Pepeo Vavilona - James S. A. Corey

iz Pojasa mogao da organizuje prostor tako da služi i za jedno i za drugo. Oksana i Lora su sedele na podu, i harfe su im se gotovo dodirivale dok su svirale neku staru keltsku melodiju. Zahvaljujući Oksaninom bledilu i Lorinoj tamnoj puti izgledale su kao u nekoj bajci. Džosep se izvalio na jedan od ležajeva a ručni terminal mu je bio podešen na neki tekst, pa je čitao i njihao nogom uz muziku. Evans je sedeo kraj njega i trudio se da ne izgleda nervozno. Nađa, nalik na ko zna koju po redu čukun-čukun-čukununuku Markovog avganistanskog vojnika, stajala je iza jednog od ostalih ležajeva i blago masirala Bertoldu proređenu crnu kosu. Mičio sede na ležaj koji su ostavili za nju i sasluša melodiju dok nije došla do kraja u seriji dvoznačnih četvrtina i petina. Spustiše instrumente i ručni terminal. Bertold otvori zdravo oko. „Hvala vam što ste došli”, reče Mičio. „Uvek”, reče Lora. „Samo da pitam”, reče Džosep. „Jesi li sada naša kapetanica ili naša žena?” „Vaša žena. Mislim... Mislim da...” A onda je zaplakala. Nagnula se napred, pokrivši rukama oči. Čvrsto stegnuti čvor nalik na majmunsku pesnicu u koji joj se pretvorilo srce zaprečio joj je grlo. Pokušala je da ga ukloni s puta iskašljavanjem, ali zazvučalo je to kao jecaj. Lorina šaka dodirnu joj stopalo, A onda joj Bertold prebaci ruku preko leđa i privi je uz sebe. Čula je kako Oksana mrmlja: „U redu je, mila. U redu je”, naizgled sa druge strane sveta. Bilo je to previše. Sve je to bilo previše. „Uradila sam to”, uspe Mičio konačno da kaže. „Ponovo sam to uradila. Podvrgnula sam nas Markovoj kontroli, a on je... On je novi Ešford. On je novi Fred jebeni Džonson. Toliko sam se trudila da to ne ponovim, a ipak jesam. I sve sam vas povela sa sobom. I toliko mi je... toliko mi je žao.” Njena porodica se nežno okupi oko nje, tako da su je svi dodirivali, šakom ili mišicom. Nudili joj utehu. Govorili joj bez reči da su tu. Evans je plakao s njom, mada nije znao zbog čega. Suze su neko vreme tekle još gore. A onda su postale bolje. Jasnije. Najgore je prošlo. I kada je ponovo došla sebi, Džosep je progovorio. „Ispričaj nam to. Tako će imati manje snage.” „On napušta Cereru. Izvlači kompletnu Slobodnu mornaricu i prepušta ljude unutrašnjima. Kolonijalni brodovi koje smo zarobili? On

hoće da oni lete bez signala izvan ekliptike kao skladišta umesto da isporučuju zalihe.” „Ah”, reče Nađa. „Dobričina jedna, zar ne?” „Teško je menjati se”, reče Džosep. „Govori sebi dovoljno dugo da si ratnik i počećeš da veruješ u to. Onda ti mir liči na smrt. Poništenje tebe same.” „To ti je malčice apstraktno, dušo”, reče Nađa. Džosep razrogačeno trepnu u nju, a onda se žalosno osmehnu. „Konkretnije. U pravu si. Uvek jesi.” „Toliko mi je žao”, reče Mičio. „Ponovo sam pogrešila. Poverovala nekome. Prepustila se njegovoj komandi, i... glupa sam. Prosto sam glupa.” „Svi smo se saglasili”, reče Oksana mršteći se. „Svi smo verovali.” „Vi ste verovali zato što sam ja to od vas tražila”, reče Mičio. „Za ovo sam ja kriva.” „Dobro de”, reče Lora, „Miči? Kako ono glasi čarobna reč?” Mičio se nasmeja preko volje. Bio je to stari vic. Deo onoga zbog čega je njena porodica bila porodica. „Čarobna reč je ups”, reče ona. A onda trenutak kasnije: „Ups.” Bertold načas glasno izduva nos i obrisa i poslednje suze iz očiju. „U redu. I šta ćemo sad?” „Ne možemo nastaviti da radimo za skota”, reče Oksana. Nađa klimnu šakom. „A ne možemo ni da ostanemo ovde i čekamo Zemljane.” Zajedno, i nesvesno, svi pogledaše u nju. U Mičio, njihovu ženu. Ali isto tako i u njihovu kapetanicu. Ona udahnu dugo, drhtavo. „Ono što od nas traži? Da okupimo kolonizatorske brodove i raspodelimo hranu i namirnice stanovnicima Pojasa kojima su potrebni? To i dalje treba da se uradi. A mi i dalje imamo bojni brod pomoću kojeg to možemo da izvedemo. Možda još neki brodovi gledaju na stvari kao i mi. Dakle, ili ćemo se držati misije, ili ćemo pokušati da pronađemo neko mirno mesto i uklonimo se iz vidokruga pre nego što Inaros shvati da smo zbrisali.” Njena porodica je ćutala naizgled dugo, premda to od početka do kraja nije potrajalo duže od nekoliko udisaja. Bertold se počeša po bolesnom oku. Nađa i Oksana se zgledaše kao da su nešto naumile, Lora pročisti grlo. „Ako smo mali, ne znači i da smo bezbedni. Ne sada.” „Vrai”, reče Bertold. „Ja sam za to da uradimo ono što smo rekli da

ćemo da uradimo, i da zajebemo ostalo. Već smo ranije menjali strane i nismo zbog toga stradali.” „Jesmo li?”, reče Džosep. „Zar bismo sada promenili stranu?” „Da”, reče Evans. „Promenili bismo je.” Džosep se okrenu da pogleda Mičio pravo u oči. Duhovitost i ljubav na njegovom licu bile su kao toplota koja zrači iz grejača. „I ranije smo se borili protiv tlačitelja. To činimo i sada. Onomad smo sledili tvoje srce. Sledimo ga i sada. Ako se menja situacija, to ne znači da se menjaš i ti.” „Baš lepo od tebe”, reče Mičio i uze ga za ruku. „Mada, apstraktno”, reče Nađa i u njenom glasu takođe se začu prizvuk ljubavi. „Sve što si uradila”, reče Džosep, „svaka greška, svaki gubitak, svaki ožiljak. To te je dovelo ovamo, tako da čim vidiš Velikog Njega Lično onakvog kakav jeste, budeš spremna da delaš. Čak i da ne budeš sposobna da ne delaš. Sve je tada bilo samo priprema, za sada.” „Kenjaš kao foka”, reče Mičio. „Ali hvala ti.” „Ako vaseljeni zatreba nož, ona stvori nož”, reče Džosep i slegnu ramenima. „A ako joj zatreba kraljica gusara, stvori Mičio Pa.”

Dvanaesto poglavlje: Holden Zidni ekran u javnom predvorju doka bio je podešen na vesti iz sveta zabave. Devojka od čije lepote zastaje dah s jednim očnim kapkom premazanim rumenilom ili tetoviranim u crveno imala je intervju s nekim ko joj je postavljao pitanja izvan kadra. Kajron u dnu ekrana identifikovao ju je kao Zedinu Rael. Holden nije bio siguran u to ko je ona. Zvuk je bio uključen, ali nerazumljiv usled buke ljudi koji su prolazili kroz predvorje na putu prema dokovima ili dalje od njih. Titlovi su bili na hindiju. Na ekranu, Radova je odmahnula glavom, i krupna suza joj je kanula niz obraz dok je snimak prelazio na slike porušenog grada pod prljavosmeđim nebom. Dakle, bilo je to nešto u vezi sa situacijom na Zemlji. Bilo je lako zaboraviti da će zabavni programi – muzičari, glumci i slavni tek slave radi – biti podjednako pogođeni katastrofom kao i svi ostali. Činilo se da bi taj režanj stvarnosti trebalo da bude zaseban. Nepovrediv. Kuge, ratovi i uništenja nisu smeli da ugroze veštački svet zabave, ali oni su to naravno činili. Zedina Rael, šta god da je radila pa je stekla pravo na mesto na tom ekranu, bila je takođe ljudsko biće. I verovatno je ostala bez neke voljene osobe kada su pali meteori. I verovatno će izgubiti još njih. „Kapetane Holdene?” Muškarac je bio plećat i tamnokos, sa oštrom jarećom bradicom. Pored ručnog terminala, nosio je sa sobom i atmosferu iscrpljenosti i dobrog raspoloženja. Uniforma ga je identifikovala kao pripadnika lučke kontrole, a na znački sa imenom pisalo je Bejts. „Izvinjavam se. Dugo čekate?” „Jok”, reče Holden, uzevši pruženi terminal. „Samo nekoliko minuta.” „Imamo gužvu”, reče Bejts. „Nema problema”, reče Holden dok je potpisivao i pritiskao palcem jastuče čitača. Terminal se zvonko oglasi. Bio je to tih, zadovoljan zvuk.

Kao da je terminalu bilo veoma milo što je Holden overio isporuku. „Vi ste u odeljku H15?” reče Bejts. „Odmah ćemo vas istovariti. Ko je vas koordinator za popravke?” „Imamo sopstvenog”, reče Holden. „Naomi Nagatu.” „Tako je. Naravno”, reče čovek, klimnu jednom glavom i iščeznu. Na ekranu Zedinu Rael zameni Ifra Makoj mesnatog lica. Holden je makar nju uspeo da prepozna. Nevidljivi novinar reče nešto, a zatišje u pozadinskoj buci omogući mu da čuje odgovor: Mora doći do reakcije. Moramo se uspraviti. Frustracija i bol u glasu Makojeve zabrinuli su ga, a on nije znao je li to zato što se saglasio s njom ili zato što se plašio onoga do čega bi reakcija dovela. Okrenu se ponovo prema dokovima i poslu koji je trebalo da se obavi. Na rotacionoj stanici kao što je Tiho ili stanice Lagranža, brod bi ostao parkiran u vakuumu. Luna je bila nešto sasvim drugačije. Brodogradilište je imalo ogromne prevodnice iskopane duboko u telu Meseca sa tegljačima koji su uvlačili i izvlačili brodove, sa zaptivkama na uvlačenje, vazduhom. Rosinante je stajao uspravno, kupa pogona bila je usmerena prema središtu Meseca, a gornje palube na kraju nalik na dleto prema zvezdama, u mreži skela. Prostor je bio dovoljan da se u njega smesti brod triput veći od njega, i sav je bio ispunjen vazduhom koji se mogao udisati. Građevinska mehanička odela stajala su nanizana uza zid izuzev četiri na Rosinanteu, koja su blago gmizala po njegovoj površini poput paukova na vrani. U jednom je bila Naomi, u drugom Ejmos. Trećim je upravljala Sandra Ip, jedna od dvoje inženjera koje je Fred Džonson poslao kao članicu posade Rosija za let do Lune kada je prava posada – izuzev Holdena – bila raštrkana po svemiru. Aleks i Bobi su stajali na izdignutoj platformi i gledali uvis u telo broda. Oštećenje koje im je nanela Slobodna mornarica bilo je zgrčeno kao ožiljak, i svetlo. Široki paneli – novoisporučeni delovi oplate – dizali su se uz brod i skele, vođeni ogromnim teledirigovanim dizačima. Aleks pruži slušalice s mikrofonom, i Holden ih priključi na svoj ručni terminal, prebacivši se na kanal rezervisan za posadu. „Na šta to liči?” upita. „Baš su nas izbubecali”, reče Naomi. „Zadivljena sam.” „Uvek je lakše rasturati stvari nego sastavljati ih”, reče Holden. „Evo ti novi dokaz za to”, saglasi se Naomi klimnuvši pesnicom kao ljudi iz Pojasa. „A ti odeljci za zamenu...” „Problem?”

Odgovori mu Sandra Ip. Malo ga uzdrma to što čuje glas na koji nije navikao. „Oni su od ugljenično-silikatne čipke. Najsavremeniji mogući. Lakši, jači. Ovo može da odbije hitac iskosa iz odbrambenog topa.” Defanzivnost koja se mogla čuti neposredno ispod površine saopšti Holdenu da se taj razgovor sada nije vodio prvi put. „Može zasad”, reče Naomi. Holden prebaci mikrofon na kanal namenjen isključivo Rosinanteu, ali nastavi da sluša kompletnu ekipu. „I onda, među nama? U čemu je fora s tim novim pločama?” „Ni u čemu”, reče Naomi. „Sjajne su. Sve je kako piše na pakovanju. Ali za pet godina? Deset?” „Ne stare baš dobro?” „Pa, u tome i jeste stvar”, razvuče Aleks. „Ništa od toga još nije stiglo da ostari deset godina. Posle protomolekula naučnici koji se bave materijalima ponašaju se kao da ih je neko ritnuo u tur. Gomile novih igračaka. Čipkaste ploče su samo jedna od njih. U teoriji, trebalo bi da se drže baš kao i prava stvar. U praksi, mi mu dođemo ta praksa. I pošteno sam se namučio da ubedim Rosija u to kako za njih ne unosim pogrešnu masu. Promeniće to način na koji se on vlada u letu.” Holden prekrsti ruke. Iznad njega, dizači pomeriše novi odeljak oplate bliže, postavivši ga uz Rosijev bok. „Jesmo li sigurni da želimo ovo da radimo? Možemo da sačekamo na obične ploče.” „Ne ukoliko mislimo da ubrzo dođemo na Tiho”, reče Naomi. „U toku je rat.” „Možemo da odbijemo ugovor”, reče Holden. „Fred može da nađe drugi prevoz.” „Ne znam baš, kapetane”, reče Ejmos. „Kako stvari stoje, nekako mi se dopada što imamo posla. Hoću reći, pod uslovom da novac i dalje važi.” On načas zaćuti. „Hej, važi li novac i dalje?” „Važi ako pobedimo” reče Naomi. „Luke Slobodne mornarice ionako neće da nas opremaju i tankuju nam gorivo.” „Tako je”, reče Ejmos. „Zato mi se, eto, sviđa što imamo posla.” Dva meha potrčaše prema ivici nove ploče za oplatu. Aparati za zavarivanje blesnuše u život kao mala sunca, da spoje staru tehnologiju s novom. Bilo je u tome nečeg što se Holdenu nije dopadalo i što je u njemu izazivalo nepoverenje. Ali bilo je ujedno i nečeg neverovatnog. Samo tkanje od kojeg je čipkasta oplata bila sačinjena nije postojalo kada je on rođen, a sada jeste. Protomolekul su projektovale ogromne inteligencije, baš kao i prstenove, čudne i neumoljive ruševine koje su prekrivale sve nove

