas, pojačan i nasmejan među ostalima. Uklapanje u novu grupu. Ili ne, nije bilo tako. Dopuštanje novoj grupi da pomisli kako se on uklapa. Imala je strašnu slutnju da se on neće vratiti na Rosinante; prazna predosećanja nervoze i nestrpljivosti. „Hoćeš li da dodatno proverim čamce?”, upita Naomi. „Ne”, reče Bobi. „Mogu ja to da uradim usput. Povucimo obarač. Započnimo s ovom apokalipsom.” „U redu”, reče Naomi. „Čuvaj se.” „Srećan lov. Mi kažemo: ’Srećan lov.’” „Onda, srećan lov.”

Te reči su bile izuzetno nepodesne. Ona prekinu kontakt, razveza se, pridrža za rukohvate na zidu i protegnu ruke, noge, razgiba kičmu. Kad je završila s tim, shvatila je da je to ista ona rutina koju je izvodila pre fizičkih vežbi. Priprema za veliki napor. Ona siđe u brodsku kuhinju, gde su Aleks, Džim i Klarisa zajedno jeli. Svi je pogledaše dok se uvlačila u prostoriju. „Bobi kaže da smo spremni za polazak.” „Da vidimo sad čija nana crnu vunu prede” reče Aleks. Džim izvadi ručni terminal iz džepa, otkuca skup komandi uključujući i jednu sa dvostrukom lozinkom, pa pritisnu dugme. „Dobro”, reče on. „Signal je odaslan. Čim napad započne, palimo motore prema prstenu i nadamo se da nas niko neće primetiti.” Svi su načas poćutali. Naomi je osećala kao da bi trebalo da se oglase nekakve fanfare. Gongovi i trube da najave nastupajuću smrt i uništenje. Umesto toga, bila je to samo brodska kuhinja, njih četvoro, zvuk aparata za recikliranje vazduha, i miris piletine. „Posrana noć za spavanje”, reče Naomi. „Ostaću budna i gledaću vesti.” Džim oćuta na to. Oči su mu bile upale od iscrpljenosti i još nečega. Nije to bio strah. Gore od straha. Rezigniranost. Naomi se odgurnu, pridrža kraj njega i spusti šake na njegove. On uspe da se osmehne. „Doneću piće i grickalice. Možemo da gledamo početak vatrometa.” „Šta znam”, reče Džim. „Nije durenje ako svi to radimo zajedno, šefe”, reče Aleks. A onda, Naomi: „Računaj na mene.” „I na mene”, reče Klarisa, a onda ne nadoda ako sam pozvana. Spram rata i svega toga, bila je to toliko sitna stvar, ali Naomi je svejedno bilo drago što je primetila. „Da”, reče Džim, „važi.” Protekli su sati. Širom sistema, buknuli su izduvni oblaci pogona. Oko Cerere, Marsa i Tihoa, konsolidovana flota je iskočila sa svojih odbrambenih položaja u Pojas. Pridružila im se i raštrkana gusarska flota Mičio Pa, i ASP. Kad je i poslednji od njih javio da je pod potiskom, brodovi Slobodne mornarice počeli su da reaguju. Rosinante je pratio vektore i grupe koje su putovale skupa, linije svetlosti prepletene u praznini između stanica i planeta. Borbene linije. Vesti se pojaviše – civilni, vladini, korporativni i sindikalni kanali postajali su svesni toga da se nešto dešava i pomamno su pokušavali da shvate o čemu je reč. Bilo je to tik posle ponoći, po brodskom vremenu, kad se Rosi

oglasio uzbunom. „Šta imamo, Alekse?”, upita Džim. „Loše vesti. Vidim par brzih jurišnih brodova koji su se prema nama zaputili sa Ganimeda.” „Pa, toliko o tome da nas ne primete. Koliko im treba da nas stignu?”, upita Džim, ali Naomi je već to pitala sistem. „Pet dana ako nas samo obleću da bi se onda vratili”, reče ona. „Dvanaest ako pokušaju da se podudare s našom orbitom dok smo pod potiskom.” „Možemo li da ih sredimo?”, reče Klarisa. „Da smo samo mi, možda bismo i mogli”, reče Aleks. „Problem je što čuvamo ovu kravu. Ali ako ga dovoljno nagarimo, možda stignemo do prstena pre nego oni stignu nas.” „Smislićemo usput šta da radimo” reče Džim. „U ovom trenutku, treba da Đambatistu pokrenemo i stavimo pod najjači mogući potisak, a da omogućimo Bobi da i dalje obavlja svoje provere.” „Nema tog plana koji će opstati posle kontakta s neprijateljem”, reče Aleks dok se razvezivao i povlačio uvis prema kokpitu. „Počinjem da je zagrevam.” „Reći ću našim prijateljima preko puta da učine isto što i mi”, reče Holden i preuze kontrolu nad komunikacijama. Na Naominom monitoru, hiljade linija tankih kao vlasi tamo gde su se vodile bitke, i tamo gde su očekivali da se vode. Ona impulsivno spusti taktički prikaz, ostavivši samo široko raštrkane tragove pogona širom sistema, pa pridoda zvezdano polje. Bio je to najširi napad koji je ikada orkestriran. Stotine brodova na najmanje četiri strane. Desetine stanica, milioni života. Među zvezdama, to se gotovo nije ni videlo.

Četrdeseto poglavlje: Praks Što je više vremena prolazilo, bilo je sve jasnije koliko malo znači zvanična neutralnost Ganimeda. Brodovi na dokovima i u orbiti oko meseca sve više i više su pripadali Slobodnoj mornarici, a sve manje bilo kom drugom. Vojnici u uniformi Slobodne mornarice pojavljivali su se češće na stanicama metroa, u prodavnicama, javnim dvoranama i hodnicima, najpre naizgled nehajno kao građani, zatim u većim grupama agresivnijeg ponašanja. Potom sa oklopnim vatrenim postrojenjima iz kojih su bezbedno mogli da pucaju na svakoga ko se zadesi u blizini. Džuna je prestala da mu dozvoljava da gleda lokalne vesti vikendom za doručkom. Previše priča o telima pronađenim u žalosnim okolnostima. Previše nestalih ljudi, previše optužbi za špijunažu, previše podsetnika na to da je i dalje zvanični bezbednosni aparat Pinkvotera nezavisni korporativni entitet bez političkih lakmustestova, samo sa sigurnošću i dobrobiti građana Ganimeda u srcu. Reči koje ljudi govore zato što nisu istinite. Za Praksa, zvanične vesti i naoružani vojnici nisu bili ono što je najviše zabrinjavalo. On je primećivao i sitnije stvari. To kako se devojčice nisu više opirale što moraju da budu kod kuće dok traje policijski čas. Čežnjive razgovore koje bi Džuna započinjala o tome da se presele na neko drugo mesto, sasvim emigriraju sa Ganimeda, da bi se onda završili bez ikakvog zaključka. Sitne stvari su imale veću težinu. Da, krug disidenata je likvidiran. Da, ljudi su nestajali. Ali – osim Karvonidesove – to nisu bili ljudi koje je on poznavao. A promena na stanici menjala je i njegovu porodicu. Isto tako, menjala je i njega. Praks je obavljao svoj posao zato što nije imao šta drugo da radi. Ionako nije mogao ničemu da doprinese skrivanjem u krevetu. A naizgledna normalnost povremeno je bila jednako dobra kao i prava stvar. I tako je išao na jutarnje sastanke, radio na svojim biljkama posle

