Pepeo Vavilona - James S. A. Corey

tako? Bili su to Dos, Rozenfeld i Sandžrani. I Pa, da? Uži krug. Srce Slobodne mornarice. Sastavni deo plana.” „Umoran si, Filipe”, reče Marko. „Treba da odeš da se odmoriš.” „Po čemu se ovo razlikuje od onoga što si prošli put govorio?” reče Filip. „Kaži mi to.” Bes se diže u Markove grudi, ispuni mu glavu vrelinom i isparenjima. Osećao je njegov miris kao hemijski požar. „Ja želim da znam”, reče Filip drhtavim glasom. „Taj plan koji imamo. I poslednji plan pre njega. I onaj pre njega. Koji je plan pravi? Ima li ga? Ili samo propadamo i pravimo se da smo tako baš hteli?” Marko se osmehnu. Kad je kročio prema sinu, Filip se pripremi za udarac. Stegnute vilice. Šaka stisnutih u pesnice. Marko mu prokuštra kosu. „Dečaci, eh?”, reče on ostalima. „Dečaci i njihove besne gliste. Kapetane Čou. Možemo li da čujemo izveštaj?” Čou pročisti grlo. „Imamo nekoliko meta koje bi mogle da posluže”, reče on, podigavši ručni terminal da pošalje podatke na zidni ekran. „Zavisi od toga kako se uklapa u širu strategiju.” Filip pobele, isturene vilice. Čou nastavi da govori, pokazujući na zidni ekran dok je navodio sugestije i planove. Marko je i dalje gledao u sina i dopuštao ostalima da se prave kako se tu ne dešava ništa osim sastanka. Ako se ponašaš kao dete, ophodiću se prema tebi kao prema detetu. Osramoti me i ja ću osramotiti tebe. Filip proguta knedlu, okrenu se i izađe iz prostorije, zabačenih ramena i podignute glave. Marko se nasmeja dok su se vrata zatvarala, taman dovoljno glasno da bude siguran u to da će ga Filip čuti. On se okrenu prema zidnom ekranu. „Nisi naveo Tiho” reče. „Zašto ne?” Čou pogleda u svoj spisak, a onda ponovo u Marka. „Hoćeš da zauzmeš Tiho?” „Zašto ne?” reče Marko. „Ove bitke koje sada vodimo? Unutrašnji nas okreću jedne protiv drugih. Navode da ubijamo svoje. Bratoubilački rat u Pojasu, a zbog čega? Nikad nećemo moći da pridobijemo Zemlju i Mars. Oni u nama nikad neće videti ljude. Ali Ejmi Ostman? Karlos Voker? Oni bi trebalo da su na našoj strani. I bili bi, da nisu zaglavljeni u prošlosti koje više nema, nema, nema. Da?” „Baš kao što kažeš”, reče Čou, klimnuvši, ali hladno. „Tiho je oduvek bio dragulj Pojasa. Izbor našeg ponosa i simbol našeg uspeha. Zato je Fred Džonson na njemu čučao sve te godine. Sad

je tu drugi Zemljanin koji sebe smatra spasiocem jadnog zaostalog Pojasa. Zašto bi trebalo da pustimo Džejmsa Holdena da zadrži ono što nikada nije ni bilo njegovo?” Marko se isceri i pusti da mu slogovi liju iz usta. „Stanica Tiho. Okupimo sve brodove koje možemo, pa pod potiskom tamo svom silom pre nego unutrašnji stignu da se pregrupišu. Brži smo od njih. Pametniji. A kad dođemo do Tihoa, videćemo kako se narod tamo diže da nas pozdravi i izbaci Holdena iz vazdušne komore, to vam garantujem.” Lister pročisti grlo. „Mada, Rosinante nije na Tihou.” Marko se namršti. Oseti u srcu mali ubod zbunjenosti i kivnosti. „Šta?” „Los dué broda koje smo poslali za tegljačem leda Ostmanove? Za Đambatistom? Nije bilo signala primopredajnika, ali dovoljno su se približili da protumače trag pogona broda u pratnji. Esâ es la Rosinante.” Prostorija je utihnula. Marko oseti žmarce ispod potiljka. Sve te godine on je pratio gde je Naomi, šta radi, i sada su ona i njen ljubavnik šmugnuli a da on to nije znao. Naslutio je u tome pretnju. Zamku. „Rosinante”, reče on, izgovarajući svaku reč pažljivo, „leti u pratnji starog, za otpad viđenog tegljača leda Ostmanove?” „Tako se čini”, reče Lister. Nešto nije bilo u redu s mešavinom vazduha. Marko nije imao dovoljno kiseonika. Srce mu je tuklo brzo, disanje bilo još brže. „Kuda su se zaputili?”

Četrdeset treće poglavlje: Holden Jedan problem je bila inercija. Drugi je bila lokacija. Đambatista je bio ogroman brod i teško ga je bilo ubrzati, jednako teško koliko i usporiti. Pravi dokaz za to koliko masa može da bude nezgodna, i koliko je prvi Njutnov zakon validan. Već je kočio prema kapiji prstena, sipao energiju i reaktivnu masu kako bi došao u orbitu podudarnu s kapijom. Između te dve tačke podataka – kuda se zaputio i koliko brzo gubi moment kako bi tamo stigao – brzi jurišni brodovi znali su u uskom rasponu mogućnosti gde će oni biti i kada će tamo stići. Holdenov proračun je bio sazdan na nepoznatim veličinama. Koliko gravitacija može Đambatista da izdrži tokom jakog kočenja? Koliko će brodova u njegovoj utrobi biti oštećeno pod tim naprezanjem? Hladne jednačine brzine, transfera energije i relativnog kretanja mogle su da iscrtaju idealizovane krivulje za opisivanje raznoraznih scenarija, ali iskustvo je tome dodavalo permanentno i neizbrisivo osim ako se ne dogodi nešto neočekivano, a onda bog sveti zna. „Po tvojoj najboljoj proceni, Alekse”, reče Holden. „Šta možemo da očekujemo?” Aleks protrlja rukom proređenu kosu, pa uzrujano i prigušeno huknu. Brodska kuhinja je mirisala na čaj od kamilice i cimet, ali i Naomi i Klarisi ruke su bile prazne. Rosi je usporavao pod otprilike jednom i po gravitacijom, u skladu sa Đambatistom. Holden se zbog toga osećao umorno iako to nije bio. „Da sam na njihovom mestu”, reče Aleks, „planirao bih prebačaj. Podesio bih kočenje tako da prođem neposredno pre nego što taj veliki skot dođe do prstena. Grupisao bih oba broda zajedno, zato što će se tokom tog prolaska ukazati prilika za napad. Izbacio kamaru torpeda koja bi mogla da moju brzinu koriste kao podsticaj, i ponadao se šačici pogodaka. Pošto prođem, moja torpeda bi morala da se bore protiv

moje brzine umesto da je nadgrađuju, pa bih verovatno malo prištedeo na municiji sve dok ne poništim i poslednje ostatke brzine. Onda bih se vratio da dokrajčim sve što je preživelo prvi nalet.” „Zvuči uverljivo”, reče Naomi. „A šta bi uradio na našem mestu?” „Došao do prstena što pre”, reče Aleks, ovog puta brže. „Njih bih naterao da žure kako bi nas stigli, tako da povratna petlja traje što duže. Onda bih iskoristio taj prozor da ubacim Bobi i njene snage kroz kapiju, pustio je da zauzme elektromagnetne topove i šmugnuo u sporu zonu tako da ona može da saseče skotove kad se budu vratili.” „Biće neprijatno truditi se da održimo Đambatistu u životu kad se vrate”, reče Klarisa. „Dva njihova. A mi sami. Taj brod je velika meta.” „U redu”, reče Holden. „Šta je sa izduvnim oblacima iz njihovih pogona? Ako budu kočili prema nama, kolika je to pretnja?” Aleks odmahnu glavom. „Pri ovim brzinama, ako dospemo u trag njihovog pogona, bićemo im u krilu.” Klarisin glas je bio tih, miran. „A ako je posredi samoubilačka misija?” Aleks se uozbilji. „Pa, ah, u tom slučaju... Da, to bi bilo truba.” „Ako prikočimo Đambatistu prejakim potiskom”, reče Naomi, „i dalje možemo da izvedemo napade odavde. Već izbacujemo prvi talas izvan kapije. Nema razloga da ne pošaljemo i drugi odavde. Komandna posada ne može biti brojnija od one na Kenterberiju. Evakuisaćemo ih na Rosi ako budemo morali.” „Osim ako kočenje ne ugrozi raspoređivanje čamaca”, reče Klarisa. „Onda ćemo Naomi i ja da izađemo tamo s aparatima za zavarivanje da pokušamo da odvojimo Bobine stvari kad se brzi jurišni brodovi vrate, što će svima da zagorča dan.” Bilo je čudno čuti Ejmosove idiome izgovorene njenim glasom. Ali njih dvoje su provodili mnogo vremena zajedno. Tako da možda i nije. Holden protrlja dlanom hladnu površinu stola. Težina tog trenutka pritiskala mu je ramena. „Razgovaraću sa Bobi i Ejmosom. Oni su tamo. Oni mogu da izlože naš stav. Da sada prekinemo sa usporavanjem, lebdimo sve do poslednjeg trenutka, a onda nagarimo do daske kako bismo ukočili. Nateramo njih da jure nas.” „To će biti teško prodati ljudima iz Pojasa”, reče Naomi. „Moj narod ne voli mnogo jaku gravitaciju.” „Mada, imaš ubedljiv argument ako je alternativa udar torpeda.” Naomi slegnu ramenima. „Tako je.” Posle toga, sati su se rastezali. Bilo bi im pametno da odspavaju, ali

nemoguće. Otišao je u teretanu i rastezao trake sve dok mu tištanje u mišićima nije skrenulo pažnju sa brzih jurišnih brodova koji su se stuštili prema njima. Ali čim je prestao, sve ga je ponovo preplavilo. Zapitao se da li će neprijatelj naciljati Đambatistu zato što je krupnija meta ili Rosinante kao veću pretnju. Da li će plan zauzimanja Medine upaliti. Da li će upaliti na vreme. Šta će Slobodna mornarica učiniti ako plan upali, a šta ako ne. Ako pobede i ponovo otvore put do kolonizovanih svetova, šta će to značiti za narod Pojasa, za Zemlju, za Mars. Kako će izgledati istorija čovečanstva ako ih Slobodna mornarica pobedi. Iščekivanje se vinulo u anksioznost i strah, a onda u nestrpljenje i ponovo u iščekivanje. Obično je Rosi bio udoban kao stara košulja. Ali ovako pritisnut, on se u njemu osećao zatvoreno. Klaustrofobično. Nije mogao sasvim da zaboravi, onako kako je obično mogao, da su oni samo mehur vazduha i metala u nezamislivo ogromnoj praznini. Naomi ga je zatekla u njihovoj kabini posle njegovih vežbi u teretani. Kosa joj je bila vezana pozadi, povučena od lica, a oči mirne i ozbiljne. „Tražila sam te”, reče ona. On mahnu, pomalo kočoperno. „Prisutan.” „Jesi li dobro?” „Ne znam. Da?” Pruži ruke, u gestu bespomoćnosti. „Ne znam zašto mi sve ovo pada toliko teško. Nije mi prvi rat koji sam izazvao.” Njen smeh je bio žalostan i topao. Odbacila se s druge strane sobe, dograbila rukohvate tamo odakle je mogla da gleda preko njegovog ramena u monitor. Dva neprijateljska broda i dalje su se primicala. Đambatista i Rosi. Crveno polje tamo gde će započeti kočioni potisak. Bela linija tamo gde je Rosi mislio da će početi napad. Prvi napad. Nasilje svedeno na šturi i dobro prikazan grafički dizajn. „Ovaj nisi ti izazvao”, reče Naomi. „To je uradio Marko.” „Možda”, reče Holden. „Ili možda Duarte. Ili protomolekul. Ili Zemlja i Mars koje je proteklih par vekova bolelo dupe za Pojas. Više ne znam. Osećam se kao da razumem šta moram da uradim u sledećih... šta znam. Pet minuta? Možda deset? Onda posle toga, sve mi postaje mutno.” „To je dovoljno”, reče Naomi. „Sve dok uvek vidiš sledeći korak, možeš da prepešačiš ceo put.” Spustila je ruku na njegovo rame, i njen dlan mu je bio topao na koži. Prepleo je prste sa njenima i pridržao se dok se ona povlačila dole,

uz njega. Jednostavan manevar koji su obavili milion puta pre toga. Dugotrajna praksa i trivijalna intimnost. „Stalno se pitam je li ovo bilo neizbežno”, reče on. „Toliko smo toga mogli da uradimo drugačije. Možda smo mogli sve ovo da predupredimo.” „Mi kao ti i ja, ili mi kao čovečanstvo?” „Mislio sam na čovečanstvo. Ali i ti i ja. Da si ubila Marka kada ste zajedno bili mladi. Da sam ja sačuvao živce i da me nisu izbacili iz mornarice. Da se... Ne znam. Da se nije dogodilo nešto od svega onoga što nas je ovamo dovelo, možda se ovo ne bi dešavalo?” „Ne vidim kako bi to bilo moguće.” Na ekranu, dva neprijateljska broda primicala su im se dok su se oni pomerali – ne toliko brzo – prema crvenom upozorenju na jaki potisak. „Ipak, mislim da bi”, reče Holden. „Da to nisam bio ja, ti, Ejmos ili Aleks, da to nije bio Rosi, bio bi to neko drugi ili nešto drugo. Pojas nije najebao zbog tebe ili mene. Šta god bilo to što je napravilo protomolekul, nije ga bacilo na nas zbog bilo čega što smo uradili.” „S obzirom na to da smo tada bili jednoćelijski organizmi.” „Zar ne? Pojedinosti bi bile drugačije, ali... oblik svega toga bio bi isti.” „To i jeste problem sa onim stvarima koje ne možeš da uradiš dvaput”, reče Naomi. „Nikad ne možeš da znaš kako bi se završile da je bilo drugačije.” „Ne. Ali možeš da kažeš da će se, ako ne uradimo nešto drugačije, ponoviti na isti način. I opet. I opet, iznova i iznova sve dok nešto ne promeni igru.” „Nešto kao protomolekul?” „Nije on ništa promenio”, reče Holden. „Evo nas, i dalje radimo isto što smo radili ranije. Imamo veće bojno polje. Neki su promenili strane. Ali sve je to isto ono sranje koje radimo otkad je taj prvi lik naoštrio kamen.” Naomi se privuče bliže, pribi glavu uz njegovo rame. Ljudi su to verovatno takođe radili od osvita vremena, samo ne u bestežinskom stanju. „Promenio si se”, reče ona. „Čovek koga sam upoznala na Kenterberiju ne bi rekao da se to svakoga tiče. Da se računa sve što svako učini.” „Pa. Otad me je baš mnogo njih uzimalo na nišan.” „I odrastao si malo. To je u redu. I ja sam. Oboje i dalje to radimo. Ne