svetove. Možda su ta bića izumrla, ali su isto tako uvrštena u ono što čovečanstvo zna, ono što može da uradi, način na koji definiše samo sebe. Dete koje se danas rodi odrašće u svetu u kojem je ugljeničnosilikatna čipka uobičajena koliko i titanijum ili staklo. To što je posredi saradnja između čovečanstva i duhova masivne i tuđinske inteligencije njemu nimalo neće smetati. Holden je bio pripadnik te srećne generacije koja je zajahala prelomnu tačku, taj šav između onoga pre i onoga posle koji Naomi, Ejmos i Ipova sada čine bukvalnim, te je mogao da oseća nevericu pred time koliko je to gotivno. Jezivo, ali gotivno. „To je budućnost” reče on. „Mogli bismo da steknemo malo prakse s tim.” Ostatak privremene posade Freda Džonsona bio je ili već na Rosinanteu zajedno sa Klarisom, ili na putu iz svojih odaja na Luni. Zavladalo je uzbuđenje u vezi s nastupajućom akcijom. Bilo je to prvi put da oni – Zemlja, Mars, pa čak i manje radikalni ogranci ASP-a – sarađuju na preduzimanju bilo kakve direktne akcije protiv Slobodne mornarice. Najteži posao će obaviti Zemlja i Mars, ali Rosinante će biti tamo. Osmatrački brod na kojem će biti Fred Džonson. Predstavnik Pojasa, koliko god nesavršen bio. Bili su spremni. Osim što Holden istovremeno nije bio spreman. Naročito sada kad su se njegovi roditelji popeli uz bunar sa Zemlje, iznenadio ga je poriv da ostane blizu nje. On je najveći deo svojih odraslih godina proveo van planete. Da ga iko pita, rekao bi kako mu Zemlja ne nedostaje. Neki ljudi, da. Neka mesta iz njegovog detinjstva, možda. Ali nije tu bilo osećaja čežnje za samom planetom. Samo je želeo da je štiti sada kada je napadnuta. Možda je oduvek bilo tako. Prerastao je dom svog detinjstva, ali negde pozadi u njegovoj glavi postojala je neispitana pretpostavka da će ovaj i dalje biti tamo. Izmenjen, možda. Malo stariji. Ali prisutan. Samo što sada nije bilo tako. Želja da ostane bila je ista kao i želja da se malo vrati u prošlost do trenutka kada se to još nije dogodilo. Fred Džonson je poslao poruku. On i tehničari za naoružanje, Sun-ji Stajnberg i Gor Drogo, završavali su svoj poslednji sastanak. Čim nova oplata bude zavarena i čim testovi na pritisak budu dovršeni, moći će da pođu. Ako Holden ima još nešto da obavi na Luni, sada je vreme za to. Imao je još nešto da obavi na Luni. Aparati za zavarivanje su buktali, zamirali i ponovo buktali. Rosinante je bio malo preuređen, na isti način na koji se to dešavalo

godinama. Male promene nadopunjavale su se s vremenom dok se brod pretvarao iz onog što je bio u ono što će postati. Baš kao i svi oni ljudi koje je nosio u sebi. „Dobro si?”, upita Bobi. „Šta?” reče Holden. „Uzdisao si”, reče ona. „Radi on to ponekad”, reče Aleks. „Stvarno?”, reče Holden, shvativši pritom da je Bobi još povezana s kanalom rezervisanim samo za Rosinantea. I da mu je drago što je tako. „Nisam znao da to radim.” „Ne brini zbog toga”, reče Naomi. „Baš je slatko.” „Dakle”, reče on. „Naomi, kad završavate s tim? Fred je krenuo ovamo.” „Da”, reče ona, i njemu se možda samo učinilo da čuje strepnju u njenom glasu. „U redu.” Kolica koja su ih vozila dole prema stanici za izbeglice kretala su se po elektromagnetnim šinama što su držale točkove na tlu. Delom gunđanje, delom zvonjava, njihov zvuk bio je dovoljno jak da Holden pomisli kako mora da malo podigne glas ne bi li se čuo. „Da je i dalje plaćaju UN ili Mars, bilo bi to drugačije”, reče Holden. „Ako joj nudimo stalno mesto na brodu, mislim samo da moramo da pazimo kako ćemo to da uradimo.” „Dobra je”, reče Naomi. „Ona je zapravo i obučavana za brod kao što je Rosi, što ne može da se kaže ni za koga od nas. Dobro se slaže s posadom. Zbog čega ne bi poželeo Bobi na brodu?” U dubljim hodnicima, vazduh je bio vlažan i zagušljiv. Ekološki sistemi su radili punim kapacitetom, i još malčice jače. Ljudi su se uklanjali kolicima s puta, neki su zurili za njima dok su prolazili, a neki kao da nisu gledali ni u šta. Stanica za izbeglice zaudarala je na gubitak i čekanje. Gotovo svaka osoba kraj koje su prošli bila je životni vek iščupan iz korena. Holden i Naomi su bili srećnici među njima. Oni su još imali svoj dom, pa makar i promenjen. „Nije stvar do Bobi”, reče Holden. „Naravno da želim Bobi. Ali uslovi... Da li da je plaćamo? Da li da preraspodelimo vlasništvo nad Rosijem tako da ona ima isti udeo u njemu kao i svi ostali? Nisam siguran da je to pametno.” Naomi ga pogleda, podigavši obrve. „Zašto ne?”

„Zato što će ono što uradimo sa Bobi odrediti presedan za ono što ćemo uraditi sa svakim drugim članom posade koga primimo.” „Misliš na Klarisu.” „Ne želim da dajem Klarisi Mao udeo u vlasništvu nad Rosijem”, reče Holden. „Samo... Tu je ona, i dobro, u redu. Još nisam optimista po tom pitanju, ali mogu da izađem s tim na kraj. I želim da Bobi sasvim uvrstim u posadu, ali prosto – ne mogu. Ne mogu da se saglasim s tim da Klarisa moj brod ikada nazove svojim domom. Ima razlike u tome da joj dopuštam da bude tamo i da se pravim kako je ona kao Bobi. Ili ti. Ili ja.” „Nema praštanja?”, upita Naomi, negde između zadirkivanja i ozbiljnosti. „Ima praštanja i te kako. Praštanja na kamare. Kao i nekih granica.” Kolica cimnuše ulevo, usporiše. Zvuk zvonjave se utišavao dok su se zaustavljala. Otac Anton je čekao kraj vrata, osmehivao se i klimao im dok su se podizali da izađu iz kolica i kretali se napred povlačeći noge i poskakujući. Odaje Holdenovih roditelja bile su bolje nego većina drugih. Apartman je bio tesan i premali, ali pružao je privatnost. Njegove majke i očevi nisu morali da ga dele ni sa kim izvan porodice. Vazduh je mirisao na žuti kari majke Tamare. Otac Tom i otac Sezar stajali su na ulazu u jednu spavaću sobu, obgrljeni oko kukova. Otac Dimitri se oslanjao na rukonaslon stare sofe, dok su majka Eliza i majka Tamara ulazile iz male kuhinje. Otac Džosep i majka Sofi sedeli su na kauču, s tankim magnetnim kompletom za šah između njih, i figurama razbacanim tokom partije. Svi su se osmehivali, uključujući i njega, a niko od njih to nije činio iskreno. Opet je bilo vreme za zbogom. Kada je krenuo u mornaricu na zlehude odsluženje vojnog roka, takođe je postojao ovakav trenutak. Odlazak koji je podrazumevao nešto u šta nisu mogli da budu sigurni. Možda će se vratiti za nekoliko nedelja. Ili nikad. Možda će oni biti tu na Luni, ili će se prebaciti na L4. Ili će se možda dogoditi nešto drugo. Bez farme i decenija društvene inercije da ih drže na okupu, možda će se razići. Holdena iznenada preplavi okeanska tuga i upinjao se da to ne pokaže. Još jednom je morao da štiti roditelje od sopstvene uzrujanosti. Baš kao što su oni činili s njim. Jedno po jedno, a potom u grupama, oni se zagrliše. Majka Eliza uze Naomi za ruku i reče joj da vodi računa o njenom sinčiću. Naomi se svečano saglasi da će učiniti sve što bude mogla. Ako je to možda poslednji put da su on i njegovi roditelji svi skupa, on je bio zahvalan

zbog toga što je i Naomi tu da učestvuje u pozdravljanju, sve do trenutka kada mu je otac Sezar rekao zbogom. Sezarova koža je bila naborana kao u kornjače, tamna kao sveže preorana zemlja. U očima su mu bile suze dok je uzimao Holdena za ruku. „Dobar si bio, momče. Svi se ponosimo tobom.” „Hvala ti”, reče Holden. „Idi i rasturi te mršavce, u redu?” Iza levog Sezarovog ramena, Naomi se ukruti. Njen osmeh, koji je bio blag, topao i veseo, postade tek učtiv. Holden oseti to kao udarac u stomak. Ali Sezar nije ni znao da je rekao nešto nepristojno. Holden je bio u zamci između toga da zatraži od oca da se izvini i da sačuva taj poslednji trenutak. Naomi, koja je razgovarala s majkom Tamarom, čupnu kosu. Namaknu je preko očiju. Sranje. „Znaš”, reče Holden. „To je...” „To je upravo ono što će da uradi”, reče Naomi. „Možete da se oslonite na Džima.” Njene oči gledale su u njegove, i bile su tvrde i tamne. Ne čini ovo još neprijatnijim nego što već jeste sijalo je u njima kao da je to tamo napisala. Holden se osmehnu, zagrli oca Sezara poslednji put i započe povlačenje prema vratima, kolicima, Rosinanteu. Svih osmoro njegovih roditelja okupilo se ispred vrata da ga posmatra dok odlazi. Osećao je njihovo prisustvo čak i kada su kolica zašla za ugao i počela da se penju rampom prema dokovima. Naomi je sedela nemo. Holden uzdahnu. „Dobro”, reče. „Sada shvatam zašto nisi želela da to uradiš. Stvarno mi je žao što...” „Nemoj”, reče Naomi. „Samo nemoj.” „Mislim da ti dugujem izvinjenje.” Ona se pomeri kako bi pogledala pravo u njega. „Tvoj otac mi duguje izvinjenje. Jedan od tvojih očeva. Ali neću mu to zamerati.” „U redu”, reče Holden. Kolica posrnuše udesno. Neki muškarac s gustom bradom zakaska da im se ukloni s puta. „Nameravao sam da te branim.” „Znam da jesi.” „Samo... uradio bih to.” „Znam. I onda bih ja bila uzrok za to što je sve postalo iščašeno, pa bi se svi polomili da mi kažu koliko cene ljude iz Pojasa i kako on nije tu mislio na mene. A ti si im sin, i oni te vole. I vole jedni druge. Tako da, šta god bilo ko rekao, za sve bih bila kriva samo ja.” „Da”, reče Holden. „Ali meni onda ne bi bilo toliko krivo zbog toga. A

baš mi je krivo.” „To je krst koji ćeš morati da nosiš, slatki moj”, reče Naomi. Zvučala je umorno. Na doku, posada Freda Džonsona je utovarivala poslednje zalihe u teretnu vazdušnu komoru. Novi čipkasti paneli na oplati isticali su se na boku Rosija kao ožiljci. Pošto su ih ostavila, kolica su uz zvonjavu zatutnjala dalje. Holden načas zastade, pogledavši uvis u brod. Osećanja su mu bila komplikovana. „Da?”, reče Naomi. „Ništa”, reče Holden. A onda, trenutak kasnije: „Nekada sam mislio da je sve jednostavno. Ili da makar neke stvari jesu takve.” „Nije mislio na mene. Ne, zaista. Nije. Jer ja sam za njega osoba, a mršavci iz Pojasa... oni nisu ljudi. Imala sam prijatelje na Peli. Prave prijatelje. Ljude s kojima sam odrasla. Ljude za koje sam marila. Ljude koje sam volela. Oni nisu nimalo drugačiji. Oni nisu ubijali ljude, ubijali su Zemljane. Marsovce. Prašinare. Čučavce.” „Čučavce?” „Jesje.” „To nisam dosad čuo.” Ona zavuče ruku u njegovu, pomeri telo uz njegovo, podiže glavu tako da osloni bradu o njegovo teme. „To se smatra nepristojnim.” Holden se nasloni na nju onoliko koliko je slaba gravitacija dopuštala. Oseti toplotu njenog tela uz svoje. Oseti dizanje i spuštanje njenog daha. „Mi nismo ljudi” reče on. „Mi smo priče koje ljudi jedni drugima pripovedaju o nama. Vi iz Pojasa ste poludeli teroristi. Mi Zemljani smo lenji proždrljivci. Marsovci su šrafovi u velikoj mašini.” „Muškarci su borci”, reče Naomi, a onda, najednom turobnim glasom: „Žene su slatke i predusretljive, ostaju kod kuće sa decom. Oduvek je bilo tako. Uvek reagujemo na priče o ljudima, a ne na to šta oni zaista jesu.” „I vidi samo dokle nas je to dovelo”, reče Holden.

Trinaesto poglavlje: Praks Kada se sve promenilo, najviše ga je iznenadilo to koliko se malo toga promenilo. Makar u početku. Između završetka rekonstrukcije i nadolazeće plime istraživačkih projekata, Praks je povremeno provodio dane ili nedelje ne gledajući kanale s vestima. Za sve zanimljivo u široj sferi čovečanstva on je čuo u razgovoru drugih. Kada je čuo da je vladajući odbor proglasio neutralnost, on je mislio da se to odnosi na sekvestriranje gasa i berzu. Nije ni znao da je u toku rat dok mu to Karvonidesova nije rekla. Ganimed je već isuviše dobro znao šta znači biti bojište. Kolaps je u kolektivnom pamćenju bio previše nedavno, ožiljci još sveži i sirovi. Još su se iskopavali ledom poplavljeni hodnici posle poslednjeg izbijanja nasilja, u vreme pre kapije prstena, pre otvaranja hiljadu i trista svetova. Niko to nije ponovo želeo. I tako je Ganimed rekao da ga nije briga ko ima glavnu reč, sve dok tu i dalje mogu da se bave svojim istraživanjima, neguju ljude u svojim bolnicama, i žive svojim životom. Jedno ogromno Zauzetismo, vi to raščivijajte vaseljeni generalno. A onda... ništa. Niko nije polagao pravo na njih niti im pretio. Niko ih nije gađao nuklearkama, ili ako i jeste, oružje nije doprlo do njih i taj događaj nije dospeo u vesti. Na Ganimedu je bilo toliko hrane iz lokalnih izvora da se niko nije brinuo zbog mogućnosti da gladuje. Praks se malo brinuo zbog finansiranja istraživanja, ali posle nekoliko navrata u kojima je pokrenuo to pitanje i video da za njega niko ne mari, prestao je da se trudi. Nalazili su se u zamrznutom obrascu. Držali su glave nisko, radili sve kao i ranije, nadali se da ih niko ne primećuje. I tako je Praksovo dnevno putovanje između njegove rupe, Mejine škole i njegove kancelarije ostalo neobično nepromenjeno. Kolica sa hranom na stanici služila su istu prženu kukuruznu kašu i gorki čaj. Sastanci uprave projekta nastavljali su se ponedeljkom pre ručka.