podne. Neke serije su morale da budu smanjene. Istraživanje i razvoj nisu bili prioritetni koliko proizvodnja hrane za snabdevanje ratnih brodova. Praks je mislio da je to kratkovido. Naprotiv, poremećaji poput ovog bili su argument za više istraživanja, naročito sa radom na radioplastima koji su predlagali Kana i Brajsova. On je povremeno pokušavao da pokrene to s mrtve tačke. Čak je išao dotle da pita postoji li neki kontakt sa Slobodnom mornaricom s kojim bi laboratorija mogla da razgovara. Ipak, niko nije time bio naročito oduševljen. Tako je to bilo još nešto što je okupacija odnela. Ispod svega toga, strah zbog onoga što je uradio kad je poslao podatke Zemlji visio je iznad njega. Gotovo da je osetio olakšanje kada su bezbednjaci konačno došli. Bila je sredina popodneva i on se nalazio u laboratoriji sa plavnim hidroponicima. Nizovi biljaka sa crnim lišćem dizali su se iz rezervoara prema redovima svetiljki. Korenje koje se probijalo kroz donji sloj od vodenog gela bilo je belo kao sneg. Praks je išao od biljke do biljke, sa svetloplavim rukavicama od nitrilne gume. Svaki list je proveravao nežno, tragao za raspršenim tačkicama žute i narandžaste boje tamo gde su radioplasti umirali. Sve dok mu se čovek nije obratio po imenu, popodne mu je išlo prilično dobro. „Doktore Meng?” Bilo ih je četvorica, svi muškarci. Dvojica su imala jednostavne uniforme sa logom Pinkvotera na grudima i ramenu. Druga dvojica bili su iz Slobodne mornarice. Praks oseti da mu srce tuče o grudi kad ga je oblio adrenalin, ali potrudi se da ne odaje utisak da mu je preterano neprijatno. Svako bi bio malo zabrinut kada Slobodna mornarica dođe po njega. Čak i nevini. Mislio je da je to tačno. „Izvolite?” „Treba da pođete s nama”, reče viši od dvojice pripadnika Slobodne mornarice. „Ne mogu”, reče Praks, mahnuvši prema biljkama koje nije proverio. Kao da je to bilo dovoljno objašnjenje. Oni stupiše bliže, okružiše ga. Svi su imali oružje o opasaču. Lisice. Kanistere sa sprejom za omamljivanje. „Morate da pođete s nama”, ponovi visoki muškarac. „Da li... da li mi je potreban moj sindikalni predstavnik?” upita on, ali se ne iznenadi kad ga niži pripadnik Slobodne mornarice gurnu u krsta. Mogao bih da bežim, pomisli on. Ne bi vredelo, ali mogao bih to da uradim.

Sproveli su ga kroz prednju kancelariju. Kad su prošli pored Brajsove u hodniku, ona je skrenula pogled kao da ga ne primećuje. Za prednjim stolom nije bilo nikoga, svi su najednom otišli u toalet ili na pauzu za kafu, u istom trenutku. Niko od ljudi s kojima je radio neće videti kako ga odvode. Eto koliko brzo prava vrsta moći može da dovede do toga da čovek nestane. Izašavši kroz prednja vrata, kako je pretpostavljao, poslednji put, osećao se kao da je doživeo otkrovenje. Pitao se, dok je gledao vesti, kako toliko ljudi može da nestane na stanici punoj sveta i kamera. Sada je to razumeo. Bilo je dovoljno da dovedu do toga da ostali pomisle kako je previše opasno da to gledaju. Smestili su ga u kolica, odvezli glavnim hodnikom, niz rampu južne raskrsnice, pa u dobro osvetljen betonski hodnik. Najednom ga obuze duboko sećanje na to kako je čekao tu posle pada ogledala, kada je opstanak stanice Ganimed bio doveden u pitanje. Čekao je tu u redu, pokušavao da pronađe Mej. Sada je red na nju da se zapita šta se desilo s njim. Simetrija. U kancelariji Pinkvotera, odveli su ga u malu, hladnu sobu. Zeleni zidovi. Zeleni pod. Sve je zaudaralo na industrijski deterdžent. Na onaj koji se koristio za uklanjanje krvi i pljuvačke. Materije koje predstavljaju biološku opasnost. Jedna stolica zašrafljena ispred jeftinog plastičnog stola. Crne tačke duž zida okretale su se prema njemu kao oči pauka. Ne kamere, već isti oni multifrekventni sistemi snimanja koje je on koristio u laboratorijama. Bili su dovoljno osetljivi da mu izmere broj otkucaja srca po promenama na koži i pronađu toplotu u svakom delu njegovog tela. On ih je koristio izuzetno mnogo u prošlogodišnjim eksperimentima sa sojom, i to što ih tu vidi osetio je gotovo kao izdaju. Uđe viši pripadnik Slobodne mornarice. S njim je bila tamnoputa žena u uniformi Pinkvotera. Praks podiže pogled. On je toliko puta zamišljao taj trenutak usred noći natopljenih strepnjom da ga je sada, dok se to zaista dešavalo, gotovo zanimalo u kojoj je meri sve pogodio. Da li će ga tući? Pretiti mu nasiljem? Da li će pretiti Mej, Džuni i Nataliji? Čuo je da ponekad navuku zatvorenike na drogu i onda zaprete da će prestati da ih snabdevaju i puste da apstinentska kriza odradi svoje. „Doktore Meng”, reče visoki dok je sedao naspram njega. Jesu li uzeli drogu za fokusiranje? Praks je čuo za droge za fokusiranje, ali nije znao kako one funkcionišu. „Vi ste bili nadzornik Kvijane Karvonides?

U evidenciji ste navedeni kao čovek ko je identifikovao njeno telo.” „Jesam”, reče Praks. Da li je postojao način da se nekako izvuče iz ovoga? Hoće li mu poverovati ako porekne sve što može? Ili će se odati? Sve te crne mehaničke oči na njemu, kao i svetlosmeđe oči visokog muškarca. Samo je žena iz Pinkvotera gledala u svoj ručni terminal „Jesam. Mislim da Karvonidesova nije imala porodicu na stanici. Mada, nisam siguran da je tako. Nešto nije u redu?” „Ona je radila na kvascu koji je zaštićen pravom industrijske svojine? Je li tako?” „To je jedan od projekata na kojima radimo”, reče Praks i zaklima. Bio je previše nervozan. Prozreće ga. „Ona je posebno radila na tome?” Praksova usta su bila suva, a hladnoća sobe kao da mu se uspuzala uz noge u podnožje kičme. Šta je to uradio? Zašto nije držao pognutu glavu? Ali ne, to nije bilo u redu. Imao je razloge za svaki postupak koji je preduzeo. I znao je da postoje rizici. Jedan od njih bio je boravak u ovoj sobi, premda nije znao koja je konkretno soba posredi. Zapitao se da li ga posmatraju i drugi ljudi, ili paukove oči šalju podatke u neki softver koji ga analizira i daje im odgovore. „Doktore Meng?” „Da, izvinite. Da, ona je radila na kvascu sakupljaču. To je organizam, hm, koji skuplja veoma širok raspon elektromagnetne radijacije, onako kako biljka koristi svetlost. Plod je reverznog inženjeringa iz podataka o protomolekulu. Tako kvasac generiše sopstveni šećer iz radioplasta i onda, hm, njegovi domaći sistemi mogu to da pretvore u hranljive materije višeg reda kompleksnosti.” Njih dvoje se zgledaše. Nije mogao da ustanovi koliko je to bilo značajno. Kako će Mej bez njega? Sada je bila starija. Gotovo u pubertetu. I tako će ubrzo početi da se udaljava iz porodične jedinice. Možda ovo nije toliko loše vreme da ga izgubi. Hoće li da stave njegovo telo u aparat za recikliranje? Ne sme tako da misli. Ne sada. „Šta možete da nam kažete o Ks1810?”, upita žena, i Praks oseti kao da ona gleda kroz njega. Vidi njegove kosti i oblik krvnih sudova. Nikad se nije osećao ogoljenije. Pokušao je da se zavali u stolicu, da se malo zaljulja, ali zavrtnji su samo malo zastrugali. Na zidu je bilo zareza i ogrebotina koje nije dosad primećivao. Bili su prefarbani, da, ali prisutni. Nije želeo da misli na to kako su nastali. „To je deseta varijacija primene protokola osamnaest”, reče. „Zaštićeno je zakonom. Ne smem o tome da govorim. Žao mi je.”

