Mol Flanders - Daniel Defoe - cir

1

2 ПРОСВЕТА ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ СРБИЈЕ Данијел Дефо МОЛ ФЛАНДЕРС Наслов оригинала MOLL FLANDERS bу DANIEL DEFOE Превео с оригинала БОРИВОЈЕ НЕДИЋ Скен: Cуrano & јаskе Обрада: soliсitor www.BalkanDownload.org БЕОГРАД 1952

3 ДАНИЈЕЛ ДЕФО

4 УВОД После безмало четрдесет година врло обимног и разноврсног књижевног рада, Дефо је, у педесет седмој години живота, написао свој први роман, „Робинсона Крусоа” (1719); он је и после тога писао неуморно, све до своје смрти, 1731, и објавио је, између осталог, још неколико романа. Библиографија његових радова обухвата преко двеста и педесет посебних публикација, а изгледа да ни до данас није потпуно утврђено шта је све написао овај тако неуморни и тако плодни списатељ. Најбоље и најпотпуније издање његових сабраних дела, „Романи и одабрани списи Данијела Дефоа”, објављено је у Оксфорду, 1927-8 год., у 14 књига. Па ипак, свет памти Дефоа углавном по његовом „Робинсону,” и, као што је више пута било примећено, изгледа да је књига која је своме писцу донела светску славу бацила у засенак остала дела његова и нанела им извесну неправду. Није редак случај у књижевној историји — пре би се могло рећи да је то правило — да се у оцени и хвали јавности једно дело истиче мимо сва остала дела једнога писца; али доиста је ретка појава да са огромне популарности једнога дела сва остала падну у заборав, иако понеко од њих не само не заостаје у вредности за љубимцем, но је можда и најбоље што је писац икада створио. Широм света деца знају понешто о младоме морнару из Јорка који је „живео сасвим сам на ненасељеном острву”, а мало ко сем књижевних историчара зна макар и наслове бар неких од многобројних Дефоових књижевних радова. Чак је и у камену његовог надгробног споменика урезано да под њим почива писац „Робинсона Крусоа”, а ни помена нема о осталим његовим делима! Дефо је међутим — син месара и несуђени богослов — био један од најчувенијих људи у Енглеској у раздобљу између 1690—1730. Као устаник против монархије, трговац, пустолов у Шпанији и Португалији, државни службеник, власник

5 циглане, банкрот, политички осуђеник и владин повереник, доживео је разне обрте и мене среће, о чему сведочи и његов дистих, Познах шта је срећа, шта невоља љута, богат и сиромах бех тринаест пута. Али он је био и песник, есејист, романсијер, биограф, политички економист, социолог, писац верских контроверза, моралист, топограф, писац о окултним појавама, укратко, „Протеј како у литератури тако и у практичним пословима, који, посматран у светлости укупних својих способности и остварења, изгледа безмало титански геније.” 1 I Анализа макар и најглавнијих Дефоових дела далеко би премашила оквире овога Увода. Нo ипак, довољно је само поменути нека од њих па да се увиди колико је Дефо био писац живих и разноврсних интересовања, колико је његов дух био смео и напредан, колико је он веран сликар прилика, обичаја и нарави свога времена. Тако, у „Есеју о пројектима”, 1697, препоручио је многе корисне новине из области економије, трговине, банкарства, педагогије, а нарочито васпитања девојака. „Често сам помишљао”, вели он у томе спису, „да је један од најварварскијих обичаја на свету — с обзиром да се сматрамо просвећеном и хришћанском земљом — то што женама ускраћујемо користи од науке. Ми сваког дана прекоревамо жене због лудости и непристојности, а ја сам уверен да би оне грешиле мање него ми, кад би имале преимућство васпитања које би било равно нашем.” У памфлету „Сиромахова молба”, 1698, Дефо је законе упоредио са паучином у коју се хватају ситне мушице, док се оне велике лако пробијају кроз њу: „Све се то сручује на нас, на народне масе, на сиромашне плебејце, као да је у нама сав 1 W. Р. Trent, „Daniel Defoe", р. 2. Indianapolis, 1916.

6 порок; јер ми не видимо да пијане богаташе отправљају председнику општине, ни да се богохулни и развратни трговци новчано кажњавају и одводе у затвор. Ко има златан прстен и господско рухо може богохулити пред судом... може се пијан вући по улицама, и нико му то неће замерити; али ако се сиромах напије и почне псовати, не гине му тамница.” У своме сатиричном спеву „Чистокрвни Енглез”, 1701, који почиње чувеним стиховима, Онде где Бог дом молитве сазда, ђаво и свој ту подиже вазда; и видећеш, размотриш ли право, већу паству увек има ђаво Дефо је оштро напао реакционарне ројалисте, извагао подсмеху племићке родослове, и указао на бесмисленост веровања у тзв. „племенитост рода” старих аристократских породица. Спев је био распродан по лондонским улицама у нечувеном броју од 80.000 примерака. Због свога списа „Најкраћи пут за разрачунавање са дисидентима”, 1702, у којем је иронично предлагао да се „у име неограниченог тријумфовања државне англиканске цркве” распну сви „разбојници који друкчије мисле,” Дефо је био бачен у тамницу, „по вољи и нахођењу краљице”; уз то је, у току три врела јулска дана, био постављен уза срамни стуб, али је ту, уместо понижења, доживео клицање народа, који га је обасуо цвећем као хероја а срамни стуб окитио венцима, док су људи по улицама гласно читали његову „Химну срамноме стубу”, 1703, коју је написао у затвору, и у којој је бранио слободу мисли и штампе. Он је био сарадник и уредник најранијих енглеских периодичних листова, један од првих енглеских новинара, и „пре него што је штампа била ослобођена цензуре, он је оживео штампану критику политичког и јавног живота... и за своју смелост био је кажњаван срамоћењем, апшењем и глобом, али свим новинарима он је пружио одличан пример

7 савесне службе јавности.” 2 У времену од 1704—1713 Дефо је издавао свој политички и књижевни лист „Преглед”, и три пута недељно, у току девет година, сам га је испуњавао својим чланцима, освртима и коментарима на политички и културни живот. Занимљиво је да је и његов славни „Робинсон” излазио у наставцима, у 165 бројева „Седмичних новина или Суботње поште”. Необично велики успех који је постигао „Робинсоном” подстакао је Дефоа да напише не само други и трећи део ове приповести, „Даљи доживљаји Робинсона Крусоа”, 1719, и „Озбиљна размишљања у току живота и необичних доживљаја Робинсона Крусоа”, 1720, већ и неколико реалистичних романа из савременог живота, од којих су најзначајнији: „Капетан Синглтон” и „Успомене једног кавалеристе”, 1720, „Мол Фландерс” и „Пуковник Џек”, 1722, и „Роксана, срећна милосница”, 1725. Овим својим делима, објављеним двадесет година пре „првог енглеског романа”, Ричардсонове „Памеле”, 1740, Дефо је доиста непосредни претеча великих енглеских романсијера XVIII века, Ричардсона, Филдинга, Смолета, и Стерна, па према томе он је истински творац енглеског романа, и модерног романа уопште. II Јунаци Дефоових романа „негативе” су личности: Мол Фландерс је крадљивица, капетан Синглтон је гусар, пуковник Џек је друмски разбојник, Роксана је куртизана. Избором оваквих „јунака” Дефо је несумњиво желео да стекне велик број читалаца, али исто тако и да позитивно на њих утиче; јер у Енглеској његова доба криминал је био веома раширен, и упоредо с њим цветала је једна криминалистичка литература која је злочинце приказивала као хероје. Дефо је међутим желео да покаже, кроз забавне приче и романе, да злочин и порок воде пропасти а не задовољству; зато је он, упркос „негативности” својих „јунака”, дубоко озбиљан и моралан писац. „Усуђујемо се да кажемо,” вели Чарлс Лем, „да нема 2 Wickham Steed, „The Press", p. 115. London, 1938.

8 романа који сликају живот таквих лица — лопова, блудница, гусара — а да би злочин и преступ приказани у њима изгледали мање примамљиви, испаштање брже уследило за сагрешењем, и кајање било усрдније или крвавије, него што је то у Дефоовим романима.” 3 Као што је приметила Вирџинија Вулф, он већ на првим страницама својих романа своди јунака или јунакињу на једно стање немаштине, беде и осамљености, и њихов живот отада постаје непрестана борба, а даљи опстанак резултат је срећног случаја и сопствене борбе и залагања. Као што Робинсон почиње живот изнова, и сам се на пустоме острву бори с природом, тако и други Дефоови јунаци, лишени пријатеља и средстава, живе усред Лондона као да су на пустоме острву, и довијају се како најбоље знају и умеју да би се у тешкој и суровој борби за опстанак одржали некако у животу. Зато Дефо, величајући храброст и издржљивост као највеће врлине, проповеда племенит оптимизам — веру да се трудом и залагањем све може постићи, као што је то постигао његов Робинсон на пустоме острву. III Осамљеност није само у пештари и на „пустоме острву”, но су и велики градови неки пут немилосрдне пустиње за неке људе. Лондон и Енглеска Дефоовог времена пружали су призоре огромних супротности, лице и наличје једног тешког економског и политичког стања. С једне стране, материјални просперитет и процват културе, оснивање Енглеске банке, колонијална експанзија, војничке победе на континенту Европе и победе на мору; и с друге, беда, сиромаштво и заосталост широких слојева народа какве је данас тешко замислити. Џ. М. Тревелјан, професор модерне историје на Универзитету у Кембриџу, каже да је Дефо био један од првих људи који је модерним очима сагледао стари свет, и његов је извештај о томе драгоцен. Зато, да бисмо разумели Дефоа и његове јунаке, навешћемо извесне податке из књиге проф. 3 The Works of Charles Lamb, p. 427. Oxford University Press, 1940.

9 Тревелјана, „Енглеска краљице Ане,” a то је и Дефоова Енглеска, који илуструју ону другу страну блиставе медаље из времена Малбороа, и Бленхајма и Малплакеа, и Утрехта, и Пенсилваније и Каролине. Кад је краљица Ана ступила на престо (1702), безмало једна четвртина укупног становништва, вели Тревелјан,4 примала је неку врсту општинске сиротињске потпоре. Две највеће класе становништва сачињавали су „колибари” и „слуге”. Први су се трудили да буду независни од надница, и живели су од ситне земљорадње на општинској земљи или па својој њиви; други су били надничари. Зарада доброг пољопривредног радника износила је око три фунте годишње, a жито се тада продавало по фунту и по кварт (8 бушела). Радници су често морали да приме своју зараду „у натури” уместо у новцу, а покушаји штрајка или заједничке борбе за боље наднице били су кажњиви. Још теже било је стање градског становништва. Сиромашни грађани престонице живели су у најпрљавијој пренасељености, без санитације, заштите или лекарске помоћи, и далеко изван сваког домашаја филантропије и васпитања. Затвори — и онај у Њугејту од којега је Мол Фландерс толико страховала, и у којем је и сам Дефо провео осамнаест месеца — у Лондону и у унутрашњости били су издавани под закуп апсанџијама, a затвореници су били остављени на милост или немилост овим дерикожама који су платили високе цене за звање тамничара, и наплаћивали се глобљењем апсеника који су им били поверени. Затвореник је био окован у гвожђе, а окови би му били скинути тек кад би платио „дужнички новац”. Често се дешавало да невини људи, или дужници који су исплатили свој дуг, још годинама остану у затвору, иако би иначе могли да буду слободни, само зато што нису кадри да плате трошкове издржавања у затвору. Мушкарци и жене често су држани без постеље, и безмало без хране, док не би умрли или док пријатељи не би платили за њих „затворски” новац. Тревелјан наводи случај неке Мери 4 G. М. Trevelyan, „The England of Queen Anne", London, 1932. Све до краја овога одломка сажет је цитат из наведеног дела.

