Pepeo Vavilona - James S. A. Corey

Makar ne još.” „Možda nam se posreći pa Inaros strada i bez nas.” „To ne bi bilo dovoljno”, reče Fred. „Zemlja je slomljena. Ostaće takva generacijama. Mars će možda doživeti kolaps, možda i ne, ali tu su i dalje kapije. Tu su i dalje kolonizovani svetovi. Tu su i dalje svi oni pritisci koji drže Pojas na ivici umiranja od gladi, i još manje onoga zbog čega bi on bio vredan. Nema više povratka na raniji status kvo. Moramo krenuti napred. A to nas ponovo dovodi do Drejperove. Radio si s njom. Može li ona to?” „Iskreno, mislim da je najbolje da pitaš nju. Svije mi poznajemo. Svima nam se dopada. Ja bih joj poverio svoj brod, dok to ne bih uradio da si ti posredi. Ako ona misli da to može, onda tako mislim i ja.” „A ako misli da ne može?” „Pitaj onda Avasaralu”, reče Holden. „Već znam šta ona misli. U redu, hvala ti. I... već se kajem što ovo pitam. Treba li uopšte da znam šta si radio sa one dve žene u kuhinji?” Mora Patel se pomeri na stolici. Bio je to prvi znak da ih uopšte sluša. „Snimao sam ih. Ono sa tapšanjem i klikerima vizuelno je bilo zaista zanimljivo, a Monika reče da treba da tražim takve stvari. Snimam intervjue, a ona mi pomaže da ih montiram i distribuiram.” „A zašto to radiš?” „To je ono što u svemu nedostaje”, reče Holden. „Zbog toga je sve krenulo ovoliko po zlu. Mi ne vidimo ljude jedni u drugima. Čak su i snimci na kanalima uvek u vezi sa čudnim stvarima. Aberacijama. Svaki put kad na nekoj stanici u Pojasu dođe do nereda? To više nisu vesti. Mora da dođe do ustanka, protesta ili otkazivanja sistema. Sam boravak i običan život ovde? O tome ljudi na Zemlji i Marsu nikada ništa ne čuju.” „Znači, ti...” Fred zatvori oči i stegnu hrbat nosa. „Praviš još neodobrenih izjava za štampu? Sećaš se da si jednom time doveo do rata?” „Upravo tako. To je bila priča o aberaciji, zato što sam mislio da je posredi ono što ljudi treba da znaju. Ali njima je potreban i sav kontekst. Kako izgleda biti tinejdžer na Cereri kad se prvi put zaljubiš. Ili brinuti za to što će ti tata ostariti na stanici Palada. Ono što ljude ovde čini istim kao što su ljudi bilo gde.” „Ljudi iz Pojasa izazovu pakao na Zemlji”, reče Fred polako, „a ti odgovaraš time što pokušavaš da ih humanizuješ? Znaš da će te masa

njih zbog toga nazvati izdajnikom.” „Isto bih radio i na Zemlji, ali sada nisam. tamo. Ako me i nagrde na pasja kola, šta da se radi. Samo se trudim da malo otežam ljudima da se osećaju komotno kada jedni druge ubijaju.” Na Fredovom ekranu se pojavi upozorenje. On baci pogled na to, bez reakcije. „Znaš, da se iko drugi pojavio sa idejom da bi trebalo da stane usred rata i zapeva pesme, drži se za ruke i seje mir za celo čovečanstvo, nazvao bih to uobraženim oportunizmom. Možda i megalomanijom.” „Ali pošto nije reč ni o kome drugom, sve je u redu?” Fred podiže rake. U tom gestu je bilo podjednako naseljenosti i očajanja. „Moraću nasamo da porazgovaram sa Drejperovom.” „Kazaću joj to”, reče Holden i ustade. „Mogu i sam da je nađem. I, Holdene...” On se okrenu. U prigušenom svetlu, Fredove oči bile su toliko tamne da su mu dužica i zenica imale istu nijansu crne. Izgledao je staro. Umorno. Fokusirano. „Da?”, reče Holden. „Pesma koju su njih dve pevale? Neka ti neko prevede stihove pre nego što to objaviš. Za svaki slučaj.”

Osamnaesto poglavlje: Filip Pela je jezdila kroz mrak, tek jedan čvor u mreži tamnih brodova koji su razmenjivali poruke uskim snopom, poredili strategije i planirali. Nevidljivost nije bila moguća u strogom smislu. Neprijatelj će pretraživati nebeski svod ne bi li pronašao brodove Slobodne mornarice baš kao što oni prate tragove pogona Zemlje i Marsa i svih ostalih u sistemu. Vaseljena se sastojala od milijardi tačaka nepokolebljivog svetla – zvezda i galaksija koje su se prostirale kroz vreme i prostor, a njihove struje fotona savijale su gravitaciona sočiva i pomerala ih brzinom širenja univerzuma. Treptaj pogona mogao bi se prevideti ili pomešati s nekim drugim izvorom svetla, ili bi ostao skriven iza jednog od široko raštrkanih asteroida koji su nastanjivali sistem kao čestice prašine u katedrali. Nikako se nije moglo znati koliko su njihovih brodova unutrašnji uspeli da identifikuju i prate. Nije bilo nikakve sigurnosti u to da su njihovi sopstveni sistemi senzora naciljali sve letelice takozvane kombinovane mornarice. Puke razmere vakuuma uvećavale su neizvesnost. Sa unutrašnjima je bilo lakše, pošto je toliko njihovih brodova pod potiskom hitalo prema Cereri. Ali ko je mogao da tvrdi da nema i nekoliko raštrkanih lovaca, tamnih i balističkih u praznini? Marko je imao pregršt takvih letilica Slobodne mornarice, ili je tako makar rekao Karal. Brodova koji nisu čak ni upotrebljeni u prvim napadima, već su kružili svojim orbitama kao topli asteroidi. Spavači koji čekaju svoj trenutak. I to je možda čak i bilo tačno, premda Filip nije čuo neposredno od oca da je tako. A voleo je da misli kako mu otac sve govori. Dani su bili dugi i prazni, navijeni čvrsto oko jednog jedinog, ogromnog pitanja. Doći će do protivudara. Do napada koji će dokazati da je odstupanje od Cerere bilo taktički izbor, a ne ispoljavanje

slabosti. Više od svega što se ranije dogodilo, biće to događaj – Marko je tako rekao, a Filip je to i verovao – koji će jasno pokazati zbog čega je Slobodna mornarica nepobediva. U teretani i u kuhinji, posada je špekulisala. Stanica Tiho je bila srce kolaboracionističkog krila ASP-a. Mars je najmanje istrpeo u prvom napadu, a zaslužio je istovetnu kaznu kao i Zemlja. Luna je postala novi centar moći UN. Stanice Kelso i Rea odbacile su Slobodnu mornaricu i pokazale uz koga se zaista svrstavaju. Ili rudarske kompanije raštrkane po Pojasu koje služe zemaljskim korporacijama. Njih je bilo lako osvojiti i nisu mogle da se brane. Ili zauzimanje snažnog uporišta na Ganimedu, sa preuzimanjem i odbranom zaliha hrane za Pojas. Govorilo se čak i o slanju snaga za preotimanje kroz prsten. Da od kolonija uzmu ono što tamo nije uopšte ni trebalo da se nalazi. Ili da se postave platforme iznad novih planeta i od njih iznuđuje danak. Da se preobrati politički poredak i da se svi skotovi bace u lance na dna bunara. Filip se samo osmehivao i slegao ramenima, kao da zna više nego što je zaista bilo slučaj. Marko mu nije rekao šta planira. Još ne. A onda je stigla poruka. Uvek sam vas cenila. Tako je započela. Mičio Pa, zadužena za konfiskovanje. Filip je nju pamtio, ali sve do sada nije imao nikakvo mišljenje o njoj. Bila je sposoban lider, donekle proslavljena zbog načina na koji je istupila kada je kapetan Grdosije sišao s uma u sporoj zoni. Dopadala se njegovom ocu zato što je mrzela Freda Džonsona, prebegla je od njega, i zato što je bila iz Pojasa, lepe pojave, lice koje će Pojas videti kada kolonizatorski brodovi otvore svoju utrobu i prospu iz nje blaga. Samo što je ona sada zurila u kameru na svom brodu, kose povučene pozadi, ozbiljnih tamnih očiju. Nije izgledala lepo. „Uvek sam vas cenila, ser. Ono što ste učinili za nezavisnost Pojasa bilo je od kritičnog značaja i ponosim se što sam u tome učestvovala. Želim da budem sasvim jasna pre nego što nastavimo i kažem kako je moja odanost našem cilju nepokolebljiva i potpuna. Posle trezvenog razmišljanja i iscrpne procene, zaključujem da nismo saglasni oko promene u planu konfiskovanja. Premda razumem stratešku važnost uskraćivanja materijala neprijatelju, ne mogu čiste savesti da ga uskraćujem građanima Pojasa kojima on hitno treba. Zbog toga sam odlučila da nastavim sa operacijom konfiskovanja onako kako je ona prvobitno isplanirana.

Tehnički, ovo je nepoštovanje naređenja, ali se zaista uzdam u to da ćete, kada razmislite o tome kako su nas potrebe našeg naroda dovele do toga da obrazujemo Slobodnu mornaricu, biti saglasni da je to najbolji put napred.” Odjavila se salutiranjem Slobodne mornarice. Onim koje je njegov otac stvorio kada je stvorio i sve ostalo. Filip je pustio to ponovo i odgledao od početka do kraja, svestan Markovog pogleda na sebi koliko i pogleda žene na ekranu. Brodska kuhinja oko njih bila je prazna. Ne, ne samo prazna. Ispražnjena. Bilo im to naređeno ili ne, članovi posade Pele evakuisali su taj prostor i prepustili ga Marku i Filipu. Da nije bilo mirisa karija u vazduhu i mrlja od kafe na stolu, mogla je to da bude i njihova prva poseta brodu. Nije znao koliko je puta njegov otac odgledao tu poruku, kako ju je primio kad ju je prvi put video, niti šta znači njegov sadašnji blagi izraz na licu. Filipu se nesigurnost grčila u dnu stomaka. Pokazivanje te poruke bilo je test, a on nije znao šta bi tačno trebalo da radi u vezi sa tim. Pošto je Mičio Pa drugi put salutirala, Marko je protegao ramena, u fizičkom simbolu prelaska na sledeći deo njihovog razgovora, kakav god ovaj bio. „To je pobuna”, reče Filip. „Jeste”, reče Marko, i glas i izraz bili su mu razboriti i smireni. „Misliš li da je ona u pravu?” Ne skoči Filipu u grlo, ali on to zaustavi tamo. Taj odgovor je bio previše očigledan. On pokuša sa Da u mislima, osetivši pritisak očeve pažnje kao da ovaj zrači toplotom. Odbaci i to. „Nije važno”, reče polako. „Da li je u pravu ili nije, nema nikakve veze. Suprotstavila se tvom autoritetu.” Marko pruži ruku i kucnu po kraju Filipovog nosa onako kako je to činio kad su bili samo otac i sin, a ne vojskovođa i njegov poručnik. Markove oči smekšaše i fokus im se pomeri drugde. Filip oseti trenutan i iracionalan ubod usamljenosti. „Jeste”, reče Marko. „Čak i da je u pravu – nije, ali da jeste – kako bih mogao preko ovoga da pređem? Bio bi to poziv na haos. Haos.” Zakikotao se i odmahnuo glavom. Bes bi bio manje zastrašujući od toga. Filipu se nesigurnost pomeri u stomaku. Zar su onda uništeni? Zar se sve raspada? Vizija sistema koju je njegov otac sanjao – gradovi u praznini, Pojas koji cveta u novu vrstu čovečanstva oslobođenog

tlačenja sa Zemlje i Marsa, Slobodna mornarica kao poredak svetova – bila je uzdrmana. Načas je sagledao kako bi budućnost mogla da izgleda. Smrt, borba i rat. Leš Zemlje, grad duhova na Marsu i krhotine Slobodne mornarice ostrvljene jedna na drugu sve dok ništa drugo ne preostane. Bilo je to ono na šta je Marko mislio kada je rekao haos, Filip je bio siguran u to. Mučnina poče da ga preplavljuje. Trebalo je da neko to spreči. On odmahnu glavom. „Jednog dana”, reče Marko, pa ponovi, i dalje ne dovršavajući misao, „jednog dana.” „Šta ćemo?” upita Filip. Marko slegnu šakama. „Prestaćemo da verujemo ženama”, reče, a onda trznu stopalom o zid, odbacivši se prema vratima. Filip je posmatrao kako se Marko hvata za držač i povlači hodnikom prema svojoj kabini. Sva pitanja na koja nije odgovorio nevidljivo su lebdela iza njega. Ostavši sam, Filip isključi zvuk na ekranu i ponovo pusti poruku. Upoznao se s tom ženom. Bio je u istoj prostoriji sa njom i slušao njen glas, i nije u njoj video izdajnika iako je to bila. Izaslanik haosa. Salutirala je, a on je pokušao da u njoj nazre strah. Ili zlobu. Bilo šta mimo profesionalnog slanja poruke čiji je loš prijem očekivala. Pustio je poruku ponovo. Oči su joj bile crne i pune mržnje, ili pribrane pred strepnjom. Gestovi su joj bili natopljeni prezirom, ili kontrolisani kao pokreti borca koji se sprema da izgubi. Uz malo prakse i volje, ustanovio je da može u njoj da vidi šta god poželi. Iza njega se začu tih zvuk. Sarta se zavuče u prostoriju stopalima napred, i uhvati se za nogohvat na zidu, postavivši gležanj na mesto i apsorbujući inerciju kolenima. U osmehu joj je bila ista ona praznina koju je Filip osećao, i na tren je osetio bes zbog toga što ona oseća isto što i on. Karalov glas začu se iz lifta, govoreći tihim, obazrivim tonovima. Rozenfeld odgovori, previše tiho da mu reči budu razumljive. Dakle, znali su da je Marko otišao. Privatna audijencija je bila završena. Sarta pokaza bradom na ekran. „Esâ es baš sranje, que?” U potrazi za informacijama, pokušaju da sazna ono što Marko nije smatrao potrebnim da joj kaže. Ili ma kome drugome. „Očekivao je on to”, reče Filip. Čak nije ni slagao. Marko možda nije tako rekao, ali to je i dalje bilo istina. Filip se kucnu po slepoočnici. „Znao je da treba to da očekuje. Sve će biti kako treba.”