„Zašto ste premestili podatke o Ks1810 iz particije Karvonidesove?” Eto ga. Znaju. On udahnu, i začu kako mu dah drhti u grlu. Neće im biti potrebne droge za fokusiranje niti psihološki kompjuteri. Mogli su da ga čitaju kao običan tekst. Sanjao je da bi mogao da izbegne ono najgore. A sada mu je preostalo samo da posmatra da li se san ostvaruje. Osetio je sićušnu, nerazumnu nadu. Sigurno postoji način. On mora da se vrati kući, jer ko će inače da spremi devojčicama palačinke? „Premestio sam to na zahtev nekih drugih projektnih inženjera. Pošto je Karvonidesova preminula, oni su morali da imaju pristup podacima o seriji. Inače ne bismo mogli da mrdnemo napred. Dakle, da, stavio sam to na particiju gde je njima bilo dostupno.” „Da li ste proverili pravo pristupa toj particiji?” „Informacije su bile zaštićene”, reče Praks, uhvativši se za tu ideju kao da je to poslednji, vodom natopljeni fragment broda koji je potonuo pod njim. Zvučalo je to slabo, čak i njemu. Čovek se nagnu napred. „Ti podaci su odaslani na Zemlju. Izolovali smo na njima podatke o praćenju, i oni potiču sa particije na koju ste ih vi smestili.” Laži i poricanja nabubreše mu u mislima. Svako je mogao da pristupi tim podacima. Bio sam aljkav. Nemaran što se sigurnosti tiče. To je sve. Nisam učinio ništa loše. U mislima je ponovo video Karvonidesovu. Rane na njenom vratu i glavi. Da, mogao je ponovo da porekne, ali ne bi to ništa promenilo. Već su znali, ili gotovo jesu. Pritiskaće ga, mučiti, a on će se slomiti. Šta god sada da kaže, više nije važno. Mrtav je. Nema više palačinki. Nema više obrlaćivanja devojčica uveče da rade domaći ili kasnih buđenja nedeljom sa Džunom. Neko drugi će morati da preuzme njegovo istraživanje. Sve što je voleo, sve za šta je živeo, sada je nestalo. Na njegovo sopstveno iznenađenje, nije to ličilo toliko na strah, koliko na nekakvu strašnu slobodu. Sada je mogao da kaže šta god poželi. Uključujući istinu. „Ono što treba da razumete”, reče on, dok je iracionalna, opojna hrabrost cvetala u njegovom srcu. „Biološke ravnoteže? One nisu jednostavne. Nikad.” „Ravnoteže”, ponovi čovek. „Da. Baš tako. Svi misle da je to prosto. Nova, invazivna vrsta dođe i ima prednost, nadmaši druge, jelda? Tako glasi priča, ali ima tu još

nešto. Uvek, uvek, lokalno okruženje se opire. Da, da, možda žestoko. Možda bez jasne zamisli o tome kako da se nosi sa novajlijom. Ne tvrdim da je to savršeno, ali kažem da je tu. Čak i kada invazivna vrsta preovlada, čak i kada pobedi, mora da savlada proces kontramera. I...” Visoki muškarac se mrštio, i njegova nelagodnost natera Praksa da govori brže. Da kaže sve što mu je na srcu pre nego malj padne. „A taj kontraproces je toliko dubok u tkanju živih sistema da nikad ne može biti odsutan. Koliko god nove vrste bile dobro dizajnirane, koliko god njihove prednosti izgledale nadmoćne, uvek će se pojaviti otpor. Ako se nadvlada jedan domaći impuls, doći će do drugog. Razumete? Pripadnici iste vrste su nadmašeni? Dobro, bakterijske i virusne mikroekologije će se odupreti. Prilagodite se njima, na red će doći nivoi mikronutrijenata i saliniteta. A stvar je u tome, stvar je u tome, čak i kada nova vrsta pobedi? Čak i kada zauzme sve postojeće niše, sama ta borba je menja. Čak i kada sasvim zbrišete ili preuzmete lokalno okruženje, otpor vas menja. Čak i kada prethodni organizmi budu naterani na izumiranje, oni za sobom ostavljaju markere. Oni ne mogu nikad, nikad biti potpuno izbrisani.” Praks se nasloni na stolici, visoko podignute brade, dišući duboko i brzo, šireći nozdrve. Možete da me ubijete. Možete da me izbrišete iz istorije. Ali nikad nećete moći da promenite trag koji sam ostavio. Suprotstavio sam vam se, i čak i kada me ubijete to neće poništiti ono što sam uradio. Čovek se još više namršti. „Da li i dalje govorimo o kvascu?” „Da”, reče Praks. „Naravno da govorimo o kvascu.” „U redu”, reče čovek. „To je sjajno, ali mi moramo da znamo ko je imao pristup toj particiji.” „Šta?” „Particiji na koju ste smestili podatke”, reče žena iz Pinkvotera. „Ko je mogao odatle da ih pošalje?” „Svako ko je imao pristup radnim stanicama u istraživačkoj grupi mogao je”, reče Praks. „Kakve to veze ima s ovim?” Čoveku zazvoni ručni terminal i on ga izvadi iz džepa. U crvenom odsjaju upozorenja, izgledao je gotovo kao da je porumeneo, ali kad je odložio terminal, lice mu je prebledelo. „Ja moram da idem”, reče čovek iz Slobodne mornarice. „Ti ovo završi, da?” Glas mu je bio stegnut. Praksu se učini da se ovaj trese. Žena klimnu glavom i pogleda na svoj terminal Praks ga isprati pogledom, zbunjen. Gotovo požele da ga pozove natrag i insistira da

završe. Ovo je bilo važno. Ovo je bilo njegovo mučeništvo u borbi za slobodu i nauku. Islednik nije mogao tek tako da se udalji usred toga. Kad su se vrata zatvorila, on se okrenu prema ženi, ali ona je i dalje gledala u svoj terminal. Kanal sa vestima, nešto o ratu. Ona tiho zviznu, razrogačena. Kad je podigla pogled prema njemu, kao da se iznenadila što ga vidi. „Podaci o kvascu”, reče on, podsetivši je. „Doktore Meng, morate biti obazriviji. Ne smete više tako.” „Šta ne smem, kako?” Nestrpljivi osmeh ne dosegnu ženine oči. „Ne smete smeštati podatke koji bi mogli da pomognu neprijatelju na otvorene particije. Znam da je to zaštićeno, ali nekome je procurilo, i sada imamo aktivnu istragu o mogućem počiniocu.” „Ali – ne, ne razumete.” „Doktore Meng”, odbrusi ona. „Znam da vam se ne sviđa što smo došli da vam kažemo kako da upravljate svojom laboratorijom, ali ovo su opasna vremena. Tražim, od vas da dobro i pažljivo osmotrite sigurnosnu higijenu u vašoj laboratoriji kako sledeći put naš razgovor ne bi bio manje prijatan. Razumete li to?” „Da. Naravno.” „U redu, onda”, reče žena kao da je pobedila u raspravi. „Sad možete da idete.” Praks nije znao šta da radi. Sedeo je na trenutak mirno, da sačeka razjašnjenje koje nije umeo da zatraži. Žena pogleda ručni terminal, pa ponovo njega, sa ozlojeđenim izrazom, na licu. „Doktore Meng? Zasad smo gotovi. Budemo li imali novih pitanja, pronaći ćemo vas.” „Treba da odem?” „Da”, reče ona. I tako je otišao. Dok je išao hodnicima prema javnim kolicima, kao da se kretao kroz san. U stomaku, je osećao prazninu. Nije bio gladan, samo je u utrobi imao ogroman mehur u kojem je trebalo da se nalazi nešto – bol, očajanje, nada, strah. Zakupio je kolica, odvezao ih do stanice metroa. Ceo incident je bio toliko kratak da mu smena još nije bila gotova. Ali biće dok stigne natrag u laboratoriju. Zato se umesto toga vratio kući. Kanali sa vestima u metrou bavili su se samo vojnom akcijom koja se pojavila na ručnom terminalu žene iz obezbeđenja. Pokušavao je da shvati sve to, ali reči kao da su gubile značenje negde između ekrana i njegovih čula. Uhvatio je sebe kako prazno zuri u mladića koji je sedeo

