Mol Flanders - Daniel Defoe - cir

51 посведочила о својој искрености и љубави? Зар част и крепост које сам ти жртвовала нису доказ да сам здружена с тобом везама и сувише јаким да се могу прекинути?” „Али слушај, драга,” казао је он на то, „могла би да дођеш до сигурног положаја и угледа, а успомене на оно што је било између нас нека обавије вечни заборав, као да никада ништа било није; увек ћеш уживати моју искрену наклоност, само тада ће она бити часна и савршено исправна према моме брату; бићеш моја драга снаха, као што си сада моја драга —” и ту је стао. „Твоја драга дроља,” казала сам, „хтео си рећи, а могао си баш и рећи; она је то разумела. Међутим, желим да се опоменеш дугих разговора које си са мном водио, и труда многих сата да би ме уверио да треба себе да сматрам поштеном женом; да сам ја твоја жена по избору, и да је супружанство које је настало између нас исто тако снажно као да нас је јавно венчао парохијски свештеник. Ти знаш да су тако гласиле твоје властите речи.” Видела сам да је ово било мало превише за њ, али поправила сам то, као што следи. Он је стајао као кип неко време, не говорећи ни речи, а ја сам наставила овако, „Ти не можеш,” казала сам, „а да не будеш највећма неправедан према мени, да верујеш да сам подлегла свим твојим уверавањима а да притом и сама нисам волела, и да се моја љубав може поколебати ма чиме што би доцније могло да се догоди. Ако ти према мени гајиш такве нечасне мисли, морам да те упитам какав сам повод ја дала томе? Ако сам, дакле, подлегла осећањима свога срца, и ако сам била уверена да сам заиста твоја супруга, зар онда треба сва та уверавања да сматрам лажима, и да назовем себе твојом курвом или милосницом, што је једно те исто. И хоћеш ли да ме сада предаш твоме брату? А можеш ли да пренесеш на њ и моју љубав? Можеш ли да ми наредиш да престанем да те волим, и да ми наредиш да волим њега? Мислиш ли, зар, да је у мојој моћи да творим такве промене, по наруџбини? Не, господине,” казала сам, „веруј да је то немогућно, и ма колико се ти променио, ја ћу увек остати верна; и кад су ствари већ узеле

52 тако несрећан обрт, много ћу радије да будем и твоја милосница неголи жена твога брата.” Изгледало је да су му ове моје последње речи годиле, и да су га дирнуле, а под тим утиском казао ми је да стоји на своме ранијем становишту; да он није још прекршио ни једно обећање које ми је икада дао, али он види толико много страшних неприлика у вези са овом ствари о којој је реч, па је тако смислио ово друго као излаз, и не сматра да би то значило наш коначан растанак, но ми се увек можемо волети као пријатељи, и можда уз веће задовољство но што бисмо могли у положају у коме смо сада; и усуђује се рећи да ја не треба да страхујем да ће он одати тајну, која би могла да нас обоје упропасти ако би избила на видело; и најзад има само једно питање које би хтео да ми постави, па ако му на њ одговорим онако како се нада, он тврдо верује да је оно што ми је предложио једини корак који могу да учиним. Одмах сам погодила његово питање, наиме, јесам ли остала у другом стању. О томе не треба да се брине, казала сам му, нисам бременита. „Е, па мила моја,” казао је он, „сада немамо времена за даље разговоре. Поразмисли о томе; моје је мишљење још увек да је то најбоље што можеш да учиниш.” Са тим речима се опростио, и то врло журно, јер су његова мајка и сестра управо звониле на вратницама када је он био устао да пође. Оставио ме је највећма пометену духом; он је то лако приметио сутрадан, као и током следећих дана, али читаве те седмице није имао прилике да ми се приближи, све до недеље, када сам ја, будући нерасположена, изостала од цркве, а он, уз неко извињење, остао код куће. Сада смо опет провели заједно сат и по времена, и поновили смо још једном све оне пређашње разлоге; напослетку сам га упитала жустро какво он то мишљење мора имати о мојој честитости када може да помисли да би мени било и на крај памети да спавам са двојицом браће, и уверила сам га да то никада не може бити. Додала сам да и када би ми рекао да ме никада више неће видети — а само би ми смрт била страшнија од тога — ипак никада не бих могла да гајим мисао

53 тако нечасну према себи, и тако подлу према њему; и стога сам га преклињала — ако је у њему заостала још искрица поште или љубави према мени — да ми више не говори о томе, или да узме свој мач и убије ме. Изгледао је изненађен због моје тврдоглавости, како је он то назвао; казао ми је да сам у томе зла према себи, а тако и према њему; да је то једна изненадна невоља која нас је обоје задесила, и да он не види другог начина да се обоје спасемо од пропасти, па зато мисли да је моја злоћа тим већа; па ако о томе више не сме да ми говори — додао је необично хладно — он не зна о чему бисмо другом још могли да разговарамо; и онда је устао да се опрости. Ја сам исто тако устала, правећи се исто тако равнодушна; али када ми је пришао да би ме тако рећи последњи пут пољубио, бризнула сам у такав силовит плач, да нисам могла да проговорим иако сам желела, и стежући само његову руку, као у знак опроштаја, плакала сам грчевито. Ово га је очевидно потресло; стога је опет сео, и говорио ми је много љубазних речи, али је још увек указивао на неопходност онога што ми је предложио; и непрестано је упорно тврдио да ће се и даље старати о мени чак ако и одбијем да га послушам; али, у исти мах, јасно ми је стављено до знања да ће ми ускратити оно главно — чак и да му будем милосница; јер част му не допушта, рекао је, да спава са женом која једнога дана може да постане супруга његовог брата. Као човека волела сам га до лудила, и тај губитак задао ми је много више бола но што сам га изгубила као љубавника; а тако и губитак свих оних нада на којима сам зидала своју срећу, у уверењу да ћу га једног дана назвати својим мужем. То ми је толико ојадило душу, да сам се од патњи и мучења разболела од тешке врућице, и за дуго времена нико у породици није веровао да ћу преболети и остати у животу. Болест је заиста била узела маха, и често сам у ватруштини била изван себе; али ништа није било толико прионуло за ме као страх да ћу, у часовима бесвести, рећи ово или оно што би њему могло да нашкоди. Била сам несрећна што не могу да га видим, a и он је чезнуо да види мене, јер он ме је заиста страсно

54 волео; али то није смело да буде; ни с једне стране није било места таквој жељи.

55 ГЛАВА VI Лежала сам у постељи већ безмало пет недеља; и премда је жестина врућице попустила после треће, она се ипак неколико пута враћала; а лекари су казали два или три пута да ништа више не могу да учине за ме, но да морају да оставе природи и бољетици да војују. После пет недеља болест је кренула на боље, али била сам тако слаба, толико сам се изменила, и тако сам се споро опорављала, да су лекари страховали да ћу постати грудоболна; а највише ме је љутило што су изразили мишљење да сам несрећна, да ме нешто у души мучи, и, укратко, да сам заљубљена. На то је читава кућа стала да наваљује да им кажем јесам ли заљубљена или нисам, и у кога; но ја сам то порицала, како сам најбоље знала и умела. Тим поводом споречкали су се једног дана за столом, и мало је требало да се због мене у целој породици дигне урнебесан лом. Десило се да су сви били за столом осим оца, а ја сам лежала болесна у својој одаји. На почетку разговора стара госпођа била ми је послала нешто да једем, и наложила је била дворкињи да ме упита да ли желим још; но дворкиња је донела обавест да нисам појела ни половину онога што ми је већ било послато. „Куку мени!” узвикнула је стара госпођа; „бојим се да сирота девојка никад више неће оздравити.” „Па,” казао је на то старији брат, „како r-ђица Бети може да оздрави? Веле да је она заљубљена.” „Ја у то ништа не верујем,” казала је стара госпођа. „Ја не знам шта да кажем на то,” приметила је старија сестра; „овде се толико причало о њој; те не знам како је лепа, те како је дражесна, и не знам шта још, и то у њеном присуству, и мислим да су том створењу завртели памет, и ко зна куда такве речи могу да одведу. Што се мене тиче, ја не знам шта да мислим о њој.” „Али, сестро, мораш да признаш да је она врло лепа,” казао је старији брат. „Да, и много је лепша од тебе, сестро,” додао је Робин, „па ти је мука.” „Добро, добро, али није питање у томе,” одговорила им је сестра; „она јесте доста наочита, а она то и

56 сама зна; зато јој није требало говорити о томе и направити је таштом.” „Ми сада не говоримо о њеној таштини,” казао је старији брат, „него о томе да је заљубљена; можда је она заљубљена у себе саму; изгледа да моје сестре тако мисле.” „Камо да је заљубљена у мене,” казао је Робин; „ја бих је брзо ослободио бола.” „Шта си хтео да кажеш тиме, сине?” упитала га је стара госпођа; „како можеш да говориш тако?” „Па, мајко,” казао је Робин . опет, врло поштено, „зар ти мислиш да бих допустио да сирота девојка умре од љубави, и то због мене, када је тако близу, под руком, и треба је само узети?” „Срам те било, брате!” узвикнула је млађа сестра, „како можеш да говориш тако? Зар би ти узео неко створење које нема ни пребијене паре у читавом свету?” „Забога, дете,” казао је Робин, „лепота је мираз, а добра ћуд је двоструки мираз; камо да ти имаш половину њене залихе за свој мираз.” И тако јој је запушио уста. „Ја видим,” казала је онда старија сестра, „да ако Бети није заљубљена, јесте мој брат. И чудим се што јој он још није изјавио љубав; уверена сам да она не би казала не.” „Оне које пристају када их човек упита,” казао је Робин, „за један су корак пре оних које нико не пита пристају ли, а два су корака пре оних које пристају пре но што их ико и пита; и то ти је одговор, сестро.” Ово је наљутило сестру, и у бесу који је обузео казала је да су ствари дошле дотле да је време да се та куја удаљи из куће; али како околности у којима се она налази не допуштају човеку да је сада избаци из куће, она се нада да ће отад и мајка учинити тако чим за то буде прилика. Робин је одговорио да је неприлично да неко са тако мало памети, као његова сестра, поучава главу породице и његову супругу о томе шта им ваља чинити. Свађа је узимала маха; сестра је грдила, Робин је зачикавао и шегачио се, а сирота Бети је због тога страховито губила у породици. Ја сам била чула о томе, и горко сам плакала, и онда је стара госпођа дошла горе к мени, јер јој је неко био рекао да сам то веома примила к срцу. Потужила сам јој се да су се

57 лекари понели веома неправедно према мени кад су ме олако осудили, а да за то нису имали ни мало основа; а кад се узме у обзир мој положај у породици, неправда је још већа; но ја се надам да нисам учинила ништа што би умањило њену оцену о мени, или дало повода зађевицама између њених синова и кћери, и да мени више приличи да мислим на мртвачки сандук неголи на љубав, па је молим да не допусти да у њеном мнењу страдам ради ичијих грешака сем мојих властитих. Она је увидела оправданост мојих речи, али казала ми је да, пошто је међу њима настала толика галама, и њен млађи син говори такве којештарије, она жели да јој поштено и искрено одговорим само на једно питање. Казала сам јој да хоћу, и да ћу то учинити најпоштеније и најискреније. Еле, питање је онда гласило: Постоји ли ишта између њеног сина Роберта и мене? Казала сам јој уз најбоље уверавање о -својој искрености — а то сам могла да кажем мирне душе — да нема ничега, нити је икад било; казала сам јој да се г. Роберт шалио и брбљао којешта по своме обичају, као што сама зна, али да сам ја то увек примала онако како сам сматрала да и он мисли: као пуст и весео разговор, који у себи не садржи никаквог другог значења; и уверила сам је да између нас нема ни трунчице од онога што је она мислила, а да су они који су тако нешто наговестили, учинили велику неправду мени, и никакву услугу г. Роберту. Стара госпођа је била потпуно задовољна, пољубила ме је и казала ми весело да припазим на своје здравље и да ни у чему не оскудевам, и онда се опростила. Али када је сишла, затекла је сина и кћери како се кавже; оне су биле љуте, скоро до беснила, што их је он исмејавао како нису наочите, како никада нису имале љубавника, како их још нико није запросио, и како су толико наметљиве да се безмало саме нуде, .и томе слично, Подсмевајући им се, упоређивао их је са г-цом Бети: како је она љупка и доброћудна, како пева и игра боље од њих, и како је много лепша; говорећи све то, он није пропустио ништа што је могло Да их наједи. Стара госпођа је дошла међу њих када је свађа била на врхунцу, и да би је окончала,