Još tri dana bez potiska, i Filip je znao da nije jedini član posade Pele koji je nervozan. Svaki sat je, činilo se, donosio novu rundu zahteva za kontaktom. Šifrovane poruke preko uskog snopa kuljale su u Pelu i čekale tamo na Markov odgovor. Rozenfeld, kao deo unutrašnjeg kruga, uskakao je tamo gde je mogao. Čak je otišao toliko daleko da preuzme komandnu palubu kao neku vrstu privatne kancelarije. Ratni centar in absentia sve dok se Marko „ne vrati iz svog šatora” – šta god to značilo. Za Filipa je sve to bila vežba iz ispoljavanja samopouzdanja. Njegov otac je imao plan. Doveo ih je ovako daleko, i nije bilo razloga za sumnju u to da će ih odvesti do kraja puta. Ostali su bili saglasni s njim, ili je makar tako izgledalo kada se nalazio u prostoriji. Pitao se šta su govorili kada je bio drugde. Svi su zajedno prošli kroz bitke. Delili su svoje pobede i duge, strpljive sate dok su čekali da im se zamke aktiviraju. Ovo je bilo drugačije. Čekanje je bilo isto, ali to što nisu bili sigurni na šta tačno čekaju nagonilo ih je na pomisao da možda neće dočekati ništa. Čak se i on tako osećao. Krajem trećeg dana, Rozenfeld je zamolio Filipa da mu se pridruži u komandnom centru. Stariji muškarac je izgledao umorno, ali koža puna cista otežavala je tumačenje izraza na njegovom licu. Rozenfeld je isključio sve ekrane. Komandni centar je izgledao skučeniji bez njihovih prikaza koji su davali iluziju dubine i svetlosti. Rozenfeld je lebdeo kraj jednog ležaja za ubrzanja, tela nagnutog za nekoliko stepeni od broda tako da je istovremeno delovao viši, i kao suptilna pretnja. „Dakle, mladi gazda Inarose” reče Rozenfeld, „izgleda da imamo problem.” „Ja to ne vidim”, reče Filip, ali uveseljenost u očima starijeg muškarca bila je dovoljno jasan pokazatelj toga koliko su njegove reči zvučale slabo. Rozenfeld se pravio da Filip nije progovorio. „Što više odugovlačimo sa reakcijom na... nazovimo to ’promenama u situaciji’? Što više odugovlačimo, to podozrenje više raste, da? Otac Inaros je lice i glas Slobodne mornarice. Bio je to od početka. To je njegova veština, da? Njegov poseban dar. Ali...” Rozenfeld raširi ruke. Ali on nije ovde. „On ima plan”, reče Filip. „Imamo problem. Ne možemo još dugo da čekamo na njega. Nikome nisam rekao. Još se o tome ne šuška. Ali problem je tu sada, ne sutra. Čak i malo zaostajanje u komunikaciji može značiti da je sada prekasno.”

„O čemu se radi?”, upita Filip. „O Veštici Endora. Na Paladi je. Sve one zalihe koje smo izbacili u prazninu? Kapetan El Dudžaili je počeo da ih ponovo sakuplja. Kaže da to čini po naređenju svog komandanta i pritom ne misli na nas. To je peti brod koji se svrstao uz Mičio Pa. U međuvremenu, Kasapin je na Cereri, i njegova guzica greje Dosovu stolicu. Saziva sastanak klanova ASP-a, da? Crno nebo. Karlos Voker. Administracija na Rei sprema se da pošalje delegaciju. Slobodna mornarica je donela proglas kada smo raskinuli Zemljine lance. Proglas je bio: Revolucija je već završena. Pobedili smo. Neumitno. Mi smo se već dogodili. Ali sada, možda i nismo.” Filipu se stegnuo želudac. Bes mu je zagrejao grlo i isturio mu vilicu napred kao tumor u ustima. Nije znao na koga je besan, ali bes je bio dubok i moćan. Možda je Rozenfeld to video, zato što mu se glas promenio, postao blaži. „Tvoj otac je velikan. Velikani nisu kao ti ili ja. Oni imaju drugačije potrebe. Drugačije ritmove. Po tome se razlikuju od nas. Ali ponekad se zapute toliko daleko u prazninu da ih izgubimo iz vidokruga. I oni izgube nas. Tada stupaju na scenu mali ljudi kao što sam ja, da? Održavaju motore u pogonu. Čiste filtere. Rade potrebne stvari sve dok se velikan ne vrati među nas.” „Da”, reče Filip. Bes mu se još probijao uz vrat, punio mu glavu. „Sada je najgore čekati”, reče Rozenfeld. „Bolje da usmerimo sve brodove u pogrešnom pravcu nego da ih sve predugo ostavimo da lebde. Promenimo to kasnije, vratimo ih natrag, neka misle da se situacija promenila. Stavimo ih pod potisak, pa će znati da idu nekuda.” „Da”, reče Filip. „Uviđam to.” „Dolazi vreme da se kaže, ako ne on, onda ja. Umesto njega, da, ali ja. Ne bi loše bilo ako si sa mnom. Da svi znaju kako sam to ja umesto njega, a ne kao Pa.” „Ti hoćeš da naređuješ mornarici?” „Ja hoću da se naređenja izdaju”, reče Rozenfeld. „Ne marim za to ko će ih izgovoriti. Jedva da marim i to kako glase. Samo neka ih bude.” „Niko osim njega”, reče Filip. U glasu mu se čulo zujanje. Šake su ga tištale i on nije znao zašto, sve dok nije pogledao i video da ih je stisnuo u pesnice. „Moj otac je stvorio Slobodnu mornaricu. On je glavni.” „Onda to mora sada da pokaže. A mene neće da čuje.” „Razgovaraću s njim”, reče Filip. Rozenfeld podiže ruku u znak

zahvalnosti i zatrepta krupnim, grubim očima. „Sreća njegova što te ima”, reče Rozenfeld. Filip ne odgovori na to, samo dograbi jedan rukohvat, okrenu se i odbi niz grlo broda kojim bi se lift dizao i spuštao samo da je postojalo gore i dole da ga navodi. Um mu je bio smesa različitih osećanja. Bes prema Mičio Pa. Nepoverenje u Rozenfelda. Krivica zbog nečega čemu nije znao ime. Strah. Čak i neka vrsta očajničkog ushićenja, poput zadovoljstva koje nije bilo zadovoljstvo. Zidovi cevi lifta hujali su kraj njega dok je on gotovo neprimetno lebdeo ulevo. Ako stignem do palube za posadu a ne dotaknem zid, sve će biti u redu. Iracionalna pomisao. A opet, dok je grabio rukohvat i njihao se u hodnik koji je vodio prema Markovim odajama bez potrebe da koriguje putanju, osetio je izvesno olakšanje. A kada je došao do očevih vrata, ono se čak pokazalo opravdanim. Njegov unutrašnji strah da mu je otac bio zgromljen izdajom – staklastih očiju, neobrijan, možda čak i uplakan – nije nimalo ličio na čoveka koji je otvorio vrata kabine. Da, duplje njegovih očiju bile su malo tamnije nego obično. Da, u njegovoj sobi se osećao zadah znoja i metala. Ali osmeh mu je bio vedar, a fokus jasan. Filip shvati da se pita šta ga je toliko dugo zadržavalo zaključanog. Ako je i osetio pomalo ozlojeđenosti, nad njom je prevladala toplina zbog toga što ponovo vidi oca. Iza Marka, zavučena u rub jednog ormarića, traka tkanine govorila je o nečemu lakom i ženstvenom. Filip se upita koja je članica posade bila tu da teši njegovog oca, i koliko dugo. Marko sasluša Filipov raport blago i s pažnjom, klimajući šakama na svakom važnom mestu, pustivši Filipa da pokrije sve – Freda Džonsona, Vešticu Endora, Rozenfeldovu poluizgovorenu pretnju da će preuzeti uzde – ne prekidajući ga. Dok je govorio, Filip je osećao kako se njegov bes gubi, a stomak mu se opušta dok anksioznost nestaje, sve dok na kraju nije obrisao suzu koja nije imala nikakve veze s tugom, već je bila izazvana isključivo olakšanjem. Marko spusti ruku na Filipovo rame, i blagi stisak ih zadrža zajedno. „Čekamo kad je vreme za čekanje, a udaramo kad je vreme za udar”, reče Marko. „Znam”, reče Filip. „Samo što...” Nije znao kako da završi tu misao, ali njegov otac se svejedno osmehnu, kao da ga razume. Marko mahnu prema sistemu kabine, otvorivši zahtev za uspostavljanje veze sa Rozenfeldom. Muškarac grube kože pojavi se na

ekranu gotovo odmah. „Marko”, reče on. „Lepo je videti te ponovo među živima.” „Do podzemnog sveta i natrag, mudriji”, reče Marko sa oštrinom u glasu. „Nije te valjda uplašilo moje odsustvo?” „Ne, s obzirom na to da si se vratio”, reče Rozenfeld kroz hrapav smeh. „Imamo mnogo posla, druže stari. Previše toga mora da se odradi.” Filip je imao utisak da se između tih muškaraca odvijao neki drugi izgovor koji on nije mogao sasvim da dešifruje, ali nastavio je da ćuti i posmatra. „Uskoro će biti manje”, reče Marko. „Pošalji mi podatke o kretanju svih brodova koji se još povinuju komandama Mičio Pa. Javi brodovima koji stražare kod Palade da se Veštica Endora odmetnula. Blokiraj joj komunikacije, uništi je i pošalji nam podatke o borbi. Za izdajnike nema milosti.” Rozenfeld klimnu. „A Fred Džonson?” „Kasapin će iskrvariti kad na njega dođe red”, reče Marko. „Ne boj se. Ovaj rat tek počinje.”

Devetnaesto poglavlje: Pa Stanica Japet nije bila na samom mesecu, već u stalnoj orbiti oko njega. Dizajn stanice bio je star: dva duga kraka u kontrarotaciji koji su držali prstenove sa staništima, i centralna stanica za pristajanje na osovini. Površina meseca je svetlucala tamo gde se led kopao i cepao u automatizovanim stanicama. Dok su prilazili, u jednom trenutku su stanica, mesec i prstenasto glomazno telo Saturna iza njega bili iste veličine na ekranu. Iluzija perspektive. Dokovi su bili gotovo puni drevnih tegljača vode koje su tarife sprečavale da vodu uzimaju sa meseca. Više niko nije prinudno naplaćivao takse, i svi brodovi koji su to mogli koristili su priliku. Remorkeri koji su leteli na vodenu paru dizali su se s površine ili spuštali prema njoj. Transportni kontejneri puni leda bili su načičkani na koritima tegljača kao kora od soli. Uprava Japeta nije se svrstala uz Marka i Slobodnu mornaricu niti protiv njih, ali isto tako nije propustila šansu da strese sa sebe stegu Zemlje i Marsa. Mičio je posmatrala podatke kontrole saobraćaja i pokušavala da na njih gleda više kao na slobodu, a manje na grabež onoga što se ugrabiti moglo i bežanje dok se još može. Otvori se komunikacioni kanal. Zahtev kontrole Japeta. Mogla je da pusti Oksanu da odgovori, ali popustila je pred nestrpljenjem. „Ovde Konot”, reče ona. „Bien, Konot. Japet bei hier. Dodelili smo Hornbloueru sidrište broj šesnaest. Može da pristane za pola sata, da?” „To je u redu.” „Čujemo da tús imate zarobljenike, da?” „Da. I izbeglice. Hornblouerovu prvobitnu posadu.” „Nadrndani su?” „Nisu zadovoljni”, reče Mičio. „Mada, mislim da će biti zahvalni kad se nađu u prostorijama čija vrata nisu zavarena. Vaš oficir za nabavku

reče da možete da ih primite.” „Mogu da nađu ugovor tu, mogu da rezervišu prevoz za Zemlju ili Mars. Ili izbeglice to mogu, etwas. Zarobljenici su posebna priča.” „Ne želim da im se bilo šta desi”, reče Mičio. „Ali ne želim ni da budu na slobodi.” „Gosti stanice”, reče kontrola Japeta. „Svi obeleženi. Dobro i dobro. I... nezvanično, da? ’Gato za tovar. Hidroponici su počeli malo da trokiraju otkad su isporuke sa Zemlje prestale.” „Drago mi je što smo mogli da pomognemo” reče Mičio pre nego što je prekinula vezu. Bilo je to tačno. U grudima je imala nešto – blago, zlatno osećanje – zahvaljujući saznanju da će ljudi koji bi trpeli bez nje makar sada trpeti manje. Ona je provela više vremena na Rei nego na Japetu, ali imala je dovoljno iskustva da zna šta nedostatak opreme za hidroponike znači stanici kao što je ova. U najmanju ruku, njene isporuke će neizvesnost pretvoriti u stabilnost. U najboljem slučaju, ponudiće život umesto smrti. Ne bi bilo ovako da je Pojasu bilo dozvoljeno da raste i postane nezavisan. Ali Zemlja i Mars su radnu snagu ovde držali na povocu koji se sastojao od analoga zemljišta i kompleksnih organskih materija. Sada, zahvaljujući Marku, Pojas će imati priliku da se vine u održivu budućnost. Ukoliko, zahvaljujući Marku, pritom ne umre od gladi i sruši se. Nije ništa čula od njega otkad je pozvala svoje brodove da odbiju njegova naređenja. Proglašenja poslušnosti stigla su sa osam od njenih šesnaest brodova. Potvrde sa još četiri. Samo su je Ando i Dagni Tagart odmah odbili, a čak ni oni još nisu ništa preduzeli. Svi su čekali da čuju Markov proglas. Čak i ona. I sa svakim satom koji je prolazio bez toga činilo se sve zamislivim i da on to neće ni uraditi. Ipak, drugi glasovi. O, bilo je drugih. Kolektivu nezavisnih rudarskih lađa sa Titanije bili su potrebni delovi pogona za zamenu. Jedan teretni brod koji je takođe bio dom za posadu-porodicu od dvadeset ljudi pretrpeo je katastrofalno otkazivanje energetskih sistema Epštajnovog pogona i sada je plutao. Vesta je uvela racionisanje proteina za svoju populaciju sve dok pomoć u hrani koju je Mičio obećala nije zaista stigla. Stanica Kelso, u iracionalnom napadu čovekoljublja, poslala je zalihe kao pomoć Zemlji i sada je bila suočena s nestašicama vode i helijuma-3 za reaktore. Vekovi tehnologije i progresa dopustili su čovečanstvu da stvori

sebi mesto u vakuumu i radijaciji svemira, ali ništa nije moglo da nadvlada entropiju ideologije ili loše procene. Milionima u kožu spakovanih komplikacija slane vode i minerala – ljudskih tela – raštrkanih po Pojasu još su bili potrebni hrana, vazduh, čista voda, energija i sklonište. Načini da spreče davljenje u sopstvenim govnima ili da kuvaju na sopstvenom višku toplote. A zahvaljujući slučaju Markove harizme i njenog sopstvenog idealizma, ona je za sve to postala odgovorna. Ali ovde je bio njen početak. Zalihe sa Hornblouera, umesto da odlete kroz kapije i zauvek budu izgubljene, nahraniće Japet i dati stanici rezerve tako da ona može da pomogne drugima. Konot i njegove sestrinske lađe nisu morali da reše svako pitanje u vezi s raspodelom. Samo da dostave zalihe, stave ih na raspolaganje i puste da to preuzmu sile tržišta i komunalna priroda Pojasa. Nadala se da je to dovoljno. Oksana se nasmeja na svom mestu. Nije posredi bila razdraganost, koliko neka vrsta zapanjene neverice. „Que?”, upita Evans. Oksana odmahnu glavom. Mičio ju je poznavala dovoljno dugo da pročita taj gest i utvaru stida koja je uz njega išla. Ne dok sam na dužnosti. Zadržavanje te podele između porodice u vreme za porodicu i posade u vreme za posadu Oksani je oduvek bilo važno. Obično je bilo važno i za Mičio, ali između čekanja na sidrište i strepnje od vesti o Marku, svaka razbibriga bila je pravi dar. „Šta je bilo, Oksana?”, reče Mičio. „Ma samo nešto čudno na kanalu s vestima sa Cerere, ser”, reče ona. „Pa, ne verujem da će nas to poremetiti. Baci na ekran.” „Razumem”, reče Oksana, i kontrole iščeznuše da bi ih zamenio video profesionalnog izgleda, kajron u dnu i opcije za filtere sa strane. A u nju je sa ekrana gledalo iskreno, otvoreno lice Džejmsa Holdena. Mičio se načas ponovo nađe na Grdosiji, a onda se vrati. Kao davno zaboravljeni miris ili ukus hrane pojedene samo u detinjstvu, Džejms Holden je nosio odjek krivice i straha, podsećao na nasilje. Slike su treperile dok je Holden govorio: strahovito star muškarac iz Pojasa sa veselim očima, dve žene – jedna mlada i druga starija – koje su tapšale zajedno u nekoj igri nalik na batbat, pljes-pljes ili šinsin, žena u profesionalnoj odeći tamne puti i ozbiljnog izraza dok je stajala kraj tanka sa hidroponicima toliko dugog da se u daljini krivio zajedno sa telom stanice. Zovem se Džejms Holden, i želim da vas

