251 изврсне фландријске чипке, и још неке друге стварчице, чију сам вредност врло добро знала. Ово заиста није био мој проналазак, већ то ми је препоручила једна особа која је то примењивала с много успеха; а и мојој управитељки проналазак се веома свидео; и заиста, опробала сам га још неколико пута, ма да га никад нисам поновила у близини истога места; тако, следећи пут извела сам то у Хвајтчапелу, таман на углу сокака Петикот, онде где стоје кола која иду у Стратфорд и Бо, и на ту страну краљевства; затим код „Крилатог коња”, пред Бишопгејтом, где је онда стајала честонска пошта; и увек сам била срећне руке да понешто упљачкам. Другом једном приликом била сам се поставила поред једног магацина на пристаништу, онде где пристају бродови северне обалске пловидбе, као на пример из Њукасла-наТајни, из Сандерланда, и из других места. Магацин је био затворен, али ето ти једног младића, носи писмо и тражи некакав сандук и кошару који су упућени из Њукасла-наТајни. Упитала сам га да ли има ознаке тих пошиљака; на то ми он показа писмо, на основу којег је ваљало да подигне робу, и у којем беше означена садржина, то јест, сандук беше пун платна, а кошара пуна стаклене робе. Прочитала сам писмо, и добро се постарала да упамтим име и ознаку, име особе која шаље робу, и име особе којој је она упућена; а онда рекох младићу да дође ујутру, јер чувар магацина неће више долазити те вечери. Онда сам се удаљила, и села сам и написала писмо, од г. Џона Ричардсона, из Њукасла, своме драгом рођаку, Џемију Колу, у Лондон, са извештајем да му тим-и-тим бродом (сећам се свих појединости до последње ситнице) шаље толико труба ланеног платна, и толико лаката финог холандског платна, и томе слично, у сандуку, једну кошару кристалног стакла, из стакларе г. Хензила; осим тога, написала сам да сандук носи ознаку И.К.Бр.1, а кошара има привезану етикету са адресом. Отприлике после једног сата дошла сам у магацин, нашла сам чувара, и роба ми је без речи била уручена; вредност платна износила је око двадесет и две фунте.
252 Могла би да испуним читав свој разговор разноврсним оваквим згодама, на које ме је довитљивост свакодневно упућивала, и које сам приводила крају са највећом спретношћу, и увек с успехом. Напослетку — а кад крчаг остаје читав ако тако често иде на воду? — западох у неки метеж, па иако та незгода није могла да буде- кобна по мене, ипак начинила ме је познатом, a то је било најгоре што је могло да ме задеси, осим да будем ухваћена и проглашена кривом. Била сам се прерушила у удовичко рухо; притом стварно нисам имала ништа нарочито у виду, но само сам вребала да ли ће ми се пружити каква прилика, као што сам то често чинила. И док сам тако ишла једном улицом у КовантГардену, зачуше се узвици, „Држ’те лопова, држ’те лопова!” Неки вештаци су, изгледа, били извршили крађу у неком дућану, а кад су их потерали, неки су побегли на једну страну, неки на другу; а један од њих, рекоше, прерушен је у удовичку црнину, те се светина сад окупи око мене, па једни рекоше да сам ја лопов, а други да нисам. У то стиже и трговчев помоћник, па се гласно закле да сам ја извршила крађу, и онда ме шчепа. Међутим, кад ме руља доведе у дућан, власник радње лепо рече да ја нисам та жена, и хтеде одмах да ме пусти, али други један лупеж рече озбиљно, „Чекајте, молим, док се врати г.--мислећи на помоћника, „јер он њу познаје”; и тако ме задржаше скоро пола сата. Они беху дозвали редара, и он стајаше у дућану као мој тамничар. У разговору с редаром упитах га где живи, и каквога је занимања; и човек, не слутећи нимало оно што ће се догодити доцније, радо ми рече своје име и место боравка; и још ми у шали рече да ћу зацело чути његово име кад ме буду довели у Олд-Бејли. Служинчад су исто тако била безобразна према мени, и имала сам муке да се одбраним од њиховог дрпања; њихов је госа истина био уљуднији према мени, али није хтео да ме пусти да идем, иако је признао да пре тога нисам била у његовом дућану. Постала сам мало осорна према њему, и казала сам му да се надам да ми неће узети за зло ако му се будем наплатила за
253 ово другом приликом; и затражила сам да пошаљем по своје пријатеље, да би ме заштитили од насиља. Не, рекао је он на то, ту слободу ми не може дозволити; то могу да тражим од судије, кад будем изведена преда њ; а зато што сам му претила, он ће се постарати да ме у међувремену склони на сигурно место, то јест, у њугејтску апсану. Казала сам му да су сад дошли његових пет минута, али да ће ускоро доћи моји, и савладала сам гнев како сам најбоље могла. Ипак, замолила сам стражара да ми дозове једног разносача, што он и учини, а ја онда затражих перо, мастило, и хартију, али ми не дадоше ни једно. Упитала сам разносача како се зове и где станује, и сиромах човек рече ми то врло радо. Рекох му да уочи и упамти како овде са мном поступају, и да види да су ме ови људи силом задржали и лишили слободе. Још му рекох да ће ми он бити потребан на једном другом месту, и да му на мене неће бити криво кад буде сведочио. Разносач рече да ће ми помоћи од свег срца. „Али, госпођо,” рече он, „желео бих да од њих чујем да вас не пуштају, да бих могао ваљаније да посведочим.” На то, обратих се гласно власнику дућана, и рекох, „Господине, ви добро знате да ја нисам лице које тражите, и да пре овога нисам била у вашем дућану; зато захтевам да ме одмах пустите, или да ми кажете разлог зашто ме задржавате.” Он онда постаде још осорљивији него што је био, и рече да неће учинити ни једно од тога двога докле то сам не нађе за умесно. „Врло добро,” рекох ја редару и разносачу; „ви ћете, господо, бити тако добри да упамтите ове речи и да их поновите онде где буде требало.” Разносач рече, „Дакако, госпођо,” а редар се нађе у небраном грожђу и хтеде да наговори трговца да га ослободи дужности, а мене да пусти с милим богом, јер, рече, он је већ признао да ја нисам лице које тражи. „Добри господине,” рече му трговац заједљиво, „јесте ли ви судија или редар? Ја сам вам њу предао; молим вас вршите своју дужност.” Редар му рече, мало узрујано, али врло лепо, „Ја знам своју дужност, и знам шта сам, господине; али мени се чини да ви не знате шта радите.” Пале су и друге увредљиве речи са обе стране, а за то време помоћници су
254 били дрски и безобразни у највећој мери, простачки су се опходили према мени, а један од њих, онај исти који ме је први шчепао, хтеде као бајаги да ме претресе, и спусти своје шапе на мене. Пљунула сам му у лице, викнула сам редара, и замолила сам га да обрати пажњу на овај дрски поступак према мени. „И молим вас, господине,” рекох, показујући на тога човека, „упитајте како се зове овај лупеж.” Редар га је уљудно опоменуо, казао му да не зна шта ради, јер познато му је да је његов господар век признао да ја нисам лице које они траже; „и,” рече редар, „бојим се да ће ваш господар створити себи, а богме и мени, неприлику, ако ова госпођа докаже ко је она, и где је била, па се испостави да није особа за коју је ви држите.” — „Проклетиња,” рече гај безобразник опет, са дрским и суровим изразом на лицу, „она је то, ни бриге вас; ја ћу се заклети да је ова жена иста она особа која је била у дућану, и којој сам ја додао онај комад сатина који је потом нестао. Сазнаћете више о томе кад се врате г. Вилјем и г. Антони (и они су наши помоћници); видећете да ће је и они исто тако познати.” Таман кад је тај безобразни лупеж то говорио редару, ето их долазе г. Вилјем и г. Антони, како их је назвао, и гомила светине са њима, и доводе праву удовицу; ознојени и задувани упадају у дућан, па као стрвинари вуку то несрећно створење ка своме господару, који се налази у задњој одаји, и вичу, ликујући, „Ево удовице, газда; најзад смо је ухватили.” — „Шта велите?” упита газда. „Па ето, већ смо је ухватили; ено је седи онде, а г.---вели да се сме заклети да је ово она.” Онај други, кога назваше г. Антони, одговори, „Г.--може да говори шта хоће, и да се куне у шта хоће, али ово је та жена, и ево комада сатина који је украла; ја сам га својеручно извадио испод њене одеће.” Сад мени лакну, и осмехнух се, али не рекох ништа; власник пребледе; редар се окрете и погледа у мене. „Пустите их на миру, редару,” рекох ја; „пустите их нека наставе.” Ствар је била јасна и није се могла порећи, те правог лопова предадоше редару, a трговац се врло љубазно обрати мени и замоли да му опростим ову погрешку, и још рече да се нада да