možeš to da zaustaviš. Ne, sve dok si živ.” „Mm”, reče Holden. Onda: „Znači, tebi ovo ne smeta?” „Priroda istorije? Ne, ne smeta mi.” „Zašto ne?” Oseti kako Naomi sleže ramenima uz njegovo telo, u pokretu toliko poznatom da je mogao da bude i njegov. „Ja znam šta mi je potrebno da se nosim sa sledećim korakom. Imam dva brza jurišna broda za petama, spremna da me ubiju zajedno sa svim ljudima koje najviše u životu volim. I ako u tome uspeju, moj zli bivši dečko oteraće čitavu ljudsku civilizaciju u sistemu u novo mračno doba.” „Da. Taj lik je stvarno govnar.” „Jašta.” Posmatrali su kako dolazi, znali su da će doći. Ali to dolazak nije činilo ni za trunku manje zastrašujućim. Aleks je postavio Rosija tik ispred Đambatistinog nosa, dovoljno daleko da ga ne sažeže izduvnim oblakom, ali dovoljno blizu da možda zaustavi neprijateljska torpeda pre nego što ova pogode. Dva nailazeća traga pogona bili su kao zvezde – fiksirani i postojani. Holden se setio kad je bio dečak u Montani i učio da hvata lopticu za bezbol. To kako se činilo da loptica lebdi gotovo nepomična dok istovremeno leti pravo prema njemu. Ovo je bilo baš tako. „Status?” reče Holden. „Šezdeset tri sekunde do efikasnog dometa”, reče Naomi. „Rosi pazi na njih.” Holden ispusti dah. Kapetanica Đambatiste je insistirala da njen brod neće moći da istrpi potisak veći od tri i po gravitacije, pa su morali toga da se drže. Neprijatelj je usporavao pod malo više od osam, ali je i dalje išao toliko brzo da će provesti samo delić sekunde u dometu. „Četrdeset”, reče Naomi i zakašlja se. Bio je to bolan zvuk, koji je nagnao Holdena da postane svestan težine u sopstvenom grlu. Možda je ipak trebalo da se prepuste soku. Iza njih, kapija prstena bi trebalo sada da bude vidljiva i golim okom. Čak bi i veoma slab teleskop prikazao čudan, gotovo organski, pokretan ali stacionarni nematerijal njenog rama. Signal je curkao kroz golih hiljadu kilometara njenog promera, izobličen kao okeanski talasi viđeni ispod površine – radio, svetlost, čitav elektromagnetni spektar, samo čudan tako izvijen. A iza

toga, elektromagnetni topovi spremni da ih sve pobiju. „Počinjem da pomišljam kako ovo možda i nije bio naročito sjajan plan”, reče on. „Pet sekundi. Četiri...” Holden se pridrža. Ne zato što bi to moglo da pomogne, već samo zato što nije tom porivu mogao da se odupre. Na spoljnim kamerama, izduvni oblaci pogona neprijatelja bili su sve veći, gušći, sjajniji, a onda, u treptaju, brži nego što je kadar mogao da se osveži, nestali su, a Rosinante je žestoko poskočio pod njim, zabivši ga u ležaj za ubrzanja kao da je pao sa merdevina. Brod zazvoni kao udareni gong, zaglušujuće. U zbunjujućoj sekundi, on pomisli da ih je zahvatio trag neprijatelja pri preletu. Da će se prevrnuti. Rosi se umiri. Čuo se alarm, prodoran i zahtevan. „Šta imamo?”, dreknu Holden. „Ne znam!”, viknu Klarisa. „Gledam u ovo jednako dugo koliko i ti. Samo... U redu. Izgleda da smo popili par zrna iz odbrambenih topova ili... Ne, čekaj. To nema nikakvog smisla.” Alarm se isključi. Tišina je bila zloslutnija. Možda drmusanje nije poticalo od Rosijevih manevarskih potisnika koji su ih uklanjali s puta. Bili su pogođeni. Možda im vazduh ističe u vakuum. „’Nema nikakvog smisla nije dovoljno, Klarisa”, reče on, potrudivši se da uprkos panici zvuči veselo. „Bilo bi zaista lepo da kažeš nešto što će me naterati da ne pomislim kako upravo umiremo.” „Pa, malo smo izbubecani”, reče Klarisa. „Mislila sam da je to od odbrambenih topova, ali... Ne. Skinuli smo torpedo dovoljno blizu da nas je zakačilo malo otpadaka.” „Lansirali su četiri torpeda na nas i dva na Đambatistu”, reče Naomi iza njega. „Sve smo ih razneli, ali oba broda su malo oštećena. Čekam od Ejmosa tačan izveštaj.” U tom treptaju, pomisli Holden. Taj trenutak drmusanja bio je čitava bitka, previše nagla da bi je ljudski um ispratio. Nije bio siguran da li je to neverovatno ili zastrašujuće. Možda je bilo prostora i zajedno i za drugo. „Ali nećemo da umremo”, reče Holden. „Ne, makar ne brže nego inače”, reče Klarisa. „Moraću da zamenim neke senzorske sisteme i zapušim par rupa u spoljnom koritu kad nam se ukaže prilika za to.” „Alekse?”, reče Holden. „Kako izgleda tamo gore?” „Razbijen mi je nos”, reče Aleks. Zvučao je uvređeno. Kao da je

razbijen nos nešto što ti sleduje kad si klinac, i sad je ispod svakog dostojanstva. „Žao mi je što to čujem, ali više sam mislio na brodove koji su pokušali da nas pobiju?” „O. Tako je”, reče Aleks, ušmrknuvši krv. „Kao što rekoh, taj prvi prozor se zatvorio. Šta god sad da pošalju na nas, lako ćemo poskidati. A ne čini mi se da mnogo toga menjaju što se njihovog potiska tiče.” „Koliko nam to vremena daje?” Aleks ponovo ušmrknu. „Stižemo do tačke podudaranja kraj kapije za malo manje od jednog sata. Ako naši mali drugari krenu pravolinijski pod potiskom natrag na nas i ne promene snagu potiska? Imaćemo šest i po sati. Ako zaokrenu tako da mogu da nas napadnu iz različitih pravaca, onda malo više.” „Koliko najviše?” „Osam”, reče Aleks. „U najboljem slučaju, moraćemo da proturimo sve naše kroz kapiju i pod zaštitu naše sjajne nove artiljerije elektromagnetnih topova za sledećih osam sati. Sedam je realnije. Šest bi značilo da ne moramo da brinemo.” „Ejmos kaže da su malo izudarani, ali su izgubili samo nešto oplate na skladišnim palubama i možda pet-šest čamaca”, reče Naomi. „Bobi to naziva pobedom, i sada organizuju prvi talas.” Usled tri i po gravitacije i silovite Rosijeve odbrane Holdena su bolele vilica i leđa. Nije mogao da zamisli koliko je ovo moralo da bude neprijatno za Naomi i ljude iz Pojasa na Đambatisti. Uključujući i tim prvog talasa koji će Bobi povesti u ždrelo neprijatelja. Jedan talas da zauzme elektromagnetne topove, onda drugi da zauzme Medinu. Dotad, možda će on i znati šta treba da bude njegov sledeći korak. Ako to ne upali, pokušaće da održe Đambatistu i vojnike ASP-a na njemu u životu dovoljno dugo da smisli neki drugi plan. Kapija prstena je sve više rasla u teleskopima, nadnosila se sve dok nisu bili toliko blizu da su brodovi prema njoj izgledali patuljasto. Hiljadu kilometara od jedne do druge strane, a iza toga, čudan neprostor spore zone, druge kapije, i ruševine galaktičkog carstva od hiljadu trista svetova koje je čovečanstvo smeralo da iskoristi. Naomi je bila u pravu. Nije bilo važno jesu li oni sluge nekog šireg istorijskog pokreta ili individualni, nepovezani životi koji trpe posledice sopstvenih izbora. To nije menjalo ono što su morali da urade. Đambatista je došao do minimuma njihove vektorske krive i isključio pogon. Nekoliko sekundi kasnije, Rosi je učinio isto, ali do

tada, stranice džinovskog broda već su klizile i otvarale se. U sjaju zvezda, hiljade sićušnih jeftinih čamaca izgledale su kao spore koje neka tamna gljiva izbacuje u vetar, vidljive više po svetlu zvezda koje su zaklanjale nego po sopstvenoj boji ili obliku. Ovako blizu, kapija prstena je prema njima bila džinovska. On nije mogao da se otme utisku da u njoj vidi ogromno mutno oko koje slepo zuri dole prema Suncu, koje je bilo jedva nešto više od najsjajnije zvezde među milijardama drugih. Na monitoru mu se pojavi zahtev za uspostavljanje veze. Bobi Drejper. On ga prihvati i njeno lice se pojavi na ekranu. Zahvaljujući motornom oklopu, njena glava bez kacige izgledala je mala. Glasovi iza nje govorili su žargonom iz Pojasa toliko brzo da on nije mogao da razazna reči. „Prvi talas spreman za polazak”, reče ona. „Dozvoljavaš pokret?” „Dozvoljavam”, reče Holden. „Ali, Bobi? Stvarno, stvarno, nemoj da mi pogineš tamo.” „Niko ne živi večno, ser”, reče Bobi, „ali sve dok to ne bude ugrožavalo misiju, trudiću se da preživim.” „Hvala ti.” Jedna po jedna, a potom u raštrkanim grupama, male, slabe hemijske rakete počeše da se pale. Sve zajedno nisu imale snagu Rosijevog reaktora, ali ona im nije ni bila potrebna. Čitav njihov život sastojao se od prostora između kapije prstena i stanice u centru spore zone. Za većinu, ni toliko. A samo jedna od njih nosila je Bobi, Ejmosa i njihovu desantnu jedinicu. Dok je Holden posmatrao, čamci su se pomerali kao jato čvoraka, a onda se pretvorili u jedan pokretan oblik na imaginarnom, taktičkom vetru, i sjurili se prema kapiji. A onda prošli kroz nju.

Četrdeset četvrto poglavlje: Robertsova Znala je šta dolazi. I pre nego što su iščupali konkretne informacije od Jakulskog, znala je da nešto dolazi. Bila je to slutnja koja se javljala kao dosadna i nametljiva noćna mora. Predosećaj ili samo ona vrsta straha koji se probijao svaki put kad bi imala nešto važno i kad bi joj u mašti bilo i te kako jasno šta bi se desilo da bez toga ostane. Spoznaja da rat stiže na Medinu bila je gotovo olakšanje. Makar je u širokim crtama znala čega treba da se plaši. Zahvaljujući strahu, male promene su se činile velikim. Kad im je Jakulski saopštio da im se menja radni raspored, Robertsova nije mogla da ne tumači svaku promenu kao tarot karte. Praćenje opadanja signala u unutrašnjosti bubnja bilo je odloženo za mesec dana, pa je možda kapetanica Semjuels mislila kako to nije važno za odbranu od invazije. Rekonstrukcija sistema za snabdevanje vodom pod slabijom gravitacijom ubrzana je, pa su možda želeli da imaju spreman dodatni kapacitet ukoliko dođe do oštećenja ekoloških sistema. Proveli su čitav dan u instaliranju rezervnih komunikacionih lasera tako da uvek mogu da imaju liniju na uskom snopu do Montemejora i ostalih Duarteovih savetnika i čuvara na tuđinskoj stanici. Sve što je moglo da se uklopi u zamisao o utvrđivanju pred nastupajućim nasiljem služilo je kao novi dokaz da je njen strah bio opravdan; a što je više dokaza imala, to joj je lakše bilo da počne da u drugim stvarima vidi dodatne dokaze. A nije posredi bila samo ona. Svi ostali u njenoj radnoj grupi patili su od istovetne strepnje. Jakulski je sada bio više odsutan nego što je bio tu, i njegov nadzor se sastojao od toga da im kaže na početku šta da urade i pita na kraju jesu li sve završili. A kad je izlazio posle smene, polazio je ranije bez ikakvih izgovora osim: Treba nešto da se obavi. Salis je više pio, i dolazio je na smenu mamuran i besan, a onda nije hteo natrag u svoje prostorije kad bi se dan završio. Vanderkaust... pa,

još od lažne uzbune zbog krtice, Vanderkaust se nekako sav smanjio. Ne telom, već u načinu na koji je živeo. Pažljivo, pokorno, povučen u sebe kao puž. Jednom, samo što su čuli za tegljač leda pod potiskom prema Solovoj kapiji, bili su u baru kad je neka mlada coya, pijana kao dupe, povikala kako kolonizovane planete ne zaslužuju pomoć ni pažnju. Ako im se ne dopada što ih tako tretiramo, onda nisu smeli to da nam urade, Jednako su oni gadni kao Mars, samo bez muda za to i Nek se vrate za pet generacija pa ćemo možda biti blizu toga da namirimo račune. Vanderkaust je brzo dokrajčio svoje piće i izašao bez pozdrava. Sada ga je pogađalo sve u vezi s politikom, makar posredi bilo i nešto sa čim su svi bili saglasni. A opet, Robertsova je ustanovila da joj je potrebno društvo. Kada su glasine postale dovoljno ružne da je kapetanica Semjuels bila prinuđena na objavu – Neprijateljski brodovi u sprezi sa frakcijama ASPa izvan Slobodne mornarice šalju veliki teretni brod pod pratnjom. Ne znamo kakve su im namere. Slobodna mornarica je poslala lovce da podrže Medinu, ali pošto je u sistemu u toku žestoka borba, to su minimalne snage – Robertsova je gotovo osetila olakšanje. Sad su makar mogli da o tome govore otvoreno, a da Jakulskom ne stave muda u procep. Kada im se neprijatelj približio s druge strane prstena, sav rad na Medini bio je obustavljen. Postojali su rasporedi, spiskovi i radni izveštaji, ali postojali su isto tako i neprijatelji na vratima. Jakulski se nije pojavio da im izda dnevna naređenja, i čak je i njihova sloboda izgledala zlokobno. Prešli su u bar gde su zidni ekrani bili podešeni na kanal sa vestima lokalne službe bezbednosti – s najnovijim podacima o tekućoj opsadi Medine. Dijagrami položaja neprijateljskih brodova i branitelja iz Slobodne mornarice. Analiza toga ko su Ejmi Ostman i Karlos Voker i zbog čega nisu pristupili Slobodnoj mornarici. Potvrda da je brod u pratnji Rosinante Džejmsa Holdena. Pivo. Sušeni tofu sa vasabijem u prahu. Drugarstvo svetine. Bilo je to gotovo nalik na okupljanje radi gledanja fudbala, samo što je teren bio njihov dom, a poraz bi značio više od smrti ljudi. Autonomija i sloboda koje je obećavala Slobodna mornarica bile su na vrhu čiode. „Jesu li ih sredili?”, upitao je Salis bez daha. „Da li smo ih uništili?” Robertsova posegnu preko stola, zgrabi ga za ruku i stisnu, sačekavši da vesti budu ažurirane. Da pristignu nove informacije. Nije u tom gestu bilo ničeg romantičnog. Čak ni poziva na seks. Jednostavno

nije bilo boljeg načina da iskaže nadu, strah i „o bog te mazo”, sve u istom trenutku. S druge strane bara, tridesetak ljudi – možda i više – zurilo je u guste, zbrkane slike koje su dopirale kroz kapiju. Da to nije išlo uživo, moglo bi da se očisti gotovo do te mere da se ne vidi sva čudnovatost kapije. Ali bolje sada iskrzano i savijeno nego kasnije jasno i prazno. Blesak Rosinantea, kao cvet jarke vatre. Cela prostorija zadrža dah. Sačeka. Ali kad je sjaj izbledeo, neprijatelj je i dalje bio tamo. Salis ispljunu neku psovku i pusti joj ruku. Na kanalu, brzi jurišni brodovi Slobodne mornarice već su nestali, odneseni u prazninu sopstvenim jurcanjem da stignu Đambatistu i Rosinantea pre nego što dođu do kapije. Kao da je od toga bilo neke jebene vajde. „Es bien, es bien, da?” reče Vanderkaust. „Pucali smo, oprljili ih. Treba da ih nateramo da pojure. Da ne lete sporo, oprezno.” „Ko zna šta imaju na tom brodu”, reče Robertsova. „Moglo bi da bude bilo šta.” Vanderkaust klimnu, uze komad tofua između prsta i palca, pa ga stisnu tako da ovaj puče. „Šta god bilo, izbušićemo to zrnima iz elektromagnetnog topa tako da ostane samo prašina.” On ispruži palac prekriven zelenim prahom kao da demonstrira ideju prašine. Ona klimnu toliko stegnuto i brzo da je to bilo više nalik na ljuljanje naprednazad. „Dui”, reče ona, poželevši da veruje u to. Sa potrebom da veruje. U prenosu, ogromna masa tegljača leda došla je do relativnog zaustavljanja s druge strane kapije malo sa strane tako da elektromagnetni topovi ne mogu tuda da gađaju. Dakle, znali su da je odbrana tu i da treba da se pripaze. Živa šteta. „Šta to rade?”, reče Salis, ne očekujući odgovor. Na ekranu procveta stotinu slabih novih zvezda oko tegljača vode, treperavih i nestalnih. Onda hiljadu. Pa još toliko. Robertsova oseti kako jedan deo njenog bića uzmiče, kako je šok izvlači iz nje same. „Mé scopar”, prodahta ona. „Zar su to izduvni tragovi pogona!” Tačkice svetla suknuše, sve odjednom. Roj jarkih osica, uskovitlan, po krivulji, da prođe kroz kapiju prstena u njihov svemir. Njen svemir. Tu i tamo, poneko svetlo zatreperi i zgasnu, jedno od hiljadu koje je zaiskrilo i nestalo, ali većina je tekla zajedno, dok su sistemi letenja sagledavali situaciju – njihov položaj, tuđinsku stanicu, Medinu, prstenove. Bilo je bezbednih mesta gde elektromagnetni topovi neće gađati.

