Pepeo Vavilona - James S. A. Corey

prečišćavanje rude. Centrifuge za testiranje vode. Za rad na krvi. Zapitala se da li se ijedan kolonizatorski brod još krije tamo u praznini, u mraku, i užasnuto posmatra kako čovečanstvo rastrže samo sebe. Setila se Doktrine jednog broda. Setila se kako je na sve letelice u Pojasu mislila kao na ćelije jednog jedinog bića. Sada više nije to tako mogla da vidi. U najboljem slučaju, svi su bili zasebne bakterije koje su plutale po moru vakuuma koje nije marilo hoće li one preživeti i nije primećivalo njihovu smrt. A ako je Sandžrani bio u pravu, još gori kolaps je tek najavljivao svoj dolazak. Otvoriše se vrata zajedničkog hodnika i unutra se dovuče Džosep. Nađa ga poljubi dok je išla da legne. To su sada bile smene. Jedno da sedi sa Lorom, drugo da sedi sa njom, i jedno da spava. Ciklus zajedničke tuge. Džosep priđe stanici za hranu, otvori u stranu panel koji ona nije primetila, i natoči sebi čašu viskija pre nego što je došao da sedne u jamu preko puta nje. „Skol”, reče on i podiže čašu. Ivica mu zvecnu o zube dok je pio. Na trenutak, sedeli su tamo zajedno u tišini. „Ups”, reče ona. Džosep podiže obrve. „La čarobna reč la.” „Ja sam kriva”, reče ona i obrisa oči manžetom košulje. „Uradila sam ono što uvek radim, i tako nas odvela pravo u pakao.” Džosepu su oči utonule duboko u glavu. Iscrpljenost mu se videla na koži i u uglu pod kojim su mu stajala ramena. „Ne pratim ti misli.” „Pronađem nekoga, uzdam se u njega i sledim ga kuda vodi. A onda se sve zlato pretvori u govna. Džonson, Ešford i Inaros. A sada Holden. Ne znam kako to nisam mogla da predvidim, ali opet sam nasela i sa njim. A sada...” „Sada”, saglasi se Džosep. „A znaš šta je najgluplje od svega”, reče ona i glas joj se malo podiže, tanji i oštriji kao zvuk violine, „kad pogledam sve ovo? Pogledam sve to što sam pokušala da uradim, i ništa se od svega nije dogodilo. Htela sam da stvorim Pojas za narod Pojasa, i ništa od toga. Htela sam da stvorim mesto na kojem bismo mogli da živimo kao svoj na svome, ali takvog mesta nema. Čak ne postoji način da se takvo mesto sagradi. Sada se više ne sećam čak ni zašto sam pomislila da treba da budem na Holdenovoj strani. Da ponovo otvori kapije? Da kolonizatorski brodovi slobodno struje napolje? Da se postara za to da niko od ljudi za koje marim ne preživi?”

Džosep klimnu, sa izrazom zamišljenim i dalekim. „Šta bi značilo da si ovo sanjala?” upita. „Šta sanjala?” reče Mičio, pomerivši se tako da je leđa zabole, da bi se onda pomerila još malo. „Ovo”, reče on. „Da si se borila za Inarosa i potom za Holdena. Da si izgubila ljude koji su za tebe dragoceni i završila na mestu luksuza i izlečenja?” „Ne bi to značilo ama baš ništa.” Džosep zarokta. „Moglo bi da bude proročanstvo.” „Moglo bi da bude to da vaseljenu boli dupe za nas ili ono što radimo, a tvoje mistično sranje je samo način na koji se pravimo da nije tako.” „Moglo bi da bude i to”, saglasi se on toliko smireno da se postidela zbog toga što je to rekla. On popi još gutljaj viskija, pa stavi čašu na pod i potpuno se opruži na zakrivljenom ležaju tako da mu glava počiva u njenom krilu. Osmeh mu je bio topao i divan, pun humora i blagosti toliko da ju je srce zabolelo. „Nismo mi sledili Holdena. Suprotstavila si se Marku pa je Holden zato bio kraj tebe, da. Ali nikada nisi bila njegova. Nismo se mi borili protiv Marka zbog Holdena. Borili smo se zato što je Marko rekao da je on zatočnik koji je Pojasu bio potreban, samo što se ispostavilo da nije.” „Da”, reče ona, pomazivši ga po glavi. On zatvori oči zbog iscrpljenosti. „Aber, boga mu poljubim, i dalje će nam trebati zatočnik.”

Četrdeset deveto poglavlje: Naomi Dnevnici sistema Medine bili su ogromni, veći od ičega što je Naomi očekivala. I, još gore, ne naročito dobro organizovani. Bio je to u neku ruku istorijski artefakt. Fizički dizajn bio je namenjen generacijskom brodu koji krstari kroz još nepoznat okean međuzvezdanog svemira, ali logički sistemi poticali su iz ugrađene vojničke opreme Freda Džonsona, koja je potom bila prenamenjena kada je brod od bojne lađe preinačen u trajni grad u svemiru. Stari sigurnosni sistemi nisu svi provaljeni kada je Slobodna mornarica preuzela stanicu, pa su parcijalni podaci postojali tu i tamo, gde su ih razbacali razni inženjeri u pokušajima da nametnu svoju volju ionako već kompleksnom sistemu. Kao u gradovima na Zemlji gde se era gradila na eri koja je već bila izgrađena na eri pre nje, sisteme Medine oblikovale su odavno zaboravljene sile. Promišljanje iza svake odluke bilo je sada izgubljeno u zapetljanoj hijerarhiji baza podataka i složenim referentnim strukturama. Bilo je lako pronaći nešto interesantno. Sve je bilo interesantno na određenom nivou. Pronalaženje konkretne informacije – i utvrđivanje da li je to najskorija ili najkompletnija verzija podataka – bilo je veoma, veoma teško. Koristila je svoju kancelariju u stanici obezbeđenja kao srednjovekovnu monašku ćeliju, odlazila natrag na Rosinantea samo da spava, i potom se vraćala posle buđenja. Umesto kopiranja drevnih tekstova perom i mastilom, ona je kopala po skupovima podataka, čačkala po sistemima datoteka, tražila od Medine da pronađe ovo ili ono, i onda posmatrala kako bi videla gde ova ne traga. Sve što je naizgled moglo da bude korisno ona je kopirala ili skidala i potom vraćala. Dnevnici sa radnim izveštajima iz dana pod kontrolom Slobodne mornarice, odaslani nazad na Zemlju i Mars. Dokumenta o sletanju koja su opisivala tok snabdevanja sa Lakonije i natrag do nje.

Izveštaji medicinskih sistema o nesrećama. Dnevnici komunikacija kontrole saobraćaja sa brodovima koji su došli i otišli. Sve je moglo da bude korisno, pa je ona uzimala sve i vraćala to brzinom svetlosti na Zemlju, Lunu, Mars i Cereru. Tako je suzbijala strah. Nije bilo savršeno, ali samo je smrt mogla savršeno da okonča strah. Koliko god sama sebi odvlačila pažnju, pozadi u glavi kuckao joj je tajmer. Dani i sati do dolaska Marka i njegovih brodova. Bilo je i drugih problema, drugih rizika – lojalisti Slobodne mornarice i dalje prisutni na stanici, stroboskopski signal zabrane prilaska koji je jedino dopirao kroz kapiju prema Lakoniji – ali ništa od svega toga neće biti važno kada Marko stigne. Sve ju je to gonilo da radi brzo, efikasno. Kada nastupi ta sledeća stvar – a ona nije tome gledala pravo u oči – htela je da zna da je obavila svoj posao. A opet, povremeno bi zastala. Pronašla je lični dnevnik ubačen među ekološke izveštaje kao štampana pornografija zavučena ispod madraca. Zapis za zapisom o privatnoj borbi mladića sa sopstvenim čežnjama, ambicijama i osećanjem izdaje. Drugi put, pokušavala je da povrati ono što se povratiti moglo sa poluizbrisane particije i došla do kratkog videa devojčice – stare najviše četiri godine – koja skače sa kreveta negde na stanici, i pada na gomilu jastuka da bi se onda grohotom smejala. Proveravajući dnevnike kontrole saobraćaja, slušala je očajničke glasove muškaraca i žena iz sistema sa drugih strana kapija prstena kako zahtevaju, mole i preklinju za zalihe koje su smatrali da zaslužuju, žele i ponekad moraju da pribave kako bi preživeli. Tada je prvi put zaista shvatila razmere uništenja koje je Marko izazvao. Svi ti životi koje je traumatizovao i okončao, svi ti planovi koje je upropastio. Najčešće je to bilo previše veliko za poimanje, ali ovakvi mali uvidi sve su činili razumljivim. Strašno, tužno i razgnevljujuće, ali razumljivo. I to je uticalo na neke njene odluke. „Hm”, reče Džim dok je pognut ulazio kroz vrata svoje kancelarije. „Onda, slatkice? Da li si smerala da podatke pošalješ kroz sve prstenove? Jer koliko vidim, počela si da šalješ sve svima.” „Smerala sam to”, reče Naomi, začešljavši kosu sa očiju. Bio je to gotovo kraj njene druge smene. Leđa su je malo tištala od predugog sedenja u istom položaju, a oči su joj bile suve i svrbele su je. „Ne znam šta će biti korisno, ili kome će biti od koristi. A pošto se čini da nećemo biti na Medini dovoljno dugo da prođemo kroz sve, mislila sam da

kopije pošaljem svuda. Pružim drugim ljudima priliku da pronađu ono što je meni promaklo.” „To je... ah.” „Znam”, reče ona. „Možda sam provodila previše vremena s tobom. Počinjem da razmišljam kao ti. Samo, pa. Makar onako kako si nekada razmišljao.” „Ja i dalje tako razmišljam”, reče Džim, privuče stolicu kraj njene i sede. Položi glavu na njeno rame. Kad je progovorio, mogla je da oseti vibracije u njegovom grlu uz kožu. „Više brinem da će to dovesti do nečeg neočekivanog, strašnog i ogromnog za šta ću ja biti odgovoran, ali i dalje tako razmišljam.” „Nepokolebljiva vera u čovečanstvo.” „Tačno”, reče on i odmahnu glavom. Ili je samo mazno ćušnu. „Protivno svim dokazima, i dalje mislim da su govnari malobrojniji.” Ona nasloni glavu na njega, uživajući malo u njegovom jednostavnom prisustvu. Imao je poseban miris, slab, kompleksan i prijatan kao miris zemlje u saksiji. Mislila je da joj to nikada neće dosaditi. I nije se skoro brijao. Čekinja od grubih dlaka golicala joj je uho kao mačji jezik. Na monitoru, emitovanje podataka otkucalo je još desetinu procenta. Negde u kancelariji, Bobi je govorila, i glas joj je bio poznat i snažan. Aparati za recikliranje vazduha škljocali su i zujali sami sebi, a blagi lahor je mirisao na plastiku i prašinu. Nije želela to da pita, ali nije mogla ni da se uzdrži. „Ima li vesti od kuće?” Ona oseti kako se on napinje. Džim se uspravi u sedeći položaj, i onaj deo njene kože koji je bio pribijen uz njega sada je najednom bio hladniji nego maločas. Ona okrenu stolicu tako da može da gleda u njega. Lice mu je bilo izveštačeno blago, što je značilo da pokušava nešto da prikaže manje važnim, kao da će mu to uspeti ako se ponaša nehajno. Toliko je puta videla sve njegove izraze da je znala šta misli bez obzira na ono što je govorio. „Dolaze. Slobodna mornarica. Od Lakonije još nema znakova nikakve aktivnosti, ali Avasarala prati petnaest brodova koji su se sjurili prema kapiji. Većinom sa Jupiterovih satelita.” „Ima li ikakve šanse da oni prolaze kroz kapiju jedan po jedan, tako da Aleks i Bobi mogu da ih raznesu?”, upita ona tobože naivno. Upalilo je kao što se nadala. Džim se nasmeja. „Prilično sam siguran da će upasti zajedno kao ragbi ekipa. Kad bismo ponovo osposobili nekoliko elektromagnetnih topova na

stanici, mislim da bismo imali nekakvu šansu. I kad bismo imali još zrna za njih. Ispada da obaranje nekoliko hiljada meta može dobro da ti iscrpi zalihe.” „Imamo li plan?” „Nekoliko”, reče Džimu. „Valja li ijedan?” „O, ne. Ni najmanje. Samo su grozni svaki na svoj način.” Oglasi se zvono posle slanja podataka. Serija je odaslana, i sada je Naomi trebalo da izabere nešto drugo. Još poruka, još boca. „U redu. Da čujem.” „Klasici. Bori se ili beži. Imamo Rosi i čamce koji još rade kao letelice za iskrcavanje. Jedna opcija je da napunimo čamce vojskom, smestimo ih oko ivica prstena i pokušamo da uskočimo na brodove Slobodne mornarice. Nema veze to što imaju deset puta više torpeda nego mi ako će se borba odvijati po hodnicima. Rosi i odbrane Medine napali bi brodove nad kojima ne bismo mogli da preuzmemo kontrolu. Opšti pičvajz, uz nadu da mi prevladamo.” „A izgledi da to upali?” „Grozni, grozni izgledi. Veoma niski. Glup plan u svakom pogledu. Mnogo je verovatnije da će od čamaca ostati metalni opiljci zahvaljujući Markovim odbrambenim topovima pre nego što se uopšte primaknu za naskakanje. A čak i da uspeju, ti brodovi će biti puni posade koja bi se oduprla našim ljudima.” „A bekstvo?” „Nakrcamo Rosi, izaberemo kapiju i tutanj pre nego što se zlikovci uopšte i pojave.” „Da napustimo Medinu?” „Medinu. Đambatistu. Sve. Podvijemo rep i zapalimo iz petnih žila. Neka se Slobodna mornarica ušanči u sporoj zoni a mi ćemo se nadati da će sledeći talas konsolidovane flote moći sve da ponovo osvoji i sledeći put zadrži.” „Gde je Pela?” Džim uzdahnu. „O, predvodi vučji čopor.” Naomi okrenu leđa ekranu. „Onda ostajemo ovde.” „Nisam još odlučio”, reče Holden. „Ne, samo još nisi sebe nagovorio na to”, reče ona. „Znaš da će Marko, ako odemo, da nas prati. Možda se, da je ovo neki drugi brod ili da je Marko drugačiji čovek, stvari ne bi ovako završile. Imamo izbora da se borimo ovde, sa malobrojnim saveznicima i nedovoljnim

zalihama, ili da se borimo sa druge strane kapije prstena sa još manje toga. To je jedina razlika.” „Ja... pa...” Džim udahnu duboko, ispusti vazduh. „Sranje.” „Koliko otpada od talasa mamaca možemo da prikupimo?” „Sve ono što nije odlebdeo kroz prstenove”, reče Holden. „Misliš da sve to nabijemo u Solov prsten i nadamo se da će Slobodna mornarica naleteti na to?” „Kapija nije toliko velika”, reče Naomi. „Tri četvrtine miliona kvadratnih kilometara”, reče Holden. „A tuda prolazi petnaest brodova. Čak i da sve staro gvožđe pretvorimo u pesak, Slobodna mornarica će to najverovatnije promašiti i neće ni znati da je tu.” „Znam”, reče Naomi. „Ali možda se neki zgodno namesti. Pa tako bude jedan manje. Ako ne pokušamo sa malo verovatnim rešenjima, znači da smo se već predali. Sada su nam samo preostala malo verovatna rešenja. A čak i ako izgubimo...” „Ne nameravam da...” „Čak i ako izgubimo”, reče Naomi, „važno je kako smo izgubili. Ti nisi nameravao da postaneš simbol bilo čega. Znam to. Samo se tako desilo. Ali kada se već desilo, ti si to iskoristio. Svi ti video-eseji koje si slao i pokušao da pokažeš svima kako su ljudi na Cereri samo ljudi?” „Nisam to radio zbog sebe”, reče Džim, ali po krivici u njegovom glasu čulo se da ni sam ne veruje u to. „U tome si ti koristio slavnog kapetana Džejmsa Holdena da nateraš ljude da pogledaju u ono što je trebalo da vide. Nemoj toga da se stidiš. Bilo je to sasvim ispravno. Ali svi oni tamo koji su videli? Koji su snimili sopstvene verzije i doprineli projektu pokušaja da podsetimo jedni druge na to da se rat ne sastoji samo od brodova, torpeda i borbenih linija? Ako već moramo...” Sad joj se grlo steglo. Reči su joj tamo zapele. „Ako već moramo da umremo, to treba da znači makar jednako koliko i tvoji video-radovi.” „Ne znam da su oni značili bilo šta”, reče Džim. „Jesu li nešto promenili?” „Nije tvoje da to znaš”, reče Naomi. „Jesu ili nisu. Nisi ih postavio da bi ti neko poslao poruku o tome koliko si važan i uticajan. Pokušao si da nateraš nekoliko ljudi da promene mišljenje. Nadahneš neke postupke. Čak i ako nije uspelo, dobro je bilo pokušati. A možda i jeste uspelo. Možda je spaslo nekoga, i ako jeste, onda je to važnije nego da se ti postaraš da za to saznaš.”