10 Пит која је, 1711, зато што није имала новаца да плати за постељу, била затворена у једну просторију у којој се безмало угушила од смрада једног петнаестодневног леша. IV У таквој апсани и таквој средини рођена је јунакиња Дефоовог романа „Мол Фландерс”, која је, гоњена „сиромаштвом — најцрњим од свих ђавола”, и одбачена из друштва, већ од малих ногу морала да се потуца од немила до недрага, сама као Робинсон на своме пустом острву. Потпуни наслов овога романа гласи: „Удеси и јади злогласне Мол Фландерс, &с, која је рођена у њугејтској апсани, и која је у току шездесет година свог веома променљивог живота, не рачунајући ту њено детињство, била дванаест година блудница, пет пута венчана супруга (једном удата за рођеног брата), дванаест година крадљивица, осам година робијашица у Вирџинији, и напослетку обогатила се, живела поштено, и умрла као покајница.” Прво издање датирано је у Лондону, 1721, али из штампе је изишло 27 јануара 1722. Дело је одмах постало врло популарно, јер његово „друго, поправљено издање” већ се појавило у јулу, и треће у децембру исте године, а следеће, 1723, објављено је његово „скраћено, џепно издање.” Осим тога, у Даблину је, 1730, изишла књига за народ „Превртљиви обрти среће”, у три дела, у којој су редом приказани живот и смрт Мол Фландерсове, живот њене управитељке, и живот њеног мужа из Ланкашајера. По овоме делу, Мол Фландерс, у дубокој старости, и видећи да јој се ближи крај, открива свој идентитет: њен отац, Џемс Фицпатрик, био је Ирац, кога су беда и сиромаштво отерали у порок и који је доцније био погубљен као друмски разбојник; име њене мајке је Мери Фландерс, и она је исто тако била преступница. Мол се под крај живота населила у Голвеју, на западној обали Ирске, где је купила имање; свој тестамент потписала је именом Елизабета Аткинс, а умрла је 10 априла 1723, у седамдесет петој години живота. Још једна књижица, под насловом „Повест Летиције Аткинс, просто назване Мол Фландерс”, објављена је 1776,

11 тобож на основу „новопронађених рукописа г. Данијела Дефоа”. Међутим, истраживања нису утврдила идентитет Мол Фландерсове, али „замисао Дефоове приповести вероватно је узета из живота неке истинске преступнице, и сасвим је могућно да ће право име те особе једног дана бити откривено.” 5 Догодило се то или не, Дефоова прича о Мол Фландерсовој оставља утисак истинитог догађаја и има извесну природност излагања са којих се читаоцу чини као да слуша казивање неке особе која је стварно доживела све то о чему прича. У тој привидној истинитости, у том савршенству илузије, Дефо је ненадмашан вештак, и „Мол Фландерс” је са тих особина његово ремек-дело и преставља један од најизразитијих примера правога реализма у књижевности. Та „истинитост” постигнута је методом непосредне нарације и гомилањем ситних догађаја и запажања. Мол Фландерс прича своју повест, од почетка до краја, у првоме лицу, и у њеном приповедању, као обично у простога света, има много понављања, задржавања на ситницама, истицања датума и безначајних чињеница, претеране тачности и уплитања. И из тих ситних појединости састављен је роман, али је њихово укупно дејство такво да ситнице незанимљиве саме по себи постају веома занимљива целина, као шаре и боје уткане у ћилим. И у томе је сва чаролија. Јер за Дефоа „заплет” или „композиција” и не постоји, но је све у хронолошком, праволинијском ређању догађаја; његова су лица „негативна” и не нарочито изразита; у њега нема описа природе ни правога дијалога; напослетку, нема ни поетских усхићења, ни хумористичних расположења, ни филозофских размишљања, — нема скоро ничега од свега онога што читалац очекује да нађе у роману. Па ипак је „Мол Фландерс” изврстан роман, јединствен по својој уверљивој истинитости, која је толика да искупљује све друге недостатке. То је књига проста, непосредна, и искрена као мало која, то је права књига за народ. 5 G. A. Aitken, Introduction to „Moll Flanders“, „Everyman’s Lib“.

12 Да бисмо разумели морални лик Мол Фландерсове, чији је „живот био грозан сплет неваљалства... прељубништва, родоскрвњења, лагања, крађе”, ваља се опоменути да је она рођена у затвору, од мајке робијашице; да је у детињству била остављена скитницама; да је у младости била преварена у љубави и заведена; и да је неке од својих најранијих преступа извршила да би се спасла гладовања. „Као што је у лакомости корен свих зала”, вели она, „тако и сиромаштво спрема најгоре замке.” Или, на другом месту, „Мало ко зна како би се понео кад би га невоље притиснуле”, и „Опоменуће се молитве мудрога: Поштеди ме сиромаштва, да не бих крао”. Њено је владање нужно и неминовно условљено економским приликама једног одређеног доба и средине, и она није могла да буде друкчија, ма колико да је то сама желела. „Желела сам”, вели она, „да имам сређен живот, и да сам се намерила на трезвеног, доброг мужа, била бих му одана жена, као да сам од саме врлине створена. Ако сам била другачија, порок је улазио на врата немаштине, не на врата наклоњености.” Уствари, историја Мол Фландерсове преставља Дефоову оптужбу против тешког економског стања и неправедног друштвеног поретка, и у тој светлости лик његове јунакиње постаје озарен ореолом мученице. Тако нам постаје разумљива и прича о старици на Лондонском Мосту која је доказивала да „крађа не може бити грех, кад је то чинила и блажена Мери Фландерс!” Овај превод урађен је према оригиналу, „Moll Flandеrs”, у издању колекције „Evеrуman’s Librarу”, Лондон, 1936. Преводилац би се радо био помогао још неким преводом — на пример, одличним француским — да је до њега могао доћи; но кад већ није, а посао је завршен и без тога, њему је драго што је тако, те је Дефоова фраза пренесена на српски језик без помоћи посредника. Не одступајући ни у чему од оригинала, преводилац је поделио текст у тридесет и шест поглавља, просто прекидајући пишчеву континуалну нарацију онде где је извесна епизода завршена. На тај начин дато је мало „ваздуха” збијеноме тексту оригинала, и означене су „станице” на путу живота којим је прошла јунакиња.

13 Први потпун српски превод Дефоовог „Робинсона” објавила је „Просвета”, 1947 год., a то је у исти мах и први превод с оригинала, рад проф. Владете Поповића. Најстарији превод „Робинсона” је из 1799 год. „Живот и чрезвичајна прикљученија славнаго Англеза Робинзона Крусе от Јорка”, од Николе Лазаревића, а веома је леп и превод Константина Мандровића, штампан у штампарији Јерменскога манастира у Бечу, 1873. У Београду је штампано више „прерада” овог популарног Дефоовог романа, углавном преведених с немачког. „Мол Фландерс” сада се први пут објављује на српскоме језику. Б. Н.

14 ПИШЧЕВ ПРЕДГОВОР У последње време свет се толико забавља читањем прича и романа да ће повест једне особе тешко примити као истиниту, ако се њено име и други подаци о њој држе у тајности; стога се морамо задовољити тиме што ћемо оставити читаоцу да сам донесе свој суд о страницама које следе, и примити тај суд такав какав јест. Овде се замишља да сам писац пише своју сопствену повест, и у самом почетку свога излагања износи разлоге са којих сматра да треба да прикрије своје име, и после тога нема потребе да се о томе ма шта више каже. Тачно је да је првобитна прича овде заоденута у нове речи, и да је нешто мало измењен стил злогласне госпође о којој се овде говори; нарочито, своју повест она овде прича речима смернијим него што ју је први пут испричала, јер првобитни примерак списа који нам је дошао до руку био је написан тако да више личи на онај језик који се још чује у Њугејту него што доликује усрдној покајници, каквом се она доцније приказивала. Перо које је било упослено око дотеривања њене приче, и дало јој њен садашњи облик, имало је велике муке док ју је заоденуло у рухо да се без зазора сме показати, и уобличило у речи које се без зазора могу читати. Кад једна жена, распусна још у младости, која је чак и плод распусности и опачине, узме да прича своја порочна прикљученија, почев од времена кад се први пут проневаљалила па редом кроз све мене и све већа злодела у току шездесет година, писац је на големој муци да све то увије тако чисто да не да повода замеркама — нарочито од стране злурадих читалаца — и да му људи то не упишу у грех и обрну на његову штету. Међутим, учињено је све што је било могућно да ова прича у своме новом руху не изазива непристојне и разблудне мисли и представе; да то не чине ни најгори изрази ове жене. У ту сврху, сасвим су изостављени неки порочни догађаји из

15 њенога живота, који се без зазора не би могли испричати, а неки други веома су скраћени. Ово што је остало, надамо се, неће вређати ни најчеднијег читаоца ни најсмернијег слушаоца; а како се чак и најгором причом ваља користити на најбољи начин, поука, надамо се, биће повод да читалац остане озбиљан чак и онда кад прича може изазвати друкчија чувства. Да би се приказала историја једног окајаног порочног живота, неопходно је да порочни део буде дат онолико порочно колико год то допушта одистинска његова историја, да би се тако истакла и приказала лепота покајничког дела, који је зацело најлепши и најсветлији, ако се исприча са подједнаким жаром и живошћу. Немо је приметио да не може бити исте живости, истог сјаја и лепоте у приказивању покајничког дела, као у приказивању порочног дела. Ако у тој примедби има иоле истине, нека ми је допуштено да кажем да то долази отуда што у читању нема истог укуса и уживања; и доиста, и сувише је истина да разлика не лежи у правој вредности предмета колико у наслади и укусу читаоца. Али како се ово дело углавном препоручује онима који знају како треба читати, и како да се ваљано користе њиме, као што им ова прича непрестано препоручује, то се надамо да ће се таквим читаоцима више свидети поука неголи басна, и примена више неголи приповетка, и сврха пишчева више неголи животопис особе о којој је овде реч. Има у овој причи обиље занимљивих догађаја, и сви су они корисно примењени. У причању вешто им је дат пријатан обрт, који природно поучава читаоца, на овај, или на онај начин. Првом делу њеног распусног живота са младим господином у Колчестру дато је тако много згодних обрта да би се боље изложио порок, и упозорили се сви који су, у сличним приликама како такви поступци на крају воде пропасти, и како је будаласто, непромишљено, и ружно било понашање обеју страна, да то обилато искупљује сву ону живост описа којом она слика своје лудости и неваљалства. Кајање њеног љубавника из Бата, и како је он, у наступу болести, обузет страхом господњим, одлучио да је остави;

