Pepeo Vavilona - James S. A. Corey

Oksana zevnu, protegnu se, spusti joj ruku na rame. „Hej, kapetanice”, reče ona, glasom nejasnim od sna i posledica snošaja. Mičio uzdahnu, osmehnu se. „Navigatorko Buš”, reče ona, odgovorivši na Oksaninu šaljivu zvaničnost, preplevši prste sa njenima. „Trebalo bi da spavaš.” „Baš kao i ti. Možeš li?” „Ne”, reče Mičio. „Ako to postane problem, obratiću se autodoktoru. Uzeću nešto.” „Kakvo je stanje?” Mičio umalo ne upita: Stanje čega? Ali to bi uradila samo kako ne bi morala previše da razmišlja. Znala je da Oksana misli na reakciju Slobodne mornarice. Ima li bojnih brodova koji su sada pod potiskom u poteri za njima? Da li su na njih lansirana dalekometna torpeda sa brodova i stanica u Pojasu, u nadi da će prići tiho i dovoljno brzo da savladaju njihove odbrambene topove? Mičio se pomeri da je poljubi u čelo tik kraj ivice kose. Oksanina kosa je mirisala na mošus i lažnu vanilu koju je najviše volela. Bio je to divan miris. „Svi nas mrze, ali niko još ne puca”, reče. „Ali pucaće.” „Hoće. Ali stvorili smo malo ostrvo sigurnosti. Pošto su sada prihvatili naš danak, možemo da odemo na Cereru ili bilo koju drugu stanicu koju Fred jebeni Džonson bude zauzeo, a da nas Marko ne prati. Osim ako nije spreman za bitku do kraja sa unutrašnjima.” „U kom slučaju neće ni biti zaista važno da li smo tamo ili ne”, reče Oksana, usnama uz njenu ključnu kost. „A ti? Jesi li ti dobro?” Konot izvede kompleksni potisak u obliku vadičepa, ležaj za ubrzanja se pomeri na jednu stranu, potom na drugu. Vaseljena kao da se zavrte oko nepomične tačke njihovih tela. Mičio slegnu rukama u tami. „Ne znam. Znam šta je moj projekt. Da pribavljam stvari koje su Pojasu potrebne i dajem ih onima kojima su najpotrebnije. Ali... za to nam niko neće reći hvala.” „Neki hoće” reče Oksana. Onda, trenutak kasnije: „Mislim, neće niko ko ima moć.” „Ipak, zar nije to ono što mi radimo?” „Radimo?”, upita Oksana, protrljavši oči da odagna san iz njih. „Ako nas ne voli niko ko ima moć, dođavola, stvorimo sami moć za sebe.”

Dvadeset četvrto poglavlje: Praks Jutarnja rutina je bila ista. Praks je ustajao prvi, da otapka do kuhinje i dalje u kućnom ogrtaču i papučama. Pristavljao je čaj i pripremao doručak za porodicu. Palačinke sa slaninom za devojčice. Crveni pirinač i jaja za njega i Džunu. Puštao je muziku preko sistema. Obično nešto smireno i lutajuće, ono što je Džuna nazivala njegovom muzikom za masažu. A negde u vreme kada bi se pirinač skuvao i slanina reš ispekla, on bi čuo zvuk Džuninog tuša i glasove Mej i Natalije. Ovog jutra devojčice su prijatno brbljale jedna s drugom. Drugim jutrima dešavalo se da sikću i svađaju se. Kad bi voda Džuninog tuša stala, on bi nasuo prvu palačinku u pekač, uz dva jajeta. Trebalo im je potpuno isto vreme da se ispeku, pa je mogao da okreće i jedno i drugo, po jedno svakom rukom. Bilo je to razmetanje, ali kada bi Mej to videla, uvek bi se nasmejala. Džunin zastrašujući glas začuo bi se iz hodnika i poterao devojčice kroz njihove jutarnje rituale – umivanje, češljanje, oblačenje. A kada bi se svi okupili oko stola, Praks jedini ne bi imao na sebi odeću za posao. Devojčice bi ga zadirkivale zbog toga što je lenj i ne skida kućni ogrtač sa sebe, iako je on uradio najviše od svih, a on bi se pravio da je uvređen iako to zaista nije bio. Posle doručka, Džuna bi povela devojčice u školu na putu prema poslu, ostavljajući ga samog da opere sudove, i sam se istušira, pripremi za laboratoriju. Nije to bilo nešto o čemu su ikada raspravljali. Jednostavno su im se tako formirale domaće navike. Praks je to voleo tako. Bilo mu je više nego dosta pustolovina u životu. Više je posla obavljao kada su stvari bile predvidljive. Zasladio je čaj istim sirupom kojim je prskao palačinke, ostavio tanjire i čaše pune hrane na njihova mesta, i samo ostao da sedi sa svojim pirinčem i jajima kada je Džuna ušla, terajući devojčice ispred sebe kao gonič, u tradiciji majki tokom čitave istorije.

Mej je bila malo tiša nego obično, Natalija malo vedrija, ali obe u okviru margine za grešku. Džuna je isključila muziku dok su sedeli i razgovarali. Praks nije primetio kada je razgovor postao opasan. „Šta znači otpor?”, upitala je Natalija. Lice joj je bilo ozbiljno i trezveno, i za tako malo stvorenje, nekako komično. „To je mera za protok elektrona kroz nešto”, reče Praks. „Vidiš, mi mislimo da struja teče kroz žice na isti način na koji voda teče kroz cevi. U stvari je to komplikovanije kad se spustite do kvantnih nivoa, ali jeste veoma, veoma dobar model.” „A modeli nam služe da shvatimo stvari”, reče Natalija. Ponosna na sebe zbog toga što je upamtila frazu koju su on i Džuna toliko dugo već koristili s devojčicama. Mislio je da Natalija još nije dovoljno velika da to shvati, ali porašće. A Mej ga je povremeno iznenađivala svojom pronicljivošću. „Da”, reče Praks. „Baš tako. Dakle, otpor pokazuje koliko je elektronima teško ili lako da kroz nešto teku.” Natalijino malo čelo se nabra. Mej je gledala u stranu, a Džuna je najednom bila veoma mirna. Što je bilo čudno. Ali on je video da ga devojčice ne razumeju, pa je pokušao ponovo. „Zamislite onda da imate jednu veliku slamku”, reče, demonstrirajući to rukama. „I kad je stavite u svoj sok, baš vam je lako da pijete. Ali onda uzmete malecnu malecnu slamčicu, i morate da se pomučite da popijete istu količinu soka iz čaše. Velika slamka je kao nešto bez mnogo otpora, dok je mala slamka nešto sa mnogo otpora.” Natalija krajnje ozbiljno klimnu. Kao da je mogao da vidi njen pokušaj da reši tu zagonetku. „Je li to dobro ili loše?”, reče ona. Praks se nasmeja. „Nije ni dobro ni loše. To je samo deo ustrojstva vaseljene. E sad, ako imate kolo u kojem želite baš mali otpor, a on nije takav, to onda nije naročito dobro kolo. Ali samo zato što nije uradilo ono što ste htele. Ako bi vam za nešto zatrebao veliki otpor, možda bi se upravo to kolo savršeno uklopilo. Nema to veze s pitanjem je li dobro ili loše. Stvari prosto tako funkcionišu.” „Vreme je da krenemo”, reče Džuna, glasom koji je zazvučao oštro. Bio je to glas koji je koristila kada joj je nešto smetalo. A imale su još gotovo petnaest minuta pre nego što su zaista morale da izađu. Možda se u laboratoriji za biofilmove dešavalo nešto za šta on nije znao. Kad su otišle, ponovo je uključio muziku, oprao sudove, istuširao se, obukao za posao. Sobe su izgledale pogrešno bez njih, a dodatno vreme koje je proveo sam prazno i nekako zlokobno. Tokom čitavog

puta do stanice metroa, bio je zabrinut zbog toga što nije znao da li se Mej setila da uzme svoj lek. Nameravao je da vožnju kroz cevku metroa iskoristi da razmotri nove skupove podataka o kvascu sakupljaču, ali oči su mu stalno klizile s ručnog terminala i podizale se prema ekranima preko puta. U toku su bile vesti, ali on nije čuo reči od tandrkanja cevke i glasova drugih putnika. Brodovi su se borili, ali on nije mogao da razabere gde. Zemlja. Japet. Palada. Cerera. Mars. U praznini između svetova, daleko od svega. Sve je to bilo moguće. Mogao je jedino da bude siguran da se to nije dešavalo ovde, i to samo zato što se nije čulo vrečanje sirena za uzbunu. Na centralnoj stanici, polovina putnika se udaljila u zasvođenu odaju za promenu linije, ustupivši mesto drugoj bujici ljudi koja je nailazila. Među njima je bilo i pet-šest muškaraca u uniformama Slobodne mornarice. Slobodna mornarica je sada počela da otvoreno nosi oružje o opasaču, a njeni pripadnici su hodali razmetljivo. Činilo se da su dve civilne devojke s njima, nasmejane, usred flertovanja. Ona starija kao da nije imala više od dvadesetak godina. Nije bila toliko starija od Mej. Ne zaista. Praks ponovo obrati pažnju na kanal s vestima, a potom na ručni terminal. Još nije mogao da se usredsredi na njega, ali nešto u vezi s muškarcima iz Slobodne mornarice nagnalo ga je da se oseća prijatnije spuštenog pogleda. Srce mu je pumpalo malo brže, leđa su mu bila stegnuta. On nije učinio ništa loše, ali utisak da je ugrožen i iskustvo krivice bili su toliko blisko povezani da mu je bilo teško da jedno oseti bez drugog. Kada je bio student na nižem univerzitetu, morao je da pohađa nastavu iz društvenih nauka – književnosti, drame, likovne umetnosti. To je trebalo da mu pruži široko obrazovanje. Odlučio se za filozofiju u nadi da će u njoj biti nečeg poput strogosti. Najveći deo tog iskustva bio je zaboravljen, sećanja isprana u decenijama neuroplastičnih podešavanja. Ono čega je još mogao da se seti bilo je nalik na san i fragmentarno. Ali dok je sedeo tamo, utiskujući se dublje u sedište dok se vagon metroa peo prema površini, dok su mu zujanje i tandrkanje cevke vibrirali uz kičmu i dok je slušao preterano glasan smeh vojnika, jedan trenutak mu se živo vratio. Njegov profesor – gojazan proćelav muškarac sa tenom alkoholičara koji je odavao takav utisak inteligencije da se činilo kako ova savija prostor oko njega – podigao je ruku i izgovorio frazu: teror normalnog. Praks je bio gotovo siguran da je to imalo nekakve veze sa Hajdegerom, ali ovde i sada, mislio je da razume to bolje nego ti to vreme.

Ovako su sada stvari izgledale. Ovo je postalo normalno. Nadao se da će provesti jutro u sopstvenom istraživanju, ali Kana i Brajsova ga nisu pustili čak ni da stigne do svoje laboratorije pre nego što su stupili u korak kraj njega. „Proverio sam otvorenu particiju i mislim da je možda došlo do problema sa transferom podataka”, reče Kana. „U direktorijumu sa skupovima podataka nalazio se samo Ks18 do devete serije.” „Ne, ne” reče Praks. „Znam. Nisam još stigao da ih prebacim. Nameravao sam, ali mi je nešto skrenulo pažnju.” Brajsova se oglasi tihim zvukom iz grla. Praks je to shvatao, i nije joj zavideo. Od smrti Karvonidesove, Brajsova je bila u nezavidnoj situaciji zato što je morala da obavlja sopstveni posao i pokriva svoju mrtvu nadzornicu. Svakog dana, Praks je smerao da prebaci sve kritične podatke na otvorenu particiju. Nije umeo čak ni da objasni zbog čega se još nije naterao na to. Naprosto, kao da je stalno iskrsavalo nešto drugo. „Šefe”, reče Kana, „trebaju nam najnoviji podaci za Ks1810 osim ako ne želiš da požurimo sa novom serijom.” „Ne možeš požurivati novu seriju”, reče Praks. Stigli su do vrata Praksove laboratorije. Kana nabi ruke u džepove, stisnute vilice, očiju fokusiranih negde oko deset centimetara levo od Praksa. „Znam. Ali...” „Uradiću to sada”, reče Praks. „Dajte mi pola sata.” On šmugnu u svoju laboratoriju i zatvori vrata za sobom. Kana i Brajsova ostaše jedan dugi trenutak sa druge strane peskiranog stakla, a onda se udaljiše. Praks sede za svoj sto. Želeo je da proveri nivoe vode i izvuče nove uzorke iz hidroponika. Bio je u iskušenju da radi samo to nekoliko minuta, da odloži pregled particije Karvonidesove. Ali rekao je da će to uraditi sada, a zaista im je bilo potrebno da započnu testiranje na životinjama. On uključi direktorijum osoblja, ukuca svoj pristupni kod i pusti sistem da obavi ritualnu biometrijsku proveru. Onda, sa dubokim uzdahom i slutnjom sve veće strepnje, uđe u particiju mrtve žene. To je bio njegov posao. Nije trebalo ni zbog čega da se oseća anksiozno. Dva skupa podataka bila su zaključana za izmene, pa je morao da ih zatvori pre nego što je mogao da ih premesti. Nije to bilo teško, ali je potrajalo još nekoliko sekundi. Moraće da prođe i kroz njene poruke. Da bude siguran kako je sve što je zahtevalo pažnju prosleđeno dole Brajsovoj ili gore Makonelu. Sve što je bilo namenjeno lično njoj mogao

je da prenebregne. Nije morao da njuška, a verovatno bi mu bolje bilo i da ne zna. Osim što je jedna od poruka u temi pominjala Džejmsa Holdena. NOVI SNIMAK DŽEJMSA HOLDENA SA CERERE, pisalo je tamo. Džejms Holden, koji je spasio Mej. I samog Praksa. I sve ostale. Praks nije nameravao da otvori taj snimak. Bilo je to više refleksno. Ovo izgleda zanimljivo – o čemu se radi? Na snimku, baš kao što je bilo i obećano, Džejms Holden je usrdno gledao u kameru. S jedne strane, produkcija je izgledala profesionalno. Video se nije prekidao niti drmusao. Boje su bile brižljivo modulirane kao na kanalu s vestima. Kad je Holden progovorio, glas mu je bio jasan i oštar, ali ne i prodoran. Ali Holdenovo vladanje je bilo nespretno autentično, toliko poznato i neuvežbavano da se Praksu učinilo da ga ponovo vidi tu, od krvi i mesa. „Ovde Džejms Holden sa stanice Cerera. Danas radimo treću epizodu ovog serijala s neizvesnim krajem, i zaista se nadam da svi ovo rado očekujete. To posebno važi za sve moje prijatelje i porodicu na Zemlji i Marsu. Kažem to svaki put, ali radimo ove klipove i intervjue kako bi ljudi kod kuće mogli da povežu lica i glasove sa stvarnim ljudima u Pojasu. I... da. Stoga, dozvolite da vas upoznam sa...” Slika pređe na visoku devojku iz Pojasa koja je sedela u brodskoj kuhinji Rosinantea. Praks se nagnu napred. On je sedeo upravo tamo gde je sada bila ona, i to u najgorem periodu svog života. Osetio je talas nostalgije kao da je video svoj stan na višem univerzitetu – poznato mesto koje mu je nekada bilo važno – u kontrastu s tom novom devojkom. „Alis Kaspar.” „Sjajno. Dobro, a gde živiš?” „Na stanici Cerera. U distriktu Salutorg.” Praks je odgledao čitav snimak. Tapšanje i žongliranje šin-sina koje je Zemljanina izgleda oduševilo i fasciniralo. Koliko je devojci bilo neprijatno zbog njega i kako on to kao da nije primećivao. Flertovanje starije žene po imenu Tija s njim. Bilo je to... očaravajuće. Uz sve vesti o ratu i smrti, uz sve slike brodova koji jedni druge pretvaraju u opiljke od metala i keramike, vreće sa mrtvima na Zemlji, Holdenov video bio je beznačajan. Prijatan. Besmislen. Sladak, čak. Snimak se završi. Iznenađen, Praks shvati da su mu se oči napunile suzama. On obrisa obraz manžetom jednog rukava, i prenu se kad sledeća poruka automatski otvori svoj sopstveni snimak. Neka žena mršavog lica i kože tamnije od Džunine, ali sa istim dubokim očima