Ne iza zaklona, jer izuzev same Medine, u sporoj zoni nije bilo ničeg za skrivanje. Ali tanad iz elektromagnetnih topova neće stati kada jednom prođu kroz sićušne napadačke brodove. Svaki neprijatelj koji uspe da se postavi između kraja elektromagnetnog topa i prstena kapije ili same Medine biće bezbedan. Makar dok ne bude u dometu odbrambenih topova i torpeda stanice Medina. Kao gvozdeni opiljci koji pokazuju magnetno polje, roj je hitao prema linijama definisanim geometrijom i taktikom. Ili, makar, većina njih. Malobrojni koji su otkazali bespomoćno su se obrtali u praznini i nisu predstavljali pretnju ni za koga. A ostali... „Ti brzi objekti nisu brodovi”, reče Salis. „To su torpeda.” Ručni terminal Robertsove oglasi se upozorenjem u istom trenutku kad i Vanderkaustov i Salisov. Ona je svoj prva izvukla iz džepa. Na ekranu je bila crvena oznaka. Borbena uzbuna. Ona potvrdi, prijavivši mesto na kojem se nalazila. Njen borbeni raspored bio je u timu za kontrolu oštećenja u bestežinskom stanju. Jakulski i ostali na višim položajima u tehničkom čekali su da vide gde će biti potrebni. Gde će doći do oštećenja. Bio je to za nju najgori mogući borbeni raspored zato što joj je krv kipela od potrebe da pobegne ili da se bori, a nije imala kud. Kad bi mogla da odjuri do nekog konkretnog mesta, makar bi se pravila da nešto preduzima. Da može da utiče na talas uništenja koji je leteo prema njoj. „Ah!”, reče Vanderkaust. „Evo ga!” Na zidnom ekranu, elektromagnetni topovi otvoriše vatra. Isprva je to bilo samo kretanje, drhturenje postavljenih cevi – njenih cevi, onih koje je ona postavila u njihova kućišta. Onda ekran prekriše putanje zrna, jarke linije koje su nestajale jednako brzo kao što su se pojavljivale, i sa svakim treptajem je po jedan od neprijatelja umirao. Robertsova oseti da vilica počinje da je boli od stezanja, ali nije mogla da opusti. Salis zastenja, sa užasnutim izrazom na licu. „Que?”, upita Robertsova. „Samo bih voleo da ne radimo to”, reče on. „Da ne radimo šta?” On pokaza bradom na zidni ekran. „Šaljemo stvari kroz kapije. Tamo gde nestaju.” Znala je na šta on misli. Ništavilo bez zvezda – čak bez prostora – s druge strane kapija bilo je jezivo kad je čovek preterano o tome razmišljao. Materija i energija su mogle da se konvertuju jedna u drugu, ali ne i da budu uništene. Zato, kad bi nešto izašlo van sfere spore zone

i kad bi se činilo da je nestalo, moralo je da ode nekuda ili da se u nešto pretvori. Ali niko nije znao u šta. „Nema nam druge”, reče ona. „Esá coyos nas primoravaju.” „Da, samo što...” Dugi, strašni minuti su se rastezali. Robertsova je zapala u stanje koje je upola bilo panika, a upola trans. Linije su bleskale na ekranu. Još jedan mrtav neprijatelj. Još jedno tane od volframa koje izleće iz stvarnosti u crnilo čudnije od svemira. Pošto je sada to videla Salisovim očima, osetila je i strah. Bilo je tako lako zaboraviti na to koliko je sve oko njih duboko čudno. Živeli su tamo, bio je to njihov dom, pa su naravno morali da ga brane. Ali bila je to ujedno i misterija u kojoj su obitavali. Izdvojenost iz vremena usled njene pažnje i fokusa prekinu se kada drhtaj prože nadirući roj, i srce joj zakuca dvostruko brže. Uskovitlano kretanje koje je prolazilo kroz izduvne oblake pogona dok su se oni gasili. Mrmljanje u prostoriji postade glasnije. „Koliko brzo jure?”, reče Vanderkaust, sa strahopoštovanjem u glasu. Prebaci ručni terminal sa ekrana uzbune na program praćenja, hraneći ga podacima. „Esá ne mogu imati posadu u sebi. Da je ima, ostala bi od njih samo kaša, sa sokom ili bez njega.” Medina zadrhta. Vibracija je bila mala, ali sasvim primetna. Prvi neprijatelj je dospeo unutar njihovog efikasnog dometa. Na ekranu, treptajima elektromagnetnih topova pridružiše se sporiji, zamašni lukovi vatre iz odbrambenih, i jarke tačkice torpeda same Medine. Robertsova je shvatila da mrmlja psovke kao molitve, i nije znala koliko dugo to čini. Treptaji izduvnih oblaka pogona neprijatelja počeše da se zgušnjavaju i grupišu u jednu jarku prugu, povlačeći liniju između tuđinske stanice i Medine. „Sprečavaju se između nas”, reče ona. „Moraju da ih zaustave, isprečavaju se između nas. Stići će ovamo. Upašće unutra.” „Nema tamo nikoga ko bi upao ovamo”, reče Vanderkaust ponovo. „No es brodovi, tamo. Pesnice s motorima da ih guraju, to je sve. Ovnovi.” „I dalje ih skidamo”, reče Salis. „Gledaj, elektromagnetni topovi i dalje pucaju.” To je bilo tačno. Hici su bili pažljivi, opasni. Klizili su kraj bubnja Medine toliko blizu da je Robertsova zamišljala kako čuje njihovo šištanje dok proleću. Ali neprijatelji su i dalje umirali, eksplodirali u staro gvožđe i isparenja. Talas neprijateljskih torpeda već je nestao,

pretvoren u otpatke i zle namere. A brodovi su bili sve bliži i bliži, ali ih je iz minuta u minut bilo sve manje. „Trpimo pogotke”, reče Vanderkaust, namršteno zagledan u svoj ručni terminal. Robertsova podiže sopstveni. Gubitak pritiska u spoljnim slojevima bubnja. Ne svuda, već raštrkano. Hodnik ovde, skladište tamo. Rezervoar sa vodom bio je izbušen i izbacivao je izmaglicu i led u vrtešci zahvaljujući rotaciji bubnja. Mormoni su spoljne delove bubnja izradili tako da budu debeli i dobro štite od svemirske radijacije. Ali niko nije poginuo. Još ne. „Kako nas pogađaju?” „Otpacima i krhotinama”, reče Salis. „Ostacima torpeda. Beznačajno.” Možda je bilo tačno da su posredi samo otpaci, ali nije bilo beznačajno. Dok je posmatrala, pojavilo se novo upozorenje, dobilo oznaku, ugasilo se. Njen tim još nije bio pozvan. Neće ni biti, pomisli ona, sve dok bombardovanje ne prestane ili dok ne bude pogođeno nešto dovoljno važno da se rizikuje život svih troje. Oko njih, drugi ljudi zaklicaše, a ona podiže pogled i vide kako se u roju koji je bledeo širi sfera. Pogodili su jedan veliki, i detonacija je bila dovoljno jaka da uništi i nekoliko najbližih suseda. Od nekadašnjih hiljada osica sada ih je preostalo manje. Dve, možda tri stotine, sa svakim trenutkom sve malobrojnije. One koje su bile tamo obrušavale su se pravo prema Medini, izbegavale lukove vatre iz odbrambenih topova, bežale od udara torpeda, klizile van svog bezbednog koridora da ih tamo rastrgnu elektromagnetni topovi. Dok su svetlucave tačke gasnule, Robertsova je osetila nešto u stomaku i grlu. Smeh joj se oteo najpre kao jedva čujni kikot, ali topao i pun suza, da bi prerastao u duboki grohot. . Došli su da zauzmu Medinu, i gubili su bitku. Da, stanica je trpela udarce. Da, biće ranjena. Ali neće pasti. Medina je sada pripadala Slobodnoj mornarici, i pripadaće Slobodnoj mornarici zauvek. Salis se takođe cerio. Svud oko njih, dizalo se klicanje sa svakim pogotkom elektromagnetnog topa koji bi skinuo novog napadača. Među svima njima, samo je Vanderkaust izgledao nesigurno. „Que sa?”, upita ga Robertsova. „Visé kao da bi laktom da se počešeš po šupku.” Vanderkaust odmahnu glavom. Još jedan treptaj elektromagnetnih topova, još jedna ugašena svetlost. „Samo lebde”, reče Vanderkaust. „Vise. U senci su, da? Stanica je

dovoljno daleko da elektromagnetni topovi mogu da istovremeno pokrivaju i njih i nas. Ali onda samo... lebde. Dolaze do mesta gde elektromagnetni topovi mogu da ih skinu. Zbog čega samo lebde?” „Ma koga je briga, sve dok umiru?”, reče Salis dok se široko cerio. „Možda žele da budu uništeni”, reče Robertsova. U šali. Samo u šali. Te reči ostaše da vise tamo, lebdeći iznad stola kao dim koji se sakuplja kada kolo sreće treba da se okrene. Ona ponovo obrati pažnju na ekran, i njena radost i olakšanje nestaše kao da ih nikada nije ni bilo. Hladnoća joj obasu pluća i srce, što je bio sasvim drugačiji strah od malopređašnje napetosti i nervoze. Još jedan brod koji je trebalo da unište Medinini odbrambeni topovi ili torpeda skončao je umesto toga od elektromagnetnog topa. „Šta to vidim, Vanderkauste?” reče Robertsova, glasom oštrim, ali drhtavim. Vanderkaust joj ne odgovori, već se poguri nad svojim ručnim terminalom, radeći na njemu debelim, radničkim prstima. Još jedan brod. Još jedan. Preostalo je manje od stotinu neprijatelja i oni su se razilazili kao latice prilikom cvetanja. Nisu čak ni pokušavali da zadrže kurs prema Medini. Svud oko njih, prostorijom se prolomiše povici i slavlje. Iznad te kakofonije, jedva je uspela da čuje kako Vanderkaust kaže: Sranje. Ona postavi pitanje šakom, a on joj pruži ručni terminal. Početak bitke je već izgledao kao nešto iz daleke prošlosti. Hiljade izduvnih oblaka pogona koje su preplavile kapiju prstena. Većina – gotovo svi – padali su prema Medini. Gotovo svi. Ali nekoliko ih je otkazalo. Pogoni su im zamucali. Manevarski potisnici zatreptali, bacili ih u grubu, nekontrolisanu rotaciju. Setila se da je to videla i otpisala. Neprijatelja je bilo toliko mnogo, bili su toliko zbijeni, da je među hiljadama moralo da dođe do nekoliko kvarova. To je samo značilo da zbog šačice njih ne moraju da brinu. Osim što je Vanderkaust obeležio jedan. Zasijao je zelenom bojom na njegovom prikazu dok je borba trajala. Elektromagnetni topovi su se okrenuli prema torpedima koja su pretila Medini. Zrna su siktala napolje. Neprijatelji su nestajali. Ali ne i mali zeleni kvar. Lebdeo je, zatumban i mrtav. Da to najednom više ne bi bio. Kad mu je pogon ponovo planuo, on nije poleteo prema Medini niti se povukao prema Solovoj kapiji. Suknuo je prema tuđinskoj sferi. Prema plavom artefaktu slabog sjaja u središtu spore zone gde su bili

smešteni svi njihovi topovi. Robertsova je sada drhtala toliko jako da joj se činilo da zelena tačka poigrava u njenoj ruci, ostavljajući za sobom svetle tragove. Nestalna naknadna slika trika na koji su naseli. Hiljade čamaca i torpeda u luku kroz vakuum nalik na gest mađioničara trebalo je samo da privuku pogled. I tako joj svega, ne da je upalilo. Ona vrati ručni terminal, uze svoj i odasla hitan zahtev za vezu Jakulskom. Svaki sekund u kojem joj nije odgovarao bio je kao nova lopata zemlje sručena na njen mrtvački sanduk. Kad se pojavio, bio je u kancelarijama uprave, izvan bubnja i u bestežinskom stanju. Po njegovom zadovoljnom osmehu zaključila je da čak ni kapetanica Semjuels to još nije provalila. „Que hast, Robertsova?”, reče Jakulski, i ona na tren oseti kako ne može da govori. Čežnja za tim da se nalazi u svetu u kojem su bili Jakulski i svi ostali oko nje – u svetu u kojem smo pobedili – bila je knedla u njenom grlu. Reči nisu mogle da se probiju pored nje. A onda jesu. „Pošalji uskim snopom poruku Mondragonu”, reče. „Kome?” „Ne. Sranje. Montemejoru. Kako god da se la coyo la zove. Duarteovim ljudima. Upozori ga. Upozori ih sve.” Jakulski nabra čelo. Nagnu se bliže kameri, premda tamo gde se nalazio nije imao za šta da se privuče niti na šta da se nasloni. „No savvy”, reče on. „Konsolidovana flota se upravo spustila na drugu stanicu. Nisu ni hteli da zauzmu Medinu. Došli su po elektromagnetne topove.”