preko puta pa je morao s naporom da skrene pogled. Mogao je samo da misli na to kako mu tamnoputa žena govori: Sad možete da idete. Džuna je bila kod kuće kad je on tamo došao, sedela je sa glavom u rukama, očiju zakrvavljenih i obraza umrljanih od plakanja. Kad je stao u predsoblju ispred kuhinje i podigao ruku u znak pozdrava, zapiljila se načas u njega, zaprepašćena, a onda skočila, pritrčala mu i stegla ga u zagrljaj. Posle jednog dugog trenutka, zagrlio je i on nju, a onda su ostali da stoje, svako u svojoj sobi, onako kako je mislio da više nikada neće. „Lesli mi je poslala poruku”, reče Džuna, glasom još zagušenim od suza. „Rekla je da su došli po tebe u kancelariju. Da su te odveli bezbednjaci. Pokušavala sam da pronađem advokata voljnog da razgovara sa mnom. Poslala devojčice kod Dorijana. Nisam znala šta da im kažem.” „U redu”, reče Praks. „U redu je.” Džuna se odmaknu, pretražujući njegove oči kao da je u njima nešto napisano. „Šta se dogodilo?” „Priznao sam”, reče Praks. „Rekao sam im... Sve sam im rekao. A oni su me pustili.” „Šta su uradili?” „Rekli su da ne smem to više da radim i da treba da idem”, reče on. „Uopšte nisam očekivao da tako reaguju.”

Četrdeset prvo poglavlje: Pa „Imam četiri brza objekta”, reče Evans. „Pet, čekaj... Sedam.” „Odakle dolaze?”, upita Mičio, iako je već bila sigurna u odgovor. Napadi širom Pojasa već su odvukli borce Slobodne mornarice u druge sukobe, proredivši odbrane na Paladi. Morala je Holdenu to da prizna. Nije pokušao da upotrebi nju i njene brodove kao sunđere za metke. „Sa stanice Palada”, potvrdi Evans. „Niko nas ne gađa iz svemira.” „Odbrambeni topovi su ih naciljali”, reče Lora. „Dozvola da otvorim vatru?” „Imaš dozvolu”, reče Mičio. „Oksana, manevri izbegavanja po volji. Da pokažemo ovim bizgovima da umemo da đuskamo.” „Da, kapetanice”, reče Oksana između zuba ogoljenih u koncentraciji i radosti. Trenutak kasnije, Konot cimnu, premesti se. Preko sistema, Džosep poče da zavija borbeni poklič bez reči. Četiri jahača, tako ih je Fojlova nazvala. Konot, Serio Mal, Panšin i Solano – najiskusniji u odmetnutoj floti kapetanice Pa. Stuštili su se prema stanici Palada iz četiri različita pravca, razvukavši lokalnu odbranu koliko god su mogli. Da je bilo vremena, Marko bi možda povukao resurse i sa Palade, sabotirao proizvodnu infrastrukturu i ostavio sve koji ne mogu da pobegnu same, da ih Pa spasi ili ostavi da umru od gladi tako da to ide na njenu dušu. Ali to je podrazumevalo da Slobodna mornarica ima kud da beži. „Dva manje”, objavi Lora. „Ostalo još pet.” „Bolje pre nego kasnije”, reče Mičio. Škripa i napev metala i keramike od naprezanja, a onda se Konot okrenu i ubrza, pa isključi motor i zalebde, okrenuvši se naglo kako bi odbrambeni topovi imali šire polje vatre. Lorini topovi zazujaše, proževši brod vibracijama i uništivši još tri torpeda sa stanice dok je Konot jurio bokom prema njima. Površina asteroida svetlucala je ispred njih, njena meta i njen neprijatelj, dom za desetine hiljada ljudi

zbog čijeg je spasavanja i zaštite ona odbacila sopstvenu sigurnost i karijera. „Probaj da izbegneš pogotke u stanicu.” „Dajem sve od sebe, kapetanice”, reče Lora, ali njen podtekst je bio jasan – bude li došlo do toga oni ili mi, biće oni. Mičio nije mogla da se ne saglasi s njom. „Panšin je pod vatrom”, reče Evans. „I Serio Mal” „Solano?”, upita Mičio. Solano je pretrpeo najviše oštećenja u pohodima i čarkama otkad se ona odmetnula od Marka. Dovoljno da bude izabran kao brod za žrtvovanje, bez posade i svih korisnih materijala. Bila je to ključna tačka njenog plana. Tri njena broda da skrenu pažnju Palade i razoružaju je, u tolikoj meri da čak i ako ga sasvim izrešetaju, ne mogu da raznesu Solano u polje otpadaka dovoljno tanko da dokovi ne pretrpe teška oštećenja. „I dalje je dovoljno daleko da ne ciljaju u njega”, reče Oksana. „Još četiri manje”, reče Lora. „Ovaj poslednji se nešto uskopistio... Imam ga!” „Kapetanice”, reče Oksana. „Moraćemo da se vratimo kolonom potisku ako ne mislimo da se sa stanicom upustimo u bliske i lične odnose.” „Uradi to”, reče Mičio. „Ja preuzimam komunikatore.” „Razumem”, reče Evans. „Dolazi još jedan talas torpeda. A mi se bližimo efikasnom dometu odbrambenih topova.” Mičio se pripremi za emitovanje. Toliko blizu stanice neće biti svetlosnog kašnjenja. Ko god bude slušao, čuće je gotovo čim progovori. Posle toliko vremena na udaljenostima sa velikim kašnjenjem, bilo joj je to čudno. Pogledala se u kameri dok je Oksana rotirala brod i usporavala. Ona započe sa emitovanjem. „Govori kapetanica Mičio Pa sa Konota svim građanima stanice Palada. Obaveštavamo vas da smo došli da uklonimo lažnu vladu Slobodne mornarice i vratimo kontrolu nad stanicom njenim stanovnicima. Odmah evakuišite dokove. Ponavljam, odmah evakuišite sve nivoe dokova zbog sopstvene bezbednosti. Pozivamo upravu Slobodne mornarice na momentalnu i bezuslovnu predaju. Ako nam to ne bude potvrđeno u sledećih petnaest minuta, biće prekasno da se spasu dokovi i brodogradilište. Radi sopstvene bezbednosti, odmah se evakuišite.” Prikaz komunikacija obasja upozorenje na grešku. Njen signal je bio