upoznam s nekim ljudima koje sam upoznao ovde, na Cereri. Želim da čujete njihove priče. Da ih upoznate onako kako poznajete svoje kolege sa broda i komšije. Nadam se da ćete poneti ponešto od ovih ljudi u sebi onako kako ja to nosim sada. „Jebote, koji kurac?”, upita Evans, sa smehom u glasu. „Gledajte kako uvežbani ljudi iz Pojasa igraju kao mečke?” „Ne, to je Holden”, reče Oksana. „Sad je u ASP-u.” „En serio?” „U Džonsonovom ASP-u”, reče Mičio. „A radi i za Zemlju. I za Mars.” Holden je na ekranu pružao mehur s pivom čoveku prastarog lica. Obrazi čiče iz Pojasa već su bili malo zarumenjeni, ali nije nimalo zaplitao jezikom. Bilo je pet muških na svaku žensku na stanici, onomad. Pet na jednu. „Letela si s njim, sí?”, upita Oksana. „Onomad u sporoj zoni?” „Malo”, reče Mičio. „On se isto tako budi kraj majke Filipa Inarosa. Onaj koga Marko nije uspeo da ubije? To je taj.” „I on objavljuje Velikom Raji y alles gde se svrteo?”, reče Oksana. „Tako. Hrabar ili lud, taj?” „Nisam sigurna da smem da kritikujem”, reče Mičio, neposredno pre nego što joj je sistem oblio strah. U deliću sekunde, nije znala zašto, a onda je shvatila šta vidi. Na kajronu u dnu ekrana prolazio je tekst koji je upravo zamicao u stranu. Veštica Endora. Ona dograbi kajron, povuče ga natrag. Brod koji je Slobodna mornarica uništila identifikovan je kao Veštica Endora. Ona odabra kanal. Njen ekran zatreperi. Holden i starac iz Pojasa nasmejaše se nečemu u vezi sa stanicom Cerera pre nego što je ova zarotiran, ali ona ih nije čula. Na njenom ekranu, hiperstvarna slika obaveštajnog teleskopa prikazivala je brod pod jakim potiskom, sa prugama vatre iz odbrambenih topova koje kao da su se savijale dok je brod ubrzavao dalje od zrna. Po obliku krivulje, pretpostavila je da se kretao bezmalo pod deset gravitacija. Na slici se nije videlo od čega brod beži, a torpedo koji je uspeo da se probije kroz odbranu kretao se prebrzo za oko. Brod se pomeri, zarotira u desetini sekunde, a onda procveta u svetlost. Nije jasno, reče spiker, zbog čega su snage Slobodne mornarice izgleda napale jedan od svojih brodova, ali izveštaji potvrđuju tragove pogona sa nekoliko drugih poznatih neprijateljskih lokacija na vektorima nepodudarnim s napadom na položaje konsolidovane flote... „Ser?”, reče Oksana, i Mičio shvati da je sigurno nešto rekla naglas. Ona pogleda Oksanu u oči, pune poštovanja i grube. Evansove blage

i zabrinute. Njena posada i njena porodica. „Imamo Markov odgovor”, reče ona. „Promena u jeziku jeste promena u svesti, da”, reče Džosep. Na sebi je imao kombinezon, kao i ona. Ali on je bio vezan za ležaj za ubrzanja. Kompleksna shematika prikazivala je stanje sistema onoliko dobro koliko ga je ona poznavala. Brodovi lojalni unutrašnjima bili su okupljeni oko Zemlje, Marsa i Cerere u crvenoj boji. Slobodna mornarica lojalna Marku u plavoj. Njena šačica gusara i idealista u zelenoj. Nezavisne stanice i brodovi – Ganimed, Japet – bili su beli. A zlatni prah preko svega toga pokazivao je gde je sve Marko zakopao svoje blago u praznini. „Um se sastoji od analogija”, reče Džosep, kome njeno učešće u razgovora nije bilo potrebno. „Promena u dobu, promena u okviru. Bilo je pre unutra spram našeg napolje. Sad se pretvara u povezano spram nepovezanog. Slobodna mornarica. Konsolidovana flota. Oni koji stresu lance sa sebe spram onih koji ih ponovo stavljaju.” Direktna borba jedan na jedan protiv Marka nije bila uverljiva. Imao je previše brodova, a njeno obraćanje Rozenfeldu, Dosu i Sandžraniju nije dovelo ni do kakvog odgovora. Premda njene poruke nisu bile ni odbijene. Marko ju je zasad jedini nazivao izdajnicom njihovog cilja. Ostali su ga, pretpostavljala je Mičio, samo sledili. Kratkoročno, to joj nije bilo od pomoći. Pratila je putanje i potiske njenih zelenih brodova, lukove koji će ih zadržati van domašaja gneva Slobodne mornarice i opet im dopustiti da šalju zalihe tamo gde su ove bile najneophodnije. Bilo je to kao rešavanje kompleksne matematičke zagonetke bez ikakvog obećanja da postoji optimalno rešenje. Potraga za najmanje lošim odgovorom. „Mi – najslobodniji od svih. Otkačeni od otkačenih”, nastavi Džosep. „I zbog toga, kačimo se. Otuđeni zbog naše posvećenosti zajednici, da? Jang unutar jina, sve jače svetlo u mraku. Moralo je da bude ovako. Pravilo vaseljene. Termodinamika smisla, mi. Šikata ga nai. Toliko slobodni da imamo samo jednu opciju. Jer tako je oblikovan um Božji. Minimumi i maksimumi obloženi međusobno kao krivulja. Kao koža sazdana od tumačenja.” Mičio premesti taktički prikaz u lične podatke i okrenu se pomoću jednog rukohvata sve dok se nije našla licem prema ležaju za ubrzanja. Džosep je zurio u nju sa izrazom detinje radosti na licu. Zenice su mu bile toliko raširene da su mu oči izgledale crno.

„Moram da odem i uradim nešto”, reče ona. „Bićeš dobro bez dadilje?” Džosep se zakikotao. „Bio sam građanin uma i pre nego što si se rodila, nevesto moja mala. Mogu da plivam kroz vakuum i nikada ne umrem.” „U redu”, reče ona, pa podesi remenje na ležaju sa svojom lozinkom za oslobađanje. „Podesiću sistem da pazi na tvoje vitalne znake. Možda pošaljem Lori da dođe i posedi sa tobom.” „Kaži joj da ponese komplet za go. Igram bolje kad sam ufiksan.” „Kazaću joj”, reče Mičio. Džosep uze njenu ruku u svoju, stisnu joj blago prste. Hteo je time nešto da joj kaže – nešto duboko, suptilno i verovatno nepojmljivo treznom umu. Ona je u tome videla samo ljubav. Prigušila je svetla, pustila tihu muziku preko sistema – harfu i ženski glas toliko savršen da je pretpostavljala da je veštački – i ostavila ga na miru. Dok se vraćala gore na komandnu palubu, poslala je poruku Lori i dobila odgovor. Džosepu verovatno nije trebao niko da ga pazi, ali bolje sprečiti nego lečiti. Ona se nasmeja sebi kada je uglavila gležanj u nogohvat. Oprezna u malim stvarima, nemarna kad su krupne posredi. Bertold je bio na ležaju za ubrzanja koji je obično koristila Pa, a muzika je dopirala iz slušalica na njegovoj glavi dok su monitori sa statusom broda na njegovom ekranu davali zelene i zadovoljne statuse. Sve je bilo dobro pod uslovom da ne pogleda predaleko. On podiže bradu prema njoj dok se uvlačila na uobičajeno Oksanino mesto. I dalje se osećala čudno, pošto je bila na brodu koji je dizajnirao Mars. On je bio sagrađen sa senzibilitetom koji ona nije mogla do kraja da razume: vojničkim, strogim i jasnim. Morala je da pomisli kako je to zato što su projektanti odrasli s konstantnim povlačenjem gravitacije, ali možda to nije bilo tačno. Možda je bio tako marsovski naprosto zato što je Mars bio takav. Nisu to bili unutrašnji protiv spoljašnjih, već kruti i krti protiv tečnih i slobodnih. „Bilo? Geht gut?”, upita je Bertold dok je vraćala taktičke dijagrame. „Fino. Ali Džosep je rešio da se ufiksa, a ja naprosto neću da se bavim poslom koji dobro ide uz nadrogirani misticizam.” Ona oseti žalac kajanja čim je to rekla, premda je znala da Bertold neće njenoj naprasitosti pridati veći značaj nego što joj zaista pripada. Opet, ako se porodica raspadne usred propasti svega drugog, ona neće moći ovo da radi. Bio joj je potreban oslonac. Stoga je dobro bilo što ga ima. „Imaš li nešto protiv da ja...?”, upita Bertold, i ona prebaci prikaz sa

svog ekrana na njegov. Svi brodovi, svi njihovi vektori. Konačno poricanje koncepta Jednog broda. Tu je bilo čovečanstvo u svim svojim pukotinama i prekinutim vezama. Ona se vrati svojoj analizi. Ovde je mogla da povrati četvrtinu izgubljenih resursa i izgubi samo dva svoja broda. Ovde je mogla da isporuči desetinu, ali ne onim ljudima kojima su bili najpotrebniji. Ovde je mogla da sačuva svoje brodove na sigurnom i ne postigne ništa drugo. „Liči na amebu koja rađa blizance”, reče Bertold. „Sehr feo.” „Zaista ružno”, reče Mičio, dok je proveravala novi scenario. „Glupo, rasipno i surovo.” Bertold uzdahnu. Kad su se tek venčali, Mičio je bila duboko zaljubljena i u njega i u Nađu. Njihove zajedničke strasti smekšale su potom u intimnost koju je cenila više od seksa. Bilo je to poverenje koje joj je omogućavalo da kaže šta zaista vidi, šta zaista misli. Da čuje surovu istinu izgovorenu njenim sopstvenim glasom. „Ako mislimo da ovo uradimo, moraću da činim neke stvari koje mi se ne dopadaju.” „Znali smo to od početka, zar ne?” „Nismo sagledali detalje.” „Gadno?” Umesto odgovora, ona kvrcnu promenljivu na taktičkom prikazu. Otvoriše se nove opcije kojih tamo ranije nije bilo: povratiti šezdeset procenata i ne izgubiti ništa. Snabdeti pet stanica sa najvećim rizikom od kolapsa i zadržati Marka dalje od Japeta. Otvoriti i možda i kontrolisati put do Ganimeda makar nekoliko nedelja. Bertold se namršti, razmatrajući ono što je uradila i način na koji je do toga došla. Kada je video, zaroktao je. „Sanak pusti”, reče on. „Nije”, reče Mičio. „To je sporazum između dva neprijatelja voljna da ga poštuju sve dok im je interes isti.” „Tako okrećeš nezaštićena leđa Kasapinu Stanice Anderson.” „Pa, da. jeste tako. Ali ja znam šta je on. Neću pogrešiti i verovati mu. On će nas iskoristiti ako može. Bila bih glupa ako mu se ne bih odužila na isti način. Da nas Marko nije stavio na vrh liste prioriteta, bilo bi drugačije, ali on je pod jakim potiskom prema našim brodovima.” „Povredila si mu sujetu, sa sa?” „Dovoljno nam je samo da konsolidovana flota pristane da ne puca na nas i da mi ne pucamo na njih, i to nam otvara zone u koje Marko neće da nas prati. Bezbedne teritorije.”

„’Bezbedno’ znači da smo zgureni pod topovima Freda Džonsona. Da čekamo dok ih ne okrene prema nama.” „Znam”, reče Mičio. „A sa Džonsonom, doći će i taj trenutak. A kada dođe, nas neće biti tamo.” „Ovo je loš plan, kapetanice”, reče Bertold. Ipak, glas mu je bio blag. Već je razumeo. „Jeste. Najbolji loš plan koji imam.” On uzdahnu. „Da.” „Pa”, reče ona. „Mogli smo da radimo po Markovom.” „Ne verujem da smo mogli”, reče Bertold. „Ni ja.” „A šta je sa stanicama i brodovima kojima dajemo? Neki od njih će imati topove. Imaće straže.” „Uskratićemo im pomoć ako ne pristanu da se bore i umru za nas?”, reče Mičio. „Pustićemo ih da gladuju ako neće? Ne, nemoj. Ne kažem ne na to. Pitam. Šta je gore? Iznuditi od ljudi da budu naši vojnici, ili pregovarati sa Fredom jebenim Džonsonom?” Bertold pritisnu čelo dlanom. „Nema treće strane te medalje?” „Da časno izginemo?”, reče Mičio. Bertold se nasmeja, a onda prestade. „Zavisi od toga šta Kasapin hoće.” „Zavisi”, reče Mičio. „Zato treba to da ga pitamo.” „Da, jebeš ga”, reče Bertold. Ona primeti odraz sopstvene strepnje, gneva i poniženja u njegovim očima. Znao je koliko je košta i puko razmišljanje o takvom rešenju. A ono je neophodno, sudeći po načinu na koji je sebe beskrupulozno tome podvrgla. „Volim te. Znaš to. Uvek.” „I ja tebe”, reče ona. „Malo nam treba da počnemo sa sopstvenom kompromitacijom, zar ne?” „Dovoljno je da se rodimo”, reče Mičio, dok je podizala kontrole komunikatora i podešavala uski snop za Cereru.

Dvadeseto poglavlje: Naomi „Opasnost je u prevelikom zahvatu”, reče Bobi, zgurena iznad stola tako da je sve izgledalo sitno. „Iznenadili su nas. Mi smo postigli nekoliko lakih pobeda u povratku. Primamljiva je želja da sad teramo što dalje možemo i pokušamo da ih slomimo. Izgleda nam da smo ih nadmudrili i poterali. Ali zapravo, i dalje tek odmeravamo njegove snage. On još vidi sve što radimo.” „A šta to radimo?”, upita Naomi, pruživši preko stola činiju sa kajganom, tofuom i ljutim sosom. Bobi uze zalogaj i poče zamišljeno da žvaće. Naomi je sedela preko puta nje, gde je okusila zalogaj iz sopstvene činije. Otkad je Mora Patel usavršila sisteme za hranu, Rosijev ljuti sos imao je malo drugačiji ukus, ali on se Naomi sve više dopadao. Bilo je izvesnog zadovoljstva u novitetima. Baš kao i osećanja nostalgije prema onome što se promenilo. A to nije bila samo hrana. Promenilo se sve. „Mislim da niko to ne zna”, reče Bobi. „Moj nastavnik taktike u bazi za obuku? Narednik Kapur. On je bio entomolog...” „Tvoj narednik u bazi za obuku bio je entomolog?” „Pa Mars je to”, reče Bobi, slegnuvši ramenima. „To tamo nije nimalo čudno. Kako god bilo, on je govorio o promeni strategija kao da su one srednji deo metamorfoze. Izgleda da se gusenica, kada napravi čauru, potom istopi. Potpuno se pretvori u tečnost. A onda se svi ti delići onoga što je nekada bila gusenica spoje u moljca, leptira ili tako to. Ona pronađe način da sve te iste delove spoji tako da stvore nešto drugo.” „To me podseća na protomolekul.” „Hah. Da. Tako nekako.” Bobi uze novi zalogaj svojih jaja, zagledana u suprotni zid. Zaćuta i ostade tiha dovoljno dugo da se Naomi zapita hoće li se uopšte vratiti razgovoru. „Ali on je mislio na nešto taktičko?”, reče Naomi.