boje lešnika osmehivala se kameri. Slika se malo drmala, i boje nisu bile tako profesionalno tonirane kao Holdenove. „Ovde Fatima Krean, u odgovoru Džejmsu Holdenu i svim dobrim ljudima u Pojasu. Mi smo u logoru za izbeglice koji je otvorio guverner Arekipe, i danas želim da vas upoznam sa ženom čija kausa 3 privlači pažnju i puni stomake, kako se čini, svakoga u gradu.” Praks je gledao, opčinjen. A kada se to završilo, još jedan videosnimak, sada iz Šangaja, gde je neki starac sa jarmulkom na glavi intervjuisao muzičku grupu momaka koji su etnički pripadali narodu Han o njihovoj muzici, a onda ih posmatrao u sokaku dok su se oblaci boje blata kovitlali iznad njih. Praks nije mogao da odvoji pogled. Tiho kucanje začu se na vratima. Brajsova proviri unutra. „Izvinjavam se što vas prekidam, gospodine, ali...” „Ne ne ne, u redu je. Evo, prebacujem.” Praks zgrabi izveštaje Karvonidesove sa podacima – nijedan od njih više nije bio zaključan za izmene – pa ih premesti na otvorenu particiju. „Trebalo bi da sada možete da im svima pristupite.” „Hvala, gospodine” reče Brajsova. A onda: „Da li ste dobro?” „Dobro sam”, reče Praks i ponovo obrisa oči. „Samo nastavite s poslom.” Ona zatvori vrata. Dva sata su mu nekako izmakla, i moraće da požuri kako bi uzeo sve uzorke pre ručka. Mogli bismo da spasimo živote. Jednom porukom. Praks zatvori particiju mrtve žene, stavi je pod administrativni ključ. Nije imao vremena da razmišlja još o tome. Čekao ga je posao. Da bi nadoknadio propušteno, proverio je uzorke tokom pauze za ručak, dograbivši nekoliko zalogaja pirinča i pečuraka pre sastanka upravnog tima. Posle toga, bilo je vreme da ode po Mej i Nataliju u školu, ali poslao je poruku jednom od ostalih roditelja u njegovoj roditeljskoj kooperativi. Devojčice su mogle da odu da se igraju sa drugom decom dok se Džuna ne vrati kući. On je ostao, javivši se Brajsovoj i Kani. Uverivši se da svako kome je potreban pristup skupovima podataka može do njih da dođe. Sve mu je izgledalo neobično sneno i lako. Kao da posmatra kako neko drugi to radi. U svojoj kancelariji, ponovo je proverio dnevnu probu na uzorcima. Koliko je bilo rastvorenog ugljen-dioksida u vodi, koliko azota, kalcijuma, mangana. Biljke su se dobro držale, ali dok svi rezultati ne budu analizirani, on neće znati sa čim to ima posla. I to je bilo u redu.

Odupirao se porivu da ponovo otvori particiju Karvonidesove. Da pronađe druge snimke koje je Holden pripremio ili nadahnuo. Bila je to loša ideja. Umesto toga, čekao je, radio, gledao kroz staklo. Samo je Brajsova ostala, a njena radna stanica bila je na drugom kraju dugačkog i zakrivljenog hodnika. Zatvorio je svoj terminal, odjavio se, otišao u muški toalet i sačekao. Oprao ruke. Sačekao. Onda je nehajno izašao u glavnu prostoriju, svratio do jedne od stanica, otvorio terminal prijavivši se kao gost, pristupio skupovima podataka i protokolima koje je nadzornik Praksidajk Meng nemarno smestio u otvorenu particiju bez ograničenja pristupa. Na ekranu se ukazao bledoplavi logo, zastava Ganimeda. Poslao je kopije Semjuelu Džabariju i Ingrid Dinejahce na Zemlji i Gormanu Leu na Luni. Jedina poruka glasila je MOLIM POTVRDITE OVE REZULTATE. Onda je zatvorio terminal i izašao u zajedničke hodnike. Sve je izgledalo svetlije nego što je trebalo da bude. Nije mogao da ustanovi da li je umoran ili nemiran. Ili oboje. Svratio je do štanda sa rezancima između stanice metroa i kuće. „Bez krova” 4 za njega i Džunu Prženi tofu za devojčice. I – luksuz – pirinčano vino. I okrugla keramička posuda sa sladoledom od zelenog čaja kao desert. Kada je stigao kući, Natalija je cvilela zbog toga što mora da vežba tablicu množenja, a Mej se zatvorila u sobu kako bi razmenjivala poruke sa drugaricama iz škole i gledala zabavne kanale dečaka tri ili četiri godine starijih od nje. Da je bilo neko drugo veče, on bi insistirao da se svi okupe za stolom za večera, ali nije želeo nikoga da uznemiri. Poslužio je rezance u keramičkim činijama pogodnim za reciklažu sa šarom vrapca na grančici, odneo jednu Nataliji za njen sto, drugu Mej, koja je bila opružena na svom krevetu. Sada je bila tako velika. Ubrzo će biti viša od njegovog ramena. Njegova mala devojčica, za koju niko nije očekivao da će preživeti, a vidi je samo sada. Kad joj je poljubio teme, podigla je upitno pogled prema njemu. Klimnuo je prema njenom ekranu sa produhovljenim mladićima. On i Džuna su seli za sto zajedno, gotovo kao da se ponovo zabavljaju. Pogledao je u nju: u zaobljenost njenog obraza, mali ožiljak na njenom levom zglavku, blagi prevoj njene ključne kosti. Kao da želi to da sačuva za neki nastupajući dan kada ona neće biti tu. Ili on. Pirinčano vino ga ujede za usta. Možda je oduvek bilo takvo – istovremeno hladno i zagrevajuće – a on samo to obično nije primećivao. Džuna mu je ispričala kako joj je protekao dan, govorila mu

je o kancelarijskoj politici i dvorskim intrigama u kraljevstvu biofilmova, a on je slušao njene reči kao da sluša muziku. Neposredno pre nego što je uklonio njihove sudove i otvorio sladoled, ona je posegnula preko stola i uzela ga za ruku. „Jesi li dobro?”, rekla je. „Čudno se ponašaš.” „Dobro sam”, reče on. „Loš dan na poslu?” „Ne, mislim da nije”, reče on. „Mislim da je možda bio veoma dobar.”

Dvadeset peto poglavlje: Fred „Džejms Holden je upravo gusarenje proglasio legalnim” reče Avasarala sa Lune, pa zastade. Obrve su joj bile visoko na čelu, i malo je klimala glavom. Kao da podstiče ne baš bistro dete da je shvati. „Primio je opljačkani brod. Od gusarke. I onda joj još zahvalio za svoj udeo u posranom plenu, da bi je ispratio mahanjem dok se udaljavala pod potiskom. A ti, Kasapin Stanice Anderson, veliki Šta God Jebote u ASPu? Sedeo si tamo sa kitom u ruci i pustio ga da to uradi. Mislim, znam ja da je Holden – Holden, ali pustila sam te da se dokopaš Cerere zato što sam mislila, jebote, da si makar ti odrasla osoba.” Odmakla se od kamere, zavrtela glavom i slomila ljusku na zrnu pistaća. „Imala sam bolje mišljenje o tebi, Džonsone”, reče. „Zaista jesam. Život mi se pretvorio u trajno otkrovenje da nisam bila dovoljno cinična.” U ovom trenutku, bilo je prilično jasno da ona govori samo kako bi je utešio zvuk sopstvenog glasa. On proveri podatke o snimku. Još deset minuta. Možda će doći i do nečeg važnog, pa je pustio da se to reprodukuje dok je koračao kroz spavaću sobu. Njeni oštri suglasnici i parajući samoglasnici stvarali su neku vrstu muzike u pozadini dok je on vadio večernje lekove iz noćnog stočića. Pet pilula i čaša vode. Pilule su bile kredaste i gorke na njegovom jeziku, i čak i kad ih je sprao niz grlo, morao je da trpi njihov gadan ukus u ustima. Radni dan od dvadeset sati bio je za nekog mlađeg, još je on to mogao da postigne, ali ranije je njegova odlučnost spram vaseljene mogla da izgleda i kao osnova za fer borbu. Sam bes bi ga nosio napred, a možda bi ga premor kao kazna nagnao da oseti kako okajava svoje grehe. Sada je preživljavao na kafi i lekovima za krvni pritisak i trudio se da spreči dodatni raspad sistema. Izgledalo mu je to manje romantično. „Izgleda da je Ričardsova šibom gotovo dovela u red ono što je

preostalo od Marsovog parlamenta”, reče Avasarala, „pa se nadam da ćemo nešto dobiti od nje. Samo uveravanje da se neće popišati na našu strategiju kako bi ova više zasmrdela na nju bilo bi dovoljno. Sauter se zalaže za Ren ili Paladu, zavisno od toga želimo li da učvrstimo saveznike koje već imamo, koliko god da su bezvezni, ili da Inarosa ostavimo bez proizvodne baze. Admiral Stejsi se protivi i jednom i drugom iz straha da suviše ne rastegnemo linije naših brodova.” Obe strategije su bile pogrešne. Moraće da to objasni. Ona pritisnu čelo prstima. Kratak, isprekidan uzdah. Na trenutak, izgledala je manja. Ranjiva. Za nju je to bio čudan izgled. „Imali smo još dva meteora. Jedan od njih je imao premaz za nevidljivost, ali smo ga uhvatili. Ovog puta. Duboki sistemi prosejavaju sve njihove podatke u potrazi za još kojim. Ali toliko je jeftino gurnuti nešto tako da se ispreči orbiti da bi Inaros mogao da napravi stotinu takvih. Rasporedi ih na više meseci. Godina. I posle jednog veka, mogli bismo da ugledamo nešto u petlji iz ekliptike sa porukom koja glasi ’Ovo vas guzi Slobodna mornarica, hvala lepo’. Unuci mojih unuka moraće da čiste to sranje.” „Nadam se. Ako pobedimo”, reče Fred ekranu. Ali snimak nije mogao da ga čuje. On pređe u kupatilo, a ekran se pomeri kako bi ga pratio. Ono najbolje u guvernerovim odajama bio je tuš. Širok poput kišne oluje, a čitav pod bio je odvod sa rešetkama koji je radio čak i pod trećinom gravitacije. Fred se skinu da sa kože spere dnevni znoj i prljavštinu dok je Avasarala mlela dalje o najnovijim obaveštajnim podacima o stanju stvari na kolonijalnim planetama (nije bilo nedvosmislenih podataka, ali situacija je verovatno bila loša), izveštajima o brodovima koji su nestali prošavši kroz kapije (nekoliko teorija i nada da će podaci o letovima sa Medine biti od pomoći ako ikada postanu dostupni), i situaciji na Zemlji (očekivani drugi talas smrti zbog kolapsa u ishrani, sanitarnim uslovima i medicinskoj infrastrukturi počeo je da se pomalja). Pošto se osušio, Fred je izvukao novu košulju, čiste pantalone. Debele, meke čarape. Sitna životna zadovoljstva. Avasarala je nastavila da iznosi svoj izveštaj, uranjajući u nepotrebne pojedinosti i uzgredne komentare kao da je usamljena i ne želi da se suoči sa prazninom i tišinom sopstvenih prostorija na Luni. Ali čak ni ona nije mogla da drobi doveka. „Očekujem da mi se javiš”, reče. „I jebote, ozbiljno ti kažem. Ne daj.

Holdenu. Da. Proglasi. Nijedan. Novi. Zakon.” Fred sede na ivicu kreveta, zatvori oči i pusti da mu glava klone u šake. Bio je sada budan duže od trideset sati, i nazirao je početak nove smene. Pregovori sa sindikatima, prilagođavanje decenijama starih ugovora novoj situaciji. Preseljenje stanovništva iz njihovih rupa, zatvaranje velikih delova stanice kako bi se sačuvale zalihe koje imaju. Deo njegovog uma ophodio se prema tome kao prema vanrednom stanju. Prema rani čije se krvarenje moralo zaustaviti dok ne stigne pomoć. Tri, četiri puta tokom smene, setio bi se da pomoći nema. Da će odluke koje donese danas imati posledice godinama. Zauvek. Iskušenje da legne, spusti glavu na jastuk i dozvoli krmeljivim, umornim očima da se zatvore bilo je snažno kao što su to bili glad i seks pre četiri decenije. Teret te zamisli povlačio ga je dole koliko i iscrpljenost. Bilo je glupo da se bilo ko, a kamoli muškarac njegovih godina, toliko napreže, a guvernerov krevet je bio mek i primamljiv, čaršavi čisti i uštirkani. Ali ako to učini, oči će mu se otvoriti istog trena kad mu glava dodirne jastuk. Nemir će ga naterati da se krivi, gužva čaršave između nogu sve dok ne odustane, posle dva ili tri protraćena sata. Još jedna smena, i biće dovoljno iznuren da pilule mogu da dejstvuju. Pašće u tamu iza svojih očiju i svest će mu se blaženo ugasiti. Ali ne još. Njegova prva ljubavnica – Dajen Redston, tako se zvala – imala je frazu za takve trenutke. Lepe šume, kazala bi ona, i onda ustala sa njihovog kreveta i otišla na posao. Nije razumeo odakle joj to sve dok nisu prošle godine posle njihovog poslednjeg rastanka. Sada kad je razumeo, nije mogao da ne oseti iracionalnu odbojnost prema Robertu Frostu. On izvadi svoj ručni terminal, osmotri sebe kroz njegove sićušne oči, pa pritisnu snimanje. „Poruka primljena. Uradiću koliko mogu da zauzdam našeg zajedničkog poznanika. Ali isto tako želim da napomenem kako bi bilo budalasto protraćiti resurse. Ni ti ni ja nismo u mogućnosti da radimo neke stvari koje Holden i njegovi mogu. Kad smo već kod toga, prilažem i manifest onog što je pronađeno na Minskom. To je velik brod, dobro snabdeven. Kao vršilac dužnosti guvernera Cerere imam ovlašćenja da proglasim vanredno stanje i konfiskujem imovinu za opšte dobro. To nije Holdenov zakon, već jednostavno zakon. Trećinu tovara šaljem natrag na Zemlju, a Ogist Maršan i Betani Tomas lete kao pratnja. Ima tu dovoljno da održi u životu osrednje veliki grad. Znam da

je to samo kap u praznoj kofi, ali kofe se i pune kap po kap.” Pokušao je da smisli još nešto što bi valjalo reći, i nije mogao da zaključi ima li toga previše ili nedovoljno. Kako god ono može da sačeka. Ponovo je pregledao poruku, šifrovao je i poslao, a onda se oslonio o lakat i ustao sa kreveta. Biće kasnije vremena za spavanje. Obezbeđenje ga je sačekalo ispred vrata i otpratilo do kolica u glavnom hodniku. Njegova su bila okružena blindiranim staklom. Dok je sedeo u njima osećao se pomalo kao da je stavio glavu u akvarijum. Ali sve dok ne bude siguran da Inaros više nema svojih ljudi među milionima legitimnih građana, moraće to da trpi. A pošto nikada neće moći da bude siguran, može onda sasvim lepo da se navikne na to. Izbili su u hodnik – jedna bezbednosna kolica ispred njega i jedna iza, sa dovoljno prostora da bomba teško može da počisti sva odjednom. Logika bojišta. A sada je sve postalo bojište. Građani Cerere uklanjali su im se s puta, stajali su uza zidove hodnika i zurili dok su oni prolazili. Fred se osećao kao da bi trebalo da im se nakloni. Ili da im mahne. Anderson Dos – njegov stari prijatelj i neprijatelj – godinama je upravljao ovom stanicom. Nije mogao da zamisli kako se on nosi sa ovim. Ali Cerera je tada bila drugačije mesto. Guvernerova palata se nalazila blizu dokova, napolju kod stanične oplate, gde je rotaciona gravitacija bila najveća, a Koriolis najmanji. Rosinante je imao sidrište na istom doku kao i Minski, i kada su se Fredova kolica zaustavila kraj utovarne rampe, Džejms Holden je već bio tamo. „Baš sam se pitao nameravaš li da baneš” reče Holden dok se Fred izvlačio iz kolica. „Jer sam zaista morao da primetim da je neko pucao na nas.” „Stvarno? A gle mene: mislio da su pucali na gusare.” Holden zatvori usta i lice mu se malo smrknu. Ali on onda slegnu ramenima. „U redu, pošteno zboriš, ali bio je to svejedno potez do kurca.” „Nisu to uradili moji”, reče Fred, pošavši prema vazdušnoj komori Rosinantea. Holden shvati i krenu u korak s njim. „Pretpostavio sam to zato što nijedan drugi brod u floti nije tako postupio. I uzgred, hvala ti za to.” „Nema na čemu”, reče Fred dok su ulazili u brodsko spremište za tovar. Ejmos Barton – širokih ramena i prijazan – zaustavi mehaničko odelo kojim je upravljao i pusti ih da prođu klimnuvši glavom. Fred nikada nije sreo zloglasnu Klarisu Mao lično, ali devojka koja je