16 исправно упозорење које се ту даје чак и против дозвољених присности између најдражих пријатеља, као и то како су они немоћни да без божанске помоћи истрају и у најсвечанијим зарицањима; то су одељци у којима ће разборит читалац наћи више истинске лепоте неголи у читавом сплету љубавне приче која овде служи као увод. Једном речи, као што је из читаве приче пажљиво одстрањена свака лакоумност и распусност, тако је она, уз највеће пишчево старање, усмерена ка моралним и религиозним вредностима. Нико не може, без очевидне неправде, да баци на ово дело ма какав прекор, као ни на нас што га објављујемо. Браниоци позоришта, у свим раздобљима, да би уверили свет да су њихови комади корисни, и да најпросвећеније и најпобожније владе треба да дозволе њихово приказивање, износили су овај велики доказ: наиме, да им је сврха врлина, и да, најживљом глумом, зацело узносе крепост и благочестивост, а изобличују и осуђују све врсте порока и изопачености нарави; а кад би то била истина, и кад би се они увек држали тога правила, као мерила свога рада у позоришту, могло би се много рећи њима у прилог. Кроз сву бескрајну разноврсност ове књиге писац се најстроже држао ове основне поставке: ни у једном њеном делу нема ни једне рђаве радње а да се њен исход, у почетку или на крају, није показао јадан и чемеран; нема ни једног овејаног неваљалца који је изведен на позорницу, а да није несрећно скончао, или се искрено покајао; нема ни једне рђавштине која је поменута а да није одмах и осуђена, нити је и једно ваљано, правично дело остало без хвале. Шта може тачније да одговара постављеном правилу, да износи на разматрање чак и ове ствари против којих постоје толике оправдане замерке, наиме, утицај рђавог друштва, погрдне речи, и томе слично? На тој основи ова се књига препоручује читаоцу, као скроз поучно дело, из којега се могу извести морални и религиозни закључци, који читаоца могу понечем научити, ако изволи да поуку прими.

17 Сви подвизи ове злогласне госпе, у њеном пустошењу међу људима, истичу се као упозорења честитом свету, обзнањујући им поступке помоћу којих невини људи могу да настрадају, да буду опљачкани и похарани, па према томе како ваља да их се чувају. Њено пљачкање мале девојчице, коју је мајчина сујета нагиздала, кад ју је послала у школу играња, убудуће биће добра опомена таквим женама, као и њезина крађа златног часовника са прса оне младе госпођице У парку. Њена крађа завежљаја од оне будаласте цуре код поштанских кола у улици Сент-Џон; њена пљачка приликом пожара, као и у Хериџу, — све су то одлична упозорења да и сами будемо прибранији у таквим случајевима и спремни на сваковрсна изненађења. Прича о њеном коначном приступању трезвеном животу и марљивом раду, у Вирџинији, са њеним прогнаним мужем, пуна је плодоносне поуке по све оне несрећнике, који су, било зато што су као осуђеници пребачени преко мора, било услед неке друге муке и невоље, присиљени да у туђем свету поново стичу људски углед; обзнањујући им да марљивост и вредноћа доносе своје признање чак и у најудаљенијем крају света, и да ничије стање не може да буде тако јадно, тако чемерно, нити тако лишено изгледа на бољу будућност, а да се човек неуморним радом не би могао избавити, и да се временом и најбеднији створ не би могао поново уздићи у свету и добити нове могућности за живот. Остале су још неиспричане до краја две епизоде које су само делимице обрађене, а које спадају међу најлепше у овој причи, али обе су и сувише дуге да би могле бити саопштене у једној и истој књизи, и доиста, могао бих рећи, свака од њих чинила би књигу за себе, наиме: Живот њене управитељке, како ју је она звала, која је, како изгледа, у току од свега неколико година прошла кроз разне изразите мене, и била редом госпођа, курва, и подводачица; бабица и бабицаскриваља, како их зову; зајмодавка на залоге и јатакиња; једном речи, сама је била крадљивица, учитељица крадљивица и лопова и њима сличних, a ипак на крају покајница.

18 И друго, живот њеног прогнаног мужа, друмског разбојника који је, како изгледа, дванаест година некажњено харао и пљачкао по друмовима, и напослетку прошао онако јевтино као добровољни изгнаник, не робијаш, а чији живот пружа невероватну разноврсност. Али, као што рекох, то су повести и сувише дуге да бих их овде могао унети, па не могу да обећам ни да ће изићи у посебним књигама. Не можемо рећи, заиста, да се ова повест протеже сасвим до краја живота славне Мол Фландерсове, јер нико не може да напише свој животопис до самог конца његовог, осим ако би после смрти писао. Али животопис њенога мужа, који је написала једна трећа особа, даје потпун приказ о њима обома, како су дуго живели заједно у оној земљи преко мора, и како су се обоје вратили опет у Енглеску, отприлике после осам година, за које су се време веома обогатили, и где је она, како изгледа, дочекала дубоку старост, али није била онаква изредна покајница каква је била у почетку; али изгледа да је заиста увек с гнушањем говорила о свом пређашњем животу и свим његовим видовима. На њезиној последњој позорници, у Мериленду и Вирџинији, догодиле су јој се многе пријатне згоде, али то није испричано са оном истом умешношћу са којом је она сама исприповедала своје доживљаје, па зато је ипак најбоље да прекинемо овде.

19 УДЕСИ И ЈАДИ ЗЛОГЛАСНЕ МОЛ ФЛАНДЕРС

20 ГЛАВА I Моје право име тако је добро познато у списима и деловодницима Њугејта, и у Олд-Бејлију,6 и има тамо још неких нерешених крупних предмета који се тичу мога владања, да не можете очекивати да ћу ја у овоме делу рећи своје име или дати податке о својој породици; можда ће оно бити познатије после моје смрти; засад, то не би било умесно, не би, чак ни кад би се објавио указ о општем помиловању, без изузетка лица или преступа. Као што су ме неки од мојих најгорих другова, који ми више не могу нанети зла (јер су на конопцу скончали и растали ое са овим светом), звали по имену Моли Фландерс, тако ми и ви дозволите да се назовем тим именом — и то нека буде довољно — док не будем смела да признам ко сам била и ко сам ја. Чула сам да у једној суседној земљи — да ли у Француској или другде не знам — постоји краљева наредба да када неког злочинца осуде на смрт или на галију или на прогонство, па ако тај злочинац има деце — а таква су деца обично незбринута услед обесправљености њихових родитеља — влада их одмах узима под своје старање, смешта их у завод назван Дом сирочади, где их одгајају, одевају, хране, и уче, па кад их оспособе, упућују их на занате или у службу, тако да су кадра да поштеним и ваљаним радом прибаве себи средства за живот. Да је ово био обичај и у нашој земљи, ја не бих остала сирото, јадно девојче, без пријатеља, без одеће, без помоћи и доброчинитеља, као што је била моја судбина; а услед тога била сам не само изложена големим јадима, чак и пре но што сам била кадра да схватим свој положај, или како да га поправим, но ме је то одвело оном начину живота, 6 Њугејт (New Gate) је био злогласан стари затвор у Лондону (1596—1902), а Олд-Бејли (Old Bailey) је био стари суд за кривична дела. — Прев.

21 саблажњивом самом по себи, који је својим обичним током водио брзој пропасти душе и тела. Али случај је овде био другачији. Моја је мајка била осуђена на робију због неке незнатне крађе која је једва вредна помена; наиме, позајмила је била три трубе холандског платна од извесног трговца у Чипсајду. И сувише би било дуго понављати овде све те појединости о којима сам слушала толико исказа да једва умем да разаберем који је тачан. Било како му драго, сви се искази слажу у овоме: да је моја мајка уложила молбу у којој се позвала на своју бременитост; и кад је било утврђено да је носећа, извршење пресуде било је одложено отприлике за седам месеца; после тога времена, пресуда је постала извршна, како се вели, али доцније јој је указана милост да буде пребачена преко мора у Нови Свет, а мене је оставила, стару око шест месеца, у рукама рђавих старатеља, то ми можете веровати. Ово што причам о себи превише ја близу првим данима мога живота да бих могла да причам другачије доли по чувању; довољно је да поменем да, будући рођена у онако несрећном месту, нисам имала парохије која би ме прехранила у детињству; а не умем да дам ни најмање податке о томе како сам остала у животу, осам — као што сам чула — да ме је нека рођака моје мајке повела собом, али на чији трошак, или по чијем упутству, то уопште не знам. Прво чега се сећам, или чак што сам икад могла да сазнам о себи, јесте да сам се потуцала са једном групом Цигана, или Јеђупака; али верујем да сам мало времена пробавила са њима, јер ми кожу нису обојили, као што чине свој оној деци коју воде са собом; не умем рећи ни како сам запала међу њих, ни како сам их се ослободила. Било је то у Колчестру, у Есексу, кад су ме ти људи оставили, а мени се све чини да сам ја оставила њих (то јест, сакрила сам се, и нисам хтела да идем даље са њима), али нисам кадра да о томе кажем нешто поближе; сећам се само овога: кад су ме прихватили неки службеници парохије у Колчестру, казала сам им да сам дошла у град са Циганима али нисам хтела да идем даље са њима, и да су ме они тако

22 оставили, но не знам куда су отишли; јер иако су потере биле послате за њима, изгледа да нису могли да им уђу у траг. Сада сам на известан начин била збринута; јер иако по закону нисам падала на терет парохије овог или оног дела града, ипак, када ,се за мој случај сазнало — а како сам била премлада да бих могла ишта да радим, јер нисам имала више од три године — градски одборници сажалили су се на ме, узели ме под своје старање, и постала сам њихова баш као да сам се родила у томе месту. У опскрби коју су ми пружили, задесила ме је добра срећа да ми, што но веле, дадиља буде нека жена која је, додуше, била сирота, али је знала и за боље дане, и која је скромно живела од старања о сирочади, међу коју су и мене убрајали, пружајући им све што им је потребно док не стасају до извесних година, да би се могли латити какве службе, или зарађивати свој хлеб. Ова је жена имала и малу школу, у којој је учила децу читању и писању; и како је пре тога, као што сам казала, живела лепо и удобно, одгајала је децу са великом умешношћу и веома пажљиво. Но, што је вредело колико и све остало скупа, учила их је и великој богобојажљивости, будући да је сама била веома трезвена и побожна жена; друго, била је врсна домаћица и чистуница; и треће, опходила се веома лепо и пристојно. Тако да, изузимајући просту исхрану, сиротињски стан и бедне хаљине, били смо одгајани као у школи играња. Остала сам туна до своје осме године, када ме је запрепастила вест да су одборници (мислим да се тако зову) наредили да треба да се латим посла. Мало сам шта умела да радим, ма куда да је требало да идем, осим да тркнем да послушам понешто, или да будем судопера каквој куварици, a то су ми они често и говорили, и тога сам се веома плашила; јер служба, како су је они називали, мени је била ужасно мрска, иако сам била тако млада; и казала сам мојој нани да верујем да могу да зарадим за живот и без ступања у службу, ако она изволи да ми то допусти; јер она ме је научила како се ради иглом, и како се преде вуна, a то је било и главно