Četrdeset peto poglavlje: Bobi „Jesi li zažalio zbog toga što si pošao?” upita Bobi, vičući kako bi nadjačala buku čamca. Preko puta nje, Ejmos slegnu ramenima i doviknu: „Jok. Dobro je da kapetan i Breskvica provedu malo vremena zajedno. To će im pomoći da se naviknu jedno na drugo. Osim toga, ovo je zabavno.” „Samo ako pobedimo.” „To je zabavnije nego da izgubimo”, reče on i ona se nasmeja. Čamac je bio đubre. Nekada je to bio transportni kontejner. I to ne pravi, napravljen po standardima za mehanička odela ili automatizovani dok koji bi mogao da njime manipuliše uz hiljade drugih sa istim dimenzijama, rukohvatima i vratima. Ovaj je bio unikatan, sklepan u Pojasu koliko od starog gvožđa, toliko i od domišljatosti. Drugo korito je pridodato kasnije, i varovi su u ćoškovima još bili svetli. Ležajevi za ubrzanja nisu bili ležajevi, već samo debeli listovi gela zalepljeni za zidove sa kaiševima nalik na remenje za penjanje, da im drže tela uz gel. Tome treba dodati činjenicu da nisu imali aktivne senzore, da su se tumbali, da je dvanaest muškaraca i žena s njima bilo nedovoljno obučeno, da je verovatno više od polovine njih bilo umešano u zavere protiv Marsa i Zemlje ne toliko davno, da im je oružje bilo staro, dok su im se oklopi sastojali od delova nakupljenih iz pet-šest različitih izvora. I, naravno, ukoliko ih neprijateljski elektromagnetni topovi primete, prvo upozorenje biće to što će svi završiti mrtvi. Bobi je trebalo da paniči. Osećala se kao da se upravo spustila u toplu kupku. Nervozno blebetanje vojnika možda se odvijalo na smućkanom poliglotskom žargonu Pojasa. Možda je mogla da prati samo polovinu toga. Ali znala je šta svi oni govore. Lekovi protiv mučnine sprečavali su da kompleksno rotiranje čamca postane još neprijatnije, a njihov gorak naknadni ukus bio je poput povratka kući u kojoj je živela kad je bila

mlada. Onoj punoj dobrih uspomena i poznatih mesta. Njoj se Rosinante dopadao koliko i bilo koje drugo mesto na kojem je bila posle Ganimeda. Bili su to dobri ljudi, i na neki čudan način sad su joj čak postali prijatelji. Vojnici oko nje to nisu bili, niti će ikada biti. Oni su bili pod njenom komandom, i makar to bilo samo na trenutak, osećala se kao da je upravo tamo gde joj je i mesto. Zacvrkutaše joj zvučnici u odelu. Komunikacije su bile jedina aktivna stvar koju je smatrala vrednom rizika. Sad je kucnuo čas da ustanovi da li je to bila dobra odluka. Prihvatila je vezu bradom. Beli šum, praćen čudnim zvukom nalik na frulu, poput vetra koji duva preko grlića flaše, onda ponovo beli šum, pa Holdenov zabrinuti glas. „Bobi? Kako ide tamo?” „Sve je cakum-pakum”, reče ona, proverivši spoljne kamere kako bi se uverila da je to tačno. Plavi sjaj tuđinske stanice dizao se iz dna njenog vidnog polja i svijao ulevo. Svetlucavo zvezdano polje raketa. Načas i prizor stanice Medina koja je izgledala manja od pivske konzerve. Očitavanja blizine imala su dvojno odbrojavanje: jedno za trenutak kada prođu unutar luka elektromagnetnog topa, drugo za udar u samu stanicu. I najednom i na drugom su se brojevi brzo menjali. „Bićemo na površini za... tri minuta.” „Da li je vojska spremna?” Bobi se nasmeja i pridoda grupni kanal. „Hej. Seronje, jeste li spremni da ovo odradimo?” Klicanje koje se probilo bilo je prejako za zvučnik. Ona se vrati na vezu sa Rosinanteom. „Dobar odgovor”, reče Holden, ali stegnuto. Opet taj zvuk frule. Distorzija prstena. Nije osetila ništa dok je prolazila kroz njega. Nikakav diskontinuitet niti vrtoglavicu. Ipak, uspevao je da ometa senzore i komunikacije. „Misija je u toku, ser”, reče ona. „Preuzećemo kontrolu nad topovima i dovesti te ovamo.” „Aleks kaže da su brzi jurišni brodovi prošišali vektorsku nulu. Sada se vraćaju prema nama.” „Obavićemo to brzo”, reče Bobi. „Znam”, reče Holden. „Izvini. Srećan lov.” „Hvala ti”, reče Bobi i veza se prekinu, a indikator za komunikacije zasvetle crvenom bojom. Ona se vrati spoljnim kamerama, pređe na korigovani prikaz. Slika je tako bila mirna, a tumbanje čamca primetno samo po tri iskrzane slepe tačke koje su šibale po njoj poput šišmiša iz

crtanog filma. Sada je bilo manje čamaca-mamaca, ali ih je ipak bilo. A oni su stigli dovoljno blizu da stanica blokira sve elektromagnetne topove osim dva. Dok oni ne zaključe kako je njen čamac interesantan jednako koliko i torpeda i prazni desantni čamci koji su jurili prema Medini, sve će biti dobro. Osim... Ona dograbi sliku, uveliča je. Tamo, u podnožju najbližeg elektromagnetnog topa, desetak metara od ogromnog oružja uperenog u nebo, niska, siva građevina. Okrugla kao novčić, sa takvim nagibima da bez obzira na to pod kojim uglom otpaci ili izbačeni gasovi udare u nju, ona samo ostane još čvršće na svom mestu. Bio je to dizajn koji je poznavala kao sopstveni džep. Čekala je da je obuzme strah, ali pojavila se samo neka vrsta smrknute odlučnosti. „Ejmose”, viknu ona i posla mu kopiju slike. „Pogledaj ovo.” Rmpalija pogleda u svoj ručni terminal. „Hah”, reče. „Pa, ovo će malo zakomplikovati sve.” Ona otvori grupni kanal. „Nove informacije. Izveštaji o tome da elektromagnetni topovi nisu čuvani možda su bili pogrešni. Upravo gledam u bunker za vojsku sa dizajnom Mornarice Kongresne Republike Mars. Ako je tu jedan, možda ih ima još.” Hor uzbune i vajkanja. Bobi prebaci kontrole nad kanalima i isključi sve mikrofone osim svog. „Ne cvilite. Znali smo da je ovo moguće. Ako ne želite da učestvujete, slobodno sada izađite. U suprotnom, proverite zaptivke i oružje, i budite spremni za borbu kad udarimo o površinu. Naš posao je da preuzmemo kontrolu nad tim topovima.” Osposobila je njihove mikrofone taman na vreme da čuje raštimovani hor sa razumem i glas jedne žene koja ju je nazvala kučkom. Da je bilo vremena za lekciju iz discipline, Bobi možda ne bi prešla preko toga, ali hej. Bilo je to okruženje puno stresa, a vojnici ASP-a nisu bili marinci. Radiće sa onim što joj je na raspolaganju. Sledeći sopstveni savet, ona proveri oružje. Getlingov mitraljez koji joj je bio na mišici pokazivao je pun magacin, dve hiljade metaka mešano, za probijanje oklopa i sa jakim eksplozivom. Raketni bacač za jednokratnu upotrebu bio joj je prikačen za leđa i podređen nišanskom laseru odela. Motorni oklop sa maksimalnim punjenjem. Nije nimalo sumnjala u to da je ona nešto najopasnije u njihovom malom desantnom čamcu. To je značilo da će ići na čelu. Čamac je izvesti da su prošli ispod dometa elektromagnetnog topa. Kompjuter pokrenu manevarske potisnike da koriguju putanju i

zaustave tumbanje, pa upali glavni pogon. Kočioni potisak je snažno utisnu u gel. Vid je počeo da joj se sužava kao u tunelu i morala je da podseti sebe da napne noge i ruke, istisne krv iz mišića u mozak. Još su to nazivali sporom zonom, ali jedino stvarno ograničenje brzine sada se svodilo na to da ne budu smrskani energijom zaustavljanja. Čamac udari jako, poskoči, pa udari ponovo. Pre nego što je prestao da klizi, Bobi je strgla svoje remenje i pritisnula dugme koje je potpuno odbacilo vrata sa letelice. Neće je koristiti za odlazak, kakav god ishod bio. Napolju je pejzaž bio nadrealan kao nešto iz sna. Ravnica plavetnila čistijeg od Terinog neba, bezobličnog i svetlucavog. Bacala je senke preko broda, preko njenih vojnika. Svima su noge i međunožja bili osvetljeni, lica i ramena u tami. Debela traka od metala i keramike visoka gotovo metar protezala se ispred nje kao niski zid i gubila se preko isuviše bliskog horizonta. Elektromagnetni top, čija je baza bila skrivena zakrivljenjem stanice, uzdizao se prema jezivo praznom nebu. Čula je pulsiranje njegove vatre kao beli šum na radiju, osećala je kao promenu u vazdušnom pritisku ili bolest koja je upravo obuzima. Bobi je videla video-snimke iz spore zone. Nije bila spremna za sopstvenu puku animalnu pobunu protiv toga koliko je sve to neprirodno. Čak i u najuređenijim arhitekturnim prostorima koje je videla – u katedrali Eping na Marsu, zgradi UN na Zemlji – postojao je utisak prirodnog. Stanica i kapije prstena iza nje nisu bile takve. Bile su kao brod, ali nezamislivo ogroman. Bila je to kombinacija veličine i artificijelnosti od koje joj se dizala kosa na glavi. Za to sada nije imala vremena. „Nemamo zaklon”, zareži ona. „Raširite se. Otežajte skotovima da nas sve pobiju. Sad! Krenite!” Oni se raspršiše u isprekidanoj liniji, i potisnici njihovih odela bili su više nego dovoljni da prkose jedva primetnoj gravitaciji jezive plave sfere. Dobra taktika, prilazak u takvoj liniji koju je bilo teško predvideti, makar ona bila posledica gubitka discipline, a ne plana. Ispred njih, tamna linija horizonta. Drugi zid isti kao prvi, spajao se s njim kod elektromagnetnog topa. Odmah iza njega nalazio se niski bunker, kao plik. Mogla je da se nada da nisu primetili njeno sletanje. Da će moći da dovede svoje inženjere do podnožja elektromagnetnog topa i ubaci se u kontrolne sisteme pre nego što neprijatelj shvati da je ona tu... „Pozor”, doviknu Ejmos. Prva neprijateljska vatra dočekala ih je kada su još bili dvadeset

metara od ugla u kojem su se zidovi spajali. Neprijateljski vojnici u nečemu nalik na marsovske lake oklope čučali su nisko da bi koristili zid kao zaklon, i ciljali odozgo u njih. Bobi oseti nalet malodušnosti. Neprijatelj je znao da je ona tu, i zauzeo je položaje. Juriš na zidove, dolazak do podnožja elektromagnetnog topa. Svi će izginuti pre nego što uspeju u tome. „Natrag”, siknu ona, pa ispali nekoliko stotina metaka duž vrha zida. Lica koja su virila preko nestaše. Neki su bili mrtvi, neki su se zaklonili, i ona još nije mogla da zna koliko je kojih. Ali vojnici ASP-a poslušali su naređenje. Niko nije pokušao da ostane i izigrava heroja. Jedini zaklon u koji je mogla da bude sigurna bilo je zakrivljenje same stanice. Meci prohujaše kraj nje. Tamo gde su pogodili stanicu, u plavetnilu su se pojavile žute pruge, svetle kao iskre koje su polako bledele natrag u plavu. Elektromagnetni top je i dalje gađao. Kada je zakrivljenje stanice sakrilo drugi zid, ona se zaustavila blizu čamca kojim su doleteli, i zalebdela uvis sve dok se sam vrh zida nije video iznad zakrivljenja stanice. Zumirala je sliku, podesila optiku na visoko kontrastnu lažnu boju zahvaljujući kojoj svaki pokret blešti kao neon. Ubrzo, jedno obličje se pomerilo. Neko se osmelio da podigne glavu i brzo osmotri. Ona se fiksira na njega, opali. Neprijatelj nestade. Mrtav ili u zaklonu? Nije to mogla da proceni pošto joj je smetao taj posrani metalni zid. Zakrivljenje stanice je štitilo nju, ali je ujedno štitilo i njih. Druge Marsovce. One, bila je sigurna, koji su izdali svoj svet i naoružali Slobodnu mornaricu. Zar je bilo previše zatražiti da jedan od njih bude nemaran i malo se približi? Ejmos je sledio njen primer iako mu nije ništa rekla, a ostali su došli iza njega, odmakli se dobrano iza nje gde neprijateljski meci nisu mogli da stignu, a onda zapuzili napred. Čelično zakrivljenje koje je neprijatelj postavio oko stanice imalo je veću širinu nego debljinu – najmanje osam metara – sa dovoljno prostora za ležanje. Mogli su da krenu napred i potiskuju neprijatelja centimetar po centimetar. Osim ako sami ne budu potisnuti. Osim ako izdajnički Marsovci nemaju sopstveni čamac koji bi mogao da ih nadleti i sve pobije. Ona im mahnu da nastave da gledaju napred i pokuša da uspostavi vezu sa Rosinanteom. Šum je sada bio jači, i kuckao je u skladu sa vatrom elektromagnetnog topa. Ali onda se začula ta čudna frula i Holden s druge strane veze, kao da ga posmatra kroz neki veo. „Kako ide tamo, Bobi?”, upita on. „Živo sranje”, reče ona. „Naišli smo na dobro naoružani otpor u

utvrđenom položaju.” „U redu. Koliko će ti trebati da prođeš pored njih? Pitam samo zato što gledamo kako se ti brzi jurišni brodovi vraćaju ovamo za manje od dva sata, pa bi stvarno bilo sjajno da nismo tu kad se to desi.” „To će biti teško, ser”, reče Bobi. Treperenje bleska iz cevi saopšti joj da je neko s neprijateljske strane pokušao da gađa, ali je ponovo nestao dok je ona stigla da pogleda. „U stvari, dobro bi nam došlo malo podrške odozgo.” „Ne znam kako to da uradimo”, reče Holden. Naomi se ubaci u vezu. „Ostali smo praktično bez cele flote mamaca. Sve što bude i dalje letelo biće iseckano u granule pre nego stigne do vas.” „U redu” reče Bobi. „U ovom trenutku sam spremna za sve sugestije.” Ejmos joj mahnu i pokaza napred, prema stubu elektromagnetnog topa koji se pomerao. Ona se prebaci na privatnu vezu s njim. „Šta je sa izvorom energije?”, reče on. „Ovim elektromagnetnim topovima je potrebno mnogo energije za pokretanje, i još više za hlađenje. A rade bez prestanka otkad smo prošli kroz kapiju. Sigurno negde imaju fuzioni reaktor iz kojeg se snabdevaju energijom. Možda nešto pokupljeno s nekog broda. Možda nešto na par platformi.” „A gde bih to mogla da nađem?”, upita Bobi. „Da se ja pitam, smestio bih to ispod jednog od ovih surogatkurčeva koji po mojoj proceni ima najmanje šanse da bude pogođen. A možda svaki ima svoj.” Ona se vrati vezi sa Rosinanteom. „Šta se dešava?”, reče Holden. „Je li Ejmos dobro?” „Imamo nešto. Izvestiću”, reče Bobi i prekinu vezu. Mahnu vojnicima da joj priđu, pređe na grupni kanal. „Držite ovaj položaj. Neka im oči i pažnja budu usmereni ovamo.” „Sa sa”, reče jedan od njih. Nije znala ko. „Koliko dugo treba da ga držimo?” „Dok se ne vratim”, reče ona. Ili do kraja života, nadoda nemo dok je letela pod potiskom natrag prema palom čamcu. Vrata su bila potpuno odvaljena, a korito je bilo rastureno tamo gde su udarili u stanicu. Ali njoj nije trebala lepota. Trebalo je samo da poleti, a on je još bio sposoban za to, makar neko vreme. Kad je uzletela sa površine stanice, nekoliko neprijatelja pripucalo je na nju. Bilo je to besmisleno sa običnim naoružanjem. Možda su korita i bila od jeftinog