šmugnula iz lifta u mašinsko odeljenje nije se mogla omašiti. Viđao je on i čudnije saveze, ali ovaj je bio blizu vrha liste najčudnijih. Fred sačeka da i Holden stupi u lift, pa podesi kontrole na palubu za posadu. Kada više niko nije mogao da ih čuje, Fred nastavi. „Moram o nečemu da porazgovaram s tobom.” „Ima li to neke veze sa činjenicom da je neko pucao na nas, pošto sam i dalje nekako zaglavljen kod te stvari?” „Jedna moja ekipa radi na tome. Znamo da su to bili simpatizeri Slobodne mornarice, i znamo koje su skladište poharali kako bi došli do municije, i ne, nisam zbog toga došao.” „Nameravaš da me uhapsiš zato što sam pomogao jednoj gusarki?” Fred se zakikota. „Palo mi je na pamet, ali ne.” „Bobi? Jer nisam siguran da joj odgovara sve to sa ulogom ambasadorke.” „Nije ni to. Znaš da sam radio na organizovanju susreta na vrhu. Mislim na sastanak na najvišem nivou sa ograncima ASP-a koji nisu proglasili lojalnost Slobodnoj mornarici.” „Žurka u pidžamama.” Fred se trže. „Voleo bih da to ne nazivaš tako.” „Izvini. Samo mi se dopada ta slika tvog krajnje ozbiljnog sastanka lidera ASP-a.” Lift stade na palubi za posadu. Fred siđe, krenu prema Holdenovoj kabini. Njihovi koraci po podu zvučali su glasnije nego što je Fred pamtio, ali bilo je to verovatno zato što puna posada više nije bila tu da obezbedi u pozadini zvuke ljudskog života. Nije bilo razgovora, nije bilo muzike, nije bilo smeha. Ili se Fredu možda samo činilo da je tako. „Neće da dođu na Cereru.” Fred uzdahnu. „Ne dok je flota ovde.” „Ali ne mogu da preporučim da oteraš flotu.” „Ne, to ne bi valjalo. Dogovorili smo se za stanicu Tiho, ali samo pod uslovom da ne dođe nijedan brod UN ili Mornarice Kongresne Republike Mars.” Holden zastade kraj vrata svoje kabine. Čelo mu je bilo nabrano. Tako je izgledao mlađi nego što je bio. „Idemo u moju kabinu zato što ja imam onaj viski koji voliš, zar ne?” „Idemo”, reče Fred. Holden razmisli malo, slegnu ramenima i povede ga unutra. Kapetanova kabina je bila veća od ostalih na korveti, ali je izgledala manja zato što su u tom prostora bile i mnoge stvari koje su pripadale Naomi Nagati. Holden otvori jedan ormarić i izvadi

pljosku i dva mehura, puneći ih dok je govorio. „Kakve su šanse da se organizuje takav sastanak a da Marko to ne sazna?” „Slabe”, reče Fred, uzevši mehur koji mu je Holden pružio. „Ali to važi za sve što pokušamo da organizujemo. ASP nije obaveštajna služba. Ovde sve funkcioniše na glasinama i ličnim odnosima.” „Za razliku od obaveštajnih službi?”, reče Holden, a Fred se nasmeja. „U redu, pomalo je kao obaveštajna služba. Hoću da kažem, da, informacije će curiti, ako ne u pojedinostima, ono makar u. širokim potezima. Trud da se to sačuva kao tajna bio bi vežba iz frustriranja. I zapravo kontraproduktivan. Ako hodamo oko Slobodne mornarice na prstima, čini se kao da ih se plašimo. Imam bolje karte u rukama ako ovi ljudi vide da dolazim neuplašen. Ne kao budala, ali isto tako i nezastrašen.” „Na primer, na bojnom brodu”, reče Holden „Ali ne na nekom koji radi za Zemlju ili Mars. Možda ne. nekom nezavisnom koji je s vremena na vreme obavijao poslove za ASP. Na onom koji je Marko nekoliko puta već pokušao da raznese i omanuo u tome.” Viski je zaista bio veoma dobar. Bogat i kompleksan, sa aromaticima iz hrastovog bureta i prijatnim ujedom, On vrati mehur Holdenu i odmahnu glavom kada mu kapetan ponudi drugu dozu. Holden iskapi sopstveni mehur, razmisli načas, napuni ga i ponovo isprazni. „Znaš”, reče Holden, dok je vraćao mehure i bocu natrag u svoj ormarić, „da će Inaros poremetiti taj sastanak.” „Zbog toga ti ne šaljem poruke preko komunikacionog sistema. Ne znam koliko je toga kompromitovano, i veoma se uzdam u sigurnost vazdušnog zida. Ali istina je da se nadam, koliko god da čuvamo detalje od njega, da će pokušati. Ništa te ne razotkrije tako kao napad u besu. A ako te usmeri prema nama, Pa će moći malo da prodiše.” „Zar nisi protiv udruživanja snaga s njom?” „Jesam. Bio je to loš potez, i očekujem da za to platimo. Ali kad smo ga već povukli, trebalo bi da ga maksimalno iskoristimo. Bolje biti odlučan i pogrešiti nego dozvoliti im da vide kako se kolebamo.” Holden se nasloni na zid, prekrstivši ruke. Namršten. Fred sačeka. „Kako će se ovo završiti?”, reče Holden. „Nastavićemo s pokušajima da ga navedemo na grešku. On će to isto raditi nama, Ko god poslednji zajebe stvar, gubi. Ko god zajebe

stvar pretposlednji, pobeđuje. To ti je rat.” „Nisam siguran da sam te pitao za rat”, reče Holden. „Ne? Šta onda?” „Uvek si govorio da tražiš mesto za stolom. Kako ćemo pobediti u miru? Kako će se to završiti?” Fred je dugo ćutao, dok mu je osećaj tugovanja cvetao u grudima, gust i bolan. „Znači, iskreno? Ne znam kako će se završiti. Ne znam čak ni da li će se završiti. Posvetio sam život ovoj borbi. Najpre na jednoj strani, potom na drugoj. Ali kad sada pogledam? To što se dogodilo s kapijama. To što se dogodilo sa Zemljom. Ja to više ne prepoznajem. Radim i dalje ono što mogu jer ne znam šta bih drugo.” Holden udahnu duboko i ispusti vazduh kroz zube. „Kad bi trebalo da budemo spremni za polazak?” „Kazao sam Dramer da ću ovde pozavršavati stvari za dve nedelje. Voleo bih da krenem za četiri dana. Dok oni Markovi ljudi koji saznaju za to i dalje kuju planove. Tako da reaguju pre nego što budu spremni.” „U redu”, reče Holden. „Povešćemo te.” „Kazaću mojim ljudima da ti se jave kad god ti zatrebaju. Sam ću izaći”, reče Fred klimnuvši, i zaputi se prema liftu. Dok se spuštao natrag, zatvorio je oči i pustio da mu tanane vibracije mehanizma prožimaju tabane, uz bolnu kičmu, sve do temena. Još je toliko toga trebalo da uradi pre nego napusti Cereru. I dalje mora da se sastane s posadom Minskog, ali obećao je da će se pre toga posavetovati s Avasaralinim javnim pravobraniocem, tako da slučajno ne obaveže Zemlju na bilo šta izgovorivši pogrešnu frazu. A želeo je da se patrolne rotacije odrede najmanje za mesec dana, tako da ovo neočekivano odsustvo ništa ne poremeti. I želeo je da spava. Kad je ponovo izašao iz vazdušne komore, zacvrkuta mu ručni terminal. Nova poruka stigla je sa Zemlje. Od Avasarale. On zastade na širokom prostoru dokova. Rika aparata za recikliranje vazduha i zveket utovarnih mehaničkih odela. Miris maziva i prašine. Njegovo obezbeđenje već se kretalo prema njemu, spremno da ga vrati u akvarijum. On im mahnu da sačekaju i pusti poruku. Avasarala je bila u hodniku, i žustro je vukla noge pod lunarnom mikrogravitacijom. Izgledala je umorno koliko i on, ali na licu joj je bio tanak, veseo osmeh. U životu nije upoznao nikoga ko je mogao da bude toliko veselo razočaran u čovečanstvo. „Poslala sam tvoj spisak mom koordinatoru za pružanje pomoći”, rekla je ona – kad tačno? Pre osam minuta? Deset? Nekada je bio u

stanju da izračuna u glavi svetlosno kašnjenje. „Nije baš doživeo orgazam, ali mislim da bi poželeo da te odvede na piće kad navratiš u grad. Budi oprezan s njim. Ruke mu nikad ne miruju.” Prekinu je neko izvan kadra. Avasaraline oči skrenuše s kamere i ona zavrte glavom. „Hoće li i dupe da mu obrišem? Posao mu je da donosi odluke, a ne mene da pita kako treba da odluči.” Glas ispunjen poštovanjem kratko reče da, madam ili nešto slično, i ona krenu dalje. Fred shvati da se smeška. Dok mu je bila neprijatelj, bila je dobra u toj ulozi. Sada, pošto su sarađivali kao saveznici, to koliko su bili isti gotovo ju je činilo ljudskim bićem. „Gde sam ono stala? O da, takozvana pomoć u zalihama. Šaljem spisak onoga što nam je najpotrebnije na površini. Ako ugrabiš priliku da to doturiš Mičio Pa, molim te, uradi tako. Izgleda, jebote, da smo sada svi gusari.”

Dvadeset šesto poglavlje: Filip Noć pre nego što je Pela napustila stanicu Palada, Rozenfeld je priredio večeru za Marka i ostale kapetane. Sala je bila ogroman otvoreni prostor projektovan kao građevinski odeljak, ali sada izmenjen u neku vrstu prestone dvorane pod nultom gravitacijom. Tiha muzika zvončića svirala je kao tekuća voda s melodijom. Platforme za služenje bile su načičkane keramičkim mehurima jarko obojenim kao presijavanje ulja, punim vina i vode. Dugačke crveno-zlatne trake pomerale su se na lahoru aparata za reciklažu. Duge papirne rese sa zlatnim vlaknima lepršale su i uvijale se uz zidove između rukohvata i nogohvata. Posada Pele i osoblje Rozenfeldove administracije sa Palade bili su pomešani, uniforme Slobodne mornarice isticale su se oštre i ratničke usred obične civilne odeće lokalnog stanovništva. Mladići i devojke u dugim grimiznim i plavim odorama lebdeli su kroz vazduh dovoljno sporo da služe lupaše od kolača sa pasuljem i žitom, škampe u kariju sveže izvađene iz rezervoara, i kobasice s belim lukom od pravog mesa nabijenog u creva. Nijedan element dizajna nije ukazivao na opšteprihvaćeno gore ili dole. Nije bilo nikakvih ustupaka arhitekturi Zemlje i Marsa. Kombinacija tradicionalne estetike Pojasa sa bogatstvom i luksuzom donekle je opila Filipa i pre nego što je počeo da pije. „Ne znam šta bi pročišćenje moglo da znači”, reče njegov otac kroz smeh, „ako ne ‘uklanjanje nečistih delova’.” Rozenfeld je odgovorio suvim kikotom. Ni posle svih nedelja provedenih u putovanju s tim čovekom, Filip još nije bio siguran da ume da protumači njegove izraze. „Ti tvrdiš da si ovo planirao?” „Očekivao. Promena u sistemu čitavog sveta uvek nosi rizik da ljudi izgube moć da stvari posmatraju kroz perspektivu. Opiju ih mogućnosti. Pa je jahala na talasu koji je došao; sada misli da može da upravlja plimom i osekom. Nisam znao da li će se slomiti, ali bio sam

spreman za slučaj da se to desi.” Rozenfeld klimnu. Na drugoj strani velike odaje pune odjeka, dve žene su otpevale nekoliko taktova pesme koju je Filip znao, i onda prsnule u smeh. Pogledao je kroz otvoreni prostor u nadi da će se jedna od njih možda osvrnuti. Da će neka devojka gledati kako on lebdi na konferenciju zajedno sa velikim umovima Slobodne mornarice. Niko ga nije gledao. Kad je njegov otac nastavio, glas mu je bio tiši. I dalje pričljiv, i dalje prijazan, ali nabijen. „Imao sam spremne planove za slučaj da se bilo ko slomi. Pa, Sandžrani, Dos. Ti. Kad izvedem svoj sledeći udar, svi će videti koliko je ona slaba. Njena podrška će sagoreti brže od daha.” „Siguran si u to”, reče Rozenfeld, tako da su te reči istovremeno zvučale i kao tvrdnja i kao pitanje. Otpio je iz mehura, zakašljao se. Filip je gledao kako njegov otac čeka da muškarac grube kože dovrši misao. Rozenfeld uzdahnu, klimnu glavom. Filip oseti kako neki dublji smisao pliva tik ispod njegovog poimanja, ostavlja ga da se ljuljuška na njegovom tragu. „Samo što ona hrani ljude. Laicima, su takve stvari srcu drage, sí no?” „Svako može da kupi glasove besplatnom gandžom”, reče Filip. Rozenfeld tada okrenu glavu, kao da Filipa primećuje prvi put. „Tačno, tačno.” „Džonson i njegova sklepana flota” reče Marko, „čuče na Cereri širom otvorenih očiju. Ne mogu da krenu napred a da se ne izlože. Ne mogu da se vrate a da nam ponovo ne prepuste Cereru. U zamci su. Baš kao što smo rekli da će biti.” „Tačno”, reče Rozenfeld, i ostavi Tačno, ali... da visi u vazduhu. Sva kritika vijorila se za tim poput traka na lahoru. Tačno, ali prošlo je mnogo vremena otkad smo napustili Cereru i zbog toga smo ispali slabići... Tačno, ali jedan od tvojih generala se odmetnuo, a ti nisi uspeo to da neutrališeš... Tačno, ali Fred Džonson izdaje naređenja iz guvernerove palate na Cereri, a ne ti. Filip je svaku od tih napomena osećao kao udarac u stomak, jer su bile neizgovorene, tako da on na njih nije mogao da odgovori. Baš kao ni njegov otac. Rozenfeld popi još jedno piće, primi od servirke u prolazu ražnjić od mesa uzgojenog u rezervoaru, i umiri lebdenje jednom rukom dok je jeo. Izraz mu je bio blag, ali nije skidao pogled sa Marka. „Čekanje na savršeni trenutak odlika je velikog stratega”, reče Marko. „Zasad, mi možemo slobodno da prolazimo među spoljnim planetama. Mars, Zemlja i Luna – čak i Cerera. Oni se kriju iza svojih