Generacije biljaka, gljivica, kvasaca i bakterija živele su i mrele, i bile analizirane baš kao što bi to bilo i da niko nije osakatio Zemlju. Ili je ubio. Kad su stanovnici Pojasa u uniformama Slobodne mornarice počeli da se pojavljuju na ćoškovima, niko ništa nije rekao. Kada su brodovi Slobodne mornarice počeli da zahtevaju dopunu zaliha, njihova valuta je pridodata spisku odobrenih i sačinjeni su ugovori s njima. Kada su lojalisti koji su u odborima i na vestima zastupali podršku Zemlji i zahtevali da vladajući odbor zauzme stav zaćutali, niko o tome nije govorio. Jednostavno se podrazumevalo. Neutralnost Ganimeda bila je dozvoljena sve dok je Slobodna mornarica mogla da je sprovodi. Marko Inaros – za koga Praks nikada nije čuo pre pada meteora – možda nije kontrolisao bazu, ali je bio više nego voljan da odstrani ljude koji jesu sve dok organizaciona shema nije bila doterana u oblik kojim je on bio zadovoljan. Plaćajte danak Slobodnoj mornarici i imaćete samoupravljanje. Pobunite se, i bićete pobijeni. I tako se ništa naročito nije promenilo, premda sve jeste. Svakog dana se osećala napetost. U svakoj interakciji, koliko god prozaična bila. A umela je i da se ispolji u čudnim trenucima. Poput razmatranja podataka iz izveštaja o testiranju. „Zajebi testiranje na životinjama” rekla je Karvonidesova, lica zategnutog i gnevnog. „Zaboravi na to. Ovo je spremno za proizvodnju.” Kana prekrsti ruke, namrštivši se na nju. Zbunjen, Praks je mogao da se osloni samo na podatke, pa je to i učinio. Soj kvasca sakupljača 18, sekvenca 10, dobro je napredovao. Brojke u proizvodnji – kako za šećere tako i za proteine – bile su malo iznad očekivanih. Lipidi su bili unutar margina za grešku. Bila je to dobra serija. Ali... Kancelarija mu je bila oskudno nameštena i tesna. Ista ona prostorija koju je zauzeo kada je doveo Mej natrag sa Lune. Prva kancelarija za njegovog mandata u Komitetu za rekonstrukciju. Ostali iz komiteta preselili su se u veće prostorije sa panelima od bambusa i svetlima pojačanog spektra, ali Praks je voleo da bude tu gde već jeste. Poznato okruženje mu je oduvek nudilo veliku utehu. Da su Kana i Karvonidesova radili u bilo kom drugom odseku, bio bi tu kauč ili makar fotelje na koje bi mogli da sednu. Laboratorijske stolice u Praksovoj kancelariji bile su iste one koje je imao prvog dana kada se vratio. „Ja...”, reče Praks, a onda se nakašlja, spusti pogled. „Ne vidim zbog

čega bismo kršili protokol. To mi se čini... ovaj...” „Sasvim neodgovorno?”, reče Kana. „Mislim da ta fraza glasi sasvim neodgovorno.” „Neodgovorno je što sedimo na ovome”, reče Karvonidesova. „Dva dodatka genomu, pedeset generacija rasta – dakle, manje od tri dana – i imamo vrstu koja može da nadmaši hloroplaste u proizvodnji šećera iz svetlosti i proteže se gotovo u gamu. Plus proteini i mikrohranljive materije. Napravi štitnik reaktora od ovoga i možeš da ugasiš mašinu za recikliranje.” „To je preuveličano”, reče Kana. „A ovo je protomolekularna tehnologija. Ako misliš...” „Nije! Ne postoji bukvalno ništa u Ks1810 što potiče iz tuđinskog uzorka. Pogledali smo protomolekul, rekli: On to ne može; možemo li mi?, i ustanovili na koji način možemo sami nešto da napravimo. Domaći proteini. Domaća DNK. Domaći katalizatori. Ništa što bi moglo da se poveže sa Febom, prstenom ili bilo čime što je došlo s Ibisa, Roa ili Novog Londona nikada nije ovo ni taknuta.” „To... ovaj”, reče Praks. „To ipak ne znači da je bezbedno. Životinjski protokol...” „Bezbedno?”, reče Karvonidesova, okrenuvši se naglo prema njemu. „Ljudi u ovom trenutku umiru od gladi po čitavoj Zemlji. Koliko su oni bezbedni?” O, pomisli Praks. Ovo nije bes. Ovo je tuga. Praks je razumeo tugu. Kana se nagnu napred, stisnuvši šake u pesnice, ali pre nego što je stigao da progovori, Praks podiže dlan. Na kraju krajeva, on je ovde bio glavni. Nije škodilo da povremeno primeni svoja ovlašćenja. „Nastavićemo sa životinjskim protokolom”, reče on. „Naučilo je to bolje.” „Mogli bismo da spasimo živote”, reče Karvonidesova. Glas joj je sada bio blaži. „Jedna poruka. Imam prijateljicu u kompleksu Guandong. Ona bi mogla to da replikuje.” „Nemam namera da učestvujem u ovom razgovoru”, reče Kana. Vrata se zalupiše za njim toliko snažno da ih reza ne zadrža. Ona se ponovo sama otvoriše, kao da neko nevidljiv dolazi da zauzme njegovo mesto. Karvonidesova sede, spustivši ruke na Praksov sto. „Doktore Meng, pre nego kažete ne, hoću da pođete sa mnom. Večeras se održava sastanak. Samo nas nekoliko. Saslušajte nas. Onda, ako zaista ne želite da pomognete, više vam to nikada pomenuti neću. Kunem se.”

Oči su joj bile dovoljno tamne da joj se dužica teško razlikuje od zenice. On ponovo pogleda podatke. Verovatno je bila u pravu, na svoj način. Ks1810 nije bio prvi kvasac modifikovan radioplastima, a Ks1808 i najveći broj serija Ks17 bili su mesecima testirani na životinjama bez ikakvih statistički značajnih loših efekata. Pošto su stvari na Zemlji bile toliko loše, rizik da Ks1810 ima pogubne efekte bio je gotovo sigurno niži od opasnosti od gladi. U želucu je osećao stegnutost i nervozu. Želeo je da ode odatle. „To je intelektualna svojina”, reče on i začu dok je to izgovarao cviljenje u sopstvenom glasu.. „Sve i da etički možemo da to pustimo, pravne posledice, ne samo po nas već po laboratoriju generalno, bile bi...” „Samo dođite da nas saslušate”, reče Karvonidesova. „Ne morate ništa da kažete. Ne morate glasa da pustite od sebe.” Praks zaropta. Bilo je to tiho struganje sa središtem negde iza njegovog nosa. Nalik na besnog pacova. „Imam kćerku”, reče on. Tišina među njima potraja koliko udisaj. Zatim još jedan. Onda: „Naravno, gospodine. Razumem.” Ona ustade. Stolica joj zagreba po podnoj oblozi. Zvučalo je to jeftino. Poriv da nešto kaže zatreperio mu je u grudima, ali on nije znao šta bi to bilo, i pre nego što je to pronašao, ona je otišla. Zatvorila je vrata blaže nego Kana, ali nekako više konačno. Praks ostade da sedi i češe se po ruci iako ga nije svrbela, a onda zatvori izveštaj. Ostatak dana bio je ispunjen radom u laboratorijama sa hidroponicima. Njegov novi projekat bila je modifikovana paprat stvorena za pročišćavanje vode i vazduha. Biljke su stajale u dugim redovima, lišće im je poskakivalo na stalnom i dobro regulisanom lahora. Sami listovi – toliko zeleni da su bili gotovo crni – mirisali su poznato i predusretljivo. Usađeni senzori prikupljali su podatke od juče, i on je to pogledao kao da sedi sa starim prijateljem. Sa biljkama je išlo mnogo lakše nego s ljudima. Kada je to bilo gotovo, svratio je ponovo u kancelariju, odgovorio na pet-šest poruka i razmotrio sastanke zakazane za sledeće jutro. Sve je to bilo rutinski. Iste stvari koje je radio i pre nego što su meteori udarili u Zemlju. Bilo je to kao ritual. Ipak, danas je preduzeo dodatni korak stavivši administrativnu zabranu na podatke o Ks1810. Pokušao je da ne razmišlja previše o svojim razlozima za to. Nešto nejasno lepršalo mu je pozadi u glavi, o

tome kako će moći da pokaže da je uradio sve što je mogao. Nije mogao da zamisli pred kime bi to morao da se brani, ali nije zaista o tome želeo da razmišlja. Osećao se nervozno dok je koračao prema stanici metroa. Blede pločice na zidovima, lučna tavanica iznad perona. Sve je to bilo nepromenjeno posle ponovne izgradnje. Samo mu je izgledalo zlokobno zbog svega što mu se motalo po glavi. Dok je čekao svoju liniju, kupio je fišek od masnog papira sa kremom od prženog pasulja, maslinovog ulja i soli. Prodavac je bio Zemljanin, i Praks je primetio kako je taj čovek održavao dugu kosu i bradu, pustivši ih da rastu s njegove lobanje tako da oponašaju malo krupnije glave pravih stanovnika Pojasa. Koža mu je bila tamna, tako da se tetovaže ASP-a na njegovim šakama i vratu nisu videle toliko koliko su mogle. Kriptokoloracija, pomisli Praks kada zvonce oglasi da njegov prevoz stiže. Verovatno dobra ideja. Bilo je zanimljivo videti kako čovečanstvo usvaja strategije koje se pronalaze svugde u prirodi. Najzad, ljudi jesu deo prirode. Krvavih zuba i kandži. Mej je već bila kod kuće kad je on tamo stigao. Njen glas je brbljao nešto jači od malo viših Natalijinih tonova, dopirući iz sobe za igranje kao muzika. Praks ponovo zaključa vrata za sobom i ode u kuhinju. Džuna, koja im je za večeru pripremala salatu i istovremeno čitala nešto sa svog ručnog terminala, prekinu načas obe aktivnosti kako bi mu se osmehnula u znak dobrodošlice. On je poljubi u rame pa onda priđe malom hladnjaku i izvadi iz njega pivo. „Zar nije na mene red da spremam večeru?” reče on. „Pristao si da preuzmeš sutrašnju zbog mog kasnog sastanka...” zausti Džuna, a onda prekinu ugledavši pivo u njegovoj ruci. „Jedan od onih dana?” „Bilo je u redu”, reče on, ali ne uspe čak ni sebe da uveri u to. Jedan deo njegovog bića smatrao je da treba da joj kaže, ali to je bilo sebično. Džuna je imala sopstvene brige i sopstveni posao. Ne bi mogla da uradi ništa u vezi sa Karvonidesovom ili Ks1810. Ako već ne može to da popravi, nema razloga da je on time opterećuje. Osim toga, ako je iko bude pitao, ona će govoriti istinu kada bude tvrdila da ništa nije znala. Za večerom su razgovarali o bezbednijim delovima posla. O njegovim biljkama, njenim biofilmovima. Mej i Natalija su imale jedan od svojih dobrih dana kada su više bile najbolje prijateljice nego posestrime, i na smenu su govorile o svemu što im se dogodilo u školi. Dejvid Gutmansdotir se razboleo od novih ručkova i morao je da ode

kod bolničarke, test iz matematike je kasnio i imale su identičan rezultat, ali to je bilo u redu zato što su omanule kod različitih pitanja, pa je gospodin Set znao da nisu prepisivale, i u svakom slučaju sutra je Dan za oblačenje u crveno, pa su obe morale da se postaraju da odaberu prikladnu odeću pre spavanja... Praks je slušao kako hitaju zajedno, skaču sa subjekta preko predikata i objekta kao da se trkaju nizbrdo. Natalija je bila smeđe puti kao Džuna, s njenim visokim jagodicama i debelim nosom. Kraj nje, Mej je izgledala bledo i oblo kao stare slike Lune. Posle večere, na Mej je došao red da pospremi i Praks joj je malo pomogao. Zapravo, pomoć joj nije bila potrebna. Ali on je uživao u njenom društvu, i ona će ubrzo biti dovoljno velika da počne diferencijaciju iz porodične jedinice. Onda je usledio sat za domaće zadatke za sve njih, potom kupka i odlazak na spavanje. Mej i Natalija su ostale budne i razgovarale su jedna s drugom iz svojih soba sve dok Džuna nije zatvorila vrata između njih. Čak i tada, dve devojčice su govorile kao da moraju da istroše svu energiju pre nego im san konačno dođe. Praks je legao kraj Džune, postavivši ruku kao jastuk, i zapitao se gde je Karvonidesova. Da li je njen sastanak dobro prošao. Da li se on nada da jeste ili nije dobro prošao. Možda je trebalo da prihvati njen poziv. Makar to bilo samo da bi mogao da sazna šta se dešava... Nije primetio da tone u san sve dok ga nije prenulo zvonce na vratima. Praks se uspravi u sedeći položaj, dezorijentisan. Džuna je gledala u njega, razrogačeno i preplašeno. Zvonce se začu ponovo, i njegova prva gotovo koherentna misao bila je da bi trebalo da otvori pre nego probude devojčice. „Ne otvaraj” reče Džuna, ali on je već nesigurno koračao kroz spavaču sobu. On dograbi kućni ogrtač i zaveza čvor na kaišu dok je posrtao kroz tamu u prostorijama. Na ekranu sistema videlo se da je ponoć upravo prošla. Ponovo se oglasi zvonce, a onda duboko, blago kucanje, poput ogromne pesnice koja koristi tek delić svoje snage. Začu da je Mej jeknula, znajući iz dugotrajnog iskustva da taj zvuk znači da ona i dalje spava, ali ne zadugo. Koža na Praksovom boku naježi se, tek malčice usled temperature vazduha. „Ko je to?”, reče Praks kroz zatvorena vrata. „Doktor Praksidajk Meng?”, upita prigušeni muški glas. „Da”, reče Praks. „Ko je to?” „Obezbeđenje”, reče glas. „Otvorite vrata, molim vas.” Koje obezbeđenje?, požele Praks da upita. Obezbeđenje stanice

Ganimed ili Slobodna mornarica? Ali sad je za to bilo prekasno. Ako je bilo stanično, imalo je smisla da otvori vrata. Ako je Slobodna mornarica, neće ih sprečiti ako to ne uradi. Šta god sledeće učini, izaći će na isto. „Naravno”, reče on i proguta knedlu. Uniforme dvojice muškaraca u hodniku bile su sivo-plave. Stanično obezbeđenje. Olakšanje koje mu je preplavilo krvotok dokazivalo je koliko se uplašio. Koliko je stalno bio uplašen ovih dana. „Kako mogli da vam pomognem?”, upita on. Mrtvačnica je zaudarala na laboratoriju. Hemijski zadah sapuna od fenola ujedao ga je za sinuse. Pulsirajuće zujanje pojačanog rada filtera za vazduh. Kliničko osvetljenje. Podsećalo ga je to na godine koje je proveo na univerzitetu. I tada. je radio u laboratoriji sa leševima. Ali telo koje je secirao bilo je obliveno tečnostima za očuvanje. Nije bilo toliko sveže. I bilo je u boljem stanju. „Identifikacija je nepobitna”, reče jedan od bezbednjaka. „Metrika i markeri se poklapaju. Podaci iz lične karte se poklapaju. Ali znate već kako je. Nema rodbine na stanici, a sindikat ima svoja pravila.” „Zar ima?”, upita Praks. Nameravao je to da pita iskreno, ali kada je izgovorio, reči su poprimile nijanse koje im nije namenio. Može li sindikat i dalje da bude iole značajan kada teško da postoji bilo kakva vlada? Postoje li pravila i dalje? Bezbednjak iskrivi lice. „Tako smo to oduvek radili”, reče on, i Praks začu defanzivnost u čovekovom glasu. Prizvuk besa. Kao da je Praks odgovoran za sve promene koje trpe. Karvonidesova je ležala na stolu, a čednost joj je davao gumeni prekrivač. Izraz joj je bio smiren. Rane na njenom vratu i glavi sa strane bile su komplikovane i ružne, ali zbog nedostatka sveže krvi činilo se kao da nisu ozbiljne. Pucali su u nju četiri puta. Zapitao se da li su ostali s kojima se sastala bili u drugim prostorijama, na drugim stolovima, u očekivanju drugih svedoka. „Posvedočiće”, reče on. „Hvala vam”, reče drugi bezbednjak, pa pruži ručni terminal. Praks ga uze, pritisnu pločicu dlanom. On zacvrkuta po okončanju snimanja, neobično veselim zvukom, s obzirom na okolnosti. Praks ga pruži natrag. Pogleda u lice mrtve žene, sačekavši da shvati šta oseća prema njoj. Imao je utisak da bi trebalo da zaplače, ali nije se tako osećao. U njegovim mislima, ona nije postala dokaz zločina, već onoga u šta se

svet pretvorio. Njena smrt nije bila početak istrage, već njen završetak. Podaci su bili nedvosmisleni. Šta se desi kad ustaneš? Pokose te. „Možemo li da vam postavimo nekoliko pitanja o pokojnici, doktore Meng?” „Naravno.” „Koliko je dugo poznajete?” „Dve i po godine.” „U kakvom svojstvu?” „Ona je bila istraživač u mojim laboratorijama. Hmm. Moraću da se postaram za to da njeni skupovi podataka budu prikupljeni. Smem li da to pribeležim? Ili treba da sačekam da se isleđivanje završi?” „Ovo nije isleđivanje, gospodine. Samo napred.” „Hvala vam.” Praks izvadi svoj ručni terminal i unese to u spisak zadataka za jutro. Isprva pomisli da nešto nije u redu sa ekranom, ali samo mu je drhtala ruka. Strpa terminal natrag u džep. „Hvala vam”, reče ponovo. „Imate li pojma ko je to mogao da joj uradi? Ili zašto?” Ovo joj je uradila Slobodna mornarica, pomisli Praks. Uradili su to zato što je pokušala da im se suprotstavi. Radila je to zato što ljudi pate, gladuju i umiru iako ne bi morali, i u njenoj moći je bilo da to promeni. Saznali su to i ubili je. Isto kao što bi ubili mene ako bih počeo da im smetam. On pogleda u upitne bezbednjakove oči. Isto kao što bi ubili i tebe, pomisli. „Možete li na bilo koji način da odgovorite na to pitanje, gospodine? Čak i sitnica bi mogla da bude od pomoći.” „Ne”, reče Praks. „Pojma nemam.”