255 му је нећу за зло узети; јер свакога дана, рече, они имају толико неприлика ове врсте, да им се не може замерити ако су врло строги у самоодбрани. „Да вам не узмем за зло, господине?” рекох. „А како друкчије да вам то узмем? Да сте ме пустили кад ме је тај ваш безобразник туна шчепао на улици и довео амо, и кад сте и сами признали да ја нисам особа коју тражите, ја бих прешла преко овога, и не бих вам то узела за зло, јер верујем да сте доиста свакодневно изложени многим неприликама; али ваш поступак према мени био је нечувен, а нарочито поступак тога вашег слуге тамо; ја за то морам да добијем обештећење, и добићу га.” Онда он поче да преговара са мном, рече да ће ми дати свако разложно задовољење, и рад би био да чује шта ја очекујем од њега. Ја му рекох да не желим да будем судија у сопственом спору; то ће да пресуди закон; а кад ионако ваља да изиђем пред судију, то ће он имати прилике да тамо чује шта имам да кажем. Он на то рече да сад није потребно да излазим пред судију; слободна сам и могу да идем куда хоћу; и обраћајући се редару рече му да може да ме пусти, јер сам ослобођена од оптужбе. Редар му мирно рече, „Господине, малопре сте ме упитали знам ли ја шта сам, — стражар или судија, — и предајући ми ову госпођу као ухапшеницу, наредили сте ми да вршим своју дужност. Међутим, господине, видим да ви не схватате шта је моја дужност, јер бисте доиста хтели да ме начините судијом; но морам вам рећи да то није у мојој власти; ја могу да чувам апсеника кад ми се то нареди, али само закон и судија могу апсеника да ослободе; стога ви грешите, господине; ја сад морам да изведем госпођу пред судију, па свидело се то вама или не.” Трговац је најпре био врло прек према редару; али како се догодило да је редар био ваљан и имућан човек (мислим да је био житарски трговац), и уз то разборит, то је он остао при своме, и није ме хтео пустити а да ме пре тога не би извео пред судију, као што сам и сама захтевала. Кад је трговац то видео, рекао је редару, „Дакле, можете је водити куда год хоћете; ја с њом немам више ништа.” — „Али, господине,” рече редар, „и ви ћете, надам се, поћи с нама, јер ви сте захтевали да је лишим слободе.” — „Не,
256 не,” рече трговац, „ја нећу никуда с вама; велим вам да с њом немам више ништа.” — „Али молим вас, господине, пођите,” рече редар; „учините то, молим, ради вашег сопственог добра, јер без вас судија не може да учини ништа.” — „Ама, човече божји,” рече трговац, „оставите ме на миру; велим вам да с овом госпођом немам више ништа. Налажем вам у краљево име да је пустите.” — „Господине,” рече редар, „видим да ви не знате шта то значи бити редар; молим вас да ме ве присиљавате да будем груб према вама.” — „Мислим да то није потребно; ви сте већ до сада показали довољно грубости,” рече трговац. „Не, господине,” рече редар, „ја нисам груб; но ви сте пореметили мир тиме што сте једну честиту жену, која је ишла за својим послом, довукли са улице и затворили у ваш дућан, где су је ваше слуге злостављале; и како онда можете да кажете да сам ја груб према вама? Ја мислим да сам предусретљив према вама, већ зато што вам нисам наредио у краљево име да пођете са мном, и што нисам позвао сваког пролазника испред ваших врата да ми помогне и буде на руци те да вас силом спроведем; ви знате да је у мојој власти то да учиним, но ја се ипак од тога уздржавам, и још једном вас молим да пођете са мном.” Поред свега тога он не хте да пође, већ упути редару неке погрдне речи. Редар међутим сачува хладнокрвност, и не даде се изазвати; онда се ја умешах, па рекох, „Господине редару, оставите ви њега; наћи ћу ја већ начина да га изведем пред судију, зато се не бојим; но ено онај тамо братац,” рекох, „тај ме је шчепао док сам мирно ишла улицом, а ви сте сведок како ме је овде злостављао; њега оптужујем, и дозволите ми да вас замолим да га поведете пред судију.” — „Добро, госпођо,” рече редар, па се обрати помоћнику речима, „Хајде, млади господине, ти ћеш морати нама; надам се да ти ниси изнад редареве власти, као твој господар.” Никоговић је изгледао као осуђеник-лопов, те се устобочи и погледа у свога госу, као да би му овај могао помоћи; а госа га, као будала, осоколи да се не да, те се он доиста одупре редару и снажно га гурну од себе кад му овај приђе, а на то га редар тресну и обори на гле, па онда дозва људе да му помогну.
257 Дућан се одмах напуни народом, те редар поведе трговца и помоћника, као и све трговчеве слуге. Прва незгода овога окршаја била је та што се у гунгули изгубила и побегла она жена која је заиста била лопов, a то су учинили и оно двоје који исто тако беху приведени; да ли су те особе биле криве или нису, ја то не знам. Сад већ беху дошли и неки суседи, па видећи како ствари стоје, покушаше да трговца дозову памети, и узеше да му доказују да није у праву; и тако напослетку кренусмо судији, а руља од око пет стотина особа ишла нам је за петама; дуж целог тог пута слушала сам како свет пита шта се то догодило, а други одговарају и веле: како је неки трговац, продавац свилених тканина, набедио неку госпођу да га је покрала, и лишио је слободе, а потом су ухватили правог лопова, па сада госпођа тужи трговца и води га судији. Ово се народу необично свидело, те је гомила расла, и људи су викали, а нарочито жене, „Ко је тај лупеж? Ко је тај трговац?” А кад би га угледали, повикали би, „Ено га, то је он, то је он!” и маломало па би га однекуд залепио добар комадић блата; и тако смо подуже ишли, док се трговац не сети да замоли редара да позове кола, да би се заштитио од руље; и тако смо остатак пута прешли у колима, редар и ја, и трговац и његов помоћник. Кад смо изишли пред судију, једног веома старог господина у Блумзберију, најпре је редар поднео кратак извештај о догађају, а онда је судија позвао мене да говорим и да кажем шта имам. Али прво ме је упитао како се зовем, a то ми је било врло незгодно да кажем, но нисам имала куд; па сам му тако рекла да се зовем Мери Фландерс, да сам удова, и да је мој муж, поморски капетан, умро приликом једног путовања у Вирџинију; казала сам му још понешто што он никад не би могао да оспори, као и то да сад станујем у граду, код те-и-те госпође, те именовах моју управитељку; а сад се, рекох, спремам да отпутујем у Америку, где се налази имање мога мужа, и баш сам тога дана хтела да купим нешто црнине за други период жалости, но још нисам била ушла ни у један дућан, кад тај човек тамо — ту показах на трговачког помоћника — ЈУРНУ на мене као бесан и страшно ме уплаши,