58 испричала им је разговор са мном, и мој одговор да између г. Роберта и мене нема ничега. „Ту је погрешила,” казао је Робин, „јер када између нас не би било нечег крупног, били бисмо много ближи него што јесмо. Ја сам јој казао да је силно волим,” наставио је, „али нисам могао да уверим ждребицу да говорим озбиљно.” „Ја не знам како би и могао то да учиниш,” казала је његова мајка; „јер нико при здравој памети не би могао да ти поверује да озбиљно говориш тако нешто једној сиромашној цури, чије прилике добро познајеш.” „Но, молим те, сине,” додала је, „кад велиш да ниси могао да је увериш да су твоје намере озбиљне, шта ми треба да мислимо о томе? Јер ти тако шеврдаш у твоме излагању, да нико не зна када се шалиш, a када говориш озбиљно; но како видим, из твога сопственог причања, да ми је девојка казала истину, желела бих да и ти тако исто учиниш, и да ми озбиљно кажеш — тако да се могу ослонити на твоју реч — има ли ичега у томе или нема. Мислиш ли ти то за збиљу или не? Јеси ли доиста пошашавио или ниси? Ово је крупно питање; и ја бих волела да нас ослободиш бриге.” „Вере ми, мајко,” одговорио је Робин, „залудан је посао сецкати даље ту ствар, или и даље лагати о њој; ја говорим озбиљно, толико озбиљно као ма који човек који би стајао под вешалима. Када би гђица Бети казала да ме воли, и да хоће да се уда за мене, ја бих је сутра ујутру оставио да пости, и казао бих јој „Хоћу те за жену”, уместо да доручкујем.” „Е па онда,” казала је мајка, „ето једног изгубљеног сина”;. она је то изговорила веома ожалошћеним гласом, као жена тешко забринута због тога. „Ја се надам, мајко, да није тако,” казао је Робин; „никада човек није изгубљен када га нађе добра жена.” „Али, дете моје,” казала је стара госпођа, „она је просјакиња.” „Па онда, мајко,” одговорио је Робин, „утолико већма потребује милосрђе; узећу је из руку парохије, и просићемо заједно.” „Лоше је збијати шалу са таквим стварима,” казала је мајка. „Ја се не шалим, мајко,” казао је Робин; „доћи ћемо да измолимо твој опроштај, мајко, и твој благослов, мајко, и очев.” — „То је све настрано, сине,” казала

59 је мајка. „Амо ти то мислиш озбиљно, онда си пропао.” „На жалост, мислим да нисам,” казао је он, „јер уистину страхујем да ме она неће хтети. После свег пућења мојих сестара, мислим да никада нећу моћи да је наговорим да пође за мене.” „Ово је заиста красна прича. Није њој сврака мозак попила. Г-ђица Бети није будала,” казала је млађа сестра. „Мислиш ли ти да је она научила да каже „не” више него други свет?” „Не, госпођице Мудрице,” казао је Робин, „гђица Бети није будала, али се гђица Бети можда обрекла неком другом па шта онда?” „Дабоме,” приметила је старија сестра, „ми на то не можемо ништа да кажемо. А ко би онда то могао да буде? Она се никада не бави изван куће; дакле, мора да је један од вас двојице.” „Ја на то немам ништа да кажем,” казао је Робин, „мене сте испитивале довољно; ено вам мога брата. Ако мора да је један од нас двојице, оборите се на њега.” Ове речи такле су старијег брата до живца, и он је закључио да је Робин нешто опазио. Ипак, он се постарао да прикрије узнемиреност. „Молим вас!”, казао је, „немојте да уплићете мене у ваше бајке; велим вам, таквом се робом не бавим; немам ја ништа да кажем никаквој r-ђици Бети у овој парохији,” и са тим речима је устао и заждио. „Тако је,” казала је старија сестра, „ја јамчим за мога брата; он познаје свет боље.” Тако се тај разговор окончао, али је старијег брата довео у велику пометњу. Он је закључио да је његов брат све открио, и била га је обузела сумња да ли нисам ја имала удела у томе; но поред свег његовог настојања, није му полазило за руком да дође до мене. Напослетку толико се помео, и био је толико очајан, да је одлучио да се види са мном по сваку цену. И тако једнога дана после ручка, када је видео да се његова старија сестра упутила горе степеницама, потрчао је за њом, узвикнувши: „Чекај, сестро, молим те! Где је та болесна цура? Може ли човек да је види? „Да,” одговорила је она, „ја мислим да можеш; но пусти најпре мене да мало одем до ње, па ћу ти онда рећи.” И онда је дотрчала до врата, да би ме упозорила, и одмах га позвала. „Брате,” казала је, „можеш да уђеш, ако

60 изволиш.” И онда је он ушао, ачећи се у говору као и малопре. „Дакле, где је та заљубљена болесница?” казао је улазећи на врата. „Како сте, гђице Бети?” Хтела сам да устанем са наслоњаче, али била сам тако слаба да за дуго нисам могла; и он је то приметио, као и његова сестра, која је казала, „Хајде, не трудите се да устанете; мој брат не жели никаквих церемонија, нарочито сада кад сте тако слаби.” „Не, не, гђице Бети, молим вас лепо седите на миру,” казао је он, и онда је и сам сео на столицу према мени, и изгледао је као да је силно весео. Својој сестри и мени причао је много, с брда с дола, сад о једном, сад о нечем другом, са намером да нас забави, а маломало па би се враћао на стару причу. „Сирота гђица Бети,” казао је, „тужно је волети; ето, од љубави сте тако јадно увели.” Најзад сам и ја мало проговорила. „Драго ми је, господине, што видим да сте тако весели,” казала сам; „но мислим да је лекар могао да нађе и неко боље занимање, а не да збија шалу на рачун својих болесника. Да мене није морила нека друга бољка, ја њега не бих пустила к себи да ме види, јер предобро знам једну пословицу о томе.” „Какву пословицу?” упитао је он. „Је л’ — Тамо где но љубав је по среди, лекар кол’ко и магарац вреди. Је ли то та пословица, гђице Бети?” Осмехнула сам се, али нисам ништа казала. „Да,” наставио је он, „ја мислим да је дејством доказано да је по среди љубав; јер изгледа да вам је лекар био од мале помоћи; ви се врло споро опорављате, кажу. Зато подозревам да има нешто у томе, гђице Бети; слутим да је ваша бољчица неизлечива.” Осмехнула сам се и казала, „Заиста, господине, моја бољчица није од те врсте.” Тако смо неко време ћаскали о томе предмету, или о нечем другом исто тако безначајном. После неког времена замолио ме је да им отпевам неку песму, на што сам се осмехнула и казала да су прошли дани мога певања. Он је онда упитао да ли бих волела да ми он нешто одсвира на флаути; његова је сестра

61 на то казала да она мисли да свирку, не бих могла поднети због главобоље. Ја сам се поклонила и казала, „Молим вас, госпођице, немојте то да ми ускратите; ја флауту веома волим.” Онда је она казала, „Е, па онда свирај, брате.” Он је на то извадио кључ од своје шкриње и казао, „Мила сејо, грозно сам лен; молим те скокни доле и донеси ми флауту; она је тамо у мојој фијоци”; он ју је намерно погрешно упутио, не би ли се она што дуже задржала тражећи инструмент. Чим је она отишла, испричао ми је све што је његов брат рекао о мени, као и колико је он забринут због тога, а што је и био разлог да удеси ову посету. Уверила сам га да ја о нашој вези нисам ни слова прозборила његовом брату нити икоме живом. Казала сам му о страшној, невољи у којој сам била; да су ме љубав према њему, и његов савет да заборавим ту љубав и пренесем је на другога, бацили у очајање; и да сам хиљаду пута пожелела да умрем а не да се опоравим, ако бих имала да се борим са истим неприликама као и раније. Додала сам да предвиђам да ћу морати да оставим његову породицу чим будем оздравила, и да се гнушам на помисао да се удам за његовог брата после онога што је било између нас двоје, и да може да буде уверен да никада више нећу говорити са његовим братом о томе предмету; па ако би он прекршио све заклетве и обећања које ми је дао, и обавезе које има према мени, он ипак никад неће моћи да каже да му ја, коју је обрлатио да себе назове његовом женом, и која сам му допустила да ме употреби као жену, нисам била верна као што жена треба да буде, ма какав он био према мени. Хтео је да ми одговори, и казао је да му је жао што се не дам уверити, и заустио је да каже још нешто, али је чуо да његова сестра долази, као што сам и сама чула; но ипак присилила сам себе да му кажем да ме нико не може наговорити да волим једног брата а да се удам за другога. Он је затресао главом и казао, „Онда је то моја пропаст,” мислећи на себе; и у томе часу ушла је у одају његова сестра и казала му да не може да нађе флауту. „Еле,” казао је весело, „ова леност не иде; и онда је устао и отишао да је сам потражи, али се вратио без ње; то, дабоме, није било зато што није могао да је нађе, но стога што

62 није био расположен да свира; а, осим тога, посао ради којега је своју сестру послао био је свршен на други начин; јер он је само желео да разговара са мном, што је и учинио премда не много на своје задовољство. Мени је, међутим, причинило велико задовољство што сам му слободно казала шта мислим, и то онако искрено и отворено као што сам испричала; и премда моје речи нису ни најмање деловале онако како сам ја желела, то јест, да се он обавеже према мени више, ипак оне су му одузеле сваку могућност да ме напусти а да притом не почини отворено вероломство и проигра своју господску часну реч, која му је тако често била залогом да ме никада неће оставити, но ће ме узета за жену чим буде дошао до свога имања.