Džim utonu u misli. Maska koju je nosio još od Tihoa malo je skliznula. Videla je ispod nje očajanje. „Nije trebalo da dolazim ovamo”, reče on. „Prihvatio si ovaj posao zato što je bio rizičan”, reče ona. „Uradio si to zato što je to trebalo uraditi, a ti od ljudi ne zahtevaš da čine ono što ne bi učinio sam. Baš kao kad si naleteo na Agatu King. Ti se ne menjaš, Džime. A ja sam to znala kada smo dolazili. Svi smo to znali. Mislili smo da ćemo uspeti, ali znali smo da možda i grešimo. Pogrešili smo. Sad moramo i ovaj sledeći deo da odradimo kako treba.” „Da izginemo. Ovaj sledeći deo je naša pogibija.” „Znam”, reče ona. Zaćutali su, njih dvoje. Bobin glas, dalek kao zvezde, nakratko pređe u smeh. „Video-radovi su bili samo glupi mali umetnički projekti”, reče Džim. „Umiranje nije umetnički projekt.” „Možda bi trebalo da bude.” On pognu glavu. Ona spusti ruku na nju, opipa zasebne vlasi kose vrhovima prstiju. Suze u očima nisu je pekle. Tekle su blago, kao potok. Nije postojao način da mu kaže sve. Sve o krivici koju je osećala zbog toga što ih je sve dovela u Markovu orbitu. O sigurnosti u srcu da niko od njih ne bi bio u tom položaju samo da je ona blagovremeno prozrela Marka Inarosa. Kad bi to rekla, Džim bi osetio potrebu da je teši, da bude jak za nju. Zatvorio bi se natrag u sebe. Ili ne bi. Ne u sebe. U Džejmsa Holdena. Njoj se Džim više dopadao. Jedan dug udisaj. Još jedan. Još jedan. Tiha intimnost savršenog trenutka. „Hej”, reče Bobi, stupivši u prostoriju. „Da li iko od vas dvoje – hm. Izvinjavam se.” „Ne”, reče Džim i obrisa oči nadlanicom. „Šta ima?” Bobi podiže svoj ručni terminal. „Da li iko od vas dvoje zna jesmo li na Lunu poslali izveštaje o incidentima u vezi s nestalim brodovima? Avasarala reče da njeni naučni majmunčići baš šize bez toga.” Naomi uvuče u pluća dug, drhtav udisaj i onda se osmehnu. Savršeni trenutak je bio gotov. Natrag na posao. „Odmah se bacam na to.” „Važi”, reče Bobi, izlazeći unatraške iz sobe. „Žao mi je ako sam... znate već.” „Jesi li stigla nešto da pojedeš?”, reče Džim dok je ustajao. „Mislim da ništa u usta nisam stavio još od doručka.” „Nameravala sam da klopam kad završim s ovim.”

„Može li jedno od vas da mi donese činiju s nečim?” reče Naomi i ponovo se okrenu prema monitoru. Poruka SERIJA KOMPLETIRANA digla je ruke od nje i vratila se početnom ekranu sistema datoteka. Prošla je kroz dnevnike saobraćaja dok su Džim i Bobi pozivali Rosija. Njihovi glasovi – Džimov, Ejmosov, Aleksov, Bobin – mešali su se jedni s drugim. Malo razgovora o hrani i pivu, šta bi od toga volelo da ide zajedno, a šta zasebno. Morala je da primora sebe da se usredsredi. Struktura dnevnika bila je u haosu, jedan menadžer je radio ovako, već sledeći onako. Trebao joj je skoro čitav sat da bude sigurna u to da je došla do podataka za sve situacije u kojima su brodovi nestali. Neke od njih već je videla na Luni, ali ovde ih je bilo još, koje nije. Više od dvadeset brodova je iščezlo, uključujući, čini se, i jedan ukradeni marsovski brod koji se zaputio prema Lakoniji. Brodovi sa kolonija. Jedan od teretnih brodova koji su snabdevali Slobodnu mornaricu, takođe. Sve strane su ponešto izgubile. Što je bilo interesantno. Ona pripremi paket s podacima za Lunu. Ovaj je podvrgnula enkripciji. Ali dok ga je slala, ponovo je razmotrila sopstvenu kopiju. Nestali brodovi obično su bili veći, ali ne uvek. Činilo se da najčešće nestaju u vreme gustog saobraćaja... Aleks joj je doneo činiju rezanaca s pečurkama i bocu piva napravljenog na Medini. Dok je to jela, bila je prilično sigurna da mu je zahvalila. Ali ipak ne sasvim. Postojala je korelacija kada je poredila vremena gustog saobraćaja sa incidentima... Ne. To je pogrešno. Ona to posmatra na pogrešan način. Nisu morali samo da gledaju kada se to dešavalo. Trebalo je da pogledaju sve situacije u kojima je Medina imala slične uslove – gust saobraćaj, brodove velike mase, nepodešene reaktore – a da se ništa loše nije desilo. Podigla je particiju sa punim podacima o letovima i počela da i to strimuje Luni, ali nije mogla da je ostavi. Leđa su je tištala. Oči su je bolele. Nije to zaista primećivala. Tu je bio skup podataka sazdan od perioda gustog saobraćaja sa tajanstvenim iščezavanjima i bez njih. Ovde je bio onaj sa praćenjem proizvedene energije i mase nestalih brodova, uz pokušaj da se ta kriva podudari sa brodovima koji su proleteli bezbedno. Potpuno zaštićeni skup podataka koje je poslala na Lunu objavio je da je kompletiran, što joj se učinilo strašno brzim sve dok nije proverila koliko je dugo tu sedela.

Pet promenljivih – prethodna masa, prethodna energija, masa broda, energija broda, i vreme. Nije to bilo rešenje u jednoj tački, već opseg. Pokretni sistem krivulja koje su rasle sa prethodnom masom i energijom, opadale sa vremenom i, tamo gde ih je sekla kriva mase i energije drugih brodova, nestanci. Kao da je saobraćaj kroz kapije stvarao talas, a kada bi nešto dovoljno veliko i energično udarilo u taj talas, iščezlo bi. Šake su joj drhtale dok je vadila terminal iz džepa. Nije znala je li to bilo od emocija, iscrpljenosti, ili je od rezanaca sa pečurkama prošlo toliko vremena da je samo morala da jede. Džim prihvati vezu gotovo čim mu je poslala zahtev. „Hej”, reče on. „Jesi li dobro? Sinoć se nisi vratila na brod.” „Ne”, reče ona, pomislivši kako se nije vratila na brod, a ne kako nije dobro. Ona odmahnu na nepreciznost te reči. „Mislim da sam pronašla nešto interesantno. Potrebno je da to pogleda još neko, tek koliko da ne ispadne da haluciniram od iscrpljenosti.” „Odmah stižem. Da povedem još nekoga? Šta si to toliko ’interesantno’ pronašla?” „Radi se o nestalim brodovima.” Na malom ekranu, Džimove obrve se podigoše. Oči mu se malo raširiše. „Zar znaš šta ih to jede?” Ona trepnu. Na njenom monitoru, dve jednačine, pet promenljivih. Godine saobraćajnih izveštaja kao podloga. Savršeno se uklapalo. Luna će to svakako moći da potvrdi. Ali: Zar znaš šta ih to jede? „Ne znam”, reče ona. „Ali znam nešto bolje od toga.”

Pedeseto poglavlje: Holden „Nije to ogroman skup podataka”, reče Naomi, okrenuvši se kada je stigla do ivice prostorije, pa pođe natrag prema njemu. „Hoću reći, najveći je koji postoji. Nema više podataka koje bismo mogli da nađemo.” „Je li to problem?”, upita Holden. Ona stade, zagleda se u njega, raširivši ruke oštro u univerzalnom gestu: Naravno da je problem. „Možda ne odgovara u srazmeri. Možda postoji još promenljivih na delu koje naprosto nisu aktivirane u tim slučajevima. Kad bi zatražio od mene da na osnovu ovakvih podataka napravim motor, ne bih to uradila. Ma šta motor. Ne bih se pouzdala u merdevine sklepane po ovome. Osim što...” Ona ponovo poče da šetka i gricka nokat na palcu. Na kakav god to izuzetak mislila, već je u mislima krenula dalje. Holden prekrsti ruke, sačeka. Dovoljno dobro ju je poznavao da prepozna situaciju u kojoj joj je neophodno malo mentalnog prostora. On spusti pogled na grafikone njenog ekrana. Podsećali su ga na monitor koji prati rad srca, ali oblici krivulja bili su sasvim drugačiji. Bio je prilično siguran da se kod EKG-a prvi šiljak spušta ispod osnovne linije. Ovde je bilo brzog uspona, potom sporog zakošenog pada. Niko drugi još nije došao u stanicu obezbeđenja. Verovatno su svi još bili na Rosinanteu i doručkovali u brodskoj kuhinji. Ili možda svraćali do nekog od malih kioska na dokovima gde su lokalci još primali njihovu valutu. Naomi stade kraj njega, pogledavši u ekran kao i on. Usne su joj se trzale kao da govori sama sa sobom, u žustrom razgovoru u kojem nikome drugom nije bilo mesta. Čak ni njemu. Ona odmahnu glavom, u neslaganju sama sa sobom. Izgledala je mirnije kad ga je pozvala, ali što su više o tome razgovarali, to se više uzbuđivala. Čak bila preplašenija. Činilo se kao da je počela da se nada.

„I onda? Možemo li nekako to da iskoristimo?” „Ne znam šta je posredi. Mehanizam? Pojma nemam. Imamo samo taj obrazac, ali izgleda toliko dosledno.” On pokuša ponovo. „Je li to dosledan obrazac koji možemo da iskoristimo? I konkretno, ima li tu nečeg što bi nam dalo možda treću mogućnost u izboru ostanimo ovde da nas pobiju kao zečeve ili umaknimo kroz jednu od kapija da nas onda pobiju kao zečeve’?” Udahnula je duboko, dugo, i ispustila polako dah između zuba. Ponadao se donekle da će se ona nasmejati, ali nije to uradila. Sela je ponovo za svoju radnu stanicu, podigla kompleksnu jednačinu koju Holden nije mogao da prati. „Mislim”, reče ona, „da možemo da stimulišemo interval gustog saobraćaja. Da nakrcamo Đambatistu starim gvožđem, koliko god možemo da za njega zavarimo. Malo preopteretimo reaktor tako da generiše više energije. Onda, kad ga proturimo kroz neku kapiju” – ona kucnu po krivulji koja je rasla i opadala – „treba da dobijemo nešto ovakvo. Mada ne veliko. Čak je i ogroman brod samo jedan brod...” „A šta je to ’nešto’ zapravo?” „Prepreka. Nešto na šta bi brodovi Slobodne mornarice mogli da nalete. Ako njihovi brodovi imaju dovoljno mase i energije da ova linija preseče krivu pre nego ona opadne... mislim da će jednostavno stati.” „Hoćeš reći, otići tamo gde odlaze svi ostali pojedeni brodovi?” Naomi klimnu. „Možemo u Đambatistu ubaciti dodatnu masu. Još imamo te jurišne čamce. Neki od njih imaju goriva u pogonima. Ako ih provezemo u isto vreme, možda ćemo malo povećati krivu. A Marko će gotovo sigurno uvesti sve svoje brodove odjednom, tako da bi to moglo da nam pomogne. Ali ja ne razumem mehanizam...” „Hej”, reče Holden. „Da li znaš šta je Plankova konstanta?” „Šest zarez šest dva šest i kusur puta deset na minus trideset četiri kilograma po kvadratnom metru u sekundi?” „Naravski, što da ne” reče Holden, podigavši jedan prst. „Ali znaš li zbog čega je toliko, a ne šest zarez sedam i sve to posle?” Naomi odmahnu glavom. „Ne zna niko. I nazivaju to i dalje naukom. Naše znanje se većinom ne sastoji od uvida u to zašto su stvari takve kakve su. Samo prokljuvimo dovoljno toga o načinu na koji funkcionišu da možemo predvideti sledeće što će se dogoditi. To je ono što ti imaš. Dovoljno za predviđanje. A ako misliš da si u pravu, onda to mislim i ja. Uradimo tako.”