258 па ме онда повуче у дућан свога господара, па иако овај рече да ја нисам лице које они траже, он опет не хте да ме пусти, већ ме предаде редару. Онда испричах даље како су трговчеви помоћници поступали према мени; како нису хтели да ми дозволе да дозовем своје пријатеље; како су доцније нашли правог лопова, и код њега робу која им је нестала, и све друге већ поменуте појединости. Онда и редар изложи свој случај: свој разговор са трговцем о моме пуштању на слободу, и о томе како је трговчев слуга одбио да пође с њим кад сам га ја оптужила за злостављање, а његов господар га бодрио у противљењу власти, па је напослетку и ударио редара, и томе слично, све онако како сам већ испричала. Судија је онда саслушао трговца и његовог помоћника. Трговац је одржао дугу говоранцију о крупним губицима које они свакодневно трпе од сваковрсних лопова и положара, па лако могу да погреше, али чим је видео да је био у заблуди, хтео је да ме пусти, итд., као што рекох. Што се помоћника тиче, он је имао врло мало да каже, само је тврдио да су му друге слуге тобож казале да сам ја права особа коју траже. После свега тога, судија ми је најпре врло учтиво казао да сам слободна; да је њему врло жао што је трговчев помоћник, у својој великој ревности, био тако несмотрен па једну невину особу оптужио и као кривца предао органу власти; и да трговац није био тако неправичан па ме и после тога задржао, он верује да бих му опростила прву увреду; но, међутим, није у његовој власти да ми досуди ма какво обештећење, сем да кривца јавно укори, што ће одмах и учинити; али он сматра да ћу се ја латити законских средстава за могућна своја потраживања. Што се тиче помоћниковог преступа, рече, добићу извесно задовољење, јер њега ће затворити у њугејтску апсану због напада на органа власти, као и на мене. И тако он посла тога човека у Њугејт због оног насртања, а његов господар плати јемство, и онда се удаљисмо; али имала сам задовољство да видим како их је светина обојицу
259 дочекала, кад су изишли, са звиждањем и бацањем каменица и отпадака за колима у којима су се одвезли; а после тога упутила сам се кући. Кад сам после те гужве дошла кући и испричала управитељки шта ме је снашло, она прште у смех. „Шта вам је то тако смешно?” упитах је; „ствар није толико за смејање као што ви замишљате. Они гадни лупежи жестоко су ме уплашили.” — „Шта ми је смешно!” рече управитељка; „смејем се, чедо, што видим какво си ти срећно створење! Та овај ће ти посао бити најбољи подвиг који си у свом веку направила, ако будеш умела да га изведеш како треба. Јамчим ти да ћеш натерати трговца да ти плати пет стотина фунти на име одштете, поред онога што ћеш наплатити од помоћника.” Моје мисли о томе биле су друкчије од њезиних, нарочито зато што сам судији казала своје име; а знала сам да је то име тако добро познато међу онима у Хик-Холу, у Олд-Бејлију, и по сличним установама, да ако би овај сггор био ислеђиван јавно, и људи се распитали о моме имену, ниједан суд не би особи таквог карактера досудио богзна какву одштету за увреду поштења. Међутим, морала сам да поднесем кривичну тужбу, и управитељка ми нађе једног врло способног и угледног адвоката да ме заступа, и зацело је било добро што је тако учинила; јер да је узела каквог адвоката-буџаклију, или неког непознатог човека, мало бих се увајдила. Састала сам се с овим адвокатом, и опширно сам му изложила све појединости, као што сам малопре већ испричала; и он ми је потврдио да је случај такав да нема нимало сумње да ће ми порота досудити знатну одштету; и тако, кад је добио све податке, поднео је тужбу, те трговца затворише, али он положи новчано јемство, и пустише га да се из слободе брани. Неколико дана после тога ето њега са својим адвокатом моме адвокату, да му каже да жели да изглади тај спор; јер све је то, рече, настало у једном несрећном тренутку узаврелих осећања, а уз то је тужиља, — то јест, ја, — жена дуга и опака језика, која им се ругала и подсмевала још док су они веровали да их је она покрала, па их је то нарочито љутило, и томе слично.
260 И мој је адвокат мене добро заступао; уверио их је да сам ја богата удовица, да сам кадра да прибавим себи правду, и да имам уза се моћне пријатеље, који су ме натерали да им обећам да ћу ствар терати до краја, па макар ме то стало хиљаду фунти, јер неподношљиве су увреде које су ми нанесене. Међутим, код мога адвоката постигли су толико што им је он обећао да неће терати мак на конац; да ме неће одговарати ако ја будем склона погодби, и да ће ми саветовати мир радије неголи рат; притом, рекоше му, он неће бити на штети; а све то он ми врло поштено исприча, и рече ми да ће ме зацело обавестити ако буду покушали да га подмите; али, узевши све у обзир, он ми рече врло искрено да, ако хоћу да примим његово мишљење, његов би савет био да се нагодим с њима, јер њих је обузео велики страх те би највише волели да дође до нагодбе, а осим тога познато им је да ће у сваком случају морати да плате све трошкове, па он зато сматра да ће ми добровољно дати више него што би ми ма која порота досудила. Упитала сам га колико он сматра да бих их могла натерати да ми плате; одговорио ми је да ми то засад не би могао рећи, али моћи ће да ми каже нешто поближе о томе кад се следећи пут будемо видели. После извесног времена дошли су му опет, да би се обавестили да ли је разговарао са мном. Казао им је да јесте, и да ја нисам толико противна нагодби као што су то неки моји пријатељи, који су љути због увреде која ми је нанесена, и хушкају ме; они у потаји потпирују ватру и подстичу ме на освету, или, како они веле, да тражим праведно задовољење; те отуда он не зна шта да каже; обећао им је да ће се потрудити да ме наговори да пристанем на споразум, но ваљало би да зна њихов предлог, да би ме могао обавестити. Онда они рекоше да не могу да учине никакав предлог, тобож да ми то не бисмо злоупотребили против њих; али он им рече да по томе истом правилу ни ми не можемо да учинимо никакву понуду, јер би они могли да се позову на то, да би умањили своту коју би порота могла да нам досуди на име одштете. Ипак, после извесних преговора и узајамних обећања да ни једна странка
261 неће злоупотребити оно што се приликом овога или потоњих састанака буде доконало, они дођоше до некаквог закључка; али још увек су били тако далеко, и толико су се размимоилазили, да је споразум изгледао безнадежан; јер мој је адвокат захтевао пет стотина фунти и трошкове, а они су нудили педесет фунти без трошкова; и тако су се разишли, али трговац је предложио састанак са мном, а мој је адвокат врло радо пристао на то. Адвокат ме је упозорио да дођем на овај састанак добро одевена, и помало торжествено, да би трговац видео да сам већа госпођа него што је помислио кад су ме оно били склептали. Сходно томе, дошла сам у новој црнини, одевена као жена која је у другом периоду жалости, као што сам била казала на испиту код судије. И накинђурила сам се, колико то удовичко рухо допушта; управитељка ми је позајмила лепу бисерну огрлицу са копчом од дијаманата, коју је неко био у ње заложио; на прсима сам имала веома добар златан часовник; изгледала сам као отмена госпођа; и тек кад сам била сигурна да су они дошли, довезла сам се до куће у кочијама, са мојом дворкињом уза ме. Кад сам ушла у собу трговац се изненадио. Он је устао и поклонио ми се, но ја сам мало пажње обратила на њ, врло мало, и отишла сам и села онде где ми је мој адвокат био казао да седнем, јер то се одиграло у његовој кући. После мало времена трговац рече да ме не би познао, и узе помало да ми ласка. Одговорила сам да му верујем да ме није познавао приликом првог сусрета; иначе не би се онако опходио према мени. Он рече да му је врло жао што се све то догодило, и да ме је замолио да дођем на овај састанак да би посведочио своју готовост да ми пружи свако могућно задовољење; но он се нада да ни ја нећу терати ствар у крајност, што би могло не само да му проузрокује голему штету, већ и да му упропасти трговачку радњу, у којем бих случају имала задовољство да сам Је за једну неправду наплатила неправдом која је десетоструко већа; али у томе случају не бих добила ништа, док овако он је вољан да ми пружи свако задовољење које је у