zidova dok se mi krećemo po širokim ravnicama vakuuma, gospodari praznine. Što više budu shvatali da su nevažni, to će ih obuzimati veće očajanje. Treba samo da pazimo na priliku koja će nam se ukazati.” „Fred Džonson”, reče Rozenfeld. „Već se obratio Karlosu Vokeru i Ljangu Gudforčenu. Ejmi Ostman.” „Neka razgovaraju s njim”, reče Marko i u glasu mu se prvi put začu oštrina. „Neka vide kolicni je postao. Znam ja njegove šeme, i znam šta mi govoriš.” „Ne govorim ja ništa, coyo”, reče Rozenfeld. „Osim da smo možda malo preterali s pićem.” „Već sam ti ranije rekao da će Džonson biti uklonjen iz igre, i hoće. Nismo ga skinuli na Tihou, ali ćemo ga skinuti na nekom drugom mestu. On je moj beli kit, i ima da ga lovim dok je sveta i veka.” Rozenfeld spusti pogled na svoj mehur, i telo mu se malčice pokorno zgrbi. Filip oseti očevu pobedu kao svoju. „Ti nisi tu knjigu pročitao do kraja, je li tako?” upita Rozenfeld blago. Marko je brodove nazivao trojkom vukova. Pela je, naravno, bila vođa čopora, sa Kotom i Šinsakutom smeštenim u sporoj orbiti kao podrškom. Postavljanje brodova u taj položaj bio je onaj težak deo. Markova trgovina nije obuhvatala i zaista nevidljive brodove. Najbliže tome bili su njihovi regularni bojni brodovi sa premazom od ukradene farbe za izbegavanje radara preko oplate, a pošto nije bila projektovana i za zadržavanje otpadne toplote, marsovska tehnologija bila je manje efikasna. Ali u Pojasu je oduvek bilo krijumčara, gusara i lopova. Bilo je načina da se sakriju, čak i u ambisu. Letenje bez signala primopredajnika bilo je samo jedan od njih. Napustili su Paladu pod jakim potiskom. Satima su bili utisnuti u ležajeve za ubrzanja, sok im je buktao u venama, i opet su bili dovedeni do ruba svesti. A onda, lebdenje pod inercijom. Bez traga pogona da pokaže gde se nalaze, Pela i njegova dva druga lovca bili su jedva nešto više od toplog kamenja, dok su putovali ogromnim prostorom između Cerere na unutrašnjem Pojasu i stanice Tiho u sopstvenoj dubljoj orbiti. Koto je rizikovao kočioni potisak kako bi se posadio uz evidentirani asteroid, koristeći masu kamena i leda da to sakrije i objasni odgovor na ispitivačke ladarske signale. Pela i Šinsakuto su nastavili da lebde, i njihove orbite odgovarale su raširenim otpacima pojasa asteroida. Nisu odašiljali.

Komunikacija se odvijala samo uskim snopom. Izbacili su malo gasa kako bi ohladili spoljno korito i zakomplikovali mu termički trag. Sama praznina im je bila prijatelj. Čak i u najkrcatijim krajevima Pojasa, gde su asteroidi bili najgušći, bio je potreban teleskop da bi se videli najbliži susedi. Pela je bila topao opiljak od metala i keramike u bilionima kvadratnih kilometara – manje od odsečenog nokta sa palca u okeanu. Čak i kada bi ih Celera videla – a tokom dugih nedelja njihovog tihog lova to je bilo moguće – ne bi mogla da ih razlikuje od hiljadu drugih nelicenciranih kopača, krijumčarskih brodova i porodica iz Pojasa koje traže sebi dom. Džonson i njegovi saveznici s unutrašnjih planeta morali bi da znaju gde da pogledaju kako bi ih našli. A čak i ako bi pronašli jednog, još dva su čekala. Očajnički sastanak Freda Džonsona sa ciljem prikupljanja krhotina ASP-a još je bio udaljen nedeljama, ali Marko ih je pokrenuo i poleteo skriven mnogo pre nego što je Fred morao da napusti bezbednost Cerere. Ljudi imaju obrasce, rekao je on. A obrasci Freda Džonsona sastojali su se od dovođenja u zabludu posle čega bi sledila nadmoćna sila. Njihovi izvori su rekli da će flota ostati prikovana za Cereru. Pošto nadmoćna sila više nije bila opcija, preostalo je samo dovođenje u zabludu. I tako su oni lebdeli, sa pasivnim sistemima senzora uperenim u Cereru i Tiho kao kada starmalo dete posmatra drugu mađioničarevu ruku. Kada Fred Džonson pođe da preklinje apa-drapa ostatke ASP-a još voljne da ga saslušaju, rekao je Marko, on će to znati. A kada potencijalni Džonsonovi saveznici vide kako on umire... Pa, ostali su bez Mičio Pa. Ali Marko je mogao da je zameni sto puta. Snaga privlači ljude jednako sigurno kao gravitacija. I više, ponekad. Marko je čekao satima svakog dana, vezan u svom ležaju za ubrzanja kao da bi svakog sekunda mogao da usledi jaki potisak, i preletao očima preko podataka iz senzora, da bi opet završavao svoje smene energično, nasmejan, uzbuđen. Radostan. Filip nije posedovao očevu sirovu izdržljivost. Prvih nekoliko dana, mogao je da bude ravan Markovom fokusu i slutnji predstojećeg nasilja, ali čak i tada je, u vreme kad bi pošao u teretanu, brodsku kuhinji, svoju kabinu, vedrina u njegovim grudima, počela da se menja u nešto više nalik na anksioznost. Ili bes. Samo što on nije znao zbog čega je nervozan niti na koga je toliko besan. Kada je Minski došao na Cereru, sa Konotom u pratnji, Filip je bio siguran da je kucnuo taj čas. Pa je bila tamo, konsolidovana flota je

posmatrala kako im se ona primiče poput mačke koja vuče mrtvog miša kući kao dar ljubavi. Filip je to osećao u svojoj krvi – nastupajuće nasilje. Veliki i gizdavi dokaz da je Slobodna mornarica jača od neprijatelja. A nije bio ni jedini. Kao da su svi u posadi Pele – Džozi, Karal, Bastijen i Džun – istovremeno zadržali dah i pripremili se za potisak i bitku. Svi osim Marka. On je ostao isti, posmatrao je snimke s podacima sa svog ležaja za ubrzanja na komandnoj palubi. Napad sa Cerere, Rosinanteovu odbranu Konota. Sve to kao da je prešlo preko Marka kao da ništa nije posredi. Uhvatio je slike predaje broda. Kad je snimio svoju optužbu na račun Mičio Pa i raskrinkao je kao slugu unutrašnjih, činilo se da se načas probudio, ali samo dok je snimanje trajalo. Čim je kamera bila isključena, kao da se ponovo sunovratio sam u sebe. Filipa je tešilo to što nije posredi bila ona ista obamrlost i ravnodušnost koja je proganjala Pelu posle prvog napuštanja Cerere. Marko je posmatrao kao grabljivac u zaklonu, Pela je lebdela u svojoj orbiti oko dalekog Sunca kao da je fiksirana za stanicu Cerera. Nekoliko dana po odlasku Konota, Filip je sanjao Zemlju – samo što to nije bila Zemlja. Bio je to ogroman svemirski brod, sloj za slojem skela, i protezao se naniže u beskraj. Veliki požar goreo je u njegovom jezgru, a Filip je bio izgubljen u njemu, i pokušavao je da nešto pronađe. Nešto dragoceno što je imao i izgubio, ili je možda neko to sakrio od njega. Isto tako, nešto ga je progonilo. Nešto je tragalo za njim tako da se iz lovca pretvorio u lovinu i onda ponovo u lovca. U snu je lebdeo dugačkim hodnikom. Punom brzinom, kao projektil. Rukohvati i nogohvati su klizili sa svih strana, tik izvan njegovog domašaja. Osećao se jak miris – na minerale i vrelinu. Izloženo gvozdeno jezgro Zemlje. Njeno plamteće srce. A na kraju prolaza nalazilo se nešto. Nešto je čekalo. Njegova majka i armija mrtvih koje je on pobio. Lupkanje njihovih koščatih prstiju bilo je istovremeno i pretnja i obećanje. Filip se probudio sa krikom, dograbivši remenje ležaja kao da ono pokušava da ga zadavi. Onda se lupkanje prstiju začulo ponovo, i vrata njegove kabine kliznula su u stranu. Karal je ulebdeo u hodnik, sa očima kao oličenjem zabrinutosti. I možda uzbuđenja. „Hoy, Filipito”, reče on. „Bist bien?” „Dobro sam”, reče Filip. Koliko je sati? Osećao se kao da se probudio usred ciklusa, ali nije mogao da bude siguran u to. Previše je

spavao u poslednje vreme, pa mu je bilo lako da izgubi osećaj. Sve dok nije imao da radi ništa drugo osim da čeka, nije ni bilo važno kako su sati prolazili. Ali previše spavanja bilo je prilično nalik na premalo spavanja. Ostavljalo ga je konfuznog i umornog. „Marko te traži. Komandna paluba, da?” Filip klimnu levom šakom dok se razvezivao desnom. „Con que?”, reče. „Nešto se dogodilo?” Karalov izraz zabrinutosti pretvori se u bestijalni kez. „Dui”,reče on. „Ali neka ti Marko pokaže, da?” Dok se povlačio kroz cev lifta, Filipu je srce u grudima bilo kao u zamci. Osećaj iz sna još nije sasvim nestao i izlio se u čvrsti brod pod njegovim šakama. Uzbuđenje i strepnja izgledali su veoma slično i govorili istim glasom. Kad je došao do komandne palube, osvetljenje je bilo podešeno za bitku, a ležajevi za ubrzanja bili su popunjeni članovima posade: Sarta se vezivala, Krilati je već bio na svom mestu. Bastijenov glas je odjekivao iz kokpita, a usled iščekivanja potiska Filip je pomislio kako je to iznad njih. Reči su bile kratke i odsečne. Činilo se da je vazduh čistiji, kao da Filip sve to vidi prvi put. Marko posegnu i okrenu sopstveni ležaj na žiroskopima tako da se okrene prema njemu. Svetlost sa ekrana bacala je senke preko očiju njegovog oca. Filip mu salutira, a Marko raširi ruke. „Kucnuo je čas, Filipe”, reče Marko. „Sve naše strpljenje i žrtvovanje dovelo nas je ovamo, do ovog jednog, savršenog trenutka.” U ovakvim prilikama zvučao je gotovo kao Zemljanim. Filip klimnu, i srce mu brže pokuca. Nije znao da li da i dalje gleda u Marka ili je u redu ako se okrene prema ekranima. Marko se nasmeja i privuče Filipa blizu. Pokaza na taktički prikaz. Na svetlu tačku. Kada bi pogledao izvan broda koji lebdi samo ljudskim očima ili kroz kamere koje primaju isti spektar, zvezdano polje bi nadjačalo odsjaj broda. Čak bi i Cerera bila jedva malo više od tamne mrljice tamo gde je svetlost zvezda bila zaklonjena. Na ekranu, kritična svetlost bila je jača, njen put ucrtan. Filip pogledom potraži od Marka dopuštenje, dobi ga klimanjem, i onda povuče razmeru unazad sve dok čitav luk putanje malog broda nije postao jasan. Jedan jedini brod, pod jakim potiskom sa Cerere na Tiho. „Fred Džonson”, reče Filip. „I ne samo to” reče Marko, i usled smirenosti u glasu učini se da je on gotovo drogiran zadovoljstvom. „Pogledaj trag pogona.” Filip učini tako, trepnu. Poče da diše plitko i stegnuto. Trag je

odgovarao Rosinanteu. Brodu Džejmsa Holdena. I njegove majke izdajnice. Čisto, jasno središte svega što je mrzeo, svega što su morali da nadvladaju. I tu je sada bilo, isporučeno kao poklon. „Pratio sam ih. Napustili su domet efikasne zaštite Cerere. Sami su u praznini, izuzev nas.” Markov osmeh je bio blažen, ali se izraz u njegovim tamnim očima promenio. Umesto da bude izgubljen u zadovoljstvu trenutka, on je gledao Filipa. I više nego gledao. Video ga je. Video ono u njemu. „Karale” reče Marko. Poluprivezan za ležaj, krupni muškarac zastade. Marko se malo pomeri. „Trebaš mi u mašinskom. Kontrola štete, da?” Karal slegnu ramenima, razveza se. Marko ponovo pogleda Filipa, pa pokaza bradom na ležaj za ubrzanja. To je tvoje mesto. Zauzmi ga. Dok se Karal odbijao niz cev lifta, tako da su mu stopala poslednja iščezla, Filip se povukao u ležaj za ubrzanja. Kontrole oružja ispuniše ekran. Torpeda. Odbrambeni topovi. Mač Pele bio je u njegovim rukama. Sirena upozorenja kao da je dopirala sa velike udaljenosti. Pela, u pripremi posle nedelja spavanja i lebdenja. Igla ga ubode u venu i hladan, jarki dotok vojnog soka obasja ga iznutra kao da je on sama vatra i guta sve što dodirne. Dve nove tačke pojaviše se na taktičkom. Nove zvezde u zvezdama posejanom mraku, obe obeležene kao prijateljske. Koto i Šinsakuto su iskočili iz svojih zaklona i objavili napad. Pela poskoči oko Filipa, dograbivši njegov ležaj za ubrzanja kao i sve ostale na komandnoj palubi. Žiroskopi zašištaše u jednoglasju dok ih je Bastijen okretao, a ležajevi zaškljocaše suočivši se sa novim smerom uvis i ispratiše to kako god su manevarski potisnici zahtevali. Tutnjava pogona prože brod, prože Filipove kosti. Gel ležaja za ubrzanja poteče uz njegovo telo. Kao da posmatra nekog drugog da to radi, on unese rešenja za paljbu. Jedan bojni brod protiv tri, Rosinante je mogao samo da bude uništen. „Videli su nas!” viknu Bastijen. „Farbaju nas!” „Filipe”, reče Marko. „Sa sa”, reče Filip. Pokretom uperi odbrambene topove prema dalekom treptaju koji je predstavljao neprijatelja, spreman da. raznese svaki dolazni torpedo. Pela ponovo skoči napred, i jaki potisak se dodatno pojača. Filip pusti rake da mu klonu niz bokove, sa prstima na ugrađenim kontrolama. Borio se da udahne. Pet gravitacija. Šest, a

ubrzanje se i dalje pojačavalo. Vukovi su sada bili u pokretu. Čopor je kidisao. Vidik mu se suzi, senke mu prekriše periferni vid kao mrtvi iz njegovog sna. Imao je čudan osećaj da je ona u prostoriji. Naomi Nagata. Ali to je bio samo slučajni efekat sna i krvotoka pod jakom gravitacijom. Oglasi se zvonce ležaja za ubrzanja, sveža infuzija soka ga razbistri. Usne su mu odrvenele i peckale su ga. Nije više mogao da podigne glavu sa ležaja. Bilo je to kao da se pretvara u brod. Ili se brod pretvara u njega. Začu kako njegov otac pokušava da govori, ali ubrzanje je uticalo i na njega. Pela zastenja, dok se struktura broda iznad glavne palube slegala i rastezala pod ubrzanjem. Visoki harmonični tonovi van registra prolomiše se vazduhom kao udareno zvono. Na Filipovom monitoru pojavi se poruka. Od njegovog oca. Njegovog kapetana. Vođe Slobodne mornarice i oslobodioca Pojasa. PUCAJ PO VOLJI.