blokiran. Pojačala ga je koliko god joj je predajnik Kojota dozvoljavao i pustila ga u beskrajnoj petlji. Nije se mnogo nadala mirnom završetku, ali je pokušala. Brod ponovo cimnu i suknu pod jakim potiskom, utisnuvši je u ležaj. Lora viknu nešto skaredno, ali brod ne eksplodira. Izbegli su to, šta god bilo. „Panšin je pogođen”, izvesti Evans. „Iz odbrambenog topa. Čini se da su dobro. Solano još nije na vrhu indeksa pretnje po Paladu.” On zastade, ponovo pogleda monitor. „Deluje.” „Hvala ti”, reče Mičio. „Hajde da počnemo da im neutrališemo odbrambene topove.” „Već sam na tom zadatku”, reče Lora. „Pod uslovom da mogu da sprečim ova torpeda da nam se zabiju u...” Ona zaćuta, izgubljena u koncentraciji. Mičio je nije prekidala. Nije ovo htela. Nikada ovo nije htela. Započela je čitav ovaj propali, sjebani proces zbog sna o Pojasu za narod Pojasa – o životu koji ne zavisi od iskorišćavanja i eksploatacije od strane većih sila u sistemu – i to joj je tada nešto značilo. A evo je sada, bori se uz Zemlju i Mars. Protiv naroda Pojasa. Tri godine, toliko im je Sandžrani davao. Tri i po. A onda umiranje od gladi. A ona je upravo nameravala da razori dokove velike luke kako bi Džejms Holden mogao da ponovo otvori put prema kolonizovanim svetovima i sve ih ostavi za sobom. Na to je pristala. To je bila njena uloga u zaustavljanju Marka i pokušaju da spasi Pojas, makar to bio Pojas za tri godine. Svaki korak na tom putu imao je smisla, osim što su završili tu. Svi sa kojima je bila celog života u savezu počeli su tako što su izgledali dobro, sposobni i lojalni. I svi su je razočarali. A sada, ona je nameravala da učini isto. Toliko je puta već promenila stranu da više nije znala ko je. Ako sada promeni plan, ako uzmakne... Već si se ranije borila protiv tlačitelja. I sada se bori protiv njih. Tada si slušala svoje srce. I sada prati srce. Ako se situacija promeni, to ne znači da se menjaš i ti. Jebeš ga. „Evanse”, reče ona. „Koji je status Solana?” „Na kursu, kapetanice.” „Imamo li kontrolu nad njim?” Evans pogleda u nju. Oči su mu bile raširene i nesigurne.

Uspaničene. „Imam telemetriju, da.” „Uspori ga”, reče ona, uspostavivši vezu preko uskog snopa sa Panšinom i Serio Malom. „Daj nam više vremena da uništimo odbrane.” Kapetanica Fajl prva prihvati vezu, a onda, trenutak kasnije, i Rodriges. U zasebnim prozorima njenog ekrana oni su međusobno izgledali kao negativi. Njegova koža bleda, njena tamna, ali jednako mršavi i kratko podšišani. Slike se zatresoše pod različitim naprezanjima dok su Panšin i Serio Mal zasebno izbegavali neprijateljsku vatru. . „Menjamo plan”, reče Mičio. „Solano se neće zabiti u stanicu. Parkiraćemo ga dupetom prema luci, unutar dometa bezbednosti, zagrejati Epštajnov pogon i istopiti u šljaku sve što izađe. Blokada.” Oči Fojlove mogle su da budu od livenog gvožđa, toliko se izraz u njima promenio. Ta bi bila opaka za stolom za poker. „Con que?”, reče Rodriges, skupivši usne. „Kasno je à diffe plan.” „Bolje kasno nego prekasno”, reče Mičio. „Stanovnici Pojasa na Paladi nisu neprijatelji. Neću od njih da pravim neprijatelje. Potrebni su mi spori preleti od vas oboje. Svaki odbrambeni top da bude uništen. Svaku poziciju za gađanje i lansiranje torpeda ima da razvalimo. Onda senzorski sistem. Ova stanica mi treba oslepela i počupanih kandži.” Na trenutak niko od njenih kapetana nije progovarao. Mogla je da čuje primedbe u sopstvenom glasu. Utrostručila je rizik misije. Trošila za red veličine više municije – torpeda i metaka za odbrambene topove – nego što je bilo potrebno za jednostavnu pratnju žrtvenog broda. Stavljala je njih, svoje komandante i posade, njihove porodice, pod rizik očuvanja stanice koja aktivno pokušava da ih sve pobije. „Potrebno je da mi verujete”, reče ona. Glasni prasak obznani da je zalutali metak iz odbrambenog topa probušio Konot. Oksana viknu nešto o zaptivanju palube. Mičio nije odvajala pogled od ekrana. Neka vide da i ona rizikuje. „Dui”, reče Fojlova svojim glasom promuklim od viskija i cigara. „Reci, bossmang, i završićemo.” Zavrtevši glavom, Rodriges promrmlja nešto vulgarno i pogleda u kameru umornim očima. „Dobro.” Ona prekinu vezu. Kad je podigla kontrolu vatre, Lora je već promenila profil. Na prikazu, svako oružje na stanici bilo je obeleženo crvenom bojom, kao meta za uništenje. Ali ne i dokovi. Evans je napustio svoj ležaj kako bi nasuo zaptivnu masu preko rupe gde je

metak iz odbrambenog topa probušio korita. Tane je prošlo kroz komandnu palubu na možda metar od njene glave. Mogla je da pogine. Svako od njenih ljudi mogao je da pogine. Saznanje o tome bilo je kao da su u njoj istovremeno dve osobe. Jedna užasnuta idejom o tome da je tane moglo da pogodi Toru, Evansa ili Oksanu. Druga koja je stresla sa sebe sve što se desilo. Ovo je bio posao. Ovo je bio njen izbor, i to onaj pravi. Dva duga sata, Konot je izmicao, naprezao se, zasipao mecima površinu Palade. Ono što je prvobitno bilo brz, oštar napad pretvorilo se u dugu, krvavu bitku koja je više zavisila od izdržljivosti nego od pametne taktike. Panšin i Serio Mal su je pratili iz udara u udar, kao čekići po nakovnju. Prigušivači su bili smešteni preduboko u kamenu da bi ih dosegla čak i njena torpeda, i kad god bi izgubila druge brodove iz vidokruga zbog zakrivljenja asteroida, Mičio se plašila da će se nešto dogoditi. Da ih neće ponovo videti. I jednom, Panšin je izašao iz preleta sa svetlim ožiljkom i oguljenim delom korita. Polako, oko dokova se ukazala slepa tačka. Delovi svemira koji su vodili do Palade i bili branjeni sada to nisu bili. Evans je navodio Solano kilometar po kilometar, a onda metar po metar sve dok nije zauzeo Paladinu orbitu sa samo povremenim gurkanjem manevarskih potisnika da ostane stacionaran. „Pronaći će oni način da ga unište, ser”, reče Oksana. „Možda će im za to trebati dani, možda će im za to trebati sati, ali ova blokada neće dugo potrajati.” „Daj mi Panšin na vezu, Oksana.” „Ser.” Kad se ponovo pojavio na ekranu, Rodriges se cerio. Makar je to bio dobar znak. „Kako tvoj brod, kapetane Rodrigese?”, reče Mičio, uzvrativši mu osmehom, premda joj nije bilo do toga. „Esá izubijan, slomljen, izjeban, usplahiren i daleko od kuće”, reče Ezio i nasmeja se. „Imam ih nekoliko u ambulanti i jedno u mrtvačnici, ali odradili smo, que sí? Počupali zube celoj stanici, bogami i polovinu očiju, što će reči son los šampioni.” „Mislim da jesmo”, reče Mičio. „Trebaš mi da čuvaš ovde stražu. Povuci se dovoljno da budeš van dometa svega što Palada može da skrpi. Preuzmi kontrolu nad Solanom.” „Da budem dadilja?”, reče Rodriges. „Korito ti je zaguljeno kao folija na paketiću kondoma, Ezio. Nemam