262 његовој власти, ако ни њега ни себе не бих излагала неугодности судске парнице. Ја му рекох да ми је драго што чујем да сада говори као паметан човек; да доиста, признање кривице обично се узима као довољно задовољење за нанесену увреду; али увреда коју је он мени нанео и сувише је велика да би се тако могла загладити; да ја нисам осветољубива, нити желим да га упропастим, као ни ма кога другога, али да су сви моји пријатељи једнодушни у томе да не смем да будем тако нехатна према своме добром гласу и да, после овакве увреде, не добивши никакво обештећење, пружим руку помирницу; да је неподношљиво срамоћење привести човека као лопова; да је мој карактер такав да тако нешто не би ни помислио нико ко ме познаје, али зато што сам била у жалости — несрећна удовица — била сам немарна према своме изгледу, па су ме неки могли и за такво створење узети; али напосе оно његово доцније понашање према мени, — и понових све, као што сам већ испричала, — било је тако увредљиво да једва могу да се савладам и да на миру то испричам. Он је све то признао, и био се већ богзна колико упреподобио; повисио је понуду на сто фунти и плаћање судских трошкова, и додао је да ће ми поклонити веома добар материјал за хаљину. Ја сам спустила на триста фунти, и захтевала сам да објавим појединости о томе у новинама. На ово он никако није хтео да пристане. Напослетку, захваљујући спретности мога адвоката, повисио је на сто и педесет фунти и Једну хаљину од црне свиле; и тако ја, као бајаги моме адвокату за вољу, пристадох, а он још плати адвокатски хонорар и судске трошкове, и почасти нас добром вечером приде. Кад сам дошла да примим новац, повела сам са собом моју управитељку, одевену као неку стару војвоткињу, и једног господина веома добро одевеног, који ми се као бајаги удварао, али кога сам ја звала рођаком, а адвокат је имао само поверљиво да наговести да се тај господин удвара удовици. Дочекао нас је врло лепо заиста, и исплатио је новац доста весело, тако да га је то све у свему стало двеста фунти, а биће и
263 нешто преко тога. Приликом нашег последњег састанка, кад смо све утаначили, било је говора и о помоћнику, и трговац се веома заложио за њ, казао ми је да тај човек има и своју радњицу, да је ожењен и има децу, и да је врло сиромах; да он нема чиме да ми да задовољење, већ да ће ме на коленима молити да му опростим. Нисам гајила никакву омразу према том безобразном лупежу, нити ми је било стало до његовог понижења, јер тиме не бих ништа добила, па зато помислих да неће бити згорега ако се бар покажем великодушна; те тако рекох трговцу да не желим ничију пропаст, и, на његову молбу, опростићу томе беднику, јер освета би била испод мога достојанства. Кад смо били за вечером, он уведе тога јадника да ми се захвали, што би он и учинио са исто онолико подле понизности колико је, вређајући ме, показао дрске осионости; јер он је био од оних који су бездушни, неумољиви, свирепи, и безобзирни кад су одозго, а малодушни су, јадни и кукавни кад су одоздо. Ипак, стишала сам његова богорађења, казала сам да му опраштам, и замолила сам га да се удаљи, као да ми је његово присуство немило, иако сам му опростила. Сад сам заиста била у повољним приликама, али само да сам знала да се повучем на време, а моја управитељка често је говорила да сам ја најбогатија од тога заната у Енглеској; а мислим да сам то и била, јер имала сам седам стотина фунти у готовом новцу, поред хаљина, прстења, нешто сребрног посуђа, и два златна сата, а све је то било украдено; јер моји су послови били разгранати, и нисам их овде све поменула. Ох! чак и да сам сада осетила милост и покајала се, могла сам имати времена напретек да се осврнем на своје лудости, и понешто да поправим; али још није било дошло време искупљења које сам имала да поднесем за зла која сам починила; и нисам могла да се оканем скитње по улицама, како сам то сад звала, као што то нисам могла ни онда кад ме је на то терала невоља и кад сам то чинила ради парчета хлеба.
264 ГЛАВА XXVII Ускоро после окончања ове пустоловине са трговцем свилених тканина, изишла сам у опреми у каквој се никад дотада нисам појавила. Обукла сам се као просјакиња, у најгрубље и најгрђе рите које сам могла наћи, и ишла сам тако зверајући и завирујући у свака врата и сваки прозор крај којих бих прошла; и богами, била сам, као никад дотад, на грдној муци да се у оваквом руху снађем. Ја се по природи гадим прљавштине и прња; од малена научила сам се уредности и чистоћи, и не могу друкчије, па ма какве биле моје прилике, те ми је отуда ово прерушавање пало теже него иједно до сада. Одмах сам казала себи да ово неће ваљати, јер од оваквог руха свако зазире и бежи; и чинило ми се да ме свако гледа као да се боји да ћу му прићи, и нешто му одузети, или се боји да дође у моју близину, да не би нешто од мене добио. Први пут кад сам изишла тумарала сам целе вечери, али нисам ухватила ништа, и вратила сам се кући мокра, блатњава, и уморна. Међутим, изишла сам опет следеће вечери, и обавила сам један мали посао који ме је могао скупо стати. Док сам стајала поред неке гостионице, дође један господин на коњу, па сјаха пред вратима и дозва гостионичаревог момка да му причува коња док он буде у гостионици. Господин се задржао доста дуго у гостионици, а кад је момак чуо да га зове његов господар, помислио је да је љут на њега. Видећи мене како туна стојим, он ме позва. „Еј, жено,” рече, „придржидер часком овог коња, док ја нешто видим унутра; ако господин изиђе, даће ти нешто за труд.” — „Добро,” рекох ја на то, па узех коња, сасвим присебно се удаљих с њим, и доведох га мојој управитељки. Ово би био плен за људе који се у њему разабирају; али још никад јадни лопов није био у већој недоумици шта да ради с оним што је украо; јер кад сам дошла кући моја се управитељка сасвим запрепастила, и ни она ни ја нисмо знале шта да радимо с тим коњем. Да га пошаљемо у неку шталу био би узалудан посао, јер несумњиво је да ће његов нестанак бити
265 објављен у газети, и дат његов опис, те више не бисмо смели да одемо по њега. Једини излаз који смо могле да нађемо из ове несрећне пустоловине био је овај: оставиле смо коња у једној крчми, a по разносачу послале смо писмо у ону гостионицу, да се нестали коњ онога господина налази у тој-и-тој крчми, и да га отуда може узети; јер сирота жена која га је чувала, водила га је улицама, па кад више није умела да се врати, оставила га је туна. Могли смо причекати док изиђе сопствеников оглас у новинама, и његово обећање награде, али нисмо хтеле да се због тога излажемо опасности. И тако, ово је била крађа и није била крађа, јер мало је нешто било изгубљено тиме, а ништа није било добивено тиме, и мени је брзо дозлогрдило да излазим у просјачким ритама; а осим тога држала сам да је то кобно и слути на зло. Док сам била овако прерушена, запала сам у најгору дружину у којој сам се икада нашла, и мало сам завирила у њихове поступке. То су били фалсификатори новца, и учинили су ми врло примамљиве понуде, у погледу зараде; али хтели су да ме натоциљају да се примим оног дела посла који је најопаснији, то јест, да радим на калупу, како они то зову, a то значи, у случају да будем ухваћена, сигурна смрт, и то на ломачи; чујте, да изгорим на ломачи! па иако сам на изглед била само просјакиња, и они ми обећавали брда злата и сребра, ипак нисам хтела да пристанем. Додуше, да сам одиста била просјакиња, или онаква очајница каква сам била у почетку, можда бих се и тога латила; јер што да презају од смрти они који не знају како ће да живе? Али тада моје стање није било такво, или бар нисам била за излагање таквим страховитим опасностима; сем тога, сама помисао о спаљивању на ломачи испуњавала ми је душу ужасом, ледила ми крв, и у толикој ме мери плашила, да нисам могла да мислим о томе а да не уздрхтим. То је у исти мах окончало и моје прерушавање, јер иако ми се позив тих људи није свидео, ипак то нисам смела да им кажем, већ сам се претварала као да ми се допада, и обећала сам да ћу им опет доћи. Али више се нисам усудила да им одем;