Dvadeset sedmo poglavlje: Bobi „Potvrđujem da vidim još četiri brza objekta”, reče Aleks, glasom istovremeno napetim i smirenim. „Imam ih”, reče Bobi, koju je vilica bolela od gravitacije ubrzanja. Kontrola gađanja prepoznala je nova torpeda, pridodavši ih grupi od šest koju je već imala na nišanu. Tri broda koja su se stuštila na njih iz različitih uglova identifikovani su kao Pela, Šinsakuto i Koto. Lični brod Marka Inarosa i dva bojna broda kao podrška, a Rosi bez ikakvog zaklona ako se ne računa plamen njegovog pogona. Neprijatelji su još bili daleko – milionima kilometara – i nijedan od inicijalnih vektora nije bio povoljan po njih. Rosi je već prošao kraj njih. Bili su kao klinac na terenu za fudbal koji vodi loptu dok tri protivnička igrača jure sprintom da ga stignu. Samo što su protivnički igrači bili naoružani. Kad Rosi dosegne tačku matematičke ravnoteže između brzine, mase i udaljenosti koja definiše polovinu puta, moraće da donesu neke teške odluke. Ili će se okrenuti i početi da koče prema Tihou, ili će se prepustiti beskonačnoj poteri. Ako dozvole da ih Slobodna mornarica izjuri u prazan prostor između baza i stanica, potera će se pretvoriti u ružnu borbu iznurivanja. Ko prvi ostane bez municije ili reakcione mase. S obzirom na to kako sada izgleda spoljni sistem, smislenije je kočiti prema Tihom i nadati se da će pomoć sa stanice moći da stigne pre nego ih Slobodna mornarica izbubeca u staro gvožđe i krv. Njen i Aleksov posao bio je da se postaraju da požive dovoljno dugo da moraju taj problem da rešavaju. Ona je pratila torpeda. Uz malo sreće, biće sva standardna. Još nisu počela nepravilno da skreću kako bi odgovorila na mere odbrane. Kada dođu u efektivni domet, Rosi će početi da ih žvaće u komadiće, i struje sićušnih zrna volframa iskidaće torpeda tako da od njih ne ostane ništa. Da ih je samo šest, bila bi sigurna da mogu to da urade. Deset odjednom je malo komplikovanije, ali sve dok ne pogode istovremeno, bila je prilično sigurna da ih neće

nadvladati. Holdenov glas u njenom uhu zvučao je uzrujano. „Koliko još dok ne budemo mogli da uzvratimo vatrom?” „Brzi objekti će biti u efektivnom dometu odbrambenih topova za šezdeset osam minuta”, reče ona. „Imamo li ikakvu reakciju sa Cerere? Jer oni bi mogli da šibnu par dalekometnih torpeda viška na ove skotove, i time me ni najmanje ne bi uvredili.” Odgovori glas Freda Džonsona, miran i poslovan. „Upravo radim na tome.” „Naši novi drugari se primiču”, reče Aleks. „Možda ćemo morati da se odreknemo malo komfora.” „Razumem”, reče Holden. Rosinante je već bio pod potiskom od tri gravitacije. Bobi ga je osećala u zglobovima i očima. Posrani sok koji joj je curkao u vene donosio joj je daleku, nejasnu glavobolju i ukus formaldehida u usta. Ispod nje, ostatak posade – kako Holdenove tako i Džonsonove – bio je privezan i spreman za borbu. Čula je kako iz Aleksovih slušalica dopire glas Sandre Ip, dok je govorila preko privatnog kanala. I Naomi je razgovarala sa nekim, glas joj se dizao odozdo, sa palube. Nervoza i strah u njenoj utrobi bili su joj poznati koliko i omiljena pesma. Logika taktike i nasilja širila se po ekranima i ona je ustanovila da tamo vidi stvari kao da proriče budućnost. Ako Cerera ispali baražu projektila ili dalekometnih torpeda, znala je da će se Šinsakuto odvojiti da ih zaustavi. Videla je kako će Aleks zakriviti putanju Rosija kako bi iznudio još nekoliko sekundi između nailazećih torpeda Slobodne mornarice. Vektori neprijateljskih brodova šaputali su joj pozadi u glavi o nemaru i agresivnosti. A ona je znala da na svakom od nailazećih brodova ima ljudi čiji umovi obavljaju istu analizu i dolaze do istih zaključaka. Vide nešto što ona ne vidi, ili im promiče pojedinost koju je ona uočila. Bila je potrebna samo jedna kritična greška pa da završe mrtvi ili zarobljeni. Jedan previd neprijatelja, i umaći će im. I zajedno sa svim tim – posranim sokom, strahom borbe, očajničkim naporom da sačuva bistar um dok sva krv pokušava da joj se nataloži pozadi u lobanji – bilo je tu još nečeg. Topline. Osećaja da je tamo gde pripada. Njen tim je računao na nju, a njen život je zavisio od toga hoće li svi oni obaviti svoj posao efikasno i profesionalno, kompetentno i bez oklevanja. Kada bude umrla, neka to bude ovako. Ne u bolničkom krevetu kao

njena baka. Ne u tužnoj maloj rupi na Marsu sa pištoljem u ustima ili želucem punim pilula poput promašaja službe za pomoć veteranima. Želela je da pobedi, zaštiti svoje pleme i zbriše neprijatelja tako da od ovoga ostane samo kaša krvi i užasavanja. Ali ako ne bude moglo tako, želela je da umre pokušavajući. Delić nečeg što je jednom pročitala iskoči joj u misli: Suočena sa zastrašujućim izgledima u zaštiti kostiju svojih očeva i hramova svojih bogova. 5 Da. Baš tako. „Sranje”, reče Aleks. „Evo ih još šest. Sad je tu šesnaest brzih objekata.” „Imam ih”, reče Bobi. „Zašto ih tako raspoređuju?”, upita Holden. „Šinsakuto se sprema da se okrene i poleti pod potiskom”, reče Bobi. „Izgleda da je Fred nagovorio Cereru da pomogne.” „Nego šta sam”, reče Fred. „Upravo su mi potvrdili.” „Ako hoćemo da naši odbrambeni topovi imaju ikakve šanse da iseckaju ove seronje, moram da ga nagarim”, reče Aleks. „Svi ste u svojim ležajevima?”, reče Holden. Začu se horski odgovor. Niko nije rekao ne. „Uradi ono što je potrebno, Alekse.” On pogleda u nju. Mesta pilota i nišandžije bila su jedina u kokpitu. On je bio tako projektovan kako bi, u slučaju da sistemi počnu da otkazuju, mogli da dovikuju jedno drugom. Morali su da budu u stanju da koordiniraju svoje postupke, zato što od sada pa do kraja bitke, niko drugi nije bio važan. Svi ostali životi na brodu samo što nisu postali beskorisni teret. „Spremna si za ovo, narednice?” „Pobijemo govna i gotova stvar”, reče ona. Rosinante skoči napred, udarivši je u leđa kao da je napada. Ruke joj se zabiše u gel, a prsti na kontrolama jedva su bili u stanju da se pomeraju. Slike na ekranu se zamutiše, jer su joj se oči deformisale toliko da nije mogla da ih ponovo fokusira. Ona nape noge i rake, da odgura krv natrag u svoje jezgro. Ležaj zazvoni i novi nalet jeftinog soka pokulja joj u krvotok. Njeno brektanje zvučalo je kao da se neko davi. Osam gravitacija, možda? Možda i više. Jebote, previše je vremena prošlo. Prođe neizmerno mnogo vremena, a zvonce joj onda javi da je prva runda torpeda u dometu odbrambenih topova, i aktivira se njeno razrešenje ciljeva. Aleks savi putanju Rosija, primora napadače da se premeste. Dade joj dodatni delić sekunde između njih. Odbrambeni topovi se aktiviraše i blesnuše zlatnom bojom na njenom ekranu pri

paljbi. Duboko ćeretanje zadobova kroz palubu iz svakog od njih, kao da ona to na njima izvodi neki muzički komad. Četiri torpeda planuše istog trena, ali ostalih šest otplesaše dalje od struja metala, a onda se u spirali približiše brodu. Aleks oštro skrenu, zahvativši jedan rubom plamena pogona, nateravši ostalih pet na manevar. Ona ukači četiri. Peti se premesti, izbegnu, suknu blizu... Aleks pokuša da vikne, ali jedva da se začulo nešto više od visokog skičanja. Brod se okrenu za još tri stepena kako bi uveo novi odbrambeni top u igru, i neprijateljski torpedo skonča, zaostavši za njima u jarkim krhotinama koje istopi njihov trag. Na njenom ekranu pojavi se poruka od Aleksa. DA IM VRATIMO MILO ZA DRAGO? Dva broda su hitala prema Rosiju, upinjala se da smanje udaljenost. Nije znala je li to pokazatelj smelosti ili bezumlja. Verovatno nisu ni oni. Brodovi puni ljudi iz Pojasa nisu bili poznati po sklonosti prema potisku pod jakom gravitacijom, ali ovo je bio rat. Rizikuješ kad moraš. Ali treći brod se odvojio. A dve tačke, govorio je njen stari narednik, definišu priliku. Ti zlikovci su zaista bili međusobno strašno blizu. DOGOVNORENO, otkuca ona odgovorivši mu, i ne potrudi se da ispravi grešku. Odaslala je pet torpeda između Pele i Kotoa u obliku zvezde. Brodovi Slobodne mornarice sada su pucali na Rosinantea iz odbrambenih topova, a zrna su dolazila kao niske bisera na ekranu. Aleks je lako manevrisao između njih. Udaljenost je i dalje bila prevelika za primenu taktike bliske borbe, ali možda ovi iz Pojasa to nisu znali. Ili su tako samo hteli da ih uvrede. Posmatrala je kako se zakrivljeni lukovi vatre iz odbrambenih topova pomeraju kako bi pronašli njena torpeda dok su ova hitala prema apstraktnoj liniji između dva broda. Dva njena nestaše. Tri. Četiri. Ali peti skrenu u prostor između Kotoa i Pele tamo gde će njihov softver za praćenje prepoznati mogućnost da vatra iz odbrambenih topova koja bi zaustavila torpedo ujedno izrešeta prijateljski brod s druge strane. Dva broda se naglo razdvojiše i Koto ispusti torpedo koji raznese Bobinog napadača samo nekoliko sekundi pre udara. Taj manevar im je doneo nekoliko dodatnih trenutaka, ali po cenu jedne četvrtine ukupnih zaliha torpeda. Nije mogla da priušti i dalje takvu igru kada su ulozi toliko visoki. Ali tada je ona već ubacila svoje novo rešenje vatre i poslala ga Aleksu. Svaka mu čast, nije njenu odluku doveo u pitanje. U jednom jedinom

trenu, gravitacija nestade, Rosijev Epštajnov pogon pade na nulu. Njen ležaj tresnu postrance, a jako rotiranje manevarskih potisnika naglo ih okrenu. Posebno projektovani elektromagnetni top na krmi opali i nagna brod da poskoči. Bilo je to jedino oružje na Rosiju koje nije bilo standardno za marsovsku korvetu. Rotacija se nastavi sve dok se ne nađoše na svom starom kursu, a onda je potisak od deset gravitacija zabi natrag u ležaj pri ponovnom uključenju Epštajnovog pogona, a kontrapotisnici zaustaviše obrtanje. Zaokret od trista šezdeset stepeni pri velikoj brzini sa precizno tempiranim hicem iz elektromagnetnog topa na polovini okretanja nije baš spadao u standardnu borbenu taktiku za marsovske fregate, ali ona pomisli da bi njeni stari instruktori borbene taktike ovo odobrili. Iznenadna ogromna težina potiska preplavi je mučninom i srce joj zamuca u zbrci dinamike i pritiska fluida. Sigurno se načas onesvestila, jer nije videla da je Koto pogođen. Samo se sjajan oblak superzagrejanog gasa širio iza nje tamo gde je on izbacio jezgro. Čak i tako pritisnuta u ležaj za ubrzanja, uspela je da se osmehne. Sačekala je da vidi hoće li Pela prekinuti poteru, zaputiti se da pomogne palom saborcu. Pela to nije uradila. Bobi ubaci novo rešenje vatre, prebaci ga Aleksu, pa pokušaše ponovo. Trenutak bez težine u zaokretu, trzaj elektromagnetnog topa, strahovito zabijanje natrag u kauč. Pela je sada znala. Sa ogromnom udaljenošću između njih, čak je i delić sekunde neophodan da se Rosinante zarotira bio dovoljan da neprijatelj to predvidi i izbegne. Ona izbaci još dva torpeda prema Peli, ali ona su bila oborena pre nego što su mogla da nanesu bilo kakvu šteta. Pela odasla novu rundu torpeda, ali bez Šinsakuta i Kotoa, da ih prkosne, Bobi nije bila zabrinuta. Činilo se da je gotovo sa kompleksnom bitkom. Sada je ona prerasla u dužu, jednostavniju i goru. Nešto u njenom dušniku skliznulo je tamo gde mu nije bilo mesto i ona je to izbacila kašljanjem, pri čemu joj se malo zavrtelo u glavi. Dakle tako će završiti. U dugoj, očajničkoj trci da vide ko će prvi ostati bez zrna za odbrambene topove ili torpeda. Ko ima saveznike u blizini da zakomplikuju situaciju. Ali pre svega toga, bio je tu prag kočenja. Tačka bez povratka kad im više neće ostati dovoljno reakcione mase da održe potisak koji su već upumpali u svoj vektor. Ostaće zarobljeni u očajnički dugoj orbiti, na milost i nemilost svakoga ko dođe po njih. To je za nju bio krajnji rok.

Upinjući se da pomera prste uz ugrađene kontrole, ona odasla poruku Holdenu: SKRENI IM PAZƽNJU. Trenutak kasnije, stiže odgovor: ??? SKRENI IM PAZƽNJU. Bobi je sačekala neumitne pozive na razjašnjenje, ali se prijatno iznenadila kada se umesto toga aktivirao komunikacioni sistem. Uski snop. Namenjen Peli. Videla je da je veza prihvaćena. Dobro. Pokušala je da broji unazad od pet, ali se izgubila negde kod broja tri. Disala je kroz stegnute, bolne zube, i onda ponovo poslala rešenje vatre. Lebdenje, zaokret, hitac i zabijanje natrag u ležaj, uz vrisak kičme i lepršanje uma na ivici tame. Nije nimalo vredelo. Pela je ponovo to izbegla. Morao je da postoji način. Nije smela da dozvoli neprijatelju da ih iscrpi jurnjavom. Nije smela ponovo da izneveri svoj tim. Morao je da postoji način. Mogli bi da pucaju delić sekunde ranije... ali pozicija na krmi značila je da Rosi može da gađa samo pravo napred. Jedna suza bila joj je istisnuta iz očiju, da bi tresnula u gel kraj njenog uha kao kamen. Jesu li još bili pod osam gravitacija? Ona pogleda u rešenja vatre zamućenim očima. Moralo je da postoji nešto. Neki drugi način da povuče pravu liniju između dve tačke. Mogla je da pokuša ponovo, ali Pela bi samo to izbegla kao i ranije. Elektromagnetni top je mogao da iscrtava samo savršeno prave linije, i pošto je Pela sada znala šta njihovo rotiranje znači, njeni kompjuteri će sasvim dobro predvideti putanju taneta i prilagoditi se tome. Nešto. Nešto tu postoji. Sićušni, sjajni obris ideje. Pela će izbeći tane kao i ranije. Pa kako ga je onda to ranije izbegla? Ručni zglob joj je zakrckao kada je podigla snimak bitke i vratila ga sekund po sekund. Dvaput je Pela izbegla elektromagnetni top. Oba puta tako što je ispalila manevarske potisnike na levoj strani – istupila – i potom korigovala na desnoj. Tako je nastavila da leti istim pravcem i ne odstupa od njega. Ali ako je to bila navika... Ona ponovo odasla rešenje vatre. Trenutak mučnog zaokreta, pucanj elektromagnetnog topa, prasak ležaja koji ju je primao u sebe. Ali Pela je to ponovila. Izbegla na isti način. Bio je to obrazac, a obrasci su bili pukotine u oklopu. Pukotine u koje je mogla da zavuče nož. Ukus formaldehida u njenim ustima bio je težak i hemijski. Nalazili su se izvan dometa odbrambenih topova, ali to je bilo samo načelno. Zrna odbrambenih topova nisu čarobno isparavala niti usporavala. Svako tane od volframa koje ne pogodi svoju metu u borbi i dalje je tamo negde u mraku, i juri jednako brzo kao u trenutku kada je izletelo