Četrnaesto poglavlje: Filip Dokovi stanice Cerera pružali su se, grubo govoreći, duž njenog ekvatora u širokom pojasu od titanijuma i keramike i čelika. Kretanje patuljaste planete otežavalo je pristajanje, ali kada bi se jednom hvataljke zatvorile, brodovi bi imali prednost od rotacione gravitacije snage 0,3 g čak i sa isključenim i hladnim pogonom. A sa radijusom rotiranja toliko velikim, Koriolis bi trebalo da bude zanemarljiv. Na Peli je osećaj trebalo da bude kao pod umerenim potiskom i ništa više od toga, ali nešto je Filipu i dalje smetalo. Utisak da nešto nije u redu sa brodom, ili sa njim. Dvaput se iskrao u ambulantu i podvrgao se dijagnostici, a onda izbrisao rezultate pošto ih je pročitao. Ionako ništa nisu pokazali. Ali možda se samo toliko navikao na život pod potiskom da je i trag pobočnog impulsa bio dovoljan da ga uznemiri. Ili je stvar možda bila u tome što je brod bio prazan izuzev njega. Mali, nesnosni deo njegovog uma neprestano je sugerisao da to ima nekakve veze sa čovekom koga je ustrelio, ali to nije imalo nikakvog smisla. Zajedno sa ocem, pobio je milijarde. Pucanj u jednog čoveka – čoveka koji nije čak ni umro – za njega nije bio ništa. Sigurno je posredi bio Koriolis. Filipu je otac sasvim jasno stavio do znanja da se njegov univerzum završava kod vazdušne komore. Pela i sve na njoj bili su isti kao i uvek, ali stanica Celera bila je gora od vakuuma. Bilo to fer ili ne, Filipu je bio doživotno zabranjen pristup na stanicu. Takvu je pogodbu Marko sklopio sa Kosom, guvernerom ASP-a. Ostali će aktivno učestvovati u evakuaciji, ali Filip će moći samo da posmatra. I tako je hodao hodnicima, išao liftom gore-dole, spavao, jeo, vežbao, i čekao dok su odmah s druge strane vazdušne komore svi ljudi koje je najbolje poznavao svlačili Cereru do zakivaka. I on bi tome doprineo samo da može. Možda se radilo samo o tome. Možda mu samo nije prijala činjenica da je ostavljen da se odmara dok ostali rade. To se činilo

izvesnijim od Koriolisa. Ili čoveka koga je ustrelio. Zapravo, tog događaja se nije naročito sećao. Izašao je sa možda desetak pripadnika Slobodne mornarice i nekim lokalnim prišipetljama. U skladu sa starim zakonima, on je bio i dalje premlad da boravi u barovima i kuplerajima, ali ime mu je bilo Filip Inaros i niko mu nije predložio da ode odatle. Bilo je muzike. Igrao je s nekom tamošnjom devojkom, divio se njenim tetovažama, častio je pićem. I održavao korak s njom, čašicu za čašicom. Dopadao joj se, video je to. I premda je muzika, bila previše glasna da bi mogli da razgovaraju, to nije bilo važno. Video je. Ona se nije toliko zanimala za njega koliko za priču o tome ko je on. Sin Marka Inarosa. Karal ga je upozorio. Marko ga je upozorio. Neke ljude će privlačiti njihova sopstvena predstava o njemu. Morao je uvek da pomno misli na to ko mu je rod. Da ne dozvoli da ga neko namami ili zavede. Slobodna mornarica je sada imala moć, ali na Cereri je još bilo ljudi više nego upola lojalnih starom stanju stvari. Naši neprijatelji, s njima makar znaš na čemu si, rekao je njegov otac kada su stigli na Cereru. Ni u koga ne možeš imati manje poverenja od polovičnih stanovnika Pojasa. Marko to nije rekao direktno, ali mislio je na Filipovu majku i ljude poput nje. Na stanovnike Pojasa koji su dozvolili da budu odvraćeni od Pojasa i na snishodljive Zemljane poput Freda Džonsona koji su tobože marili za njih. Umereni ASP je samo bio drugi izraz za izdajnika. Zato je Filip znao da ne treba da veruje devojci, iako je pio s njom. Previše pio s njom. Kada je otišla ne javivši mu se, osećao se poniženo i besno. A onda se dogodilo nešto, nije mogao sve sasvim da sklopi, pa ga je otpremilo obezbeđenje Cerere, i onda su pozvali njegovog oca. Što je bilo ponovilo poniženje. Nisu razgovarali, ne zaista. Marko mu je naredio da ostane na brodu, pa je na brodu i ostao. Možda nikada o tome više neće razgovarati. Možda taj razgovor tek predstoji. Možda se osećao pogrešno zbog toga što nije znao šta je šta. Nije to znao. Nije mogao da podnese činjenicu da to ne zna. Sedeo je na mestu tobdžije, sa ekranom podređenim njegovom terminalu, i preletao preko kanala. Čovek koji je stajao ispod staromodnog barjaka ASP-a vikao je da je Slobodna mornarica poslednja, najbolja nada za slobodu naroda Pojasa. Neki coyo suvonjavog lica sedeo je previše blizu svoje kamere i govorio sa prekidima na farsiju o implikacijama prekida isporuka bioloških materijala sa Zemlje. Neka kvalitetna pornografija u nečemu nalik na

pogon za preradu vode i hotelskom predvorju. Stari film u kojem je Sabu Re glumio sa Sandžitom Sangreom u ono doba kad je Sangre još izgledao kao baja. Buka. Samo buka i slike, a Filip je pustio da ga preplave ne primećujući ono što prima. Impresionistički osećaj nasilja i pobede, s njim i njegovim ocem na čelu svega. Napaljenost i gnev upareni sa svom kompleksnošću prelaska starog načina života u tamu. Kad je isključio zvučnike, Pela je utihnula na onaj nikad sasvim tihi način kako to inače biva na brodovima. Pogon je bio isključen, tako da nije bilo tihog zujanja niti povremenih harmonija koje su činile zvučnu podlogu njegovog normalnog života. Ali spojevi u podu još su kuckali i mrmljali dok su se ploče zagrevale ili hladile. Aparati za recikliranje vazduha šištali su, huktali i ponovo šištali. Dakle, moždane i to bilo delimično odgovorno za to što se ne oseća kako treba. Zvuci broda pod potiskom toliko su odudarali od zvukova broda na doku da se suptilna pozadinska muzika njegovog života promenila i dovela ga na ivicu nerava. Stezanje u stomaku, nestrpljenje nalik na svrab u njegovoj duši koje mu je donosilo neprijatnost bez obzira na položaj u kojem je sedeo ili stajao. Tištanje u vilici i preko ramena. Možda je to samo bio prirodan izraz čoveka naviknutog na kretanje, sada primoranog da bude pasivan. To je sve. Ništa više od toga. Pre nego što se ubiješ, rekla je njegova majka, dođi i pronađi me. On ustade, pogasi kanale pokretom ruke, pa krenu prema teretani. Dobra strana samoće bila je u tome što je sva oprema bila slobodna. Nije se gnjavio oko zagrevanja, samo je spustio trake za otpor, vezao se i povukao. Uživao je u zabijanju ručica u dlanove, u osećaju da mu se mišići bune i kidaju, i da ih svaka mala povreda nagoni da ponovo izrastu još jači. Između dve grupe vežbi, pustio je muziku – glasnu, agresivnu daj-bangru – samo da bi je usred sledeće grupe isključio. Sve što bi poželeo iznerviralo bi ga čim bi do toga došao. Pitao se da li bi se isto tako osećao i sa devojkom. Da je ona ostala, i da su se pojebali, da li bi potom poželeo da je nema. Da bude isključena kao muzika. Nije znao šta je potrebno da bi se ponovo osećao kako treba. Mada, ne bi škodilo da odjebe sa Cerere. Najpre su se začuli glasovi, snažni, nasmejani i poznati koliko i supa od hleba Tije Mišel. Karal i Sarta, Krilati, i Kenet i Džozi. Posada se vraćala na brod. Zapitao se je li njegov otac već tu, i kakvom se odgovoru na to zapravo nada. „Bist bien”, reče Krilati. „Jeszcze koju sekundu.”

Stariji muškarac se malo teturao dok je ulazio u teretanu. Kosa mu je bila zadignuta sa strane kao i uvek, ali sa malo manje oštrine nego inače. Pravo ime mu je bilo Aleks, ali nekoje počeo da ga zove Krilati zbog te frizure, a oči su mu bile zakrvavljene i ružičaste, dok se gegao malčice previše opušteno i nesigurno. Držao je pod miškom zgužvanu ljubičastu torbu. „Filipito!”, reče dok se nadnosio nad njim. „Bila a ti, vala baš.” „I sad si me pronašao”, reče Filip. „Dakle geht gut, da?” „Da da da”, reče Krilati, ne primetivši zajedljivost u Filipovim rečima. Stariji muškarac se spusti na pod i krmeljivo stade da gleda kako Filip povlači trake i drhti od napora. „Gotovo. Alles complét. Svi dolaze kući da... počinu. Ili... da ne počinu. Lete, sa sa? Letimo napolje u veliku, veliku prazninu.” „Dobro”, reče Filip. Povuče poslednji put u toj seriji vežbi, zadržavši napetost dugo i snažno, sve dok ruke nisu počele da mu se tresu i gore, da bi onda popustile. Trake suknuše natrag nekoliko centimetara, a onda usporiše i uvukoše se. Filip stisnu pesnice. Krilati mu pruži torbu. „Tvoje”, reče. Filip pogleda u torbu, zatim u Krilatog, koji zadrma njom u gestu uzmi to. Izgledala je kao da je od plastike, ali na opip i pri savijanju bila je kao papir u Filipovim rukama. Šta god bilo unutra, pomerilo se, mlitavo i teško kao mrtva životinja. „Nema svrhe ništa ostavljati pinché unutrašnjima”, reče Krilati. „Konfiskacije su u toku širom stanice. Sve što nije zašrafljeno i pola od onog što jeste. Samo, tu es la, pa sam ja mislio na tebe. Da?” On otvori preklop. Nešto tamno i sa teksturom, istovremeno pravilno i nepravilno. On izvuče teški materijal iz torbe. Nikad ništa slično nije video. Razmota ga. „Prsluk?”, reče Filip. „Za tebe”, reče Krilati. „To ti je koža. Alligát. I to prava. Sa Zemlje. Uzeo sam ga iz skupe radnje kod guvernerovih odaja. Veoma bogat. Za tebe samo ono najbolje, da?” Filip popusti pred iskušenjem da pomiriše tu stvar, prinevši uštavljene krljušti mrtve životinje nosu i udahnuvši. Bilo je nečeg suptilnog i divnog u koži – ni slatkog ni gorkog, već bogatog, smirenog i dubokog. Obukao je prsluk, spustio težinu na ramena vlažna od znoja. Krilati radosno pljesnu rakama. „Znaš li koliko esâ košta?”, reče Krilati. „Više para nego što bismo ti i ja videli za pet godina. Za to. Samo to. U tome bi se neki pinché

unutrašnji šepurio po Pojasu samo da bi pokazao kako on to može, a mi ne, da? Ali mi smo sada Slobodna mornarica. Niko bolji od nas. Niko.” Filip oseti osmeh na usnama, neuhvatljiv kao lahor. Zamisli sada sebe u baru, u kožnom prsluku poput najbogatijih među bogatima iz prošlosti. Krilati je bio u pravu. Nijedan stanovnik Pojasa nije mogao da ima ovako nešto. Simbol svega što je Zemlja koristila kako bi im pokazala da su bedniji. Mali. Bezvredni. Ali ko to ima sada? „Aituma”, reče Filip. „Nema na čemu. Stvarno nema na čemu”, reče Krilati, odmahnuvši na Filipovu zahvalnost. „Stvar je tvoja, zadovoljstvo moje. Dobra razmena à alles.” „Koliko je koštalo u malima?”, upita Filip, delom da bi dopustio Krilatom da se hvali, delom da bi kasnije mogao da se hvali i sam. Ali Krilati se opružio na pod i prebacio ruku preko očiju. Čovek slegnu ramenima. „Nimalo. Sve. Razumeš? Radnja je zatvorena. A više i neće biti isporuka takvih stvari, da? Esâ es poslednji kožni prsluk sa Zemlje. Krajnja tačka.” Slobodna mornarica je napustila stanicu Cerera poput spora stresenih sa tela gljive. Pogoni su se popalili, planuli vatrenim izduvnim oblakom koji se raširio i ponovo nestao nalik na slike svitaca sa Zemlje koje je Filip video. Ako na Zemlji uopšte još ima svitaca. I dok je svaki brod Slobodne mornarice nosio po nekoliko civila na bezbedno, daleko od toga da su oni bili jedini koji su poleteli. Čim je Marko obznanio svoje namere, pripremio se talas civilnih izbeglica. Skakači za asteroide, radarski i ubogi polulegalni transportni brodovi napunili su se do kraja ljudima koji su očajnički želeli da umaknu iz velikog grada Pojasa pre nego on ponovo padne u šake Zemlje i Marsa. A usred svega toga, veliki zarotirani oblak vode i leda dok su se rezervoari praznili. Rezerve vode obrtale su se i udaljavale od stanice, nakratko kao odjek spirale galaksije, a onda se zaustavile, proredile i raširile u ogromnu tamu Pojasa. Led izgubljen među postojanim sjajnim zvezdama. Dokove su ostavili u ruševinama. Isključeni reaktori su bili sabotirani ili poharani. Energetska mreža i sistem cevi metroa bili su razmontirani. Odbrambeni sistemi stajali su tihi, magazina otvorenih i praznih. Primopredajnici i senzori pokupljeni su kao rezervni delovi, a ostatak je istopljen u šljaku. Medicinski centri su opljačkani i

ispražnjeni, a ostavljeno im je taman onoliko koliko je bilo potrebno za zbrinjavanje pacijenata koji su tamo već bili. Oduzimanje tih zaliha, rekao je Marko, bilo bi surovo. Od šest miliona ljudi na Cereri, možda bi milion i po pobeglo pre dolaska neprijatelja. Oni koji ostanu nalaziće se u ljušturi od kamena i titanijuma jedva sposobnijoj za održavanje života nego što je to asteroid prvobitno bio. Ako se Zemlja pribere i ponovo počne sa izgradnjom, trebaće joj godine da Cereru vrati tamo gde je bila, pa će Zemljani biti prikovani za stanicu kao insekti za dasku. Ako Zemlja pođe u poteru za Slobodnom mornaricom, pucaće na brodove pune izbeglica. Ako napusti stanicu, milioni stanovnika Pojasa će umreti dok ih oni kontrolišu i to će podstaći sve koji su i dalje skloni starom sistemu da se opredele za novi. Šta god da urade, biće to pobeda za Slobodnu mornaricu. Ne mogu nikako da pobede. U tome je bila Markova genijalnost. Na Peli, stvari su se brzo vratile u stare obrasce dužnosti, ali Filip je sada primećivao razlike. Načine na koje ih je stanica Cerera promenila. Pod jedan, piće je bilo bolje. Džamil je celu kabinu napunio bocama u izglačanim kutijama od pravog drveta. Samo to pakovanje koštalo bi više nego što bi Filip mogao da zaradi za tri godine, da ne govorimo o viskiju u njima. Dina se vratila sa pet-šest rukom oslikanih šalova konfiskovanih u palati nekog Zemljanina, i nosila ih je kao ptica ponosna na svoje perje. Svi su nosili drangulije od zlata, dijamanata i peridota, ali najbolji je bio ćilibar. Sve ostalo drago kamenje i nakit možda su mogli da se rudare u Pojasu. Međutim, ćilibaru je bilo potrebno drvo i nekoliko miliona godina. Bio je to jedini kamen koji je govorio o Zemlji, i to što su ga nosili pokazivalo je šta su postali bolje od svih mogućih parfema, začina i kožnih prsluka. Luksuz do kojeg su Zemlja i Mars došli nauštrb krvi stanovnika Pojasa sada je pripadao Slobodnoj mornarici. Vraćen je Pojasu, što je bilo sasvim pravedno. Bilo bi to savršeno, samo da nije bilo njegovog oca. Od trenutka kada se Marko vratio na brod, sa Rozenfeldom kraj sebe, Filip je shvatio da ih izbegava. Posle prvih nekoliko dana provedenih pod potiskom, shvatio je da čeka da ga pozovu. Dok je ležao na svom krevetu i pokušavao da zaspi, Filip je zamišljao sebe pod očevim pogledom, kako opravdava sve ono što je uradio na Cereri. Mrmljajući u pola glasa tako da niko ne može da ga čuje dok prolazi, uvežbavao je ono što će reći. Kriv je bio bezbednjak. Kriv je bio sam