266 јер да сам отишла, а одбила сарадњу, па чак и уз највеће Јемство на свету да ћу тајну чувати, они се не би много устручавали да ме убију, да би били спокојни у свом послу и на миру, штоно веле. Какво је то спокојство најбоље могу да оцене људи који разумеју како су спокојни они који могу да убију друге да би од себе отклонили опасност. Нисам била створена за фалсификатора ни за коњокрадицу, и лако сам могла да раскинем с овом дружином. Ја сам канда била наклоњена другом делокругу рада, па ако је и у њему било доста опасности, ипак он је мени више одговарао, прво стога што је захтевао већу умешност, и, друго, зато што је пружао више могућности да се испетљам ако би изненада искрсла опасност. Отприлике у то време добила сам и неколико позива да ступим у једну провалничку дружину; али ни то ми поље рада није било по вољи, баш као ни ковање лажног новца. Понудила сам се да сарађујем са двојицом мушкараца и једном женом, који су били вештаци у крађи по кућама. Била сам вољна да окушам срећу, али њих је већ било троје, и нису желели да се раздвајају, a ја опет нисам волела да нас има превише у групи; и тако нисам се удружила с њима, а они скупо платише свој следећи подухват. Напослетку сам се упознала с једном женом која ми је потом често причала како је с успехом пословала на обали, те се удружих с њом, и радња нам је ишла прилично добро. Једног дана нађосмо се међу неким Холанђанима, код св. Катарине, где смо биле дошле као бајаги да купимо нешто робе која се ту на обали продаје испод руке. Била сам два или три пута у једној кући где смо видели знатну количину забрањене робе, и моја је другарица једном однела три трубе холандске црне свиле, које је потом добро уновчила, па сам и ја добила свој део; али ни у једном походу који сам сама предузела у том делу града није ми се указала прилика да ма шта постигнем, те дигох руке од тога, јер сам тамо одлазила тако често да људи већ почеше да подозревају. Ово ме је мало омело у послу, те наумих да јурнем на штогод, јер не бех навикла да се тако често враћам празних
267 руку; и тако се сутрадан обукох што сам лепше могла и пођох да се прошетам до другог краја града. Прошла сам поред Берзе на Стренду, а да притом нисам имала ништа у виду, кад наједном видех велико комешање на улици, и сав онај народ, трговци као и други, стоји и блене; шта ли ће то бити, помислих, кад ето отуд неке велике војвоткиње, па уђе у Берзу, а народ вели, „Долази краљица.” Ја на то крочих у један дућан, леђима окренута тезги, као бајаги да пропустим светину, па онда држећи на оку чипку коју је власница радње показивала неким госпођама које беху поред мене, те док се она и њена помоћница замајаше гледањем ко пролази и куда иде, ја ухватих прилику да стрпам у џеп један свитак чипке, и да лепо изиђем из дућана; тако је госпођа модискиња доста скупо платила што је бленула за краљицом. Изишла сам из дућана, па помешавши се са светином, и као ношена њоме, удаљила сам се пре него што у радњи приметише нестанак чипке; и зато што нисам желела да будем праћена, дозвала сам једна кола, и затворила се у њима. Тек што сам то учинила, угледах модискињину помоћницу и још пет или шест других девојака како изјурише на улицу и вичу као устрашене. Оне нису викале „Држ’те лопова!” јер нико није бежао, али два три пута чула сам речи „крађа” и „чипка”, и видела сам како жена крши прсте и јури тамо-амо као суманута. Кочијаш који ме је прихватио таман се пео на своје седиште, али још није био сасвим горе, и коњи још не беху пошли, те сам била страшно неспокојна, и била сам спремна да избацим чипку кроз отвор на колима, који се налазио напред, таман иза кочијаша; али на моје велико задовољство, после мање од једног минута кола пођоше, то јест, чим се кочијаш попе и викну на своје коње; тако ме он одвезе, и спасох свој плен, који је вредео мал’не двадесет фунти. Сутрадан накинђурила сам се опет, али обукла сам сасвим друкчије рухо, и изишла сам у шетњу у истом правцу, но није ми се указала никаква прилика док нисам дошла у парк Сент-
268 Џемс. Ту сам видела много отмених дама како шетају Мелом,13 а међу њима била је и једна мала фрајлица, дванаестогодишња или тринаестогодишња госпођица, са сестром, која је можда имала око девет година. Опазила сам да је она већа имала на себи леп златан часовник и бисерну огрлицу, а за њима је ишао лакеј у ливреји; али како је уобичајено да лакеји не прате даме кад шетају Мелом, приметила сам да је лакеј заостао кад оне ступише на то шеталиште, a старија сестра рече му да их сачека ту кад се буду вратиле. Кад сам чула да је тако отпустила лакеја, ја му приђох и упитах га ко је та мала госпођица, и мало ћеретах с њим о томе како је она мања мило дете, a како ће она старија постати отмена и господствена, и како је већ сада права дамица и маторка; и та ми будалина одмах исприча да је она најстарија кћи сер Томаса--, из Есекса, и да ће бити велика миразуша; да њена мати још .није допутовала у Лондон, a да мала борави код госпође сер Вилјема--, у њеном стану у улици Сафок, и још много којешта друго; да имају једну девојку и једну жену које их дворе, a сем њих на расположењу су им сер Томасова кола, кочијаш, лакеј; и да се тој младој госпођици покорава цела породица, и овде и код куће; и још ми је напричао сијасет других ствари, што је било сасвим довољно за моју сврху. Ја сам била добро одевена, и као ова млада госпођица, имала сам свој златни часовник; оставила сам лакеја и сачекала сам док се она једном прошетала Мелом и, враћајући се, долазила ми је у сусрет; кад смо се среле, поздравила сам је по имену, титулишући је као леди Бети. Упитала сам је да ли је скоро имала вести од свога оца, кад ће њена госпођа мајка доћи у Лондон, и како је она лично. Говорила сам тако обавештено о целој њеној породици да она није могла ни посумњати да нисам њихова присна познаница. Упитала сам је зашто је изишла у шетњу а није 13 Мел (thе Mall) је шеталиште у парку Сент-Џемс, у Лондону, у којем је некад била нека врста куглане, paillе-maillе, отуда Пел Мел (Pall Mall), данас средиште лондонских клубова. — Прев.
269 повела и гђу Чајм (тако се звала жена која је била у њиховој служби) да се стара о гђици Јудити, њеној сестри. Онда сам узела дуго да ћеретам о њеној сестри: како је она красна мала госпођица, и упитала сам да ли учи француски, и још хиљаду таквих стварчица, кад одједном појави се гарда, и свет похрли да види краља како одлази у Парламент. Даме потрчаше и поставише се дуж ограде Мела, и ја помогох мојој госпођици да се попне на ивицу ограде, да би могла боље да види; онда узех малу и ;подигох је сасвим горе; и том приликом тако спретно откачих часовник са прса леди Бети, да она то не примети све док се светина не разиђе и она не дође до средине Мела. Ја се опростих у оној гунгули, и рекох као у журби, „Драга леди Бети, припазите на вашу сестрицу.” Али то учиних тако као да се нерадо од ње растајем, но не могу да се одупрем гурању светине. У оваквим приликама брзо нестаје гужве и простор се рашчисти чим краљ прође; али како увек има много дотрчавања и комешања баш кад краљ пролази, то сам и ја, чим сам оставила две мале госпо-ђице — пошто сам без икакве незгоде обавила свој посао — похрлила међу светину, као да трчим да видим краља, и тако све до краја Мела, па кад краљ замаче за коњичку гарду, ја се упутих ка излазу, који је онда водио на Хејмаркет, и ту узех кола, и ухватих маглу; и признајем да још нисам одржала своју реч, наиме, никад нисам отишла да посетим малу леди Бети. У један мах била сам помислила да останем са леди Бети док она не примети нестанак часовника, па онда заједно с њом да дигнем дреку око тога, да је сместим у кола, и да се са њом довезем њезиној кући; јер изгледа да сам малој била врло мила, и тако ју је обмануо мој спретни разговор о њеној родбини и свима члановима породице, да сам држала да би лако било ићи и даље, па уграбити бар и бисерну огрлицу; али кад сам помислила да иако можда дете не би посумњало на мене, други би то могли да учине, и да бих била ухваћена ако би ме претресли, видела сам да ће бити најбоље ако се изгубим с овим што имам.