„Da. Taj zaokret u strategiji bio je takav. Uđeš u situaciju na određeni način, a onda se nešto promeni. Potom se ili držiš ranije zamisli ili osmotriš sve ono što ti je na raspolaganju i pronađeš nov oblik. Mi smo sad u fazi pronalaska novog oblika. Avasarala je zauzeta pokušajima da spreči ekološki kolaps onoga što je preostalo od Zemlje, ali kada se to jednom stabilizuje, ona će pokušati da zarobi Inarosa i sve koji su ikada udisali isti vazduh s njim, kako bi im sudila. Ona želi da to bude zločin.” Sandra Ip izađe iz lifta, klimnu njima dvema i uze mehur čaja iz mašine. „Zašto, šta misliš?”, upita Naomi. „Mislim, zašto to tretirati kao krivično delo, a ne kao rat?” „Mislim da je to izraz prezira. Ali u međuvremenu, Mars je... ne znam. Mislim da upravo saznaje koliko smo, uprkos svoj svojoj snazi, bili krti. Nisam sigurna kako ćemo se povratiti od toga, ali nikada više nećemo moći da budemo ono što smo bili. Baš kao što to neće moći ni Zemlja. A Fred? On pokušava da postigne konsenzus i koalicije, zato što je to radio decenijama.” „Ali ti ne veruješ da on to može.” To nije bilo pitanje. Ipova izađe iz brodske kuhinje i njeni koraci se udaljiše dok je Bobi razmišljala. „Mislim da je dobro okupiti ljude. Da je to generalno korisno. Ali... verovatno ne bi trebalo da govorim o tome. Trebalo bi da budem njegov zastupnik Marsa. Mlađi ambasador, tako nešto.” „Ali on pokušava da ponovo napravi gusenicu dok je nama potreban leptir”, reče Naomi. Bobi uzdahnu, uze poslednji zalogaj jajeta i baci činiju u aparat za recikliranje. „Možda grešim”, reče ona. „Možda će upaliti.” „Možemo makar da se nadamo.” Bobin ručni terminal zacvrkuta. Ona namršteno pogleda u dolaznu poruku. Način na koji se kretala, čak i pri ovako malim pokretima, sadržao je snagu i ekonomičnost obuke. I više od toga. Frustriranost. „O, radosti”, reče Bobi suvo. „Još jedan važan sastanak.” „To ti je cena kad si glavna.” „Valjda”, reče Bobi i osovi se na noge. „Vratiću se kad budem mogla. Hvala još jednom što ste me pustili da se ovde smestim.” Dok je Bobi stupala kraj nje, Naomi joj spusti šaku na mišicu. Zaustavi je. Nije znala tačno šta će reči sve dok to nije izgovorila. Samo da je to u vezi sa idejama o posadi, porodici i pokušaju da ne izdaš ono što jesi. „Da li ti želiš tu ulogu mlađeg ambasadora?”

„Ne znam. Izgleda da je to potrebno raditi”, reče Bobi. „Pokušala sam sebi da nađem novu svrhu još od Ija. Možda od Ganimeda. Stvarno mi se dopadalo da pomažem veteranima, ali sad pošto to ne radim, ne nedostaje mi. Valjda će isto biti i sa ovim. Posao koji treba obaviti. Zašto?” „Ne treba nikome da zahvaljuješ zbog toga što si ovde smeštena. Ako ti se ta kabina dopada, tvoja je.” Bobi trepnu. Osmeh joj je bio mali i žalostan. Odmakla se za pola koraka, ali nije okrenula telo. Fizički izraz oklevanja. Naomi pusti da se tišina među njima rastegne. „Cenim to”, reče Bobi. „Ali dodavanje novog člana posadi? To nije mala stvar. Ne znam šta bi Holden mislio o tome.” „Razgovarali smo na tu temu. On te već smatra članom posade.” „Ali baviću se ovim ambasadorskim stvarima.” „Da. On misli da je naš nišandžija Fredov ambasador s Marsa.” Naomi je znala da je tu malo rastegla istinu, ali vredelo je. Bobi je bila nepomična za otkucaj srca. Zatim za još jedan. „Nisam to znala”, reče, a onda, bez daljih reči, odstupi prema liftu, vazdušnoj komori, stanici Cerera. Naomi je posmatrala kako odlazi. Požari na brodu su opasni. Postoji mnogo brodskih procesa koji mogu da prevaziđu tačku spontane oksidizacije. Trik je bio u tome da se zna kada će puštanje lahora izazvati zapaljenje, a kada ne. Ponekad je razgovor sa Bobi bio kao spuštanje ruke na keramički panel da bi se videlo koliko je vreo. Pokušala je da pretpostavi hoće li malo vazduha ohladiti krupnu ženu ili će izazvati plamenove. Sama u brodskoj kuhinji, Naomi je obavila malo površnog održavanja: obrisala je stolove i klupe, proverila stanje filtera za vazduh, očistila dovod aparata za recikliranje. Boravak toliko ljudi na brodu doveo je do potrošnje zaliha brže nego što je ona bila navikla. Sklonost Gora Droge prema čaju smanjila je njihovu zalihu čajnog analoga. Sun-ji Stajnberg je više volela citrusno piće koje je smanjivalo količine kiselina i teksturnih proteina. Klarisa Mao je jela granule i vodu. Zatvorsku hranu. Dok je pregledala nivoe zaliha, Naomi je morala sebe da podseti na to da Rosi nosi tri puta brojniju posadu nego inače. I dalje sasvim unutar brodskih specifikacija i sposobnosti. Tahi je bio projektovan za dve kompletne letačke posade i kabine pune marsovskih marinaca. Kad su ga preimenovali, nisu promenili i to. Promenjena su bila samo njena očekivanja. Ali svejedno će uskoro morati da obnove zalihe.

Do aromatika i začina koji su sprečavali sve ostale da jedu kao Klarisa biće teško doći. Namirnica je bilo malo na Cereri. Namirnica će biti malo u čitavom Pojasu, a sada i na unutrašnjim planetama. Svi oni kompleksni organici koje je nekada dostavljala Zemlja mogli su se sintetizovati u laboratorijama ili odgajiti u hidroponicima na Ganimedu, Cereri i Paladi. U turističkim odmaralištima na Titanu. Problem je, pomislila je ona dok je menjala brizgalicu na mašini za kafu, bio kapacitet. Mogli su da naprave bilo šta, ali nisu mogli sve da naprave odjednom. Čovečanstvo će morati da se snalazi sa minimalnim sve dok ne dođe do načina da uveća proizvodnju, i mnogi ljudi koji žive na margini neće uspeti u tome. Pomreće na Zemlji, da, ali ni hranjenje Pojasa neće biti nimalo trivijalno. Dok je ispuštala staru brizgalicu u aparat za reciklažu, zapitala se da li je Marko razmišljao o tome ili su njegovi snovi o slavi počistili svaki realističan plan za održavanje svih onih života koje je poremetio. Pretpostavljala je kako glasi odgovor na to. Marko je bio stvorenje velikih gestova. Njegove priče su govorile o jednom kritičnom trenutku koji menja sve, a ne o onim trenucima koji potom slede. Upravo sada, negde u sistemu, Karal ili Krilati ili sama pomisao na ime bila je kao dodirivanje zagnojenog čira – ili Filip možda obavljaju istu ovu vrstu održavanja kao i ona, samo na Peli. Upitala se koliko će im trebati da shvate kako ratni plen neće biti dovoljan da im snabdeva brodove doveka. To im verovatno neće postati jasno sve dok sve ne utroše. Kraljevi uvek poslednji osete glad. Ne važi to samo za Pojas. Tako je bilo u čitavoj istoriji. Ljudi koji su jednostavno živeli svojim životom oni su koji bi mogli da govore o stvarnoj ceni rata. Oni su je prvi platili. Ljudi poput Marka mogli su da orkestriraju ogromne bitke, naređuju pljačkanje i uništenje svetova, a da nikad ne ostanu bez kafe. Kad je završila s kuhinjom, vratila se u lift i popela na komandnu palubu. Stigla je nova analiza brodova koji su nestali kroz kapije prstena. Nije bilo novih podataka, već samo prežvakavanja starih. Njena fascinacija poticala je od osećaja strepnje. Ona je prošla kroz te prstenove, putovala kroz čudan ne-prostor koji je povezivao sunčeve sisteme, i od svih opasnosti sa kojima se suočila, puko tiho nestajanje nije joj čak ni bilo na pameti. Za nekoliko stotina ljudi – možda i više od toga – dogodilo se nešto drugo. Najumnije glave Zemlje i Marsa koje nisu bile zauzete pokušajima da se bave kolapsom ekologije i državnih

tela oko njih razmatrale su ovo. Naomi nije imala njihove resurse niti dubinu pozadinske ekspertize, ali imala je sopstveno iskustvo. Možda će ona videti nešto što oni nisu. I tako je pogledala. Kao detektiv-amater, sledila je indicije i slutnje, i kao u većini takvih istraga, nije pronašla ništa. Na snimcima je bila aktuelna nova teorija o tome što je trag pogona Kase Azul pokazao da je reaktor verovatno bio pogrešno konfigurisan, ali osim toga što je posredi bila početnička greška koja je mnogo energije pretvarala u otpadnu toplotu, Naomi u tome nije videla ništa. Svakako ne razlog da taj ili bilo koji drugi nestali brod potpuno iščeznu. Analiza se upravo pretvorila u spekulaciju o mogućnosti da su neispravni interni senzori Kase Azul povećali pritisak iz reaktorske boce – što je ona pretpostavljala od samog početka – kad joj je zazvonio ručni terminal. Bobi. Prihvatila je vezu, i Bobino lice se pojavilo na njenom ekranu. Naomi oseti žiganje zabrinutosti. „Šta je bilo?” reče. Bobi odmahnu glavom. Verovatno je tako želela da smanji napetost, ali Naomi je to podsetilo na video-snimak bika koji se sprema da jurne. „Znaš li gde je Holden? Ne javlja se na svoj komunikator.” „Možda spava. Ostao je dugo budan dok je pregledao snimke za tu njegovu emisiju sa Momkom.” „Možeš li da ga probudiš u moje ime?” upita Bobi. Zid iza nje bio je od izvajanog kamena sa svetiljkama u udubljenjima. Naomi pomisli da je to guvernerova palata. Udaljeni glas Freda Džonsona, tih i hrapav od ozlojeđenosti, potvrdio je to. Naomi ustade, ponevši terminal sa sobom. „Polazim”, reče. „Šta se dešava?” „Ne razumem šta ćeš ti ovde”, reče Fred Džonson. S druge strane stola, Džina je još izgledao pospano. Otečenih očiju i kose još neuredne od ležaja za ubrzanja. Bobi je sedela sa strane, prekrštenih ruku. Pre nego što je Džina mogao da smisli odgovor, ona se ubaci. „On je poznavao tu kapetanicu Pa”, reče Bobi. „Radio je s njom na Medini pre nego što je ova postala Medina.” „Kada je bila u mom lancu komandovanja”, reče on. „Nije ona nepoznati kvantitet. Bila je jedna od mojih. Ja sam joj dodelio komandu nad tim brodom. Ne mora meni niko da govori ko je ona ili šta o njoj misli.”

Bobino lice se smrknu. „U redu. Pozvala sam Holdena ovamo zato što ćeš njega možda da poslušaš.” Džim podiže prst. „Ja u stvari ne znam šta se ovde dešava”, reče. „I tako. Znate već. Šta se to ovde dešava?” „Mičio Pa pripada Inarosovom užem krugu”, reče Bobi. „Samo što se čini da je zaključila kako je on jedan veliki govnar, pošto se odmetnula. Počela je da šalje pomoć u zalihama na razna mesta iako joj Slobodna mornarica nije tako rekla. A sad Inaros puca na nju i ona hoće da joj pomognemo.” „Pomoć u zalihama?”, reče Fred, glasom tvrdim kao kamen. „Ti tako to nazivaš?” „Tako to ona naziva”, odbrusi mu Bobi. Džim pogleda u Naomi. Izraz njegovog lica je govorio: Ovo ne ide na dobro. Naomi mu odgovori osmehom. Znam, jelda? „Mičio Pa krade kolonizatorske brodove za Slobodnu mornaricu”, reče Fred. „Sve i da nije saučesnica u uništenju Zemlje, na rukama joj je krv svakog koloniste koji je izgubljen zahvaljujući njenom gusarenju. Nije to pomoć u zalihama. To je ratni plen. Iz rata protiv nas? „Marko puca na nju?”, reče Džim, pokušavši da uhvati uzde razgovora. Ali Fred je bio usredsređen na Bobi i nije nameravao da je pusti. „Ovo je za mene najbolji mogući scenario, Drejperova. Inarosova koalicija se raspada. Pucaju jedni na druge, a ne na nas. Ako Pa proredi Inarosovu flotu, to znači da ćemo se mi mnogo lakše suočiti s njom. Svaki njen brod koji Inaros pretvori u šljaku znači jedan manje koji će loviti nevine ljude i pljačkati njihovu imovinu. Nema nikakve prednosti za mene, Zemlju ili Mars u mešanju u to, i zameram ti što si pozvala ovamo svoje prijatelje i pokušala da me nateraš da mislim iole drugačije.” „Nisi ti jedini ovde koji je prošao vojničku obuku”, reče Bobi. „Nisi jedini koji je morao da procenjuje prihvatanje problematičnih saveznika. Nisi jedini sa iskustvom u komandovanju. Ali si, jebote, jedini u ovoj sobi koji greši.” Fred ustade, a Naomi se zavali dublje u jastuke svoje stolice. Bobi stupi prema njemu, stisnutih pesnica, isturene brade. Fred skupi oči. „Ne interesuje me...”, zausti on. „Ako si mislio da ja dođem ovamo sa uniformom Marsa na sebi i klimam glavom na sve što kažeš, malo si se prešao”, upola reče, upola

povika Bobi. „Misliš da će tvoja čarobna pidžama–žurka koalicije ASP-a da se angažuje i sredi ovo? Nema ništa od toga. Oni tebi više ne dolaze. Imaš Cereru i imaš flotu, a imaš i mene kao posranu dekoraciju za izlog, ali to nije dovoljno. Zato prestani da se ponašaš kao da jeste!” Te reči pogodile su Freda kao udarac. On se zaljulja na potpeticama, stisnutih usana. Je li ovako bilo i kad se Markova koalicija raspala?, upita se Naomi. Kad je Fred progovorio, glas mu je bio tiši, ali hladan. „Vidim zbog čega se toliko dopadaš Avasarali.” „Je li to tačno?”, reče Holden. Ovog puta su ga čuli. „ASP ne dolazi?” „Pripreme traju malo duže nego što sam se nadao. Možda ću morati da promenim mesto sastanka. Da pronađem neku neutralnu teritoriju.” „Neutralnu teritoriju”, reče Džim, sa skepsom u glasu. „Neki od tih ljudi su celog života neprijatelji unutrašnjih planeta”, reče Fred. „Unervozili su se zbog kombinovane flote. Moraju biti uvereni u to da smo potpuno fokusirani na Slobodnu mornaricu, a ne na njih. To je sve.” Fred i Bobi su stajali nezgrapno, impuls njihovog besa bio je utrošen, ali niko nije hteo prvi da ustukne. Naomi se nakašlja, premda nije morala, a onda ustade i priđe komodi da natoči sebi čašu vode. To je bilo dovoljno. Bobi sede na svoje mesto, a onda, trenutak kasnije, to učini i Fred. Džim se pogrbi na svojoj stolici. Ona mu nasu čašu i donese mu je dok je sedala natrag. „Ta kapetanica Pa?”, reče Bobi, obrativši se neposredno Džimu. „Ona dolazi iznutra. Ako možemo da je navedemo da nam dostavi obaveštajne podatke u zamenu za zaštitu, možda će moći da nam da nešto potrebno da slomimo Inarosa.” Fred odmahnu glavom. U glasu mu se više nije čuo bes, ali odlučnost je i dalje bila tu. „Pa je van kontrole. Već je počinila pobunu i prelazak na drugu stranu.” „Kad se poslednji put pobunila, sačuvala mi je time život”, reče Holden. „A možda i život svih ljudi koji danas postoje. Stavi malo stvari u kontekst.” „Ona nam ne dolazi kao saveznik. Ne nudi da prestane sa gusarenjem, pa čak ni da ga uspori. Saradnja s njom podrazumeva da ćemo i mi biti krivi za svaki brod koji ubuduće bude pljačkala!” Fred naglasi kraj svoje tirade pljesnuvši mesnatom šakom po stolu. „Ona nudi zalihe za Cereru”, reče Bobi. „Koje je opljačkala – i pritom možda ubijala ljude.”