iz cevi. Samo je nepregledna ogromnost svemira sprečavala brodove u njemu da ne budu nasumično izbušeni. Ali, jebote, ovo ovde nije nimalo nasumično. Prsti su je boleli. Glava ju je bolela. Nije marila za to. Podigla je brzine svega što je imala – zrna iz odbrambenih topova toliko metara u sekundi. Torpeda su počinjala sporije, ali su sledila oštru krivulju ubrzanja. Tanad iz elektromagnetnog topa... razmislila je o broju. U redu. Tanad iz elektromagnetnog topa išla su zaista brzo. Bila je to slagalica. Bila je to samo slagalica. Postojao je odgovor, i ona je mogla da ga nađe. Imaće samo jednu šansu. Ona otkuca novo rešenje vatre, i sada je sve bilo međusobno povezano. Mojsi, govno jedno smrdljivo. Sad si moj. Prosledi ga. Rosinante zadrhta, i vibriranje odbrambenih topova oseti se silovitije usled potiska pod jakom gravitacijom. Na njenom ekranu, ličilo je to na zlatni oblak. Hiljade metaka obrtalo se kako bi uništilo torpeda kojih tamo nije bilo. Previše neprecizno da pogode Pelu sa ove udaljenosti, i svejedno ne na pravo mesto. Izgledalo je to kao pogrešno opaljenje. Kvar. Nije izgledalo kao bilo šta. Onda su krenula torpeda. Tri, ispljunuta prema Peli u tesnim krivuljama. Očigledna opasnost. Bele strelice pokazivale su unutrašnje naprezanje, vektor, i navodile sebe prema meti, ubrzavajući prema levoj strani Pele. Pelini odbrambeni topovi otvoriše vatru, zasuvši nailazeća torpeda pijana od izbegavanja. U dugim, strašnim minutima, delići njene slagalice pomerali su se na svoja mesta. Neće upaliti. Prezreće njen potez. Jednako jasno koliko je bilo njoj, morali su to i oni da vide. Torpeda ubrzaše prema Pelinom boku i jenjavajućoj vatri njenih odbrambenih topova. Pela izbaci svoja tri torpeda. Bobin zlatni oblak zrna iz odbrambenih topova samo što nije stigao tamo gde treba. Aleks isključi motor kao i ranije. Zaokrenu. Elektromagnetni top opali u deliću sekunde kada je bio poravnat sa Pelom, uz krckanje kičme broda. Pre nego što je Bobi mogla da vidi šta se dogodilo, Rosi dovrši svoj luk i pogon mu se vrati kao i ranije. A Pela – komandni brod Slobodne mornarice i privatni bojni brod Marka Inarosa – izbeže tane iz elektromagnetnog topa baš kao i ranije. Baš kao i ranije. Istupivši iz bitke torpeda u svoju levu stranu. Pravo na put nailazećem oblaku zrna iz odbrambenih topova. Nije se moglo znati koliko ih je pogodilo, ali Pela skrenu s kursa, sa glavnim pogonom i dalje u punom radnom režimu dok se okretala

gotovo ortogonalno u odnosu na pravac Rosinantea. Aleks uspori, i ubrzanje od puke tri gravitacije bilo je sada lako kao balon. Bobi proveri zalihe i vide da je već ispalila polovinu svojih torpeda, pa onda ispali polovinu preostalih, tako da još pet suknu za Pelom, ustremivši se jedan za drugim prema kupi pogona ranjenog broda. Pela je ostala bez najmanje jednog potisnika na desnoj strani i upinjala se da postavi odbrambene topove u položaj za otvaranje vatre. A onda je bilo teško videti šta se dogodilo, pošto je plamen pogona neprijatelja bio uperen pravo prema njima, a Pela se povlačila izvan ekliptike prema ravnodušnim zvezdama. Aleks isključi pogon i ostavi ih da lebde. Bobin potiljak je bio vlažan. Ili se preznojila, ili su se tamo nakupile suze istisnute iz njenih očiju. Ili joj se koža pocepala pa je ležala u sopstvenoj krvi. Šta god bilo, osećala se sjajno. Aleks je zurio u nju, razrogačen, vrteći glavom. Polako, usne mu se razvukoše u osmeh. Poče da se kikoće, a onda poče i ona. Bolela su je rebra. Bolelo ju je grlo. Kad je pokušala da pomeri levu ruku, lakat se pobunio kao da je bio iščašen i grubo vraćen na mesto. „Bog te mazô” reče Aleks. „Mislim, bog te jebote mazô? „Znam”, reče ona. „To je bilo sjajno!” Aleks podvrisnu, i mlatnu pesnicom kroz vazduh. „Uspeli smo! Razbili smo ih ko dete zvečku!” „Jesmo”, reče Bobi, zatvori oči i duboko, sporo udahnu. Grudna kost joj zapucketa kao žabice, i ona ponovo poče da se smeje. Neki tanak zvuk, dalek kao dom, probi se u njenu svest. Ona shvati da ga već neko vreme čuje, ali ga nije registrovala u žaru borbe. Pošto ga je sada čula, odmah ga je prepoznala. Bio je to medicinski alarm.

Dvadeset osmo poglavlje: Holden Kada je Holden napustio Zemljinu mornaricu, imao je nečasni otpust u dosijeu i osećaj olakšanja i pravednog gneva koji mu je ukrutio kičmu. Pomišljao je u to vreme kako je najveća ironija u njegovom novom niskom životnom statusu to što se, uprkos znatnom suženju opcija za karijem i nejasnom položaju u ustrojstvu sveta, osećao slobodnije. Kad se sada osvrne na to, ta sloboda je bila na drugom mestu posle subliminalnog, jedva iskazanog olakšanja zbog toga što neće više nikada učestvovati u bliskoj borbi svemirskih brodova. Otkad je Rosinante postao njegov dom, progonio je gusare za račun ASP-a. Borio se iznad Ija. U sporoj zoni. Na Busu. Da je progutao ponos i ostao u službi, bio bi hiljadu puta bezbedniji. To mu ranije nije padalo na pamet. U svim ranijim bitkama, on je imao glavnu reč. Pošto je toliko godina radio sa ogoljenom posadom od samo četvoro ljudi, mahnita akcija je postala normalna stvar. Sa njegovom posadom i posadom Freda Džonsona, sada je svako mesto na brodu bilo popunjeno, uz zamenu spremnu da uskoči. Čak i dok ga je jaki potisak sabijao u ležaj toliko da je jedva mogao da diše, osećao je dublji poriv da nešto uradi. Da preuzme kontrolu nad nekim delom akcije. Da utiče na nju. Ali zapravo, da je bilo šta sada radio, nekome bi zasmetao. Posmatranje taktičke mape i pokušaji da se ne onesvesti bili su bukvalno sve što je mogao korisno da čini. Čak je i za poziv u pomoć upućen Cereri bio zadužen neko drugi. A Fred je, na ležaju s druge strane komandne palube, to uradio bolje nego što bi on. Kada je energetska razmena ispala iz stroja i kada je bila prebačena na rezervni sistem, Ejmos ili Klarisa označili su je za popravku pre nego što je on mogao da se seti kako da uključi plan za kontrolu štete. Mfume i Stajnberg su bili na mestima u sredini broda, Lombo i Droga dole u mašinskom, dva tima pilota i nišandžije spremna da preuzmu posao

ako Slobodna mornarica odvali kokpit sa broda. I tako je on posmatrao dok se Šinsakuto udaljavao kako bi presreo dalekometna torpeda sa Cerere i potom obratio pažnju na Koto i Pelu – brod Marka Inarosa – dok su ovi jurili za njima odozdo kao ajkule. Naomi je bila na ležaju do njegovog i isprekidano brektala. Želeo je da razgovara s njom, upita je kako se oseća, ponudi joj nekakvu utehu. Pokušao je da zamisli njen odgovor. Nešto što bi značilo: Hvala ti što brineš, ali nije vreme da razgovaramo o mojoj emocionalnoj dobrobiti dok traje bitka. Bio bi to samo još jedan način na koji bi on mogao da pokuša nešto da kontroliše. Da nešto popravi. Bilo šta. Ona se nalazila manje od metra od njega, i milion kilometara daleko. Kad se pogon isključio i kad se brod naglo zarotirao, znao je da su mrtvi. Onda ga je potisak zabio natrag u ležaj. Nekoliko sekundi se pitao da li se to zaista dogodilo, ili je počeo da halucinira, ali onda je video kako Koto pada ispod njih. Čak i tada, trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati šta se dogodilo, taman na vreme da se to ponovi. Čuo je kako Naomi ječi kad ih je sve ponovo tresnuo udar ležaja. Hteo je da vikne Bobi da prestane s tim. Da brod ne prevozi krompire već ljude – i da su neki od njih iz Pojasa. U svakom slučaju, niko nije odrastao pod gravitacijom dovoljno jakom da može da trpi nalete gravitacija čitav dan, bez obzira na bofl od trećerazrednog soka. Ali nije mogao da uradi čak ni to, jer ako ona već to čini, verovatno ima razloga za to. Mogao je samo da mrzi i trpi tu situaciju. Zbog svega toga, kad je konačno došao trenutak da nešto uradi, praktično je osetio vrtoglavicu od olakšanja. SKRENI IM PAZƽNJU. Zapiljio se u reči zamućenim, bolnim očima. Kome to treba da skrene pažnju na Bobin zahtev? Posadi? Neprijatelju? Primorao je prste da pritisnu kontrole i uspeo da otkuca ??? samo uz izvestan napor. Svejedno, dobio je odgovor. SKRENI IM PAZƽNJU. Holden je zurio u te reči. Koliko god da je želeo da pomogne, zaista nije mogao da uradi mnogo više od onoga što je brod već radio. Paket elektronskih kontramera zasipao je brod u poteri radio-brbljanjem i trudio se koliko god je mogao da zaslepi neprijateljska torpeda. Komunikacioni laser je bacao onoliko svetla visoke frekvencije na Peline senzore koliko je mogao da ispumpa. Što se skretanja pažnje tiče, Rosi je već davao sve od sebe. Primorao je sebe na novi bolni udisaj. S druge strane, šta je on još radio? A na pomisao o

komunikacionom laseru sinula mu je ideja. Zgrabio je kontrole komunikatora i odaslao Peli zahtev za vezu preko uskog snopa. Možda će pomisliti da traži njihovu predaju. Ili nudi svoju. Intelektualno, znao je da u njemu mora biti izvesne nervoze. To je bio Marko Inaros. Čovek koji je ubio Zemlju. Koji je pokušao da zarobi Naomi i njega ubije. Ali usred potiska i srčanog ritma koji je regulisao sok, nije tu nervozu i osećao. Uski snop je pronašao prenosnik, zastao u pregovorima oko talasne dužine i protokola za podatke, i tada je veza bila prihvaćena, a Holden je gledao u oči Marka Inarosa. Već je video slike tog čoveka. Gledao video-snimke njegovih saopštenja za novinare. Poznavao je to lice koliko i fizionomiju neke trećerazredne slavne ličnosti. Od potiska, Marku je kosa bila povučena pozadi, koža rastegnuta, obrazi upali. Izgledao je mlađi nego što je bio. Holden se ponadao da potisak jednako utiče i na njega. Nije pretpostavio da će Pela prikočiti dovoljno da omogući razgovor. Šta god nameravao da uradi, mislio je da to bude kroz tekst. Ali sada, pošto su bili međusobno suočeni, on pomisli da bi ovo moglo da bude dovoljno. Monitor se nalazio samo šezdeset centimetara od Holdena. Kod Marka je bilo otprilike isto. To je stvaralo iluziju da su blizu jedan drugome. Video je malu manjkavost u liniji Markove kose tamo gde se ona uvijala kod desne slepoočnice. Krvne sudove u njegovim očima. Bio je to intiman doživljaj. Gotovo posramljujući. I, dok su bili tako nepomični, tu je bio i taj jezivi osećaj nalik na pogled u ogledalo odakle gleda neko drugi. To je bio čovek koji je preuzeo u svoje ruke sudbinu čovečanstva kao da je reč o poslu sa skraćenim radnim vremenom, tik pred njim. Dovoljno blizu da ga dodirne. Teško je mogao da bude siguran u to koja su osećanja zapravo bila u Markovom izrazu, a šta se Holdenu samo učinilo. Prkosna poruga. Zatim zbunjenost. Možda su bili tamo; možda je samo očekivao da to vidi. Ali bio je siguran da se na kraju u očima tog čoveka pojavio zlokobni sjaj. Napor od upravljanja kontrolama video se na Markovom licu, i Holden je očekivao da primi poruku. Začikavanje, optužbu. Prevario se. Nešto škljocnu i Marko nestade, da bi se pojavilo novo lice. Mlađe. Tamnije. Podjednako spljeskano ubrzanjem, ali nepogrešivo prepoznatljivo. Filip Inaros. Momak nije gledao u Holdena, činilo se da ga nije ni svestan. Izgleda da se Holden nije video na njegovom monitora. Marko je samo na trenutak omogućio Holdenu da pogleda

dečaka. Nije znao šta je trebalo tamo da vidi. Možda je to bilo vulgarno muško hvalisanje. Neka je ona sada s tobom, ali ja sam je jebao prvi. To je otprilike ličilo na Inarosov nivo. Možda je to trebalo da pokaže da ih sin mrzi koliko i otac. Ali dok se osećao neprijatno kada je gledao Marka, Filip mu je zapravo izgledao fascinantno. Holden nije mogao da ne potraži tragove Naomi na mlađem, muževnom licu. Kožni prevoj gornjih kapaka koji mu je pokrivao krajeve očiju. Ugao obraza i oblik usana. Način na koji se pomerao podsetio je na Naomi dok se bori s opterećenjem. Najviše ga je pogodilo to koliko je dečak izgledao mlad. U tom uzrastu, Holden još nije napustio Zemlju. Još se budio na ranču u Montant, doručkovao sa svojim brojnim roditeljima pre odlaska da popravlja ograde i proverava turbine na farmi vetrenjača. Razmišljao je o mornarici zato što je Brenda Kaufman raskinula s njim, i bio je siguran da je nikada neće preboleti. Ima grešaka koje praviš zato što si mlad. Svi su pravili poneke od njih. Potisak prestade. Holdenov ležaj ponovo suknu postrance, poskoči pri opaljenju iz elektromagnetnog topa, i zabi se natrag u njega. Na njegovom ekranu, dečakove oči se raširiše dok mu se ležaj okretao. Nešto glasno desi se na Peli. Neko povika. Visoko zavijanje medicinske uzbune. Uski snop se prekinu u trenutku kad se potisna gravitacija vratila na Rosija. I dalje jača nego obično, ali posle duge jurnjave pod osam gravitacija, reakcija njegovog tela bila je duboka i pravo iz utrobe. Naomi je stenjala upola od bola, upola od olakšanja. Ljudi su mu vikali u uhu: radost i ushićenost. U ustima je imao ukus krvi. Lakat ga je zaboleo kad je posegnuo za monitorom, prebacivši se na taktički prikaz bez kontrole u ležaju. Aleksov glas, prigušen kao da su pod vodom, dopre do njega. To je bilo sjajno! Uspeli smo! Razbili smo ih ko dete zvečku! Pela se udaljavala, i dalje pod jakim potiskom, ali je bežala. Talas torpeda sa Rosinantea hitao je za njima. Bez razmišljanja, on ih razoruža. Prsti su mu oklevali iznad ekrana, um mu se raspadao, ponovo sastavljao i ponovo raspadao kao i obično na kraju dugog potiska. Krv koja mu je ponovo oblila mozak nosila je sa sobom čudne, kratkotrajne osećaje. Leva noga bila mu je hladna i vlažna, kao da stoji u reci. Miris osmuđenih dlaka. Osećaj razuđenog moralnog besa koji je zatreperio i

ugasio se iznenada kao što se i pojavio. On pritisnu oči rukama i nakašlja se. Bol mu suknu niz kičmu. Zazvoni mu u ušima. Tinitus. Ne, ne tinitus. „Džime.” On se nekako okrenu, boreći se protiv neprirodne težine svog tela. Naomi se koprcala na svom ležaju, uzaludno pokušavajući da ustane pod jakom gravitacijom. Lice joj je bilo pepeljasto. Njegov polufunkcionalan mozak poskoči, uspaničen. Bila je povređena. Nešto nije u redu. Ja sam za ovo kriv. „Šta?”, reče, glasom grubim i zagušenim šlajmom. „Šta se desilo?” Bobi siđe iz kokpita, naprežući mišiće na prečkama lestvica. Naomi pogleda u njega pa u nju, onda opet u njega. Pokazivala je nešto, brektala kako bi izgovorila reči. „Fred”, reče Naomi. „Ima moždani udar.” „O”, reče Holden, ali Bobi već suknu napred, razveza remenje i upola odiže Freda sa ležaja. Pod trenutnim ubrzanjem, starac je sigurno bio težak preko dvesta kila. Bobi se umalo ne sruši, ali ostade na nogama, ruku obavijenih oko njegovog trupa, u pokušaju da ga oslobodi vezova. Holden se zatetura do lifta i povika uvis. „Alekse! Isključi potisak. Postavi nas na trećinu gravitacije.” „Neprijatelji su još...” „Ako pripucaju na nas, uradi nešto pametno. Imamo ovde hitan slučaj.” Gravitacija ponovo popusti. Holdenova kičma se izduži. Kolena kao da mu otekoše. Bobi, koja je sada nosila Freda u naručju, bila je na liftu, i spuštala se prema brodskoj ambulanti. Fred je izgledao sićušno skupljen uz nju, zatvorenih očiju. Holden reče sebi da se starčeva ruka oko Bobinog ramena drži za nju. Da u toj ruci ima snage. Nije znao da li je to istina. Kakofonija glasova prolomi mu se u uhu. Svi su pitali šta se dogodilo. Šta se dešava. „Stajnberg!”, zareža on. „Preuzmi naoružanje. Patele, komunikatore.” Onda skinu slušalice s mikrofonom. Lift se vraćao gore po njih i blago zujanje jedva se čulo od buke broda, a njegove uši samo su to osluškivale. Terao ga je da ide brže snagom volje. Naomi spusti ruku na njegovo rame. „Biće sve u redu.” „Stvarno?” Naomi bespomoćno slegnu ramenima. „Ne znam.” Pojavi se lift. Ukrcaše se i spustiše prema palubi za posadu. Ako