270 Доцније сам случајно сазнала да је мала госпођица, кад је опазила да јој је нестао часовник, подигла велику дреку у парку, и слала је свога лакеја на све стране да погледа не би ли ме нашао, а описала ме је тако савршено да је он знао да је по среди иста она особа која је с њим стајала и разговарала и толико се распитивала о њима; али кад је она дошла до свога лакеја да му исприча шта јој се догодило, ја сам већ била далеко изван њиховог домашаја. После овога, имала сам још један необичан доживљај, посве друкчије врсте него иједан дотад, и то у једној коцкарници близу Ковант-Гардена. Видела сам ту неколико особа како улазе и излазе; и подуже сам стајала у прилазу са још једном женом, па кад видех једног необично налицканог господина како одлази горе, ја га ослових, „Молим вас, господине,” упитах, „је ли овде дозвољен приступ женама?” — „Јесте, госпођо,” одговори он, „дозвољено им је и да играју, ако изволе.” — „Тако сам и мислила, господине,” рекох ја. А на то он рече да ће ме увести, ако то желим; и тако пођох за њим до врата, а он погледа унутра па рече, „Ево, госпођо, овде су играчи, па извол’те ако желите да окушате срећу.” Ја провирих унутра, па рекох гласно мојој другарици, „Овде су само мушкарци; нећу да рескирам.” На то повика један од господе, „Не бојте се ништа, госпођо, овде су сви играчи поштени; биће нам врло драго ако се придружите нашој игри, а слободно вам је да приложите колико изволите.” На то приступих мало ближе и осмотрих, а неки ми донесоше столицу те седох и гледах како брзо кутија и коцка обилазе редом; онда рекох мојој другарици „Господа играју у сувише крупне новце за нас; хајде да идемо.” Сви ти људи били су врло љубазни, а један господин узе да ме храбри, па рече, „Хај’те, госпођо, ако желите да окушате срећу, и ако смете да се поуздате у мене, јемчим вам да вас овде нико неће преварити.” — „Да, господине,” рекох, осмехнувши се, „надам се да господа неће варати једну жену.” Но ипак, још нисам хтела да играм, премда сам извадила кесу да би видели да нисам без новаца.
271 Кад сам мало поседела, један ми господин рече, задевајући ме, „Видим, госпођо, да се бојите да рескирате; мене увек служи срећа код жена, па зато,. хај’те, играјте за мој рачун, ако већ нећете да играте сами.” Ја му рекох, „Господине, било би ми врло жао да због мене изгубите,” ма да додадох, „и мене доста служи срећа, али господа играју у повелике новце, па се не усуђујем да рескирам.” „Е па лепо,” рече он, „ево десет златника, госпођо; играјте за мој рачун”; те тако узех тај новац и почех да играм, а он је само пратио ток игре. Стављала сам по један, по два златника у један мах, а кад коцка дође до мог првог суседа за столом, господин ми даде још десет златника, и рече да одмах спустим пет, a кад сусед баци коцку, ових се пет златника удвостручише. Мој се господин сад охрабри, и натера ме да ја држим банку, што је било врло смело; међутим, држала сам банку све док му нисам удвостручила новце, и имала сам прегршт златника у крилу. Кад сам то најзад постигла, понудила сам господину да узме све то злато, јер оно је његово, и да игра сам, јер ја тобоже не разумем довољно игру. Он се на то насмеја, и рече да ако човек има среће, није важно да ли разуме игру или не разуме, и да не треба да прекидам. Међутим, узео је петнаест златника које је био првобитно уложио, и казао ми је да играм са остатком. Хтела сам да погледа колико имам, али он рече, „Не, не; не говорите ми ништа, ја верујем да сте ви поштени, а човек сам себе малерише ако сваки час пребраја новце”; и тако сам наставила да играм. Знала сам да играм доста добро, иако сам се градила невична, и играла сам опрезно, то јест, гледала сам да добро чувам своју залиху у крилу, а с времена на време узимала сам понешто отуда и склањала у џеп, али то сам чинила врло пажљиво, да он не види. Играла сам дуго за његов рачун, и веома ме је служила срећа; али последњи пут кад сам држала банку били су пали крупни улози, но смело сам их прихватила све, и држала сам банку док нисам добила безмало осамдесет златника, али кад последњи пут бацих коцку, изгубих више од половине од тога;
272 зато, бојећи се да не изгубим све, устадох и рекох, „Хај’те, господине, сад играјте, молим вас, сами; ја мислим да се на мене ме можете пожалити.” Он је желео да још играм, али било је већ позно, и замолила сам га да ме извини. Предајући му новац, казала сам му да се надам да ће ми сада дозволити да пребројим, да бих видела колико је добио, и колико сам му била срећне руке; и кад сам избројала, нашла сам шездесет и три златника. „Богме,” рекох, „да малочас није било онога малера, зарадила бих вам стотину златника.” Онда му предадох сав новац, али он не хте да га прими док и сама не бих узела нешто, и рече ми да то учиним. Одлучно сам одбила да ма шта узмем сама; ако је он науман да ми штогод да, то треба да учини сам. Кад остала господа видеше како се прегонимо, они повикаше, „Море, дај јој све!” али ја то одлучно одбих. Онда један од њих рече, „Та забога, Џече, преполови то с њом; зар не знаш да са женама ваља увек бити наједнако.” И тако, кратко речено, он подели са мном те новце, и ја ставих у џеп тридесет златника, поред још четрдесет и три које сам утајила од њега у току игре, што ми је сад било жао, кад се он показао тако широке руке. И тако, донела сам кући седамдесет и три златника, да моја стара управитељка види како ме служи срећа у коцки. Међутим, она ме је световала да то више не чиним, и послушала сам њен савет, и никад више нисам тамо отишла; јер знала сам, добро као и она, да лако могу изгубити то што сам добила, као и све што имам, ако ме једном обузме коцкарска страст. Срећа се била насмејала на мене у толикој мери, и толико сам била прокопсала, као и моја управитељка, која је увек добивала свој тал, да је та стара госпођа доиста почела да ми говори о томе да се треба повући док смо читаве, и да треба да будемо задовољне овим што смо стекле; али не знам каква ме је коб сада водила, те сам томе њеном савету била исто онако ненаклоњена као што је она била некада кад сам то ја предлагала, и тако у зао час одбацисмо засад мисао о томе и, кратко речено, постах још тврдокорнија и дрскија него икад
273 раније, а, са успеха који сам имала у подухватима, моје име стече озлоглашеност чувених лопова. Понекад сам допуштала себи слободу да исту ујдурму одиграм два пута, што није било по пропису, али ипак успевала сам и тада; но углавном гледала сам да се појављујем у новом виду и обличју кад год сам излазила на улицу.
274 ГЛАВА XXVIII Сад је било дошло оно годишње доба кад људи одлазе на вашаре и путовања, и како госпоштина махом беше оставила Лондон, то су Танбриџ, Епсом, и слична места били пуни света. Али Лондон је био опустео, и наш еснаф то је помало осећао, као уосталом и други; и тако сам с јесени приступила једној дружини која обично сваке године одлази у Сторбриџ на вашар, а потом на вашар у Бери, у Сафоку. Надали смо ое тамо крупним пословима, али кад сам дошла и осмотрила стање, одмах ми се стужило; јер сем завлачења прстију у туђе цепове, ту није било ничега другог што би било вредно труда; па и кад би се нешто упљачкало, то није било лако однети, а није било ни онакве разноврсности послова наше струке, као што је има у Лондону; све што сам се на целом том путовању увајдила није било богзна шта: један златан часовник на вашару у Берију, и један мали завежљај платна у Кембриџу, што ми је и дало повода да оставим то место. То сам постигла помоћу једне старе мајсторије, помишљајући да ће јој можда насести неки паланачки трговац, премда она у Лондону не би упалила. Била сам купила у једном дућану, не на вашару него у вароши Кембриџу, финог холандског платна, и још неких ствари, отприлике за седам фунти; онда сам казала да ми ту робу пошаљу у ту-и-ту гостионицу, где сам тога јутра била узела собу као да ћу ту коначити. Казала сам дакле платнару да ми робу пошаље у тај-и-тај сат у гостионицу у којој сам одсела, и да ћу му тада платити. У уговорени час ето платнаревог шегрта с робом; међутим, била сам поставила пред врата моје собе једну жену из наше дружине, те кад собарица доведе ово момче, ова јој рече да њена госпођа спава, но ако он хоће нека остави ствари и дође кроз један сат, јер госпођа ће тада зацело бити будна, и моћи ће да добије новац. Он врло радо остави завежљај и оде својим путем, а отприлике после пола сата моја дворкиња и ја изиђосмо из гостионице, и те исте вечери изнајмих коња, а узех и пратиоца, па одох у Њумаркет, а отуда поштанским
275 колима, која не беху сасвим пуна, у Бери Сент-Едмундс, где сам, као што већ рекох, могла врло мало да се користим својим занатом, и само у једној малој паланачкој опери узех златан часовник од једне госпође, која не беше само неподношљиво весела, већ и помало накресана, што ми је знатно олакшало посао. Са овим малим пленом отпутовала сам у Ипсвич, а одатле у Хериџ, где сам се упутила у једну гостионицу, као да сам тек приспела из Холандије, не сумњајући да ћу уловити нешто међу странцима који се ту искрцавају; но показало се да у њих готово нема ствари од вредности, сем оних које држе у својим ковчезима и холандским кошарама, али које увек чувају њихове слуге; ипак, једне вечери, лепо сам извукла један ковчег из њихове собе, док је слуга тврдо спавао на постељи, ваљда трештен пијан. Моја соба налазила се одмах до Холанђанинове, и кад сам с великом муком одвукла тај тешки ковчег у своју одају, изишла сам на улицу да нађем начина да свој плен однесем. Дуго сам тумарала, али нити сам видела могућности да ковчег однесем, нити да гдегод склоним ствари које су у њему, јер варошица је била врло мала, а ја у њој потпуна туђинка; и зато сам се упутила натраг у гостионицу, наумна да ковчег вратим онамо одакле сам га узела. Управо у томе тренутку чула сам једног човека како довикује некима да похитају, јер шајка ће отпловити, настаје осека. Упитала сам тога човека, „Каква је то шајка, пријатељу?” — „Ипсвичка шајка, госпођо,” рече он. „А када полазите?” упитах. „Овога часа, госпођо,” рече он; „желите ли ви можда у Ипсвич?” — „Да,” рекох, „ако можете да сачекате док пренесем своје ствари.” — „Где вам се налазе ствари, госпођо?” упита он. „У тој-и-тој гостионици,” рекох ја. „Па добро, поћи ћу с вама, госпођо, да вам их понесем,” рече он врло услужно. „Онда, хајдемо,” рекох ја, и поведох га са собом. Свет у гостионици беше се веома ускомешао, јер је брод из Холандије таман био приспео, као и двоја кола с путницима из Лондона, који ће другим бродом у Холандију, а та кола ће сутрадан одвести у Лондон путнике који се тек беху искрцали.