Fred raširi ruke, ali Džim nije gledao u njega. Naomi srknu malo vode. Bila je hladna i u njoj su se osećali minerali, i nikako nije doprinela da joj nestane knedla iz grla. Morala je da se odupre porivu da navuče kosu preko očiju. Bobi ga je dovela ovamo kao nekoga ko će se boriti uz nju. Nekoga koga Fred Džonson nedvosmisleno poznaje i ceni. Ali Marsovka nije poznavala Džima kao ona. Ni lojalnost – pa čak ni ljubav – ne bi mu dozvolila da kompromituje svoj osećaj za razlikovanje dobra i zla. Upitala se hoće li Bobi ostati na Rosinanteu posle ovoga. Nadala se da hoće. Ko god ga nije bolje poznavao zaključio bi da on izgleda zamišljeno. Naomi je videla tugu u krajevima njegovih usta i uglu pod kojim su mu stajale obrve. Osećaj gubitka. Ona spusti čašu. Uze ga za ruku. On podiže pogled prema njoj kao da se priseća da je ona tu. Zagledala se u njegove oči, i pomislila da je videla kako se svetlost u njima gasi. Ili ne, ne gasi. Ne nestaje. Samo biva prekrivena nečim. Oklopom. Ili kajanjem. „Dobro”, reče on. „Kako da stupimo u vezu sa njom?” Naomi trepnu. U Fredu vide odraz sopstvenog iznenađenja i zbunjenosti. „Ti to nameravaš da me primoraš?”; reče Fred. „Nećemo to da uradimo.” „Možeš da povučeš svoje ljude sa Rosija ako je to potrebno”, reče Džim, klimnuvši kao da je pristao na nešto. Fred se namršti kao da je pomisao na to da sam razgovara sa Pa tek drugi najgori plan na stolu. „Ako budemo morali da ovo uradimo sami, bićemo manje efikasni. Ali učinićemo koliko možemo.” „Zaista?”, upita Naomi. On joj stegnu prste. „Trebaće nam neko kao ona”, reče toliko blago da je to zvučalo kao da neko šapatom recituje ljubavnu pesmu. Nije bila sigurna na šta je mislio, i zbog toga se nije osećala nimalo bolje.

Dvadeset prvo poglavlje: Jakulski „Favór”, reče Šuluj. „Neću ti tražiti nada alles. Uradi samo ovo za mene, sa sa?” Jakulski zatrese otvorenim šakama, odmahnuvši mladiću. Kelsi je sada bila u klozetu, pa su ostali sami u tehničkom komandnom centru Medine. Pošto se centar nalazio izvan bubnja, bio je jedno od malobrojnih mesta na Medini u kojem je uvek vladalo bestežinsko stanje. Ležajevi su bili zašrafljeni za ono što bi bilo pod kada bi stanica ponovo došla pod potisak. Anđeli u plavom i zlatnom gurali su svodove prema Bogu koji je, dok su lebdeli, izgledao kao da ih gleda popreko. Jedino što je tu imalo ikakvog smisla za Jakulskog bile su zvezde. Šuluj je bio oličenje očajanja: usta iskrivljena od uzrujanosti, šake raširene ispred njega, molećive oči na Jakulskom. Debeo, skoreni čmičak na gornjem kapku njegovog levog oka izgledao je kao nešto iz Knjige o Jova. „Ne mogu”, reče Jakulski. „Obećao sam svom timu da večeras ja častim.” „Ja ću umesto tebe. Pokriću sus račun, y alles la”, reče Šuluj. „Favór.” Ta smena se i tako već odužila, i ako ćemo pravo, Jakulski je jedva čekao da sedne negde sa makar malo gravitacije i popije pristojan skoč. Uz bele granule u kafeu u koji su Salis i Vanderkaust obično išli, da ga podsete na detinjstvo. Izgledi da ostane još pola smene – i još gore, pola smene sa pinché zvaničnom uniformom Slobodne mornarice na sebi – kako bi bio deo svečanog dočeka umesto Šuluja nisu mu izgledali nimalo primamljivo. Ali bilo mu je teško da gleda uzrujanost na mladićevom licu. Da je pametan, samo bi nastavio da govori ne, i držao se toga sve dok se Kelsi ne vrati. Biće lakše kad još neko bude tu. To će sprečiti Šuluja da se dodatno ponižava. Ne mogu. Žao mi je. Dosta više. „Što što?”, reče Jakulski. „To je samo svečani doček, da?”

Šuluj kao da se postide, pa pokaza na inficirano oko. „Rindajeva će da bude tamo. Da vidi ovo? Favór, brate.” „Che! Još njušiš njen vazduh? Ta neće te ujesti. Razgovaraj s njom.” „Ću, ću”, reče Šuluj. „Ali tek pošto se esâ govno zaleči, da?” „Bist bien”, reče Jakulski, zavrtevši glavom. A onda, s uzdahom: „Favór.” Načas pomisli da će ga Šuluj zagrliti, ali bogu hvala, mladić ga samo uze za ramena i klimnu kratko na način koji je verovatno smatrao muževnim. Mladost je bila lišena dostojanstva. Mladost i zaljubljenost su bile još gore. I sam je nekada bio mladunče, ispunjeno istim žudnjama i strahovima koje je trpela svaka generacija. Činjenica da ih je sada prerastao nije značila da ne može da se seti kako je to izgledalo. I da ga jebeš, to zagnojeno oko baš je bilo teško gledati. On odasla poruku tehničkom timu – činili su ga Vanderkaust, Salis, Robertsova – da je pozvan na dodatnu smenu i da će se sastati s njima posle toga, ako bude mogao. Vanderkaust mu odasla generički potvrdni odgovor. To je bilo verovatno sve što će dobiti od njih. Ali možda bi mogao da se iskrade sa ceremonije dovoljno brzo da se priključi ekipi. Da pokrije Šuluja i da njegov tim ne pomisli kako sebi pridaje veću važnost nego njima. I jare i pare. Biće to zamorna noć, ako uspe sve da obavi, ali nekim noćima je i tako suđeno da budu zamorne. Ljudi. Kud god da ode, šta god da radi, i dalje su to sve samo ljudi. Kelsi se vrati iz klozeta i zauze svoje mesto na glavnom ležaju za ubrzanja tako da su joj anđeli dobrostivo gledali preko ramena. Kad je Jakulski rekao da treba da napusti smenu nekoliko minuta ranije da bi stigao do svoje kabine i presvukao se, Šuluj je uskočio rekavši da je to u redu i da će se on pobrinuti za sve što bude trebalo da se uradi. Prelazak iz komandnog centra na vrhu broda u bubanj obavljao se preko dugačke, zakrivljene rampe, i Jakulski se odvezao dole kolicima sa točkovima koji su prianjali za pod pri dejstvu bilo kakve gravitacije, skroz do unutrašnje površine bubnja, i potom odatle dole, ispod lažne zemlje kao pećinski čovek koji se spušta u podzemni svet. Njegova kabina je bila pozadi, prema mašinskom odeljenju. Da je znao da će morati na doček Proteja i zvaničnika sa Lakonije, mogao je da donese svoju svečanu uniformu na početku smene i ode liftom koji se pružao duž broda izvan bubnja, ali raniji odlazak bio je gotovo jednako dobar. Telo bubnja bilo je izgrađeno tako da bude prostrano, više kao stanica nego brod, još od samog početka. Kao da je znao šta mu je suđeno da postane. Dugački hodnici s visokim tavanicama i svetlom

punog spektra nalik na ono koje je padalo na Zemlju pre nego što je Marko bacio gomilu planina na njihovo nebo. Pošao je jednim od dijagonalnih hodnika koji se krivio prema njegovoj kabini na hipotenuzi saobraćajne mreže bubnja, i dozvolio sebi da malo filozofira o tome zbog čega su svetla Medine nalik na sećanja vrste – zamisao o osvetljenosti koja je nadživela samu svetlost kojom je bila nadahnuta. Onako kako su ljudi iz Pojasa imali svetlost kao u Pojasu. Bila je to lepa ideja, ujedno pomalo melanholična, zbog čega je u njegovoj glavi izgledala još bolje. Sve divne stvari trebalo bi da u sebi nose tek malčice tuge. Tako onda izgledaju stvarno. Njegova kabina bila je napravljena za mormonskog samca pre venčanja, ali za njega je tu bilo dosta prostora. Skinuo je radni kombinezon sa sebe, bacio ga u aparat za recikliranje, očešljao se i uzeo iz plakara uniformu Slobodne mornarice. Bacio je svoju sliku na zidni ekran da vidi kako izgleda. Jebote, koliko je ta prokletinja od odeće bila neudobna. Ali i pored svega toga, morao je da prizna da u njoj izgleda prilično šmekerski. Kao istaknut čovek, starešina među svojima. Na sopstveno iznenađenje, ustanovio je da se gotovo raduje tome. Medina je bila uznemirena otkad je javljeno da su se Pa i njeni brodovi odmetnuli. Ali samo malo. Svi su tu bili u ASP-u pre nego što su prešli u Slobodnu mornaricu. A dok su bili u ASP-u, pripadali su Kolektivu Volter. Ili Crnom nebu. Ili Zlatnoj grani. Ili Sindikatu. Frakcije unutar frakcija unutar frakcija, ponekad sa sasvim različitim grupama koje su polagale pravo na jedno isto ime, bile su odlika Pojasa koliko i crvene granule ili viski od pečuraka. Na neki način je podela u Slobodnoj mornarici čak bila utešna. Ne samo što je to značilo da stvari idu dobro već je značilo i da će se sranja dešavati na poznat način. Pa je zatražila promenu statusa; Marko će je vratiti gde joj je mesto. Čovečanstvo je i dalje funkcionisalo kao i oduvek. Sve borbe su se ionako dešavale unutar orbite Jupitera. Niko nije želeo da se one preliju i u sporu zonu. Ako je Duarte zbog svega toga bio nervozan, razlog za to krio se jednostavno u tome što nije potekao odavde. Šta god on i njegovi rade s druge strane prstena Lakonije, bili su Marsovci kada su izašli, i Marsovci su i dalje. Dakle, Duarte želi da pošalje još resursa na Medinu? Dobro. Želi da ostavi savetnike na stanici, kako bi bio siguran da je tamošnji živalj obučen za korišćenje opreme koju šalje? Dobro. Više toga za Medinu, i svi srećni. A povrh svega toga, Protej je brod koji to donosi. A svi žele da

bace pogled na Proteju. Prvi brod koji je ušao kroz kapiju a da kroz nju nije i izašao. Pogled krišom na ono što Duarte i njegovi ljudi tamo grade. S obzirom na izbor, Jakulski bi i dalje više voleo da je u kafeu sa svojom tehničkom ekipom, da malo previše pije i flertuje. Ali pošto se to nije desilo, prilika da vidi ponešto od savetničkih snaga bila je u redu kao zamena. Protej je prošao kroz kapiju ranije tog dana, dovoljno brzo da dojezdi do Medine bez Epštajna i dovoljno sporo da manevarski potisnici mogu da ga postave u položaj za pristajanje dole, kod mašinskih paluba. Jakulski je čuo glasine o tome da Marsovci svog Epštajna drže na minimumu kako niko ne bi mogao da dobro osmotri trag njihovog pogona, ali on u tome nije video nikakvog smisla. Sve je to bila samo paranoja, glasine i sujeverje. Protej je možda bio jedan od prvih brodova izgrađenih u brodogradilištu s druge strane prstenova, ali je bio samo brod. Nisu oni tamo leteli na leđima zmaja. Kapetanica Semjuels – zadužena za Medinu zato što je bila rođaka Rozenfelda Guoljanga, ali svejedno dobra upravnica – nalazila se u vazdušnoj komori odevena u paradnu uniformu Slobodne mornarice. Džon Amaš je predstavljao obezbeđenje. I tamo, sa crvenkastosmeđom kosom upletenom u kiku i očima iste blagosmeđe nijanse kao i njena koža, Šošana Rindaj kao predstavnica sistema. Šuluj je bio u pravu za nju. Da je Jakulski bio trideset godina mlađi, ne bi ga začudilo da i sam prema njoj ima izvesne namere. Semjuelsova se namršti na njega, ali ne na način koji bi značio bilo šta. „Ti si ispred tehničkog?” Jakulski podiže pesnicu u znak potvrde i zauze svoje mesto u nizu lebdećih zvaničnika, spreman da pokaže Martenjosima kako je Slobodna mornarica jednako stroga vojna organizacija kao i svaka druga. Svojevremeno je trebalo da Medina bude generacijski brod, i to se i dalje videlo u njenim brodskim kostima. Nije bilo mnogo potrebe da se dočekuju posetioci u ogromnom ništavilu između zvezda, pa se vazdušna komora mašinskog odeljenja otvarala pred golim, funkcionalnim podom sa belim radnim LED svetlima i nizom žutonarandžastih građevinskih mehaničkih odela na jednom zidu. Vazduh je mirisao na utrošeno gorivo za zavarivanje i silikonsko mazivo sa slabom penom. Rindajeva ga okrznu pogledom, diže bradu u znak pozdrava. „Što Šuluj nije došao?” upita ona, ali pre nego što je on stigao da smisli odgovor, komora se otvori i unutra uđoše Marsovci. Prva pomisao