23 занимање тога града; и казала сам јој да ћу радити за њу, да ћу радити врло вредно, буде ли она хтела да ме задржи код себе. Говорила сам јој безмало свакога дана о марљивом раду; и, укратко, по васцели дан нисам ни чинила ништа друго доли радила и плакала, a то је ту добру, милостиву жену растужило, и она се најзад забринула због мене, јер ме је веома волела. Једнога дана потом, дошавши у одају где су сва сирочад била за послом, села је управо према мени, не на своје уобичајено надзорничко место, већ као да је намерно хтела да ме посматра при раду. Радила сам нешто што ми је била наредила; сећам се, везла сам неке кошуље које је била узела у рад, и после мало времена почела је да ми говори. „Будаласто дете,” казала је, „ти увек плачеш!” (јер и тада сам плакала). „Молим те, зашто плачеш?” — „Зато што хоће да ме одведу,” казала сам, „да будем служавка, а ја не могу да радим домаће послове.” — „Па, дете,” казала је она, „ако не умеш да радиш домаће послове, научићеш благовремено, а људи ти неће испочетка давати да радиш оно што је тешко.” -„Хоће, хоће,” казала сам ја; „и ако не будем умела да радим, тући ће ме, а ја сам само мала девојчица, и ја то не умем,” и онда сам опет бризнула у плач, и више нисам могла да говорим. Ово је гануло моју добру нану и одлучила је да ме још не шаље у службу; казала ми је да не плачем, а она ће говорити са господином председником општине, да не идем у службу док још мало не порастем. Еле, ово ме није задовољило, јер помисао да уопште идем у службу била ми је тако ужасна, да би ми било свеједно и да ме је уверила да нећу ићи ни до двадесете године; плакала сам непрестано, страхујући једнако од онога што ће напослетку доћи. Када је видела да се још нисам смирила, почела је да се срди на мене. „А шта би ти хтела?” казала је. „Зар ти нисам рекла да нећеш ићи у службу док не будеш већа?” — „Да,” одговорила сам, „али напослетку ћу ипак морати да идем.” — „Забога, шта је овој девојци,” казала је она на то, „је ли пошашавила? Шта, да не би хтела да будеш госпођа?” — „Да,

24 хтела бих,” одговорила сам, и опет сам бризнула у плач, који се претворио у ридање. На ово је стара госпођа почела да ми се смеје, као што с разлогом можете веровати. „Дакле, госпођице,” казала је, шалећи се са мном, „ти би ваистину хтела да постанеш отмена госпођа; па лепо, како ћеш то да постигнеш? Зар боцкајући иглом?” „Да,” потврдила сам, веома безазлено. „Па колико ћеш моћи да зарадиш?” упитала је она; „колико ће износити твоја дневна зарада?” „Три пенија,” рекох, „када предем, а четири када радим обичан рад.” „Вај, сирота моја госпођице,” рече она опет, смејући се, „колико ћеш од тога имати хасне?” „Моћи ћу да живим,” рекох ја, „ако ви будете хтели да ми дозволите да станујем код вас.” Ово сам казала тако јадним, молећивим гласом, да сам ганула срце те сироте жене, као што ми је доцније приповедала. „Али,” рече она, „од тога нећеш моћи да живиш, и да купујеш себи хаљине; а ко ће куповати хаљине мојој госпођици?” упитала је, смешећи се на ме непрестано. „Ја ћу онда радити још више,” рекох, „и све ћу давати вама.” „Сирото дете, од тога нећеш моћи да се издржаваш!”, рече она, „то ће ти једва бити довољно за храну.” „Онда нећу јести,” рекох ја опет врло безазлено, „само ми допустите да станујем код вас.” „Па, можеш ли да живиш без јела?” рече она. „Могу,” рекох опет врло детињасто, као што ми можете веровати, и поново бризнух у плач. У свему овоме ја нисам имала никакве намере; лако можете и сами да видите да је све то било природно; али у свему томе било је толико безазлености и толико чувства, да се, укратко, и ова добра жена ражалостила, и најзад је и сама горко заплакала, и узела ме и повела из учионице. „Хајде,” казала је, „нећеш ићи у службу,” и те су ме речи привремено умириле.

25 После овога, кад је моја добра нана отишла да учини подворење председнику општине, она му је све испричала, и о мени се рашчула читава прича; председнику се то толико свидело, да је дозвао своју госпођу и своје две кћери да све то чују, и можете ми веровати да су се слатко смејали. Међутим, није прошла ни недеља дана, кад изненада ето госпође председниковице и њене две кћери у посету мојој старој нани, да разгледају њену школу и виде децу. Кад мало погледале, рече председниковице мојој нани, „Па, госпођо, а која је та мала цура што хоће да буде госпођа?” Чула сам је и ужасно сам се препала, иако нисам знала зашто; госпођа председниковице је пришла мени и казала, „Дакле, госпођице, шта ти то радиш?” Реч „госпођице” једва да се икад чула у нашој школи, и ја сам се питала каквим ме је то невеселим именом назвала; ипак, устала сам и поклонила се, а она ми је узела рад из руку, погледала га и казала да је врло добар. „Боме,” казала је, „шта знамо, она још може једнога дана и постати госпођа: у ње је права господска рука.” Ове њене речи веома су ми годиле; али госпођа председниковице се није на томе зауставила, но је турила руку у џеп, дала ми један шилинг, препоручила ми да будем марљива у раду, па ћу једног дана, можда, и постати госпођа. Међутим, за све ово време, моја добра стара нана, госпођа председниковице и сви остали мене уопште нису схватили, јер под речју „госпођа” они су разумели једно, а ја нешто сасвим друго; јер, авај, док сам ја мислила да та реч значи бити способан да радиш за себе, и да се издржаваш од свога рада, a да при томе не идеш да служиш у туђој кући, они су држали да то значи живети господски, на великој нози, и не знам шта још. Еле, кад је госпођа председниковице изишла, ушле су њене кћери, па су и оне позвале „малу госпођицу”, и дуго су разговарале са мном, и ја сам им на све одговарала на мој безазлени начин; и увек, када су ме упитале да ли хоћу да будем госпођа, ја сам одговарала да хоћу. Напослетку су ме упитале шта је то госпођа. То ме је много збунило. Ипак, објаснила сам одречно, да госпође не иду да служе по туђим

26 кућама; њима се ово силно свидело, и као да их је моје детињасто чаврљање веома забавило, па су ми и оне дале новаца. Ја сам сав свој новац предавала мојој учитељици — нани, како сам је звала, и казивала сам јој да ћу јој, кад будем госпођа, давати све што будем имала, као и сада што чиним. Из ових мојих речи, и других разговора, моја стара старатељка почела је да увиђа да реч госпођа за мене значи само бити кадар да заслужујеш свој хлеб својим сопственим радом; и напослетку ме је упитала не мислим ли заиста тако. Казала сам јој да тако мислим, и заинтачила сам да то заиста значи бити госпођа; „јер,” рекох, „има једна таква,” и поменух неку жену која госпођама плете чипке и пере њихове чипкане повезаче; „она је.” рекох, „госпођа, и свет је назива мадамом.” „Сирото дете,” казала је на то моја добра стара нана, „и ти би ускоро могла да постанеш таква госпођа, јер та је жена на рђавом гласу, и има два копилета.” Ништа од свега тога нисам разумела; али одговорила сам, „Поуздано знам да је зову мадамом, и она не служи, нити ради кућевне послове”; и зато сам заинтачила да она јесте госпођа, и да и сама хоћу да будем као она. И ово је било испричано госпама, и оне су се томе од срца смејале, а кћери председникове су сваки час долазиле да ме виде, распитујући се о малој госпођици, са чега сам постала не мало горда. Ове младе госпођице често су ме походиле, а каткада су доводиле собом и друге; и тако се прича о мени рашчула безмало по читавом граду.

27 ГЛАВА II Сада ми је било око десет година и, као да сам се већ била задевојчила, била сам силно озбиљна, веома углађена и, као што сам често чула да говоре госпође, била сам допадљива а временом ћу постати и веома лепа; то ми је силно годило, верујте, и постала сам не мало горда. Та гордост, међутим, није имала рђаво дејство на мене; само, како су ми оне често давале новаца, а ја те новце предавала мојој старој нани, та честита жена била је тако правична да га је трошила само на мене и куповала ми шешире, рубље, рукавице, и одевала ме веома уредно; јер и да сам рите имала на себи, ја бих опет била чиста, јер бих их сама прала у води; тако, велим, када сам добивала новац, моја добра нана чувала га је за ме и увек је причала оним госпођама како ми је ово или оно купила за новце које сам од њих добила; a ово је било повод да ми оне дају још више, док ме најзад општина није позвала да се латим службе. Али ја сам тада већ била постала тако врсна радница, и госпође су биле тако љубазне према мени, да је опасност од тога била минула; јер ја сам могла да зарадим мојој нани колико је било довољно за моје издржавање; зато им је она казала да ће, ако допусте, задржати малу госпођицу, како ме је звала, да јој будем помоћница и поучавам децу, чему сам била веома вична; јер ја сам у своме послу била веома спретна, иако сам још била врло млада. Но доброта госпођа није овде престала, јер кад су сазнале да мене варош више не издржава, као раније, давале су ми новаца још чешће; и уколико сам постајала старија, доносиле су ми ствари да радим за њих, као рубље да шијем, чипке да плетем, повезаче да правим, и не само да су ми за то плаћале, но су ме чак и училе како то да радим; тако да сам заиста била госпођа, онако како сам ја ту реч разумела; јер пре но што сам навршила дванаест година не само да сам била у могућности да себи прибавим хаљине и да плаћам мојој нани за издржавање, но сам и у џепу имала новаца.