Ona odmahnu glavom, ali ne njemu. „Ogromno n jednako je studiji u kojoj nam je nulta hipoteza da ćemo svi izginuti.” „Ne obavezno”, reče Holden. „Samo ih je petnaest na jednog. I dalje bismo mogli da ih sredimo. Imamo Bobi i Ejmosa.” Sada se zaista nasmejala. On zavuče ruku ispod njene i ona se nasloni na njega. „Ako ne bude upalilo, nećemo biti u gorem sranju nego inače”, reče ona. „Verovatno ne”, reče Holden. „Mislim, čudna, mrtva tuđinska tehnologija sa efektima koje ne razumemo odnosi čitave brodove bez ikakvog traga ili objašnjenja. Verovatno je bezbedno da se time igramo, zar ne?” Pela i njenih četrnaest ratnih brodova – sve što je ostalo od Slobodne mornarice – približili su se prstenu, i već prošli polovinu puta tako da su bili pod kočionim potiskom. Avasarala je poslala spisak taktika koje je koristila kako bi pokušala da uspori ili zaustavi napad pre nekoliko dana, i sa ozbiljnošću koja je govorila o tome kako ona zna da je sve to sranje kroz gusto granje, konačno došla do toga da tako nedvosmisleno i kaže. Završila je sa: Učiniću sve što mogu, ali možda ćete morati da se zadovoljite samo time što ćete biti osvećeni. Žao mi je zbog toga. Upitao se šta li bi ona mislila o Naominom otkriću i njihovom planu. Holden je osećao svaki sat koji je prolazio, znajući da su Inaros i njegovi vojnici malo bliže. Bilo je to kao da ga neko gura u leđa, tera ga da žuri. Gotovo da bi lakše bilo da su posredi bili sati i dani. Makar bi se sve brzo završilo. Kapetanica Đambatiste isprva je pogrešno razumela, pomislivši da će njen brod biti izgubljen u tom triku koji su kapije izvodile. Naomi je morala da joj četiri puta zasebno objasni da će, ukoliko sve prođe kako treba, Đambatista samo otploviti u neki drugi sistem, muvati se tamo nekoliko dana i potom vratiti bez ikakvih oštećenja. Kad je uspela da je ubedi u to da će, sve i da pokušaj propadne, ona i njena posada propustiti bitku, njeni prigovori su prestali. Naomi je sve koordinirala – utovar čamaca natrag na njihova mesta u spremištu, preudešavanje reaktora tako da i boca i reakcija rade gotovo na samom rubu kapaciteta. Povela je Ejmosa i Klarisu sa sobom da našteluju internu energetsku mrežu Đambatiste tako da sve bude na ivici preopterećenja, a da ne popuca. To je Holdena podsetilo na detinjstvo, kada mu je otac Tom govorio o medvedima. Ako crni medved doluta do ranča, treba da raskopčaš kaput i digneš ruke iznad glave, vičeš i praviš buku. A ako to bude grizli, jedino možeš da sasvim

tiho zbrišeš što dalje. Samo što je ovo izgledalo kao da prave buku pred grizlijem u nadi da će ovaj pojesti njihovog protivnika. Dok je Naomi sve to pripremala, on je pokušavao da radi nešto korisno. Bila je tu zaostala evidencija komunikacija sa kolonizovanih brodova. Izveštaji o statusu, pretnje i molbe. Bilo je otrežnjujuće setiti se na koliko se planeta čovečanstvo već raširilo. Koliko je semena već posejano u stranom zemljištu. Pošto je Naomina poplava informacija upravo odaslana, mnoge kolonije su tek sada počele da shvataju zbog čega su bile odsečene. Tek su sada saznale šta se desilo sa Zemljom i njenim Sunčevim sistemom. Povratne poruke preplavile su komunikacione bafere besom i tugom, pretnjama o osveti i ponudama pomoći. One poslednje bile su najteže. Nove kolonije su još pokušavale da se nametnu lokalnim ekosistemima toliko egzotičnim da su njihova tela jedva mogla da ih prepoznaju kao živa bića, izolovane, iscrpljene, povremeno na ivici resursa. A one su želele da šalju pomoć. Slušao je njihove glasove, video uzrujanost u njihovim očima. Nije mogao da ne oseti malo ljubavi prema njima. U najboljim okolnostima, katastrofe i pošasti su imale takve posledice. Ali to nije bilo univerzalno tačno. Uvek će biti onih koji će gomilati zalihe i nabijati cene, ljudi koji će zatvarati vrata pred izbeglicama i ostavljati ih da se smrzavaju i umiru od gladi. Ali postojao je i poriv da se pomogne. Da se teret ponese zajedno, makar to značilo imati manje za sebe. Čovečanstvo je došlo toliko daleko u jari rata, bolesti, nasilja i genocida. Istorija je bila natopljena krvlju. Ali u njoj je bilo i saradnje, dobrote, velikodušnosti, povezivanja. Jedno nije išlo bez drugog, i Holden je morao da u tome pronađe utehu. Osećaj da bez obzira na sve strašne mane čovečanstva, u ljudima i dalje ima nečeg vrednog divljenja. Dao je sve od sebe da odgovori na najhitnije poruke, ponudi onoliko nade koliko je mogao. Glas, koliko god kratkotrajan, stanice Medina. Koordinacija snabdevanja svih kolonija prevazilazila je njegove mogućnosti. Zahtevalo je to puno radno vreme osoblja od najmanje deset ljudi, a on je bio samo usamljenik sa radiom. Ipak, i samo sagledavanje potrebe, umakanje nožnih prstiju u okeanski zadatak delanja u ulozi fizičkog stožera za hiljadu različitih sunčevih sistema, izazvalo je u njemu skrivenu nadu za budućnost. Bio je u pravu. Tu je postojalo mesto za njih.

Pod uslovom da plan upali. Pod uslovom da svi ne izginu. Pod uslovom da se ne pojavi neka od milion stvari na koje nikada nije ni pomislio i uništi sve ono što je on tek tražio i planirao. Uvek postoji ta prenebregnuta ruka. Udarac koji ne očekuješ. Nadao se da ni Marko Inaros ne očekuje ono što su mu pripremili. „I koliko će dugo trajati taj tvoj prozor ili talas, ili šta već ne?”, upita Ejmos. Vreme je gotovo isteklo. Sada se samo postavljalo pitanje koliko brzo Inaros želi da proleti kroz kapiju. Ako prekine kočioni potisak i proleti brzo, poremetiće im vremenski sled. Ako Đambatista prekasno prođe kroz kapiju Arkadne, on će biti taj koji će brzo, tiho nestati. Ako prođe prerano, Naomina kriva će već opasti do nule i Slobodna mornarica će bezbedno proći u sporu zonu. Vratili su se na Rosinantea. Aleks i Bobi bili su u kokpitu, spremni za bitku ako do bitke dođe. Holden i Naomi su bili vezani za ležajeve na komandnoj palubi. Ejmos se, u bestežinskom stanju, popeo tu da im pravi društvo. Još nisu bili na svojim borbenim mestima. Ako dođe do toga, biće to verovatno poslednji put da vidi Ejmosa uživo. Holden pokuša da ne razmišlja o tome. „Potrajaće možda oko pet minuta”, reče Naomi. „Delom će to zavisiti od mase i energije brodova koje oni provezu ovamo. Ako budemo imali sreće, možda čak i... deset?” „To nije mnogo”, reče Ejmos sa prijaznim osmehom. On spusti ruku na lestvice kokpita kako ne bi odlebdeo. „Jeste li dobro tamo gore?” „Fenomenalno” reče Aleks. „Ako ovaj Naomin trik ne bude upalio, šta mislite, možete li da ih sredite?”, reče Ejmos. „Sve verovatno ne”, doviknu Bobi odozgo. „Neke od njih, svakako.” Klarisa se diže iz lifta sa bledim osmehom na usnama. Ona je dovoljno vremena provodila u bestežinskom stanju da se u njemu oseća prirodno. Kretala se od držača do držača na zidu kao da je rođena u Pojasu. Kad je stigla do Holdena, pružila mu je mehur iz brodske kuhinje. „Kazao si da nisi mogao da spavaš”, reče ona. „Mislila sam da bi možda popio malo kafe.” Holden uze to i njen osmeh se malo raširi. Mehur je bio topao na njegovom dlanu. Verovatno nije bio otrovan. Zaista više nije bila sklona takvim stvarima. Ipak je srknuo sa izvesnim oprezom.

Stanica Medina je bila u rukama boraca ASP-a sa Đambatiste, mada to neće biti od bogzna kakve pomoći. Njeni odbrambeni topovi i torpeda su, u najvećem delu, utrošeni na odbranu od Holdena. Ono što je preostalo bilo je na nivou statističke greške u odnosu na municiju potrebnu da se zadrži Inaros. Rosi je čekao gotovo iza plave stanice u središtu spore zone. Ako bi tamo usmerio brodske kamere, ugledao bi ruševine elektromagnetnih topova jasno kao da stoji iznad njih. „Pristiže li nešto sa Lakonije?”, upita on. „Nemamo repetitor s druge strane te kapije, ali koliko možemo da vidimo dok gledamo kroz ključaonicu? Ništa”, reče Naomi. „Nema signala. Nema naznake dolazećih pogona.” Rosi zacvrkuta u znak upozorenja. Holden pogleda o čemu se radi. „Imaš nešto, kapetane?”, upita Ejmos. „Brodovi koji dolaze malo su promenili potisak. Ući će brzo.” „I rano”, reče Naomi. Glas joj je zvučao kao glas nekoga ko govori dok oseća bolove. Rosijev tajmer za odbrojavanje prilagodi se novim podacima, procenivši da će neprijatelj proći kroz kapiju prstena za dvadeset minuta. Holden proguta knedlu u grlu uz pomoć Klarisine kafe. Klarisa se odgurnu do Naominog ležaja, iskrivivši lice oštrih crta u mrštenju. Naomi podiže pogled prema njoj i obrisa oči. Jedna suza zalebde u vazduhu i zaputi se prema otvoru aparata za recikliranje vazduha. „Srediću se, u redu je”, reče Naomi. „Najednom od tih brodova je i moj sin.” I Klarisine oči se ovlažiše i ona spusti ruku na Naominu mišicu. „Znam”, reče Klarisa. „Ako ti zatrebam, znaš gde sam.” „U redu je, Breskvice”, reče Ejmos. „Kapetan i ja smo porazgovarali o tome. Sve je u redu.” On veselo pokaza Holdenu podignut palac. Tajmer je otkucavao. Holden je disao dugo i sporo, a onda otvorio kanal prema Đambatisti. „Dobro”, reče on. „Ovde kapetan Holden sa Rosinantea. Molim da sada započnete sa potiskom. Potrebno je da prođete kroz kapiju za” – on pogleda u tajmer – „osamnaest minuta.” „Tchuss, røvul!”, reče kapetanica Đambatiste, „I bilo je, sí no?” Veza se prekinu. Na ekranu, videlo se kako Đambatista počinje sa jakim potiskom. Holden premesti prikaz kako bi svi to videli. Usamljena jarka zvezda u praznini. Izduvni oblak pogona širi od tegljača leda koji je taj pogon nosio. Želeo je da poveruje kako u toj boji

svetlosti ima nečeg neobičnog, kao da može da vidi Naomino energetsko podešavanje, ali to je bila samo varka njegovog uma. Novi brojač pojavi se na prikazu. Prolaz Đambatiste kroz prsten Arkadne očekivao se za sedamnaest do šesnaest minuta. Dolazak Slobodne mornarice – osim ako oni ne promene kurs – kroz Solovu kapiju za devetnaest. Osamnaest. Holdenu se stegao želudac. Disao je drhtavo, i srknuo je još malo kafe. Otvorio je drugi prozor, senzore uperio prema Solovoj kapiji. Sa mesta na kojem su se nalazili, Slobodna mornarica nije bila vidljiva. Još ne. Ugao je taman bio takav da ih sakrije. „Da li nam je elektromagnetni top spreman za slučaj da se probiju?” „Da, ser”, odgovori Bobi odmah. „Pa”, reče Ejmos. „Ja i Breskvica bolje da odemo i privežemo se. Znate već. Za svaki slučaj.” Klarisa dodirnu Naomino rame poslednji put, pa se okrenu i odbaci za Ejmosom niz lift prema mašinskom. Holden otpi dugi poslednji gutljaj i odloži mehur sa kafom. Želeo je da se završi. Želeo je da ovaj trenutak potraje večno za slučaj da mu je poslednji sa Naomi. I s Aleksom i Ejmosom. Bobi. Dođavola, čak i sa Klarisom. Sa Rosinanteom. Nisi mogao da boraviš toliko dugo na mestu kao što je Rosi a da te ono ne promeni. Da ti ne postane dom. Kad je Naomi pročistila grlo, pomislio je da će se obratiti njemu. „Đambatista”, reče ona. „Ovde Rosinante. Ne vidim da vam je interna energetska mreža iznad normale.” „Perdona”, odazva se neki ženski glas. „Sređujemo to.” „Hvala, Đambatista”, reče Naomi i prekinu vezu. Ona se osmehnu Holdenu. Užas situacije ogledao se samo u bori na kraju njenih usta, ali njemu se srce svejedno zahuktalo kad je to video. „Amateri. Pomislio bi čovek da nikad ranije nisu ovo radili.” On se nasmeja, a onda se i ona nasmeja s njim. Tajmeri su otkucavali. Đambatistin stiže do nule. Jarki izduvni oblak pogona zgasnu, skriven zakrivljenjem prstena Arkadne i dubokom čudnovatošću ovdašnje udaljenosti i prostora. Tamo gde je do maločas bio tajmer, Naomi postavi prikaz matematičkog modela koji je napravila. Vrh Đambatistinog prolaska već je počeo da opada. Linija se spuštala pod nagibom dok je, kraj nje, tajmer za Markov dolazak prelazio u sekunde. U kokpitu, Bobi reče nešto i Aleks odgovori. Nije mogao da razabere reči. Naomino disanje je zvučalo brzo i plitko. Želeo je da posegne preko, do nje. Uzme je za ruku. Ali to

bi značilo da mora da skrene pogled s monitora, stoga nije mogao to da uradi. Solova kapija zatreperi. Holden pojača uvećanje toliko da mu prsten ispuni ekran. Čudne, gotovo biološke strukture samog prstena kao da su se pomerale i koprcale. Svetlosna varka. Izduvni oblaci pogona brodova Slobodne mornarice bili su toliko zbijeni da je izgledalo kao da se veliki plamen pojavljuje na ivici prstena, pomera se prema njegovom centru. „Hoćeš da ih gađam?”, upita Bobi. „Elektromagnetni top verovatno može odavde da ih dokači.” „Ne”, reče Naomi pre nego što je Holden mogao da odgovori. „Ne znam šta bi slanje mase kroz kapije učinilo u ovom trenutku.” Linija se pojavi na modelu, nisko. Kretala se prema opadajućoj krivulji. Kapija prstena sada je bila jarko osvetljena kočionim potiskom neprijatelja, sve dok nije izgledala kao negativna slika oka – crna, zvezdama istačkana beonjača i jarka bela plamteća dužica. Tajmer stiže do nule. Svetla se pojačaše.