63 ГЛАВА VII Није прошло много недеља после овог, а ја сам почела да се опорављам и крећем по кући; но и даље сам остала сетна и тражила сам осаму, што је било зачудо читавој породици, осим ономе који је знао разлог томе; ипак прошло је доста времена пре но што је он обратио икакву пажњу на то, и ја сам се, невољна да говорим као и он, опходила са поштовањем према њему, но никад нисам покушала да кажем ни једну реч којом бих ма шта наговестила; и тако је то трајало шеснаест или седамнаест недеља; тако да, будући да сам свакога дана очекивала да будем отпуштена, због тога што ме је породица била замрзила, a у чему није било моје кривице, мислила сам да нећу чути ништа више о овоме господину — после свих његових свечаних заклетви — но остављена поћи у пропаст. Најзад сам сама отворила пут својој сеоби из ове породице; јер када сам једнога дана озбиљно разговарала са старом госпођом о мојим приликама, и о томе како је моја бољка оставила неку тежину на мојој души, стара госпођа је казала, „Страхујем, Бети, да је оно што сам ти казала о моме сину имало утицаја на тебе и да је то разлог твојој сети; молим те, хоћеш ли да ми кажеш како та ствар стоји између вас двоје, ако то можда није неприлично? Јер, што се Робина тиче, он се само подругује и шегачи када му о томе говорим.” „Па, истину говорећи, госпођо,” казала сам, „та ствар стоји онако како ја не желим, и ја ћу бити веома искрена према вама, ма шта ме задесило. Господин Роберт ми је неколико пута предлагао брак, што ја нисам имала разлога да очекујем кад се узме у обзир моје сиромаштво; но ја сам му се увек опирала, и то можда речима одлучнијим но што мени приличи, кад се имају у виду обзири које треба да имам према сваком гласу ваше породице; али,” казала сам, „госпођо, ја никад нисам могла толико да заборавим моје обавезе према вама и читавом вашем дому, и да дам свој пристанак на нешто у чему поуздано знам да бих се замерила вама, и одлучно сам му казала да свака мисао о томе мора да буде далеко од мене, осим ако бих

64 имала ваш пристанак, као и пристанак његовог оца, коме дугујем толике ненадокнадиве обавезе.” „Та је ли то могућно, гђице Бети!” казала је стара госпођа. „Онда сте ви били много праведнији према нама но ми према вама; јер Ми смо сви на вас гледали као на неку клопку за мога сина, и ја сам, страхујући од тога, имала намеру да вас умолим да оставите нашу кућу; но то вам још нисам помињала зато што сам ое плашила да вас превелика туга поново не обори у постељу; јер ми вас још увек поштујемо, премда не до те мере да бисмо допустили да се мој син упропасти због вас; но ако је тако као што ви велите, ми смо се сви тешко огрешили о вас.” „Што се тиче истине о ономе што сам вам казала, госпођо,” рекла сам јој, „упућујем вас на вашег сина; ако он хоће да буде иоле праведан према мени, он вам мора рећи само ово што сам вам ја казала.” Стара је госпођа отишла својим кћерима и испричала им је читаву повест, од речи до речи како сам ја казала; и будите уверени да су се оне изненадиле, а како и не би! Једна је казала да на то никада не би помислила; друга, да је Робин будала; трећа, да она не верује ни једне речи од свега тога, и да јамчи да ће Робин испричати другачију причу. Али стара госпођа, која је била одлучила да ствар истера на чистину пре но што се мени укаже и најмања прилика да обавестим њеног сина о овоме што се збило између нас, одлучила је, исто тако, да одмах поразговара са својим сином, и у ту сврху послала је по њ; јер он је био отишао кући неког адвоката у граду, и на глас да га она зове, одмах се вратио. Сви су били на окупу када је он дошао, и стара му је госпођа онда казала, „Седи, Робине; морам нешто да поразговарам с тобом.” „Од свег срца, мајко,” казао је Робин весело. „Надам се да ће то бити о каквој доброј женици, јер сам због ње у великој неприлици.” „Како то може да буде?” упитала је његова мајка. „Зар ниси рекао да си одлучио да узмеш гђицу Бети?” „Јесам, мајко,” одговорио је Робин, „али има неко ко забрањује оглашавање у цркви.” „Забрањује оглашавање! Ко би то могао да буде?” „Главом r-ђица Бети,” казао је Робин. „Како то?” упитала је мајка. „Јеси ли је, дакле, питао?” „Јесам, мајко, доиста,” казао је Робин; „откада се разболела, извршио сам пет

65 напада, али био сам одбијен свакога пута; ждребица је тако упорна да неће да се преда, нити да попусти ни под којим условом, осим таквих какве ја не могу стварно да пружим.” „Објасни ми те речи,” казала је мајка, „јер оне ме изненађују; ја то не разумем. Надам се да ти то не говориш озбиљно.” „Па, мајко,” казао је он, „случај је довољно јасан што се мене тиче, и он сам себе објашњава: она ме неће, тако вели; зар то није довољно јасно? Ја мислим да јесте, и доста грубо уз то.” „Да, она ти поставља услове које не можеш да јој пружиш; шта би то она хтела — неко осигурање? Удовичко уживање требало би да буде сразмерно њеном миразу; шта она доноси?” „Не, у погледу иметка,” казао је Робин, „она је довољно богата; с те стране ја сам задовољан; али тешкоћа је у томе што ја не могу да испуним њене услове, а она је тврдо решена да без тога не пође за мене.” Сада су се сестре умешале у разговор. „Мајко,” казала је средња, „са њим је немогућно разговарати озбиљно; он никада неће да одговори непосредно; боље ће бити да га оставиш на миру, и да учиниш крај томе разговору.” Робин се мало наљути на ову сестрину грубост, али јој је одмах вратио шило за огњило. „Има две врсте света, мајко,” казао је обраћајући се мајци, „са којима се не можеш прегонити: паметан човек и будала; и како је тешко за мене да се истовремено носим са обојицом.” Онда се умешала млађа сестра. „Заиста, ми морамо изгледати будале у очима мога брата,” казала је, „ако он може да нас увери да је озбиљно затражио руку гђице Бети, и да га је она одбила.” „Одговарај, и не одговарај, вели Соломун,” казао је њен брат. „Када је твој брат рекао да ју је пет пута запросио, и она га пет пута одлучно одбила, ја мислим да млађа сестра не треба да сумња у истину о томе, када мајка није посумњала.” — „Али, видиш, моја мајка није разумела,” казала је средња сестра. „Има неке разлике,” приметио је Робин, „између жеље да ствар објасним и тврђења да ми она не верује.” „Па онда, сине,” казала је стара госпођа, „ако си склон да нас упутиш у ту тајну, реци који су били ти тешки услови?” —

66 „Да, мајко,” казао је Робин, „ја бих вам већ то рекао, да ми ове девојке не досађују својим упадицама. Услови су да мој отац и ти дате свој пристанак; без тога, она се зарекла да неће више да чује ни речи о томе предмету; а те услове, као што сам вам рекао, сматрам да никада нећу моћи да испуним. Надам се да је ово довољан одговор мојим брзоплетим сејама, и да ће мало поцрвенети.” Овај их је одговор све изненадио, премда мајку нешто мање, због онога што сам јој ја била казала. Што се кћери тиче, оне су неко време остале неме, али је мајка казала помало узрујано, „Дакле, ја сам то већ раније чула, али нисам могла да верујем; но ако је тако, онда смо се све огрешиле о Бети, и она се понела боље но што сам очекивала.” „Да,” казала је старија сестра; „ако је тако, њено је држање било заиста лепо.” — „Признајем,” казала је мајка, „да до ње нема никакве кривице, ако је он толика луда да заволи такву девојку; али такав њен одговор показује више поште према нама но што умем да изразти; ја ћу због тога ценити ту девојку толико више, докле год је будем познавала.” — „Али ја нећу,” казао је Робин, „осим ако ми ви не дате одобрење да се оженим њоме.” — „Ја ћу о томе још да поразмислим,” казала је његова мајка; „уверавам те да када не би било неких других замерака, овако њено понашање могло би скоро да измами моје одобрење.” — „Ја бих волео када би га оно измамило сасвим,” рекао је Робин; „када би ти мислила на моје спокојство онолико колико мислиш како би ме учинила богатим, убрзо би нам дали свој пристанак.” „Па, Робине,” казала је поново његова мајка, „ти си заиста то озбиљно наумио. Зар заиста хоћеш њу да узмеш?” — „Ја мислим да није лепо што ме поново то питаш. Нећу да кажем да хоћу да је узмем за жену. Како ја то могу да решим, кад видиш да је не могу добити без твога пристанка. Али хоћу да вам кажем ово: да говорим озбиљно, и да никада нећу узета другу, ако то будем могао да спречим. Бети или ниједна, мој је одговор, а које ће бити од тога двога на теби је, мајко, да одлучиш, само под условом да моје духовите сестре немају право гласа у томе.”

67 Све је ово било ужасно по мене, јер мајка је почела да попушта, а Робин ју је онда још више сколио. У другу руку пак, она се узела саветовати са најстаријим сином, а он је употребио све разлоге на свету да би је наговорио да да пристанак; истицао је страсну љубав свога брата према мени, и моје племените обзире према породици кад сам одбила да се користим онако часном понудом, и још хиљаду сличних ствари. Што се оца тиче, он је био- човек заузет јавним пословима и трком за стицањем новаца, ретко када се бавио код куће, и све је домаће послове препуштао својој супрузи. Можете лако веровати да када је, како су они мислили, дело изишло на видело, старијем брату, у кога нико није ништа сумњао, није било тако тешко ни опасно да ми прилази слободније но раније; штавише, мајка му је саветовала — управо што је он и желео — да поразговара са гђицом Бети. „Може бити, сине,” казала му је, „да ћеш ти моћи дубље да прозреш у то него ја, па ћеш видети је ли она била толико одлучна као што Робин вели, или није.” Ово је било таман по његовој жељи; и, тако рећи одазивајући се мајчиној жељи, дошао је у њену собу, где је и мене позвала, говорећи ми да њен син има да поразговара о нечем са мном, по њеној жељи, и онда нас је оставила саме, затворивши врата за собом. Он ми је пришао, узео ме у наручје и нежно ме пољубио; али казао ми је да је сада дошла она прекретница која треба да ме учини срећном или јадном за цео живот; и да ћемо обоје бити упропашћени не будем ли угодила његовој жељи. Онда ми је испричао целу причу о ономе што се збило између Робина (како га је звао) и његове мајке, и њихових сестара, и њега самог. „А сада, дете,” казао је, „размисли шта значи удати се за господина из добре куће, у добрим приликама, са пристанком целе породице, уживајући сва добра која свет може да ти пружи; а у другу руку, шта значи потонути у мрачне неприлике жене која је изгубила свој добар глас; и премда ћу ја у потаји остати твој пријатељ докле год живим, ипак, пошто ће се на мене увек сумњати, тебе ће плашити састанак са мном, а ја ћу се бојати да те признам.”

68 Није ми дао времена да му одговорим, но је наставио овако, „Оно што се догодило између нас, дете, — докле год смо нас двоје сагласни да тако буде — може да се закопа и преда забораву. Ја ћу увек остати твој искрен пријатељ, без имало наклоности ка ближој присности када ми будеш постала снахом; и наши ће разговори увек бити само чедни, не корећи се узајамно да смо некад застранили. Ја те молим да размотриш све ово, и да не стајеш на пут својој безбедности и благостању; и најзад да би се уверила да ти ово искрено говорим,” додао је, „ево нудим ти пет стотина фунти као малу надокнаду за оне слободе које сам себи дозволио, и на које ћемо гледати као на лудорије наших живота, и, надам се, окајати их.” Он је све ово изговорио много потресенијим речима но што ја умем да изразим, a то можете и замислити по томе што ме је у разговору задржао дуже од једног сата и по; тако је одговорио на све моје примедбе, и појачао је своје излагање свим оним разлозима које људска даровитост и умешност могу да смисле. Не могу рећи, међутим, да је ма шта од овога што ми је казао оставило на мене довољно Јак утисак, све док ми није најзад сасвим јасно рекао да, одбијем ли његов савет, он мора са жаљењем да дода да наши односи, овакви какви су били раније, морају заувек да престану; да иако он мене воли као и пре, и исто сам му онолико пријатна, ипак врлина га није оставила до те мере да би му дозволила да лежи са женом коју његов брат проси за супругу; па ако се он опрости од мене, и ја не пристанем на овај брак, поред свега што би он могао да учини за ме у погледу издржавања, — како ми је првобитно био обећао — ипак он не би желео да се изненадим што мора да ми саопшти да он не сме допустити себи да се даље састаје са мном; и да, доиста, то не могу ни да очекујем од њега. Примила сам ове његове речи са извесним знацима изненађења и узнемирености, и много ме је труда стало да се не срушим, јер заиста, тешко је замислити колико сам га неизмерно волела; но он је опазио мој немир, и преклињао ме је да ствар озбиљно размотрим; уверавао ме је да је то једини