otpada, ali taj jeftini otpad bio je namenjen preživljavanju udara mikrometeora. Rika motora se ispoljavala samo kroz vibracije u njenom odelu. Ostavljala je svoje ljude za sobom i zbog toga se malo sneveselila. Ali bio je to pravi potez. Nije bilo vremena za oklevanje. Zakrivljenje stanice bilo je toliko oštro da je morala da se pomuči kako bi ostala blizu nje. Elektromagnetni topovi su sada znali za nju. Ako proviri malo uvis, otfikariće joj glavu. Ona uključi puni senzorski sistem dok je hitala i obilazila stanicu koliko god je brzo mogla. Oni su stanicu okružili sa tri pojasa kao košarkašku loptu, a na svakom ukrštanju čeličnih traka bio je postavljen po jedan elektromagnetni top. Nije bilo teško pronaći ih. Svaki je zračio toplotom koliko god je brzo mogao, puneći infracrvene senzore na način koji ona nikada nije videla. Ali jedan – onaj spram Bolove kapije – izgledao je malo vreliji. Ukoliko uopšte postoji jedan glavni reaktor, najbolje bi bilo da se opkladi na njega. Ona podesi kurs malog čamca, isključi sigurnosno gašenje zbog blizine, i čim je osetila da se čamac obrušio u poslednji kamikazni juriš, razveza remenje i skoči prema vazdušnoj komori. Da je to bio pravi pogon, izduvni oblak bi je ubio. Umesto toga, sva upozorenja na temperaturu u njenom odelu oglasiše se odjednom. Vizir joj postade neprovidan. Zaptivka u njenoj ruci puče, posisavši joj bolno kožu oko lakta sve dok se sekundarna nije naduvala i nalegla. U jednoj zastrašujućoj sekundi, lebdela je iznad stanice, slepa i ranjiva. Kad joj se vid vratio, ugledala je beli mehur neprijateljskog bunkera, i svetlucanje iz njihovih cevi dok su pucali. Bobi ofarba bunker svojim nišanskim laserom i odasla raketu sa leđa dok je istovremeno ispaljivala potisnike odela prema površini onoliko brzo koliko su mogli da je ponesu. Tresnu u površinu stanice jače nego što je nameravala, udarivši zubima u zube dovoljno snažno da oseti ukus krvi. Pojavi se jarki blesak od detonacije rakete, ali to odmah prekri drugi blesak udara njihovog desantnog čamca u reaktor elektromagnetnog topa. Vizir joj ponovo postade neprovidan, ali umesto ponoćnocrne boje kao u vatri izduvnog oblaka, zasijao je smeđim šarama. Monitor za radijaciju blesnu crvenim upozorenjem u obliku deteline. Ali u njoj je sirovu, životinjsku paniku izazvao vetar. Redak, brz mlaz gasa projuri kraj nje, odgurnu je od površine. Kad joj se, nekoliko sekundi kasnije, vizir razbistrio, sjajan oblak se širio tik iza horizonta, nebula koja je polako tamnela. Površina stanice više nije bila plava, već ljutito, kiselo zelena. O, pomisli Bobi kad je stanica počela stroboskopski da menja boje

iz zelene u belu, pa u crnu, pa ponovo u zelenu. Ovo je možda bila stvarno, stvarno loša ideja. Levo i desno od nje, čelične trake oko stanice izgledale su pogrešno. Isprva nije bila sigurna kako, ali onda je primetila mali procep između čelika i površine, kao prsten preveliki za prst na kojem se nalazio. Prebaci se na magnetno i infracrveno, ali i jedna i druga slika su gorele od posledica otkazivanja reaktora. Stanica se polako vraćala plavoj boji. Imala je iracionalnu slutnju da je ova svesna nje. Da ju je ozlojedila i privukla joj pažnju. Upotrebila je potisnik odela i mikrogravitacionu slabu silu privlačenja da se ponovo spusti na površinu, upola očekujući da je ova ščepa i uvuče unutra kako bi je kaznila, samo što se to nije dogodilo. Njen radio je bio ojačan dovoljno da i dalje funkcioniše. „Ovde narednica Drejper”, reče ona. „Da li elektromagnetni top i dalje puca?” „JEBOTE, ŠTA SI TO URADILA?”, vrisnu neki muški glas, visok i preplašen. Ona isključi sve njihove mikrofone. „To je ono što sam pitala, vojniče”, reče, pa pređe na privatnu vezu. „Ejmose?” „Ne znam šta si uradila, Babs, ali to je sjebalo stvari na najbolji mogući način. Elektromagnetni top mi izgleda bez energije, preostalih nekoliko govnara se povlači u govnograd, i mislim da se ove metalne trake za koje se sve drži pomalo pomeraju.” „Da, pa možda sam ih odvalila.” „Zadivljujuće” reče Ejmos. „Nego, vidi, morao bih da odem i malo pucam na nekoga.” „Nema problema”, reče ona, pa otvori kanal prema Rosinanteu. „Dobro. Ljudi, ima li vas još tamo?” „Zlikovci su nam se baš, ali ono baš približili”, reče Holden. „Kaži mi da imaš dobre vesti.” „Imam dobre vesti”, reče Bobi. „Možete proći kroz prsten. U stvari, kad biste mogli da dođete ovamo i pružite nam malo podrške odozgo, bili bismo vam veoma zahvalni.” Začu se opšte klicanje, čudno i nelagodno usled interfejsa prstena. Da li joj se to činilo, ili se sada čulo glasnije? „Imaš ih?”, reče Holden, i ona jasno vide osmeh na njegovom licu. „Preuzela si elektromagnetne topove? Mi ih kontrolišemo?” Senzori njenog odela pokazaše joj kako zid od čelika blizu nje počinje da se pomera. Samo nekoliko centimetara, ali to je definitivno bilo pomeranje. Pokvareno. Sve je bilo pokvareno. Elektromagnetni topovi neće skoro nikoga moći više da brane.

„ N e ” , r e č e o n a. „ A l i i h m a k a r n e k o n t r o l i š e n i k o.”

Četrdeset šesto poglavlje: Holden „Znaš šta bih ja voleo?” viknu Aleks iz kokpita. „Ako bismo mogli da se čistimo odavde?”, doviknu mu Holden. „Ako bismo mogli da se čistimo odavde. Kako idu stvari, sedećemo ovde sa kombinezonima spuštenim do gležnjeva kad se zlikovci budu vratili”, reče Aleks. „Postoji razlog zbog kojeg te stvari ne nazivaju sporim jurišnim brodovima.” Iako je Naomi bila privezana za ležaj pored Holdenovog, odgovorila je preko mikrofona i slušalica tako da makar nije vikala. „Đambatista je veliki brod, Alekse. Ti si samo razmažen zato što nisi morao godinama da teraš takvu kravu.” „Sranje”, reče Aleks. „Mogao sam da okrenem Kenterberi za upola manje vremena nego ovo.” Naomin uzdah je bio onoliko blizu izraza saglasnosti s njima koliko je to bilo moguće. „Pa, dobro si radio svoj posao.” Na ekranu, Đambatista je polako klizio postrance prema kapiji prstena. Oštećenja posle prvog preleta brzih jurišnih brodova nekako su rasklimala manevarske potisnike, pa je pilotiranje podrazumevalo mnogo rotiranja broda i potom čekanja da ga ispravni potisnici zavrte u odgovarajući položaj za paljenje. Tragovi jurišnih brodova koji su se vraćali već su bili vidljivi. Ubrzo će baraža torpeda krenuti iznova, osim ako se Slobodna mornarica ne odluči za pristup gađanja kad im ugleda beonjače. Neprijatelji su se razdvojili, i vraćali su se prema njima rašireni pod uglom od gotovo sto stepeni. Nije to bilo baš toliko loše koliko je moglo da bude. Da su sačekali da napadnu iz suprotnih smerova, odbrana Đambatiste bi za Rosi bila gotovo nemoguća. Ali to bi takođe potrajalo dovoljno da se podese vektori i Đambatista dođe u položaj da prođe kroz kapiju pre njihovog dolaska. Bilo je to kao da su bili prisiljeni da pronađu tačku minimuma/maksimuma na kompleksnoj krivulji inercije, ubrzanja i

mnogo mrtvih ljudi. Glavni pogon Đambatiste planu i izbaci oblak kudikamo veći od broda, a Aleks slavodobitno kliknu. „Krajnje je vreme bilo”, reče Naomi. „Podešavam kurs. Proći ćemo za dvadeset minuta.” Holden otvori vezu sa Bobi. Sekunde su se razvukle dovoljno da je počeo da oseća stezanje u stomaku. Veza se probi, izgubi, a onda ponovo uspostavi baš kada Naomi reče: „Jedan od njih je nagario da prođe kroz kapiju s nama.” Nameravao je da se time pozabavi odmah zatim. „Imamo dvadeset minuta da prođemo kroz kapiju. Kako vi tamo stojite?” Čudne smetnje kapija doprinele su da njen odgovor zvuči prigušeno i jezivo. Disala je teško, i sve dok s tim nisu stigle i reči, on je zamišljao kako ona lebdi negde izrešetanog stomaka. Ili se polako spušta prema površini tuđinske stanice. Posegnuo je da se prebaci na Ejmosa kad ona progovori. „Ejmos drži položaj protiv neprijatelja”, reče ona. „Ja samo što se nisam vratila do njih. Odelo je ostalo bez potisne mase tako da klipšem magnetnim čizmama.” „Trčiš natrag u bitku?” „Pa, nazovimo to brzim hodom”, reče Bobi između dva udisaja, „ali u redu je. Postavili su mi. Veliki metalni put. Vodi pravo do njih.” „Dobro. Pružićemo vam podršku čim budemo mogli. Samo nemojte da izginete dok ne stignemo tamo.” „Ne mogu da obećam, ser”, reče Bobi, i on je mogao da se zakune da se osmehivala dok je to izgovarala. Nalet statičkog šuma, i veza se prekinu. „Dobro”, reče Holden. „Onda, šta imamo?” „Obojica nas gađaju”, reče Naomi. „Nešto si mi mirna kad to kažeš.” Ona pogleda u njega. Osmeh joj je bio iznenadan, vedar, i srce ga je od njega malo zabolelo. „Ma to je samo očajničko sranje od hitaca. Nije čak toliko ni napad koliko prilika da nas puste da zajebemo stvar.” „Dobro. Dakle, zbog toga ne brinemo. A zbog čega brinemo?” Naomi prebaci analizu pogona njihovih progonilaca na njegov monitor. Bliži brod je izmenio putanju, i projektovana kriva ga je vodila kroz prsten u sporu zonu pet minuta pošto Rosi i Đambatista okončaju tranzit. Nisu odustajali od bitke. Baš šteta.

„Imamo li plan kako da se nosimo s tim?” Aleks odgovori preko brodskog komunikatora. „Ja glasam da pucamo u njih.” I trenutak kasnije, Klarisa: „Podržavam.” Holden klimnu sam sebi. I dalje mu je bilo čudno što je čuje. Možda će uvek i biti. „Važi, da vidimo nišansko rešenje.” „Odradila sam to dok si razgovarao sa Bobi”, reče Naomi. Odbrambeni topovi načas zaštektaše, a onda utihnuše. Čišćenje očajničkog napada. Holden protrlja butine rukama. Spoji vrhove prstiju. Podiže taktički prikaz da vidi prsten i tuđinsku stanicu, Medinu i brze jurišne brodove. „Imaćemo dovoljno da sve branimo čak i ako oba broda prolete za nama, zar ne?” „Ćuti”, reče Naomi. Viđen kroz spoljne kamere, prsten kao da je brisao zvezde dok su prolazili kroz njega. Aleks nakratko uključi jak kočioni potisak, okrenu ih nosom prema kapiji i sve užem krugu zvezda iza nje. Đambatista se izvi, uključi potisak i ponovo se izvi, dok su se otvarala njegova preostala vrata. Tačkice izduvnih oblaka pogona suknuše iz njega, manje od svitaca u poređenju sa širokim, blistavim naletom iz Epštajnovog pogona tegljača. Holden je gledao kako šačica, potom desetak, onda stotinu njih kulja prema Medini. ASP uleće da završi posao. Preostali desantni čamci se raširiše u raštrkanu, difuznu metu. Sa ove udaljenosti, Medinini odbrambeni topovi bili su beskorisni, a Rosi je verovatno mogao da skine svaki torpedo. Ali čak i ako budu gađali, eliminisali bi samo šačicu vojnika i ostavili i dalje vojsku za njima. On pokuša da otvori uski snop prema nailazećem jurišnom brodu, ali smetnje prstena bile su prejake, pa je prešao na emitovanje. „Pažnja, nailazeći jurišni brode”, reče. Naomi pogleda u njega, s pitanjem u očima. Ali nije to bila strepnja ili briga. Imala je poverenja u njega. „Ovde Džejms Holden sa Rosinantea. Molimo da prekinete približavanje. Ne moramo to ovako da radimo.” On sačeka. Taktički prikaz je bio razređeniji nego pre. Sve što su znali o onome što se dešavalo u Sunčevom sistemu bilo je ograničeno na ono što je curkalo kroz kapiju. Jurišni brod Slobodne mornarice nije odgovorio, već se obrušio za njima. „Nije on dobro razmislio o ovome, šefe”, doviknu Aleks odozgo. „Šta želiš da uradim?”

„Pruži im priliku”, reče Holden. „A ako je ne iskoriste?” „Onda ne moraju”, reče Holden. Prsten je bio sve manji kako su oni padali dalje od njega, kao da gledaju uvis kroz krug bunara dok stoje dole u vodi. Jurišni brod je bio pod jakim kočionim potiskom prema prstenu. Upravo kada su prvi brodovi iz drugog talasa Đambatiste prilazili Medini i tuđinskoj stanici, jurišni brod je prošao kroz prsten, lansirao šest torpeda i eksplodirao zbog otkazivanja magnetne boce njihovog pogona blistav kao zvezda, kada je Aleks ispalio Rosijev elektromagnetni top kroz nju. Holden je gledao u tišini kako se oblak gasa u koji se pretvorio brod pun muškaraca i žena širi i počinje da nestaje. On pokuša da oseti nešto od pobede u tome, ali mu je čitava stvar uglavnom izgledala apsurdno. Spora zona, kapije, čak i obični ljudski brodovi koji su ih doneli toliko daleko. Bila su to čuda. Vaseljena je bila puna misterija, lepote i prizora za strahopoštovanje, a oni su sa svim tim uspeli da urade samo ovo. Da se međusobno jure i ustanove ko brže poteže. Sve u sporoj zoni – Đambatista, njegov oblak jurišnih čamaca, stanica Medina, Rosinante – kao da je načas zastalo. Prenu ga zahtev za vezu od Bobi, i on ga prihvati. „Ovde dole smo bezbedni”, reče Bobi. Još je teško disala. „Neprijatelj se predao.” „Zarobili smo ih žive?” „Neke od njih”, reče Ejmos. „Đavolski su se borili, iako je bilo beznadežno” reče Bobi. „I mi smo izgubili nekoliko.” „Žao mi je”, reče Holden, i malo ga iznenadi što je primetio koliko je to zaista tačno. Ne samo nešto što se inače govori u takvim trenucima. „Kamo sreće da je moglo drugačije.” „Da, ser”, reče Bobi. „Nadziraću smeštaj zarobljenika u transportno sredstvo. Ali treba nešto da znaš.” „Da?” „Ovo ovde nisu pripadnici Slobodne mornarice. Ljudi koji su branili mrežu elektromagnetnih topova bili su Marsovci.” Holdenu je bio potreban trenutak da to svari. „Oni iz puča? Duarteovi ljudi?” „Ništa ne govore, ali pretpostavljam da je tako. Ovo bi moglo da