Pedeset prvo poglavlje: Marko Marka su bolele vilice. Bolele su ga grudi. Kičmeni pršljenovi lebdeli su mu na ivici iščašenja. Potisak pod jakom gravitacijom izmučio ga je, a on je bol dočekao sa dobrodošlicom. Pritisak i neugodnost su bili cena koju je njegovo telo plaćalo. Usporavali su dok su prilazili. Jezgro Slobodne mornarice doći će do Medine bez otpora, i tamo nije bilo bukvalno nikog da ga zaustavi. Pod civilizovanim potiskom – osminom, desetinom – i malo lebdenja po inerciji da bi se sačuvala masa, putovanje do kapije prstena potrajalo bi mesecima. On nije imao mesece na raspolaganju. Sve je zavisilo od toga hoće li on doći do Medine pre nego što raštrkane snage konsolidovane flote uspeju da ga sustignu. Da, to je značilo da mora dovesti svoje brodove do samog ruba njihovih mogućnosti. Da, to je značilo da mora konfiskovati neke od rezervi sa Medine kako bi mogao da se vrati u sistem, a ljudi na Medini moraće da se snađu sa malo manje zaliha sve dok on ne stabilizuje situaciju dovoljno da ponovo uspostavi snabdevanje. Ovo je bilo ratno doba. Dani škrtarenja, štednje i sigurnosti prošli su. Mir je bio vreme za efikasnost. Rat je bio vreme za moć. Ako je to značilo da on svoje lovce mora da potera do krajnjih mogućnosti, ujedno je to bilo i način da se pobedi. Oni koji većinu rezervi čuvaju za sutra najverovatnije to sutra neće ni dočekati. Ako se cena sastojala od dugih dana punih neprijatnosti i bola bez olakšanja, on je bio rado spreman da je plati i uživa u njoj. Jer na kraju, čekao je preporod. Odbacivanje svih njegovih malih pogreški, pročišćenje, i mesto njegove konačne, trajne pobede. A ona samo što nije. Grešio je – sad je to uvideo – u tome što mu vizija nije bila dovoljno velika. On je zamislio revoluciju oličenu u Slobodnoj mornarici kao uspostavljanje ravnoteže. Unutrašnji su uzimali i uzimali i uzimali od

Pojasa, a kad im on više nije bio potreban, ostavili su ga i zbrisali prema novim, sjajnijim igračkama. Marko je nameravao da to dovede u red. Neka unutrašnji budu ti kojima će trebati resursi, i neka Pojas pronađe svoju nezavisnost i snagu. Ali vizija mu je bila previše mala usled gneva. Prikladnog gneva. Ali svejedno zaslepljujućeg. Medina je bila ključ, oduvek je to bila. Ali on je tek sada video šta to ona otključava. Nameravao je da zatvori kapije i natera unutrašnje planete da snose posledice generacijske nepravde. Sad kad je o tome razmišljao, izgledalo mu je gotovo kao gest nostalgije. Odjek ranijih generacija. Napravio je klasičnu grešku – nije bio toliko sujetan da to ne prizna – pokušavši da poslednji rat vodi na sledećem bojištu. Moć Medine nije bila u tome što je mogla da zaustavi protok novca i materijala na nove svetove. Ona je mogla to da kontroliše. Sudbina Pojasa nije ležala oko Jupitera i Saturna, ili makar ne samo oko njih. U svakom od hiljadu trista sistema u koje su kapije vodile, bilo je planeta ranjivih koliko i Zemlja. Sam Pojas bi se raširio u sve sisteme, da lebdi poput kralja ispod svojih svetova-podanika. Kad bi morao sve to ponovo da radi, bacio bi triput više stena na Zemlju, usput uništio i Mars, i svoje brodove i ljude odvezao do kolonizovanih svetova gde nema ostataka flota koje bi mogle da se konsoliduje Samo sa Medinom i petnaest brodova na raspolaganju, mogao bi da vlada nad svim svetovima koji postoje. Sve se svodilo na raspoređivanje, smelost i volju. Morao je nekako da nagovori Duartea da mu da još koji brod. Ali obećanje da neće uznemiravati Lakoniju donelo mu je sve što mu je dosad trebalo. Nije mislio da će preterati sa još jednim malim zahtevom, pogotovo ako se ima u vidu koliko je toga već žrtvovao. A ako Duarte bude imao primedbi... Pela uzdrhta kada pogon prođe kroz neku frekvenciju rezonanse. To se obično dešavalo kada nisu bili pod jakim potiskom. Čudno kako je nešto što je pod trećinom gravitacije zvučalo kao zvonce moglo da zvuči kao apokalipsa kada potisak iznosi dve i jednu trećinu. On otkuca poruku Džoziju u mašinsko: GLEDAJ DA SE NE RASPADNEMO. Nekoliko sekundi kasnije, Džozi mu otpisa nešto skaredno i Marko se zacereka kroz pritisak na grlu. Poslednji odmor pre bitke imali su četiri sata ranije, spustivši usporavanje na samo tri četvrtine gravitacije petnaest minuta kako bi ljudi mogli da jedu i odu u toalet. Duža pauza bi podrazumevala da sada koče još žešće, a već su bili na ivici izdržljivosti. Ali prednosti

neočekivanih usiljenih marševa pominjali su razni veliki vojni stratezi u istoriji. Zemlja i Mars su mogli samo da gledaju, očima uz teleskope, i kukaju. Zemlja i Mars, Medina takođe. A na Medini, Naomi i taj njen jebač Zemljanin, nesposobnjaković. Džejms Holden, koji je išao stopama Freda Džonsona kao snishodljivi, pokroviteljski heroj jadnog, bespomoćnog Pojasa. Kada on umre, priča o Pojasu koji su morali da spasavaju uobraženi, tobože prosvećeni Zemljani iskrvariće zajedno sa njim, daleko mu lepa kuća. A Naomi... Još nije znao šta da radi sa Naomi. Ona je bila zagonetka. Snažna kad je trebalo da bude slaba, i slaba kad je trebalo da bude snažna. Kao da se naopako rodila. Ali bilo je nečeg u vezi s njom. Čak i posle toliko godina, bilo je u njoj nečeg što je preklinjalo da bude ukroćeno. Već mu se dvaput izmigoljila. Šta god da se desi, trećeg puta neće biti. Kad mu ona jednom bude u šaci, Filip će se vratiti sam. Nije to bilo vredno ni najmanje brige. Kad je Filip propustio lansiranje sa Kalista, Marko nije bio iznenađen. Dečko se već nedeljama durio. To je bilo normalno. Zapravo, čak i zakasnelo. Marko je stavio na ispit Rokuov autoritet kada je bio mnogo mlađi nego Filip sada. Roku mu je rekao kada da dođe na lansiranje, i Marko je namerno došao prekasno i zatekao sidrište prazno. Morao je sam da se snalazi na stanici Palada sedam meseci pre nego što se Rokuov brod vratio. Kapetan ga je našao na dokovima i istukao ga tako da je krvario na desetak mesta, ali Marko je bio primljen natrag. Ako je Filipu potrebno isto takvo iskustvo, u redu. Samo što ga Marko neće istući. Bolje da se malo nasmeje i prokuštra dečku kosicu. Poniženje je uvek bolje od nasilja. Istući čoveka – čak i mlatiti ga do smrti – makar je bilo dokaz da ga ozbiljno shvataš kao čoveka. Premda, sad kad malo bolje razmisli, Filip je zapravo počeo da se otima još onomad kad je ustrelio onog coyo bezbednjaka na Cereri. I bože, ala je Marka bolela vilica. On pomeri prste, podiže tajmer. Kapija prstena bila je sada udaljena samo nekoliko minuta. Pela je sa svakom sekundom gubila impuls, kako bi bili sigurni da neće uleteti u zamku kada prolete kroz kapiju. Holden svakako čeka. Posmatra vatru izduvnih oblaka njihovih pogona. Još nisu bili dovoljno blizu da bi to predstavljalo opasnost. Čak i kad bi Holden sada ispalio svoj elektromagnetni top, Pela bi imala vremena da reaguje i to izbegne. Ali i tome će ubrzo doći kraj. Njegovo sabijeno srce zakuca malo brže. Bolna usta mu se trznuše u mali osmeh. Ali nelagodnost je bila dom za ratnika, sada kao i oduvek. Rekao je

sebi da je prihvata. Dočekuje sa dobrodošlicom. Opet, biće mu drago kad ovaj deo bude završen. On otkuca naređenja za sve brodove, okupivši ih dovoljno blizu da im se izduvni oblaci pogona preklapaju, koristeći ogroman, energični oblak kao zaklon iza kojeg su se skrivali. Sa tim i sa smetnjama prstena za senzore, Holden je mogao da bude precizan koliko i slepac. Ili se makar on tako nadao. U najgorem slučaju, Holden bi mogao da skine dva ili tri njegova broda pre nego što oni prođu kroz prsten. Ali kad se jednom nađu dovoljno blizu da naciljaju Rosinantea, sasvim lako će oštetiti brod. Neće ga uništiti, osim ako ne budu imali sreće. Paradiranje slavnim brodom Džejmsa Holdena u okviru nove Slobodne mornarice bilo je previše dobra prilika da bi se propustilo. To je bilo ono što je Sandžraniju i Dosu – svima ostalima – nedostajalo. Liderstvo je nalagalo jasan smisao za pojavu. Za stil. Petnaest minuta. Sada su ga posmatrale milijarde ljudi. Onoliko brzo koliko fotoni mogu da putuju natrag, Pela i njenih četrnaest borbenih brodova bića u svim vestima, na svakom ručnom terminalu, svakom monitoru u sistemu. On je bio petnaest minuta daleko od prelomne tačke u istoriji. Četrnaest. Marko proveri njihov zajednički vektor. Dok upadaju na neprijateljsku teritoriju, ključno je da ne budu ni toliko blizu da Holdenov srećni hitac ošteti više od jednog broda, ni toliko daleko jedni od drugih da mu omoguće još hitaca. Sve je izgledalo dobro. Sve će biti u redu. Sad je poželeo da je snimio poruku za emitovanje. Bio je to savršen trenutak. Još bolji od njegovog prvog poziva na oružje. Pomislio je na sve stanovnike Pojasa u sistemu – na one koji su stali uz Slobodnu mornaricu i one koji su bili prevelike kukavice ili previše zavedeni, pa čak i na izdajničke fragmente ASP-a koji su se udružili sa Mičio Pa protiv sopstvenih interesa. Morao je da veruje kako se svi oni osećaju ponosno. Pre njega, oni su bili robovi po svemu osim po imenu, a sad su bili sila jednaka i jača od najmoćnijih država koje je čovečanstvo ikada iznedrilo. Kako su mogli da ne osete strahopoštovanje pred ovim? Kako su mogli da ne osete radost zbog ovoga? Prsten je sada bio dovoljno blizu da se vidi i bez uvećanja. Širok kao stanica Cerera i opet sićušan u ogromnoj tami tamo napolju, gde je čak i sunce bilo samo malo sjajnija zvezda. Njegovi brodovi će započeti sa manevrima izbegavanja dok se budu primicali. Menjaće mesta u formaciji kao na stolu nekog šibicara sa dokova. On ponovo proveri

vektore, otkuca ljutitu komandu jednom brodu koji je zaostajao. Prsten je polako narastao. On pojača uvećanje i pridoda lažnu svetlost. Materijal od kojeg je bio napravljen sam prsten još je prkosio najboljim umovima u sferi čovečanstva. Naravno, on ga nije zaista video. Slika na njegovom monitoru bila je filtrirana kroz sjaj izduvnih oblaka njihovih pogona. Zapravo, on je padao unatraške prema prstenu, licem okrenut prema slabom i nevažnom suncu. Ležaj za ubrzanja ga je držao kao da on počiva na Božjem dlanu. Na njegovom monitoru se pojavi poruka od Karala: SVI SISTEMI U REDU. BOA CAÇADA. Marko otkuca odgovor, ne samo Karalu već čitavoj posadi Pele. SREĆAN LOV. Pet minuta dok ne prođu kroz kapiju i dok ne započne bitka za Medinu. Kratka, odlučna, ružna bitka koja će iznova definisati samu bit Slobodne mornarice. On ih potera napred snagom volje, opirući se umom brutalnoj fizici. Njušio je pobedu. Osećao je u krvi. Minuti su klizili kao sati, i opet, prolazili prebrzo. Dva minuta. Jedan. Još jedna poruka od Karala. WIR HAT MOGUĆE. Pored nje je bilo pojačano uvećanje prstena profiltrirano kroz brodski sistem. Plava tačkica koja je sigurno bila stanica sa elektromagnetnim topovima, i tamo pored nje, gotovo previše suptilna da bi se videla, mrljica svetlije tame koja je mogla da bude i brod u bestežinskom stanju. Rosinante. Marko oseti kako se cela njegova svest sužava u jednu sivu tačkicu. Naomi. Ta tačkica bila je Naomi. Više joj nije preostalo Sunčevog sistema da dalje beži, i evo njega. Video je njeno lice u mislima. Prazan izraz njenog lica kad se trudila da ne oseća. Kez ga je boleo. Telo ga je bolelo. Ali tačkica je sve opravdavala. Osim... Nešto nije bilo u redu s njegovim monitorom. Isprva je pomislio da je slika postala krupnozrnasta, rezolucija slabija, ali to nije bilo tačno. Bio je iste veličine, samo što je on mogao da vidi njegove sastavne delove. Nije gledao u Rosinantea, Gledao je u fotone koji su kuljali sa lista električno aktivirane plastike. Lanci polimera sijali su tamni, svetli i tamni. Bilo je to kao da vidi žensko telo na slici s druge strane prostorije i onda, bez upozorenja, samo poteze četkicom od kojih se sastojalo. Naomi tamo nigde nije bilo. On viknu i oseti kako talasi pritiska izlaze iz njegovog grla. Oblaci molekula od kojih su se sastojali njegovi prsti pljeskali su po onima od kojih se sastojala kontrolna tastatura. Nameravao je da otkuca kako

treba da pucaju, kako treba da ubiju dok još imaju priliku za to, ali nije mogao da razazna slova u pljusku fotona koji su kuljali s njegovog ekrana. Bilo je tamo previše detalja. Granica između vazduha i ležaja za ubrzanja bila je izgubljena. Ivica između njegovog tela i okruženja bila je zamućena. On je znao, još otkad je bio veoma, veoma mlad, da se atomi više sastoje od prostora nego od materijala, i da na najnižim nivoima ono od čega su atomi sazdani može da se pojavljuje i nestaje. Nikada ranije to nije video. Nikada nije bio toliko svestan da je isparenje energije. Vibracija žice za gitaru koja nije postojala. Nešto tamno i iznenadno suknu kroz oblak prema njemu. Na Rosinanteu, kapija prstena zasijala je jače od kočionog potiska neprijatelja, sve dok nije izgledala kao negativ slike oka – crna, zvezdama istačkana beonjača i jarko bela plamteća dužica. Tajmer dođe do nule. Svetla se pojačaše. Onda trepnuše i pogasiše se. Holden pogleda senzore. Tamo gde je do pre samo nekoliko sekundi bilo petnaest bojnih brodova pod potiskom, sada naprosto nije bilo ničeg. „Hah”, reče Ejmos preko brodskog sistema. „Ovo je bilo ekstra jezivo.”