276 У тој тишми дођох у гостионицу и исплатих свој рачун, рекавши гостионичарки да ћу шајком у Лондон. Те шајке су велики бродови, са добрим уређајем за превоз путника из Хериџа у Лондон; па иако их зову шајке, што на Темзи значи мали чамац са једним или двојицом веслача, ови бродови могу да приме двадесет путника, и десет до петнаест тона робе, и подешени су за морску пловидбу. Све сам то била разабрала претходне вечери, распитујући се о различним начинима путовања у Лондон. Гостионичарка је била врло љубазна, али, кад сам јој исплатила рачун, њу некуда одазваше и морала је брзо да се удаљи, јер се цела кућа беше ускомешала. И тако поведох човека у своју собу, дадох му куфер, или ковчег, јер личио је на то, покрих га једном старом прегачом, и човек га однесе право на свој бродић, а ја за њим, и нико нас не упита ни речи. Што се тиче пијаног слуге, тај Холанђанин је још спавао, док је његов господар још био доле за вечером, и веселио се са осталом иностраном господом; и тако, ја лепо отпутовах с ковчегом у Ипсвич, и то по ноћи, а чељад у гостионици знала је само то да сам хериџком шајком отпутовала у Лондон, као што бејах казала гостионичарки. У Ипсвичу сам имала муке с цариницима, који су захтевали да куфер, како сам сад тај ковчег назвала, отворим ради прегледа. Казала сам им да бих то врло радо учинила, али да се кључ налази код мог супруга, који још није стигао из Хериџа; то сам казала да им не би изгледало чудновато ако би у куферу, кад га отворе, нашли да ствари у њему пре припадају мушкарцу неголи жени. И како су они беспоговорно захтевали да куфер буде отворен, пристала сам да то учине насилно, то јест, да браву разбију, што није било тешко. Нису нашли ништа што би подлегало царини, јер куфер је већ раније био прегледан; али њихов преглед открио ми је, на моје велико задовољство, неколико ствари, нарочито један
277 смотуљак француских пистола и холандских дукатона14 или долара, а затим две власуље, рубље, бријаче, сапуне, мирисе, и друге ствари потребне једном господину, и све су го сматрали да припада моме мужу, и тако ме пустише с миром. Било је врло рано јутро, још мрак, и нисам знала у којем правцу да пођем; јер нимало нисам сумњала да ће ујутру кренути потера за мном, и да бих могла бити ухваћена са туђим стварима код себе; зато сам наумила да предузмем нове мере. Ушла сам слободно у Једну гостионицу, са својим куфером, како сам га назвала, и кад сам из њега извадила садржину, до саме старудије није ми било нимало стало; ипак, предала сам га гостионичарки, с молбом да добро припази на њ док се ја не вратим, и онда сам изишла на улицу. Кад сам дошла у варош и доста поодмакла од гостионице, намерила сам се на једну старицу која тек беше отворила врата своје куће, упустила сам се у ћеретање с њом, и упутила сам јој насумце много питања о стварима које су биле далеко од мог смера и намере; али из разговора с њом разабрала сам положај вароши, као и то да се налазим у улици која води ка Хедлију, а да та-и-та улица излази на обалу, та-и-та води у средиште вароши, и најзад, да та-и-та води ка Колчестру, па према томе лондонски се друм налази на тој страни. Брзо сам окончала разговор с овом старицом, јер желела сам једино да сазнам који је лондонски друм, и удаљила сам се што сам брже могла; дабогме да нисам намеравала да идем пешице у Лондон или у Колчестер, али желела сам да се тихо удаљим из Ипсвича. Кад сам препешачила две до три миље, наишла сам на једног простог сељака, који се био забавио неким ратарским послом, сад не знам чиме, и поставила сам му многа околишна питања, а напослетку сам му казала да идем у Лондон, да су поштанска кола била тако пуна да нисам могла да добијем место у њима, и упитала сам не би ли он знао да ми каже где 14 Сребрни новац, „талир", који је био у оптицају у разним европским земљама, 1600—1850 год., а чија је вредност износила од 2,50 до 4,50 златних динара. — Прев.
278 бих могла да изнајмим коња, који може да носи двоје, и једног поштеног човека који би преда мном јахао до Колчестра, а тамо бих можда ухватила место у неким колима. Божји дедак погледао ме је уозбиљено, више од пола минута није ни речи прословио, a онда се почешао по ћупи и рекао, „Коња, велиш, и то до Колчестра, и да носи двоје? зашто да не, господарице, то је бар лако, благо нама, за добре новце — коња колико хоћеш!” — „Разуме се, пријатељу, да ћу платити,” рекох ја, „не очекујем ништа забадава:” — „Оно јест, господарице,” рече он, „тако је, ама колико си ти вољна да платиш?” — „Не знам, пријатељу,” рекох ја опет, „какве су вам цене овде на селу, јер издалека сам; но ако можеш да ми прибавиш коња, гледај да то буде јевтино, а добићеш нешто за труд.” „Богме, нема шта, то је поштено речено,” рече сељак. — „Па и није тако поштено,” рекох ја у себи, „да ти знаш све.” — „Па ето, господарице,” рече он, „имам ја коња који може да носи двоје, и могу, вала, ако хоћеш, баш и ја да пођем с тобом.” — „Хоћеш ли?” упитах; „е видим, богами, да си поштен човек; биће ми драго ако ме ти поведеш, и платићу ти што је право.” — „Па добро, господарице, онда ево,” рече он, „ја мислим да је право, за коша и за мене, одавде до Колчестра, да ми платиш пет шилинга, јер тешко да ћу се пре мрака вратити кући.” Кратко речено, најмила сам овог поштењаковића и његовог коња; али кад смо дошли до једне вароши на друму (не сећам се више како се то место зове, али на реци је), направила сам се врло болесна, и казала сам моме пратиоцу да те ноћи не могу даље да путујем, но ако он хоће да остане са мном, јер туђинка сам у томе крају, платићу му од свег срца трошкове коначења. То сам учинила зато што сам знала да ће холандска господа и њихове слуге бити на друму тога дана, у поштанским колима или на коњима, а лако је било могућно да ме је онај пијани братац или неко други видео у Хериџу, па би ме могао видети опет, а држала сам да ће после једног дана задржавања та опасност минути, јер сви ће они пројездити раније. Ту смо провели целу ноћ, а сутрадан нисмо кренули врло рано, тако да је било скоро десет часова кад смо дошли у
279 Колчестер. Нисам се мало обрадовала кад сам видела варош у којој сам провела толико пријатних дана, и много сам се распитивала о добрим старим пријатељима које сам некад туна имала, али мало сам шта добра могла да сазнам; сви они беху помрли или се раселили. Младе госпођице беху се удале и прешле у Лондон; стари господин и стара госпођа, моји рани добротвори, беху мртви; а што ме је највише узбудило, млади господин, мој први драги, а потом мој девер, умро је; али иза њега остала су два сина, одрасли људи, и обојица се беху преселили у Лондон. Отпустила сам свога старца, и три или четири дана остала сам inсognito у Колчестру, а онда сам се повезла у Лондон теретним колима, јер нисам хтела да се излажем опасности да ме виде у хериџким поштанским колима. Али није ми била потребна толика опрезност, јер у Хериџу нико ме није познавао сем оне гостионичарке; а кад се има у виду у каквој је журби она била, као и то да ме је видела само једанпут, и то при светлости свеће, није вероватно да би ме она икад могла познати.