Filip, podstaknut poniženjem zbog nedostatka poštovanja koje mu tamošnja devojka nije ukazala. Dogodilo se slučajno. Bilo je opravdano. Slika devojke iz kluba polako se menjala u Filipovoj glavi sve dok se nije pretvorila u oličenje samog đavola. Bezbednjak koga je ustrelio postao je u njegovom privatnom prepričavanju grešnik, budala i verovatno simpatizer unutrašnjih planeta. Kada je konačno došlo do konfrontacije od koje je strepeo, uopšte nije izgledala onako kako je očekivao. Kasno uveče, vrata njegove kabine jednostavno su se otvorila i Marko je stupio unutra nehajno kao da je soba njegova. Filip se uspravio, odagnavši san treptanjem, dok je njegov otac sedao kod uznožja kauča. Pogon ga je pritiskao blagom četvrtinom gravitacije. On mahnu, i sistem upali svetla. Marko se nagnu napred, prepletenih prstiju. Kosa mu je bila začešljana pozadi u visoku čvrstu punđu koja mu je zatezala uglove očiju. Obrazi su mu bili tamni od čekinja, a oči kao da su mu se uvukle nekoliko milimetara. Zamišljen je, pomisli Filip. Znao je da se njegov otac povremeno okreće sam sebi. Ovako je izgledao kada se to dešavalo. Filip privuče noge, obgrli kolena uz prsa, i sačeka. Marko uzdahnu. Kad je progovorio, naglasak mu je bio jači nego inače. „Predstave”, reče. „Savvy? Rat y politika y mir i sve između? Radi se o predstavama.” „Ako ti tako kažeš.” „Napuštanje Cerere je bilo ispravno. Pametno. Genijalan potez. Svi tako kažu. Ali unutrašnji. Matora kučka na Zemlji i ona nova na Marsu? One će reči drugačije. Nazvaće to bekstvom, da? Povlačenjem. Pobedom protiv Slobodne mornarice i svega što ona predstavlja.” „Neće biti da je tako.” „Znam. Ali moraće tako da prikažu. Demonstracija sile. Ne može...” Marko ponovo uzdahnu i nasloni se. Osmeh mu je bio umoran. „Ne može im dati tempo.” „Ne može, pa i neće”, reče Filip. Marko se zakikota na to. Tihim, toplim zvukom. On spusti ruku na Filipovo koleno, dlana grubog i toplog. „Ah, Filipito. Mijo. Jedino s tobom još mogu da razgovaram.” Filipu srce naraste u grudima, ali on ne dopusti sebi da se osmehne. Samo Himnu ozbiljno kao odrastao muškarac i Vojni savetnik. Marko načas zatvori oči, naslonivši se na pregradu. Tada je izgledao ranjivo. I dalje njegov otac, i dalje lider Slobodne mornarice, ali isto tako i

muškarac, umoran i nebranjen. Filip ga nikada nije voleo više nego tad. „I tako”, reče Marko, „mi hoćemo. Pokazivanje snage. Neka zauzmu stanicu i onda pokažu kako nas ni u čemu nisu pobedili. Nije to toliko teško.” „Ni najmanje”, reče Filip dok se Marko odgurivao ponovo u stojeći položaj i koračao prema vratima. Kada je njegov otac upola izašao na hodnik, Filip ponovo progovori. „Ima li još štogod?” Marko se osvrnu, podignutih obrva, napućenih usana. Na trenutak, odmeravali su jedan drugog. Filip je čuo otkucaje sopstvenog srca. Sve rečenice koje je uvežbavao kao da su iščezle pod pogledom blagih smeđih očiju njegovog oca. „Ne”, reče Marko i stupi napolje. Vrata se zatvoriše i škljocnuše, a Filip dopusti da mu glava klone na kolena. Njegova greška na Cereri je nestala. Bila je zaboravljena. Razočarenje koje nije mogao da objasni ukaljalo je olakšanje koje je strujalo kroz njega, ali samo malo. On umalo nije ubio čoveka, i to je bilo u redu. Ništa loše neće se izroditi iz toga. Bilo je to gotovo jednako dobro kao da mu je oprošteno. Trebalo je da neko spreči da se to dogodi, šapnu mu majka u sećanju. Filip odgurnu tu misao od sebe, ponovo pogasi svetla i sačeka na san.

Petnaesto poglavlje: Pa Trebalo je da masna olovka obeležava materijal za pod tokom izgradnje, pa je u izvesnom smislu Mičio i dalje održavala njenu svrhu. Oznake se nisu odnosile na kontrolu inventara ili obavljenu inspekciju, a ona nije gradila brod, ali opet. Na zidu njene kabine nalazila se dugačka pravougaona oznaka tamo gde je ona obično držala postavljenu litografiju. Originalnu grafiku Tabite Toeve na kojoj su bile prikazane lažne koralne strukture. Deo njene serije Stotinu aspekata Evrope počivao je u svom ramu na ležaju za ubrzanja kao da posmatra Mičio. Duž jednog zida, Mičio je navela glavna staništa spoljnih planeta: Celera, Palada, Vesta, Japet, Ganimed, i tako dalje i tako dalje. Neka su bila postavljena na mesecima, neka u tunelima dobrano izrudarenih asteroida, a nekoliko – stanica Tiho, kompleks Silazi Ma, Koldvoter, Kelso – bile su rotacione stanice koje su slobodno lebdele. Ona je počela da zapisuje ono što im je, po njenom mišljenju, tamo trebalo: voda gde nema lokalnog leda, kompleksne biološke materije svuda osim na Ganimedu, građevinski materijal, hrana, medicinske zalihe. Kada je to postalo previše gusto za čitanje, obrisala je zid bridom šake. Mrlje su još bile tamo. U srednjoj koloni bili su navedeni kolonizatorski brodovi koje je zarobila sa svojom flotom: Bedjadat Džadida, sa Lune. Džon Golt i Mark Votni, sa Marsa. Helen R. i Džejkob H. Kanter, koje je sponzorisala Kongregacija Ner Šalom. San Pjetro, koji je sponzorisala korporacija De Vargas. Kaspijan, Hornblouer i Kingfišer, koji su leteli pod drugim nezavisnim ugovorima. Svi su oni bili puni zaliha za osnivanje naselja na novim i neprijateljski nastrojenim svetovima. Neki su imali jedva dovoljno da se ljudi nasele. Drugi – dovoljno da stotinu ljudi opstane tri godine. Toliko da Pojas nastavi da postoji dovoljno dugo da se preuredi tako da bude nezavisan od Zemlje i Marsa. Makar se tako nadala.

A na drugoj ivici, njena flota. Serio Mal, kojim je upravljala Suzana Fojl, Panšin Ezija Rodrigesa, Veštica Endora Karla el Dudžailija, i tako dalje niz zid. Svi su oni imali sopstvene jedinice za upad na druge brodove. Svi su bili pod njenom komandom, i tako će ostati sve dok ne postane jasno da ona sada odgovara samo sebi. A onda... Pa. Videće šta će se desiti kad do toga dođe. Ona stisnu masnu olovku i pusti je. Tih škljocaj kad je prestala da joj se drži za vrhove prstiju, i ponovo, kao da neko kuca na vrata. Sa svakom oznakom koju je unosila, strah u njenim grudima se pomerao. Nije je napuštao – ni govora o nečemu tako direktnom – ali umesto da se oseća vedro i uzbuđeno, njeno srce se okrenulo sebi i pustilo da s njega spadne kora neuspeha i bolnih događaja kojima je bio ispunjen njen život. Makar izvesno vreme. Bilo je to kao da se popela na traku za kardio-vežbe i pronašla savršeni ritam. Onaj koji je spajao njen dah, telo i um i zaustavljao vreme. Kada je počela, upola se nadala da će pronaći razlog zbog kojeg neće moći da sprovede pobunu. Pošto se sada upustila u to, sumnja je bila zaboravljena. Negde u toku svega toga, prešla je sa pitanja da li treba to da uradi na to kako će sve izvesti. Sve dok Nađa nije progovorila, Mičio nije ni primetila da je ona tu. „Bertold te još ne pušta u sistem?” Mičio uzdahnu i odmahnu glavom. „Sve dok se ne odvojimo, želi da ništa ne bude u kompjuterima. Lokalne protivmere spremne su mu za ažuriranje. Ali znaš već kako je. Da se ne odamo.” „Misliš da Marko toliko podrobno nadzire brod?” „Ne”, reče Mičio. Onda: „Ne znam. Možda. U redu je. Donekle volim ovako da radim. To je... šta znam. Taktičnije?” „To vidim”, reče Nađa. „Primičemo se.” „Ne želim svetlosno kašnjenje duže od sekunde”, reče Mičio. „Ne mogu ovo da obavim razmenjujući poruke. Moram da budem u stanju da razgovaram.” „Primičemo se”, ponovi Nađa, glasom nižim za pola tona. Ona shvati. Mičio stisnu masnu olovku, pa je pusti. Škljoca „Koliko još?” „Do večeras”, reče Nađa. Priđe bliže, osmatrajući zid i oznake na njemu. Bila je za pola glave niža od Mičio, i na slepoočnicama su joj se videle prve sede vlasi. Ona uzdahnu za sebe, pa klimnu. „Proveravaš moj rad?”, reče Mičio, pomalo je zadirkujući. „Da”, reče Nađa ozbiljno. „Ovo je i ranije bila komplikovana

situacija. Mi ćemo je dodatno zakomplikovati, i to grdno. U ovakvim vremenima, proveravamo zaptivke koje smo upravo proverili.” Mičio sede na ležaj za ubrzanja i pusti svoju ženu da proveri sve brodove i stanice. Nađa stavi šake na kukove stisnuvši ih u pesnice i oglasi se tihim zvukom sa dna grla. Mičio pomisli da je reč o odobravanju. Biće lakše kad joj brodski sistem bude na raspolaganju tako da sve može da nacrta, postavi svaki brod i njegov vektor na jedan interfejs. Čak i pored njenog zida sa masom pažljivo napisanih podataka, postojale su druge liste – duže liste – kritično važnih informacija. Ratni brodovi pod direktnom Markovom kontrolom. Elitna garda koju je Rozenfeld držao u rezervi. Hiljade kontejnera sa zalihama sa Palade, Veste i Ratišta koje su već bile raštrkane po ogromnoj praznini. Mičio opruži leđa spram kočionog potiska od jedne trećine gravitacije, osetivši tištanje između rebara. „I kada ćemo sve to da ukrademo?”, upita Nađa. „Kada obavim razgovor sa Karmondijem”, reče Mičio. „Pre toga, mogao bi i On Lično da primeti. Kasnije, možda bi bio upozoren.” „Ah, Karmondi”, reče Nađa i uzdahnu. „Brine me to.” „I mene”, reče Mičio. Nađa se okrenu od zida da je osmotri. Utisak da traga za greškama nije se promenio. „Šta te brine?”, upita Nađa. Mičio klimnu prema zidu. „Sve ovo. Što radim to što radim.” „Misliš da nije u redu?” „Ne znam je li to uopšte važno. Hoću reći, Marko radi ono što smatra ispravnim. I Dos. I Zemlja. Svi oni rade ono što smatraju ispravnim, i govore sebi kako su moralni ljudi dovoljno snažni da urade neophodne stvari, koliko god ove izgledale strašno u konkretnom trenutku. Iza svakog zverstva koje je počinjeno prema nama stajao je neko ko je mislio da je ono opravdano. A vidi sada mene. Moralna osoba sa dovoljno snage da ovo uradi. Zato što je opravdano.” „Ah”, reče Nađa. „Misliš da nam se Karmondi neće pridružiti.” „Mislim da neće. I onda pomislim kako od njega moram da napravim primer kako bi me drugi shvatili ozbiljno.” „Nisi bogzna kakva gusarska kraljica ako ostavljaš preživele na miru”, reče Nađa. I onda: „Mada, grešiš što se jednog tiče. Ne čine samo pravednici opake stvari. Neki ljudi se bave zločinima iz zadovoljstva. Ali nije to ono što mene brine.” Mičio podiže ruke, postavivši pitanje. „Saradnja sa Karmondijem”, reče Nađa. „Ne znam šta da mislim o

tome. Taj čovek mi ide na ganglije.” Obema zacvrkutaše ručni terminali sa zahtevom za uspostavljanje veze od Lore, na kanalu rezervisanom za porodicu. Nađa klimnu Mičio da prihvati, pa onda sede kraj nje kako bi obe bolje videle ekran, Lora je bila na komandnoj palubi, a obrazi su joj bili osvetljeni odsjajem kontrolnog ekrana koji joj je poigravao u očima. Oznake svih ostalih osim Nađe pojaviše se sa strane. „Šta je bilo?”, upita Nađa. „Upravo su stigle vesti”, reče Lora. „Unutrašnji su zauzeli Cereru. U toku je njihova objava.” Svi su načas poćutali. Spoznaja da će se to desiti ublažila je udar, ali Mičio ga je svejedno osetila u stomaku. „Pusti video”, reče ona. Lora klimnu, pomeri se napred prema kontrolama i iščeznu u treptaju oka. Na njenom mestu pojavi se video. Brodovi Zemljine i Marsove mornarice pristali su uz dokove Cerere. Njihovo prisustvo tamo izazivalo je dezorijentaciju, kao sučeljavanje dve nespojive stvari. Iako je znala da će to uslediti, osećaj je bio jak. „...procenjeno na četiri i po miliona, sa dovoljno rezervi da prežive na stanici maksimalno dve nedelje. Kombinovana flota trenutno razvija strategije pružanja pomoći uključujući racionisanje i poziv na isporuku hrane i vode sa drugih stanica u Pojasu i Jupiterovom sistemu.” Slika zatreperi i pomeri se, kao da je tu aljkavu montažu obavio neki amater. A onda njegovo lice ispuni ekran. Fred jebeni Džonson. Mičio oseti da joj se želudac steže. Dakle, to je bio njihov adut. Da isture Zemljanina kako bi govorio u ime Pojasa. Ponovo. Oči su mu bile blage, duboke i tužne. Kosa kratko podšišana i bela. Blede čekinje isticale su mu se na tamnoj puti obraza. Na ivici ekrana pojavio se tekst: Fred Džonson – glasnogovornik ASP-a / Tiho proizvodnja. Ne pukovnik Fred Džonson. Ne Kasapin Stanice Anderson. Oportunista. Lice Pojasa kada Zemlja drži kameru. „Miči?” „Dobro sam.” „Među spoljnim planetama oduvek je vladala kultura”, reče Džonson, „uzajamne podrške. Uslovi na brodu i stanicama oduvek su stavljali na probu domišljatost i sposobnost čovečanstva. Za mnogo, mnogo godina koliko sam sarađivao sa Alijansom Spoljnih Planeta, nikada nisam video ovako duboku izdaju te etike.” „U pravu si”, reče Mičio. „Nisam dobro. Isključi to.”