Pedeset drugo poglavlje: Pa „Evo nas. Vratili smo se”, reče Mičio dok je stupala na dokove stanice Cerera. „Jes’ vala” saglasi se Džosep dok je koračao kraj nje. Kad je otišla, pobunila se protiv pobune. A sada je došla, priznao to neko ili ne, da moli sile Zemlje i Marsa za sopstvenu slobodu. Osećala je da bi trebalo da su i sami dokovi promenjeni. Da su stariji i izlizaniji, kao njena duša. Ali odjekujuća muzika sazdana od zveketa mehaničkih odela i motornih alata, žamor glasova, sve je to bilo isto kao i pre. Miris karbonskih maziva i ozona još je bio jednako oštar. Zahvaljujući novom sloju farbe, stara stanica je čak izgledala svetlija i mlađa, ispunjenija nadom nego kada je ona otišla sa nje. Znaci su bili zamenjeni. Isti hodnici i liftovi, ali u svetlim, čistim novim fontovima i na pet-šest pisama. Znala je da je to bilo dizajnirano za koloniste i izbeglice koje su napuštale Zemlju, ali činilo se značajnim to što među svim navedenim jezicima nije bilo kreolskog iz Pojasa. Zemlja je ponovo upravljala Cererom, kao pre Erosa, i pretvarala je stanicu u vašarsku verziju nje same. Straža je uglavnom bila ceremonijalna, ali Mičio je bila više nego spremna da se opkladi u to da im je oružje na opasačima napunjeno. Bio je to nezgodan posao, doček priređen nekome ko je bio podjednako saveznik i neprijatelj. Nije im zavidela. Prošlo je šest meseci od spektakularne smrti Marka Inarosa i velikog preostalog dela Slobodne mornarice. Pola godine samo da bi se preživeli igrači okupili i razgovarali. Upitala se koliko će vremena biti potrebno da se zaista uradi nešto važno. I šta će se desiti kada svima ponestane vremena. Osećala se kao da ima sićušnog Nika Sandžranija pozadi u glavi, koji odbrojava sate dok Pojasu – ne, celom čovečanstvu – ne zatrebaju farme, medicinski centri, radnici i pogoni za preradu koji nisu bili izgrađeni zato što su oni bili previše zauzeti borbom. Bilo

je noći kada nije mogla da spava zbog toga. Bilo je noći kada nije mogla da spava zbog drugih stvari. Upola je očekivala da je odvedu u iste one odaje koje joj je Marko Inaros dodelio u vreme kada je ona kovala plan za Pojas, ali iako je posredi bio isti deo stanice, same prostorije su bile drugačije. Njihova pratilja oprostila se tako što im je poželela dobrodošlicu i uverila ih da će, ukoliko im bilo šta zatreba, neko iz službe za gostoprimstvo doći da im se nađe. Izašli su klanjajući se i zatvorili vrata za sobom. Mičio se spustila na ležaj u glavnoj sobi apartmana dok je Džosep prolazio kroz ostale prostorije, gledao čega sve ima i tragao za opremom za nadzor koja ne samo što je svakako bila tu već je i svakako bila previše profesionalno ugrađena da bi bila pronađena. Nađa, Bertold i Lora bili su na novom brodu – preuređenom tegljaču tereta koji im je dao na kredit jedan Bertoldov rođak pod uslovom da pronađu način da plaćaju rate. Posle elegancije i snage Konota, izgledao joj je jeftino i slabo. Ali njena porodica je bila tamo, tako da je taj brod bio za nju dom baš kao što je ležaj na kojem joj je počivao obraz bio tapacirani komad nameštaja od sirove svile u zatvorskoj ćeliji. Džosep se grohotom nasmejao. Vratio se u sobu sa nekakvim pravougaonikom krem boje i pružio joj ga. Nije to bio papir, već debeo karton za čestitke gladak koliko i ležaj. Rukopis na njemu bio je uredan i precizan. Kapetanice Pa, Hvala vam za to što ste došli na konferenciju, kao i za hrabrost koju ste ispoljili u borbama koje smo svi zajedno istrpeli. Uz dobru volju i saradnju, odredićemo zajedno put koji nas tek čeka. U potpisu: Krisdžen Avasarala. Mičio podiže pogled prema Džosepu, nabranog čela. „En serio? Ovo čak i ne zvuči kao ona.” „Znam”, reče on. „I dođi da vidiš! Imamo i korpu sa voćem.” Ako su ratovi počinjali gnevom, okončavali su se iscrpljenošću. Posle bitke koja se vodila širom sistema i uznemirujućeg događaja kod prstena, poklonici Slobodne mornarice osećali su da im je učinjena strahovita nepravda. Kao da je nestanak Pele i njene vojne sile bio loša

odluka sudije na fudbalskoj utakmici, pa su oni pokušavali da ga nađu kako bi ga izviždali. Onda, polako, spoznaja kao da se raširila svim stanicama – baladom, Ganimedom, Cererom, Tihoom, i na još više desetina njih – o tome da je ratu došao kraj. Da su poraženi, jedna grupa na Paladi objavila je da ona predstavlja Novu slobodnu mornaricu i aktivirala nekoliko bombi kada je konsolidovana flota stigla da preuzme kontrolu nad stanicom. Jupiterov sistem – Kalisto, Evropa, Ganimed, i sve manje baze tamo – bio je najsnažnije uporište Slobodne mornarice i najmanje zahvaćen borbama. Nekoliko tamošnjih džepova otpora produžilo je nasilje na još par nedelja ili meseci, ali u ishod niko nije sumnjao. Avet kapije Lakonija i Vinstona Duartea visila je nad Marsom više nego nad bilo kim drugim. Marsovski identitet – gordi zupčanici u veličanstvenoj mašini za teraformiranje – nije išao uz vojne pučeve i masovno dezerterstvo. Mars je tražio odgovore, a Lakonija ih je sve veličanstveno ignorisala. Jedina komunikacija posle smrti Slobodne mornarice bila je emisija koja je u beskrajnoj petlji prolazila kroz kapiju. Muški glas, sa dikcijom kao u kakvog spikera koji čita vesti, govorio je: Lakonija ima sopstvenu suverenu vlast. Ova poruka služi kao obaveštenje da će svaki brod koji pokuša da prođe kroz kapiju Lakonije kršiti autoritet te vlasti i prolaz će mu biti uskraćen. Lakonija ima sopstvenu suverenu vlast... Ta poruka je izazvala beskrajnu debatu u Marsovom parlamentu dok je Zemlja dovezla dva od svoja tri preostala bojna broda u sporu zonu i parkirala njih i njihove stare ali efikasne elektromagnetne topove i nuklearna torpeda na ivicama kapije Lakonije, spremne da sve što odatle izađe pretvore u gas i staro gvožđe. Avasarala je to nazvala politikom suzbijanja, a Mičio je pretpostavljala da je to bilo i najrazumnije od svega. Zemlja nije bila u stanju da se upušta u nove borbe. U vreme kada je Rozenfeld Guoljang seo na optuženičku klupu u Hagu, u prvom procesu visokog profila zbog ubistva milijardi stanovnika Zemlje, ogroman i kompleksan ljudski duh vremena bio je spreman za okončanje svega toga. Najavljena su i druga suđenja. Anderson Dos je bio zarobljen. Niko Sandžrani se predao na Tihou. Iz prvobitnog Inarosovog užeg kruga, Mičio Pa jedina nije bila u ćeliji ili mrtva. I još je bila na koktel-prijemu. Centar za konferencije u guvernerovoj palati bio je sagrađen na tri nivoa između kojih su se pružale stepenice sa mnogo biljaka. Ljudi u

uniformama i svečanoj odeći stajali su u parovima, malim grupama ili sami sa ručnim terminalima dok su sluge nosile poslužavnike sa predjelom i pićem. Ako je neko želeo nešto posebno – hranu, piće ili novi par cipela, verovatno – trebalo je samo da pita. Okrilje luksuza. Najviši krugovi moći i uticaja. Ovo je bila prava stvar, nešto čega je Marko Inaros mogao samo da se igra. Kamene staze bile su uglačane, a stubovi izrađeni od prugastog sedimentnog kamena dovučenog čak sa Zemlje u svojevrsnom hvalisanju. Toliko smo bogati da više ne koristimo čak ni sopstveni kamen. Ona nikada ranije to nije primetila, i nije znala da li je sve to zabavlja, ljuti ili rastužuje. „Mičio”, reče ženski glas. „Tu si. Kako je Lora?” Starica u narandžastom sariju uze Mičio za lakat i povede je gotovo puna tri koraka pre nego što je ona shvatila da je to Avasarala. Stara Zemljanka je uživo izgledala drugačije. Bila je sitnija, koža joj je bila tamnije smeđa, bleda kosa joj je pokrivala veći deo lica. „Mnogo bolje”, reče Mičio. „Na brodu je.” „Sa Nađom i Bertoldom? A Džosep je ostao u vašem apartmanu? Važno mi je samo da znaju da su svi dobrodošli. Boga mu poljubim, ala je ovo gadna arhitektura, zar ne?” reče Avasarala. „Videla sam da si gledala u stubove.” „Jesam”, reče Mičio. Avasarala se nagnu bliže, očiju sjajnih kao u devojčice. „Lažnjaci. Kamen? Napravili su ga pomoću centrifuge i obojenog peska. Poznavala sam graditelja. I taj je bio lažnjak. Mada, zgodan. Neka nas Bog sačuva zgodnih muškaraca.” Mičio iznenadi sebe nasmejavši se. Starica je bila šarmantna. Mičio je znala da je ova predstava dobrodošlice samo to. Predstava. A opet, bilo je to delotvorno, i ona se opustila. Doći će vreme, i to brzo, kada će Mičio morati da se obrati ovoj ženi i zatraži amnestiju. Da moli ovu Zemljanku da nju i njenu porodicu ostavi na slobodi uprkos Markovim zločinima. Zbog ovog trenutka učinilo joj se kako bi odgovor mogao da bude da. Nada je grozna stvar. Ona nije želela da je oseti, a opet, eto nje. Nije znala da će progovoriti sve dok nije to rekla. „Žao mi je.” Mislila je da kaže: Žao mi je što nisam sprečila napad u kojem je stradao vaš muž i Žao mi je što nisam Inarosa prozrela ranije i Sve bih drugačije uradila kad bih mogla da živim unazad i pokušam ponovo. Avasarala zastade, pogleda duboko u njene oči, i bilo. je to kao da gleda nekoga kroz masku. Zaprepastila ju je dubina u njima. Kad je žena

progovorila, bilo je to kao da je čula svaku njenu nijansu. „Politika je veština mogućeg, kapetanice Pa. Kada igraš na našem nivou, kivnja odnosi živote.” Na drugoj strani uskog dvorišta, Džejms Holden se okrenu, pa pohita do njih. Makar je on bio jednako visok kao što ga je pamtila. Izgledao je malo stariji nego kada su se borili protiv Ešforda na Grdosiji. Onomad, u doba koje je protivno svim očekivanjima sada poprimilo oreol starih dobrih dana. Ona primeti iznenađenje i zadovoljstvo kad ju je prepoznao. „Kapetane Holdene”, reče ona. „I dalje mi je čudno što te vidim.” „Jelda?”, reče on sa dečačkim osmehom koji je izgledao krajnje neafektirano. On se okrenu prema Avasarali. „Mogu li da te odvojim na minut? Iskrslo je nešto.” Avasarala stisnu Mičio za mišicu, a onda je pusti. „Oprostite”, reče. „Holden ne može da nađe rođenu kitu obema rukama ako tu nije neko da mu pokaže gde da gleda.” Udaljili su se zajedno, glava pognutih u razgovoru. Iza bujnog bršljana, Mičio ugleda visoku tamnoputu ženu pognutu malo napred, dok se smejala zajedno sa premijerkom Marsa. Naomi Nagata. Izgledala je... normalno? Neupadljivo. Mičio ju je poznavala odranije, a opet bi se lako mimoišla s njom bez prepoznavanja u zajedničkom hodniku ili metrou. Ali to je bila žena koju je Marko oteo pre napada na Zemlju, samo da bi mogao da posmatra kako ona gleda njegovu moć. Žena koja mu je okrenula leđa kada su oboje i sami bili tek nešto više od dece. Mičio nikada neće saznati koliko je odluka da se poslednji ostatak Slobodne mornarice povede na Medinu bila izazvana hladnim taktičkim razlozima, a koliko zbog toga što je tamo bila Naomi Nagata. Bilo je to toliko sitno i bedno da je ona mogla sasvim lako da poveruje. Kad igraš na našem nivou, kivnja odnosi živote. Karlos Voker prođe kroz jedan luk, uhvati njen pogled i osmehnu se. Njega je znala uglavnom po čuvenju iz vremena kada je bila deo ASP-a Freda jebenog Džonsona. Karlos Voker, sa manirima plejboj a i čudnom religioznom crtom, u čiju iskrenost kao da niko nije uspevao da pronikne. On uze dve nove čaše šampanjca sa poslužavnika u prolazu i probi se do nje. „Izgledaš zamišljeno, kapetanice Pa.” „Zar?”, reče ona i uze čašu. „Pa, onda je to verovatno tačno. A ti? Kako je to biti neizabrani predstavnik Pojasa?” Voker se osmehnu. „Isto bih mogao ja tebe da pitam.”

Ona se nasmeja. „Ja predstavljam jedino sebe.” „Stvarno? Pa šta ćeš onda ovde?” Mičio je trepnula, ali nije znala kako da odgovori. Malo manje od sata kasnije, blaga zvonjava i diskretna žurba ličnih pomoćnika i ađutanata objaviše početak samog sastanka. Pa dopusti da je ponese gužva sa sve jačim osećajem da se nalazi na pogrešnom mestu. Sala za sastanke bila je manja nego što je ona očekivala, uređena u obliku grubog trougla. Avasarala, muškarac mršavog lica u svečanom sakou i dva muškarca u vojnim uniformama sedeli su u jednom uglu. Premijerka Marsa – Emili Ričards – sedela je u drugom sa još petoro-šestoro ljudi u odelima koji su obletali oko nje kao moljci oko otvorenog plamena. A u trećem, Karlos Voker, Naomi Nagata, Džejms Holden i sama Mičio. Na stolicama u drugom redu bile su desetine ljudi čije uloge Mičio nije znala. Senatori. Privrednici. Bankari. Vojnici. Palo joj je na pamet da bi mogla, kada bi imala bombu, da je baci u ovu prostoriju i tako obogalji ono što je preostalo od najviših vlasti čovečanstva. „Dakle”, reče Avasarala, glasom jasnim kao sirena za uzbunu. „Volela bih da počnem tako što ću vam svima ponovo zahvaliti zato što ste ovde. Ne volim mnogo ova sranja, ali optika je dobra. A imamo o čemu da razgovaramo. Imam jedan predlog...” Ona zastade kako bi otkucala komandu na svom ručnom terminalu, i Pain zazvoni u znak odgovora, baš kao i terminali svih ostalih u prostoriji. „...Predlog u vezi sa arhitekturom našeg pokušaja da se izvučemo iz govana. Preliminaran, ali moramo od nečeg da počnemo.” Mičio otvori dokument. Imao je više od hiljadu stranica, od čega je na prvih deset bio gusto ispisan sadržaj s napomenama i odeljcima za svako poglavlje. Ona oseti mali nalet vrtoglavice. „Ukratko to izgleda ovako”, reče Avasarala. „Imamo spisak problema ohoho dugačak, ali ovde prisutni kapetan Holden misli da je smislio način da neke od njih iskoristi tako da reši druge. Kapetane?” Kraj nje, Holden ustade, kao da shvati da niko drugi neće ustati da bi govorio, pa slegnu ramenima i krenu da izlaže. „Stvar je u tome što Slobodna mornarica nije grešila. Pošto su se pootvarali svi ti novi sistemi, ekonomska niša koju su popunjavali ljudi iz Pojasa zaista će nestati. Na tim planetama postoji toliko rezervi, a ne moramo da tamo nosimo sopstveni vazduh niti da stvaramo sopstvenu gravitaciju, da Pojas ne može tome nikako da konkuriše. I, bez uvrede, dosad se plan za rešavanje toga svodio na razne verzije ’jebeš ga, baš vam se ne da’.