nameru da te vodim na Titan.” Bog ga blagoslovio, izgledao je razočarano. „Bist bien”, reče, „Držaćemo ih pod konac. Ali ti i Fojlova uzmite torpeda koja još imamo, da? Nakrcajte se. Šta god morali da radimo, biće nam dovoljni odbrambeni topovi i moj očaravajući osmeh.” „To ne nameravam da odbijem”, reče Mičio. „Que tu okidam?”, upita on. „Kada palim i pržim mazgove?” „Kad budeš znao da pržiš Slobodnu mornaricu. A ne obične ljude. Bolje da ostaneš bez broda nego da povrediš civile. Ubijanje ljudi samo zato što su se našli na putu sranje je rezervisano za unutrašnje planete. Sranje Slobodne mornarice. Mi smo bolji od njih.” „Nego šta smo”, reče Rodriges i odjavi se. Kad je salutirao, prsti su mu bili krvavi. Ona usmeri zahtev za vezu preko uskog snopa prema jednom od manje oštećenih senzorskih sistema, ne znajući hoće li time išta postići. Čak i ako oprema može dovoljno brzo da šklopoće kako bi funkcionisala, nije bilo nikakvog razloga da zahtev bude prihvaćen. Samo što je bio. Poznato tamno, rošavo lice pojavi joj se na monitoru. Po onome što je mogla da vidi iza njega, on se nalazio u lepo uređenoj kancelariji, jarko osvetljenoj i verovatno negde dovoljno duboko u stanici da ona ne bi mogla da ga dokači bez nuklearki ili reaktora podešenog na kritičnu reakciju i bačenog na stanicu. „Kapetanice Pa”, reče on. „Ti kao da prelaziš s jedne usrane odluke na drugu.” „Rozenfelde”, reče ona. „Kad si se razišla s Inarosom, razumeo sam to. Čak i cenio. Bio sam razočaran kad si se okrenula Fredu Džonsonu. Ali ovo? Izigravaš marionetu Krisdžen Avasarale i Emili Ričards. I Holdenovu?” On zavrte glavom. „Nešto se dogodilo s tobom, Mičio. Promenila si se.” „Promenio se kontekst”, reče ona. „Ja sam i dalje ista. A evo šta će se sledeće desiti. Imam živi, zagrejani Epštajnov pogon uperen prema dokovima. Budem li tamo videla ikakvu aktivnost, spržiću ih. Budem li videla šatlove ili čamce koji uzleću s površine, oboriću ih i spržiti dokove. Budem li videla išta nalik na pokušaj da se sabotira Solano, spržiću dokove. Pojavi li se ijedan brod Slobodne mornarice na sto hiljada kilometara od Palade, spržiću dokove. Ustanovićeš da si guverner na staroj, razvaljenoj stanici koja ne može ni da šalje ni da prima zalihe.” „Primljeno k znanju”, reče Rozenfeld suvo.

Kao da više nije bilo ničeg da se kaže, ali ona nije prekinula vezu. Još ne. A onda: „Iskoristi ovo.” „Kako, molim?” „Ti si političko stvorenje. Iskoristi ovu priliku. Dajem ti izgovor da se izvučeš iz borbe. Marku možeš da kažeš da sam te prikovala. I nećeš ga čak ni slagati. Čak i ako nas on sve pobedi, znaš da on ne može da vlada sistemom. A tvoj plan?” „Moj plan? Kakav plan?” „Onaj u kojem si ti čovek iza prestola. Stvarna vlast dok je Marko javno lice i nominalni vođa. Ni to neće upaliti. On se ne može kontrolisati. Jedva da se može i predvideti. Ne krivim te. I ja sam jednako pogrešila. Videla sam u njemu ono što sam želela da vidim. Ali pogrešila sam, baš kao i ti.” Rozenfeldovo lice je bilo neodgonetljivo i nepomično. Mičio klimnu. „Da li znaš čarobnu reč?” „Ne”, reče on, glasom punim prezira. „Kako glasi čarobna reč?” „Ups. Treba da kažeš ups, Rozenfelde. Priznaš da si pogrešio. Taj brod čije sam dupe okrenula prema tebi? On ti je prilika da uradiš nešto u vezi sa činjenicom da si odabrao pogrešnu stranu.” „Hoćeš da ti zahvaljujem za to?” „Hoću da se postaraš za to da svi ljudi tamo dobiju hranu i vodu, i hoću da ih štitiš sve dok se ovo ne završi.” „A kad će to biti?” „Ne znam”, reče ona, pa prekinu vezu. Jedan dug trenutak ostala je na ležaju, privezana remenjem i poznatim glasovima i zvucima oko nje. Vilica ju je bolela od tolikog stezanja. Imala je modricu na ključnoj kosti i nije mogla da se seti koji je manevar to prouzrokovao. Zatvorila je oči, pustila da je sve preplavi. Lora koja govori preko mikrofona i slušalica sa Bertoldom o tome koliko im je metaka za odbrambene topove ostalo. Oksana i Evans koji se smeju ni zbog čega, opuštaju tenziju, tiho slave što su – na nekom nivou, u izvesnoj meri – pobedili. Miris prenosivog aparata za zavarivanje koji je spaljivao zaptivnu masu za hitne situacije i zatvarao rupe u koritu. Njen dom. Njeni ljudi. Napunila je svim tim pluća. Zacvrkuta komunikacioni prikaz. Zahtev sa Serio Mala. Prihvatila ga je. Na njenom monitoru se pojavi Suzana Fojl. „Kapetanice Pa”, reče ona. „Kapetanice Fojl.” „Rodriges mi veli da ipak ne letimo na Titan u sva tri broda.”

„Tako je.” „Upotrebili smo u ovoj misiji mnogo municije koja nije bila u specifikacijama” reče Fojlova. „Takođe tačno” saglasi se Pa. „Bićemo malobrojniji i nenaoružaniji.” To nije bila optužba. Samo napomena. „Naši brodovi neće tamo biti jedini”, reče Pa. „Imaćemo podršku.” Prvi put, lice Fojlove odbaci dostojanstvenost kako bi izrazilo šta ona misli. „Čučavci i prašinari. Ne možemo da računamo na njih.” „Svi smo zajedno u ovome”, reče Pa, a Fojlova iskašlja malo smeha iz grla. „Sve dok oni idu prvi, mi ćemo ih pratiti. Nismo došli ovako daleko linijom manjeg otpora. Zakrpili smo rupe i stavili zavoje gde treba. Kad budeš spremna za potisak, bićemo i mi.” „Hvala ti.” Fojlova klimnu glavom, prekinu vezu. Pa podiže taktičku mapu celog sistema sa svim bitkama koje su tamo bile u toku. Novi ažurirani podaci sa Veste. Potera između lovaca Slobodne mornarice i desetak Marsovih bojnih brodova dok su Markove snage pokušavale da zaviju prema samom Marsu. Stražarske snage ostavljene kod Cerere pratile su četiri broda Slobodne mornarice. Orbitalna odbrana Zemlje u stanju najviše borbene gotovosti, većina patrolnih brodova udaljena od svojih mesta, u napadu. Sveukupni zbir prisustva čovečanstva u Sunčevom sistemu, prepušten nasilju i spektaklu. A na rubu prikaza, gotovo van njega, gotovo zaboravljeni, Đambatista i Rosinante, već su usporavali prema kapiji prstena, dok su dva broda za brzi napad bila pod jakim potiskom da ih presretnu. Srećno, skote jedan, pomisli ona i spusti ruku preko sićušne zlatne tačke koja je obeležavala Rosinante. Nemoj da zažalim što sam ti poverovala. A onda, preko sistema celog broda: „Sve stanice, raportirajte. Moramo da stignemo u još jednu bitku. Ne bi valjalo da zakasnimo.”