Nađa se nagnu prema ekranu i snimak iščeznu. Mičio je stajala jedan dug trenutak. Nije mogla da se seti kada je smrvila masnu olovku, ali ova je sada bila lepljiva masa u njenoj ruci. Ona uze peškir iz komode i pokuša da obriše prste. Ležaj za ubrzanja se pomeri iza nje kada Nađa sede tamo. Povrativši kontrolu nad sobom, Mičio se okrenu. Dugogodišnja intimnost omogućila joj je da u Nađinom izrazu prepozna više stvari. „On nije naš prirodni saveznik”, reče Mičio. „Neprijatelj mog neprijatelja meni je prijatelj? Koješta. Nikada nisu posredi samo dve strane. Zahvaljujući tome što se pravimo da je ili-ili, taj skot toliko dugo ima takvu težinu ASP-u.” „I dalje je ima”, reče Nađa. „Neki ljudi će ga poslušati. On ima brodove.” „Nabaviću ja nama brodove. Ne treba nam njegova zaštita.” „Kad tako kažeš”, reče Nađa. A onda, blago: „Možda njemu treba naša.” „Velik je on momak. Ume da se stara za sebe.” „Ipak, četiri i po miliona. To je mnogo ljudi.” „Zemlja je želela stanicu. Sad je ima. Blago njoj”, reče Mičio, ali glas joj je zvučao manje sigurno u sopstvenim ušima. „Može da se postara za to.” „Trebaće im hrana. Voda.” Mičio pokaza na spisak koji je naškrabala na zidu. Prsti su joj bili tamni od olovke. „Svakoj bazi na tom spisku trebaće hrana, baš kao i voda. Medicinske zalihe. Reakciona masa. Građevinski materijal. Sve. Svakome će trebati sve. Ne želim da postavim Cereru na vrh naše liste. Oni imaju pomoć.” „Oni su opljačkani”, reče Nađa. „I to smo uradili mi.” „To je uradio Marko.” Nađa se osmehnu i pogleda levo od sebe, kao što je uvek radila kada je bila spremna da okonča raspravu, ali ne i da prizna da nije u pravu. Mičio nije mogla to tako da pusti. Reči pokuljaše iz nje kao da ih je sama Nađa izgovorila. Kao da je tražila njenu reakciju. „Nije samo to što je posredi Fred Džonson”, reče Mičio. „Ako Cerera počne da umire od gladi”, reče Nađa, završivši pitanje kao da je reč o tvrdnji. „Dobro”, reče Mičio. „Ako stanica Cerera počne da gladuje. Ako im tamo ponestane vode. Pomoći ću ljudima sa Cerere. Ne zbog Džonsona, ne zbog ASP-a. Ali pomoći ću ljudima koji su tamo.”

Nađa klimnu, ali i dalje je gledala levo od sebe, zurila u prazan ekran kao da na njemu još svetli slika. Mičio čak pogleda, ali tamo nije bilo ničeg osim tame. „A Zemlja?”, upita Nađa. „Šta s njom?” „Ljudi i tamo umiru od gladi.” „Ne”, reče Mičio. „Neću slati zalihe na Zemlju. Oni su imali vekove da nam pomognu, pa nisu.” Nađin osmeh se raširi za milimetar dok je ustajala. Ona poljubi Mičio u obraz i izađe. Trenutak kasnije, njen glas se začu u hodniku, uz Evansov odgovor. Život na brodu se nastavljao, iako se sve oko njega menjalo. Mičio se vrati svojim listama, ali sada više nije bila sigurna u šta gleda. Misli su joj neprestano klizile natrag blagim, umornim očima Freda Džonsona. Nikada nisam video ovako duboku izdaju te etike. Ona se nagnu napred i noktom na palcu izgreba čistu liniju posred reči Cerera. Siva boja zida ukaza se kroz središte slova. Ali ona ne izbrisa to ime. Kad je, osam sati kasnije, Konot konačno došao do svetlosne sekunde od Hornblouera, vesti su se ustalile sa pričom o ponovnom zauzimanju Cerere. Fraza kombinovana flota postala je neka vrsta definicije za sve skrpljene zemaljske i marsovske bojne brodove koji su se okupili tamo kraj šačice oronulih letelica iz Pojasa. Bilo je to nalik povratku danima pre Erosa, kada je savez između unutrašnjih planeta izgledao nepokolebljiv. Svakako je bilo izvesne nostalgije među komentatorima sa unutrašnjih planeta, ali izveštaji sa Zemlje i Marsa zadržali su zlatno doba ceđenja Pojasa u perspektivi. Neredi su izbili u Novom Londonu i iznudili sednicu Marsovog parlamenta, a onda je najbolja vest sa Zemlje bila ta da je stopa uvećanja smrtnih slučajeva linearna, a ne eksponencijalna, sa nadama da će se ujednačiti kada oni najranjiviji i najugroženiji delovi globusa završe sa umiranjem. Marko je zaćutao, iako je ona pretpostavljala kako to znači da je zauzet planiranjem sledećih koraka s nekim delom svog kruga zaverenika koji nije obuhvatao i nju. To joj je sasvim odgovaralo. Već je imala dovoljno tema za razmišljanje. Unapred je snimila poruku ostalim kapetanima koji su bili pod njenom komandom. Poruka je bila spremna za prenos uskim snopom čim ona kaže, i kada je jednom bude odaslala, povratak neće biti moguć. Ništa drugo, čak ni razgovor sa Karmondijem, neće biti toliko neopozivo.

Zbog čega joj se onda činilo, dok je slala zahtev za vezu sa Hornblouerom, kao da izlazi iz vazdušne komore? Karmondi prihvati zahtev za vezu, i lice mu se pojavi na njenom ekranu sa oznakom koja je pokazivala da je komunikacija bezbedna. Lice mu je bilo široko i smireno. Da je posredi bio neki drugi čovek, možda bi odavalo utisak bezazlenosti, ali Karmondi je već ubijao ljude po njenom naređenju. To nije moglo da je zavara. „Kapetanice” reče on. „Baš sam se pitao kad ćete se javiti. Alles gut, da?” „Alles interesantno, u svakom slučaju” reče Mičio s osmehom koji je, na njeno iznenađenje, bio uglavnom iskren. „Razmatram neke izmene plana.” Poruka ode do Hornblouera, i onda se vrati. Jedan sekund u oba smera. Zahvaljujući tome, Karmondijev odgovor izgledao je razborito i promišljeno. Iluzija stvorena daljinom i svetlom. „Čuo sam. Cerera. Đavolska stvar.” „Da”, reče ona. „Cerera. Ali i više od Cerere. Tehnički, znam da ste pod Rozenfeldom u lancu komandovanja, ali nameravam da vama i vašim ljudima izdam neka naređenja. Volela bih da ih poslušate.” Sekund. Dva. Karmondijeve obrve se podigoše. Još sekund. „Zanimljivo, sa sa? Recite mi.” Možeš se okrenuti. Nisi ništa rekla. Niko ne zna osim tvoje porodice, a ona će te podržati ako ustukneš. Ako se ponovo pouzdaš u Inarosa. Ili pronađeš drugog Njega Lično tamo negde kako bi se svrstala, pošto to uvek tako dobro ispadne. „Preusmeravam Hornblouer na Ren. Puštam zarobljenike. Preraspoređujem tovar.” Sekund. Dva. Ili je možda ovog puta bilo brže? Koliko su brodovi sada blizu? „Rea nije jedna od naših.” „Nije svrstana uz Slobodnu mornaricu, ne”, reče Mičio. „Zato sam je i odabrala.” Sekund. Ne, poruke su sada nesumnjivo brže pristizale. Karmondi klimnu i usisa vazduh između zuba. Visoko šištanje dok su mu se oči skupljale. Posmatrala je kako shvata i čekala da vidi njegovu reakciju. „Dakle, pobuna?” „Nije mi prvi put”, reče ona s lakoćom koju nije osećala. „Uzimam brodove kojima komandujem i koji su voljni da pođu sa mnom. Misija je ista. Da hvatamo kolonizatorske brodove i pomažemo Pojas. Bez promene.” Stanka kao da je potrajala večno. „Bez promene”, reče Karmondi i

slegnu ramenima. „Bien. Hoćete da se odvezemo tamo, ili se ukrcavamo natrag kod vas?” Zvona za uzbunu oglasiše se u njenom malom mozgu. Ovo nije bilo dobro. Mičio odmahnu glavom. „A, Karmondi. Moglo bi to da bude divno. Da se ukrcate ovamo. Ti i svi tvoji ljudi. Ali prvo nam pošalji oružje i oklope, a onda dođite dvoje po dvoje.” Stanka. „E pa sad, kapetanice, to neće da može.” „Imam dve opcije”, reče Mičio. „Da pustim vas i vaše, naoružane i oklopljene, na brod zato što sam neviđeno sigurna u to da ste lojalni meni, a ne Marku? To nije jedna od njih.” Stanka. Osmeh koji ona nije mogla sasvim da protumači. Karmondi se nagnu prema kameri. Ruke mu nisu bile u kadru na ekranu, ali ona je zamišljala da su mu preklopljene na stolu. Kada je progovorio, glas mu je bio jednako prijazan, ali nekako ravniji. „Que onda?” „Ili ćete vi i vaši da priđete meni, a ja ću poslati zalihe Pojasu onako kako smo oduvek govorili, ili ću uništiti Hornblouer kao upozorenje za El Dudžailija, Fojlovu i ostale da ozbiljno mislim.” Ovog puta je potrajalo duže od dve sekunde. Duže od tri. Mičio je zadržala smiren izraz na licu iako joj je srce tuklo o rebra kao da želi napolje. „Evo šta ja kažem”, reče Karmondi. „Da okrenem ovaj pinché brod prema Paladi. Vi odete svojim putem, ja svojim. A que se desi između vas i Inarosa, desi se između vas i Inarosa. Ali vi i ja se raziđemo, sačuvamo čast na obe strane.” Da, zalebde joj pozadi u ustima, spremno da bude izgovoreno. Želela je da se ovo završi. Mrzela je konflikte. Dođavola, kako je onda završila usred ovoga? „Ne”, reče. „Vaše oružje i oklopi u paketu van vazdušne komore u roku od jednog sata, da ne bismo ponovo razbili Hornblouer. A ovog puta to mislimo ozbiljno.” Slegnu ramenima. Sačeka. Ovog puta oko sekund. Bliže. „Ubili biste nas radi utiska?”, reče on. „Ubila bih vas kako ne bih kasnije morala da ubijem još toliko drugih ljudi. Radije bih da me vole nego da me se plaše, ali hej. Svet je otišao u peršun.” Stanka. „Ne možete me sprečiti da javim”, reče Karmondi. Mičio uzdahnu, promeni kanal i odasla poruku. Onu na čijem je početku bilo: Podvrgli ste se mojoj komandi iz odanosti prema Pojasu, i zbog odanosti prema Pojasu očekujem da pri tome i ostanete.

I to je bilo to. Njenom vremenu sa Markom Inarosom došao je kraj. Mičio Pa, nekada iz ASP-a, nekada iz Slobodne mornarice, sada sama sa svojim brodom u vaseljeni i te kako spremnoj da je vidi uništenu. Uprkos svim posledicama koje će nastupiti, uprkos svem bolu i gubitku koji je pozvala u svoj život, osećala je olakšanje. Kao da je tamo gde treba da bude. „Znaju”, reče ona. „Pređimo sad lepo na onaj deo kad ćete se predati, ili i dalje insistirate da vas pobijem?”

Šesnaesto poglavlje: Aleks „Ozbiljno”, reče Arnold Mfume, jedan od rezervnih pilota Freda Džonsona. „Upotrebio si elektromagnetni top kao pogon? Da izvučeš brod iz opadajuće orbite?” Aleks slegnu ramenima, ali mali pupoljak ponosa u njegovim grudima svejedno je bio topao. „Naomi je izračunala sve što je bilo potrebno” reče. „Ja sam uglavnom izigravao dadilju Rosiju dok je on sledio njena naređenja. Ali... pa, da.” „Jebote, pa to je luuuudo”, reče Arnold kroz smeh. „Zaista nisam imao drugog izbora”, reče Aleks. „Ovako ili onako, na kraju moramo da donekle improvizujemo.” S druge strane stola, Sandra Ip se osmehnu. Nije znao da li su njene oči tako prikovane za njegove zato što se toliko napila, ili to predstavlja začetak erotskog poziva, ili pomalo od oboje. Kako god bilo, shvatio je da joj uzvraća osmehom. „Voleo bih da sam bio tamo”, reče Mfume. „A ja bih baš da nisam”, reče Aleks. „Mnogo je zabavnije sada kad se to više ne dešava. U to vreme, pre je spadalo u kategoriju ’o sranje ima svi d’ izginemo’.” „Takve su ti pustolovine”, reče Bobi, a lenji osmeh Ipove pređe na nju bez mnogo promene. Dakle, pre će biti da je pijanstvo posredi. „Sranja od kojih kasnije nastaju dobre priče.” „Čuo sam da si se ti borila prsa u prsa sa protomolekularnim vojnikom”, reče Mfume. „To čak nije dobro ni kao priča”, reče Bobi. Zahvaljujući njenom osmehu, neprijatnost je bila izbegnuta, ali taj put razgovora bio je definitivno zatvoren. Mfume se pomeri i Aleks prepozna u njemu iskušenje da nastavi da navaljuje. Da možda navede Bobi da obrazloži, makar samo malo više od rečenog. „E sad, ako ti je do razgovora o letenju”, reče Aleks, „treba da čuješ

kako je to bilo kada smo Bobi i ja pokušavali da umaknemo Slobodnoj mornarici.” „Prilično sam sigurna da smo tu priču ispričali”, reče Bobi. Aleks trepnu i pogleda u svoju čašu. Bila je u pravu. On jeste pričao o tome, a pošto su svi posedali, moguće je da Ipova i nije jedina cvrcnuta. „Tako je”, reče on. „U tom slučaju, ako ’oćete da dalje ćakulamo o letenju, treba da trgnemo još po jedno.” On podiže ruku da privuče pogled servirke. Plava žaba je bio lučki bar, i da je Aleks morao da nagađa, rekao bi da je ovaj video i bolje dane. Okrugli stolovi bili su zbijeni unutar većih, zamašnih i osvetljenih struktura koje su definisale separee i na koje su se on i ostali naslanjali. Samo što su svetla izgledala prljavo, a sto je bio iskrzan. Različiti jelovnici detaljno su opisivali usluge bara: hranu, piće, farmaceutske proizvode, seks. Prazna pozornica je obećavala muziku uživo, burleske ili karaoke, samo kasnije. Ne baš sada. I više od toga, bio je tu taj zadali. Ne neprijatan, ne truo, već zadah na umor. Poput istrošenog ulja ili starog sredstva za zaptivanje. Proširena posada Rosinantea bila je raštrkana oko tri stola. Desno od Aleksa, Ejmos je sedeo i cerio se kao pomalo zlokobni Buda sa Klarisom Mao, Sun-ji Stajnberg, i mladićem bez košulje koji je, kako je Aleks podozrevao, bio naručen sa jelovnika. Levo od njega, Naomi i Čava Lombo bili su zauzeti žustrim razgovorom, dok su Gor Droga i Zak Kazancakis sedeli zavaljeni, ne mešajući se u to. Ostalim stolovima dominirala je mešavina posada Zemljine i Marsove mornarice. Uštirkane vojne uniforme i frizure nisu se tu uklapale, i činilo se da kore arhitekturu zbog toga što je ona bila. Tu i tamo, lokalci su bili zgureni jedni uz druge, kao da brane položaje za vreme opsade. Potajni pogledi ljudi rođenih na Cereri nisu u sebi nosili pretnju koliko zbunjenost. Muzika koja je curkala iz skrivenih zvučnika ostala je tiša od razgovora, a treperave note durske skale stvarale su nejasan nalet zvukova, ni slavljenički ni tužan. Menadžer – tamnoput muškarac hladnih plavih očiju sa stalnim izrazom na ivici podrugljivosti – uhvati Aleksov pogled, klimnu mu i posla servirku da dotrči. Osmeh na ženinom licu izgledao je gotovo iskreno. Aleks naruči još jednu rundu za sve oko stolova, i kada je pažnju ponovo obratio na razgovor, tema se promenila. „Bilo je pravila službe u vezi sa tim”, reče Bobi. „Ali uvek su postojali načini da se to zaobiđe, zar ne?”, reče Ipova. „Hoću reći, nisu valjda svi pripadnici Marsove mornarice u celibatu.”