Veliki deo populacije Pojasa neće moći da se preseli niz gravitacioni bunar. Ti ljudi će naprosto biti zaboravljeni. Ostavljeni da izumru. A pošto se to ne razlikuje mnogo od načina na koji su ljudi iz Pojasa ranije tretirani, Inarosu je bilo lako da pronađe političku podršku.” „Ne bih ja rekla da ga je jedino to dovelo tamo gde se našao”, razvuče premijerka Ričards. „Pripomoglo mu je i to što je imao gomilu mojih brodova.” Ljudi u sali se zakikotaše. „Ali stvar je u tome”, reče Holden, „što smo se tamo zaputili na pogrešan način. Postoji saobraćajni problem za koji nismo znali. U pogrešnim okolnostima, prolazak kroz kapije nije bezbedan. A to je otkriveno zato što je mnogo brodova nestalo. I ako planiramo da svako ko želi može u bilo koje doba da prođe kroz kapije, još će ih nestajati. To mora neko da reguliše. I, zahvaljujući Naomi Nagati, sada znamo dozvoljeni nivo opterećenja za mrežu kapija.” On načas zaćuta i obazre se oko sebe, gotovo kao da očekuje aplauz, pa onda nastavi. „Dakle, to su dva problema. Nema ekonomskog mesta za Pojas. Potrebno je kontrolisati saobraćaj kroz kapije. Sada tome treba dodati činjenicu da su Zemlja, Mars – svi mi zapravo – dovoljno oštećeni u proteklih nekoliko godina da naša infrastruktura ne može da nam garantuje opstanak. Imamo možda godinu ili dve da zaista ustanovimo kako da proizvodimo čistu vodu i čist vazduh koji će nam svima trebati. A to verovatno ne možemo da uradimo u našem Sunčevom sistemu, osim ako jednostavno ne pomre još mnogo ljudi. Potreban nam je brz, efikasan način da trgujemo sa kolonizovanim svetovima i pribavljamo sirovine. Zbog svega toga ja predlažem osnivanje nezavisnog sindikata čiji bi jedini i konkretan zadatak bila koordinacija otprema kroz kapije. Većina ljudi koji žele da žive na planetama radiće upravo to. Ali u Pojasu živi ogromna populacija ljudi koji su specifično prilagođeni životu izvan gravitacionog bunara. Bezbedan prevoz zaliha i ljudi između sunčevih sistema nova je ekonomska niša. A nju treba popuniti brzo i efikasno. U predlogu, ja sam to nazvao svemirskim esnafom, ali ne insistiram na tom imenu.” Sedokosi muškarac koji je sedeo dva reda iza Emili Ričards pročisti grlo i progovori. „Vi to predlažete da se celo stanovništvo Pojasa pretvori u jednu jedinu transportnu kompaniju?” „Da, u mrežu brodova, stanica za podršku i druge usluge neophodne da se ljudi i teret prevoze između kapija”, reče Holden. „Ne zaboravite,

moramo da opslužujemo hiljadu trista sedamdeset i tri sunčeva sistema. Biće tu posla. Pa, zapravo hiljadu trista sedamdeset i dva. Zbog Lakonije.” „A šta predlažete da se radi u vezi sa Lakonijom?”, upita žena iza Avasarale. „Ne znam”, reče Holden. „Tek sam počeo sa ovim.” Avasarala mu mahnu da sedne, i on je nevoljno posluša. Naomi se pomeri, promrmlja mu nešto u uvo, i Holden klimnu glavom. „Predložena struktura sindikata”, reče Avasarala, „prilično je standardna. Ograničen suverenitet u zamenu za regulatorno učešće glavnih državnih organa, što znači Emili i onaj koga izaberu kad se ja ovoga ratosiljam.” „Ograničeni suverenitet?”, reče Karlos Voker. „Ograničeni”, reče Avasarala. „Ne traži da ti dam na prvom izlasku, Vokeru. Nisam ti ja od takvih devojaka. Sindikat će, naravno, morati da ima podršku Pojasa. Prvi predsednik sindikata preuzeće na sebe ogroman posao, ali mislim da svi možemo da se saglasimo da imamo jedinstvenu priliku za to. Neko dobro poznat među stanovnicima Pojasa i na unutrašnjim planetama.” Holden klimnu glavom. Mičio pogleda u njega. U njegove bistre oči i čvrstu bradu. „Neko”, nastavi Avasarala, „iznad – ili makar pomeren od – frakcija i politike. Pouzdan, sa oprobanim moralnim kompasom i dugom biografijom iz koje se vidi da je činio ono pravo čak i kada to nije bilo popularno.” Holden se osmehnu, klimnu sam sebi. Izgledao je tako zadovoljno. Mičio nije došla na sastanak. Ovo je bilo miropomazanje. Najednom se duboko sneveselila. To će verovatno poboljšati njene izglede da dobije amnestiju, ali... „Zbog svega toga”, reče Avasarala, „treba da angažujemo Džejmsa Holdena.” Holden jeknu kao da ga je neko ujeo. „Šta? Čekaj. Ne, to ništa ne valja. Užasna ideja.” Avasarala se namršti. „Onda...” „Vidite”, reče Holden i ponovo ustade. „Upravo je u ovome problem. Ono što stalno ponavljamo. Namećemo pravila i rukovodstvo ljudima iz Pojasa umesto da ih pustimo da sami izaberu.” Prostorijom se razli gunđanje, ali Holden samo nastavi da govori. „Ja bih umesto toga iskoristio ovaj trenutak da predložim nekog

drugog. Nekoga sa svim onim osobinama koje je madam generalna sekretarka Avasarala upravo nabrojala, i više od toga. Nekoga časnog, sa integritetom i liderstvom, uz dodatni bonus zbog toga što zapravo pripada zajednici koju će predvoditi.” I nekako – Mičio nije bila sigurna kako se to dogodilo – Holden je pokazivao na nju. „Stoga bih predložio Mičio Pa.”

Pedeset treće poglavlje: Naomi Plava žaba je bila zatvorena zbog renoviranja, pa se ona posle sastanaka odvezla kolicima do paba dva nivoa iznad i malo prema smeru rotacije. Znak pored vrata bio je od jeftinog čelika i ugrađen u zid, sa rečima KOOPERATIVA ČETRNAEST ručno ispisanim aparatom za zavarivanje. Naomi nije znala postoji li nekakva istorija iza tog imena, ili je to samo bila nova moda u nazivima klubova. S druge strane vrata, dekor je izgledao mnogo manje industrijski. Stolovi su sijali svetlim osnovnim bojama, a zidovi su bili prekriveni prepletenom žicom, izuvijanom i vezanom tako da podseća na stare slike vodopada. Niska bina sa uređajem za karaoke zujala je i plesala sama sa sobom, čekala da neko probije led. Bilo je tamo mesta za možda čak stotinu ljudi, a ako se računaju i ona i Džim, bilo ih je verovatno manje od dvadeset. Ali vreme takođe nije bilo za izlaske, pa je stoga bilo teško proceniti. Posada je već bila tamo i, sudeći po praznim bocama koje je konobar odnosio, sedela je tu već neko vreme. Dok su hodali prema njima, Džim se opuštao. Njih četvoro malo zaklicaše i napraviše mesta za još dve stolice oko stola. „Šta se desilo?”, reče Bobi. „Trebalo je da dođete pre nekoliko sati.” „Avasarala me zaskočila”, reče Džim, a Ejmosov prazan, prijazan osmeh malo se na to raširi. Džim se nasmeja i odmahnu glavom. „Ne, mislim, pokušala je da me postavi za šefa svemirskog esnafa.” „Znaš da se to ime neće zadržati, jelda?”, reče Aleks. „Čekaj, šta je uradila?”, reče Bobi. Džim ispruži ruke u gestu bespomoćnosti. „Podelila je predlog, ja sam održao svoj mali govor o tome, i onda tras. Odmah na početku, rekla je da bi trebalo ja da budem taj koji će to sve da skrpi. Prvi predsednik sindikata. Trebala su mi prva dva sata samo da je ubedim u to da neću time da se bavim.”

„Pa zašto nisi prihvatio taj položaj?”, upita Klarisa. Činilo se da je zaista zbunjena. „Zato što bih onda to morao da radim”, reče Džim i mahnu konobaru da se vrati. „Mada, ima smisla u tome da ona želi da glavni bude neko koga bi mogla da kontroliše”, reče Aleks. „Avasarala ne misli da može da kontroliše Holdena”, reče Bobi. „Ali isto tako misli da to ne može niko drugi. Možda je samo htela da neko sa Zemlje bude glavni, makar kao figura. Da se stekne utisak kako je sindikat u njenom krugu uticaja. Fred Džonson je bio ASP-ovac do srži, ali je bio sa Zemlje. On nikada nije uspeo da se toga sasvim oslobodi.” Konobar dokaska do njih i uze Džimovu porudžbinu. Naomi se nagnu oko njega kako bi mogla da vidi Bobi dok govori. „To je bio i naš argument”, reče ona. „Ako to treba da upali, Pojas mora da zna da je reč o njihovim ljudima, a ne samo o još jednom skupu otpadaka koje unutrašnji izbacuju dalje od sebe.” Konobar pruži ruku i prsti mu se zaustaviše tik kraj njenog ramena. „Vaše najbolje tamno pivo, koje god da je”, reče ona, i on nestade klimnuvši glavom. Ona se ponovo okrenu. „U svakom slučaju, uvalili smo kosku Mičio Pa.” „Ona je savršena” reče Holden. „Poznaje sve igrače u Pojasu. Ne plaši se da radi sa Zemljom i Marsom. Bukvalno je bivša zapovednica stanice Medina. Dobro, pre nego što je ona postala stanica, ali zaista dobro poznaje brod. A pogledajte šta je radila otkad se razišla sa Inarosom. Bavila se koordinacijom i distribucijom. Upravo poslom o kojem govorimo.” „Pa”, reče Aleks, „samo ovog puta bez gusarenja. Mislim, pretpostavljam, da će biti tako.” „Da li je prihvatila posao?”, upita Bobi. „Sve je bliža toj odluci”, reče Naomi. „Bio je to dug sastanak.” „A mi?”, upita Klarisa. U njenom glasu se čula strepnja. Praznina. „Šta ćemo mi sada?” „Učlanićemo se u sindikat”, reče Džim. „Hoću reći, treba da glasamo o tome ovde, unutar porodice, ali čini mi se čudnim da se zalažemo za novu arhitekturu za kolonije a da ne budemo deo toga. A biće tu dosta posla za dobar brod. Mi imamo dobar brod.” Klarisin pogled načas pređe na Naomi, i onda, sa gotovo nevidljivim osmehom, skliznu dalje. Džim nije razumeo šta je ona zaista pitala. Pošto je sada rat završen, postoji li ovde i dalje mesto za mene? A on nije znao da je upravo odgovorio da. Umeo je veoma dobro da

podrazumeva stvari, zbog čega mu je Klarisa verovala. Naomi pruži devojci salvetu kako ne bi morala da briše oči manžetom. „Meni se čini”, reče Aleks, „da treba da očekujemo posao u pratnji kolonizatorskih brodova. I da se staramo za to da ruda ili ono što konkretna kolonija ima za trgovinu stigne na svoje odredište.” „Biće mnogo trgovine i unutar sistema”, reče Ejmos. „Ne moramo da prolazimo kroz kapije.” „Da”, saglasi se Aleks. „Ali tamo napolju ima više planeta nego što ću ja biti u stanju da vidim u svom životnom veku. Voleo bih da stignem na neke od njih.” Konobar se vratio sa Džimovim džin-tonikom i njenim tamnim pivom. Kad je pokušala da plati, transakcija je već bila svedena na nulu. Konobar joj se osmehnu, odmahnu glavom i reče: „Kuća časti.” Naomi klimnu u znak zahvalnosti. Džim je već pio. Bobi je jedina utihnula, sa šakom obavijenom oko čaše. Aleks i Ejmos su pričali Klarisi priče o Novoj Veri i prolasku do novih svetova. Džim je pio i povremeno se priključivao, politički sastanak je počeo da čili i ramena su mu padala malo niže dok se opuštao. Ali Bobi se držala povučeno sve dok Naomi nije dovršila drugo piće, uzela Marsovku za ruku i povukla je u stranu. „Jesi li dobro?”, upita Naomi. „Da”, reče Bobi glasom koji je značio ne. „Samo što... ovo je zapravo kraj projekta teraformiranja, zar ne? Mislim, znala sam ja to, ali... šta znam. Trud da pripomognem da stignemo dovde pomagao mi je da ne mislim na to. Ali ovaj dogovor koji sada sklapaju. Tako će stvari izgledati odsad pa nadalje.” „Da”, reče Naomi. „I biće drugačije.” „Celog mog života, promena Marsa. Stvaranje održivog ekosistema na njemu... uvek je to bilo glavno. To što sada slušam o pravilima, zakonima i sistemima koji će to definitivno sprečiti... Ne znam. Nekako me pogađa to što je sad sve gotovo.” „Verovatno, da”, reče Naomi, ali Bobi nastavi kao da je nije ni čula. Kao da nešto prvi put izgovara glasno. Otkriva svoje misli tako što ih čuje iskazane rođenim glasom. „Jer se Inaros i svi ti ljudi iz Slobodne mornarice nisu borili za prava naroda Pojasa ili političko priznanje. Oni su se borili za to da vrate prošlost. Da stvari budu onakve kakve su oduvek bile. Naravski, sa njima na vrhu, možda, ali... Zemlja više neće biti dom čovečanstva. Mars neće biti Mars, ne onaj koji ja poznajem. Čak ni ljudi iz Pojasa više