69 начин да сачувамо нашу узајамну наклоњеност; да у овоме положају можемо да се волимо као пријатељи, у највећој љубави непомућених односа, слободни од сопствених оправданих прекора, и слободни од туђих подозревања; да ће остати мој дужник докле год буде живео, и да ће плаћати тај дуг докле год буде дисао. Тако је, укратко, изазвао у мени неку врсту колебања: у једну руку приказао ми је живим бојама опасности којима се излажем, и доиста запалио ми је машту сликама како ћу се наћи у белом свету као обична одбачена курва, јер ништа боље нисам била, и можда прокажена као таква, оскудних средстава, без пријатеља и познаника у читавом свету, ван тога града, јер у њему не бих могла да опстанем. Све ме је ово уплашило у највећој мери, а он се још побринуо да ми све го прикаже у најстрашнијим бојама. У другу руку, није пропустио да ми прикаже лаган живот и благостање који ме очекују. Одговарао је на све примедбе које сам могла поставити из наклоности, и на основу ранијих обавеза, указавши ми на нужност предузимања других мера пред којима смо се сада налазили; а што се тиче његовог обећања брака, природа ствари, рекао је, окончала је то тиме што сам ја по свој прилици била жена његовог брата пре онога времена на које су се сва његова обећања односила. Тако, укратко, могу рећи, он ме је обрлатио; оборио је све моје разлоге, и почела сам да увиђам опасност у којој сам се налазила а о којој раније нисам мислила, наиме, да ме обојица напусте и да будем остављена да се сама по свету потуцам. То, и његово уверавање, најзад су ме савладали те дадох пристанак, иако уз велико опирање, те се могло лако видети да ћу поћи у цркву као теле на кланицу. Исто тако помало сам зазирала да ли мој нови супруг, према коме, узгред буди речено, нисам осећала ни најмању наклоност, неће бити довољно упућен да ме узме на испит због једне друге ствари, кад првом будемо легли у постељу; но да ли је његов старији брат то учинио намерно или не, ја не знам, тек он се постарао да свога брата добро напије пре него што је овај пошао у постељу, тако да сам срећом прве ноћи имала пијаног

70 суложника. Ја не знам како је он то учинио, али закључила сам да је то зацело удесио зато да му брат не би могао да уочи разлике између девојке и удате жене; и никад он о томе није гајио никакве сумње, нити су га због тога мориле мисли. Овде треба да се вратим мало уназад, онамо где сам стала. Кад се старији брат онако понео према мени, његов следећи корак био је да салети мајку. И није је оставио на миру док му се није повиновала, а да о томе оца није ни обавестио сем писменим путем, преко поште; тако да је она дала пристанак да наше венчање буде тајно, а да она доцније о томе обавести оца. Онда се улагивао своме брату, и уверавао га је како му је велику услугу учинио тиме што је издејствовао мајчино одобрење, што, иако је било тачно, доиста није учинио ради њега већ ради себе; и тако му је жестоко подваљивао, да му се онај захваљивао као верном пријатељу што је своју наложницу бацио своме брату у загрљај као супругу. Тако се људи лако одричу части и правде, па чак и хришћанства, ради својих себичних смерова. Морам сад да се вратим брату Робину, како смо га увек звали, који, кад је добио мајчино одобрење, као што рекох горе, дође с том вешћу к мени и исприча ми читаву причу, са искреношћу тако видљивом, да морам признати да ми је било жао што морам да будем оруђе преваре над једним тако честитим господином. Али ту није било помоћи; он ме је хтео, а ја нисам била обавезна да му кажем да сам била наложница његовог брата, премда нисам имала другог начина да га удаљим од себе; и тако сам се мало помало уплела, и ето, ми смо се венчали. Стид ми забрањује да откривам тајне брачне постеље, али ништа се није могло догодити повољније по мене него то што је мој муж, као што рекох малопре, био тако пијан кад је легао у постељу, да ујутру није могао да се сети да ли је између нас било икаквог општења или није, а морала сам да му кажем да јесте, иако уствари није, да бих се тако осигурала да ни о чему другом неће моћи да ми поставља питања.

71 Приче коју казујем тичу се врло мало даље појединости о овој породици, или о мени самој, у току пет година које сам проживела са овим мужем, сем што треба да кажем да сам! с |њиме имала двоје деце, и да је он после пет година умро. Он је доиста био врло добар муж према мени, и заједнички живот био нам је врло пријатан; али како би од својих није добио много, и како у свом кратком веку није ни много стекао, тако ни моје имовно стање није било нарочито завидно, нити сам се тим браком много спомогла. Доиста, сачувала сам обвезнице старијег брата, да ће ми исплатити пет стотина фунти ако пристанем да се удам за његовог брата; и то, заједно са оним што сам уштедела од оног новца који ми је он раније даровао, и отприлике толико исто колико ми је од мужа остало, оставило ме је удовицом са отприлике хиљаду и две стотине фунти у џепу. Истина, моје двоје деце узели су срећом к себи отац и мајка мога мужа, и то је било све што су добили од r-ђе Бети. Признајем, губитак мужа није ме ожалостио колико би требало; а не могу рећи ни да сам га икад волела колико би требало, или колико је он са своје доброте према мени заслуживао, јер он је био нежан, љубазан, доброћудан човек какав се само пожелети може; али како ми је његов брат вазда био пред очима, бар док смо живели на селу, то је он представљао за мене сталну клопку; и ниједном нисам била у постељи са својим мужем, а да нисам пожелела да сам у загрљају његовог брата. Па иако тај брат после нашег венчања није испољио ни најмањи знак милоште те врсте, већ се понашао онако како девер треба да се понаша, ја нисам могла да се тако опходим према њему; укратко, свакога дана била сам прељубница и родоскрвнилица у својим жудњама, што је, без сумње, исто толико грешно. Пре смрти мога мужа, његов старији брат се оженио, а како смо ми тада живели у Лондону, писала нам је стара госпођа и позвала нас да дођемо на свадбу. Мој је муж отишао, али ја сам се изговорила болешћу, и остала сам код куће; јер, кратко речено, нисам могла да гледам како одлази другој жени, иако сам знала да никад више неће бити мој.

72 ГЛАВА VIII Сад сам, као што рекох малочас, била слободна у свету, а будући још млада и лепа, као што ми је свако говорио, а уверавам вас да сам и сама тако мислила, и са приличним иметком у џепу, држала сам се не на малој цени. Удварало ми се неколико имућних трговаца, а један нарочито ватрено, неки продавац платна и рубља, у чијој сам кући — познавајући његову сестру — становала после мужевљеве смрти. Овде сам имала сваку згоду и слободу да се забављам и проводим до миле воље, јер је сестра мога станодавца била најлакомисленије и највеселије створење које сам икад видела, и није била онаква чуварица своје крепости каквом сам је у први мах сматрала. Она ме је одвела међу разуздан свет, па је чак и кући доводила неколико особа — оне којима је волела да угоди, — да виде њену лепу удовицу. Сад, како гласина другује са будалама, мене су овде изванредно мазили, имала сам обиље обожавалаца, и оне који се називају љубавницима; али између свих њих нисам нашла ниједног честитог просца. Њихове намере биле су ми и сувише добро познате да бих се опет дала ухватити у замку те врсте. Сада је случај био обрнут: ја сам .у џепу имала новац, и нисам имала шта да им кажем. Једном ме је преварила она варалица што се зове љубав, и игра је била завршена; сад сам била решила: или удаја или ништа, и то добра удаја или никаква. Доиста, волела сам друштво веселих и духовитих људи, и они су ме често забављали, као што су то чинили и они други; али приметила сам тачно да најбистрији људи долажаху с најдосаднијом наканом; то јест, најдосаднијом са мојега гледишта. У другу руку, они који ми прилажаху са најбољим намерама, бејаху најдосаднији и најнепријатнији свет. Нисам имала ништа против трговаца; али, ваистину, хтела сам трговца који је помало и господин: да мој муж, кад ме поведе у двор или у позориште, личи на господина који паше мач; а не на онога чији је капут још згужван од уза прегаче, или

73 власуља од ношења шешира; и који изгледа као да је привезан за свој мач, а не мач за њ, и занимање му се огледа на лицу. Еле, напослетку сам нашла ту амфибију, тога водоземца који се зове господин трговац; и као праведна казна за моју лудорију, ухватила сам се баш у ону замку коју сам, тако рећи, сама себи поставила. Овај је исто тако био платнар, јер иако је моја другарица била вољна да се цењка око мене са својим братом, ипак, кад су повели реч о томе, сматрали су, изгледа, да треба да будем наложница; ја сам међутим остала верна мишљењу да жена која има новаца да буде супруга не треба никада да буде наложница. И тако, мој понос, а не моје начело, мој новац, a не моја врлина, сачували су моје поштење; ма да се показало да би било много боље да ме је моја другарица продала своме брату него што сам се сама продала трговцу који је био распусник, господин, дућанџија, и просјак, све заједно. Али ја сам срљала (замишљајући да се удајем за господина) у пропаст на најгрубљи начин; јер кад је мој нови муж дошао одједном до замашније своте новца, узео је да троши тако расипнички, да сав мој иметак, и сав његов, не би трајао више од једне године. Отприлике три месеца, он је био врло нежан према мени, и све што сам од тога добила било је то што сам имала задовољство да гледам како велики део мога новца троши на мене. „Је ли, мила моја,” вели он мени једнога дана, „како би било да мало отпутујемо некуда на једно недељу дана?” — „Добро, мили мој,” велим ја, „а куда би хтео?” — „Свеједно куда,” вели он, „али наумио сам да недељу дана проживимо на високој нози; ићи ћемо у Оксфорд,” вели он. „Како,” упитах, „како ћемо ићи? Ја не умем да јашем, а предалеко је за кочије.” — „Предалеко!” вели он; „ништа није предалеко за шестопрег. Кад са мном некуда идеш, возићеш се као војвоткиња.” — „Хм, мили мој, то је лудорија,” рекох ја; „али ако си баш наумио, немам ништа против.” Еле, час поласка био је утврђен; имали смо господска кола, врло добре коње, кочијаша, постиљона, два лакеја у врло добрим ливрејама; једног господина на коњу,

74 и пажа са пером у капи на другом коњу. Сва послуга називала га је милордом, а ја сам била њена светлост госпођа грофица, и тако су путовали до Оксфорда, и путовање је било пријатно; јер, мора му се признати, ниједан живи никоговић није умео боље да игра улогу лорда него мој муж. Разгледали смо све оксфордске знаменитости; са двојицом тројицом професора из разних колежа разговарали смо о упису на универзитет неког синовца, о коме се стара милорд, и о томе да ови професори буду његови васпитачи. Забављали смо се шегачећи се са неколицином сиромашних студената, обећавајући им бар звање капелана на дому његовог господства кад се буду заредили; и тако, прожививши доиста на великој нози, уколико се трошка тицало, отпутовали смо у Нортхамптон, и, укратко, после дванаестодневног скитарања вратили смо се опет кући, лакши отприлике за деведесет и три фунте стерлинга. Сујета је одлика помодара. Мој је муж имао ту особину, и није ценио издатке. Да бисте ми веровали колико мало темељитости има у његовом житију, довољно је да вам кажем да је, отприлике после две године и четврт, пропао, допао „сунђеране” 7 и био затворен, а да би био пуштен да се из слободе брани, требало му је положити већи новчани залог него што је он то могао да учини, те је тако послао по мене да му дођем. То ме није изненадило, јер већ пре извесног времена видела сам да је све пошло у пропаст, и гледала сам да спасем штогод, ако могу, за себе; али кад је послао по мене, понео се боље него што сам очекивала. Казао ми је отворено да је био будала, јер је допустио да буде ухваћен на препад иако је то могао да спречи; да сад предвиђа да неће моћи да одржи свој положај, и да стога жели да ја одем кући, и да у току ноћи покупим све што је од вредности и склоним на сигурно место; а потом, казао ми је, ако могу да извучем сто или двеста фунти за робу из дућана, треба то да учиним; „само,” рекао је, „ја о 7 Дужнички затвор, обично у кући судског извршитеља, тако назван (sponging-house) због високих цена које су затвореници плаћали за стан и храну. — Прев.