Pela ponovo uspostavi kontrolu nad sobom, moći će da se vrati. Bitka bi mogla svakog sekunda ponovo da počne, uhvati ih van ležajeva za ubrzanja. Holden je znao da treba da lete što brže mogu, pohitaju prema Tihou. Prošao je kroz tesan vojnički hodnik i ušao u ambulantu. Kao da se nalazio na nekom drugom brodu. Sve je bilo baš tamo gde se obično nalazilo, ali izgledalo je novo. Sveže. Strano. Fred je ležao na stolu, svučen do struka. Autodoktor mu je bio privezan za mišicu, sa iglama zabodenim u vene. Izgledao je neobično ranjivo, kao da se fizički skupio od trenutka kada se smestio na ležaj za ubrzanja i ovog sadašnjeg. Bobi je stajala iznad njega, prekrštenih ruku, namrštena kao neki starozavetni anđeo. Jedan od onih zastrašujućih. Od onih koji ti ne daju u raj i koji ubijaju čitave vojske u jednoj jedinoj noći. Nije podigla pogled kada su ušli. „Koliko je loše?”, upita Holden. Bobi nekako uspe da sleganje ramenima pretvori u izraz besa. „Mrtav je.” Nije znao kako je Ejmosu i Klarisi zapala dužnost da pripreme telo, ali koji god mehanizam bio odgovoran za to, ispostavilo se da su oni bili pravo rešenje. Ejmos ga je skinuo, a Klarisa je očistila Fredovu kožu vlažnom krpom. Holden nije morao da bude tamo. Nije morao da gleda. Samo što jeste. Nisu razgovarali. Nisu zbijali šale. Klarisa je brisala Fredovo telo smireno, poslovno intimno. Saosećajno i nesentimentalno. Ejmos je pomagao kad je trebalo da se Fred premesti i odene u novu uniformu, kao i kad je ona morala da zavuče vreću za tela ispod njega. Od početka do kraja, potrajalo je to malo manje od jednog sata. Holden nije znao da li to izgleda predugo ili nedovoljno. Klarisa je pevušila nešto dok je radila. Tihu melodiju koju on nije prepoznavao, ali melodiju koja kao da nije mirovala ni u durskom ni u molskom tonalitetu. Njeno mršavo, bledo lice i Ejmosova stamenost kao da su bili u savršenom skladu. Kada je vreća bila zatvorena, Ejmos ju je podigao. Bilo je to lako. I dalje su bili pod potiskom jedva jačim od trećine gravitacije. Klarisa klimnu Holdenu dok su izlazili iz ambulante. Na koži ispod potiljka videla joj se masnica, kao i na mišicama, gde se krv slegla za vreme potiska. „Pobrinućemo se za njega”; reče ona. „On je bio važan”, odgovori Holden, i ne postide se zbog toga što mu je glas zapeo. Nešto nalik na tugu ili zabavu zaigra u Klarisinim očima. „Provela

sam mnogo vremena sa mrtvima. Biće s njim sada sve u redu. Idi ti da se postaraš za one koji su preživeli.” Ejmos se prijazno osmehnu i iznese vreću, „Ako kasnije poželiš da se napiješ ili pobiješ s nekim, samo mi reči.” „Da”, reče Holden. „Važi.” Posle njihovog odlaska, ostao je da stoji kraj praznog medicinskog stola, i sam je više puta ležao na njemu. I Naomi je, Aleks. Ejmos. Ejmosu je najveći deo šake izrastao u toj prostoriji. To što je smrt dolazila nasumično – glupo – izgledalo je skaredno iako je bilo sasvim prozaično. Ljudi su doživljavali šlog. Fred je bio stariji nego nekada. Imao je problema s visokim krvnim pritiskom. Provodio je mnogo vremena bez spavanja, naprezao se. Njihov sok je bio bezvezan. Bila je to duga bitka i dugi potisak. Sve je to bilo tačno. Sve je to imalo smisla. I sve je bilo besmisleno. Ostali su još bili na svojim mestima, ali vest se dosad već pročula. Moraće da se u nekom trenutku suoči s njima. Nije znao šta da kaže Fredovoj posadi. Žao mi je, ali posle toga? On protrlja madrac šakom, oslušnu šištanje kože po plastici. Bila je hladnija nego što je očekivao. Bio mu je potreban sekund da shvati kako to isparava vlaga iz Klarisine krpe. Prepozna Naomi po koraku. „Sećaš se kad je objavljeno da on sarađuje s ASP-om?”, upita Holden. „Sećam se.” „Bila je to jedina stvar na svim vestima... šta znam. Nedelju dana. Svi su govorili da je izdajnik i sramota. Govorili su o tome treba li sprovesti istragu. Može li mu se i dalje suditi iako je podneo ostavku godinama pre toga.” „Ono što sam ja čula bilo je dvosmislenije”, reče Naomi. Ona stupi u prostoriju, nasloni se na jedan od ostalih stolova. Dok je govorila, navukla je kosu preko očiju kao veo, a onda se namrštila i začešljala je natrag. „Ljudi koje sam poznavala pretpostavljali su da je on krtica. Da Zemljani pokušavaju da ubace trojanskog konja u našu organizaciju.” „Je li to tada još bila tvoja organizacija?” „Da. Jeste.” On se okrenu, povuče uvis kako bi seo na sto. Osetivši njegovu težinu, autodoktor podiže početni ekran, zasvetluca nekoliko sekundi u nadi, a onda se ponovo isključi. „Samo ne mogu da se setim vremena kada Fred Džonson nije bio važna osoba. Prosto je...” Naomi uzdahnu. On pogleda u nju. Na licu je imala bore kojih tamo

nije bilo kad su se upoznali. Promenila joj se linija vilice. Bila je lepa. Bila je smrtna. Nije želeo da razmišlja o tome. „Sve frakcije ASP-a koje je Fred mogao da primora, izmoli ili obrlati kako bi se sastale zajedno čekaju nas na Tihou”, reče Holden. „A mi ćemo morati da im kažemo kako je Marko pobedio.” „Nije pobedio”, reče Naomi. „Moraćemo da im kažemo da su nas sačekali u zasedi i da je Fred umro, ali da Marko uopšte nije pobedio.” Naomi se osmehnu. Nasmeja. Čudno koliko je tama zahvaljujući tome izgledala bolje. Nije bila manje tamna. Samo bolja, iako je i dalje bila to što jeste. „Pa, u redu, kad to tako kažeš. Vidi, u najgorem slučaju, nećemo ih privući na našu stranu. Ne kažem da ne bi bilo sjajno imati više delova Pojasa na našoj strani. Ali ako ih ne budemo imali kao saradnike, nećemo ih imati. I dalje možemo da pobedimo.” „Samo u ratu”, reče on. „Ne u onome što je važno.”

Dvadeset deveto poglavlje: Avasarala Gorman Le trepnu, protrlja isuviše zelene oči, i sačeka njen odgovor. „A ti ne znaš odakle je stiglo?”, reče Avasarala. „Pa, sa Ganimeda”, reče on. „Podaci o prenosu sasvim su jasni. To je definitivno došlo sa Ganimeda.” „Ali ne znamo od koga sa Ganimeda.” „Ne”, reče on, klimnuvši kao da kaže da, da je ona u pravu. Jebote, koji zbunjujući način da se izrazi. Sala za sastanke bila je jedna od manjih u bazi Nektaris. Svetla su bila hladna, zidovi od glačane keramike koja nije bila u modi već trideset godina. Baza je bila priključena na zaseban ekološki sistem, tako da se u vazduhu nije osećao zadah nedavno udisanog vazduha od kojeg je najveći deo Lune trpeo ovih dana. Ako je barutni smrad lunarnih čestica još bio tamo, ona se toliko navikla da nije mogla to da zna. Gorman Le je sedeo pogrbljen napred kao školarac, sa čašom vode zaboravljenom u ruci. Imao je na sebi isto odelo kao i juče i prekjuče. Počela je da misli kako ga on drži u plakaru i oblači kad god mora da razgovara s njom. Umor je izbijao iz njega kao da je medicinar u zadnjem satu četvorodnevne smene, ali u njemu je bilo još nečeg. Nečeg što nije odavno videla. Uzbuđenja, možda. Nade. To je bilo loše. U poslednje vreme, nada je bila otrov. „Dakle, shematski izveštaj, ili kako već ti to ne nazivaš, mogao bi da bude pravi”, reče ona. „Ili to možda Slobodna mornarica pokušava da nas zajebe. Ili bi moglo da bude... šta?” „Hranljivi kvasac sa naprednim radioplastima. Posmatrali smo kako je protomolekul bio u stanju da raste na osnovu nekih vrsta jonizujućeg zračenja?” Podizanje intonacije na kraju pretvorilo je to u pitanje, kao da on to nju pita za dozvolu umesto da je izveštava. „I nejonizujućeg, ali to je stvarno lako. Svetlost je nejonizujuće zračenje, a

biljke se njom hrane odvajkada. Ali...” Avasarala podiže ruku, dlanom okrenutim napolje. Leova usta nastaviše da se pomeraju još nekoliko sekundi, i jedan deo njegovog bića i dalje je govorio, dok su ostali bili zauzdani. „Mene veoma zanimaju svi ti fini detalji”, reče ona, „samo što me zapravo ne zanimaju. Sažmi to.” „Ako su brojke tačne, mogli bismo odmah da u ovoj bazi hranimo možda pola miliona ljudi više. Prva serija koju smo uradili izgledala je zaista dobro. Ali ako je reč o nečemu što ne funkcioniše u većim razmerama i farme krahirala, mogli bismo da izgubimo dane u čišćenju.” „A onda će ljudi gladovati.” Gorman još malo zaklima. Možda to nije ništa značilo. „Ponovno postavljanje neosporno bi značilo propuštanje nekih proizvodnih ciljeva.” Ona se nagnu napred, uze čašu iz njegove ruke i pogleda ga u oči. „Onda će ljudi gladovati. Mi smo ovde odrasle osobe. Trebalo bi da budeš u stanju to da kažeš.” „Onda će ljudi gladovati.” Ona klimnu glavom i zavali se u naslon. Strašno je bilo to što više nije osećala takav bol u leđima. Toliko je već pod jednom desetinom gravitacije da je počela da se navikava na nju. Kad se bude vratila u bunar, moraće da se ponovo aklimatizuje. Kada. Ne ako. Gorman je gledao u nju, stisnute vilice, nozdrva raširenih kao u uspaničenog konja. Morala je da se uzdrži da ga ne potapše po glavi. Jeli su joj se jebeni pistaći. „Iz čega si ono doktorirao?”, upita. „Hm. Iz strukturne biohemije?” „A znaš li iz čega sam ja?” On odmahnu glavom, za promenu. „Ne iz strukturne biohemije”, reče ona blago. „Ne znam ništa o tome da li je taj recept za čarobni kvasac sranje ili nije. Stoga, ako ti to ne znaš, jebote, ja sam više nego beskorisna. Onda, šta to imamo tu?” „Ne znam šta da radimo.” Izgledao je mlado. Izgledao je izgubljeno. Porivu da mu nešto odbrusi suprotstavio se u njoj poriv da ga zagrli. Ona zatvori oči, i dođavola, kako joj je samo prijalo da budu zatvorene. Ovog jutra imala je sastanak koordinacije sa stanicama Lagranža i razgovore o tovarima izbeglica, potom su obezbeđenje i resursi govorili o političkim smernicama za ljude koji su još dolazili iz bunara. Za ručkom, izveštaji o oružanom ustanku u onome što je

preostalo od Sevastopolja – ljudi su se uspaničili zbog niskih rezervi hrane i vode. Sve joj je to skupa krvarilo u umu, kao dugi, trajni, izmoreni osećaj hitnosti. Želela je da se ljuti na Lea, no ili je isuviše dobro shvatala njegovu zaleđenu paniku, ili jednostavno više nije imala energije za to. „Da li su izgledi dobri?” „Mislim da jesu”, reče on, gotovo smesta. „Podaci izgledaju...” „Onda primeni to. Ako ne bude uspelo, možeš mene da okriviš.” „To nije ono što sam... mislim... Ako proizvodna serija većih razmera ovde uspe, trebalo bi da zaista pošaljemo ovo niz bunar.” Na Zemlju. Gde su još gladniji. Ona otvori oči. Nešto u njima nagna Gormana da skrene pogled. „Da, madam. Postaraću se da to bude urađeno.” Ona ustade. Sastanak je bio završen. Tek kada je prošla kroz vrata i počela da vuče noge preko žuto-sivog poda prema svojim kolicima, pomislila je da nekako ohrabri Lea. Potapše ga po ramenu. Uputi mu blagu reč. Sasekla ga je iz navike, a ne zato što je morala da ga dovede u red. Nekada joj je ovo bolje polazilo za rukom. Kolica cimnuše napred i ona uspostavi vezu sa Saidom. On se pojavi u prozoru velikom koliko polovina ekrana, tako da je ostalo mesta za njen kalendar i napomene, gotovo previše mali da razabere više od njegovog lica u obliku slova V i visoku, ukovrdžanu kosu koja je lebdela iznad plave košulje bez okovratnika. „Madam?” „Na čemu smo?” „Imate za razmatranje izveštaj admirala Pajsiora o situaciji s Enkeladom.” „Stoji li tamo bilo šta osim ’Slobodna mornarica je otperjala pre nego što smo stigli tamo i sada imamo još ljudi koje moramo da hranimo’, ili sam već pogodila u glavnim crtama?” „To jeste sve, u glavnim crtama. Bilo je žrtava na našoj strani. Edvardu Karu će takođe trebati velike popravke.” Ona klimnu glavom. Još jedna posrana bitka nalik na pokušaj da pesnicom zahvati malo vode. Kolica zaviše, krenuše nizbrdo u pristupni tunel. Dva stražara obezbeđenja salutiraše joj dok je prolazila. Kolica skrenuše niz još jednu rampu, pa jurnuše brzo prema vladajućim i administrativnim centrima kod Oldrina, i skrenuše ponovo tako da je mogla da se osvrne prema grotlu prolaza. Sivi zidovi s belim lukovima protezali su se unazad i naviše. Vazduh je bio kao večiti izdisaj. U ovom kontekstu, arhitektura je izgledala mala.