neće biti to što sada jesu. Postaće... šta? Transportni magnati? Ne mogu ni da pretpostavim.” „Niko ne može da pretpostavi”, reče Naomi i povede Bobi napred. Krupna Marsovka kao da nije bila svesna toga da hodaju. „Ali saznaćemo već.” „Ne znam koje je moje mesto u tom svetu.” „Ne znam ni ja. Niko od nas ne zna. Ali zato znam da imam svoj brod. I svoju malu porodicu s njim.” „Da. To zvuči kao dobar plan.” „Odlično”, reče Naomi i tutnu mikrofon u Bobinu ruku. „Izaberimo pesmu.” Pab se malo više popunio s promenom smene, ali sada konačno niko nije obraćao mnogo pažnje na Džima ili na ostale. Čak i kada je Naomi dobila ovacije na otvorenoj sceni za ono što je u retrospektivi sigurno bila duboko manjkava verzija pesme „Zajedno rastavljeni” Devi Anderson, kao da niko nije prepoznao posadu Rosinantea kao bilo šta drugo osim kao ljude za stolom broj šest. Prijalo joj je saznanje da to i dalje povremeno može da se desi. Do kraja noći, čak je i na Klarisu došao red da se popne na scenu. Ispostavilo se da ona ima dobar glas za pevanje, i kada je sišla, neki lokalni momak sa tetovažama Toka Grige pokušao je da joj se nabacuje sve dok mu Bobi nije jasno stavila do znanja da se ništa neće dogoditi. Otišli su metroom natrag do doka, ispunivši sami gotovo polovinu vagona, i dalje malo pripiti, i dalje govoreći preglasno, smejući se zapravo bez razloga. Aleksovo razvlačenje iz doline Mariner postalo je primetnije, a Bobi ga je oponašala i čačkala sve dok na kraju nisu oboje zvučali kao sopstvene parodije. Džim, najmanje uključen u svu tu raspištoljenost, a opet nekako ključan za nju, sedeo je uz tandrkavi zid vagona, sa rukama iza glave i poluzatvorenim očima. Ona nije zaista shvatala na šta to ona, Džim i svi ostali reaguju sve dok nisu bili na brodu. Prizor Rosinantea zaključanog u stegama doka bio je kao zagrljaj poznatih ruku. Bili su ushićeni zato što je Džim bio ushićen. A Džim je bio ushićen zato što je, makar jednom, uspeo da izbegne odgovornost za budućnost čitave ljudske rase. Činilo se da je to valjan razlog za slavlje. Ponovo na brodu, grupa je prešla zajedno u kuhinju, nespremna za kraj još jednog dana. Klarisa je sebi pripremila malo čaja, ali više nije bilo alkohola. Samo njih šestoro, opuštenih u kuhinji projektovanoj da usluži mnogo veći broj. Aleks je, sedeći leđima uz jedan zid, pričao o

tome kako je bio na obuci na Olimpus Monsu, pa je majka jednog drugog regruta došla da se žali na to kako je narednik za obuku previše grub prema njenom sinu. To je navelo Bobi da govori o vremenu kada su se ona i njen odred otrovali istom hranom, ali su naterali jedni druge na obuku sutradan bez obzira na to, i onda proveli dan povraćajući u kacige. Svi su se smejali zajedno, prepričavali delove svojih života iz vremena pre dolaska ovamo. Pre nego što je Rosinante postao njihov dom. Konačno, kako je tok razgovora jenjavao, Aleks je pripremio dovoljno piletine sa umakom od kikirikija za sve i podelio činije dok je Klarisa pričala iznenađujuće smešnu priču o tome kako je učestvovala u zatvorskoj literarnoj sekciji. Naomi je jela piletinu viljuškom, naslonjena pritom na Džima. Umak nije bio kao onaj koji su pripremali ljudi iz Pojasa, ali bio je dovoljno dobar. Osetila je da se Džim bliži kraju svoje izdržljivosti. Nije ništa govorio, ali znala je to po zvuku njegovog disanja i načinu na koji je nesvesno lupkao nogom kao dete koje pokušava da ostane budno. I sama se osećala iscrpljeno. Bio je to dug dan, sa visokim ulozima. Prijatan osećaj pripitosti iz paba počeo je da se gubi, i u zglobove je počeo da joj se uvlači dubok, taman umor. Ali ni ona nije želela da se taj trenutak završi, nijedan trenutak sa ovim ljudima na ovom mestu, iako je na kraju moralo i to da se desi. Ne, ne iako. Baš zbog toga. Baš zbog toga što će na kraju morati da se desi. Ništa ne traje večno. Ni mir. Ni rat. Ništa. Ustala je prva, uzela svoju činiju, Džimovu i Bobinu, pošto je ova završila s jelom, i ubacila ih u aparat za recikliranje. Protegla se, zevnula, pružila ruku Džimu. On prihvati to kao šlagvort. Aleks, koji je govorio o muzičkom nastupu koji je video na Titanu u vreme dok je još bio u službi, klimnu im za laku noć. Naomi povede Džima do lifta, a onda u njihovu kabinu dok se zvuk smeha povremeno probijao do njih, sve slabiji što su dalje išli, ali ne odsutan. Još ne. Džim se sručio na ležaj za ubrzanja kao marioneta podsečenih niti, prebacio ruku preko očiju i zastenjao. Na svetlu, ponovo je izgledao mlad. Čekinje na njegovom vratu i obrazu bile su retke i mestimične, kao da mu prvi put izbijaju. Sećala se vremena kada je zamisao o Džimu i njegovom telu za nju bila kao droga. Dovoljno moćna da je nagna da rizikuje i bude uz njega. On nije znao koliko je veliki bio taj skok za nju. Verovatno to nije znao ni sada. Neke stvari su bile tajne čak i pošto ih otkriješ. On ponovo zastenja, pomeri ruku, pogleda uvis u nju. U

osmehu mu se podjednako videla iscrpljenost i ushićenost. Iscrpljenost od onoga što su prevalili preko glave. Ushićenost zbog toga što je s tim gotovo. I zbog toga što su oboje tu. „Misliš da će Pa prihvatiti posao?”, upita on. Zvučao je gotovo čežnjivo. „Da, na kraju hoće”, reče Naomi. A onda, trenutak kasnije: „Koliko si dugo to planirao?” „Zamisao o sindikatu, ili Pa konkretno?” „Pa.” Džim slegnu ramenima. „Bilo je od samog početka prilično jasno da postavljanje Zemljanina na čelo neće upaliti. Mislio sam da će Fred moći nekoga da nađe. Zato pretpostavljam da sam već tada počeo da razmišljam o njoj. Svesno, u svakom slučaju. Ali bila je nekako savršena. Odvojila se od Slobodne mornarice kako bi pomogla Pojasu. Niko drugi nije to uradio, ili makar ne tako otvoreno. I pobedila je u svakoj borbi u koju je povela svoje ljude. Mislim da će je uzeti za ozbiljno oni koji treba to da urade.” Naomi sede na ivicu ležaja za ubrzanja. Ležaj se pomeri sa promenom centra njihove kombinovane težine, primaknuvši Džima nekoliko centimetara bliže njoj. On opruži ruku kao da je poziva, i ona se nasloni na nju. „Misliš da će ona u tome uživati?” „Ne znam. Ja bih taj posao mrzeo, ali možda se ona dovoljno razlikuje od mene da tu pronađe nešto kao iskupljenje. Važno je to što mislim da će ga obavljati dobro. Može da ispolji svoje jake strane. Makar ja ne znam nikoga ko bi to mogao bolje da radi.” „Nadam se da si u pravu”, reče ona. „Stvarno misliš da ti to ne bi mogao?” „Nikada nije ni došlo u obzir. Previše je tu istorije. Možda će neki Zemljanin to moći za generaciju ili tri, kad stvari već neko vreme budu drugačije.” Naomi se nasmeja, pomeri glavu tako da počiva pored njegove. „Dotad će se već dogoditi nešto drugo.” „Da”, reče Holden. „To je tačno. Ali kratkoročno, zaista mislim da je ona najbolja za taj posao. Samo mi je drago što je bila tamo. Moj drugi izbor za taj posao pao bi na tebe.” Ona se uspravi i zagleda u njegove oči kako bi videla da li se on to šali. Odnekud daleko, Ejmos se nasmeja taman dovoljno glasno da odjeci stignu do nje. Džimov izraz je bio negde između jada i razveseljenosti.

Bože, pa on je to rekao ozbiljno. „Mogla bi ti to”, reče Holden. „Pametna si. Iz Pojasa si. Tvoje protivljenje Slobodnoj mornarici jednako je valjano ili još i bolje nego njeno. Imaš biografiju kojom bi Zemlja i Mars bili zadovoljni, i dovoljno veza u Pojasu da za njih budeš prihvatljiva.” „Ti znaš da ja to ne bih radila, zar ne?” „Ne”, reče Džim, i u glasu mu se začu nešto gotovo nalik na tugu. „Znam da ti to ne bi želela. Znam da bi to mrzela. Ali radila bi kada bi morala. Kad ne bi postojao niko drugi. Bila bi potrebna prevelikom broju ljudi da bi sve mogla da odbiješ.” Ona se ponovo opruži, razmisli o toj ideji, zadrhta. „Znam, vidiš?” reče Džim. „I onda, kako si?” Ona ga uze za šaku ruke preko koje je legla i blago je povuče oko sebe kao da je on ćebence. To ju je pitao svakih nekoliko dana otkad se rat završio. Kako je? Zvučalo je to kao sasvim nedužno pitanje, ali je imalo i te kakvu težinu. Ubila je svog starog ljubavnika, svoje stare prijatelje. Želela je sa čežnjom moćnom poput žeđi da je mogla da spase sina. Džim je nije pitao da li je s njom sve u redu, već zapravo koliko je loše. Nije postojao dobar odgovor na to. Nosiću ovu krivicu i tugu u sebi do kraja života bilo je jednako tačno kao i Ostala sam bez sina pre mnogo godina. Uteha joj je bilo to što je i dalje bila živa. I Džim. I Ejmos i Aleks. Bobi i Klarisa. Ona je bila podjednako veliko čudovište kao nekada Klarisa ili Ejmos. Bila je osoba koja je pronašla način da spasi svoju malu odabranu porodicu kada je sve izgledalo izgubljeno. Ta dva stvorenja nisu bila u ravnoteži, ali postojala su zajedno. Bol i olakšanje. Tuga i zadovoljstvo. Zlo i iskupljenje mogli su da joj leže skupa u srcu, da žive zajedno, i da nikada jedno drugome ne otupe oštricu. A Džim je to znao. Nije je pitao zato što mu je trebao odgovor. Pitao je zato što mu je bilo potrebno da ona zna da mu je njen odgovor važan. To je bilo sve. „Dobro sam”, reče ona. Onako kako je to uvek radila. Džim pruži drugu ruku i ugasi svetla. Naomi zatvori oči. Bilo im je tako veoma udobno. Po Džimovom dahu je čula da on još ne spava. Da o nečemu razmišlja. Ostala je budna, još samo malo. Sačekala ga. Mali treptaji sna poigravali su na ivici njenog uma, i ona je s vremena na vreme zaboravljala na svoje telo. „Da li misliš da bi trebalo da idemo do kolonija?”, reče on. „Meni se

čini kao da bi trebalo. Mislim, bili smo na Ilusu. I kad bismo ono, kao, igrali ulogu predvodnika? Da sve to izgleda normalno? Možda će Pa onda lakše nagovoriti više brodova iz Pojasa da reskiraju sa tim.” „Možda”, reče ona. „Jer inače možemo da ostanemo ovde. Ovde će morati da se obavi zaista mnogo posla. Ponovna izgradnja. Priprema Medine za vreme kada se Duarte bude vratio. Jer dobro znaš da će se ono što on tamo radi, šta god bilo, na kraju ispostaviti kao problem. Ne znam kuda dalje da idemo.” Naomi klimnu. Džim se okrenu i pripi uz nju. Toplina njegovog tela i miris njegove kože bili su umirujući. „Hajde da samo ostanemo ovde, makar nakratko”, reče ona.

Epilog: Ana Kao što je u astronomiji teškoća prihvatanja kretanja Zemlje izazvana napuštanjem neposrednog osećaja da je Zemlja nepomična a da se planete kreću, tako u istoriji teškoća prepoznavanja podvrgavanja ličnosti zakonima prostora, vremena i uzroka leži u odricanju od direktnog osećaja nezavisnosti sopstvene ličnosti. Ali kao što je u astronomiji novo stanovište govorilo: „Istina je da ne osećamo kretanje Zemlje, ali priznavanjem njene nepomičnosti dolazimo do apsurda, dok priznavanjem njenog kretanja (koje ne osećamo) dolazimo do zakona”, tako i u istoriji novo stanovište veli: „Tačno je da nismo svesni svoje zavisnosti, ali priznavanjem slobodne volje dolazimo do apsurda, dok priznavanjem svoje zavisnosti od spoljnog sveta, vremena i uzroka, dolazimo do zakona.” U prvom slučaju bilo je neophodno odreći se svesti o nerealnoj nepomičnosti u svemiru i priznati kretanje koje nismo osećali; u sadašnjem slučaju jednako je neophodno odreći se slobode koja ne postoji, i priznati zavisnost koje nismo svesni. Ana je uživala u trenutku, a onda zatvorila prozor sa tekstom i oglasila se onim istim, tihim zvukom kao i uvek kada bi završila knjigu. Ana je volela Bibliju i osećala je utehu i podstrek zahvaljujući onome što je u njoj pronalazila, ali Tolstoj je bez premca bio na drugom mestu. Prihvaćena etimologija reči religija bila je da ona potiče od reči religere, što znači „povezati”, ali Ciceron je rekao da je njen pravi koren relegere, „ponovo pitati”. Istina je bila da su se njoj dopadala oba odgovora. Ono što ljude okuplja u ljubavi i zajedništvu, te poriv da se čovek vraća voljenim knjigama, za nju se nisu mnogo razlikovali jedno od drugog. I jedno i drugo je nju ostavljalo smirenijom i obnovljenom. Nono reče kako to znači da je ona istovremeno introvertna i ekstrovertna. Ana nije mogla da pronađe pravi argument protiv toga. Zvanično, brod je bio Abdel Rahman Badavi i nj ime je upravljala

korporacija Trahtman sa Lune, ali svi na brodu nazivali su ga Abi. Kompleksna istorija broda bila je zapisana u njegovim kostima. Hodnici su bili različitih oblika, zavisno od stila vremena kada su dodavani ili od pronađene olupine sa koje su skinuti. Vazduh je iz aparata za recikliranje mirisao na novu plastiku. Potisna gravitacija je ostala na slaboj desetini g kako bi se očuvala reaktivna masa. Palube za teret duboko pod Anom sada su bile visoke kao katedrala i krcate svim onim stvarima koje će biti potrebne novoj koloniji na Eudoksiji – bila su tamo staništa, aparati za recikliranje hrane, dva mala fuziona reaktora i pravo bogatstvo bioloških i poljoprivrednih materijala. Na Eudoksiji su već postojala dva druga naselja. Bio je to jedan od kolonizovanih svetova sa najvećom populacijom i gotovo hiljadu stanovnika. Kada Abi stigne, ta populacija će se utrostručiti, a Ana, Nono i Nami biće njen deo. Živeće tamo, po svemu sudeći, do kraja života, pronalaziti načine da gaje hranu koju će moći da jedu i učiti o svom novom, velikom i problematičnom raju. Sve to u nadi da će izgraditi prostore i institucije koje će zauvek oblikovati prisustvo čovečanstva na tom svetu. Prvi univerzitet, prvu bolnicu, prvu katedralu. Sve ono što je postojalo tik izvan stvarnosti i čekalo da ga Ana i ostali kolonisti s njom stvore. Nije to bila penzija koju je Ana očekivala ili kojoj se nadala. Bilo je noći kada je od toga strepela. Ne toliko za sebe koliko za svoju kćerku. Ona je oduvek mislila da će Nami odrastati u Abudži sa svojim rođacima, i pohađati univerzitet u Sankt Peterburgu ili Moskvi. Sada je osećala čežnju za tim, znajući da Nami verovatno nikada neće iskusiti život u ogromnom, nepreglednom urbanom okruženju. Da ona i Nono neće zajedno ostariti u maloj kući blizu stene Zuma. Da će njen pepeo, kada bude preminula, ostati razvejan na nepoznatoj vodi. Ali Abudža je isto tako imala nekoliko hiljada usta manje za hranjenje. Među preostalim milijardama na Zemlji, to nije bilo ništa, osim što dovoljno ničega može na kraju krajeva da se ipak sabere u nešto. Njena kabina je bila manja od kuće sa dve malene spavaće sobe, malim dnevnim boravkom sa ofucanim zidnim ekranom, i taman dovoljno mesta za njihove lične stvari. U njihovom hodniku takvih je bilo dvadeset, sa zajedničkim kupatilom na jednom i kafeterijom na drugom kraju. Četiri hodnika poput njenog na palubi. Deset paluba broda. U ovom trenutku, Nono je bila u kuhinji na palubi broj tri i pevala sa blugras kvartetom. Najmlađi muzičar – štrkljast, riđokos