Jakulskog, brza kao refleks, bila je da oni ne izgledaju nimalo zadivljujuće za velike spasitelje. Kapetan Proteja bio je tamnoput muškarac sa široko postavljenim očima i punim, izražajnim usnama. Njegova uniforma je bila marsovska, izuzev oznaka na njoj. Nije bio viši od Jakulskog, verovatno, i komotno se kretao u bestežinskom stanju. Šestorka iza njega bila je u civilnim kombinezonima, ali po širini ramena i frizuri bilo je jasno da je reč o vojnicima bez obzira na to šta su imali na sebi. Semjuelsova klimnu, ali se uzdrža od salutiranja. Cojo sa Proteja zakači gležanj za nogohvat na podu i zaustavi se graciozno koliko i bilo koji stanovnik Pojasa. „Dopuštenje da se ukrcamo, kapetanice?”, reče on. „Drago nam je što ste ovde, kapetane Montemejore”, reče Semjuelsova. „Esá es šefovi mojih odeljenja. Amaš. Rindajeva. Jakulski. Oni će vam pomoći u izgradnji i naoružavanju bezbednosne baze.” Bezbednosne baze? Jakulski udahnu duboko. Šuluj to nije pomenuo. Upita se nije li snebivanje da ga Rindajeva vidi sa inficiranim okom bilo čisto sranje, jer je on samo želeo da taj projekt preuzme neko drugi. Bilo je to jednako verovatno kao i da Šuluj naprosto nije ni znao... „Naprotiv, ser”, reče čovek sa Proteja – Montemejor, tako ga je ona oslovila. „Mi ćemo sa zadovoljstvom pomoći vama. Admiral Duarte mi je posebno napomenuo da vas uverim u to kako se potpuno uzdamo u vašu sposobnost da se nosite sa svakom nestabilnom situacijom koja bi mogla doći iz Solovog sistema. Samo želimo da vam asistiramo i pružimo svojim saveznicima na Medini najbolju moguću podršku.” „Hvala vam za to”, reče Semjuelsova, i možda se Jakulskom samo učinilo, ali kao da se malo opustila. Kao da je možda očekivala da ovo bude manje prijatno, pa je osetila olakšanje kad je marsovski coyo započeo tako što je otkrio svoj stomak. Jakulski pogleda ostalih šestoro, zapitavši se s kojim od njih će raditi, i na čemu konkretno. „Hodite, da popijete nešto”, reče Semjuelsova, pljesnuvši Montemejora po mišici kao da su prijatelji. „Dodelićemo vam pratnju do vaših prostorija.” „To je samo Kalisto, ponovo”, reče Robertsova. „Ti se nisi ni rodila kad je Kalisto bio u nevolji”, odgovori Salis. „Que ti meni samo Kalisto, ponovo?” Jakulski se zavali u naslon, pritisnut uz tle rotiranjem bubnja. Negde pet nivoa ispod njihovih nogu, četvrt kilometra prema krmi, i možda

deset stepeni prema smeru rotacije, čekala je njegova kabina i sa njom, njegova udobna odeća. Pošto su svi Marsovci lepo dočekani uz zdravicu i dobrodošlicu, on je požurio u kafe, pomislivši možda da će biti u mogućnosti da se nađe sa tehničkim timom pre nego svi oni odu kući. Nije gubio vreme na odlazak da se presvuče. Tako mu je sada uniforma, čak i raskopčana oko grla, strugala vrat. Ceo tehnički tim bio je tamo, i još su ostali. Posađeni u stolice kao da su pustili korenje. „Ne moraš biti tamo da bi znao šta je posredni rat”, reče Robertsova. „Moja porodica je sa Kalista, treća generacija. Znam kako je to izgledalo, iako nisam bila tamo. Zemlja pošalje privatno obezbeđenje. Mars pošalje savetnike. Svi su tamo samo kako bi pomogli ovom sindikatu ili onoj trgovinskoj grupi, ali svede se na to da Zemlja i Mars troše živote ljudi iz Pojasa kako nikada ne bi morali da rizikuju svoje.” On je očekivao da bar bude prazan. Mnogo je vremena prošlo posle njegove smene, i dobrano je zašao u period kada bi trebalo da spava. Ali svetlost pravolinijskog sunca bila je jarka i visoka, i čak posle toliko generacija provedenih u mraku, neki atavistički deo njegovog mozga još mu je govorio da to znači da je sada podne. Vreme u bubnju je neprestano bilo podne, ponajpre, na koncu i uvek. A sa preklapanjem smena koje su održavale Medinu u životu i radu šta god da je tobože sat govorio, ljudi su dolazili na rani doručak ili kasni ručak, ili na brzo piće pre povratka u svoju kabinu. Ili poput njega i tehničkog tima – radili dokasno. Istovremeno. Bila je to naplavina čovečanstva prepuštenog životu po rasporedu koji odaberu, umesto da bude okovano dvadesetčetvoročasovnim vremenom Zemlje i Marsa. Po vremenu Pojasa. „Možda da su svojevoljno došli, da”, reče Salis. „Onda bi moglo tako. Ali koliko čujem, nije se tako desilo.” „Koliko čuješ?”, nasmeja se Robertsova. „Ko bi rekao da imaš kamere u spavaćim sobama moćnika. Insajderske informacije, od tebe?” Salis pokaza nepristojni gest, ali se pritom osmehivao. Jakulski otpi malo svog piva, iznenađen time što je mehur bio već gotovo prazan. „Imam ja prijatelje u komunikacijama”, reče Salis. „Kako sam ja čuo, Marko je tražio od Duartea da dođu. Nije to Lakonija došla da malo cima konce naše marionete. Oni to igraju kako Slobodna mornarica svira.”

„Zašto bi koji moj to radili?” upita Jakulski. Zvučao je kao Robertsova, kao da nipodaštava Salisa, ali je više nego upola želeo da ga Salis ubedi da se s njim saglasi. Ovako premoren, Jakulski nije mogao da prestane da zamišlja šest savetnika u civilnoj odeći i s telima boraca. „Iz istog razloga iz kojeg počneš da kriješ žetone za kockarnicu na nekom drugom mestu pošto ti se dečko iseli”, reče Salis. „Razmisli o tome, da? Mičio Pa je bila jedna od njegovih pet. Visoko gore. Možda je Marko nije upućivao u stvari u vezi s Medinom, već je to obavljao samo preko Rozenfelda. Možda su svi znali pomalo od svega. Sad pošto je Pa povukla svoj potez, bilo je pametno promeniti to. Ona misli da zna kako su zaštićeni elektromagnetni topovi? Zato on promeni način na koji su elektromagnetni topovi zaštićeni. Prosto.” „Ili sada, kad Marko, Rozenfeld i Dos imaju pune ruke posla, Duarte postavlja svoje savetnike gde treba tako da, kad on to poželi, može da uperi elektromagnetne topove u Medinu, i svima nama kaže šta da mu spremimo za doručak”, reče Robertsova. Jakulski podiže ruku, uhvati pogled servirke, i pokaza svoj ispražnjeni mehur. Još jedan neće naročito povećati već nanetu štetu. A sve je to ionako išlo na račun prokletog Šuluja. Onda nek se isprsi. Vanderkaust, preko puta njega, primeti to pa podiže svoj mehur. Servirka klimnu rukom i vrati se onome što je radila. Ptica sa krilima širokim koliko ispruženi prsti Jakulskog prolete kraj njih, u lepršanju i plavom blesku. Jezdila je na lahoru kao da je još na planeti koja se na horizontu savijala naniže, a ne uvis. Bilo je nečeg čudesnog u vazduhu dovoljno prostranom da se leti. „Šta kažeš ti?”, upita on, pogledavši u Vanderkausta. „Ne kažem ništa, sa sa?”, reče najstariji tehničar, počešavši se dokono po podeljenom krugu istetoviranom na ručnom zglobu. „Pijem.” Jakulski skupi oči. Radoznalost mu se sporo pomerala kroz mozak. Bio je previše umoran. Trebalo bi da se vrati na spavanje. Ali servirka je dolazila sa dva nova mehura, a on je došao ovamo kako bi mogao da bude sa ekipom. „Onda pokušaj da pretpostaviš. Duarte gura pione kako bi stekao kontrolu nad Medinom? Marko koristi Lakoniju protiv Pa? Sa čime smo sada to suočeni?” „Pretpostavljam, jebote, da ne znam”, reče Vanderkaust prijaznim glasom, pa mahnu toliko kontrolisano da je bilo jasno da je pijan kao letva. „Rat je. Ratovi nisu takvi.”

„Nisu kakvi?”, reče Robertsova. „Nisu kao priče o ratovima”, odgovori Vanderkaust ozbiljno. „Priče o ratovima dolaze kasnije. Kao to da je Čin Si Huang ujedinio Kinu ili kada pogledaš i kažeš: ovo je dovelo do ovoga, a ovo do toga, i onda se završilo. Kako je išta počelo? Je li rat počeo kad je Marko napao Zemlju? Kad je Zemlja napala stanicu Anderson? A završiće se kada Zemlja i Mars budu mrtvi? Kada ljudi iz Pojasa budu imali dom? Kad se svi saglase da je gotovo?” Robertsova prevrnu očima, ali Salis se nagnu napred, ispreplevši prste preko kolena. Jakulski uze svoj novi mehur od servirke i otpi. Pivo je bilo hladno i bogato, ali nešto ga nagna da malo zažali zbog toga što je ostao da ga popije. Marsovci na Medini, dok Pa upravlja sopstvenom ekipom, a Fred Džonson ponovo preuzima Cereru. Sve je to ukazivalo da neko pravi najveću mišolovku u Sunčevom sistemu. A Jakulski je pomišljao kako on možda živi u siru.

Dvadeseto drugo poglavlje: Holden Nije prošlo zaista mnogo otkad je Fred poslao posadu na Rosinante za njegov potisak prema Luni, ali je istovremeno to bio čitav jedan životni vek. Sada, pošto je posada sa Tihoa otišla, brod je izgledao veći. Prazniji. Kao na kraju zaista duge žurke kad svi gosti odu kući, i Holden nije sasvim mogao da zaključi da li zbog toga oseća usamljenost ili olakšanje. Kad ovog puta polete, imaće samo jednog pilota. Jednog inženjera. I dalje dva mehaničara, pod pretpostavkom da je to Klarisina zvanična titula. Posle letenja na Rosiju toliko godina samo sa svojom malom porodicom, začudo je osećao gubitak te redundantnosti, ali negde duboko u njegovom umu još je usled obuke postojala napomena da svako mora da bude zamenljiv. Kao da bi to što se na brodu nalazi Čava Lombo zaista podnošljivim učinilo gubitak Aleksa zbog nesrećne putanje taneta iz odbrambenog topa ili zbog šloga za vreme potiska pod visokom gravitacijom, ili zbog neke od drugih hiljadu stvari koje mogu u svemiru da krenu naopako. Kao da bi Sandra Ip ikada mogla da zauzme Naomino mesto. S jedne strane, to je bilo nezamislivo. S druge, bilo je razumno. Aleks je bio Aleks, i niko drugi neće biti on. Ipak, ako nešto krene po zlu, trebaće im pilot. A šanse da stvari krenu po zlu bile su veoma velike. Minski je započeo svoj život pod potiskom sa Lune, noseći u sebi koloniste koje je finansirala firma Rojal čarter enerdži. Ista ona kompanija koja se spustila na Ilus, Longdžun i Novi Egipat. Da su stvari išle onako kako su naumili, prošli bi kroz kapije prstena na putu prema odredištu u sistemu po imenu San Esteban. Umesto toga, zauzeo ga je Serio Mal, opljačkao i poslao pod kočionim potiskom prema Cereri sa onim što je preostalo od posade i zaliha pošto su Mičio Pa i njeni ljudi završili s njim. Hrana i voda, hidroponici i medicinske zalihe, građevinska mehanička odela i naučna oprema s ljudima koji će je koristiti. I pod potiskom kraj njega, bojni brod Slobodne mornarice kao

pratnja. Verovatno jedan od brodova Mičio Pa. Verovatno se nije radilo o zamci. Verovatno ga Fred neće pretvoriti u radioaktivni gas. Ali samo verovatno. Sam na komandnoj palubi, podigao je na ekran Rosijev dijagram inventara dok se poslednji montirani deo Monikine emisije vrteo na njegovom ručnom terminalu. Inventar je zacvrkutao i ažurirao se. Bio mu je potreban sekund da pronađe nove podatke. „Alekse?” „Tu sam, šefe”, odgovori Aleks, i glas mu se začu istovremeno kroz komunikator i iz kokpita. „Potvrdi mi da vidiš dopunu soka na svom ležaju?” Prođe trenutak. „Vidim da sam pun posranog sintetičkog soka koji garantovano izaziva migrenu i proliv ako ga koristiš duže od osam sati.” „Ozbiljno?” „Imali smo bolji od ovog na Kenterberiju”, reče Aleks. Holden oseti trzaj zabrinutosti. „Zbog čega su nam uvalili trećerazredni sok?” Naomi odgovori kao da je kraj njega, umesto privezana za utovarno mehaničko odelo na doku. „Zato što je alternativa bila da se špricevi napune morinom tako da se ne brineš mnogo zbog toga što ćeš biti spljeskan. Znaš, u toku je rat.” „Vala baš”, reče on kada je zvonce označilo još jedno ažuriranje. Ejmos reče: „Trebalo bi da pokaže da smo na osamdeset procenata zrna za odbrambene topove.” „Meni pokazuje osamdeset jedan zarez sedam”, reče Holden. „Stvarno? Prilično sam siguran da to nije tačno.” „Proveri”, reče Holden. „Javiću ti ako se brod u međuvremenu predomisli.” „Evo, odmah ćemo”, saglasi se Ejmos. Ćemo. Znači, i Klarisa. Stvarno će morati nekako da prevaziđe to. Osećao se krivim što još nije, ali nije mu bilo sasvim jasno kako da se oslobodi te nelagodnosti u vezi s njom. Ponovo je potisnuo to pitanje naniže na listi prioriteta, onako kako je uvek činio. I ko zna? Možda će svi izginuti u baražnoj vatri pre nego se ono ponovo javi, pa neće ni morati da se brine zbog toga. Na njegovom ručnom terminalu zatreperi nova montaža najnovijeg videa. Kad se bude pojavio, biće deseti po redu. Većinom je to bio intervju s parom muzičara koje je upoznao u propalom delu stanice.

Bila su to dvojica ljudi iz Pojasa čiji je dijalekt bio toliko nerazumljiv da ga je provukao kroz program za prevođenje, ali glasovi su im bili muzikalni i u njima je bilo privrženosti koja je nadilazila jezik. Monika je preuredila titlove i postavila ih na vrh slike, tako da su reči bile kraj njihovih lica, dovoljno blizu da im se vide izrazi dok govore. Izgledali su kao deda i unuk, ali su se jedan drugome obraćali sa „rođače”. Dok je gledao, oni su govorili o muzičkoj sceni na Cereri, o razlikama između muzike uživo i snimaka, između onoga što su nazivali tényleges nastupom i korišćenja mikrofona. Nisu govorili o Zemlji ili Marsu, ASP-u ili Slobodnoj mornarici. Holden nije pitao, a kad su nekoliko puta zabasali prema politici, on ih je vraćao muzici. Još dva podsetnika na to da nisu svi oni koji žive izvan gravitacionog bunara ispustili meteore na Zemlju. Ovaj video mu se mnogo dopadao, i želeo je da on bude odobren za objavljivanje pre nego što napuste dok. Za slučaj, ne dopustivši sebi do kraja da pomisli koji bi to slučaj mogao da bude. Samo za slučaj. Prvih devet intervjua koje je objavio privuklo je izvesnu pažnju. Delom je to bilo, znao je, zato što ih je pratilo njegovo ime. Status omanje političke zvezde imao je svojih prednosti, a jedna od njih bila je mala ali pouzdana publika za ovaj projekat. Ali još bolje je bilo to što su počeli da se pojavljuju imitatori. Ljudi sa sopstvenim kanalima na Titanu, Luni i Zemlji, koji su pravili intervjue i crtice iz života nalik na one koje je on objavio. Ili su oni možda oduvek to radili, a on je imitirao njih. Samo ništa od toga nije primećivao do sada. „Kapetane?”, reče Ejmos, i Holden shvati da to nije rekao prvi put. „Jesi li dobro tamo gore?” „Tu sam. Sve je u redu. Malo sam rasejan. Šta imaš?” Klarisa odgovori. „Jedna dopuna nije bila evidentirana. Pronašli smo je. Broj je potvrđen.” „Sjajno”, reče Holden. Na njegovom ručnom terminalu, stariji muškarac je okinuo akord na gitari, a mlađi se na to nasmejao. On zatvori fajl. Nije mogao da ustanovi deluje li to još ili ne. Njegov mozak nije mogao da zamisli kako bi izgledalo da prvi put naleti na snimak. Da li će ljudskost koju je on u tome video postojati i za nekoga na Zemlji ili Marsu, ili u kolonizatorskim brodovima. Ili s druge strane kapije. Čuo je da Naomi dolazi pre nego što ju je ugledao. Osvrnuo se kad je istupila iz lifta. Na njenom radnom kombinezonu još su se videle linije znoja tamo gde su je držali remeni utovarnog mehaničkog odela, a kad

se nagnula da ga poljubi u čelo, on ju je uzeo za mišicu. Oči su joj bile malo zakrvavljene, kao uvek kada se umori. Ona ponovo pogleda odozgo u njega, malo se nasmeja. „Šta je bilo?” „Veoma si lepa”, reče Holden. „Nadam se da ti to govorim dovoljno često.” „Govoriš.” „Onda se nadam da ti ne govorim toliko često da te nerviram.” „Ne govoriš”, reče ona i sede na ležaj za ubrzanja kraj njegovog, opruživši pritom ruku kako bi prsti mogli da joj ostanu prepleteni s njegovim. „Jesi li dobro?” „Malo iscrpljeno.” „Samo malo?” „Još ne haluciniram.” Naomi odmahnu glavom. Samo nekoliko milimetara na jednu, pa na drugu stranu. „Znaš da nisi ti odgovoran za popravku svega što postoji.” „Spasavanje čovečanstva od njega samog grupni je projekat, da”, reče on. „Stvarno, samo pokušavam da pokažem svima na Zemlji, Marsu, u Pojasu, na Medini i u kolonijama da smo svi zapravo i dalje jedno te isto pleme.” „Dakle, treba samo da prevaziđemo celokupno proživljeno ljudsko iskustvo još od praskozorja istorije?” „I da zadržimo onaj deo u kojem se ubijamo na minimumu”, reče on. „To ne bi trebalo da bude teško.” „Makar sada znaš zbog čega si umoran.” Ona mu stisnu prste i pusti ih, podigavši taktički prikaz Cerere i svemira oko nje. Sama stanica i brodovi flote oko nje nalik na oblak plavih svitaca bili su obeleženi kao prijatelji. Kolonizatorski brod i njegova pratnja koji su usporavali prema njima bili su žuti – status nepoznat, ali zanimljiv. Vreme sastanka smanjeno je na nekoliko sati. „Donekle se nadam da nas Fred neće pustiti da poletimo”, reče on. „Zatražimo da skinu držače, oni kažu ne, i ostanemo zaglavljeni ovde.” „Da bi se kolonizatorski brod u poslednjem trenutku okrenuo i ubrzao prema luci, gde bi eksplodirao u nuklearnoj vatrenoj lopti”, reče Naomi. On izvadi ručni terminal i odasla odobrenje Moniki na Tiho. Brzinom svetlosti, i dalje će mu trebati minuti pre nego stigne do nje. „Zaista zvuči manje privlačno kad to tako kažeš.”