75 томе не смем ништа да знам, ни шта си узела, ни куда си однела; јер што се мене тиче,” вели, „одлучио сам да побегнем из ове куће и да нестанем; па ако никад више не будеш чула о мени, мила моја,” вели, „ја ти желим свако добро; само ми је жао што сам ти нанео зло.” Доиста, казао ми је на растанку неколико врло лепих речи; јер рекох вам да је био господин човек, али то ми је била и сва хасна од његовог господства: опходио се према мени врло лепо, чак и до послетка, само је потрошио све што сам имала и оставио ми је да похарам повериоце да бих могла живети. Међутим, поступила сам онако како ми је он казао, то ми можете веровати; и кад сам се тако опростила од њега, никад га више нисам видела,. јер он је нашао начина да те ноћи, или следеће, побегне из извршитељеве куће; како, ја то не знам, јер сам чула само то да је дошао кући око три сата изјутра, пренео остатак својих ствари у Ковницу, и затворио дућан; a кад је подигао сав новац који је могао, прешао је у Француску, одакле сам добила од њега једно или два писма, и ништа више. Нисам га видела кад је био дошао кући; јер, кад ми је дао горепоменута упутства, нисам ни сама губила време, а нисам ни имала разлога да се поново враћам кући, где су ме повериоци могли наћи и ухватити; јер како је убрзо потом био издат налог о стављању под стечај, могли су ме, по наређењу судске власти спречити у послу. Но мој муж, који се очајнички ослободио извршиочевог затвора, спустивши се мал’не са врха његове куће на кров друге зграде, и скочивши отуда, иако је висина износила безмало два спрата и одиста била довољна да сломи врат, дошао је кући и однео своју робу пре но што су повериоци могли да је заплене; то јест, пре него што су могли да издејствују налог о стечају и да пошаљу службенике да изврше заплену. Мој је муж био тако љубазан према мени — и ја опет велим: његово је понашање било господско — да ме је у првом писму које ми је упутио, обавестио где је заложио — за тридесет фунти — двадесет труба финог холандског платна, које је вредело преко деведесет фунти, и приложио је заложницу да бих га могла подићи уз исплату дуга, што сам и учинила, и

76 добила за њ преко сто фунти, продајући га на парче појединим домаћицама, како се која прилика указала. Међутим, кад сам размотрила ствари, видела сам да је моје стање са свим тим, и са свим оним што сам спасла раније, знатно измењено, и мој иметак знатно умањен; јер, урачунавајући холандско платно, као и једну трубу финог муслина коју сам раније однела, и нешто сребрног посуђа и неке друге ствари, једва сам могла истерати до пет стотина фунти; а мој је положај био врло чудан, јер иако нисам имала деце (имала сам једно са мојим господином платнаром, али оно је умрло), ипак сам била необична удовица: имала сам мужа и нисам га имала, и нисам смела помишљати да се опет удајем иако сам добро знала да мој муж никад више неће видети Енглеску, па макар живео још педесет година. Тако, велим, била сам разлучена од брака, па макар каква ми понуда била учињена, a нисам имала ниједног пријатеља да се са њим посаветујем у погледу положаја у којем сам се нашла, бар не пријатеља коме бих смела да поверим своју тајну; јер ако би судске власти биле обавештене о томе где се налазим, ухватиле би ме и одузеле ми све оно што сам била спасла. Плашећи се тога, прва ми је брига била да се потпуно уклоним из средине која ме познаје, и да узмем друго име. И то сам с успехом извела, јер сам и сама прешла у Ковницу, узела тамо врло скровит стан, оденула се у удовичко рухо и назвала се гђа Фландерс. Ту сам се сакрила, па иако моји нови познаници нису знали ништа о мени, ипак сам убрзо стекла повелико друштво; и да ли зато што су жене ретке међу светом који се обично налази овде, или зато што је извесна утеха у беди овога места потребнија него другде, убрзо сам увидела да је пријатна жена веома драгоцена ствар међу овдашњим несрећним синовима; и да они који не могу својим повериоцима да плате круну за фунту, и ручавају на вересију у гостионици код Бика, ипак налазе новаца да плате вечеру, ако им се жена свиђа. Међутим, засад сам била ван опасности, иако сам била почела, — као она пријатељица лорда Рочестра, која је волела његово друштво, али је све остајало само на томе, — да стичем

77 гласину курве а не и уживање; те зато, сита тога места, као и друштва у њему, почех да мислим на сеобу. Доиста, чудне су ме мисли обузимале кад сам гледала како људи у најтежим околностима, који беху горе него упропашћени, и чије породице беху предмет њиховог ужасавања и туђег милосрђа, ипак, док им и последњи новчић траје, па и онда кад немају ни паре, настоје да утопе своју тугу у своме неваљалству; и тако гомилају на себе нове кривице, труде се да забораве пређашње ствари, којих би управо сада ваљало да се сете, стварају нове поводе за кајање, и греше даље, налазећи у томе лек за прошли грех. Али ја немам нимало дара за проповеди; ти људи беху и сувише зли чак и за мене. Било је нечег ужасног и бесмисленог у начину њиховог сагрешења, јер све је то било усиљено чак и у њих; они нису деловали само против савести, већ и против природе, и ништа није било лакше него видети како уздаси прекидају њихове песме, а бледило и бол леже им на челу, упркос извештачених осмеха; штавише, каткада се реч откине из самих њихових уста, кад се растану од свог новца зарад неког раскалашног уживања или грешног загрљаја. Чула сам их кад уздахну дубоко, па узвикну, „баш сам прави пас! Па, Бети, драга моја, напићу ипак у твоје здравље”, мислећи притом на честиту домаћицу која можда нема ни пола круне за себе и троје или четворо деце. Следећег јутра опет је на реду кајање, а можда ће му доћи јадна, уплакана жена, било да му каже како су повериоци њу и децу најурили из куће, било пак какву другу ужасну вест; и то повећава његове самопрекоре; али кад поразмисли о томе и мозга мал’не до лудила, немајући потпоре ни у каквим начелима, ничега у себи нити над собом да би нашао утехе, но видевши свуда само тмину, он прибегава истом олакшању, наиме, пићу и разврату, запада у друштво истих какав је и сам, и понавља своја злодела, и тако сваким се даном ближи пропасти. Нисам била довољно неваљала за овакве људе. Напротив, узела сам врло озбиљно да размотрим шта ми ваља чинити: у каквом сам положају и којим путем треба да пођем. Знала сам да немам пријатеља, ни једног јединог пријатеља ни рода на

78 свету; и кад будем потрошила оно мало што сам оставила на страну, видела сам да ме чекају само беда и гладовање. После тих разматрања, велим, и ужасавајући се места у којем сам живела, реших се да одем.

79 ГЛАВА IX Била сам се упознала са једном трезвеном, добром женом, која исто тако беше удова, као и ја, али у бољим приликама. Њен је муж био неки поморски капетан кога беше задесила несрећа да претрпи бродолом на повратку из Западне Индије, а губитак који је том приликом претрпео толико га се коснуо да, иако је спасао живот, срце му је било уцвељено, и ускоро је умро; а његова удовица, гоњена од поверилаца, била је приморана да потражи склониште у Ковници. Помоћу пријатеља она је убрзо средила своје прилике, и била је опет слободна; и сазнавши да сам ја ту дошла више да бих се сакрила него због неких стварних судских прогона, и видевши да ја као и она, или тачније она као и ја, осећам оправдано гађење према том месту и друштву, позвала ме је да боравим с њом у њезиној кући докле год не будем могла да се сместим негде у свету где ће то мени бити по вољи; уз то казала ми Је да је врло могућно да ћу се свидети неком добром капетану брода у том делу града у којем она станује. Прихватила сам њену понуду, и становала сам код ње пола године, а остала бих и дуже да се у томе раздобљу није десило њој оно што је она прорицала мени, то јест, удала се веома повољно. Али ма коме да се срећа осмехнула, моја се канда гасила, и намерила сам се само на два три надморнара, или такве некакве људе, а што се заповедника тиче, они су обично били од две врсте. 1. Они који су имали добро место, a то ће рећи добар брод, били су решени да се не жене, сем уз мираз. 2. Они који су били незапослени, желели су жену која би им помогла да добију брод; мислим на жену која би, имајући нешто новца, могла да им омогући да сами постану удеоничари доброг дела брода, те тако да лакше приволе власнике да их узму у службу; или (2) жену која, иако нема новца, има пријатеље утицајне у бродарству, који могу помоћи младом човеку да добије добар брод; ниједно од овога двога није био мој случај, те је изгледало да ћу остати на цедилу.

80 Искуством сам ускоро дошла до сазнања да ствари у погледу брака друкчије стоје, да су венчања овде последице смишљених планова, интереса, трговине, a да љубав у томе нема удела, или тек врло мало. Да — као што рече моја заова у Колчестру — лепота, духовитост, уљудност, разборитост, доброћудност, лепо понашање, образованост, врлина, побожност, или ма која друга одлика, телесна или душевна, нису никаква препорука; да само новац чини жену пријатном; да мушкарци заиста бирају своје наложнице по укусу своје наклоности, и да је потребно да курва буде лепа, стасита, да се добро држи и мило понаша; али кад је у питању супруга, ниједна наказност не запрепашћује машту, ниједно зло разбор; главно је новац; мираз није ни наопак ни наказан, и новац је увек мио, ма каква жена била. С друге стране, како тржница иде непрестано мушкарцима на руку, увидела сам да су жене изгубиле повластицу да кажу не; да је сада благонаклона милост затражити девојачку руку, а ако би нека млада госпођица била тако горда да макар и привидно каже не, никад јој се више неће указати прилика да то учини двапут, још маље да поправи тај погрешни корак и да прихвати оно што је наизглед одбила. Мушкарци увек имају такав избор, да је судбина жена врло жалосна; јер они могу да закуцају на сва врата, па ако би се десио редак случај да човек у једној кући буде одбијен, зацело ће бити примљен у следећој. Сем тога, опазила сам да се мушкарци не устручавају да крену у лов на мираз, како они то називају, ма да сами немају никаквог иметка на основу којега би мираз тражили, нити вредности да би га заслужили; и држе се притом тако високо, да је жени једва дозвољено да се распита о карактеру или положају човека који полаже право на њу. О томе сам видела пример у случају једне младе девојке која је становала у суседној кући и с којом сам се била спријатељила; њој се удварао неки млади капетан, па иако је имала близу две хиљаде фунти мираза, тек мало се распитала код неких његових суседа о његовом карактеру, његовом моралу,

81 његовом имовном стању, и ваистину то је за њ био повод да јој приликом следеће посете каже да му је то врло криво и да јој више неће досађивати својим посетама. Чула сам о томе, а наше познанство било је већ почело. Отишла сам јој да с њом о томе поразговарам; упустила се са мном у присан разговор, и слободно ми је отворила своје срце. Опазила сам одмах да иако је сматрала да се тај човек врло ружно понео према њој, она ипак није имала снаге да га презре; и њен понос био је тешко рањен тиме што га је изгубила, а нарочито зато што га је добила једна са мањим миразом. Окрепила сам њен дух против такве подлости, као што то назвах; казала сам јој да бих ја, и оваква сирота каква сам, презрела човека који би мислио да треба да га примим само на његову сопствену препоруку; казала сам јој исто тако да њој није потребно да се повинује понижавању које нам намећу обичаји нашега времена, кад већ има леп иметак; да је већ довољно зла у томе што мушкарци могу да вређају нас које имамо мало новца, а ако она дозвољава да таква увреда прође без негодовања, сама ће допринети да буде на малој цени у свакој прилици; да жени никад не може пофалити згода да се освети мушкарцу који се рђаво понео према њој, и да има више начина да се такав братац унизи, или пак жена је зацело најнесрећније створење на свету. Њој су се моје речи веома свиделе, и казала ми је озбиљно да би му врло радо показала колико му замера, па или да га поново врати себи, или да има задовољство да њена освета буде јавна, колико год је то могућно. Казала сам јој да ћу јој рећи — буде ли хтела да прими мој савет — како ће да оствари своје жеље у оба та случаја; и да ћу се обавезати да тога човека доведем пред њена врата, где ће молити да буде пуштен унутра. Она се осмехнула на то, и брзо сам видела да њена омраза није тако велика да би га дуго оставила да чека пред вратима, ако би дошао. Међутим, показала се врло склона да саслуша мој савет; зато јој рекох да најпре треба да учини једно праведно дело према самој себи, наиме, да онде где је причао међу дамама да је он њу оставио, и преимућство прекидања придавао себи, она