Bobi slegnu ramenima. „Ako si u vezi sa nekim iznad ili ispod tebe u lancu komandovanja, to nije šala. Nečasni otpust, gubitak svih pogodnosti, možda i zatvorska kazna. To ume da bude prilično obeshrabrujuće. Ali ja nisam bila u mornarici. Ja sam – bila sam marinac. Ako je i postojalo ukrštanje u obuci među službama, to nije predstavljalo problem sve dok ne bi počelo da kvari operativnu efikasnost.” „Čuo sam da u hranu stavljaju hemikalije kako bi ljudima smanjili libido”, reče Arnold. Bobi slegnu ramenima. „Ako i jesu to radili, nisu stavljali dovoljno.” „A kako stoje stvari na Rosinanteu?”, reče Ipova, obrativši sasvim pažnju na Aleksa. U tom pitanju je definitivno bilo više nego alkohola. „Imate li vi pravila protiv jeftinog, nemoralnog zbližavanja?” Aleks se zakikota na to, ne baš siguran da li je uzbuđen ili se oseća neprijatno. „Kapetan i izvršna oficirka su zajedno gotovo otkad smo došli na brod. Teško bi im bilo da to pravilo nametnu nama ostalima.” Osmeh Ipove se promeni. „Ti si bio u mornarici, zar ne? Ti i ova ovde podoficirka nikada niste...” Aleks zažali zbog toga što je naručio novu rundu. Ubrzo će morati da bude veoma pribran. „Ja i Bobi? Nah. Nije se to dogodilo.” „Zapravo, nismo toliko dugo zajedno leteli”, reče Bobi. „I u svakom slučaju... Bez uvrede, Alekse.” „Bez uvrede.” „Stvarno?”, reče Ipova, nagnuvši se napred. Njeno koleno pritisnu Aleksovo na način koji je bio apsolutno nevin. Osim ukoliko nije, u kom slučaju apsolutno nije. „Nikad niste to ni poželeli?” „Pa”, reče Bobi. „Bila je jedna noć na Marsu. Mislim da smo se oboje osećali pomalo usamljeno. Verovatno bih se malo ljubakala s njim da je tražio.” „Ja ne mogu to da znam”, reče Aleks, najednom zajapuren od vreline, nesposoban da pogleda Bobi u oči. „Ne možeš to da mi kažeš.” Ipova zadrža nogu pritisnutu uz njegovu i nakrivi glavu prema njemu. Pitanje je bilo jasno. Da li je ovo nešto što i dalje pokušavaš da razrešiš? Aleks joj se osmehnu. Ne, to „nešto” nikada nije ni postojalo. Naomin glas se pojača, rasu iznad mrmljanja razgovora i muzike. Ona se naginjala preko stola, sa prstom podignutim da nešto pijano objasni Čavi. On nije mogao da razabere njene reči, ali dovoljno je dobro poznavao tonove njenog glasa da prepozna u njemu bes. Ali opet, ne onaj pravi bes. Za to, Naomi bi utihnula.

Servirka se pojavi s pićem na poslužavniku, a Ipova se nagnu preko da dohvati svoje, a onda se ne odmaknu sasvim. Aleks oseti kako se nešto pozadi u njegovoj glavi opušta. Prošlo je mnogo vremena otkad je napravio tu vrstu greške. Izgleda da. je došao red i na to. „Izviln’te, samo nakratko”, reče on. „Moram u klonju.” „Požuri nazad”, reče Ipova. „O, nego šta ću.” Dok je prolazio kraj šanka i ulazio u zadnji hodnik, Aleks se osećao kao neko iz masnog vica. Sparivanje vojnika posle bitke bilo je jedan od najstarijih i najizlizanijih scenarija. Ali tako je bilo s razlogom. Napetost odlaska u borbu nije podsećala ni na jedno drugo osećanje koje je Aleks ikada iskusio, a olakšanje po njenom završetku prodiralo je do kostiju i bilo opojno. Nije se radilo samo o njemu ili Ipovoj. Nije se radilo ni samo o seksu. On. je poznavao mornare zakopčane i ispravne poput slike iz priručnika, koji bi posle akcije provodili sate u jecanju ili povraćanju, jedna pilotkinja – Dženet, tako se zvala – patila je od hronične nesanice koju su čak i lekovi jedva uspevali da obuzdaju. Svake noći, bila je budna jedan sat, između dva i tri ujutro. Osim posle akcije, kada je po celu noć spavala kao top. Eto šta se dešavalo sa. primatom čije je telo bilo sazdano za savanu iz pleistocena. Strah, olakšanje, pohota i radost bili su spakovani u istu malu mrežu nerava negde duboko u njegovoj amigdali, i ponekad su se dodirivali. Let sa Zemlje bio je kratak i težak, a činilo se da traje večno. Dalekometni senzori nisu pokazivali nikakve aktivne pretnje između luka na Luni i u Pojasu, ali sve vreme je u vazduhu visilo pitanje nalik na dim: da li upravo neprimećeni meteori padaju prema Zemlji? Prema Marsu? Je li Marko Inaros tri koraka ispred njih, kao što se stalno činilo da jeste? Čak je i Fred Džonson izgledao preokupirano dok je tumarao hodnicima sa šakama stegnutim iza leđa. Bližila se bitka za Cereru. Prva borba u ratu od prve prave zasede. Kombinovana flota će ustanoviti koliko je zaista opaka ta gomila iz Pojasa koja pilotira ukradenim marsovskim bojnim lađama, a bilo je razloga da očekuju da ovi budu prilično jebeno opaki. Kad su tragovi pogona obasjali skenove Cerere, Aleks je osetio to u grlu. Dalekometna bitka. Torpeda lansirana sa ekstremne udaljenosti pod nepredvidljivim vektorima, projektovana da nalete brzo i snažno, u nadi da će se provući kraj odbrambenih topova. On se pitao da li je Mars ikada uspeo da napravi dobar nevidljivi torpedo, i da li bi izdajnici koji su snabdeli Slobodnu mornaricu trgovali i njima, da ova

postoje. Proveo je sate u svom ležaju za ubrzanja, tragajući za svakom anomalijom koju bi Rosijev sistem senzora ispljunuo, bile one iznad praga pretnje ili ne. Kada jeste spavao, samo je o tome sanjao. Kada su pristigli podaci o tome da se brodovi Slobodne mornarice udaljavaju pod potiskom, raštrkani kao seme, on je – kao i svi piloti u kombinovanoj floti – potražio strategiju u tome. Petlje gravitacije i potiska koje bi pokazale gde će doći do bitke, šta je neprijatelju na umu. Svaki put kada bi dobio negativan rezultat, to mu je ličilo na pretnju. Na izvesnost da postoji obrazac, a da on naprosto nije dovoljno pametan da ga sagleda zgrčenog u dnu njegove lobanje makar gledao dok ga. oči ne zabole. Jedina uteha bilo mu je to što su posade mornarica Zemlje i Marsa, koje su živele i disale borbenu taktiku, bile podjednako frustrirane kao on. Kad se zamka Slobodne mornarice naglo zatvori, svi će izginuti iznenađeni zajedno. Samo što se to uporno nije dešavalo. Kad su prvi brodovi stigli na dokove – dva nosača trapa sa Zemlje, jedan sa Marsa – Aleks je zadržao dah. Celera je bila lučki grad Pojasa, i stajala je tamo nebranjena i predusretljiva kao mamac u zamci. Kontrola saobraćaja dala je dozvolu prilaska. Kombinovana flota je pristala na sidrištima, vojnici su se rasuli po dokovima, trenutak za otpor je došao i prošao. Izveštaji su počeli da pristižu, mnogi od njih Fredu Džonsonu. Slobodna mornarica je otišla. Nije bilo oružanog otpora. Nije bilo vojnika, samo nekoliko zamki, praznih skladišta i rezervoara, i bezbednosnih snaga svedenih na najmanji broj i spremnih da se predaju svakome voljnom da preuzme komandu. Do bitke za stanicu Cerera nikada nije došlo. Umesto toga, kombinovana flota i lokalni građevinski sindikati sastavili su ekipu za odgovor na vanrednu situaciju koja je upravo pokušavala da sklepa ekološke sisteme i osposobi biljke za reciklažu kako bi se sprečio kolaps stanice. Pre nego što je Rosinante pristao, Fred Džonson je sve vreme provodio razmenjujući poruke preko uskog snopa sa Avasaralom na Luni i sa svima koji su bili voljni da odgovore na Marsu, gde je izglasavanje nepoverenja Smitu naduvano do prave-pravcate ustavne krize. Pošto su pristali, Fred je, sa jedinicom bezbednjaka za sobom, nestao u vihoru sastanaka s lokalnim grupama ASP-a, sindikatima i proređenim, traumatizovanim ostacima administrativnog osoblja. Ostatak posade je otišao u kafanu. Bilo je isprva čudno – ma, bilo je i dalje čudno, sad kad o tome bolje razmisli – posmatrati kako ljudi sa stanice Cerera reaguju na svoje

nove okupatore. Svi s kojima se Aleks sreo kao da su bili sazdani od zbunjenosti, olakšanja, besa i neke vrste bezoblične tuge koja se širila hodnicima stanice kao isparenje. Cerera je bila ogromna luka, godinama nezavisna od unutrašnjih planeta, koje su je sada možda ponovo osvojile. Ili možda spasile. Kao da niko nije znao da li je kombinovana flota osvetnički malj Zemlje ili konačni dokaz da je ASP Freda Džonsona legitimna politička sila. Ili se možda dogodilo nešto krupnije i čudnije. Osmesi domorodaca Cerere bili su obazrivi, a u očima su im bile krhotine besa i gubitka. Čak i tu, u Plavoj žabi, gde su posade dočekivane i služene onim najboljim od malo preostalih stvari, flota i domoroci su se držali zasebno, nesigurni jedni u druge. Razdvojeni izborom i istorijom. Aleks je zatekao sebe kako pomišlja da stanovnici Pojasa stoje za šankom, a unutrašnji sede za stolovima, ali to nije bilo tačno. Ipova i Mfume kao i svi ostali Fredovi ljudi bili su iz ASP-a. Čak su i podele među ljudima izgledale nove, i niko još nije bio sasvim siguran koja nepisana pravila sada važe. Aleks izađe iz muškog toaleta i sudari se sa zidom zvuka. Za nekoliko minuta koliko ga nije bilo, neko je odvrnuo karaoke i izvikivao pijanu verziju pesme „No Volveré” Noka Dade, ali bez ijednog harmonijskog dela. On zastade ukraj šanka i pogleda prema stolovima, u nadi da će moći da pronađe neki ćošak dalje od bine, gde bi na miru mogao da porazgovara sa Sandrom Ip. Holden je sam sedeo za stolom, zguren iznad bele šolje, žestoko namršten. Aleks oseti nalet anksioznosti. Za njegovim stolom, Bobi i Ipova su razgovarale jedna s drugom dok se Mfume smejao. Ipova pogleda prema njemu, isceri se i potapša mesto kraj sebe. On podiže prst – jedan minut – pa skrenu prema Holdenu. „Hej, burazeru”, reče Aleks. „Da li su ti sve koze na broju?” Holden podiže pogled i osvrnu se kao da je iznenađen što ga vidi tu. Onda, trenutak kasnije: „Da, ne. Dobro sam.” Aleks nakrivi glavu. „Čini mi se da si upravo rekao tri različite stvari zaredom.” „Ja... ah. Da, jesam, zar ne? Sve je u redu.” On klimnu prema zlatnom paketiću u Aleksovoj ruci. „Šta je to?” Aleks podiže kutijicu. Uzeo je paketić iz automata u muškom toaletu. Na njemu je bila folija sa utisnutom zmajevom glavom i nekim besmislicama na kandžiju koje ništa nisu značile. Holden nabra čelo. „Lekovi za trežnjenje?”

Aleks oseti da crveni i pokuša to da prikrije osmehom. „Pa, mislim da ću možda vrlo brzo biti u situaciji kad će svi morati da budu u stanju da se saglase sa onim sa čime su saglasni.” „Uvek si bio gospodin čovek”, reče Holden. „Mama me je vaspitala tako da imam šlifa. Ali ozbiljno, jesi li dobro? Pošto piljiš u tu kafu kao da te je upravo opsovala.” Holden pogleda u svoju šolju. Pesma se na kraju spustila u grubi triler. Aplauz je bio sporadičan i slab. Holden okrenu šolju s kafom na stolu, i crna površina zaigra. Porcelan zastruga po ploči stola dok su akordi nove melodije treštali i dok ih je neki ženski glas davio obradom Čeha Kaleda na kreolskom jeziku Pojasa. Kada je Holden progovorio, glas mu se jedva čuo od muzike. „Ne mogu da prestanem da mislim na to kako je moj tata ljude iz Pojasa nazvao mršavcima Naomi ispred nosa. I kako je ona to podnela.” „Porodica ume. da bude nezgodna”, reče Aleks. „Naročito kad su emocije pojačane.” „Tačno, ali to nije ono što...” Holden raširi ruke. Gest frustriranosti. „Oduvek sam mislio da ukoliko ljudima pružiš sve informacije, oni postupaju valjano, znaš? Ne uvek, možda, ali obično. U svakom slučaju, češće nego što se odlučuju za pogrešne stvari.” „Svi su povremeno pomalo naivni”, reče Aleks, osetivši da reči koje prevaljuje preko usana možda ne slede do kraja ono na šta je Holden mislio. Možda je trebalo da uzme prvu pilulu za trezvenost pre nego što je izašao iz toaleta. „Mislio sam na činjenice”, nastavi Holden kao da uopšte nije čuo Aleksa. „Mislio sam, ako ljudima saopštiš činjenice, oni će sami izvući zaključke, a pošto su činjenice istinite, onda to moraju biti i zaključci. Ali mi ne funkcionišemo na činjenicama. Mi funkcionišemo na pričama o stvarima. O ljudima. Naomi mi je rekla da su ljudi na Inarosovom brodu klicali kada je stenje palo. Bili su srećni zbog toga.” „Da, pa.” Aleks zastade, protrljavši zglavkom gornju usnu. „Biće da je to sve sam govnar do govnara.” „Oni nisu ubijali ljude. U svojim glavama, oni su zadavali udarac u cilju slobode i nezavisnosti. Ili su se svetili za svu onu decu iz Pojasa koja su dobijala loše hormone rasta. Za sve brodove koji su bili konfiskovani zato što se kasnilo sa uplatom takse za njihovu registraciju. A kod kuće je isto tako. Otac Sezar je dobar čovek. On je blag, ljubazan, zabavan, a za njega su svi ljudi iz Pojasa pripadnici Slobodne mornarice i radikalnog ASP-a. Ako neko uništi Paladu, on će

se zabrinuti za posledice pada kapaciteta prerade pre nego za to koliko je na stanici bilo predškolskih ustanova. Ili da li je sin upravnika stanice voleo da piše poeziju. Ili da li uništenje stanice znači da Eni iz centralnog računovodstva Palade ipak neće imati priliku da priredi veliku proslavu svog rođendana.” „Eni?”, upita Aleks. „Izmislio sam je. Ko god. Stvar je u tome da nisam pogrešio. U vezi s tim da ljudima saopštim istinu? Imao sam prava što se toga tiče. Pogrešio sam u proceni toga šta treba da znaju. I... možda to mogu da popravim. Hoću reći, smatram da bi trebalo makar da pokušam.” „Dobro”, reče Aleks. Bio je prilično siguran da je izgubio nit razgovora pre izvesnog vremena, ali Holden je makar izgledao manje tmurno. „Znači da se spremaš da uradiš nešto?” Holden polako klimnu glavom, a onda odjednom popi sve što je ostalo od njegove kafe, spusti šolju na sto i pljesnu Aleksa po ramenu. „Da. Tako je. Hvala ti.” „Drago mi je što sam mogao da budem od pomoći”, reče on. A onda, u leđa Holdenu, koji se udaljavao. „Makar mislim da jesam.” Ponovo za stolom, Sandra Ip je prešla na kiselu vodu. Bobi i Arnold su poredili priče o slobodnom penjanju pod različitim gravitacijama, a Naomi i Klarisa Mao su bile na ivici pozornice, spremne da se i same okušaju u pevanju. Ipova je ugledala paketić folije u Aleksovoj ruci, i njen osmeh je bio obećanje da se stvari po njega razvijaju veoma, veoma dobro. Opet, mora da je pročitala nešto u njegovom izrazu ili načinu na koji se držao dok je sedao. „Sve u redu?”, upita ona. Aleks slegnu ramenima. „Reći ću ti kad to saznam.”