Iza njih, lift se spusti sa zujanjem. Aleks – čiji se glas i dalje čuo dvostruko, kroz slušalice i kroz vazduh – završio je svoju proveru sa Ejmosom i Klarisom. Holden stavi ručni terminal u odeljak za jake gravitacije na ležaju za ubrzanja. Ako se desi nešto loše, bolje da ta stvarčica ne huji unaokolo po komandnoj palubi. Naomin glas je bio tih, ali usredsređen. „Smem li nešto da te pitam?” „Naravno.” „Zbog čega ovo radimo?” Holden je priželjkivao da mu je u glavi malo bistrije. Posle izvesne tačke, osećao se kao da su mu verbalni centri povezani direktno sa ustima i ne prolaze kroz ostatak njegovog mozga. „Zato što ne možemo samo da uništavamo stvari sve dok se ovo ne pretvori u dobru situaciju. Treba nam još nešto pored toga.” Bobi stupi iz lifta. Bilo je nečeg čudnog u vezi s njom, ali on nije mogao da ustanovi o čemu se radi. Na sebi je imala jednostavnu crnu odeću, ali zahvaljujući njenom držanju, izgledalo je to kao uniforma. Šake su joj bile stisnute u pesnice niz bokove, ali nije izgledala ljuto koliko nervozno. To joj nije dobro stajalo. „Hej”, reče Holden. „Ser.” „Molim te da me ne zoveš ser. Niko na brodu to ne radi. Sve je u redu? Fred želi nešto?” „Nije me Džonson poslao”, reče Bobi. „Polećete, i ja se javljam na dužnost.” „Dobro”, reče Holden. „Možeš ovde dole da držiš taktičku putanju i kontrolu vatre, ili da zauzmeš mesto nišandžije gore kod Aleksa. Šta god ti više odgovara.” Bobi duboko udahnu i nešto što Holden nije razumeo prođe njenim širokim licem. „Sešću na mesto nišandžije”, reče ona konačno, pa se pope u kokpit. Holden je gledao kako njeni gležnjevi nestaju iznad njega, čela nabranog dovoljno da ga malo zatišti. „To je bilo... hmmm”, reče on. „Je li to bio moment?” „Bio je to moment”, reče Naomi. „Dobar moment ili loš moment?” „Veoma dobar moment.” „Pa. Sranje”, reče on. „Žao mi je što sam ga propustio.” „U redu, jeste li svi vezani?”, upita Aleks. Jedan za drugim, članovi posade odgovoriše. Bili su spremni. Ili onoliko spremni koliko će ikada biti. Holden dopusti glavi da mu utone

u gel ležaja, pomerivši ekran tako da bude poravnat sa Naominim. Oko Cerere je sada lebdelo strašno mnogo brodova. Slušao je kako Aleks traži da se otkače držači pristaništa. U dugim, bolnim sekundama, Cererina kontrola saobraćaja nije odgovarala. A onda: „Potvrđujemo, Rosinante. Možete da krenete.” Brod zadrhta i rotaciona gravitacija Cerere nestade dok je Aleks dozvoljavao inerciji da ih hitne u vakuum. Na njegovom ekranu, oni su bili bela tačka koja je letela pod tangentom u odnosu na ogromnu krivulju stanice. On se prebaci na spoljne kamere i vide kako se zakrivljena površina patuljaste planete udaljava. „Pa”, reče Naomi. „Izgleda da Fred nije ovome prigovarao dovoljno da spreči naše poletanje.” „Da”, reče Holden. „Nadam se da zna šta radi, kad poverava ovako delikatan posao izaslanicima haosa kao što smo mi.” Ejmos se zakikotao, a Holden je shvatio da je to rekao preko kanala za sve članove posade. „Prilično sam siguran i u to da on smišlja ova sranja usput”; reče Ejmos. „U svakom slučaju, najgori scenario je da svi izginemo i on ispadne pametan zbog toga što njegovi ljudi nisu bili sa nama. Za njega je to situacija u kojoj ne može da omane.” Kad je Bobi progovorila, Holden je, uprkos rečima, mogao da čuje osmeh u njenom glasu. „Niko neće da izgine na straži bez dozvole komandnog oficira.” „Kad ti tako kažeš, cakana”, odgovori Ejmos. „Držite se”, reče Aleks. „Moram da nas dovedem na kurs.” Za Holdena je pomeranje broda pod manevarskim potisnicima obično bilo gotovo subliminalno. Suptilni ples vektora i potiska bio je deo njegovog života otkad je otišao sa Zemlje. Samo je bio toliko umoran, zabrinut i tako naliven kafom da mu je zasmetalo. Sa svakim podešavanjem, gore i dole se malo menjalo i potom vraćalo bestežinskom stanju. Kad je Aleks na nekoliko sekundi potpalio Epštajnov pogon, Rosi je zapevao, a harmonije su zazvonile kroz nadzvučne frekvencije koritom letelice kao crkveno zvono. „Nemoj previše, Alekse”, reče Holden. „Da ne spržimo sve kočionim potiskom. Makar mislim da ne bi trebalo to da radimo.” „Nema problema”, reče Aleks. „Samo ćemo usporiti do fine inercione brzine kraj njih. Trag konačnog kočenja neće zahvatiti nikoga.”

„I neka ti torpeda i odbrambeni topovi budu spremni”, reče Holden. „Za svaki slučaj.” „Ja ću to”, reče Bobi. „Farbaju nas laserima dometa.” „Ko?”, upita Holden, ostavivši se spoljne kamere i vrativši se taktičkom prikazu. Raštrkani brodovi flote. Površinska odbrana Cerere. Zarobljeni brod i njegov pratilac iz Slobodne mornarice koji su se sporo primicali. „O”, reče Naomi, kuckajući po spisku izveštaja o uspostavljanju veze dužem od njenog ekrana. „Praktično svi.” „Brod u pratnji?” „I on nas farba.” Na njegovom ekranu, prikaz nailazećih brodova postao je isprekidan, dok su se podaci oko njih ažurirali pošto su isključili kočioni potisak, pojavivši se iza oblaka superzagrejanog gasa. Sistem Rosijevih senzora proveri konture i toplotne tragove, potvrdivši gotovo momentalno. Krupniji brod je odgovarao Minskom – velik, kockast i nezgrapan sa komunikacionim satelitima namenjenim postavljanju mreže oko tuđinske planete koji su mu pokrivali stranice kao bradavice. Manji je bio marsovska korveta, za generaciju novija od Rosija, malo lakša, aerodinamična za atmosferu i sa verovatno sličnom vatrenom moći. Njegov primopredajnik nije odgovarao. „Ne volim ovaj prizor”, reče Aleks. „Dva dobra broda sagrađena na Marsu spremna za međusobno odmeravanje? Nije to u redu.” „Pa”, reče Holden. „Ko zna? Možda smo na istoj strani.” „Ako dođe do bitke”, reče Bobi, „hajde da pobedimo. Dopuštenje da fiksiram metu?” „Je li on fiksirao nas?”, upita Holden. „Još ne”, reče Naomi. „Uzdrži se onda”, reče Holden. „Ne želim da se prvi zadevaju.” Na ekranu mu se pojavi dolazni zahtev za komunikaciju od Freda Džonsona, i u zbrkanih pola sekunde, on se upita šta će Fred na bojnom brodu, a onda vide da uski snop dolazi sa Cerere. Kad ovo bude gotovo, zaista će morati da odspava. On prihvati vezu, i Fred se pojavi u zasebnom prozoru na strani njegovog ekrana. „Jesi li se već pokajao zbog ovoga?”, upita Fred. „Tek malčice”, reče Holden. „Ti?” „Hoću da nešto bude jasno. Ako – ako – dođeš u posed tog kolonizatorskog broda, ni u kojim okolnostima on neće da se primakne mom doku bliže od tri hiljade kilometara. Ako tamo ima ljudi kojima je

potrebna medicinska pomoć, ostaće na brodu, a mi ćemo poslati pomoć kod njih. Sa tog broda neće sići ništa pre nego što bude ispitano, skenirano, pretovareno, dezinfikovano i poprskano svetom vodicom popa koji mi padne šaka, kojoj god veroispovesti da pripada. Ja ti ovde ne upravljam Trojom.” „Razumem.” „Dopuštam ti da ovo radiš samo zbog šanse da dođemo do zarobljenika Slobodne mornarice dok su još živi.” „To je jedini razlog?”, reče Holden. „Znači, sve zalihe na brodu vratićeš prvobitnim vlasnicima umesto da ih upotrebiš kako bi Cereru održao u životu?” Fredov osmeh je bio blag i topao. „Ajde ne seri.” „Dobro”, reče Bobi. „Sad nas farbaju. Dozvola da odgovorimo istom merom?” „Dozvoljeno”, reče Holden. Bobi reče nešto u pola glasa tako da nije mogao da je razume, ali zvučala je zadovoljno. „Budi oprezan, Holdene”, ponovi Fred. „Ništa mi se u svemu ovome ne sviđa.” „Pa, ako je zamka posredi, moći ćeš da kažeš ’lepo sam vam rekao’ dronjcima koji od nas preostanu.” „Imam trideset brodova koji će se postarati da dobiješ nuklearnu pogrebnu lomaču dovoljno veliku da se vidi na Proksimi Kentauri za četiri godine. Znaš. Ako tamo ikoga ima.” „To nije baš utešno”, reče Holden. „Trebalo bi da otvorimo komunikatore”, reče Naomi. „Frede? Moram ovo da odradim. Javiću ti kako je prošlo kad bude gotovo.” Fred klimnu. Veza se prekinu. Holden proguta knedlu u stisnutom grlu. „Kako stojimo sa dometom?” „Unutar smo efikasnog dometa za torpeda”, reče Bobi. „A za odbrambene topove ćemo biti u poziciji za osam minuta i deset sekundi.” „Elektromagnetni top zagrejan?” „O, da, nego šta je.” „U redu”, reče Holden. „Naomi, otvori mi kanal.” Trenutak kasnije, novi okvir pojavi se na njegovom ekranu. Taman ali sa žutom ivicom otvorene veze. Bili su toliko blizu da praktično nije bilo svetlosnog kašnjenja. Samo to je bilo dovoljno da ga unervozi.

„Pažnja neidentifikovanom ratnom brodu. Ovde Džejms Holden s nezavisnog teretnjaka Rosinantea. Tu smo zbog prenosa poseda nad Minskim. Nadam se da ste i vi ovde zbog toga. Bio bih vam zahvalan kada biste se identifikovali.” Ekran ostade crn. Nervoza mu plazmi uz kičmu. Sekunde se protegnuše bez odgovora. Nešto nije bilo u redu. Ne pomerajući se, uvežbavao je šta da kaže Aleksu. Vodi nas odavde. Nešto će da eksplodira. Šta da kaže Bobi. Najpre štiti Rosija. Onesposobi bojni brod ako možeš. Uništi ako moraš. Okvir zatreperi. U deliću sekunde, pojavi se neka nepoznata plavuša oštrih crta lica, a onda se slika smesta prebaci na ženu tamne, pozadi vezane kose. Na usnama joj je bio ciničan osmejak. Holden shvati da je zadržao dah, pa ga ispusti iz pluća. „Rosinante”, reče ona, „ovde Mičio Pa sa Konota. Baš čudno što se ponovo srećemo, kapetane Holdene.”

Dvadeset treće poglavlje: Pa Munro je uništen drugi. Markove snage su ga uhvatile blizu oblaka mašinske opreme i medicinskih zaliha zakopanih u praznini. Koliko je Mičio mogla to da rekonstruiše, molba za pomoć doprla je sa rudarskog broda po imenu Korvid. Imali su na brodu pet porodica, i zarazu kompleksnog meningitisa zbog koje su deca završila u medicinskoj komi. Kad je pohitao da ih spasi, dve korvete Slobodne mornarice presrele su Munroa, pa je u bekstvu od njih naleteo na još dve. Marko je snimio kako kapetan – sredovečni muškarac po imenu Levi Vots, koga je Mičio jedva poznavala pre nego što je postavljen pod njenu komandu – preklinje za živote posade pre nego što je njegov brod bio savladan. Nije to bilo dostojanstveno, i završilo se u vatri. Kopije su odaslane preko desetak anonimnih kanala sa prikačenim spiskom svih ostalih letelica koje su odlučile da slede nju. Korvidov primopredajnik je nestao. Rasprava o tome da li je i on uništen ili je izmišljen kao mamac za zasedu nije dovela ni do čega. Kako god, poruka je bila ista: niko ne sme da izda Slobodnu mornaricu, a Slobodna mornarica je Marko Inaros. Evans i Nađa su preuzeli odgovornost za preuređenje komunikacionih protokola za ostatak njene flote. Mičio im je videla zabrinutost u očima i čula to u treperenju njihovih glasova. Volela ih je zbog toga što su brižni, ali zasad je u toj ljubavi bilo udaljenosti. Hladnoće. Nije znala koliko će njen bes i tuga ostati hladni, ali je beskrupulozna analiza privremeno bila jedini način na koji je ona mogla da oplakuje. Možda ih je to i brinulo. Minski je leteo bez signala izvan ekliptike u orbiti koja bi ga, za nekoliko meseci, dovela dovoljno blizu kapije prstena da pokuša da se probije, šmugne u sporu zonu pre nego što ijedan brod Slobodne mornarice uspe da ga presretne. Zato je, kada su ga Fojlova i Serio Mal