82 треба да се постара да се рашири вест — а згода јој за то не може пофалити — да се она распитала о њему и његовим приликама, и да је сазнала да он није човек за којега се издавао. „Треба им рећи, исто тако, госпођице,” рекох ја, „да он није човек за каквога сте га држали, и да сте сматрали да није безопасно упуштати се с њим; да сте чули да је зле нарави, и да се хвалисао како је толике жене преварио, и нарочито да је морални распусник,” итд. У овом последњем било је доиста нешто истине; али нисам опазила да би га она због тога много мање волела. Она је све то врло радо прихватила, и одмах се дала на посао да пронађе оруђа. У томе трагању имала је врло мало тешкоћа; јер кад је укратко испричала своју повест двема блебетаљкама, својим пријатељицама, та је прича постала предмет који се уз чај претресао свуда у том делу града, па сам је ое и ја наслушала где год сам отишла у посету; а како се знало да је госпођица моја познаница, често се тражило и моје мишљење, и ја сам истинитост приче потврђивала, уз сва обавезна додавања, и приказивала сам тога човека у најцрњим бојама; а као поверљиво обавештење додавала сам нешто што блебетаљке нису знале, наиме, да сам чула да су његове прилике врло рђаве; да му је неопходно потребан новац да би поткрепио свој положај код власника брода којим заповеда; да његов удео није уплаћен, и ако не буде уплаћен брзо, власници ће га удаљити с брода, a његов први официр, који је понудио да купи онај удео који је капетан био обећао да ће узети, вероватно ће преузети заповедништво. Додала сам, јер сам се на тог лупежа — тако сам га звала — била страшно испизмила, да сам чула исто тако да се зуцка да има живу жену у Плимуту, и још једну у Западној Индији, а свима је било познато да такве ствари нису веома необичне кад су у питању господа те врсте. Дејство је било онакво какво смо обе желеле, и убрзо је госпођица из суседства, која је имала оца и мајку од мојих су и она и њен мираз зависили, била затворена у кућу, а њему је њен отац забранио приступ. Исто тако у још једној кући девојка је имала храбрости — ма колико то било необично —

83 да каже н е; и ма на моја врата он закуцао, налазио је свуда само на прекоре због своје охолости, као и због ускраћивања права девојци да се распита о његовом карактеру, и томе слично. Он је сад већ и сам почео да увиђа своју грешку; и кад је већ видео да су се све удаваче с ове стране реке уплашиле од њега, прешао је у Ратклиф, и упознао се са неким тамошњим госпођицама; но иако су неке од њих, сходно кобном обичају времена, биле доста склоне прошевини, био је зле среће да је гласина о њему стигла за њим преко реке; тако да иако Је могао имати више невеста, ниједна од њих није била миразуша, а он је такву жену хтео. Али ни ово није било све; она сама врло је спретно извела још нешто: удесила је да јој један млад господин, њен рођак, долази у посету два или три пута недељно, у господским кочијама и са послугом у скупим ливрејама, а њене две заступнице и ја одмах смо свуда пронеле глас да овај господин долази к њој да јој чини своје подворење, да његови приходи износе хиљаду фунти годишње, да је он заљубљен у њу, и да ће она прећи својој тетки у град, јер је томе господину незгодно да се довози својим кочијама у Ротерхајт, будући да су улице тако узане и џомбасте. Ово је одмах упалило. Капетану су се сви смејали, и он је био готов да се обеси; покушавао је на све могуће начине да јој се опет приближи, и писао јој је најстраснија писма на свету; укратко, тек после великог залагања било му је одобрено да јој учини подворење, како рече, само да би скинуо љагу са свог доброг имена. Приликом овог сусрета она му се потпуно осветила; јер казала му је да се она пита шта то он мисли о њој кад сматра да она треба да склопи један тако важан уговор, као што је брак, а да се притом не обавести о приликама човека за кога треба да се уда; а ако он мисли да ће њу неко нагнати у брак, и да се она налази у истим приликама у којима су можда њене суседе, наиме, да узме првог крштеног човека на којега се намери, он се вара; да је, једном речју, његов карактер доиста рђав, или је пак врло рђаво забележен код својих суседа; и не буде ли

84 могао да разјасни неке ствари, које су је с правом озлоједиле, она нема ништа више да му каже, сем да га увери да се не боји да каже н е, било њему, било ма коме другом. А онда му је испричала шта је чула о његовом карактеру, или тачније шта је сама подстакла мојом помоћу, наиме, како није платио свој удео за брод којим заповеда и чији је тобоже сувласник; о томе како су прави власници решили да га удаље с брода, а да заповедништво предаду његовом првом официру; о саблажњивим причама које се чују о његовом моралу: да се вија са таквим и таквим женама, и да има венчану жену у Плимуту, и још једну у Западној Индији, и томе слично. И онда га је упитала: зар нема довољно разлога да га одбије ако он ове оптужбе не разјасни, и да захтева да добије објашњење о овако значајним питањима. Њега су њене речи толико запрепастиле да је био занемио, и, судећи по његовој пометености, она поче да верује да је све то истина, иако је сама била творац тих гласова. После извесног времена он се мало прибрао, и отада је био најскрушенији, најпонизнији, и најусрднији удварач на свету. Упитала га је да ли он мисли да је она пала на тако ниске гране да- би могла, или да би требало, да подноси такав поступак, и да ли не увиђа да њој нису били потребни ни они који су налазили да је вредно да буду према њој пажљивији него што је био он; мислећи притом на онога господина који јој се као бајаги удварао. Помоћу ових мајсторија натерала га је да јој се потчини у свему, и да је обавести како о својим приликама тако и о своме владању. Поднео јој је необориве доказе о томе да је уплатио свој удео у броду; донео јој је уверења власника брода да су лажни и неосновани гласови о томе да они намеравају да му одузму заповедништво; укратко, био је сушта супротност онога што је био раније. На тај начин уверила сам је да, ако се мушкарци користе својим преимућством над нама у питању брака — под претпоставком да постоји могућност избора, и да су жене тако попустљиве — то долази једино отуда што женама недостаје

85 храброст да бране свој положај, ма да, како вели лорд Рочестер: Никад жена не посрне тако, да заводник не плати некако. После тога ова је госпођица тако добро играла своју улогу, да иако је била одлучила да се уда за тога човека, па је то и била њена главна мета, он је ипак силне муке видео док је добио њену приволу; а она то није постигла тиме што би се гордила или њега држала на одстојању, но му је, с правом вратила шило за огњило; јер као што је он глумио достојанственост да би тиме био изнад подозрења — и тим поводом настао прекид између њих — она га је сад натерала да јој се потчини и одговори на сва могућна њезина питања у погледу његових прилика, а тиме је тако рећи затворила врата пред његовим завиривањем у њена пословања. Њему је било довољно да је добије за жену. Што ое тиче њеног новца, казала му је отворено, као што је њему познато њено имовно стање, право је да и она зна његово; па иако он зна њене прилике само по чувењу, он ју је толико уверавао у своју вечиту љубав, да од ње зацело не може тражити ништа више сем њену руку, и слична љубавна пренемагања. Укратко, он више није имао образа да пита о њеном миразу, и она се тиме користила, па је цео свој мираз дала на чување, изван његовог домашаја, о чему он ништа није знао, а био је веома задовољан оним што је добио. Истина, она је и тако била доста имућна, a то ће рећи, имала је хиљаду и четири стотине фунти у готову, и то му је предала; а оно друго, после извесног времена, изнела је на видело као свој узгредан приход, што је он примио као велику олакшицу — иако тај новац неће бити његов — у подмиривању њених посебних трошкова; и морам да додам да је тиме господин постао не само понизнији у својим настојањима да је освоји, већ је био и много услужнији муж кад ју је стекао. Не могу а да не подсетим госпође колико саме унижавају свој положај као жене, а ако ћете ми веровати да говорим беспристрасно, тај је положај ионако већ низак; велим, унижавају свој положај више него што треба, и унапред дозвољавајући мушкарцима

86 да их вређају — а признајем да не увиђам потребу тога — припремају саме мучење које ће уследити. Стога ова прича може да послужи да жене увиде да се преимућство не налази толико на супротној страни, као што то мушкарци мисле; па иако може бити тачно да је мушкарцима дозвољено да превише бирају између нас, и да има жена које ће можда осрамотити свој род, бити јевтине и превише попустљиве, ипак, ако они желе да стекну ваљане жене, видеће можда да су оне обично тврд орах, а да оне које су друкчије често показују такве недостатке, кад се добију, да тим већу вредност имају оне које су теже приступачне, и онда људи губе вољу да наставе своје лако удварање, и не очекују да ће стећи драгоцене супруге у онима које се одазивају на први позив. Ништа није извесније него да жене увек добивају у очима мушкараца ако се држе на висини и ако показују својим вајним обожаваоцима да не дозвољавају омаловажавања, и да се не боје да то кажу. Они нас страховито вређају кад нам говоре како има много жена; да су ратови, и море, и трговина, и други послови одвели толике људе у далеке стране, и да нема сразмере у броју мушкараца и жена; али ја сам далеко од тога да поверујем да је број жена тако велики, или број мушкараца тако мали; но ако они баш хоће да им кажем истину, неповољан положај жене страшна је срамота за мушкарце, и он произлази само из покварености и разврата нашега доба, те је, кратко речено, број људи с којима једна поштена жена сме да се упушта заиста врло мален, и тек по гдегде нађе се човек вредан пажње поштене жене. Али чак и из овога следи само то, да жене треба да буду веће пробирачице; јер откуда ми знамо прави карактер човека који чини брачну понуду? Рећи да жена треба да буде приступачнија у овој прилици, значи рећи да ми треба да будемо смелије да ризикујемо, због веће опасности која нам прети, a то је веома бесмислено. Напротив, зато што је опасност већа, жене имају десет хиљада пута више разлога да буду опрезне и уздржане; и буду ли обазриве, откриће сваку варалицу која би им могла

87 понудити руку; јер, кратко речено, данас има врло мало људи чији је живот чист и светао; и буду ли се жене само мало распитале, брзо ће моћи да упознају мушкарце и да себе спасу. Што се тиче оних жена што не држе да је вредно да поразмисле о својој безбедности, што, незадовољне својим садашњим стањем, јуре у брак као гуске у маглу, могу им рећи само то да се за њих ваља молити богу, као и за друге невољнике, и да личе на оне који се коцкају својим имањем, стављајући га на такву лутрију где на један згодитак сто хиљада остаје у бубњу. Ниједан паметан човек неће ценити жену ништа мање зато што му није одмах пала у загрљај, или што није примила његову прошевину, а да се претходно није обавестила о њему и његовом карактеру; напротив, морао би мислити о њој као о најслабијем створу и презрети њене умне способности, кад, имајући само један живот, ставља срећу тог живота одједном на коцку и чини да брак, као смрт, буде скок у помрчину. Волела бих да држање жена буде мало сређено у једној појединости, од које управо ми данас највише патимо; то долази само отуда што нама недостаје храброст, што се плашимо да се уопште нећемо удати, и да ћемо се наћи у оном страшном животном положају да будемо назване уседелицама. То је, велим, клопка за жене; али кад би се жене само једном уздигле изнад тог страха, и понеле се ваљано, извесније би избегле опасности држећи свој положај — у једном случају који је тако неминовно неопходан по њихову срећу — него овако, излажући се; па ако се и не удаду пребрзо, надокнадиће то тиме што ће се удати боље. Увек се прерано удоми она која је добила рђавог мужа, а никад се није прекасно удала она која је добила доброга; једном речју, нема жене — изузимајући наказе и пропалице — која се пре или после неће ваљано удати ако буде смотрена и разборита; али буде ли хитала, сва је прилика да ће настрадати.