28 Исто тако госпође су ми често давале своју или своје деце одећу; нека чарапе, нека доње сукње, нека хаљине, нека ово, нека оно; и о овоме се моја старица бринула као мајка, чувала је те ствари за мене, упућивала ме како да их најбоље преправим, јер је заиста била ретка кућаница. Најзад ме је једна госпођа толико заволела да ме је позвала својој кући, на месец дана, рекла је, да будем са њеним кћерима. Еле, премда је ово било до крајности љубазно од ње, ипак јој је моја добра нана казала да ће то малој госпођици више нахудити но што ће јој добра учинити не одлучи ли се да ме заувек задржи. „Па,” казала је госпођа, „то је тачно; повешћу је онда кући на недељу дана, да бих видела како се моје кћери и она слажу и каква јој је нарав, па ћу вам онда рећи више; а у међувремену, ако би по обичају неко дошао да је посети, ви само реците да сте је послали до моје куће.” Ово је било речено довољно мудро, и отишла сам госпођиној кући; и толико су ми се свиделе младе госпођице, и ја сам толико њима била у вољи, да ми није било лако да их оставим, а и оне су се исто тако нерадо растале од мене. Ипак, отишла сам од њих, и живела сам безмало још годину дана са мојом честитом старицом, и почела сам сада да јој постајем од знатне помоћи; јер имала сам близу четрнаест година, била сам висока растом за своју доб, и изгледала сам помало женствено; али отмени живот у госпођиној кући толико је годио моме укусу да се у староме стану нисам више осећала угодно као некад, и мислила сам како је зацело лепо бити права госпођа одистински, јер моје представе о томе шта значи бити госпођа постале су сада посве другачије од онога што сам некада о томе мислила; и како сам сматрала да је дивно бити госпођа, то сам волела и да будем међу госпођама, и чезнула сам да се опет вратим тамо. Кад ми је било око четрнаест година и три месеца, моја добра старица — мајком би требало да је зовем — разболе се и умре. Сада сам се заиста нашла у жалосном положају; јер као што нема велике трке око окончања сиромашкове породице када покојника једном спусте у гроб, тако су и црквени тутори

29 одмах распустили парохијску децу; са школом је било готово, а ђаци који су становали код својих кућа имали су само да чекају док не буду позвани другде. Што се тиче старичине заоставштине, дошла је њена кћи, удата жена, покупила је и однела све, а мени није нашла ништа друго да каже доли да ми у шали добаци да мала госпођица, ако изволи, може сада сама да кући кућу. Толико сам се уплашила да сам била безмало изван себе, и нисам знала шта да радим; јер била сам, тако рећи, избачена у бели свет, а што је било још горе, честита старица имала је код себе мојих двадесет и два шилинга, a то је био сав иметак који је мала госпођица имала на овоме свету; а кад сам те новце затражила од њене кћери, она је шмркнула на то и казала ми да се то ње ништа не тиче. Истина је да је добра сирота жена говорила својој кћери о томе новцу, као и где се он налази, и да је то новац детета, и једном или два пута звала ме је да ми га преда, али на несрећу ја тада нисам била у близини, а када сам се вратила, она више није била у стању да би о томе могла да говори. Ипак њена је кћи доцније била довољно поштена и предала ми је тај новац, премда се испрва понела веома сурово према мени. Сада сам заиста постала сирота госпођица, и управо те ноћи требало је да будем избачена у широки свет; јер старичина је кћи однела све ствари, а ја нисам имала ни стана ни залогаја хлеба. Но изгледа да су се неки суседи сажалили на мене и обавестили госпођу у чијој сам кући некад боравила; она је одмах послала своју дворкињу по мене, и тако сам отишла к њој, цакум-пакум, и весела срца, можете ми веровати. Страх од положаја у коме сам се нашла толико је утицао на мене да више нисам желела да будем госпођица, но сам радо пристајала и да се служавком назовем, и то служавком за сваки посао који би ми доделили. Но моја нова госпођа — душевна жена — боље је о мени мислила. Назвала сам је душевном, јер она је у свему превазилазила добру жену код које сам била раније, па и у имању; велим у свему, осим у честитости; а што се тога тиче, иако је ова госпођа била веома, веома правична, ипак не смем

30 ни у једној прилици да заборавим да је она прва, иако сиромашна, била исправна и честита жена до крајњих граница. Тек што су ме одвели, као што рекох, овој доброј госпођи, а она прва, то ће рећи председниковица, посла своје кћери да се о мени побрину; и још једна породица која ме је била запазила док сам била мала госпођица послала је по мене, толико сам била мажена; штавише, оне су се не мало љутиле, нарочито председниковица, што ме је њена пријатељица узела од ње; јер, казала је, ја њој по праву припадам, пошто је она била прва која ми је поклонила неку пажњу. Али ови код којих сам била нису хтели да се растану од мене; што се мене тиче, нигде ми није могло бити боље но онде где сам се налазила. Ту сам остала до своје осамнаесте године, и имала сам у погледу образовања сва преимућства која се могу замислити: учитељи су долазили госпођиним кћерима да их уче игрању, француском језику, и писању, а други су их опет учили музици; и ја сам увек била с њима, и учила сам брзо као и оне; и премда учитељи нису били плаћани да и мене поучавају, ја сам ипак научила помоћу подражавања и распитивања све оно што су оне научиле наставом и упућивањем; и тако, укратко, научила сам да играм и да говорим француски као свака од њих, а певала сам много боље, јер сам имала бољи глас. Нисам умела тако лако да свирам на клавсену јер нисам имала свој инструмент на коме бих вежбала, но сам се на махове служила њиховим када би га оне оставиле; но ипак и то сам научила прилично добро, а младе госпођице су најзад добиле два инструмента, то јест клавсен и спинет такође, и онда су ме оне саме поучавале. Али што се играња тиче, тешко да су могле да ме спрече да не научим народне игре, јер сам им увек била потребна као пар у игри; у другу руку пак, оне су од срца биле расположене да ме науче свему што су саме научиле, као што сам и ја била рада да све примим. На овај начин, као што рекох, уживала сам све користи образовања које сам могла имати да сам била господског рода као и оне код којих сам живела; а у понечему имала сам и

31 преимућство над мојим госпођицама, иако су оне биле моје претпостављене, наиме, имала сам све дарове природе које њима све њихово богатство није могло да пружи. Прво, била сам очевидно лепша но иједна од њих; друго, била сам стаситија; и, треће, певала сам лепше, што ће рећи имала сам бољи глас; све ово, надам се, дозволићете ми да кажем, ја не говорим из сујете, но је то било мишљење свих који су познавали ту породицу. Уз све ово имала сам и ону таштину заједничку моме полу, наиме, зато што сам била саздана врло лепом, или, ако изволите, великом лепотицом — а што сам ја врло добро знала и имала о себи најбоље мишљење — особито ми је годило кад бих чула кога да о мени тако говори, што се често догађало, на моје велико задовољство.

32 ГЛАВА III Довде сам о себи имала да испричам глатку повест, и у овом делу мога живота не само да сам уживала добар глас што живим у веома доброј породици, у породици запаженој и цењеној свуда са врлине и са трезвености и свега што је вредно, но сам и сама уживала углед веома разумне, скромне и честите девојке, и таква сам увек била, а нисам ни имала прилике да мислим ма о чему другом нити да сазнам шта искушење и неваљалство значе. Али то због чега сам била и сувише ташта проузроковало је моју пропаст, или тачније, моја ме је таштина упропастила. Госпођа у чијој сам кући живела имала је два сина, два млада господина изванредно обдарена и уљудна, и моја је несрећа била што сам веома омилила обојици, но они су ми се приближили на посве различите начине. Старији, весео господин, који је познавао и село и град, премда је био довољно лакоуман да почини неваљалство, имао је ипак превише разбора да би своја уживања прескупо плаћао; започео је са оном несрећном клопком која се поставља свима женама, наиме, примећивао је у свакој згоди како сам лепа, како сам пријатна, како се лепо држим, и томе слично; и ово је подешавао тако вешто, као да је знао како да ухвати жену у своје мреже, као што се јаребица хвата на легалу; јер он је удешавао да то говори својим сестрама када ја нисам била присутна, али је знао да нисам ни далеко и да морам чути његове речи. Његове сестре би му на то казале, „Пст, брате, чуће те; она је ту у суседној одаји.” Онда би он говорио тише, и тобож изненадио се као да му то није било познато, признавајући да је погрешио; па би онда, као да се заборавио, говорио опет гласно, а ја, којој је то толико годило, слушала сам те његове речи у свакој прилици. Пошто је овако бацио удицу, и нашао лак начин да је баци преда ме, започео је отворену игру; и једнога дана, пролазећи поред одаје своје сестре када сам ја била у њој, ушао је унутра весео и расположен. „Ох, гђице Бети,” казао је, „како сте, гђице

33 Бети?” „Зар вам не горе образи, гђице Бети?” Поклонила сам се и поцрвенела, али нисам казала ништа. „Зашто говориш тако, брате?” упитала је госпођица. „Па,” рекао је он, „говорили смо о њој доле у соби ово последње пола сата.” „Е па,” казала је његова сестра, „о њој не можеш ништа зло рећи, у то сам уверена, па стога није важно шта сте ви доле говорили.” „Напротив,” казао је он, „не само да нисмо говорили зло о њој, но смо говорили веома добро, и много, много лепих ствари било је речено о гђици Бети, уверавам те; а нарочито да је она најлепша девојка у Колчестру; и, кратко речено, људи у граду почињу да пију у њено здравље.” „Чудим ти се, брате,” казала је његова сестра. „Бети недостаје само једна ствар, али исто тако може јој недостајати и све друго, јер тржиште је управо сада против нашег пола; и ако млада девојка има лепоту, урођено господство, образовање, духовитост, здрав разум, лепо понашање, скромност и све то у највећем степену, а нема ли новаца, она је нико, и сва јој ова преимућства ништа не користе; данас само новац препоручује девојку; мушкарци играју игру како њима годи.” Њен млађи брат, који је био у близини, узвикнуо је на то, „Стани, сестро, много си се затрчала; ја сам изузетак од твога правила. Уверавам те да када бих ја нашао жену тако савршену као што говориш, не бих се двоумио због новца.” „Ох,” казала је његова сестра, „ти ћеш се онда постарати да не заволиш девојку без новаца.” „Ни то ти не знаш,” казао је њен брат. „Али зашто, сестро,” казао је старији брат, „зашто ти толико галамиш на иметак? Ти ниси од оних којима мираз недостаје, ма шта ти друго недостајало.” „Разумем те, брате,” одговорила је госпођица веома спретно; „ти сматраш да ја имам новаца а недостаје ми лепота; но какво је време данас, оно прво је довољно, и тако сам ја у бољем положају но моје суседе.” „Да,” казао је на то млађи брат, „твоје суседе могу да се изједначе с тобом, јер лепота хоће каткада да украде мужа упркос новцу, и када се деси да је дворкиња лепша него

34 господарица, она често постаје исто тако добра роба на тржишту, и вози се у кочијама пре ње.” Сматрала сам да је сад време да се ја повучем, и учинила сам тако, али нисам отишла толико далеко да не бих чула њихов разговор, у коме се рекло обиље лепих речи о мени, што је подстакло моју таштину, али, као што сам убрзо увидела, то није био начин да послужи мојим интересима у тој породици, јер сестра и млађи брат жалосно су се прегонили око тога; и како је он казао њој неке веома непријатне ствари, и то због мене, могла сам лако да увидим, по њеном доцнијем понашању према мени, да јој је ово било мрско, јер њено је понашање доиста било веома неправедно, пошто ја никад нисам гајила ни најмању помисао о ономе што је она подозревала у погледу свога млађег брата; доиста, старији брат, на свој околишан, далек начин говорио ми је много којечега као у шали, у што сам ја лудо поверовала да говори озбиљно, и поласкала себи надама у оно што је требало да знам да он никад није намеравао. Десило се једнога дана да је устрчао уз степенице ка соби где су његове сестре обично седеле и радиле, као што је то често и раније чинио; и дозивајући их пре но што је ушао, као што је имао обичај, ја сам, будући сама у одаји, крочила к вратима и казала, „Господине, госпођице нису овде; оне су сишле у врт да се прошетају.” Како сам ја крочила напред да му ово кажем, а он управо стигао до врата, обујмио ме је рукама као случајно и казао, „Ох, госпођице Бети, зар сте ви овде? Па то је још боље; више желим да говорим с вама него са њима;” и онда, држећи ме у рукама, пољубио ме је три или четири пута. Отимала сам се да бих се ослободила, но ипак нисам се опирала много, а он ме је држао чврсто, и још ме је љубио, док му није понестало даха и, седајући на столицу, казао је, „Драга Бети, заљубио сам се у вас.” Његове речи, морам да признам, запалиле су ми крв; све моје душевне моћи као да су нестале, и нашла сам се у великој пометњи. Он их је поновио још неколико пута доцније, говорећи да се заљубио у мене, а моје ми је срце говорило јасно да ми његове речи годе; штавише, кад год је казао „заљубио