Četrdeset drugo poglavlje: Marko „Son coyo, son tod!”, povika Mika el Dudžaili sa ekrana. „Ti i svi tvoji ti-ti soldati! Tu sam zbog tebe, Inarose. Zbog onog što si ti uradio mojoj porodici.” Marko utiša ton. Negde u blizini, neko je to gledao. El Dudžailijeva tirada još je drobila u daljini dok se Pela dizala sa Kalista, uz šest brodova poređanih iza nje. „Da li smo ga naciljali?” Džozi podiže ruku u znak potvrde, očiju prikovanih za monitor. Bili su samo pod jednom gravitacijom, ali Marko je osećao začetke glavobolje u potiljku. Nije bilo važno. To je samo malo bola, na kraju krajeva. Imaće vremena da uzme nešto protiv toga kada njegovi neprijatelji više ne budu traćili dobar vazduh. Oko njega, komandna paluba Pele bila je tesna i pretrpana. Džozi sa naoružanjem. Karal za komunikacijama. Miral koji je nešto mrmljao u svoj mikrofon nekome dole u mašinskom. Oni su bili vukovi. Čopor grabljivaca spreman da udari. El Dudžaili viknu nešto o osveti. Nešto o izdaji Pojasa radi lične slave. „Da onda začepimo usta ovom bizgovu”, reče Marko nehajno. „Ispalite sve.” Upozorenje je stiglo do Jupiterovog sistema na vreme za njega. Zemlja, Mars, izdajnica Mičio Pa, Holden. Naomi. Svi njegovi neprijatelji popalili su svoje baklje i podigli vile prema njemu, krenuli putem. Marko nije bio iznenađen. Znao je da treba da pripazi na njih, i kada su došli, bio je spreman. Istina, nije očekivao da to naiđe odasvud odjednom kao sada. Konsolidovana flota je pokuljala sa Cerere, sa Zemlje i Marsa. Bili su pod jakim potiskom i iznenadili su neke od najbližih snaga Slobodne mornarice. Ali prostor i udaljenost su bili Markovi prirodni saveznici. Trebalo je vremena da se leti pod potiskom pola milijarde kilometara od Marsa, a Jupiterov sistem je bio teritorija Pojasa. A Pojas je značio Slobodnu mornaricu, šta god da su

štenci poput Mike el Dudžailija i Ejmi Ostman kevtali i glumili. Dok njihovi zemaljski saveznici stignu do El Dudžailija, od ovoga će ostati samo leš, a svi brodovi koji lete s njim biće uništeni. „Otvaramo vatru”, reče Džozi. Pelom zazvoni zvuk mehanizama torpeda i odbrambenih topova, a vibracije se proliše kroz korito tako da je ceo brod zvučao kao ratno zvono. Marko je osećao ukus zvuka – led i bakar. Divno. „Hoy, kapetane”, reče Karal. „Stižu mi poruke. Drugi brodovi que savvy da li i oni treba da pucaju?” „Da”, reče Marko. „Reci im da otvore vatru.” „I oni koji kommt de Ganimed? Nisu još u dometu.” Marko se okrenu i zapilji u Karala. Tištanje u njegovom mozgu malo se pogorša. On je poznavao Karala decenijama, verovao mu. Ali sada je Marko u njegovom glasu čuo sumnju. I više od sumnje. Drskost. „Svi. Neka otvore vatru. Neka El Dudžaili utroši zrna na skidanje njihovih torpeda iz svemira. To će mu začepiti tu brbljivu labrnju.” „Dui”, reče Karal, okrenu se ponovo komunikatoru, i progovori glasom previše tihim i žurnim da bi se Marko uopšte trudio da sluša. Dešavalo se svuda. Na Vesti. Paladi. Titanu. Na stanici Higija. U brodogradilištima Tizbe. Na Evropi. Krupne mete i sitne, neprijatelj je nadirao prema njemu pomislivši da će počistiti Slobodnu mornaricu kao talas. I bilo je štete, da. Palada u blokadi. Vesta je pala. Borbena sila koja je bila pod potiskom prema Titanu možda je sama bila najveća u istoriji, i on nije mogao da zna koliko bi tamo pobeda bila odlučujuća. Ali to gotovo nije bilo važno. Važno je bilo da ih je naveo na akciju. Na to da ošinu u besu i strahu. Bio je to pravi recept za preobimni zahvat. Posle obazrivog, kao kornjača krotkog odgovora Zemlje i Marsa do tog momenta, ovo je bilo olakšanje. Neka ih samo. Neka im njihove male pobede. Slobodna mornarica će držati ono što bude mogla, raštrkaće se u mraku u situacijama kada je to pametnije, i vratiti se izokola da smrvi nečuvane mete koje su ostavili za sobom. Znao je da će načiniti tu grešku. Unutrašnje planete su, posle vekova dominacije, i dalje sanjale da mogu da ratuju i pobede. Marko je znao da nije tako. Rat se nikad ne dobija niti gubi. Sve do sada – sve do njega – Zemlja i Mars su mislili da će živeti u miru zato što se sve nasilje izlivalo na Pojas, a ne na njih. Sami su krivi. Bili su kratkovidi. Imali su svoje doba pobeda. S tim je sada gotovo. A ova erupcija, ovaj veliki epileptični napad od borbenog plana, obećavao je još hiljadu sličnih.

Pojas će trpeti udarce. Ali nikad ih više neće trpeti pasivno. U tome je bila njegova pobeda. „Prvi talas je oboren”, reče Džozi. „Skinuli su nam sva torpeda. Nemamo pogodaka. Da probamo opet?” „Ne”, reče Marko. „Sačekaćemo. Neka pomisle da mogu da nas srede. Onda ćemo ih smrviti.” „Bien”, reče Džozi. Karal promrmlja nešto u komunikatore, prenevši to dalje. I bez vatre iz naoružanja, brod nije bio tih. Samo se tako činilo. Marko istegnu vrat, iskrivi ga kako bi pokušao da tamo smanji napetost, ali sve u njemu napinjalo se prema El Dudžailiju. On je već rođenim rukama ubio Freda Džonsona, a sada će sve frakcije ASP-a dovoljno glupe da slede Zemljanina videti šta znači izreka da žanješ ono što si posejao. On podiže taktički prikaz. Osam neprijateljskih brodova koje je predvodio El Dudžailijev Torngarsuk bilo je dovoljno raštrkano da je bilo nemoguće skinuti dva jednim torpedom, ali dovoljno blizu da vatra iz njihovih odbrambenih topova može da se međusobno osnažuje. Uprkos tiradi i otrovu, El Dudžaili nije izgubio živce toliko da postupa nerazumno. Pela i još šest brodova Slobodne mornarice iz brodogradilišta na Kalistu održavali su labaviju formaciju, ali su pokrivali širu površinu. Malobrojniji u tom trenutku, ali sa deset brodova Slobodne mornarice pod jakim potiskom sa Ganimeda, neće još dugo biti tako. Marko se isceri. „Smanji na četvrtinu gravitacije”, reče. „Reci brodovima sa Ganimeda da koordiniraju kočioni potisak i pomno gledaju. Ako neprijatelj bude čekao, nadmašićemo ih brojem. Ako sada napadne, budi spreman za zaokret. Da ih izvučemo iz njihove formacije.” „Bien”, reče Džozi. „Aber... Otvorili su vatru.” „Kreni!”, viknu Marko, kao da je Pela deo njegovog tela koji može da pokreće svojom voljom. Kao da može da brod usmeri čistom snagom svoje namere. „Pod četvrtinom?”, jeknu Karal, a Marko viknu bez reči i dograbi pilotske kontrole. Na njegovu komandu, Pela skoči napred, gurnuvši ga natrag. Korito zakrcka i zastenja, ali on vide Džozijevo rešenje za pronalaženje meta, začu veliku i sjajnu tutnjavu oružja, odgleda lukove vatre iz odbrambenih topova još previše udaljene da bi predstavljali stvarnu pretnju, ali dovoljno blizu da poremeti neprijateljsku formaciju za potonje široko lansiranje torpeda. Kao i torpeda ostalih iz njegove