Sedamnaesto poglavlje: Holden Devojka je bila visoka oko sto devedeset dva centimetra, i nadnosila bi se nad njim da nije sedela. Kosa joj je bila kratko ošišana do glave po modi koja je, kako je Holden zaključio, trenutno bila aktuelna među devojkama iz Pojasa. Verovatno je postojalo na stotine mikrokanala o tome, koje on nije pratio. Ili je možda bila buntovnica pa je ta frizura bila njena lična izmišljotina. Kako god bilo, njena malo uvećana glava tako je izgledala manje izraženo. Sedela je na ivici klupe i šarala pogledom po brodskoj kuhinji Rosinantea kao da se pokajala zbog toga što je došla. Starija žena koju je ona nazivala imenom Tija stajala je uza zid i mrštila se. Pratilja koja nije bila zadivljena ničim što je videla. „Samo još koji sekund”, reče Holden. Softverski paket koji mu je poslala Monika Stjuart postizao je nivo profesionalnosti koji on nije mogao da pruži, i Holden je nekako uspeo da isključi neke od obaveštajnih postavki koje su uz njega išle po automatizmu. Devojka kratko klimnu i čupnu svoj sari. Holden se nadao da je njegov osmeh pun ohrabrenja. Ili ukoliko nije to, ono makar zabavan. „Stvarno. Evo, samo što nisam... Čekaj, čekaj, čekaj. Dobro. Tako.” Njena slika se pojavi na njegovom ručnom terminalu, s tananim slojevima za korekciju boja, korekciju zvuka i nečeg označenog kao DS/3 što mu je bilo nepoznato. Opet, dobro je izgledala. „U redu, reče Holden. „Onda, pretpostavljam da će svako ko ovo bude gledao znati ko sam ja. Da li bi mogla samo da kažeš kako se zoveš?” „Alis Kaspar”, reče ona ravnim glasom. Po načinu na koji je to kazala, mogla je da bude i politički zatvorenik. Znači, ovo još nije išlo naročito dobro. „Sjajno”, slaga on. „Dobro, a gde živiš?” „Na stanici Cerera”, reče ona, i onda, posle neprijatne stanke: „U distriktu Salutorg.”

„I, ovaj, čime se baviš?” Ona klimnu, opustivši se. „Otkad se Cerera otela kontroli Zemlje, moja porodica se bavila uslugama finansijske koordinacije. Konvertovali smo valute različitih korporacija i vlada u druge, kompatibilne. Mi porodica bist ljudi koji su za mir. Pritisak kojem su unutrašnje planete podvrgla ljude iz Pojasa nije posledica...” „Samo da se načas ubacim”, reče Holden. Alis zaćuta, spusti pogled. Moniki je nekako polazilo za rukom da ovo izgleda baš iako. Holden je počeo da shvata kako bi to zapravo mogao da bude proizvod dugogodišnjeg iskustva i prakse, a ne nešto u šta se može uskočiti bez pripreme. Osim što on za to nije imao vremena, pa je nastavio kako zna i ume. „Kad smo se sreli... a sreli smo se pre neka četiri sata... bila si s nekim svojim prijateljima. U hodniku?” Alis trepnu, zbunjena, i pogleda u Tiju. Mali pogled pun neverice bio je prvi iskreni devojčin izraz otkad je ušla u brod. „Bilo je to zaista neverovatno”, reče Holden. „Hoću da kažem, prolazio sam i video vas sve tamo. I zaista sam bio zadivljen. Da li bi mogla da mi ispričaš nešto o tome?” „O šin-sinu?” reče Alis. „Da li tako to nazivate? To sa staklenim kuglicama?” „Nisu staklene”, reče Alis. „Plastične.” „Dobro, da”, reče Holden, zasipajući je entuzijazmom kao da sipa vodu na sunđer. Sve to kao da se upijalo i nestajalo. Ali tada se Alis zakikotala. Nije bilo važno što se više nasmejala njemu nego sa njim. „Da li bi mogla to da ponoviš? Ovde?” Ona se nasmeja, pokrivši usta jednom rukom. Na jedan dug trenutak mislio je da bi mogla sve da prekine. Ali onda ona uze vrećicu sa kuka i izvadi iz nje četiri providne sfere jarkih boja malo veće i mekše od klikera kojima se Holden igrao u detinjstvu. Ona ili pažljivo postavi između prstiju, tako da nalegnu između drugih zglavaka. Zapeva visoku, stakato melodiju, a onda prestade s tim, nasmeja se i odmahnu glavom. „Ne mogu ja ovo”, reče. „Ne mogu.” „Molim te, samo probaj. Stvarno je sjajno.” „Ma glupost”, reče ona. „Klinačka fora.” „Ja sam... baš detinjast.” Kad je ponovo pogledala u Tiju, Holden takođe baci pogled na nju. Starija žena se mrštila jednako duboko kao maločas, ali u njenim starim očima nazirao se odsev naseljenosti. Alis se pribra, nasmeja,

ponovo se pribra i zapeva. Kada je ritam bio uspostavljen, ona poče blago da tapše rukama i prebacuje sfere iz šake u šaku, tako da se činilo da ove igraju nezavisno od nje. Malo-malo pa bi napev došao do sinkopiranog dela i jedna od kuglica pala bi joj na dlan i bila bačena preko puta da je uhvate naspramni prsti. Kad je došla do kraja, prestala je, pogledala stidljivo prema Holdenu, i odmahnula glavom. „Bolje je udvoje”, reče ona. „Ono, kao partneri?”, reče on. „Dui.” Njen pogled iza njega trajao je jedva tren, ali Holden je znao šta on znači, i malčice radosti skoči mu u srce. On se okrenu prema pratilji kamenog lica, koja podiže obrvu pred njim. „Da li ti... Tija?”, reče on. „Da li ti znaš da izvodiš šin-sin?” Frknula je beskrajno podrugljivo. Kada je stupila napred, Alis je napravila mesta za nju i dala joj dve sfere. Među Tijinim prstima izgledale su manje. Starica podiže bradu, i Holden načas tačno vide kako je ona izgledala u Alisinom uzrastu. Napev je sada bio kompleksniji, išao je ukrug s ritmovima koji su usmeravali i podržavali ono što se dešavalo u glasu druge žene. Providne obojene sfere igrale su između njihovih ruku dok su one stiskale dlanove, u prelaženju i ponovnom vraćanju, a one su pesmi dodavale tapšanje. U trenucima sinkopiranja, bacale su sfere jedna drugoj i hvatale ih među zglavcima. Pred kraj, obe su se osmehivale. Na samom kraju, Tija baci sve sfere uvis jednu za drugom toliko brzo da su se u istom trenu našle u vazduhu, a onda ih uhvati jednom rukom. Taj trik ne bi bio izvodljiv pod punom gravitacijom. Holden zapljeska, a starija žena klimnu, prihvativši njegov aplauz kao kraljica. „To je neverovatno. Čudesno”, reče Holden. „Kako ste naučile da to radite?” Alis zavrte glavom u neverici zbog tog čudnog Zemljanina i njegovog detinjastog oduševljenja. „To je prosto šin-sin”, reče ona. A onda joj se oči raširiše i lice joj preblede. „Gospodine Holdene”, reče Fred Džonson. „Kad budete imali malo vremena?” „Da, svakako”, reče Holden. „Samo smo... Da. Daj mi sekund.” „Biću u komandnom.” Fred se osmehnu i klimnu dvema ženama iz Pojasa. „Dame.” Holden isključi softver, zahvali se Alis i Tiji, pa ih otprati do vazdušne komore i napolje na dokove. Posle njihovog odlaska, on

odgleda snimljeni video – devojka i žena koje se igraju glasovima i rukama, a predmeti nalik na klikere prepliću se između njih kao treći učesnik igre. Upravo se nečemu takvom nadao. On pusti kompresiju i odasla snimak na stanicu Tiho, Moniki Stjuart, isto kao što je slao i prethodne. Nadao se da će uraditi još mnogo toga. Intervjuisao je istraživača koji je radio na stanici Cerera, samoukog zahvaljujući uputstvima sa mreže, pojeći ga pivom od kvasca sve dok starac nije bio dovoljno opušten i komotan da strasno govori o lepoti tardigrada. Razgovarao je sa nutricionistkinjom s polja hidroponika koja je pristala samo pod uslovom da može da objasni nedostatak vode na Cereri, da bi na kraju postala najjasniji glas tuge i straha koji je on ikada čuo. Razgovarao je s muškarcem koji je navodno bio najstariji stanovnik Pojasa na stanici, a ovaj mu je ispripovedao dugu i verovatno apokrifnu priču o prvom licenciranom kupleraju koji je tamo otvoren. I to je bilo sve. Za sada. Četiri intervjua, nijedan od njih preterano dugačak. Nadao se da će to Moniki biti dovoljno za rad. Obećala mu je da se u montaži može sačuvati mnogo toga. Na dokovima nije vladala gužva na kakvu je navikao. Pogotovo posle pritiska i jedva kontrolisanog haosa na Luni, Cerera je izgledala ranjeno. Još se povodila pod udarcima koje je pretrpela. Kolica i mehanička odela za utovar i istovar stajala su neuposleno, čekajući da pristigne brod sa zalihama ili da ih angažuje neko skladište na stanici koje još ima nešto vredno slanja. Jednom je čuo za reperfuzione povrede. Kad se ud stiska dok sva krv iz njega ne nestane, da bi u bujici pri njenom povratku pokidala krvne sudove i iscurila u ćelijsku matricu. Setio se da je tada pomislio kako je čudno da nešto normalno, neophodno i životvorne dovede do oštećenja pukim povratkom. Cerera je sada bila takva, ali on nije umeo da kaže da li je povratna krv bila kombinovana flota, ili će tek morati da dođe neka druga bujica pre nego što Cerera bude mogla da ustanovi koliko je teško ranjena. Dok se vraćao na brod, prošao je kraj Gora Droge i Ejmosa u svlačionici, gde su oni proveravali zbog čega jedan ventilator usporeno radi. Klarisa Mao je razgovarala sa obojicom iz mašinskog. Bio je to problem kakvim je u slobodno vreme mogla da se bavi posada u punom sastavu. Kod lifta, morao je da sačeka da se Čava Lombo provuče kraj njega, pre nego što je stupio unutra. Zapravo, sa svim Fredovim i Holdenovim ljudima, Rosinante je i

dalje imao malo manje članova posade nego što je trebalo da nosi. Njemu se nije činilo da je tu gužva usled brodskog dizajna, već usled njegovih sopstvenih navika i iščekivanja. Posada u punom sastavu bila bi tešnja, sabijenija, više nalik na normalan brod mornarice. Holden je to znao. Znao je čak da bi sa dodatnim ljudima bili u nekom smislu bezbedniji. Rosinante je bio napravljen sa mnogo rezervnih sistema. Isto je trebalo da bude i sa posadom. Ali nije to tako išlo. Neki drugi mehaničar ne bi bio Ejmos. Neki drugi pilot ne bi bio Aleks. Ljudi nisu bili samo uloge koje su imali u funkcionisanju broda, i nisu bili zamenljivi. A ono što je važilo za Rosinantea, važilo je i za samo čovečanstvo. Lift stade. Fred Džonson podiže pogled sa brodskih kontrola i klimnu Holdenu. Svetla su bila prigušena upravo onako kako je Aleks voleo, a u odsjaju sa ekrana Fredova koža je izgledala tamnija nego što je bila. Mora Patel je sedela na drugoj strani palube i dijagnostika se pružala preko komunikacionih kontrola na njenom ekranu, a na ušima su joj bile slušalice. Holden se spusti na ležaj kraj Fredovog i okrenu se prema njemu. „Tražio si me?” „Par stvari. Zasad ću se smestiti na Cereri. Avasarala će me priznati kao vršioca dužnosti guvernera”, reče Fred. „Pozivam sve koji su mi nešto dužni. Sve koje poznajem sa iole uticaja u ASP-u. Dovešću ih ovamo.” „To mi zvuči kao poziv na atentat.” „Rizik je neophodan. Ne znam hoće li moja posada ostati ovde ili otići na Tiho bez mene. Čekam da mi Dramer to javi. Kako god bilo, neće ti više smetati.” „To je, mislim, u redu. Ali nekako sam se navikao na njih. I o čemu si onda stvarno hteo da razgovaramo?” Fred klimnu jednom, oštrim pokretom. „Misliš li da bi Drejperova mogla da govori u ime Marsa?” Holden se nasmeja. „Misliš, da govori onako kako govore ambasadori? Da pregovara s ASP-om? Jer, prilično sam siguran da se tu Mars pita.” „Možda nećemo biti u poziciji da čekamo da se dovedu u red. Smit je odstranjen, a Ričardsova je na funkciji, ali formirana je opoziciona koalicija koja želi da istragu nad preostalom vojskom stavi iznad svega ostalog.” „Misliš, iznad ratovanja?”

„Na primer. Ričardsova i Avasarala rade na tome, ali meni je ovde potrebno marsovsko lice, ako mislim da održim na okupu kombinovanu mornaricu. Sa svojom prošlošću, mogu da u Pojasu najbolje zastupam Zemlju. Radio sam to godinama, i izgradio veliko poverenje. Ali ako ne budem imao predstavnika Marsa, neću doneti ništa novo za sto. Pogotovo pošto Slobodna mornarica leti na marsovskim brodovima. Inarosove akcije se sada veoma visoko kotiraju.” „Ozbiljno? Jer meni se čini da su upravo napustili najveću luku u Pojasu.” Fred rečito slegnu ramenima. „Njegove apologete dobro rade svoj posao. A sve je u senci onoga što je uradio Zemlji, Sorento-Gilis, Gao, svi oni. Potcenili su bes Pojasa. I očajanje. Ljudi žele da Inaros bude heroj, tako da njegove postupke tumače kao herojske.” „Čak i kada beži?” „Neće on samo bežati. Ne znam šta mu je na pameti, ali taj se neće penzionisati. A stanica Cerera... ona je sada beli slon. Puko održavanje funkcionalnosti ekoloških sistema neće biti trivijalno. Možda ćemo morati da se konsolidujemo. Da fizički koncentrišemo ljude i napustimo delove stanice. A to će Inaros i njegovi zaverenici protumačiti kao da Zemlja i Mars izbacuju ljude Pojasa iz njihovih domova.” Holden prođe prstima kroz kosu. „Da, zeznuto je to.” „Takva ti je politika. I zato nam treba ASP. U Pojasu postoji podrška za nas, ali potrebno ju je kultivisati. A nekoliko stvari nam ide naruku. Oni mogu sebe da nazivaju mornaricom, ali jesu amateri. Ološ koji smatra da je disciplina isto što i kazna. Govorka se da već postoje neslaganja u Markovom rukovodstvu. Verovatno zbog njegove taktike sa Cererom. I dalje mi nije jasno zbog čega mu je Dos dozvolio da napusti stanicu, ali... pa, očigledno je to uradio. A Avasarala drži Zemlju pod kontrolom. Da su se UN urušile kao Mars, ne znam šta bismo radili.” „Ovo”, reče Holden. „Pokušavali da nađemo saveznike. Manje-više ono što ćeš ionako da činiš. Samo sa manje nade da će biti delotvorno.” Fred se protegnu uz pucketanje zglobova, a onda uzdahnu i spusti se natrag u gel ležaja. Dijagnostika na komunikacionom panelu zatrepta, i Patelova otkuca rezultate provere. Što se nje tiče, njih dvojica kao da nisu ni bili tu. „Verovatno si u pravu”, reče Fred. „Opet, drago mi je što nije gore.