Beznačajna spram ogromnog zahvata Lune i Zemlje. Ona ščepa to kao za konopac za spasavanje. „Sa Cerere stižu izveštaji da je Rosinante upao u zasedu, ali je pobegao. Na kursu je prema stanici Tiho.” „Makar nešto”, reče ona. „Imate u rasporedu i lični sastanak, madam.” Lični sastanak? U jednom dugom trenutku nije mogla da se seti šta je posredi, ali dok je brza linija cimala i uvlačila njena kolica pa započela sa ubrzavanjem, setila se da je Ašanti tražila da je vidi. Njena kćerka je nekako ubedila Saida da je uvrsti u kalendar. „Otkaži to”, reče Avasarala. „Da li ste sigurni, madam?” „Ne želim da provedem pola sata slušajući kako mi devojka čije sam pelene menjala drži lekciju o tome da treba da vodim računa o sebi. Reci joj da sam umorna i da dremam.” „Da, madam.” „Da li možda nešto hoćete da kažete, gospodine Saide?” Said se nakašlja. „Ona je vaša kćerka, madam.” Avasarala se osmehnu. Bilo je to prvi put da joj se Said suprotstavio. Možda je još bilo neke nade za tog malog govnara. „Dobro. Daj joj prvi termin za večerom koji je još slobodan.” „To je za tri dana.” „Onda za tri dana”, reče Avasarala. Brza linija prestade sa ubrzavanjem i ostavi je da huji kroz evakuisani tunel brzinom od ko zna koliko stotina kilometara na sat. Dovoljno da je preveze preko polovine Mesečevog šara za pola sata. Telo u kretanju nastavljalo je da se kreće. Bila je to metafora, koliko i bilo šta drugo. Nastavi sa kretanjem, jer kada jednom staneš, ko zna kako ćeš prisiliti sebe da ikada ponovo kreneš. Nije mogla da se seti koliko je prošlo od njene poslednje meditacije. Nekada, kad su stvari na poslu išle loše, provodila je više vremena u sedenju, a ne manje. Osluškivala je struganje sopstvenog daha kroz kompleksne prostore pozadi u sopstvenom nosu, bila je povezana sa svojim telom na duboki način koji je omogućavao da se sva govna srede. Na primer, da se držala toga, setila bi se da ohrabri Gormana Lea. Mrzela je da nagađa kraj koliko je drugih sitnih zajeba prošla a da ih nije ni primetila. Brzi tunel zavi, gurnuvši je blago uz vrata kolica. Ona reče sebi da se na putu od rata do oporavka jednostavno isprečilo previše stvari koje je morala da uradi. To je bilo donekle tačno, ali ona je previše godina

provela upoznavajući sopstveni um da bi sasvim ignorisala činjenicu da sama sebi kenja. Meditacija je bila sredstvo da ona bude sama sa sobom, da dublje dokuči šta znači biti Krisdžen Avasarala. A pošto je bila prilično sigurna u to da je Krisdžen Avasarala trenutno jadna i bedna, jebeš to. Duboko meditiranje sa ciljem da istinski, jasno doživi bes, usamljenost, bol i užasnutost nikada joj nije bilo toliko privlačno kao jaki džin-tonik posle radnog vremena. Moći će da šizi kasnije. Kad sve bude pod kontrolom. Brzina tek što je počela da opada, kad joj zazvoni ručni terminal. Said je izgledao skrušeno, ali nedovoljno da je ostavi na miru. „Prioritetna poruka sa Rosinantea, madam.” „Šta koji kurac sada pa Džonson hoće?” „Nije od pukovnika Džonsona. Poslao ju je kapetan Holden.” Oklevala je. U svom prozoru, Said sačeka. „Pošalji mi to”, reče ona. Said klimnu dok je ona zatvarala njegov prozor. Ona baci poruku na ekran kolica. Šta god bilo posredi, želela je da bude u stanju to da vidi, a da ne čkilji. Pojavi se poruka, označena crvenom bojom. Čim ju je otvorila, znala je. Smrt je bila na Holdenovom licu jasno kao da je tamo upisana. Kad je progovorio, glas mu je bio pažljiv i kontrolisan. Bolnički tonovi. Pogrebni. On ukratko izloži ono što se dogodilo, bez suvišnih pojedinosti. Pela je predvodila napad. Uspeli su da se odbrane od Slobodne mornarice. Fred Džonson je bio mrtav. A onda, kao da i sam Holden doživljava moždani udar, on se zagledao jedan dug trenutak u kameru. U njene oči, iako je nije video. „Sve grupe ASP-a koje je Fred sazvao na Tiho čekaju tamo. Mi smo na kursu i počinjemo s kočionim potiskom. Ali nisam siguran treba li i dalje da idemo tamo, ili želiš ti nekoga da pošalješ. Niti koliko će dugo oni da čekaju. Ne znam šta mi je sada činiti.” On zavrte glavom. Izgledao je mlado. Holden je uvek izgledao mlado, ali obično je to mlado išlo uz plahovito. Izraz izgubljenosti oko njegovih očiju bio je nov. Ako je uopšte i bio tamo. Možda je ona to videla samo zato što je isto osećala u sopstvenom srcu, sopstvenom stomaku. Poruka se završila. Terminal je očekivao njen odgovor, ali ona je samo sedela s njim u ruci dok se brza linija zaustavljala, a kolica ulazila u poznatije hodnike. Pogledala je u svoje šake i one kao da su pripadale nekoj drugoj ženi. Pokušala je da zajeca, ali izgledalo joj je to usiljeno i izveštačeno. Više kao gluma nego kao tuga. Da je ona kontrolisala

kolica, možda bi ih pustila da dojezde do zida ili niz neki nasumični hodnik, sasvim nesvesna. Ali ona su znala kuda treba da idu, a ona se nije setila da ih prebaci na ručne komande. Fred Džonson. Kasapin Stanice Anderson. Heroj mornarice UN i izdajnički glasnogovornik ASP-a. Decenijama ga je poznavala lično i po reputaciji. Bio je njen neprijatelj, suparnik i povremeno nepouzdani saveznik. Deo njenog bića koji je i dalje razmišljao primetio je koliko je čudno – koliko neverovatno – da njegova smrt bude ta kap koja će preliti njenu čašu. Ona je izgubila svoj svet. Svoj dom. Svog muža. Da je sačuvala išta od svega toga, možda je ovo ne bi uništilo. Grudna kost ju je bolela. Zaista bolela. Kao da je tamo imala fizičku masnicu, a ne samo emociju koja joj je predugo pritiskala meso. Ona je opipa vrhovima prstiju, prateći granice bola kao dete fascinirano insektom koji umire. Nije primetila da su se kolica zaustavila sve dok Said nije otvorio vrata. „Madam?” reče on. Ona ustade. Lunarna gravitacija manje je ličila na silu prirode, a više na natuknicu. Kao da je mogla da se digne protivno njoj pukom snagom volje ili otkucajima srca. Ona ponovo primeti Saida, primeti da je zaboravila da je on tamo. Izgledao je uzrujano i nametljivo, previše ljupko. „Molim te, sve otkaži”, reče ona. „Biću u svojim prostorijama.” „Treba li vam nešto, madam? Da pozovem lekara?” Namrštila se na njega, i mišići u njenim obrazima kao da su pripadali nekom drugom. Upravljala je svojim telom kao mehaničkim odelom kojem otkazuju kontrole. „Kako bi to moglo da pomogne?” U svojim prostorijama, sela je na divan, ruku skupljenih u krilu, dlanova okrenutih nagore. Kao da drži nešto. Ventilator aparata za recikliranje vazduha malo je zujao, rezonantno i neravnomerno. Vetar koji prelazi preko grlića boce. Besmislena, kretenska muzika. Zapitala se da li je to ikada ranije primetila, a onda zaboravila. Um joj je bio prazan. Zapitala se dolazi li nešto. Neka nesavladiva bujica koja će je odneti. Ili je sada naprosto bila ovo. Prazna žena. Nije obraćala pažnju na kucanje na vratima. Ko god da je posredi, otići će. Samo što nije to učinio. Njena vrata se otvoriše za nekoliko centimetara. A onda za još nekoliko. Pomislila je da će to biti Said. Ili jedan od admirala. Neki funkcioner vlade, kao Gorman Le, koji je došao da zatraži od nje da nosi teret gubitka i neizvesnosti umesto njih. Nije bio niko ni nalik njima.

Kiki više nije bila mala devojčica. Njena unuka bila je odrasla žena, premda mlada. Koža joj je bila tamnosmeđa kao očeva, ali imala je Ašantine oči i nos. Treptaj Ardžuna u boji njenih očiju. Koliko god Avasarala pokušavala to da sakrije, Kiki nije bila njena omiljena unuka. Oduvek se vladala kao da sve posmatra i procenjuje, zbog čega nije bilo lako s njom. Kiki pročisti grlo. U jednom dugom trenutku, gledale su jedna u drugu. „Šta radiš ovde?” upita Avasarala. Nameravala je da je otera, ali nije. Kiki uđe i zatvori vrata za sobom. „Majka je povređena zbog toga što si nas opet odložila”, reče Kiki. Avasarala trznu rukama, raširenih prstiju, dlanova okrenutih uvis. Očajnička razdraženost bez energije kao potpore. „Da li te je poslala da mi očitaš bukvicu?” „Ne”, reče Kiki. „Onda, šta?” „Zabrinula sam se za tebe.” Avasarala posprdno frknu. „Zbog čega bi bila zabrinuta za mene? Ja sam trenutno najmoćnija osoba u sistemu.” „Zato i jesam zabrinuta za tebe.” Jebote, nije to tvoj posao zalebde joj pozadi u grlu, ali nije bila u stanju da to kaže. Bol u Avasaralinoj grudnjači utonu dublje, probijajući se kroz kost i hrskavicu. Vidik joj se zamuti, a suze joj prekriše oči sa premalo težine da se sliju niz njih. Kiki je stajala kraj ulaza, bezizražajnog lica. Učenica pred svojom direktorkom, spremna da bude ukorena. Ona bez reči krenu sitnim koracima napred pod oskudnom gravitacijom, sede kraj Avasarale i spusti glavu baki u krilo. „Majka te voli”, reče Kiki. „Samo ne zna kako to da kaže.” „To nikada nije bio njen posao”, reče Avasarala, gladeći prstima unukinu kosu onako kako je gladila kćerkinu nekad, kada su svi bili mlađi. U neko drugo vreme, pre nego što se svet razmrskao ispod svih njih. „Za ljubav je oduvek bio zadužen tvoj deda. Volela” – dah joj zape – „volela sam ga, mnogo.” „Bio je dobar čovek”, reče Kiki. „Da”, reče ona, prošavši vrhovima prstiju kroz devojčinu kosu. Prateći bleđu liniju njene kože. Prolazili su minuti. Kiki se pomerala, ali samo malo. Baka i unuka su ćutale. Suze u Avasaralinim očima nisu bile debele. Nisu padale. Kad ih je odagnala treptanjem, nijedna se nije podigla da zauzme njihovo mesto. Posmatrala je krivulju Kikinog uha onako kako je nekada

posmatrala Ašantinu, kada je njena kćerka bila mala devojčica. I Čarnapalovu, kad je bio mali. Pre nego što je poginuo. „Radim sve što mogu”, reče Avasarala. „Znam.” „Ali to nije dovoljno.” „Znam.” Kao da ju je preplavio neki čudan mir. Ulio se u nju. Na trenutak, kao da je Ardžun bio tu. Kao da joj je rekao neki savršeni pupoljak od pesme umesto da njena najneomiljenija unuka svedoči o njenim neuspesima. Svako je imao svoju lepotu i svoj način da je izrazi. Njoj je bilo teško da voli Kiki samo zato što su njih dve bile toliko slične. Kao jaje jajetu, ako već hoće da bude iskrena. Zbog toga je nju povremeno bilo opasno voleti. Znala je koliko je nju koštalo to što je ostala ono što jeste, pa se zato, videvši sebe u Kiki, veoma uplašila za devojku. Avasarala duboko uzdahnu, čupnu devojčino rame. „Idi i kaži majci da mi je nešto otkazano pa bi trebalo zajedno da jedemo. Reci i Saldu.” „On me je i pustio unutra”, reče Kiki i uspravi se. „Jebote, koji je to nametljivac, trebalo bi da prestane da čačka po mojim sranjima”, reče Avasarala. „Ali ovog puta, drago mi je zbog toga.” „Znači, nećeš ga kazniti?” „Nego šta ću, jebote, kazniću ga”, reče ona. Onda, gotovo na sopstveno iznenađenje, poljubi Kiki u glatko, neizborano čelo. „Samo što ovog puta neću za ozbiljno. Idi sad. Moram nešto da uradim.” Očekivala je da joj šminka bude upropašćena, ali zapravo nije. Malo ajlajnera i odbegli uvojak kose zavučen niže, i ponovo je ličila na sebe. Ponovo je pozvala Holdenovu poruku, pustila je da se reprodukuje dok se pripremala pred okom kamere svog terminala. Kad se pojavilo polje za odgovor, ispravila je ramena, zamislila da gleda Holdena u oči, i započela snimanje. „Veoma mi je žao što čujem to za Freda. Bio je dobar čovek. Ne savršen, ali ko jeste? Nedostajaće mi. Ono što ćemo sada da uradimo jednostavnije je. Vuci to svoje jadno dupe na stanicu Tiho i postaraj se da cela ova stvar štima.”

Trideseto poglavlje: Filip Pela je hramala pod trećinom gravitacije. Posle toliko vremena provedenog u lebdenju, Filip je osećao čak i to u kolenima i kičmi. Ili je možda samo još imao uboje od strahovitih sila bitke koja je sada bila iza njih. Bitke koju su izgubili. Stajao je u brodskoj kuhinji sa činijom marsovskih pirinčanih rezanaca i pečuraka u ruci, i tragao za mestom gde bi seo, ali su sve klupe bile popunjene. Koto je prošao gore od Pele – tane iz elektromagnetnog topa probušilo je reaktor i dovelo do napukline u koritu od pramca do krme. Većina brodova na kojima je Filip živeo bila bi iste sekunde uništena, ali Marsova mornarica je gradila sa bitkama na umu. U deliću sekunde toliko tankom da se prevideo, Koto je registrovao pogodak i ispustio jezgro, ostavivši posadu u klopci i bespomoćnu, samo sa rezervnim baterijama koje su je održavale u životu. Šinsakuto je bio oteran od njih, progonili su ga i maltretirali borbeni brodovi i torpeda konsolidovane flote i Cerere. Da je Rosinante dovršio posao sa Pelom, posada Kotoa još bi tamo lebdela. Ili bi možda dosad već pomrla, pošto bi aparati za recikliranje konačno prestali da rade i ostavili ih da svi dahću, dave se i kopaju noktima jedni po drugima u samrtničkoj panici. Umesto toga, svi su sada bili na Peli, i na smenu spavali na ležajima uobičajene posade, zauzimali prostor u brodskoj kuhinji i upadljivo izbegavali da Filipa pogledaju u oči dok je on tražio mesto među njima. I njegova posada je bila tamo. Muškarci i žene s kojima je leteo pre nego što je sve ovo uopšte počelo. Aman. Miral. Krilati. Karal. Džozi. Oni su izgledali veoma nalik ostalima. Samo ih je negde polovina imala na sebi svoje uniforme Slobodne mornarice. Koto i Pela su se istovremeno vratili jednostavnoj funkcionalnoj odeći koju je svaka posada mogla da