35 сам се у вас,” румен мојих образа је јасно одговарала, „камо да јесте, господине.” Међутим, тога пута није се ништа више догодило; то је било само једно изненађење, и убрзо сам дошла к себи. Остао би дуже са мном, али је случајно погледао кроз прозор и видео је да његове сестре долазе кроз врт, па се опростио са мном, пољубио ме је опет, казао ми је да су његове речи веома озбиљне, и да ћу врло брзо чути још више о њему, и удаљио се бескрајно задовољан; и да у томе није било једне невоље, ја бих била у праву, али грешка је била у томе што је гђица Бети мислила озбиљно, а господин то није. Од тога времена глава ми је била пуна неозбиљних мисли, и могу слободно рећи да нисам била при себи, заносећи се што ми један такав господин говори да је заљубљен у мене, и што сам такво дивно створење, као што ми је он то рекао. Нисам знала како ово да поднесем; моја таштина била је нарасла до највишег степена. Истина је да ми је глава била пуна поноса, али не знајући ништа о неваљалству нашег времена, нисам се ни једном мишљу опоменула моје честитости; и да је мој млади господар само покушао том првом приликом, могао је узети према мени какву му драго слободу; али он није увидео своје преимућство, и у томе је било моје спасење за тај пут. Није прошло дуго времена пре но што је нашао прилику да ме поново ухвати, безмало у истом положају; доиста, у томе је било доста намере са његове стране, премда не и са моје. То је било овако: младе госпођице су биле отишле некуда у посету са мајком; његов брат налазио се ван града; а што се њиховог оца тиче, овај је већ недељу дана боравио у Лондону. Он је тако добро мотрио на мене, да је знао где сам, премда ја нисам ни знала да је он у кући, и онда је хитро дошао горе, и видећи ме са радом у руци, ушао је право к мени у собу, и почео је поново као и раније: обујмио ме је и љубио ме је безмало четврт часа без престанка. Били смо у соби његове млађе сестре, и како није било никог у кући, сем девојке доле, он је био можда безобразнији; кратко речено, ствар је доиста почела да узима озбиљан обрт по мене. Можда је он нашао да сам мало превише лака, јер док

36 ме је држао и љубио, ја се нисам опирала; доиста, то ми је превише годило да бих му се много опирала. Еле, уморени том врстом посла, сели смо, и он ми је тада дуго причао; казао ми је да сам га очарала, и да нема мира док ми не каже колико ме воли, и да, ако бих опет ја њега могла да заволим, учинила бих га срећним и била бих његово животно спасење, и још многе такве лепе ствари. Ја сам њему мало шта казала, али сам лако открила да сам била луда, и да ни најмање нисам увиђала шта је он хтео. Онда се он усходао по соби, и узевши ме за руку, ходала сам и ја са њим; затим полако-полако, искористивши прилику, бацио ме је на кревет и силовито ме је узео љубити; али, да му признам што је право, није покушавао никакве безобраштине, само ме је дуго љубио. Онда му се учинило да је чуо кораке по степеницама, па је устао са кревета, подигао је и мене, изјављујући ми све време своју велику љубав; казао ми је да је све то поштено, и да он не смера ништа зло према мени, и с тим речима ставио ми је у шаку пет златника, и сишао доле. Тај новац ме је више понео но малопре његова љубав, и почела сам да се осећам толико узнесена да сам једва знала на чему стојим. Ово истичем утолико више ради младе и безазлене чељади — ако би им овај спис дошао до руку — да би могле да науче да се сачувају од зала која прате рано сазнање о сопственој лепоти. Ако млада девојка једном помисли о себи да је лепа, она никад неће посумњати у истинитост речи ма ког човека који би јој рекао да је заљубљен у њу; јер верује ли да је довољно дражесна да га освоји, природно је да очекује и последице тога освајања. Овај господин потпалио је сада своју лакомост колико и моју таштину, и, како је увидео да је имао прилику, и било му жао што је није искористио, дошао је опет горе отприлике после пола сата, и дао се поново на посао са мном управо као и малопре, само са нешто мало мање околишења. Када је ушао у одају, прво се окренуо и затворио врата. „Гђице Бети,” казао је, „учинило ми се малопре да неко долази горе, али сам се преварио; ипак,” додао је, „ако би ме затекли у соби са вама, неће ме ухватити како вас љубим.” Казала сам му

37 да не знам ко би могао да дође горе, јер мислим да у кући нема никога осим куварице и друге девојке, а оне никада не долазе горе овим степеницама. „Па, драга моја,” казао је он на то, „ипак је добро да човек буде опрезан”; и онда је сео, и почели смо да разговарамо. А онда, иако ме је још обузимала ватра од његове прве посете, и мало сам говорила, он ми је тако рећи стављао речи у уста, говорећи како ме страсно воли, и да, иако му је то немогућно док не дође до свога имања, ипак је решио да мене, и себе такође, одмах учини срећним; a то ће рећи, да се ожени са мном, и још обиље таквих речи, којима ја, сирота луда, нисам разумела смер, но сам се понела као да нема друге љубави доли оне која води браку; а да је он говорио и о тој, ја не бих имала избора ни снаге да кажем не; али тада још нисмо били отишли тако далеко. Нисмо седели дуго а он је опет устао, и заустављајући ми сам дах пољупцима, бацио ме је опет на кревет; али сада се упустио даље но што ми пристојност дозвољава да кажем, а у мојој власти није било да му у тај час одречем и много више, да је покушао. Ипак, иако је допустио себи да буде овако слободан према мени, није затражио оно што се зове последњим доказом милоште, и, да будем праведна према њему, то није ни покушао; и направио је од овог свог самоодрицања одбрану за све слободе које је доцније и у другим приликама узимао према мени. Када се ово свршило, остао је још врло мало времена, али ми је на поласку дао скоро пуну шаку златника, и оставио ме је уз хиљаду изјава о својој љубави, говорећи да ме воли мимо све жене на свету. Неће бити чудно што сам сада почела да мислим; али авај, моје је расуђивање било веома плитко. Имала сам безграничну залиху таштине и охолости, а веома малу залиху врлине. Додуше, пребацивала сам каткада себи ради онога што мој млади господар смера, али мислила сам само на његове лепе речи и на злато; да ли је он намеравао да ме узме за жену или није, чинило ми се да није од крупног значаја по мене; нити сам ја и помишљала у себи на какву превару, све док ми он није предложио брак, као што ћете одмах чути.

38 Тако сам пошла у пропаст без најмање бриге, и ево сам ваљана опомена свим младим девојкама чија је таштина већа од њихове врлине. Наша је глупост била обострана. Да сам се понела као што ми је приличило, и одупрла се као што су врлина и честитост налагале, он би се или махнуо насртања, увиђајући да су његове намере неумесне, или би ми часно и поштено предложио брак; а у томе случају, ма ко да би њега осудио, не би могао да осуди мене. Укратко, да је он мене познавао, и да је знао како је лако могао доћи до маленкости на коју је циљао, он се не би даље пачао, но би ми дао четири пет златника, и легао би са мном следећег пута када би ми дошао. У другу руку пак, да су мени биле познате његове мисли, и колико је држао да је мене тешко добити, могла сам му поставити своје сопствене услове, па ако нисам рачунала на непосредан брак, могла сам да тражим издржавање до ступања у брак, и могла сам имати шта сам хтела; јер он је био богат преко мере, осим онога што је имао да наследи; но ја сам била дигла руке од свих таквих мисли, и посве сам се била занела охолошћу са своје лепоте, као и тиме што се један такав господин заљубио у мене. Што се злата тиче, проводила сам читаве сате гледајући у њ; пребројавала сам златнике по хиљаду пута дневно. Никада сирото ташто створење није било толико зачуђено причом о љубави, а нисам ни помишљала о ономе шта је преда мном, ни колико се пропаст приближила мојим вратима; и заиста, чини ми се да сам пре желела ту пропаст, но што сам се старала како да јој избегнем. У међувремену, пак, била сам довољно лукава да не дам ни најмање повода породици да помисли да између њега и мене постоји икакво општење. Једва да сам га икада погледала пред другима, или му одговорила ако би ме ословио; но и поред тога, кратки сусрети нису изостајали, у којима смо измењали реч или две, а каткада се и пољубили, али права прилика за наумљено зло није нам се пружала; а нарочито кад се узме у обзир да је он више околишио но што му је било потребно; и ако је ствар изгледала тешка, он ју је стварно чинио таквом. Но како је ђаво неуморан у искушењима, он никада не пропушта да нађе прилику за неваљалство на које позива.

39 Једне вечери, док сам била у врту са његовим двема сестрама и са њим, он је улучио згоду да ми дотури у руку писамце у коме ми је саопштио да ће ме сутра у друштву замолити да га нешто послушам у граду, и да ћу се негде на путу срести с њим. И тако, сутрадан по ручку, док су обе његове сестре биле присутне, казао ми је врло озбиљно, „Г-ђице Бети, морам да вас замолим за једну услугу.” „Какву услугу?” упитала је његова млађа сестра. „Но, сестро,” казао је он врло озбиљно, „ако ти је гђица Бети данас потребна, може и којом другом приликом.” Не, нисам им била потребна, казале су оне; и она млађа се извинила и што му је поставила оно питање. „Да,” казала је старија сестра, „али мораш рећи гђици Бети шта је то; а ако је у питању нешто приватно, што ми не смемо да чујемо, имаш јој то напољу рећи. Ето ње.” „Та, сестро,” казао је господин врло озбиљно, „шта ти то говориш? Ја само желим да она оде до Главне улице” (и на то је извадио неку мараму) „до једног дућана”; онда је развезао дугу причу о два дивна оковратника за које се цењкао, па жели да ја идем и да купим те оковратнике према марами коју је показао, па ако они не би пристали да даду оковратнике за оне новце, да дам још један шилинг, али да се погађам; и онда ми је дао још неколико порука, и наставио тако да ми ставља у дужност разне ситне послове, да бих се зацело што дуже задржала. Када ми је тако изложио послове, испричао ми је надугачко како ће отићи у посету некој породици коју су сви они познавали, и код које ће бити та-и-та господа, и реда ради позвао је и своје сестре да пођу са њим, на чему су се и оне, опет реда ради, извиниле, због гостију који су их обавестили да ће им то по подне доћи у посету; а он је, узгред речено, све то био навлаш удесио. Тек што је био завршио своје излагање, а његов је слуга ушао да му јави да су се пред кућом зауставиле кочије сеp В--a X--а; на то је он одјурио доле, и одмах се вратио. „Вај!” узвикнуо је гласно, „ето све моје весеље покварило се у један мах; сеp В--је послао своје кочије по мене, јер жели нешто да разговара са мном.” Изгледа да је овај сеp В-- био неки господин који је живео око три миље одавде, са киме је он