bude važno.” „Postaraj se da budu bezbedni i da se dobro ophode prema njima”, reče Holden. „Već to radim”, reče Bobi i prekinu vezu. Holden prebaci monitor na spoljne kamere i pomeri prikaz tako da može da vidi Đambatistu, tuđinsku stanicu, i – dovoljno daleko da izgleda kao jedva nešto više od metalnog opiljka, nevidljiva bez Rosijevog uveličavala – stanicu Medinu. On prekri usta šakom, uključi identifikacione markere svih desantnih skifova i sklepanih čamaca, vide kako prikaz nestaje pod oblakom bledozelenog teksta, isključi ih ponovo i zagleda se u prazninu. Oči su mu bile krmeljive. Kao da su sva nervoza i tenzija koje su narastale u njemu za vreme potiska prema prstenu sada pale. Pretvorile se u nešto drugo. „Dobro si?”, upita Naomi. „Razmišljao sam o Fredu”, reče. „Ovo? Ovo je on radio. Predvodio vojske. Zauzimao stanice. Ovako je on živeo.” „Iz ovoga se povukao”, reče Naomi. „Kad je odlučio da počne s pokušajima da ljude natera da razgovaraju umesto da pucaju jedni u druge, ovo je ostavio za sobom.” „Pa, da vidimo kako to ide”, reče on. Podesi kameru, osmotri sam sebe na ekranu i prođe prstima kroz kosu kako bi izgledala malo bolje. I dalje je bio iznuren. I dalje je bio umoran. Ali osećao se bolje. On podesi sistem na emitovanje. „Stanici Medina. Ovde Džejms Holden sa Rosinantea. Došli smo da preuzmemo upravu nad stanicom, sporom zonom i kapijama od Slobodne mornarice. Ako to baš želite, možemo neko vreme da vam gađamo odbrambene topove i torpedne sisteme sve dok ne prestanu da rade, i onda se iskrcamo iz svih ovih čamaca. Imamo mnogo naoružanih ljudi. Pretpostavljam da ih imate i vi. Mogli bismo još malo da se lepo ubijamo, ali zaista bih više voleo da ovo uradimo a da ne izgubimo više nikoga. Predajte se, položite oružje, i obećavan humani tretman za komandnu strukturu Slobodne mornarice i sve druge zatvorenike.” On pokuša da misli na nešto drugo. Nešto više. Na sveobuhvatni govor o tome kako su svi oni na kraju krajeva ista vrsta, kao i da mogu da stresu sa sebe težinu istorije ako se za to odluče. Mogli bi da se svi ujedine i stvore nešto novo, i bilo bi za to potrebno samo da tako postupe. Ali sve reči kojih je mogao da se seti zvučale su mu u mislima lažno i neuverljivo, pa je umesto toga prekinuo emitovanje i sačekao da

vidi šta će se dogoditi. Naomi skliznu iz ležaja za ubrzanja, odlebde do lifta i dole. Vrati se nekoliko trenutaka kasnije s mehurom čaja. Kliznu natrag u ležaj. Sačeka. Ako se ovo bude još neko vreme ovako nastavilo, Holden je znao da će morati da pokrene napad. Čamci nisu bili napravljeni za bilo šta teže od prelaska s jednog broda na drugi. Još malo pa će početi da gube vazduh i gorivo. Ali možda još koji minut... Odgovor stiže. Jasan radio-signal bez enkripcije, otvoren kao što je bio i njegov zahtev za predaju. Žena u uniformi Slobodne mornarice lebdela je u veoma poznatoj sobi. Religiozne slike na zidu iza nje bile su kao simboli iz sna o nasilju, krvi i gubitku koji se stalno vraćao. Samo što bi ovog puta moglo da bude drugačije. „Kapetane Holdene. Ja sam kapetanica Kristina Huang Semjuels iz Slobodne mornarice. Prihvatam vaše uslove predaje ukoliko garantujete bezbednost i humano ophođenje prema mojim ljudima. Zadržavamo pravo da snimimo i emitujemo vaše ukrcavanje kako bismo bili sigurni da će celo čovečanstvo posvedočiti vašem ponašanju. Činim ovo iz nužde i odanosti svom narodu. Slobodna mornarica je vojni instrument naroda Pojasa, i ja neću žrtvovati živote svojih ljudi niti neutralnih civila na stanici Medina kada od toga ne može biti nikakve koristi. Ali lično ću stati sad i zauvek protiv tiranije unutrašnjih planeta i njihove eksploatacije i sporog genocida mog naroda.” Salutirala je u kameru i poruka se okončala. Holden uzdahnu, pa ponovo započe sa emitovanjem. „To mi dobro zvuči”, reče. „Evo nas kod vas.” Prekinu emitovanje. „Ozbiljno?” doviknu Aleks odozgo. „’To mi dobro zvuči, evo nas kod vas’?” „Možda ja i nisam za ovaj posao”, doviknu Holden njemu. Glas iz brodskog komunikatora bio je Klarisin: „Ja baš mislim da je to bilo slatko.” Pad stanice Medina trajao je dvadeset sati od pristajanja prvih letelica ASP-a pa sve dok i poslednji operativac Slobodne mornarice nije bio zaključan u ćeliji. Medinin zatvor nije bio ni prineti dovoljno velik, pa je rezervisan za najviše zvaničnike – komandno osoblje, šefove odeljenja, oficire i agente obezbeđenja. Ostali – uglavnom tehničari i ljudi iz održavanja – morali su da borave u svojim prostorijama čija je vrata zaključao stanični sistem. Što je, na kraju, značilo – Holden. Nije mogao

da se odupre utisku da je upravo poslao hiljadu ljudi u njihove sobe da ozbiljno razmisle o onome što su uradili. On je postavio svoje komandno mesto u centralnoj kancelariji obezbeđenja u bubnju. Rotaciona gravitacija nije bila toliko jaka da smeta Naomi, a bilo je nečeg odmarajućeg u mogućnosti da se sruči u stolicu dok posmatraju vesti sa Zemlje. Bobi Drejper, sada vršilac dužnosti šefa obezbeđenja na Medini, podigla je noge na sto i stavila ruke iza glave, a on je nikad nije video toliko opuštenu otkad su se ona i Ejmos ponovo ukrcali na Rosi. Jedan rukav joj je bio podvrnut, i svetao plik od opekotine pružao joj se oko lakta kao prsten, u obliku zaptivke odela za vakuum. Nežno je to protrljala. Pomazila. Bilo je nečeg zastrašujuće postsnošajnog u njenoj reakciji na nasilje. Aleks i Ejmos su bili u susednoj prostoriji gde je Naomi češljala stanične dnevnike sa inženjerom iz ASP-a po imenu Koštaš, i raspravljala se oko nečeg u vezi sa jogurtom i crnim pasuljem. Samo Klarisa nije došla na stanicu, a Holden nije pitao zašto. Njegova sećanja na Grdosiju bila su dovoljno ružna. Njena nije mogao ni da zamisli. U vestima, Hag je izgledao kao izudarana, sepijom natopljena verzija sebe samog. Nebo iznad zgrade UN belelo se jarom, ali tamo nije bio mrak. A Avasarala je stajala bez podijuma. Njen svetlonarandžasti sari izgledao je kao pobednički barjak. „Oslobađanje Medine nije samo oslobađanje jedne stanice od nasilne tiranije”, reče ona, došavši do krešenda polusatnog govora. „Ono podrazumeva ponovno otvaranje puta za sve kolonije i sve svetove koje je Slobodna mornarica pokušala da zaključa. Ono znači ponovno povezivanje sa pokretačkom silom istorije, i dokaz je da duh čovečanstva nikada neće pognuti glavu pred strahom i surovošću. I da, pošto ste se svi toliko lepo vladali, odgovoriću na nekoliko pitanja. Takeši?” Ustade mršav novinar u sivom odelu, kao trska usred redova svog profesionalnog bratstva. „Sranje”, reče Aleks sa vrata. „Ima li još novinara na drugim mestima, ili ih je ona sve okupila oko sebe?” „Pst”, reče Bobi. „Madam generalna sekretarko, rekli ste da napad na Zemlju nije bio čin rata, već nasilni udar zločinačke zavere. Pošto ste sada došli do zarobljenika, kako će se prema njima postupati?” „Zaverenici će biti dovedeni na Lunu i tu će dobiti advokate”, reče Avasarala. „Sledeće pit...”

„Samo oni sa Medine? Ili i sa Palade i Evrope? Zar to neće opteretiti sudski sistem?”, bio je uporan muškarac u sivom. Avasaralin osmeh je bio slađan. „O, taj baja ga je dibidus najebao”, reče Bobi. „O da”, saglasi se Holden. „Biće potrebno neko vreme da se svima sudi”, reče Avasarala. „Ali za kašnjenje moram donekle da okrivim i samu Slobodnu mornaricu. Ako su već želeli brže suđenje, nisu smeli da unište toliko sudnica. Sledeće pitanje. Lindzi?” „Ne bi trebalo toliko ovo da muze”, reče Bobi dok je umesto muškarca u sivom ustajala neka plavuša i pitala za rekonstrukciju i ulogu ASP-a. „Vratiće joj se kao bumerang.” „Ovo je naša najveća nedvosmislena pobeda nad Inarosom”, reče Holden. „Sve ostalo je očistio do zakivaka i napustio. Ili nam prepustio da puzimo i razoružavamo ostavljene zamke. Čak i ono kod Titana izgleda da nas je koštalo jednako koliko nam je i donelo. Zemlji je potrebna pobeda. Dođavola, Marsu je potrebna pobeda. Drago mi je samo što je posredi ona u kojoj su se ljudi iz Pojasa takođe borili na našoj strani.” „Ali ako bude previše na tome insistirala, biće samo još gore kad ponovo budemo izgubili Medinu.” Holden pogleda u nju. „Zašto misliš da ćemo je izgubiti?” „Zato što sam morala da uništim, elektromagnetne topove”, reče Bobi. „Zadržavanje ovog mesta podrazumevalo je preuzimanje odbrana. Ali mi to nismo uradili. Mi smo odbrane uništili. Kad bismo mogli ovamo da dovučemo desetak brodova sa topovima kao Rosi ili možda par bojnih lađa Mase Donadžer, zadržali bismo je. Ali to znači da oni moraju da dođu ovamo, a moramo da pretpostavimo da Inaros ubacuje svaku ručnu bombu i metak viška u brodove koje ima kako bi doleteo ovamo i razvalio nas. I to ukoliko njegov zaštitnik s druge strane Lakonijine kapije već ne šalje brodove Mornarice Kongresne Republike Mars koje je on ukrao da nas počisti.” Čvor u Holdenovom stomaku koji je donekle popustio otkad je stupio na Medinu ponovo se zategao. „O”,reče on. „Tako dakle. Imamo li neki plan za tu eventualiju?” „Da se đavolski borimo i nadamo da će zlikovci provesti toliko vremena ubijajući nas da ne mogu da završe sa sopstvenom reorganizacijom pre nego što oni koje Avasarala i Ričardsova pošalju stignu ovamo.”

„Ah.” „Najebali smo istog trena kad sam uništila taj reaktor. To ne umanjuje suštinsku dostojanstvenost situacije. A ovo je dobro brdo.” „Šta?” Bobi pogleda u njega, iznenađena time što nije razumeo njen idiom. „Dobro brdo za pogibiju.”

Četrdeset sedmo poglavlje: Filip „I kako je bilo?”„ upita Filip, potrudivši se da zvuči nehajno. Zvala se Marta. Imala je široko lice sa mladežima raspršenim duž linije vilice kao da je nečim poprskana. Kosa joj je bila svetlija od kože. Među svim ljudima u klubu, ona je izgleda imala najviše strpljenja za novajliju. Kad su karaoke bile u toku, ponudila mu je mikrofon, premda ga on nije uzeo. Kad je klub postao krcat, dozvolila mu je da sedne ukraj njenog stola. Ne sa njom, ali ne i ne sa njom. Ona je odrasla na Kalistu, tu se i rodila. Radila je za jedno od skladišta i obavljala provere usklađenosti sa propisima. Oko godinu dana starija od njega. Bilo joj je šesnaest kada se to desilo. Ona skupi oči i zabaci glavu. „Kako je bilo za vreme napada? Što što?” „Pitam se”, reče on i slegnu ramenima. Klub je bio dovoljno mračan da ona verovatno nije videla kako on crveni. „Čuo sam za to kad sam stigao.” Marta odmahnu glavom, skrenu pogled. Neko munu Filipa u leđa na putu prema šanku. Pripremao se da se izvini – tragao za pravim rečima – kad je ona progovorila. „Bilo je to eine dana, da? Probudila sam se ujutro, isto isto. Spremila za školu. Mama je za doručak pripremila seckano meso sa povrćem i kafu. Samo eine dan, isti kao otra. Razgovarala sam s nekim drugaricama u zajedničkoj sobi, kad se sve zatreslo, da? Samo jednom. Samo malčice, ali svi su to osetili. Svi smo pitali jedni druge, i svi su to osetili. Onda uđe nastavnik skroz rapiutamine i kaže da moramo u skloništa od bombardovanja. Nešto se dešava preko à los Marsovom brodogradilištu. Mislila sam, eksplodirao reaktor. Ali znala sam da je gadno. Jedva smo stigli, kad eto ti sledeći, još gori. Mnogo gori.” „Ali svi pogoci bili su na Marsovom brodogradilištu”, reče Filip. „Ista stena”, reče Marta slegnuvši ramenima i nasmeja se. „Ne

možeš da šutneš pola lopte. Dakle, trešte sirene, svi plaču. A onda, kad su nas pustili da izađemo, prosto ga više nije bilo. Marsovo brodogradilište delenda, kao i pola našeg. Bilo je to prosto... no sé. Prosto je prvo bilo sve pre, a onda sve posle toga.” „Ali ti si prošla dobro”, reče Filip. Marta odmahnu glavom, tek malčice. „Mama mi je poginula”, reče sa lažnom lakoćom. „Njeno sklonište je puklo.” Filip oseti te reči u grudnjači. „Žao mi je.” „Rekli su da je bilo brzo. Da nije ni shvatila šta se dešava.” „Da”, reče Filip. Njegov ručni terminal zazvoni četvrti put u istom satu. „Siguran si da nećeš da se javiš na to?” reče Marta. „Devojka te baš žešće traži.” „Ne. U redu je”, reče on. A onda: „Ni ja nemam majku.” „Šta se desilo sa tvojom?” „Razišla se s mojim tatom kad sam bio mali. Tata mi je uvek govorio da me je krio zato što je ona luda. Ali ne znam. Prvi put sam je sreo pre nekoliko meseci, ali ponovo je otišla.” „Da li ti je izgledala luda?” „Da”, reče Filip. Onda: „Ne. Izgledala je kao da ne želi da bude tamo.” „Zajebano.” „Rekla mi je da jedino pravo koje imaš prema bilo kome u životu jeste pravo da odeš od njega.” Marta se zakašlja u smehu neverice. „Kakva to kučka može tako nešto da kaže svom detetu?” Vrata kluba bila su izgrađena kao vazdušna komora sa unutrašnjim i spoljnim vratima na dve strane kratkog hodnika, ali kako bi zaprečila sjaj zajedničkog spoljnog hodnika. Jarka pruga svetla, i nekoliko tela ocrtanih u siluete istovremeno otvori oboja vrata. Filip se zapita treba li devojci da kaže još toga. Mislio sam da gledam kako se ubija, samo što se ispostavilo da nije umrla. Samo me je ponovo ostavila. To je bilo tačno, ali ne bi tako izgledalo. O nekim stvarima se može razgovarati samo s ljudima koji su bili prisutni. Njegov ručni terminal ponovo zazvoni. Neko ga gurnu, snažno. Filipova stolica se nakrivi, i on ščepa ploču stola kako bi sprečio pad. Marta ciknu i ustade, povikavši pritom. „Šermane! Que sa?” Filip se polako okrenu. Čovek koji ga je gurnuo bio je njegovih godina, plus možda godinu ili dve. Tamnozeleni radni kombinezon sa logotipom transportne kompanije na rukavu. Brada mu je bila isturena.