muškarac po imenu Žak Harbinger – iskoristio je gotovo ceo lični prostor koji mu je dodeljen za pravu čimbalu sa čekićima. Nami će se uskoro vratiti iz škole na palubi broj osam, gde je Ker Akerman koristio brodske udžbenike da dvestotinak dece podučava biologiji i tehnikama preživljavanja skrojenim za Eudoksiju. Pošto se obe vrate kući, pa sve večeraju u sopstvenoj kuhinjici, Ana će otići u Humanističko društvo koje se sastaje na palubi broj dva, gde je već stekla ulogu lojalne opozicije Džordžu i Tanji Li, mladom ateističkom paru koji je upravljao društvom. Nije sebe zavaravala uverenjem da će bilo ko bilo kome promeniti mišljenje. Ali putovanje je bilo dugo, a sati su prijatno prolazili u dobroj filozofskoj raspravi. Potom kući da poradi na propovedi za sledeću nedelju. Setila se nečeg što je pročitala, nije znala gde, o životu u antičkoj Grčkoj. I tamo je bilo malo privatnog prostora, a ljudi su većinu svojih sati provodili na ulicama i u dvorištima Atine, Korinta i Tebe. Svet u kojem ljudima dom nije bio njihova tvrđava, već spavaonica. Bilo je to iscrpljujuće, ali je i ushićivalo. Ona je već mogla da nazre rane oblike društva u koje će se na kraju pretvoriti. A njen sadašnji trud uticaće na ono što će se desiti kada dođu do svoje nove planete, svog novog doma. Odluke koje budu doneli prilikom podizanja varoši biće semenski kristal za grad koji bi jednog dana tu mogao da nikne. Nekoliko stotina godina, i rad koji Ana sada obavlja kako bi ova grupa bila ljubazna, promišljena i usredsređena, mogao bi da oblikuje čitav svet. I zar to nije bilo vredno malo dodatnog truda? Čula je Namin glas pre nego što su se vrata otvorila, ozbiljan i perkusivan kakav je bio kad god bi se fokusirala na nešto. Ona nije često govorila sama sa sobom, pa je Ana pretpostavila da je dovela nekoga iz škole. Kad su se vrata otvorila, ispostavilo se da je bila u pravu. Nami uđe u malu zajedničku sobu, praktično uvukavši mrzovoljnog malog Arapina za sobom. On se malo trgao kad je ugledao Anu. Osmehnula mu se ne pokazujući zube, nije ga baš direktno pogledala u oči, nije se pomerila. U protekloj godini saznala je više o tome kako da se ponaša prema traumatizovanim ljudima nego što se ikada nadala da će znati, a došla je uglavnom do zaključka da su ljudi domaće životinje poput pasa i mačaka. Loše su reagovali na pretnje, a dobro na blagu izgradnju poverenja. Nije to bila neka velika nauka, ali se lako zaboravljalo. „Ovo je Saladin”, reče Nami. „Imamo grupni projekt.”

„Milo mi je što smo se upoznali, Saladine”, reče Ana. „Lepo je što si došao.” Dečak jednom klimnu glavom, pa skrenu pogled. Ana je morala da se odupre porivu da pokuša da ga izmami, pita ga gde stanuje, ko su mu roditelji, kako mu se dopada nastava. Uvek je jedva čekala da pomaže ljudima, čak i kada oni za pomoć nisu bili spremni. Možda naročito tada. Nami, koja je ćeretala o teoriji o velikim ljudima, tehnološkom napretku i vremenu izgradnje železnica kao da želi za oboje da popuni konverzaciju, ode u svoju spavaću sobu i vrati se sa školskim tabletom. Ana izvi jednu obrvu. „To je tu bilo ceo dan?” „Zaboravila sam”, reče Nami lako. Onda: „Ćao, mama”, dok je izlazila kroz vrata. Saladin je oklevao kao da je iznenađen zbog toga što je ostavljen sa odraslom osobom. Ana ga podrobnije pogleda, ali ne direktno. On klimnu glavom i šmugnu na vrata za njenom kćerkom. Ona sačeka jedan udisaj, još jedan i onda – iako je znala da to nije mnogo pametno – prišunja se zatvorenim vratima i proviri napolje. Nami i Saladin su hodali uskim brodskim hodnikom, stisnuvši se kako bi mogli da idu naporedo. Njegova desna ruka bila je u njenoj levoj, i koliko je Ana mogla da vidi, Nami je i dalje živahno nešto govorila dok je Saladin, opčinjen, slušao. „I kakav ti je to taj grupni projekt?”, upita Ana. Za večeru su te noći imali začinjen pasulj i pirinač koji je veoma verno oponašao pravu stvar. Nono je bila umorna posle probe, a Ana je očekivala da sastanak humanista bude intenzivan i pomalo zamoran, pa su zato odnele hranu natrag u svoje sobe umesto da ostanu u kuhinji. Nami je sedela ukrštenih nogu leđima okrenuta vratima dok su Ana i Nono zauzele dve stolice koje su se rasklapale iz zida. Zidovi su bili dovoljno blizu da im se kolena gotovo dodiruju, iako su sedele na suprotnim krajevima prostorije. Još malo pa će godina života na Abiju. Kada stignu do Eudoksije, možda će sasvim zaboraviti na to kako izgleda otvoreni prostor. „Istorija”, reče Nami. „Velika tema”, reče Ana. „Neki konkretan deo istorije?” Nono podiže pogled prema njoj ispod obrva, tako da Ana možda nije bila toliko nehajna i nonšalantna kao što je mislila. Ipak, Nami kao da ništa nije primećivala.

„Ne. Cela. Ne govorimo o onome što se dogodilo u prošlosti, govorimo o onome što istorija jeste. Kao, znaš već” – ona mahnu kašikom ukrug – „da li su za istoriju važni ljudi koji su zaista radili neke stvari, ili bi se, da oni nisu bili živi, neke osnovne stvari opet dogodile, samo što bi ih počinili drugi ljudi? Kao sa matematikom.” „Matematikom?”, reče Ana. „Naravski”, reče Nami. „Dva različita čoveka smislila su infinitezimalni račun u isto vreme. Tako je možda sve takvo. Možda nije važno ko predvodi u ratu zato što rat ne izazivaju vođe. Rat izaziva to koliko para ljudi imaju ili koliko im je zemlja dobra za proizvodnju hrane ili tako to. To je deo koji ja pišem. Saladin piše o teoriji o velikim ljudima, ali to je zastarelo pošto se bavi samo muškarcima.” „Ah”, reče Ana, skupivši se od pomisli na to koliko je očigledna. „Saladin piše o tome?” „Tu se radi o ideji da bez Cezara ne bi bilo Rimskog carstva. Ili da bez Isusa ne bi bilo hrišćanstva.” „To je teško osporiti”, reče Nono. „Radi se o času istorije. Ne govorimo o religioznom delu. A onda Ljiljana radi na odeljku o tehnološkom napretku, gde se menja to koliko dobro razumemo proizvodnju stvari kao što su lekovi, nuklearne bombe i Epštajnovi pogoni, dok je sve ostalo u istoriji ciklično. Iste stvari se dešavaju iznova i iznova, ali samo deluju drugačije zato što imamo različite alate.” Nami se namršti. „To još nisam razumela. Ali nije u mom odeljku.” „A šta ti misliš?”, upita Ana. Nami odmahnu glavom i uze poslednju kašiku skoro-pasulja. „Glupo je to tako razlagati”, reče dok je žvakala. „Kao, ili ovo, ili ono. Nikad ne biva tako. Uvek postoji neko ko nešto uradi, o čemu god da se radi. Znaš, osvoji Evropu, zaključi da je sjajno obložiti akvedukte olovom ili prokljuvi kako da koordinira radio-frekvencije. Nikad nemaš jedno bez drugog. To ti je kao priroda spram vaspitanja. Kada uopšte vidiš jedno bez drugog?” „To si dobro kazala”, reče Ana. „I kako onda taj projekt funkcioniše?” Nami prevrnu očima. O bože, sad smo zašli u uzrast prevrtanja očima. Činilo se da je tako nedavno njena mala devojčica bila lišena prezira. „Nije to posredi.” „Šta nije posredi?” „Majko. Saladin mi nije dečko. Roditelji su mu poginuli u Kairu, i

ovde je sa strinom i stricem. Stvarno su mu potrebni prijatelji, i uostalom, dopada se Ljiljani, pa sve i kad bih mogla, ne bih to uradila. Moramo da budemo obazrivi. Provešćemo ceo život zajedno, pa zato moramo da budemo zaista blagi. Ako uprskamo stvar, nije baš kao da možemo da prosto promenimo školu.” „O”, reče Ana. „Razgovarate o tome u školi?” Ponovo prevrtanje očima. Dva prevrtanja za isto veče. „To je tvoje, mama. Ti uvek tako govoriš.” „Izgleda”, saglasi se Ana. Kada su završile, Nami je odnela njihove činije, kašike i mehure za piće natrag u kuhinju, u odjeku načina na koji je svojevremeno raspremala posle večere kod kuće. Kada je njihova kuća postojala. Onda je otišla da uči sa Ljiljanom i, ko zna, možda i sa Saladinom. Sada je na Nono došao red da bude sama u sobi. Ana je krenula prema liftu i palubi broj dva sa Humanističkim društvom, dodirujući zidove s obe strane hodnika kao da se pridržava. Neophodno je odreći se slobode koju ne postoji, pomislila je, i priznati zavisnost koje nismo svesni. I to je bilo tačno, u izvesnoj meri. Ali bilo je pogrešno i gubiti iz vida sve pojedinačne živote i izbore, te nalete čiste beslovesne sreće koji su čovečanstvo doveli ovako daleko. Istorija se, pomislila je, možda može bolje razmatrati kao velika improvizacija. Promišljanje neke ogromne, generacijama duge misli. Ili sanjarenja. Naravno, problem sa idejom o prirodi spram vaspitanja ležao je u tome što ona nalaže izbor između determinizama. To je bilo nešto što je Nami izgleda shvatala gotovo instinktivno, ali Ana je sebe morala da podseća. Možda je isto i sa istorijom. Teorije o tome kako su stvari morale da se dogode onako kako su se dogodile samo zato što su se, u osvrtu na prošlost, tako zaista i dogodile. Tomas Majers, nizak, dežmekast muškarac u svečanoj beloj košulji, pridrža joj vrata lifta i ona potrča malo prema njemu kako ne bi izgledala nezahvalno. Lift je malo cimao dok se dizao. „Ideš na sastanak humanista?”, reče on. „Još jednom na prodor.” 6 Ona mu uzvrati osmehom. Dok su se uzdizali, osetila je kako prve naznake nedeljne propovedi počinju da padaju na svoje mesto. Vrteće se ona, pomislila je, oko Tolstojeve ideje o nevidljivoj zavisnosti i izboru koji su svi oni počinili kako bi došli na Abi, kao i oko onoga što je rekla Nami: Provešćemo ceo život zajedno, pa zato moramo da budemo zaista blagi.

Jer to je uvek bilo istina. Abi i Eudoksija su bili dovoljno mali da to ne može da se prenebregava, ali čak i u vrevi milijardi na Zemlji, oni su svoje živote provodili zajedno. Morali su da budu blagi. I puni razumevanja. I obazrivi. Bilo je to tačno u dubinama istorije, i na vrhuncu Zemljine moći, a biće tačno i sada, kad su se raštrkali oko više od hiljadu novih sunaca. Možda će zvezdama, budu li pronašli način da budu blagi, biti bolje sa njima.

Izjave zahvalnosti Premda je stvaranje svake knjige mnogo manje usamljenički čin nego što izgleda, u proteklih nekoliko godina došlo je do ogromnog porasta broja ljudi umešanih u Prostranstvo u svim njegovim inkarnacijama, uključujući i ovu. Ova knjiga ne bi postojala bez marljivog rada i posvećenosti Denija i Heder Baror, Vila Hintona, Tima Holmena, En Klark, Elen Rajt, Aleksa Lencickog, i čitave briljantne ekipe u Orbitu. Specijalno hvala i Keri Von zato što je bila beta čitateljka, bandi sa Sakerivera: Tomu, Sake Majku, Ne-Sake Majku, Džimu-meni, Portera, Skotu, Radži, Džefu, Marku, Denu, Džou, i Eriku Slejnu, koji je zakotrljao loptu. Tim za podršku Prostranstvu takođe je narastao tako da obuhvata i osoblje u Alkon entertejnmentu i Sajfaju, kao i glumce i ekipu TV serije Prostranstvo. Posebno smo zahvalni Hali Lambert, Metu Rasmusenu i Kenu Fišeru. Specijalno hvala zaslužili su i Lav Tolstoj, prevodioci Luj za i Ajlmer Mod, kao i Projekt Gutenberg za štivo u kojem uživa pastorka Ana. I, kao i uvek, ništa se od svega ovoga ne bi desilo bez podrške i društva Džejne, Ket i Skarlet.

[←1] Fihi ma fihi (To mu je što mu je), delo slavnog persijskog pesnika, naučnika i mistika iz 13. veka po imenu Kumi (Robertsova očigledno meša to sa nazivom Rimljanin). (Prim. prev.) [←2] Hilda H. D. Dulitl (1886-1961) bila je američka pesnikinja, romansijerka i spisateljica memoara povezana sa avangardnom grupom pesnika s početka dvadesetog veka među kojima su bili Ezra Paund i Ričard Aldington. (Prim, prev.) [←3] Peruansko jelo od krompira i povrća. (Prim, prev.) [←4] Tradicionalni rezanci u uličnom stilu sa jajetom, klicama pasulja, šargarepom, zimskim graškom i mrvljenim kikirikijem u začinjenom sosu od kikiriki-butera. (Prim, prev.) [←5] Parafraza stihova iz Poema o starom, Rimu engleskog istoričara Tomasa Babingtona Makolija. (Prim, prev.) [←6] Šekspir, Henri V, Treći čin, scena I, prevod: Živojin Simić i Trifun Đukić. (Prim, prev.)