88 ГЛАВА X Али прелазим сада на свој случај, који у ово време није био нимало одређен. Околности у којима сам се налазила захтевале су да што пре нађем доброга мужа, али убрзо сам увидела да то нећу постићи ако будем јевтина и попустљива. Ускоро се сазнало да удовица нема новаца, а рећи то било је исто што и рећи све најгоре о мени, иако сам била образована, лепа, духовита, скромна, и пријатна; није важно да ли сам с правом или не приписивала себи све те особине, али, велим, све оне заједно нису биле довољне без тога ђубрета. Укратко, говорило се, удовица нема новаца. Стога сам одлучила да је потребно да променим место боравка, да се појавим негде другде, па чак и да променим своје име, ако то буде потребно. Саопштила сам ту своју мисао својој присној пријатељици, госпођи капетаници, којој сам тако одано послужила у њеном случају, и која је била исто тако готова да и мени ту услугу врати. Нисам се устезала да јој отворено прикажем свој положај; мој иметак био је незнатан, јер приликом окончања моје последње везе, убрала сам тек око пет стотина и четрдесет фунти, а нешто сам и од тога била потрошила; ипак, имала сам још око четири стотине и шездесет фунти, много врло скупоцених хаљина, златан часовник, нешто накита, ма да не нарочито драгоценог, и нераспродатог платна у вредности око тридесет или четрдесет фунти. Моја драга и одана пријатељица, капетаница, толико је ценила услугу коју сам јој учинила, и није остала само веран пријатељ но, знајући моје прилике, често ми је давала поклоне, кад би јој новац дошао до руку, и то до потпуног износа издржавања, тако да од свог новца ништа нисам трошила; и најзад ми је учинила овај несрећни предлог, наиме: онако као што се мушкарци кочопере, као да мираз који им жена доноси тобож одговара њиховој вредности, право је да им се врати равном мером, и ако је могућно да се обмањивач обмане.

89 Капетаница ми је, кратко речено, ставила ту мисао у главу, и казала ми је да ћу, будем ли слушала њен савет, зацело добити богатог мужа који ме никад неће прекорети што сам без иметка. Казала сам јој да ћу се потпуно предати њеном вођству, и да нећу имати ни језика да говорим о томе ни ногу да крочим ма куда другде осим онамо куда би ме она упутила, уверена да ће ме она извући из сваке тешкоће у коју бих могла запасти, а она ми рече на то да за све она јамчи и да се ништа не бринем. Први корак који је предузела био је тај што ми је казала да је зовем братаницом и да отпутујем кући неких њених рођака у унутрашњост, куда ме је упутила, и где је довела и свога мужа да ме посети; и називајући ме братаницом, удесила је ствар тако да су ме и њен муж и она најсрдачније позвали да дођем у Лондон да живим с њима, јер они су сад становали у једном сасвим другом крају. А потом је казала своме мужу да ја имам најмање хиљаду и пет стотина фунти иметка, и да је врло вероватно да ћу имати и много више. Било је довољно рећи толико њеном мужу; са моје стране није било потребно ништа да говорим. Имала сам само да седим и чекам, јер одмах се рашчуло по читавој околини да је млада удовица у гостима код капетана —— богата миражџика, да има најмање хиљаду и пет стотина фунти у готову, а вероватно ће имати још много више, и да то, каже капетан; и ако је ико о томе упитао капетана, он се није устручавао да то потврди, премда о целој ствари није знао ништа сем онога што му је жена казала; и он у томе није видео никакво зло, јер је заиста веровао да је тако. На глас о овоме богатству, одмах сам стекла довољно обожавалаца, како су они себе називали и могла сам да бирам људе, што, узгред речено, потврђује оно што сам малопре казала. Кад је ствар тако стојала, a имајући да одиграм врло лукаву игру, сад је ваљало само да између свих њих проберем онога који највише одговара мојој сврси; то јест, човека који ће се највише ослонити на рекла-казала о миразу, а неће превише испитивати појединости; а не постигнем ли то, нисам постигла ништа, јер мој случај није дозвољавао много испитивања.

90 Изабрала сам свога птића без много потешкоћа, руководећи се начином на који ми се удварао. Пустила сам га да ме уверава како ме воли више него икога на свету; да је њему доста само то ако хоћу да га учиним срећним; а знала сам да он све то говори на основу претпоставке да сам врло богата, ма да му ја о томе нисам казала ни једне речи. То је био мој птић; али ваљало га је до краја испитати; јер доиста у томе се састојала моја сигурност; обмане ли он, са мном је готово, као што сам знала да ће он бити готов, ако ме буде узео; и не будем ли мало неповерљива према његовом имовном стању, то ће га заиста навести да се помало распи га о моме; и зато сам најпре као бајаги сумњала у његову искреност, и казала сам му да ми се он можда удвара због мога мираза. Заглушиле су ми уши његове громке изјаве, као оне горе поменуте, али ја сам још једнако као бајаги сумњала. Једнога јутра скинуо је свој дијамантски прстен, и на окну прозора моје собе записао је овај стих: Тебе љубим, тебе само. Прочитала сам, и замолила сам га да ми позајми прстен, па сам онда њиме дописала испод тога: Празне речи, ми то знамо. Онда он опет узе прстен па написа још један стих, овако: Доброта је једино имање. Ја опет позајмих прстен те написах испод тога: Ал’ злато је једино уздање.

91 Поцрвенео је као рак кад је видео да сам му тако брзо доскочила, па ми скоро љутито рече да ће ме победити, и опет написа овако: Презирем злато, али љубим вас. Ставила сам све на последњу песничку карту, као што ћете видети, те смело написах испод последњег стиха: Сирота ја сам, где је сада спас? Ово је о мени била жалосна истина; не знам да ли ми је он веровао или није; тада сам мислила да не верује. Међутим, похрлио је к мени, узео ме у наручје, и, љубећи ме врло ватрено, са највећом страшћу која се може замислити, држао ме је чврсто док није повикао да му донесу перо и мастило, рекавши ми да нема стрпљења да опет споро пише на стаклу, и извадивши лист хартије, написа опет: Таква сирота, буди моја, мила. Узех његово перо и одмах написах, овако: Ал’ надаш се да сам се шалила. Он ми рече да је то нељубазно, зато што је неправично, и да га ја присиљавам да ми противречи, a то је несагласно са лепим понашањем, и стога, пошто сам га неосетно увукла у ово песничко шкрабање, он моли за дозволу да још не прекине. И тако је опет написао: Нека само љубав буде наша тема. Ја написах опет:

92 Љубав је већ и то када мржње нема. Он је ово узео за благонаклоност, те тако положи оружје, то јест, перо; велим, узео је то за благонаклоност, а и била је то голема благонаклоност, само да је могао знати све. Па ипак, он је то примио онако како сам ја хтела, то јест, веровао је да сам склона да пођем за њега, као што сам доиста и била, јер он беше весео добричина каквог још никад нисам видела; и често сам размишљала о томе како је двогубо грешно било обманути таквога човека; али нужда да будем збринута како доликује моме стању, давала ми је право на то; и зацело, његова наклоност према мени, и доброта његове нарави — ма колико се оне противиле томе да бих смела ружно да поступим према њему — речито су ме увериле да ће он мирније примити разочарање него неки плаховити несрећник, који можда нема ничега чиме би се могао препоручити сем оних страсти које могу само послужити томе да жена по стане још беднија. Сем тога, иако сам се тако често шалила с њим (као што је он веровао) о моме сиромаштву, ипак, кад буде сазнао истину, он неће моћи да ми упути никакав прекор, будући да ми је казао, у шали или у збиљи, да ме узима без обзира на мој мираз, а и сама сам, у шали или у збиљи, изјавила да сам врло сиромашна; тако, једном речју, чврсто сам га држала у рукама, па иако би доцније могао рећи да је био преварен, неће моћи да каже да сам га ја преварила. После овога ишао је свуда за мном, а како сам видела да нема разлога страховању да ћу га изгубити, показивала сам се равнодушна према њему дуже времена него што би то иначе обазривост допуштала; али сматрала сам да ће ми та уздржаност и равнодушност дати знатно преимућство над њим кад његовом помоћу будем стала на своје ноге; и била сам још обазривија у опхођењу, јер сам видела да он отуда закључује да имам или више новца или више памети, па мисли да нећу да се излажем опасности.

93 Једнога дана била сам слободна да му кажем да сам заиста имала част да он запроси моју руку уз изјаву да ће ме узети без распитивања о моме миразу, а ја ћу му се одужити тиме што ћу се мало распитати о његовом иметку — тек онолико колико је то разложно — и надам се да ће ми он дозволити да поставим нека питања, на која он може да одговори или не, како за сходно нађе; једно од тих питања тицало се начина нашег живота, и места пребивања, јер сам била чула да он има велику плантажу у Вирџинији, a рекла сам да не бих волела да се тамо селим. После овога разговора почео је драговољно да ми поверава све своје послове, и искрено ми је и отворено изложио своје стање, из чега сам закључила да ће он веома добро пролазити у свету; но велики део његовог имања састојао се из три плантаже које је имао у Вирџинији, а које су му доносиле веома добар приход, око триста фунти годишње; али тај би се приход и учетворостручио кад би он тамо живео. „Па лепо,” помислих; „одвешћеш ме, онда, тамо чим то будеш изволео, ма да ти то нећу унапред рећи.” Шалила сам се с њиме о томе колико ће згртати у Вирџинији; а кад сам видела да је готов да ми у свему угоди, измислила сам другу причу. Казала сам му да имам јак разлог што не желим да идем тамо да живим; јер ако те његове плантаже тамо толико вреде, ја немам мираз који би одговарао господину чији приход износи хиљаду и двеста фунти годишње, колико он рече да би његово имање доносило. Одговорио ми је да ме није питао колики је мој мираз; и да ми је на самом почетку казао да ме то неће питати, па ће и одржати своју реч; но ма колики мој иметак био, уверавао ме је да ме неће звати да идем с њим у Вирџинију, нити да ће он отићи тамо без мене, сем ако ја тако будем хтела. Све је ово, можете ми веровати, било онако како сам ја желела, и доиста ништа се боље није могло случити. До сада сам се опходила према њему са извесном равнодушношћу која га је често чудила, и ја то помињем зато да бих опет казала женама да само недостатак храбрости да буду равнодушне чини их онако јевтиним у очима мушкараца и припрема их да

94 трпе понижења; кад би с времена на време хтеле да се изложе губитку понеког уображеног фићфирића, зацело би биле мање омаловажаване а више цењене. И да сам доиста открила колико је износио мој велики иметак, и да све у свему нисам имала ни пуних пет стотина фунти — а он је очекивао хиљаду и пет стотина — ипак, била сам га тако чврсто заквачила, и тако сам га дуго мотала, да сам била уверена да би ме узео и без пребијене паре; и доиста, кад је сазнао истину, његово је изненађење било мање но што је иначе могло бити, јер немајући ни најмањег разлога да окриви мене, која сам се до послетка држала равнодушно, није могао да каже ни једне речи, сем да је збиља мислио да је мој иметак већи, али, чак и да је био мањи он не би зажалио због пазара који је направио; само било му је жао што неће моћи да ме пази онако лепо како је желео. Укратко, венчали смо се, и, што се мене тиче, верујте, била сам врло срећна у погледу избора мужа; јер он је био најдоброћуднији човек на свету, само његове прилике нису биле онако добре како сам ја замишљала, као што се ни сам није спомогао онако како се надао. Кад смо се венчали, била сам на великој муци како да изнесем преда њ оно мало новца што сам имала, те да види да је то све; али то је било потребно, те улучих згоду једнога дана кад смо били сами и заподенух о томе овакав разговор. „Мили мој,” рекох ја, „ево венчани смо већ две недеље; зар није време да сазнаш да ли си добио жену која има нешто или пак сиротицу која нема ништа?” „Мила моја, о томе онда кад ти то будеш хтела,” одговори он. „Ја сам срећан што сам добио жену коју волим; а нисам ти много досађивао,” рече, „распитујући се о томе.” „То је тачно,” рекох, „али на великој сам муци око тога, и једва могу да се снађем.” „У чему је ствар, мило моје?” упита он. „Па ето,” рекох, „мало је мучно по мене, а тим је горе по тебе; чула сам да ти је капетан--” (мислећи на мужа моје пријатељице) „казао да је мој иметак много већи него што сам ја икад и помислила да кажем, а ја га зацело нисам овластила да тако говори.”