40 намерно уговорио да му позајми кочије ради извесне нарочите сврхе, и да их пошаље овамо око три сата, као што је овај и учинио. Одмах је затражио своју најбољу власуљу, шешир и мач, и наредивши своме слузи да оде и испоручи оној породици његово извињење — то ће рећи користио се овим да се и слуге ослободи — узео се припремати да се повезе колима. На поласку, задржао се један часак и веома ми је важно говорио о повереном послу, али је ухватио згоду и да ми тихо каже: „Хајде, пођи, мила, што можеш пре.” Ништа му нисам одговорила но сам се само поклонила, као да то чиним ради онога што ми је гласно казао. Отприлике после четврт сата изишла сам и ја; нисам облачила друге хаљине, но сам остала у истој; само сам у џепу имала кукуљицу, образину, лепезу и пар рукавица; и тако укућани нису ни најмање подозревали. Он ме је сачекао у једном забаченом сокаку, знајући да њиме морам проћи, а кочијаш је знао куда треба да вози, то јест, до извесног места званог Мајл Енд, где је живео неки :његов повереник, у чију смо кућу ушли, и где је било сваке згоде на свету за свако неваљалство које би нам се прохтело. Када смо се нашли насамо, почео је да ми говори веома озбиљно да ме он није довео овамо да би ме завео, да му његова љубав не дозвољава да ме злоупотреби; да је решио да се ожени са мном чим буде дошао до свога имања; а да ће ме он у међувремену, ако хоћу да се одазовем његовој жељи, врло часно издржавати; и дао ми је хиљаду изјава о својој искрености и љубави; и да ме неће никада оставити, и, могла бих рећи, направио је још хиљаду увода више но што је то требало да чини. Ипак, како ме је соколио да говорим, казала сам му да немам разлога да сумњам у искреност његове љубави после толиких уверавања али — И ту сам стала, као да сам њему оставила да погоди остатак. „Али шта, мила моја?” упитао је он. „Погађам шта хоћеш да кажеш: шта ако останеш носећа? Није ли тако? Но у томе случају,” казао је, „ја ћу се старати о теби, потрудићу се да ти и дете имате све; и да би видела да се не шалим,” казао је, „ево ово је нешто озбиљно за тебе,” и на то

41 је извадио свилену кесу са стотином златника у њој и дао ми је; „и сваке ћеш године добивати по једну овакву кесу док се не венчамо.” Када сам угледала ту кесу, и чула његове предлоге, боја мога лица се мењала, и нисам умела да кажем ни једне речи, а он је то лако опазио; и спустивши кесу у недра, нисам му се више опирала, но сам пустила да ради што му се свидело, и колико му се свидело; и тако је моја пропаст одједном настала, јер од тога дана, будући да су ме моја врлина и честитост оставиле, ништа ми више од вредности није остало што би ме препоручило било божјој милости, било људској помоћи. Али ствари нису остале на овоме. Вратила сам се у град, свршила послове које ми је наредио, и дошла кући пре но што је ико помислио да сам се дуго забавила. Што се мога господина тиче, он се задржао ван куће до позно у ноћи, и породица није ни најмање посумњала било шта о мени или о њему. После овога имали смо често прилике да поновимо наш преступ, нарочито код куће, кад би његова мајка и младе госпођице отишле куда у посету, а он је на то тако будно мотрио, да ниједну згоду није пропустио; он је увек унапред знао када ће оне изићи, па стога му је увек полазило за руком да ме ухвати саму, и насигурно; и тако смо се безмало пола године наслађивали нашим грешним уживањем; па ипак, на моју највећу радост, нисам остала носећа.

42 ГЛАВА IV Али пре истека ове половине године, његов млађи брат, кога сам нешто мало поменула на почетку ове повести, дао се на посао да ме освоји; и затекавши ме једне вечери саму у врту, почео је да ми казује исту причу, уверавајући ме ваљано и поштено да је заљубљен у мене, и, укратко, часно и честито, предложио ми је брак. Његове су ме речи запрепастиле, и нашла сам се у невољи какву до тада нисам познавала. Тврдоглаво сам се опирала његовом предлогу, и узела сам да се оружам разлозима. Указала сам му на неједнакост таквог брака, поменула сам како се поступало према мени у породици, и каква би то незахвалност била према његовом добром оцу и мајци који су ме примили у кућу из тако великодушних побуда, и то онда када је моје стање било онако бедно; и, укратко, да бих га одвратила, казала сам све што сам могла да смислим, осим праве истине, која би заиста окончала све то, али нисам се усуђивала ни да помислим да то поменем. Но сада је искрсла једна околност коју заиста нисам очекивала, а коју је изазвало моје врдање; јер како је овај млади господин био отворен и честит, он није ни чинио ништа што не би било право; и, знајући своју искреност, он се није ни трудио да своју доброту према гђици Бети утаји од породице, као што је то његов брат учинио. И премда им он није казао да је разговарао са мном о томе, ипак је рекао довољно да би њихове сестре могле да опазе да ме он воли, што је и њихова мајка такође видела, и њихово се опхођење према мени одмах променило више но икад. Видела сам облак премда нисам предвидела буру. Било је лако, велим, видети да се њихово држање променило, и да је постајало из дана у дан горе, док најзад нисам била обавештена да ћу кроз врло кратко време бити умољена да оставим кућу.

43 Та ме вест није запрепастила, јер сам била потпуно уверена да ћу бити збринута; а нарочито и стога што сам сваким даном имала разлога да очекујем да ћу остати бременита, и да ћу тада морати да се удаљим из њихове куће без икаквог претварања. После неког времена млади господин користио се једном приликом да ми каже да се о наклоности коју осећа према мени рашчуло у породици. Он мене због тога није оптуживао, но је казао да му је добро познато на који се начин то сазнало. Казао је да је томе узрок његов начин разговора, јер своје поштовање према мени није тајио колико је могао, а разлог томе је тај што је готов, ако ја пристајем, да свима каже отворено да ме воли, и да намерава да се венча са мном; то, додуше, никад његовим родитељима неће бити право, казао је даље, и они ће се противити, и биће нељубазни, али он је донекле оспособљен да живи самостално, јер је изучио права, и не боји се да неће моћи да ме издржава; и, укратко, зато што верује да се нећу постидети да пођем за њ, одлучио је да се и сам не постиди да мене узме за жену; и пошто презире страх да сада назове својом ону коју је решио да назове својом супругом, ја треба само да му дам своју руку, a он ће одговарати за све остало. Сада сам доиста била у ужасном положају, и горко сам се кајала због моје непромишљености са старијим братом; томе није био узрок грижа савести, јер та су осећања мени била непозната, али нисам могла да замислим да будем милосница једног а супруга другог брата. Пало ми је на ум исто тако да ми је први брат обећао да ће ме узети за жену када дође до свога имања; но одмах сам се опоменула оног на што сам често помишљала, да ниједном речи није поменуо да ћу му постати супруга откада сам му постала наложница; и доиста, до сада, иако велим да сам често на то помишљала, то ме уопште није узнемиравало, јер како се чинило да се његова наклоност према мени није ни најмање умањила, није се смањивала ни његова дарежљивост, премда је био довољно разборит да ме замоли да ни један новчић не трошим на хаљине, нити да показујем и најмањи раскош, јер би то нужно изазвало подозривост породице, пошто је сваки знао да до таквих

44 ствари не могу доћи на неки обичан начин, већ само помоћу неког тајног пријатеља, а они би одмах и наслутили ко је он. Сада сам се нашла у великом шкрипцу, и нисам знала шта да радим; главна тешкоћа састојала се у овоме: млађи брат ме је не само непрестано салетао, него је дозвољавао да се то и примети. Дошао би у собу своје сестре, или мајке, сео би ту и говорио ми на њихове уши безброј љубазности; тако да је читава кућа о томе говорила, и мајка га је због тога морила, а њихово држање према мени посве се променило. Укратко, његова је мајка пустила да падне реч као да има намеру да ме удаљи из породице, или, просто речено, да ме избаци из куће. Али ја сам била уверена да ово није могло бити тајна за његовог брата, само да он можда мисли — што доиста још нико други није био помислио — да ми је млађи брат учинио извесне предлоге; но како сам могла лако да увидим да ће ствар ићи даље, увиђала сам исто тако да је посве неопходно да поразговарам са њиме о томе, или да он мени говори, али нисам знала да ли да ја прва њему то кажем, или да чекам да он први проговори. После озбиљног разматрања — јер доиста сада сам почела веома озбиљно да мислим о стварима, као никада до сада, — одлучила сам да ја њему прва кажем о томе; и убрзо ми се за то указала прилика, јер управо сутрадан његов је брат отишао неким послом у Лондон, а како је породица отишла некуда у посете, баш као што се и раније догађало, и као што је доиста често био случај, он је по своме обичају дошао да проведе сат или два са гђицом Бети. Када је лало поседео, лако је опазио неку промену на моме лицу, као и да нисам онако слободна ни пријатна према њему као што сам била раније, а нарочито то да сам плакала; није дуго требало да он ово примети, па ме упита веома љубазним речима, шта ми је, и каква ми је невоља. Да сам могла, била бих одложила разговор о томе, али ствар се није могла сакрити; и пошто сам пустила да ме ваздан салета питањима, не би ли из мене извукао оно што сам и сама толико желела да откријем, казала сам му да је истина да ме нешто мучи, нешто чија је природа таква да то једва могу да сакријем од њега, али и да не

45 знам како да му то саопштим; и да је то ствар која ме је не само изненадила, но ме је и веома збунила, и да не знам којим путем ваља да пођем, осим ако ме он не упути. Он ми је на то казао веома нежно, да, било то што му драго, не треба да допустим да ме та ствар мучи, јер ће ме он штитити од читавог свега. Онда сам почела издалека, и казала сам му да страхујем да су госпођице добиле неко потајно обавештење о нашим односима; да је лако видети да се њихово држање према мени много изменило, и да се сада често дешава да ми оне стављају замерке, a каткада су и сасвим осорне према мени, премда им за то нисам дала ни најмањег повода; и док сам раније увек спавала са старијом сестром, у последње време морам да спавам сама, или са неком од девојака; и да сам неколико пута причула како врло нељубазно говори о мени; но чињеница која ми је све ово потврдила јесте то што ми је једна служавка казала да је чула да ћу бити удаљена из куће, јер породица сматра да је угрожена мојим даљим боравком у њој. Он се осмехнуо када је ово чуо, па сам га запитала како може тако олако да прими све ово, када њему мора бити добро познато да бих пропала ако би се ма шта открило, и да би то и њега заболело, премда га не би упропастило, као мене. Прекорела сам га да је он као и остали мушкарци: када је добар глас жене остављен њима на милост и немилост, они се њиме титрају и шегаче, или бар гледају на њ као на тричарију, а пропаст оних које су потчинили својој вољи сматрају као нешто што нема вредности. Видео је да сам била пала у ватру и да говорим озбиљно, па је одмах променио своје држање; казао је да му је жао што тако мислим о њему; да ми никада није дао ни најмањег повода за то, и да је увек најбрижљивије чувао мој углед, онако као што би могао да чува само свој сопствени; да је уверен да су наши односи одржавани толико обазриво да нико живи у породици не може да гаји ни трунке сумње о нама; па ако се он осмехнуо кад сам му ја изложила моју невољу, то је учинио због уверења које је недавно стекао, да о нашем договору нико и не слути, и када ми буде казао колико има разлога за безбрижност, и сама