Isprsio se, povukavši ruke unazad. Sve na njemu govorilo je o tome da traži kavgu, izuzev toga što nije udarao Filipa. „Que nammen?”, upita pridošlica. „Filip”, odgovori on. Bio je svestan mase pištolja u džepu, kao da ga ovaj doziva. Mirno, polako, on spusti šaku na dršku oružja. Marta se progura između njih, raširivši ruke. Vikala je kako je Berman – sigurno taj lik s isturenom bradom – sišao s uma. Kako je glup. Kako ona samo razgovara sa ćopam, a Berman je bolesno ljubomoran, i sjeban pritom. Berman nastavi da pomera glavu oko nje kako bi piljio u Filipa. Filip oseti ključanje sopstvenog besa, kao isparenja nad vatrom. Potegni pištolj, uperi ga taman toliko da coyo zna šta sledi, a onda bum, i trzaj u ručnom zglobu. On je Filip Inaros, ubica milijardi ljudi. Ubica Martine majke. „U redu je”, reče Filip dok je ustajao. „Nesporazum. Nema ljutiš, sa sa?” „Pinché govnaru, i bolje ti je da bežiš”, viknu Berman u Filipova leđa, a onda Marta poče još malo da se dere, i Berman da se dere na nju, a Filip se nađe u lažnoj vazdušnoj komori i izađe napolje u zajednički hodnik. Tamo je bilo svetlo. Miris alkoholnog pića i starog dima ostao je oko njega nekoliko sekundi pre nego što ga je odvukao blagi lahor aparata za recikliranje. Tresao se. Drhtao. Šake su ga bolele od potrebe da udari nešto ili nekoga. On poče da hoda ni sam ne znajući kuda, samo iz potrebe da se kreće. Neka se zver koja sada jurca njegovim krvotokom malo iznuri. Kalisto je promicao kraj njega. Bledi hodnici širi od većine stanica i brodova na kojima je bio, sa šarom saća na zakrivljenim zidovima koja ga je podsetila na fudbalsku loptu. Nizovi grejača nepravilno su kuckali dok su sijali sa tavanica i zračili u njegovo teme na isti način na koji se hladnoća meseca prikradala odozdo kroz podove. Ljudi su hodali ili vozili bicikle ili kolica. Upitao se koliko je njih izgubilo članove porodice u napadu na Kalisto. U priči o napadu koju je sam sebi ispreo, poginuli su samo prašinari. Vojnici čiji je posao bio da drže glavu Pojasa pod vodom sve dok se ovaj ne udavi. A u toj priči, njegov otac je bio vođa koji će ujediniti Pojas, povesti ga protiv svega što je smeralo da uništi njihovu budućnost i izbriše prošlost. I dalje mu je to trebalo. Čak i dok je sumnjao, verovao je. Kao da se sve u njegovom privatnom svetu udvostručilo. Jedan Kalisto koji je bio meta njegovog pohoda. Njegova kritična pobeda koja je dovela do bombardovanja Zemlje i slobode Pojasa. Drugi Kalisto kojim je on sada

koračao, gde su obični ljudi izgubili svoje majke i decu, muževe i prijatelje u katastrofi. Ta dva mesta bila su toliko različita da nisu bila ni u kakvoj međusobnoj vezi. Kao dva broda sa istim imenom, ali različitim rasporedom prostorija i poslovima. A sada je imao i dva oca. Jednog koji je predvodio borbu protiv unutrašnjih i koga je Filip voleo onako kako biljke vole svetlost, i drugog koji se migoljio iz svega što bi krenulo po zlu, i krivio svakoga osim sebe samog. Slobodna mornarica, ta prva stvarna nada koju je Pojas ikada imao, i Slobodna mornarica koja se raspadala. Menjala generale i lidere brže nego filtere za vazduh. One nisu mogle obe da postoje, a on nije bio u stanju da se odrekne nijedne verzije. Njegov ručni terminal ponovo zazvoni. On ga uze iz džepa. Zahtev za uspostavljanje veze od Karala i Pele. Dvanaesti po redu. Filip prihvati. „Filipito!”, reče Karal. „Gde si ti kog đavola, coyo?” Bio je na komandnoj palubi i imao uniformu na sebi. Čak mu je i okovratnik bio zakopčan, što se obično nije dešavalo. Mada, nije zahvaljujući tome izgledao kao pripadnik vojske. Izgledao je kao on, samo u kostimu. „Tu okolo.” „Tu okolo”, reče Karal i zavrti glavom. „Moraš da se vratiš na brod. Moraš da dođeš smesta.” „Što što?” Karal se nagnu bliže ekranu kao da će mu šapnuti neku tajnu. „Procurile su analize borbe à Medine, da? Elektromagnetni topovi su onesposobljeni. Medinu čuva samo jedan brod. Jedan, i to...” „Rosinante”, reče Filip. „Sí no? Marko sada krpi svaki brod sa više od pola korita. Ima da ponovo zauzmemo Medinu kao da gasimo vatru.” „Da”, reče Filip. „Uzimamo sveži sok. Punimo reaktivnu masu. I onda krećemo. Sa ostatkom mornarice se sastajemo usput, ali tvoj otac? Nikad ga nisam video ovako...” Začu se glas iz ručnog terminala, naglo skrenuvši Karalovu pažnju sa njega. „Pronašao si ga?” „Que no?”, reče Karal, ali ne njemu. Slika poskoči, prebačena s jedne kamere na drugu. Prazan ležaj za ubrzanja s nejasnom senkom duž jedne ivice. Senka pade natrag, poprimi rezoluciju, pretvori se u njegovog oca. Filip se pripremi za pogrde, prezir. Za svu onu snishodljivost koju je trpeo. Kaži kao muško.

Reci ’Zajebao sam stvar.’ Želudac mu se stegnu. Marko ga pogleda ozareno, sa sjajem u očima. „Jesi li čuo? Da li ti je Karal rekao?” „Za Medinu, i za brod koji je tamo.” Iz nekog neobjašnjivog razloga, nije želeo da naglas izgovori ime Rosinante. Slutio je da bi to bilo prizivanje nesreće. „Kucnuo je naš čas, Filipito. Sve se savršeno sklopilo. Grizli smo ih i grizli i grizli i bežali u mrak sve dok oni nisu poludeli. Previše su se udaljili od svojih odbrana, i sad možemo da ih spljeskamo kao čekić.” Oni. Nije mislio na Zemlju i Mars. Nije mislio na vlade unutrašnjih planeta. Bez obzira zna li on to ili ne, Filip je bio siguran – kao nikad u životu – da su Džejms Holden i Naomi Nagata bili oni. „To je, znači, dobro”, reče on. „Dobro?”, huknu njegov otac. „To je to. To je prilika koju smo čekali. Tako ćemo ih slomiti. Sve one polulojalne pizde u ASP-u koje su igrale kako Fred Džonson svira? Pa, Ostmanova i Voker – svi oni. Svi su se oni slizali sa Holdenom, a mi čelno im ga oduzeti baš kao što smo ubili Džonsona. Kaznićemo ih za nelojalnost.” Filip oseti malo uzbuđenja. Zamisao o pobedi – zvučnoj, trijumfalnoj i konačnoj – bila je opojna. Očeva radost ga je ponela, sa obećanjem da će sprati sav njegov bes i sve njegove sumnje. Ali bio je tu još jedan Filip, manji i nepodložniji osećanjima, koji je posmatrao nadimanje entuzijazma sa gađenjem. Sada je plan bio da se Naomi i njen ljubavnik namame do Medine i tamo poginu. Ali ne samo to, takav je plan bio oduvek. Ubili su Freda Džonsona jer je to bilo sastavni deo tog plana. I Cereru su zbog toga napustili. Masovni i koordinisani napadi konsolidovane flote pokazali su da su oni naseli na briljantnu strategiju njegovog oca da ih tamo domami. A ako ne uspe, ako nešto krene po zlu, i to je oduvek bilo deo plana. Novi generali njegovog oca biće promenjeni, i sa svakom čistkom sve bolji. A kad sve ode u tri lepe toliko da se više ne može prikazati kao pobeda, krivica će pasti na nekog drugog. Možda na Filipa. „Najjači potisak kojem ćemo se ikada podvrgnuti, ali vredeće”, govorio je Marko. „Doneće nagrade veće od svega pre toga. Samo što nema vremena za gubljenje. Lansiramo za sat vremena. Sve posade. Sve brodove, svakoga. Istopićemo jebeni prsten kočionim potiskom i Holdena spržiti u prah i pepeo.” Marko pljesnu rukama, oduševljen time. Filip se osmehnu i klimnu.

„Čim ukrcamo zalihe”, reče Marko, sada za stepen trezvenije, „odosmo. Vrati se na brod za pola sata, da?” „U redu”, reče Filip. Marko pogleda sa ekrana u njegove oči. Izraz lica mu je bio mek. Neka vrsta senzualnog zadovoljstva koje se nije moglo razlikovati od ljubavi. „Biće ovo veličanstveno”, reče njegov otac. „Pamtiće ovo zauvek.” A onda, kao glumac koji je odigrao svoju ulogu do kraja, Marko prekinu vezu. Podizanje pogleda sa ručnog terminala bilo je kao buđenje iz sna. Upravo je bio negde drugde, s nekim. A sada je ponovo bio tu, u ovom hodniku. Ako se okrene, moći će da se vrati u klub u kojem je već bio. Činilo mu se neobičnim, a nije sasvim umeo da objasni kako, da veličanstveni borbeni plan njegovog oca i zajednički hodnik brodogradilišta Kalisto postoje u istoj vaseljeni. Možda zato što, u izvesnom smislu, i nisu postojali. Dokovi nisu bili daleko. Bila je tu stanica metroa koji bi mogao tamo da ga odveze za pet minuta, ali pola sata je bilo više nego što mu je trebalo da pređe tu udaljenost peške. On vrati ručni terminal u džep, gde ovaj lupnu o njegov pištolj, pa nastavi gotovo nečujno da kucka sa svakim korakom. Prelazak iz stambenih hodnika na dokove označavalo je hiljadu malih signala. Tu nije bilo tinejdžerki, a među ljudima koji su prolazili raskrsnicama bilo je više onih u radnim kombinezonima, sa opasačima za alat. Vazduh je mirisao drugačije. Čak i ako su koristili iste filtere, dokovi su uvek mirisali na zavarivanje, sintetičko ulje i hladnoću. Još je imao dvadeset minuta. Prelazna zona između vojnog i civilnog brodogradilišta bila je u obliku ogromnog slova Y. Tamo gde su se staze susretale, neko u stanici je odlučio da je pametno postaviti statuu nečega nalik na širokog, apstraktnog Minotaura od glačanog čelika. Direktno iznad tog čudnog umetničkog dela, na ekranu su bila navedena sidrišta i brodovi na svakom od njih. S vojne strane, bilo je sedam brodova Slobodne mornarice, Zemljin teretnjak koji su zarobili kad su zauzeli stanicu, i tri prazna sidrišta. Gledao je u reč PELA koliko je potrajalo nekoliko udisaja i izdisaja kao da je posredi jednako vredno umetničko delo koliko i neprijatni čovek-bik ispod nje. Na civilnoj strani, desetak brodova. Kopači, rudari, teretnjaci. Brod za hitnu medicinsku pomoć. Mislio je da će takvih biti više s obzirom na to da je rat u toku.

Uza zid, drugi ekran je pokazivao devizne kurseve za pedeset ili šezdeset vrsta valuta – korporativnih, vladinih, kooperativnih, zasnovanih na berzanskim kotacijama. Mali sivi pacov protrča po podu ispod ekrana i uvuče se u rupu koju Filip tamo nije ni primetio kao da pada u senku. Ručni terminal mu zazvoni, ali on ne obrati pažnju na njega. Dokovi su bili, eto, tu. Malo niz hodnik prema civilnim dokovima nalazila se čekaonica sa šest redova neudobnih keramičkih stolica okrenutih jedne prema drugima i svetlonarandžastim aparatom za recikliranje na kraju svakog drugog reda. Neki starac u mantilu od lažne kože i masnim pantalonama prazno je zurio prema Filipu, video ga iako ga nije zaista video. Red prljavih kioska bio je usečen u jedan zid. Štand sa rezancima. Javni terminal. Dve sindikalne kancelarije. Posrednici u zapošljavanju i pronalaženju stana. Filip ih sve pogleda jednako odsutno kao što je pogledao i prikaze sidrišta. Njegov ručni terminal zazvoni ponovo. On ga uze i ne pogleda ga, prebaci u drugu ruku, pa izvuče pištolj. Starčev pogled je sada bio manje prazan. Posmatrao je kako Filip prilazi i ubacuje najpre pištolj, a zatim i ručni terminal u aparat za recikliranje. Filip klimnu starcu, i posle jednog dugog trenutka, starac mu odgovori na isti način. Kiosk posrednika u zapošljavanju imao je na rubu pulta svetle tragove habanja, utisnute u metal milionima umornih laktova. U blindiranom staklu je bilo jamica, sićušnih poput zvezda. Seda kosa žene iza stakla bila je kratko ošišana električnim makazama gotovo do same kože glave. To mesto je neodređeno zaudaralo na pišaćku. Filip priđe pultu i nasloni laktove na ivicu. „Treba mi posao”, reče kao da to izgovara neko drugi. Sedokosa načas podiže oči prema njemu, a onda ih ponovo spusti. „Šta umeš da radiš?” „Održavanje eko-sistema. Mašinske poslove.” „Oboje ili samo jedno od ta dva?” „Šta god. Prosto mi treba posao.” Pult se upali. Virtuelna tastatura i formular. On pogleda u to i snuždi se. „Unesi broj radne knjižice”, reče sedokosa. „Nemam radnu knjižicu.” Treptaj njenih očiju ovog puta je bio duži. „Potvrda sindikata?” „Nisam član sindikata.” „Nemaš knjižicu, niti potvrdu. Sjeban si, mali.” Još je bilo vremena. Mogao je da potrči. Mogao je da stigne na Pelu

pre njenog polaska. Otac bi ga sačekao. Poleteli bi pod potiskom prema Medini. Preuzeli bi natrag Pojas za ljude iz Pojasa, i bilo bi to veličanstveno. Srce mu se zahukta, ali on spusti šake na ivicu pulta. Stisnu kao da želi da se zadrži na tom mestu. „Molim vas. Samo mi je potreban posao.” „Ja radim čisto, mali.” „Molim vas.” Nije dizala pogled. On se nije pomerao. Desni kraj njenih usta trže se kao nešto nezavisno od ostatka njenog lica. Pult trepnu i pojavi se kraći formular. PRÉNOM. NOM DE FAMILIE. RÉSIDENCE. ÂGE. COORDONNÉES. „Videću šta mogu da uradim”, reče ona, ne dižući pogled. On spusti prst na COORDONNÉES. „Nemam ručni terminal.” „Možeš da se vratiš sutra”, reče ona kao da je to bio sasvim uobičajen problem. PRÉNOM: FILIP NOM DE FAMILIE: „Jesi li dobro, mali?” Oštar pogled prikovan za njega. On klimnu. NOM DE FAMILIE: NAGATA