grupe. A u daljini, ali sve bliže, preplet debeo kao uže – tragovi torpeda brodova sa Ganimeda. Sva su se ona grupisala, sva padala na neprijatelja. Vatra, metal i krv. Bilo je to kao radost. Kao muzika. On promeni kurs Pele, ispalivši potisnike, neke stoprocentno, neke uopšte ne, i oseti veličanstveni obrtni moment zaokreta u krvi i bolni pritisak ležaja za ubrzanja koji se trudio da ga zadrži na sebi. Neko viknu, ali Marko više nije slušao. Ovo je bila bitka. Ovo je bila slava, pobeda i moć. Upozorenje na blizinu, i Pelini odbrambeni topovi se automatski pomeriše, zasuvši neprijateljski torpedo koji je bio izgubljen u oblaku konvergentne vatre. Marko se nasmeja. Ostali brodovi sledili su njegov primer i obrušili se na Torngarsuk. Jedan El Dudžailijev brod je pogrešno procenio udaljenost i torpedo brodova sa Ganimeda pogodio ga je u bok, tako da se zgužvao, gubeći vazduh. Jedan Markov brod izgubio je potisnik zbog torpeda, a tri preostala neprijatelja sada su ga u koordinaciji kosila vatrom iz odbrambenih topova kao lavovi koji rastržu obogaljenu gazelu. Čak i u tom trenutku gubitka i besa, Marko je osećao radost bitke. Bilo je to ružno, brutalno, direktno. Sada više nije bilo vremena za pametna rešenja i elegantne zamke. Ovo je bila razmena udaraca prsa u prsa sve dok se neko ne sruši. Bio je to poriv koji je vodio čovečanstvo na bojište sa kamenicama i letvama, gde su dve strane mlatile jedna po drugoj i puštale krv, krv, krv, sve dok ne preostane samo jedna. A ta strana je bila Markova. Slobodna mornarica, a svi ostali nek se jebu. Torngarsuk je uništen poslednji, poigravajući oko vatre iz odbrambenih topova dok je El Dudžaili urlao prkosne prostakluke preko radija. A onda više nije. Torngarsuk je ostao bez energije, zalebdeo i eksplodirao. Pretvorio se u maleno, kratkotrajno sunce. Marko se sruči natrag u ležaj za ubrzanja, prvi put svestan toga da ne zna koliko ga je dugo pritiskala potisna gravitacija. Na taktičkom prikazu videlo se kako dva neprijateljska broda beže. Nije primetio kada su umakli, ali to nije bilo nedavno – već su se nalazili daleko izvan njegovog dometa. Dalje i dalje sa svakim dahom. On se osmehnu, primeti ukus krvi na usnama. Ugrizao se za obraz. Ni to nije pamtio. Polako, njegova svest se širila. Ne samo na njegov monitor, njegov ležaj i njegovo telo. Negde se oglašavalo upozorenje. Zadah dima i jarki miris sredstva za gašenje požara. Njegova glavobolja je procvetala u pulsirajuću neprijatnost a da on to nije ni primetio, dok je u šakama imao osećaj kao da su mu prsti bili izvijeni unazad i tek se sada vraćaju

u normalan položaj. On se obazre po palubi. Džozi, Miral i Karal, svi zagledani u njega. On podiže pesnicu. „Pobeda”, reče, i zakašlja se. Ali pobeda je imala svoju cenu. Dva broda iz njegovog pojačanja sa Ganimeda bila su uništena, posade mrtve, brodovi pretvoreni u staro gvožđe. Tri broda iz brodogradilišta na Kalistu moraće na popravku. Pela je pretrpela kvar sistema za recikliranje koji je bio nesnosan, ali trivijalan. Dovoljno da moraju da se vrate na nekoliko dana u brodogradilište kako bi ovaj bio popravljen i testiran. Džonsonovi čankolizi iz ASP-a prošli su gore, više ih je izginulo, ali opet, Marko nije mogao sebi da dozvoli još mnogo ovakvih uspeha. A da stvar bude gora, sada mu je držao predavanje Niko Sandžrani. „Ovo mora da prestane”, rekao je sitni ekonomista s ekrana. „Oštećenje infrastrukture je sve gore, i što se više krivulja bude odvajala, to će teže – bolje reći nemoguće – biti da je vratimo natrag.” U kancelariji koju je rekvirirao na Kalistu za komandu Slobodne mornarice, Marko se zavalio u naslon stolice i zatvorio oči. Poruka je odaslana sa jakom enkripcijom, a mesto slanja i prijema odgovora bilo je skriveno pod slojevima matematike. Bio je siguran samo u to da je Sandžrani dovoljno daleko da svetlosno kašnjenje i ograničenja opreme onemoguće razgovor u stvarnom vremenu. Za to je Marko bio duboko zahvalan. „Mogu ponovo da pošaljem analizu”, zacvileo je Sandžrani. „Ali ova situacija pogoršava stvari više nego što brojke pokazuju. Više. Šta god je potrebno da ovo zaustaviš, moraš tako da postupiš. Ako ubrzo ne počnemo da gradimo zasebnu ekonomiju razmene – a kad kažem ubrzo, mislim na pre više nedelja ili meseci – možda ćemo morati ceo projekt da osmislimo iznova. Možda ipak nećemo moći da se odvojimo od valute unutrašnjih planeta, a onda možemo da budemo politički nezavisni koliko god želimo, samo da bi se to opet vratilo na finansijsku stegu unutrašnjih planeta, od koje smo od samog početka i hteli da umaknemo.” Sandžrani je izgledao umorno. Pod stresom. Koža mu je imala pepeljastu nijansu, a oči su mu utonule u duplje. S obzirom na to da se zavukao u neku rupu na bezbednoj udaljenosti od bitke, to je prilično ličilo na glumu. Marko zaustavi poruku – bilo je u njoj još dvadeset minuta – pa sroči svoj odgovor. Nije bio dug. „Niko”, reče on blago. „Previše mi uticaja pripisuješ. Niko od nas nema moć da kontroliše zverstva koja će Zemlja, Mars i njihovi

zavedeni saveznici u Pojasu počiniti kako bi nas zaustavili. Možemo samo da se držimo svojih principa i svojih snova. Apsolutno ćemo pobediti, jednog dana. Kada unutrašnji polože oružje i ostave Pojas na miru, bićemo u mogućnosti da ovo okončamo. Do tada, jedine opcije su nam da se branimo ili dozvolimo da naš narod strada. A tu neću praviti kompromise, baš kao što znam da nećeš ni ti.” Tako. Trideset sekundi za odgovor na trideset minuta uzbuna rvačkog buncanja. To znači biti efikasan. On odasla poruku natrag istim komplikovanim putem, proveri vesti – bitka kod Titana je zašla u drugi dan s teškim gubicima na obe strane, i još je bilo prerano da zna je li u njoj pobedio ili izgubio – i izveštaje o radu na njegovim brodovima – Pela je bila spremna za lansiranje, ali će pratnju moći da ima tek za tri dana – i onda se osovio na noge i otišao u salu za sastanke. Šta god bila ranije – radni prostor za inženjere, zgrada obezbeđenja, skladište – prostorija je sada bila sedište ratnog veća Slobodne mornarice. Karal, Krilati, Filip, Safta sa Pele. Kapetan Lister sa Srebrnjaka, kapetan Čou sa Line. Sedeli su na belim tapaciranim stolicama, i izgledali zvanično zahvaljujući uniformama. Poustajali su i salutirali mu kad je ušao u prostoriju. Osim Filipa, koji mu je klimnuo kao sin roditelju. „Hvala vam što ste došli”, reče Marko. „Moramo da poradimo na planovima. Ovaj napad ne sme proći bez odgovora. Moramo da organizujemo protivudar i pokažemo unutrašnjima da nas nisu zaplašili. Da pokažemo svoju snagu.” Žamor saglasnosti prođe prostorijom, iako niko nije progovorio dovoljno glasno da bi ga ćuli. Kako se ne bi izdvajao. Izuzev, na njegovo iznenađenje, Filipa. „Još jedan?”, reče njegov sin. „Jer poslednji veliki gest je prošao toliko dobro, que?” Marko se ukoči. Bes u Filipovom glasu – više od besa, prezir – bio je za njega kao šamar. Svi ostali u prostoriji zanemeše na svojim mestima. „Imaš nešto da kažeš, Filipito?”, upita Marko, glasom tihim i mirnim, punim pretnje. Ali Filip odluči da to ne želi da čuje. „Da, nešto. Već smo razgovarali o ovome, da? Napustili smo Cereru, a ti si rekao kako nam je potreban plan da pokažemo snagu. Protivnapad. Da nas se i dalje plaše. Već smo ovo radili ranije, a evo nas sada opet” Filipovo lice je bilo zajapureno, dah ubrzan i težak, kao da je dotrčao kako bi bio tu. „Samo što prošli put nisu bili esâ coyos la, je li