95 „Па,” рече он на то, „можда ми је капетан-- тако нешто казао, но шта је с тим? Али ти немаш толико, то је његова срамота, а ти ми ниси никад казала колико имаш, те и кад не би ништа имала, ја не бих имао разлога да тебе оптужујем.” „То је тако правично од тебе,” рекох, „и тако великодушно, да сам двапут више несрећна зато што имам тако мало.” „Што мање имаш, мила моја,” рече он, „утолимо горе по нас обоје; но ја се надам да твој јад не произлази из страха да ћу бити зао према теби зато што ми ниси донела мираз. Не, не, реци отворено, ако немаш ништа; ја ћу можда рећи капетану да ме је преварио, али то никако не могу рећи теби, јер зар ниси својом руком написала да си сиромашна? па за такву ваља и да те сматрам.” „Да, мили мој,” рекох ја, „драго ми је што не мислиш да сам те обманула пре ступања у брак. Још гора бих била кад бих те обманула после; и сувише је тачно да сам сиромашна, али нисам ни тако сиромашна да ништа не бих имала.” На то извадих нешто новчаница и дадох му око сто и шездесет фунти. „Ево нешто новца, мили мој,” рекох, „а ни то није све.” Моје малопређашње речи навеле су га мал’не да помисли да ничега немам, те је тако овај новац, иако је свота била незнатна, био двоструко добродошао; признао је да је свота већа него што је очекивао, и да је, судећи по мојим речима, држао да су моје лепе хаљине, златан часовник, и један или два дијамантска прстена, целокупна моја имовина. Пустила сам га два три дана да се задовољи са оних сто и шездесет фунти, а онда, пошто сам тога дана била у граду, као да сам ишла по новац, донела сам кући још сто фунти у злату, и казала сам, ето још мало мираза за њ; а отприлике после једне недеље дана донела сам још сто и осамдесет фунти, и око шездесет фунти у платну, уверивши га притом да сам, заједно са оних сто фунти у злату које сам му предала, морала да примим платно као поравнање за један дуг од шест стотина фунти, добивши притом једва нешто мало више од пет шилинга за фунту, па и то ако се платно процени више него што вреди.

96 „А сад, мили мој,” казала сам му, „ово што сам ти предала представља, на жалост, цео мој иметак.” Додала сам да бих му донела и свих хиљаду фунти да ме није преварила она особа којој сам узајмила шест стотина, но овако како је, предала сам му све што сам имала, не задржавши ништа за себе, а да је било још, дала бих му и то. Мој поступак био му је тако у вољи, и свота га је толико обрадовала — јер био се страшно уплашио да нећу имати ништа — да ју је примио са захвалношћу. И тако сам пребродила опасност којој сам се изложила кад сам као лажна миражџика преварила човека и навела га да се венча са мном; a то је, узгред речено, најопаснији корак који жена може да предузме, јер је сва прилика да ће због тога доцније тешко испаштати. Мој муж — што јест, јест — био је човек бескрајно добре нарави, али није био будала; и видећи да мој доходак није довољан да би могао да живи онако камо је желео да сам му ја донела оно чему се надао, а незадовољан приходом који му је стизао са плантажа у Вирџинији, често је показивао жељу да пређе у Вирџинију и да тамо живи на своме имању; и често је увеличавао погодности тамошњег живота: како је све јевтино, обилато, пријатно, и томе слично. Схватила сам одмах његову мисао, и једнога јутра казала сам му то сасвим јасно; казала сам да му његово имање доноси малу корист на овој удаљености, у упоређењу с оним што би могао имати кад би живео тамо, на лицу места, и да ја видим да се у њему зачела мисао да се тамо настани; да сам свесна да се он разочарао у жени, и како се његова очекивања у погледу мираза нису испунила, најмање што могу да учиним, да бих ствар поправила, јесте да му кажем да сам врло расположена да отпутујем с њим у Вирџинију, да тамо живимо. Рекао ми је хиљаду љубазности поводом овог мог предлога. Казао ми је да иако се преварио у очекивању мираза, он се није преварио у жени, и да сам му ја све оно што добра жена може да буде, а овај мој предлог толико је леп да он то не уме да изрази.

97 Да скратим причу, сагласили смо се да отпутујемо. Он ми је казао да има тамо врло удобну кућу, лепо намештену; да његова мајка живи тамо, и једна сестра, и да сем њих никога више нема; да ће се оне, чим он доје, преселити у другу кућу, која припада мајци доживотно, а биће његова после њене смрти; тако да ћу ја имати целу кућу на расположењу; и потврдило се да је све тачно онако како је он казао. Утоварили смо на брод много лепог намештаја за нашу кућу, и залихе платна и других потреба, као и доста робе за продају, и — отпловисмо.

98 ГЛАВА XI Немам намеру да прикажем наше путовање, које је било дуго и пуно опасности; нисам писала дневник, а није ни мој муж. Могу рећи само то да смо после ужасне пловидбе, у којој су нас задесиле две страшне буре, као и нешто још страшније, напад гусара на наш брод, њихов прелазак на њ, и одузимање безмало свих наших залиха; а, што је за мене могло бити још страшније, у један мах били су повели собом и мога мужа, и само су се ма велике молбе смиловали да га пусте; — велим, после свих тих ужаса стигли смо на реку Јорк у Вирџинији, и, кад смо дошли на нашу плантажу, дочекала нас је мајка мога мужа нежно и срдачно како се само замислити може. На моју молбу, становали смо сви заједно, у истој кући са мојом свекрвом, јер она је била предобра мајка да бисмо је могли оставити; мој је муж исто тако испрва био онај исти човек, и сматрала сам се најсрећнијим створењем на свету, али онда је један необичан и неочекиван догађај у једном трену окончао сву ту срећу, и нашла сам се у најцрњем положају на свету. Моја је свекрва била врло весела, доброћудна старица — смем да је тако назовем, јер њеном је сину било преко тридесет; велим била је врло пријатна, разговорна старица, и забављала ме је, нарочито, обиљем прича, како о земљи у којој смо, тако и њеним становницима. Између осталог, често ми је казивала како је ве-Нина становника те колоније дошла амо из Енглеске под врло јадним околностима; да, опште узев, њих има две врсте: прво, они које су довели власници бродова да их продаду као робље; и, друго, они који су транспортовани амо због почињених злочина који се кажњавају смрћу. „Кад људи дођу овамо,” рече ома, „ми не правимо разлике између њих; сопственици плантажа их купују, и они раде пољске радове до истека рока. Кад рок истекне,” рече она, „иде им се на руку да и сами постану одгајивачи; јер држава им даје

99 известан број јутара, и они онда крче и ђубре земљу те за свој рачун, и за своју властиту корист, саде дуван и жито, а трговци им дају на вересију алатке и друге потребе, рачунајући с летином на зелено, те тако сваке године саде мало више неголи претходне, и све што им треба купују помоћу летине коју очекују. Отуда, снахо,” рече она, „многа птица из Њугејтског затвора постаје код нас величина, и ми овде имамо неколико судија, официра, и градоначелника чије су шаке врелим гвожђем жигосане.” Док ми је то причала, упала јој је у реч њена сопствена улога у тој причи, и с много доброћудног поверења казала ми је да она сама припада оној другој врсти становника; да се била превише упустила у једном посебном случају и отворено се отпадила, тако да је постала преступница. „А ево и знака о томе, снахо,” рече она, и показа ми врло танушну руку и шаку, али са жигом срама на унутрашњем делу руке, као што у таквим случајевима пропис налаже. Ова повест веома ме је ганула, али моја свекрва рече, смешећи се, „То нимало не треба да те чуди, снахо, јер неки понајбољи људи у овој земљи носе жиг срамоте на руци, и не стиде се да то признају. Ето мајор--” рече она, „био је врло угледан сеци- кеса, судија Ба——р крао је по дућанима, и обојици је утиснут на руци жиг срамоте; а могла бих ти именовати више таквих особа.” Често смо тако разговарале, и наводила ми је обиље сличних примера. После извесног времена, док ми је причала о једној жени која је тек пре неколико недеља транспортована овамо, замолих је обазриво да ми каже понешто и о себи, што она и учини отворено и искрено; како је у својим младим данима, у Лондону, запала у рђаво друштво, кривицом своје мајке која ју је често слала да носи храну некој рођаци, затвореници у Њугејту, која је тамо скапавала од глади, а потом била осуђена на смрт, али како је извршење пресуде било одложено због њене бременитости, скончала је доцније у затвору.

100 Ту ми је свекрва опширно причала о опаким поступцима у тој кући ужаса. „И, дете моје,” казала ми је, „може бити да нешто мало знаш о томе, или, можда ниси ништа ни чула о томе; али буди уверена,” рече, „да сви ми овде знамо да тај један затвор у Њугејту створи више крадљиваца и лупежа него сви клубови и удружења хуља у краљевству; из те проклете куће,” рече моја свекрва, „води порекло половина ове колоније.” Овде је она своју приповест толико одуљила, и на тако необичан начин, да су почела да ме обузимају веома нелагодна осећања; а кад је дошла до једне појединости, и кад је ваљало да каже своје име, мислила сам да ће ме земља прогутати. Она је опазила да сам пометена, и упитала ме је да ли се не осећам добро, и шта ме мучи. Рекох јој да ме је потресла и савладала тужна повест коју ми је испричала, и замолих је да ми више о томе не говори. „Али зашто, драго дете,” рече она врло љубазно, „зашто да те потресају те ствари? То је све било врло давно, пре твога времена, и мене то више нимало не узбуђује; штавише, ја се са нарочитим задовољством сећам тих времена, јер она су била повод да дођем овамо.” Онда ми је даље испричала како се намерила на добру породицу, и, владајући се добро, после господаричине смрти удала се за свог господара, с којим је родила мога мужа и његову сестру, а својом вредноћом и умешношћу после мужевљеве смрти унапредила је плантажу до таквога степена да је већи део имања био њена тековина, не мужевљева, јер је већ више од шеснаест година живела као удовица. Са врло мало пажње саслушала сам овај део приповести, јер једва сам чекала да се уклоним куда и да дам одушка својим осећањима; и нека свако суди какав ми је јад морао сколити душу кад сам дошла на мисао да је ова жена зацело, ни мање ни више него моја рођена мајка, и да имам двоје деце, и треће носим у утроби, чији је отац мој рођени брат, с којим још увек лежем сваке ноћи у постељу. Сада сам била најнесрећнија жена на свету. Ох, све би било добро да ту повест никад нисам чула! Не би био злочин лећи у постељу с мојим мужем, да о томе ништа нисам знала.