zarobili, ona ujedno spasila život svima u njemu. Bilo bi potrebno samo nekoliko minuta između prolaska broda kroz kapiju i toga da ga odbrambeni elektromagnetni topovi iskidaju u paramparčad. Premda kolonisti to nisu znali. Premda im Mičio to nije rekla. Čak i kada je Fojlova saznala da je brod koji je osvojila preusmeren za Cereru, u naručje neprijatelju, bila je voljna da ga otprati. Mičio je došla u iskušenje da joj dozvoli, ali to bi bio pogrešan potez. Ona je odlučila da se obrate Fredu Džonsonu. Ako sve ode u tri lepe, onda neka ona bude ta koja će se s tim uhvatiti ukoštac. Transfer je bio potajan i brz – jaka gravitacija, kratki naleti potiska koji su spojili Minskog i Konota na putanji presretanja sa Cererom koja ih je držala podalje od glavnine Markovih snaga. Kada je, u prošlom životu, Marko odabrao nju da predvodi ogranak Slobodne mornarice za konfiskaciju, dao joj je manje, lakše brodove. Naoružane, svakako, ali ne i sagrađene za tešku borbu. Trebalo je da bude brža od ogromnih, glomaznih tegljača leda, sada preuređenih u kolonizatorske brodove: masivnih i lakih za savladavanje. Marko i Rozenfeld, vojskovođe u ratu protiv unutrašnjih planeta, imali su više potreba za kapitalnim brodovima. Oni su bili malj, dok je ona bila skalpel. A sada će ustanoviti da li je njen plan presecanja puta tamo gde veliki Marko Inaros nije mogao da je dosegne upalio, ili će njena pobuna biti kratkotrajna i tragična. Vaseljena ima planove za tebe, rekao je Džosep u njenoj mašti. Ne bi mogla da prođeš kroz toliko opasnosti da ne postoji razlog za tvoje prisustvo ovde. Isto ono divno sranje koje je svako govorio sebi. Da su posebni. Da su važni. Da neka ogromna inteligencija iza zavesa stvarnosti mari za ono što im se dešava. I tokom čitave istorije vrste, svi su ionako umirali. „Pažnja neidentifikovanom ratnom brodu. Ovde Džejms Holden s nezavisnog teretnjaka Rosinantea. Ovde smo radi prenosa poseda nad Minskim. Nadam se da ste i vi ovde zbog toga. Bio bih vam zahvalan kada biste se identifikovali.” „E, da ga jebeš”, reče Mičio. „Kapetanice?”, reče Oksana. Džejms Holden. Verovatno najzagonetniji čovek u sistemu. Zemljanin koji je radio za ASP Freda Džonsona. Predvodnik puča protiv Ešforda onomad, u sporoj zoni. Čovek koga je Marko Inaros mrzeo više

od bilo koga. Izabrani izaslanik Marsovske Republike i Ujedinjenih nacija na Dušu, svima omiljeni pion. Da je sanjala kako će je dočekati baš njegov glas, Džosep bi to nazvao znamenjem. Čega, to nije mogla da pretpostavi. Na njenom ekranu videla se stanica Cerera, s neprijateljskim brodovima postavljenim oko nje poput oblaka insekata koji čekaju da napadnu. I širom sistema, bila je sigurna da su senzori i optički teleskopi fokusirani na nju, na Minski, i na brod koji je jezdio prema njoj nošen inercijom. Negde, Marko je video kako ona ima priliku da otvori vatru na Džejmsa Holdena. Ako je Bog želeo da joj pruži priliku da okonča svoju pobunu i vrati se, nije mogao da izabere bolju. Obeležila ga je laserom za domet. Čak i kada bi poginula, kada bi svi oni poginuli, ostali brodovi pod njenom komandom imali bi priliku da se odšunjaju natrag u okrilje Slobodne mornarice. Ne bi bilo više Veštica Endora. Ne bi bilo više Munroa. Koincidencije ne postoje, reče Džosep u njenoj glavi. Osim što, naravno, postoje. „Kapetanice, kako glasi naređenje?”, upita Oksana. „Otvori vezu.” Oksana otvori komunikatore, zarekla zbog neke sitne greške i prebaci kanal za Mičio. Holden je uzrujano gledao u kameru. Godine su bile blagonaklone prema njemu. Lice mu je izgledalo nekako komotnije, uz malo tuge i humora koji su mu dobro stajali. Ona se upita da li su ostali članovi njegove posade i dalje na Rosinanteu s njim, ili je ostavio Naomi Nagatu negde na bezbednom, van Markovog domašaja. „Rosinante, ovde Mičio Pa sa Konota. Baš čudno što se ponovo srećemo, kapetane Holdene.” Usne mu se razvukoše u dečački osmeh, i ona na sopstveno iznenađenje shvati da mu uzvraća osmehom. Nije to bilo usled zadovoljstva, već u vrtoglavici straha. Srce joj je tuklo o rebra kao da je nestrpljivo. Pokušavalo je da joj privuče pažnju. Mogla bih da ga ubijem. On bi mogao da ubije mene. I jedna i druga odluka bile bi opravdane. Rosinante je imao elektromagnetni top. U trenutku kad bi shvatila da je on opalio, već bi bila mrtva. Ali on to verovatno ne bi uradio. Baš kao što verovatno ne bi ni ona. „I meni je čudno što se vidimo, kapetanica Pa. Neobična vremena.” Ona se nasmeja, i učini joj se da je to uradio neko drugi. Evans je pogleda, sa brigom u očima. Ona ne obrati pažnju na njega.

„Morala sam da primetim kako su neki vaši brodovi uperili topove u mene”, reče ona lako. „Ljudi su nervozni”, reče Holden. „Je li to što su tebe poslali trebalo da bude simbolično, ili tako nešto?” „Jok. Mi smo samo izvukli kratku slamku.” Bilo je jezivo razgovarati sa nekim s druge strane borbe bez ikakvog mucanja ili kašnjenja. Želela je da se okrene i podvrgne jakom potisku, izvuče se odatle. Svaki sekund u bestežinskom, stanju dovodio ju je bliže Cereri i konsolidovanoj floti, kao i Fredu jebenom Džonsonu. Svaka tačka na taktičkom prikazu izazivala je u njoj svrab. Oni su bili neprijatelji koliko i Marko. Ali neprijatelj njenog neprijatelja zasad se makar lepo vladao. Bez naglih pokreta. Ništa bez upozorenja. Mogu oni to. „Spremni smo da vam prenesemo kontrolu nad Minskim”, reče ona. „Svi putnici su tu, u svojim kabinama. Poslaću manifest sa spiskom zaliha koje brod nosi.” Holden klimnu glavom. „Tako dakle. Znači, ništa neće eksplodirati kada budemo to uradili? Nema zamki? Pitam pošto neki pametni ljudi misle da sam prilično glup zbog toga što ti verujem.” „Ima ih mnogo i s moje strane koji isto kažu za mene. Šta god nas dvoje sada kažemo, nećemo uspeti da im promenimo mišljenje. Moraćemo prosto da pokušamo s ovim.. I vidimo šta će se desiti.” Oksanin glas se probi kroz vazduh kao žica. „Imam brze objekte sa Cerere! Šest torpeda. Pedeset sekundi do udara.” Mičio ostade bez daha u plućima, istisnutim strahom toliko dubokim da je izgledao kao smirenost. Otvori vatru iz svih topova. Vodi nas odavde. Šta god nameravali da urade, ona je morala to sada da naredi. Osim što je gledala u Holdena, a on je takođe bio iznenađen. Šokiran, čak. Besan. Morala je da izda naređenje. Morala je da puca. Njena porodica će izginuti. Ako opali, svi će joj uzvratiti. Morala je da beži. Pod jakim potiskom. Da istopi sve iza sebe u šljaku. Prestani, pomisli ona. Ako izginemo, izginućemo, ali sada samo prestani. Zašto je Holden bio besan? „Holdene?”, reče ona, drhtavim glasom. „Imamo li problem?”

„Jebote, da, imaš moju dozvolu”, odbrusi Holden, i ona tek posle delića sekunde shvati da se on ne obraća njoj. „Rosinante puca iz svojih odbrambenih topova”, reče Oksana, glasom visokim i oštrim. Strah je bio ton rezonanse i paluba je njime odzvanjala. „Aktiviram naše odbrambene topove”, reče Evans. „Nemoj!”, viknu Mičio pre nego što je uopšte znala da će to učiniti. A onda, u zapanjenoj tišini: „Dotakni samo te kontrole za paljbu, i sve ćeš nas pobiti. Razumeš li to, gospodine Evanse? Svi koje voliš će umreti, i za to ćeš biti kriv samo ti.” Njen muž pogleda u nju, sa zbunjenošću u očima. Prsti su mu lebdeli nad kontrolama, trzali se prema njima. Nije mogao da izgleda izdanje ni da je pucala u njega. „Oksana, na šta Rosinante puca?” „Ne ne ne”, reče Holden. „Gađamo njih. Ne vas. Ne misliš valjda sa smo...” „Ciljaju u projektile sa Cerere. Udar za... Gotovi su, ser. Rosinante je onemogućio napad.” Mičio klimnu glavom. Krv joj je čegrtala venama. Šake su joj se tresle. Bila je svesna panike u sopstvenoj glavi poput osluškivanja glasova u obližnjoj sobi, ali nije je osećala. Nije osećala ništa. „Evanse”, reče ona. „Spusti ruke.” Evans pogleda u svoje prste kao da je iznenađen što ih tamo vidi, a onda polako spusti ruke sa strane. Posmatrala je kako mu spoznaja niče u očima: da je otvorio vatru, pripucala bi neprijateljska flota. Možda ne Rosinante, ali svi ostali da. Njegovi instinkti doveli su do toga da ih od smrti razdvaja samo kuckanje prstom. Zastenjao je kao kada je osećao mučninu ili pijanstvo, odvezao se i odgurnuo. Njegov ležaj za ubrzanja blago se zanjihao na žiroskopima dok je on napuštao svoje mesto. Nije ga zaustavila. Na njenom ekranu, Holden se saginjao prema kameri. Ne mnogo, tek koliko da to bude nesvesno savijanje nekoga ko štiti svoj stomak. Ona primora sopstvenu kičmu da se opusti. Duge sekunde prođoše dok je čekala na novi napad. Iz otkucaja u otkucaj srca, ništa se nije pojavljivalo. „Pa”, reče ona. „Da”, odgovori Holden. Prođe još trenutak. Mičio začu drugi glas iza Holdena. Naomi Nagata. Same reči nisu bile jasne, ali ton glasa te žene mogao je da struže farbu sa zidova. Dakle, nije je ostavio na nekom bezbednom

mestu. Što je sasvim u redu. Sada bezbednost možda ne postoji nigde. Prve naznake adrenalinskog kraha svijale su joj se na rubovima svesti: blaga mučnina, sve dublji umor, žalost. Mičio ni na to nije obraćala pažnju. „Kao što sam kazala”, reče Mičio, glasom smirenijim nego što je očekivala. „Imamo Minskog i njegov tovar. Spremni smo da ti prepustimo kontrolu. Onda odlazimo pre nego što još neko ne pripuca na nas.” „To nije bio Fred”, reče Holden. „Ne znam ko je ispalio ta torpeda, ali saznaćemo.” Njene usne su bile teške, čvrste, kao isklesane iz kamena. Nije bilo važno ko je povukao obarač u napadu sa Cerere. Ako pogledaju dovoljno daleko, iza toga će pronaći Marka Inarosa. „Hvala ti za to”, reče Mičio. „Javi nam kad budete spremni za protokole daljinskih komandi.” Za Markov odgovor nije bio potreban niti jedan sat. On je žalosno zavrteo glavom, zagledan u kameru širokim, tamnim očima. Sirova harizmatičnost njegove pojave bila je prigušena time što se nalazio na ekranu, ali ne i poništena. Dokaz da izdajnica Mičio Pa sarađuje sa Zemljom. Potkopava stremljenja Slobodne mornarice da štiti i ponovo gradi Pojas. Drsko pruža pomoć i utehu neprijatelju. Glas mu je vibrirao od uvređenosti u ime svog naroda i gađenja zbog njene saradnje s neprijateljem. Nije bilo važno to što je „neprijatelj” obuhvatao i milione stanovnika Pojasa koje je on ostavio za sobom. Upitala se hoće li to onima koji ga gledaju uopšte biti važno. Uključio je u to i slike Rosinantea koji brani Konot. Konačni dokaz, ako je ikome uopšte bio potreban, za to da se ona udružila s ljudima kojima je najviše stalo do toga da Slobodna mornarica i Pojas pretrpe neuspeh. Ona je to gledala na komandnoj palubi, i desetak odgovora se takmičilo u njenoj glavi. Pomišljala je čak i da snimi jedan od njih, ali reči su joj izmicale, odvučene besom, sve dok žena koja je u nju gledala sa ekrana nije izgledala gotovo jednako luda kao ona koju je Marko opisao. Odleteli su pod potiskom od Cerere, ali taj potisak nije bio jak. Svrha vežbe bila je da sebe postave u domet unutrašnjih i da ne stradaju. Da drugim brodovima koji su joj još bili lojalni kao i šačici nezavisnih brodova koji su više nade videli u njenom putu nego

Markovom pokaže kako su zone zaštite moguće. Duboko u srži kostiju želela je da pobegne iz svoje nove male zone bezbednosti koliko god brzo može, ali nije zbog toga tu došla. Nije zbog toga rizikovala da izgubi svoj brod, svoju porodicu i svoj život. Stoga trećina gravitacije, potom lebdenje, promena pravca, pa novi potisak. Što se više udaljavala od topova Freda Džonsona, to se više trudila da oteža Marku praćenje Konota. Kad je Oksana te noći došla u njenu kabinu, nije to učinila u svojstvu njene prve oficirke, već supruge. Donela je bocu viskija sa jarkosrebrnim vrhom za ubrizgavanje i dva mehura za ispijanje. Mičio isprva nije želela društvo, ali čim je Oksana to uradila, shvatila je da je očajnički želi. Seks je za Mičio bio kao muzika. Ili jezik. Njime se moglo izraziti sve. Sada je on bio izraz besa, tuge i potrebe. Potom, dok su ležale vezane zajedno na ležaju za ubrzanja, Mičio je osluškivala Oksanino disanje, duboko i postojano kao što je zamišljala talase. Njeno srce je bilo krhko i komplikovanije nego kada se tog jutra probudila. Pažljivo, da ne probudi svoju ženu, protegnula se, uhvatila ručni terminal vrhovima prstiju i pustila Markovu denuncijaciju. Svetlost malog ekrana ispunila je sobu i ona je utišala zvuk sve dok od njega nije preostao samo daleki ritam tvrdih suglasnika. Dok je tako slušala, primetila je obrazac u načinu na koji je Marko govorio. Pulsiranje u njegovom nastupu bilo je kao imitacija srčanog ritma. Nikada ranije to nije primetila. Prešla je na sačuvane kopije zajedničkih kanala i foruma. Oni su bili puni reakcija i mišljenja. Osuda nje i njene porodice. Izjava mržnje. Pretnji smrću. Sve je to očekivala. A to su bili ljudi zbog čijeg je održanja i prehrane sve rizikovala. A pošto je ustala protiv Marka da bi to učinila, mrzeli su je zbog toga. Ne svi, ali mnogi jesu. I to duboko. Dobro je što to nije činila radi popularnosti. Oglasi se signal upozorenja. Podešavanje položaja i potisak. Ona prebaci ručni terminal na kontrolne sisteme Konota. Nađa je isplanirala kompleksno podešavanje, sa okretanjem na sve tri ose i varijabilnim potiskom tako da kad s tim završe, samo neko sa veoma preciznim sistemom senzora koji ih je uhvatio tokom trajanja celog manevra može da isplanira njihovu putanju sa iole sigurnosti. Usledi odbrojavanje, potisak pritisnu blago nju i Oksanu jednu uz drugu i pomeri ležaj za ubrzanja ispod njih, zanjihavši ga najpre na jednu, potom na drugu stranu i natrag. Duboka tutnjava Epštajnovog pogona zvučala je kao da te Bog sa odobravanjem pokušava da pročisti grlo.