46 ћу се осмехнути, јер он тврдо верује да ће ми то пружити пуно задовољење. „То је тајна коју не могу да разумем,” казала сам; „иначе какво ће ми то бити задовољење кад будем најурена из куће; јер ако се није сазнало за наше односе, не знам шта сам друго учинила да би се лица читаве породице изменила за ме, са којом се поступало са толико нежности као да сам била њихово рођено дете.” „Е, па чуј ме, чедо,” казао је он, „тачно је да су они због тебе неспокојни; али толико су далеко да наслуте ма шта о правом стању ствари, у погледу тебе и мене, да сумњају на мога брата Робина; укратко, они тврдо верују да је он твој драган; штавише, та будала им је сама то улила у главу, и стално им трућа о томе, и прави луду од себе. Признајем да он греши што тако ради, јер би морао да увиди да то њих љути, а теби само ствара неприлике; али мени то иде у рачун, јер ме уверава да на- мене ни најмање не сумњају, а надам се да си и ти тиме задовољна.” „Тако је,” казала сам, „у једну руку; али то не решава мој случај уопште, нити је то оно главно ради чега сам у неприлици, премда ме је и то онеспокојавало.” „Па шта је, онда?” упитао је он. Ја сам на то бризнула у плач, и уопште нисам могла ништа да му кажем. Он је настојавао да ме умири што је најбоље умео, и најзад ме је сколио да му кажем шта је по среди. Напослетку сам му одговорила да сматрам да треба да му кажем, и да он има извесно право да то сазна; осим тога, да су ми у овом случају потребна његова упутства, јер се налазим у таквој пометњи да не знам који правац да узмем, и онда сам му испричала све. Казала сам му како се његов брат несмотрено понео што је онамо јавно иступио; јер да је он то сачувао у тајности, могла сам да га одбијем а да о томе не дајем никакво образложење, и он би временом престао да ме прогони својим удварањем; но он је, прво, био ташт да верује да га нећу одбити, а онда је још допустио себи слободу да о својим намерама обавести целу кућу. Казала сам му колико сам се опирала, и како су искрене и часне биле његове намере; „али,” казала сам, „мој ће случај

47 бити двогубо мучан; јер као што се они сада опходе према мени немило, зато што он жели да ме добије, опходиће се још горе када буду чули да сам га одбила; и рећи ће врло брзо да је зацело нешто друго по среди, и да сам се удала за неког другог, иначе никад не бих одбила брак који је толико изнад онога чему бих се ја могла надати.” Ове речи су га веома изненадиле. Казао ми је да је ово заиста опасно по мене, и да не види начин како да се испетљам; али он ће размислити о томе, и када се следећи пут видимо, рећи ће ми какву је одлуку о томе донео; а у међувремену он жели да не дам свој пристанак његовом брату, нити да га отворено одбијем, но да га једно време држим у неизвесности. На његове речи, да не треба да дам свој пристанак, ја сам се, изгледа, тргла. Казала сам му да он врло добро зна да ја немам да дајем никакав пристанак; да се он обавезао да ће се венчати са мном, и да смо ми тиме заручени; да ми је он непрестано говорио да сам ја његова жена, и да ја себе сматрам таквом, баш као да је обред и извршен; а да то чиним зато јер сам из његових уста непрестано слушала уверавања да себе треба да називам његовом женом. „Но, драга моја,” казао је он на то, „немој сада да се узнемирујеш око тога; ако ја нисам твој муж, бићу ти добар баш као и да јесам; и немој да те сада брину те ствари, но дозволи да ја мало боље размотрим положај, па ћу бити у могућности да ти кажем нешто више када се следећи пут састанемо.” Умирио ме је овим колико је могао, али сам приметила да је био врло замишљен, па иако је био врло љубазан према мени, и пољубио ме хиљаду пута, a верујем и више, и дао ми новаца, ипак за све ово време што смо били заједно — а били смо више од два сата — није предузео ништа више, што ме је много зачудило, кад се узме у обзир како је бивало раније, и какву смо згоду имали.

48 ГЛАВА V Његов брат се није вратио из Лондона за пет или шест дана, а прошла су још два док му се указала прилика да говори са њим; но када је успео да га нађе насамо, поразговарао је са њим о томе веома поверљиво, а исте вечери нашао је начина (јер имали смо дуг разговор) да ми понови све њихове речи, које су, колико се најбоље сећам, биле у овоме смеру: Рекао му је да је чуо чудне новости о њему за време док је био на путу, наиме да је изјавио љубав г-ђици Бети. „Добро,” казао је брат на то, „па шта онда? Шта се то ма кога тиче?” — „Немој, немој да се љутиш, Робине,” казао му је брат, „ја не кажем да се то мене и најмање тиче, али видим да су наши забринути због тога, и да сироту девојку злостављају.” — „На кога ти то мислиш кад кажеш „наши”,” упитао је Робин. „Мислим на мајку и сестре,” одговорио је старији брат. „Но чуј,” наставио је, „мислиш ли ти то озбиљно? Да ли заиста волиш ту девојку?” — „Па добро”, казао је Робин, „рећи ћу ти отворено: ја њу заиста волим мимо све жене на свету, и узећу је, па нека они говоре или чине што им драго. Верујем да ме девојка неке одбити.” Такло ме је у срце када ми је он ово рекао, јер премда је било најразложније помислити да га ја нећу одбити, савест ми је ипак говорила да морам то да учиним, и видела сам своју пропаст у обавези да тако поступим; али знала сам да ми дужност налаже да тада другачије говорим, и стога сам му упала у реч овако, „Гле,” рекох, „зар он мисли да ја не могу да га одбијем? Но видеће он још да ја то могу да учиним.” — „Али, драга моја,” казао је он на то, „допусти да ти најпре испричам како је текао цео разговор између нас двојице, па онда реци шта хоћеш.” Онда је он продужио, и рекао ми је да је овако одговорио, „Али, брате, ти знаш да она нема ништа, a ти би могао да изабереш девојку са лепим миразом.” „То није нимало важно,” одговорио је Робин; „ја волим ту девојку, и ступањем у брак не

49 желим да угодим своме џепу више него своме срцу.” „И тако, мила моја,” додао је, „он је неприступачан разлозима.” „Да, да,” казала сам, „ја могу да му се противставим; научила сам сада да кажем не, премда то раније нисам знала; и када би ми сада и највећи великаш у земљи понудио брак, могла бих весела срца и њему рећи не.” „Ах, мила моја,” казао је он, „шта можеш да му кажеш? Ти знаш, као што си и сама казала, да ће ти он постављати многа питања, и сви ће се укућани питати какав је смисао свега тога.” „Па.” одговорила сам му смешећи се, „за трен ока моћи ћу свима да зачепим уста кад им кажем да сам се већ удала за његовог старијег брата.” На ове речи и он се мало насмејао, али сам видела да су га оне препале, и није могао да сакрије пометњу у којој се нашао. Ипак је одговорио, „Па, иако то може да буде донекле тачно, ипак држим да се ти шалиш кад кажеш да би тако одговорила; јер из многих разлога то не би било згодно.” „Не, не,” казала сам љупко, „ни ја нисам тако склона да наша тајна избије на видело без твога пристанка.” „Па шта ћеш онда моћи да им кажеш” упитао је он, „када виде да се тако одлучно противиш браку који је, како се чини, толико повољан за тебе?” „Но, зашто бих ја због тога била у неприлици?” казала сам. „Прво, ја нисам обавезна да им дајем икакве разлоге; у другу руку, пак, могу им рећи да сам већ удата, и стати на томе, па ће и он престати, јер после тога он неће моћи с разлогом да ми поставља више питања.” „Да,” казао је он; „али читава кућа ће ти додијавати због тога, а будеш ли одлучно одбила да им кажеш нешто више, замерићеш им се, а осим тога постаће и подозриви.” „Па”, добро,” казала сам, „шта могу да радим? Шта би ти хтео да радим? Као што сам ти већ казала, налазим се у неприлици, и упознала сам те са околностима, да бих чула твој савет.” „Драга моја,” одговорио је он, „буди уверена да сам ја о томе много размишљао, и ма да савет садржи и за ме многа

50 болна искушења, и може ти испочетка изгледати чудан, ипак, кад се све узме у обзир, ја за тебе не видим бољег излаза но да га пустиш да настави, па видиш ли да је искрен у својим намерама, да се удаш за њега.” На те речи погледала сам га очима пуним ужаса и побледивши као смрт, била сам на рубу да се стропоштам са столице на којој сам седела; он се на то пренуо, и узвикнуо је гласно, „Мила моја, шта ти је? Куда си пошла?” и још многе такве речи; и нешто дрмусањем, нешто дозивањем, дозвао ме је мало к свести, премда је прошло доста времена док сам се потпуно освестила и могла да проговорим. Када сам потпуно дошла к себи, он је опет почео. „Мила моја,” рекао је, „хтео бих озбиљно да поразмислиш о овоме. Ти јасно видиш какво би држање заузела породица у овоме случају; они би се избезумили када би сазнали да је мој случај исти као и мога брата; a то би онда могла да буде пропаст и твоја и моја.” „Зар!” казала сам ја, још увек говорећи срдито; „зар је нерасположење природице довољно да пољуља сва твоја уверавања и заклетве? Зар ја нисам увек истицала ту сметњу, а ти је узимао олако, као нешто безвредно и недостојно тебе; па зар смо сада дотле дошли? Јесу ли то твоја верност и част, твоја љубав и чврстина твога обећања?” Он је остао савршено спокојан, упркос свих мојих прекора, које нисам нимало штедела; напослетку је одговорио, „Мила моја, ја још нисам прекршио ниједно обећање које сам ти дао; казао сам ти да ћу се венчати с тобом када будем дошао до свога имања; али ти видиш да је мој отац бодар и здрав човек, и може живети још неких тридесет година а да не буде старији но неки које виђамо у граду; и ти никада ниси предложила да бисмо се венчали раније, зато што знаш да би то могло да ме упропасти; а што се осталог тиче, ништа ти нисам ускратио.” Ни речи од овога нисам могла да оспорим. „Но како онда,” казала сам, „можеш да ме увераваш да треба да предузмем ужасан корак, и да те оставим, када ти мене ниси оставио? Зар не допушташ да је и са моје стране било наклоности и љубави, не само са твоје? Зар ти нисам узвраћала на њих? Зар ти нисам