Četrdeset osmo poglavlje: Pa Svetlost sunca bila je dovoljno jaka da jaru boje mandarine pretvori u podnevni suton. Jarka mrlja je pokazivala gde se ono nalazi. Saturn je visio negde s druge strane atmosfere Titana, zajedno sa otpacima u koje se pretvorilo stotinu ili više brodova. Mičio je pamtila trenutak u haosu bitke kada je na ekranu ugledala Saturn. Izgledao je toliko blizu da je mogla da razazna kompleksnost prstenova. Upamtila je to, ali možda se uopšte nije ni dogodilo. Njeno sećanje na nasilje bilo je tek mestimično. Odmaralište je bilo neverovatno. Kupola se dizala pedeset metara iznad tla, u zamahu titanijuma i ojačanog stakla sa bršljanom koji se spuštao poput visećih vrtova. Terase su se dizale u krivuljama, projektovane tako da se sa njih vide prizori bezličnog, magličastog neba od kojih zastaje dah. Zebe su tu i tamo strelovito proletale, treptaji boje, veštačke i strane u okruženju meseca koliko i ona. Koliko i svi oni. Sa mesta na kojem je sedela, Mičio je mogla da vidi dole bazene za plivanje i dvorišta od lažnih opeka i papratnica. Skloništa za hitne slučajeve od sjajne folije bila su podignuta kraj luksuznih vodom snabdevenih šankova. Ranjenici su spavali na sofama i ligeštulima zato što su bolnički kreveti bili puni. Odmarališta pod kupolama bila su sagrađena pre više decenija za bogataše sa Zemlje i Marsa. Mesto za predvodnike finansija i industrije koji su mogli da se odmaraju dok rade na gradnji naseobina na Saturnovim mesecima i tegljenju leda iz njegovih prstenova. Egzotično mesto za turiste koji su mogli da dođu i prave se da su doživeli život na drugim planetama bez potrebe da ga zaista i dožive. Otad pa nadalje su dobro poslovali, ne samo sa unutrašnjima. Za stanovnike Pojasa, odmarališta su bila onoliko blizu doživljaja života na Zemlji koliko su ikada mogli da postignu. Otvoreni vazduh. Stvarna, slobodna atmosfera koja se mogla gledati, ako već ne i udisati. Hrana i

piće uvezeni sa Zemlje i Marsa. Tako je to postala neka vrsta tačke na pola puta – utočište za Zemljane u spoljnim planetama i verzija Zemlje u kojoj su stanovnici Pojasa mogli da uživaju. Pitala se da li bi jednom Zemljaninu ovo izgledalo jednako malo nalik na Zemlju koliko je njoj izgledalo malo nalik na Pojas. Možda im je tu zapravo bio zajednički samo nedostatak autentičnosti. Ona nikada ranije nije bila tu, i ako bude po njenom, nikada se neće ni vratiti. Na terasi iza nje začuše se koraci. Ona se okrenu, trže, a onda nastavi da se okreće uprkos bolu. Opekotine na njenim leđima sada su je samo svrbele dok je bila nepomična. Plašila se, uprkos svemu što su lekari govorili, da će ožiljci zarasti, i da će ona izgubiti sposobnost kretanja ako ne nastavi da rasteže rane. Nađin osmeh je bio umoran, ali stvaran. Nosila je sveže zavoje i belu tubu kreme u jednoj ruci i ručni terminal u drugoj. Mičio iskrivi lice, a onda se žalosno nasmeja. „Zar je opet došlo to vreme?”, upita. „Eto”, reče Nađa, „eto nama radosti. Mada, donela sam ti nešto da ti skrene misli.” „Nešto dobro?” „Ne”, reče Nađa i sede iza nje. „Ona Zemljanka opet hoće da razgovara s tobom.” Mičio strese sa sebe papirnu bolničku spavaćicu i nagnu se napred. Nađa joj dade ručni terminal i poče da pregleda ivice lažne kože koja joj je prekrivala rane. Nervi koji su joj dopuštali da oseti laki dodir bili su prigušeni živim zavojem. Oni koji su izveštavali o bolu bili su strašno osetljivi. Kao da je istovremeno odrvenela i deru je naživo. Mičio stisnu zube. Sačeka. Kada je opisala ceo krug – preko njenih leđa i niz levi bok i mišicu – Nađa uzdahnu. „Izgleda dobro?” reče Mičio. „Izgleda grozno, ali dobro zarasta. Svuda rastu nove ćelije.” „Pa” reče Mičio. „Bolje išta nego ništa.” Nađa se oglasi tihim zvukom iz dubine grla, ni saglašavanjem, ni protivljenjem. Mičio začu tih prasak kada Nađa otvori tubu medicinskog losiona. Mičio uze ručni terminal, otvori spisak poruka. Nova poruka sa Zemlje čekala je na nju, označena kao kritična. Krisdžen Avasarala. Vođa Zemlje, i najveći neprijatelj koga je Mičio Pa ikad imala. A opet, evo gde su sada. „Nismo ovo uradili kako treba”, reče ona.

„Šta to?”, upita Nađa. Mičio podiže ručni terminal kako bi Nađa mogla da vidi. „Sarađujemo sa ljudima protiv kojih smo se nekada borili.” „I kasnije ćemo se ponovo boriti protiv njih”, reče Nađa, kao da obećava slatkiš detetu, ali tek pošto pojede svoju stvarnu hranu. „Jesi li spremna?” Mičio klimnu, i Nađa razmaza prvu količinu melema nakupljenu na prstu. Bol je bio žestok, kao da ponovo gori. Ona pusti poruku, pokuša da se usredsredi na nju. Pojavi se starica za stolom. Nije to bilo prvi put da Mičio dobija poruku direktno od nje ili od nove premijerke Marsa, ali češće su je zvali generali ili funkcioneri. Samo su tobože uključivali Mičio kad su zahtevali nešto veliko. Zato je imala jak utisak da je najnevažnija osoba za njihovim stolom. „Kapetanice Pa” reče Avasarala, i ako je u njenim rečima i bilo prizvuka prezira, to se samo moglo očekivati. Nađa pređe niže na njena leđa i novi bol buknu taman kada je prvi nalet počeo da bledi. „Situacija na Medini je piši kući propalo. Holden i snage ASP-a uspeli su da zauzmu stanicu, ali su pritom našli za shodno da unište odbranu elektromagnetnim topovima. Što ih ostavlja nebranjene. Slobodna mornarica je poslala, kako se čini, svaki funkcionalni brod koji im je preostao – ukupno njih petnaest – pod jakim potiskom prema kapiji. Dobro je to što se Inaros praktično povukao iz svake luke i baze u sistemu. Loše je, naravno, to što će povratiti Medinu, opet uspostaviti linije snabdevanja sa Lakonijom, i biti na hranjivoj poziciji. Naravno, osim ako ne pronađemo način da ga sprečimo.” Avasarala udahnu duboko, spusti pogled, i kada ga je ponovo podigla, nešto je bilo drugačije na njenom licu. Izgledala je umornije? Starije? Odlučnije? „Veoma, veoma mi je žao zbog gubitaka koje ste pretrpeli. Znam kako vam je. I ja sam u ovom ratu ostala bez bračnog saputnika. Ne mogu da zamislim koliko je užasno izgubiti dva. Ne bih ovo tražila da nije kritično, ali ako imate brodova ili uticaja u frakcijama koje mogu da nam pomognu da zaustavimo ili usporimo Inarosa pre nego što dođe do kapije, sada nam je potrebna vaša pomoć. Ne mogu da ponudim ništa što bi nadoknadilo žrtve koje ste već podneli, ali nadam se da ćete preći ovu poslednju deonicu zajedno sa mnom. I da možemo ovo zajedno da okončamo. Molim da mi se javite čim budete mogli. Slobodna mornarica već leti pod potiskom.”

Poruka se okončala, a terminal se vratio spisku. Nađa pređe na njen bok i Mičio se trže. „Još malo”, reče Nađa. „Ovo je drugi put da naši neprijatelji traže od mene da umesto njih izvlačim kestenje iz vatre.” „Možemo li mi to da ponovimo?” „Prošli put smo uspeli samo da se opečemo kad smo pokušali.” Znala je dok je odlazila tamo da će možda morati da plati cenu za to što je ostavila Panšin za sobom. Titan je bio najveći Saturnov mesec. Slobodna mornarica je tamo bila najgušće grupisana mimo Jupiterovog sistema, i odatle pretila Enkeladu, Rei, Japetu, Tetidi. Lovcima na led u prstenovima. Kontrolisala je prostor iako ga nije zauzimala. Konot i Serio Mal doleteli su prema smeru rotacije, izdigavši se u petlji iz ekliptike kako bi se sručili na brodove Slobodne mornarice iz neočekivanog ugla. Potisak nije bio onako jak kao što se Mičio nadala. Nije bilo prilike da se pridoda reaktivna masa, i ona je osećala mučni strah da će na kraju izgubiti bitku kod Titana i neće moći da se povuku. Tamo je bilo stacionirano petnaest brodova Slobodne mornarice. U najvećem delu njenog života, to ne bi bio naročito veliki broj, ali posle toliko ratovanja i toliko ljudi koji su uzeli svoje brodove i provezli ih kroz prstenove u nove sisteme, bio je vredan poštovanja. Bilo je to više od devet sa koliko ih je konsolidovana flota napala. Ali opet, svrha napada nije ni bila da pobede. Svrha je bila da skrenu Markovu pažnju sa dva broda koja su se šunjala prema Medini. Mornarica Kongresne Republike Mars bila je na čelu tokom bitke, napala rano i pokušala da izvuče brodove Slobodne mornarice sa položaja u nadi da će njihov napad sa boka doći neočekivano. Sećala se da je Oksana držala taktički prikaz. Petnaest neprijatelja, devet saveznika. Oksana se našalila na račun toga što je svaki brod koji je učestvovao u toj borbi verovatno bio sagrađen u istom brodogradilištu. Evans se nasmejao, a onda uozbiljio i rekao da ih farbaju nišanskim laserima. Posle toga, njeno pamćenje je bilo manje pouzdano. Pregledala je dnevnike. Stvari se nisu okrenule protiv nje toliko rano, ali udar je, kad je došao, bio kao hitac iz sačmarice u njen život. Napravio je veliku rupu, ali zalutala zrna su putovala napred-nazad kroz vreme i ostavljala manje rupe u njenom doživljaju. Sećala se da je dala naređenje za povlačenje, a Džosep je rekao da su izgubili jezgro, ali nije se sećala

samog udara koji ju je nagnao da se odluči za bekstvo. Sećala se mirisa izgaranja njene odeće i kose. Ali dugi, strašni trenuci između identifikacije torpeda koji je Konotu polomio kičmu i samog udara iščezli su. Ono što je znala zahvaljujući podacima iz brodskih dnevnika bilo je da su Serio Mal i Konot zapucali u srce formacije Slobodne mornarice, privukavši neprijateljsku vatru i razišavši se tako da otvore koridore i slepa mesta na kojima neprijateljski odbrambeni topovi nisu podržavali jedni druge. Marsovski brodovi, koji su bili bliži, ispalili su ogroman baraž torpeda kojim su uspeli da onesposobe dva broda Slobodne mornarice. Nije znala da li je onaj koji je razvalio njen pogon došao od Slobodne mornarice ili je zalutao iz MKRM, tek neprijateljski torpedo je uspeo da se provuče kroz njihove odbrane i raznese sate njene svesti. Mičio je imala snažan utisak da je tu bio neki plećat muškarac obrijane glave i tamne kože koji joj je govorio da će zaustaviti bol, ali da ona mora da ostavi nož. Nije mogla da ustanovi kada se to dogodilo. Živo se prisećala buđenja u bolničkoj sobi, a onda ponovnog buđenja tamo bez ikakvog osećaja da je u međuvremenu spavala. Početak onoga što je definisala kao „posle” bio je kad je došla sebi i videla kako Bertold sedi na ivici njenog kreveta, masira joj stopala i u pola glasa pevuši neku tihu žalopojku. Pitala je najpre za Lori, zbog čega je kasnije pomislila kako je znala da nešto nije u redu s njom. Bertold je rekao da je Lora povređena. Da se nalazi u medicinski izazvanoj komi. Morali su da joj regenerišu deo jetre i jednog bubrega, ali Lora je bila žena kraljice gusara i lekari su obećali da će biti dobro, kada prođe dovoljno vremena. Onda joj je rekao za Evansa i Oksanu, pa su plakali zajedno sve dok nije zaspala. Odaje koje su dodelili ovoj novoj, manjoj verziji njene porodice bile su divne. Tri spavaće sobe sa širokim, mekim krevetima dovoljno nalik na ležajeve za ubrzanja da budu udobni i dovoljno drugačiji da im izgledaju kao luksuz. Stanica za hranu sa užim izborom nego na Konotu i sjajnije hromirana. Ono što je odmaralište nazivalo „jamom za razgovore” nalik na dugi, zakrivljeni kauč ukopan u pod. Svetlarnici otvoreni prema kupoli, tako da se razmeću prirodnim svetlom. Kada za izležavanje dovoljno velika za dvoje. Bertold, Nađa i Džosep jedini su mogli da je dele sa njom. Sve je tamo izgledalo istovremeno preveliko i

premalo. Sačekala je da melem dobro natopi njenu novu, veštačku kožu, a onda obukla ono što je nazivala svojom „kapetanskom uniformom”. Zapravo, samo svečana košulja i jakna donekle vojničkog kroja. Navukla je pantalone i čizme, premda se one neće videti u poruci koju bude poslala natrag. U glavi joj se još mutilo od lekova protiv bolova, i nije sasvim razumela zašto joj se toliko važnim čini da poruka bude zvanična, sve dok nije sela, postavila sebe u kadar i započela sa snimanjem. Izgledalo joj je važno zato što se radilo o predaji. „Madam generalna sekretarko, veoma mi je žao što kažem da nemam ništa čime bih mogla da pomognem. Brodovi kojima sam komandovala su uništeni, oštećeni ili razbacani toliko daleko od kapije prstena da ne bi mogli da sustignu Pela a da svi na njima ne stradaju pre toga.” Ta njena verzija na ekranu izgledala je umorno. Bertold joj je skratio kosu tako da se mesta na kojima je izgorela nisu isticala. Nije joj se dopadalo kako izgleda. Preplavi je talas tuge, onako kako se to sada često dešavalo. Kako će nastaviti da se dešava sve do kraja njenog života. „Hvala vam za ljubazne reči povodom naših gubitaka. Oni su znali kakvi su rizici kada smo počeli ovim da se bavimo. Bili su spremni da umru za Pojas. Volela bih da nisu. Volela bih da su oni ovde sa mnom. Volela bih da sam mogla da učinim više.” Nije više imala šta da kaže, pa je poslala poruku. Onda, kao da čačka zagađenu ranu, podigla je taktički izveštaj. Ceo sistem je ležao pred njom. Panšin je još bio živ, kao i šačica drugih. Transporti kod Evgenije. I tamo, sa vektorom iscrtanim iz Jupiterovog sistema prema prstenu, Pela. Ostaci Slobodne mornarice. Dve druge manje tačke bile su na putu presecanja, ali kada je proverila procenu njihovog kursa, bilo je jasno da su svi tamo na istom zadatku. Marko i njemu odani pokuljaće kroz kapiju zajedno. Nezaustavljiva sila. Da su odbrane sa elektromagnetnim topovima još bile funkcionalne, opet bi došlo do paklene bitke. Bez njih, biće to pokolj. Onda, stanicu po stanicu, brod po brod, prošla je kroz ceo sistem. Bilo je to isto kao i mreža koju je iscrtala masnom olovkom u nekom drugom životu, na brodu koji je sada bio pretvoren u staro gvožđe i loše uspomene. Sve one stvari koje su ljudima bile potrebne. Filteri. Zalihe za hidroponike. Zubi aparata za recikliranje. Centrifuge za