280 ГЛАВА XXIX Сад сам се вратила у Лондон, па иако ми је, захваљујући последњој пустоловини, случајно пошло за руком да упљачкам нешто крупније, ипак ми више није било до тумарања и потуцања којекуда; и никад више не бих крочила у унутрашњост чак и да сам се бавила својим занатом до последњег дана свога живота. Испричала сам управитељки историју мога путовања; њој се путовање у Хериџ доста свидело, и док смо између себе разматрале ове ствари, она је приметила да крадљивац, — будући створење које мотри на туђе омашке и користи се њима, те ако је довољно будан и марљив, мора увребати многе згоде и прилике, па зато она мисли да кад је неко тако изврстан посленик у своме занату као што сам ја, немогућно је да не успе, ма куда пошао. У другу руку, сваки одељак моје повести, ако се ваљано размотри, може бити користан честитом човеку, и пружити одговарајуће упозорење свету ове или оне врсте да се чува од сличних препада, да добро отвори очи кад послује са свакојаким незнанцима, јер ретко кад да није по среди некаква замка. Доиста, остављено је разбору и суду читаоца да изведе поуку из читаве моје повести; а ја нисам позвана да придикујем. Нека искуство једног створења, скроз неваљалог и бедног, буде складиште корисних обавештења и опомене онима који читају. Сада се примичем једној новој врсти живота. Кад сам се вратила, будући огрубела од дугог преступничког живота и нечувеног успеха, нисам, као што већ рекох, ни помишљала да се оканем заната који, ако је судити по примеру других, ипак на крају крајева води беди и жалости. Било је то следећег Божића, увече, када сам, да окончам дуг низ неваљалстава, изишла у варош да видим хоће ли ми се пружити каква згода; и пролазећи поред радионице неког сребренара у улици Форстер, видела сам одиста привлачљив мамац, коме би тешко могла да одоли особа мога занимања, јер у радионици није било никога, а у прозору је било много
281 распареног сребрног посуђа, као и поред тезге сребренареве, који је ваљда био заузет послом у другом делу радионице. Ушла сам дрско у радионицу, и таман сам хтела да спустим руку на један сребрни суд, а можда бих го и учинила и непримећено се изгубила, — толико је чељад у радионици била немарна, — да није неки наметљивац из куће прекопута, видевши ме да сам ушла, а да у радионици нема никога, дојурио преко улице, па и не питајући ме шта сам ни ко сам, шчепао ме и стао да дозива укућане. Нисам била додирнула ништа у дућану, и у магновењу назревши да неко трчи преко улице, имала сам толико присуства духа да снажно ударим ногом о под, и таман сам заустила да зовнем, кад ме је тај човек шчепао. Међутим, како сам увек имала највише храбрости кад сам била у највећој опасности, то сам, кад ме је тај ухватио, казала достојанствено да сам дошла да купим пола тестета сребрних кашика; а на моју срећу тај је сребренар и сам продавао своје рукотворине, а није их израђивао само за друге трговине. На ове моје речи човек се насмејао, и, да би увећао вредност услуге коју је учинио своме суседу, тврдио је да сам дошла да крадем, не да купујем; а кад се напољу сабрала гомила света, ја рекох сопственику, који и сам дође однекуд из суседства, да не вреди дизати галаму и овде расправљати о овом случају; кад тај човек туна тврди да сам дошла да крадем, он то мора и да докаже, па зато молим да, без даљих речи, пођемо пред судију; јер видела сам да треба да будем осиона према човеку који ме је био ухватио. Доиста, сопственик и његова жена нису били тако жестоки према мени као овај њихов сусед; и човек ми је казао, „Госпођо, ви сте могли ући у радионицу и у доброј намери, — ко ће то сад знати? — али зар вама не изгледа опасно улазити у овакву радионицу као што је моја, кад видите да у њој нема никога? и ја не могу сада да будем тако неправичан према своме суседу, који се показао тако пријатељски, и да не признам да је његов поступак био разложан.; премда, све у свему узев, не видим да сте покушали штогод да присвојите, и доиста не знам шта да радим.” Ја сам заинтачила да пођемо
282 пред судију, па ако се покаже да сам имала ма какву непоштену намеру, ја ћу се радо покорити пресуди, али аколи не, очекујем одштету. Баш док смо били у речи о томе, и гомила света била се начетила пред вратима, наиђе туда сер Т. Б., градски одборник и судија, па сребренар, кад чу да је то он, замоли његово господство да уђе и пресуди наш спор. Сребренар је, морам признати, приказао догађај врло правично и одмерено, док је његов сусед, онај што ме је зграбио, унео у свој приказ много жестине и будаласте срџбе, што је мени ишло у прилог. Кад је дошао ред да ја говорим, казала сам његовом господству да сам туђинка у Лондону, будући да сам тек допутовала са севера; да станујем ту-и-ту, и да сам, пролазећи овом улицом, свратила у кујунџиницу да купим пола тестета кашика. Срећа је хтела да сам у џепу имала једну стару сребрну кашику, коју извадих, па рекох да носим ту кашику да бих према њој купила још пола тестета нових, које треба да се слажу са кашикама које имам код куће у унутрашњости; а кад сам видела да у радњи нема никога, ударила сам врло јако ногом о под, да би ме људи чули, и гласно сам се јавила; тачно је да је у радњи било растуреног сребра, али нико не може рећи да сам макар шта додирнула; тачно је и то да је неки човек дојурио са улице у радњу, и бесомучно ме напао баш у тренутку кад сам дозивала домаће; а ако је он заиста намеравао да своме суседу учини неку услугу, требало је поиздаље да тихо мотри, и да види да ли ћу штогод дирнути, па у томе случају да ме ухвати на делу. „То је сасвим тачно,” рече г одборник, и обраћајући се ономе који ме је спречио, упита га је ли тачно да сам ударала ногом о под? Он рече да јесте, да јесам ударала, али то сам могла учинити зато што је он наишао. „А не,” рече одборник, упадајући му у реч; „неће бити тако, ви сад противречите себи; јер малочас сте рекли да вам је она била окренута леђима кад сте ушли у радњу, и није вас видела док је нисте зграбили.” Дакле тачно је да су ми леђа делимице била окренута улици, но како мој занат захтева да ми очи лете на све стране, ја сам га доиста у
283 магновењу назрела кад је претрчао преко улице, премда он то није опазио. После потпуног саслушања, одборник изрази своје мнење да је сусед погрешио, и да сам ја невина, а с там се сложише и сребренар и његова жена, те мене тако пустише; али кад сам хтела да пођем, г одборник рече, „Но станите, госпођо! ако сте намеравали да купите кашике, надам се да због ове грешке овај мој пријатељ неће изгубити муштерију.” Ја радо одговорих, „Неће, господине; купићу кашике ипак, ако мајстор буде имао робу према узорку који сам донела,” и сребренар ми показа кашике од истоветне врсте. И тако он измери на ваги кашике, и рачун изиђе на тридесет и пет шилинга, те извадих кесу да му платим, а имала сам у њој двадесетак златника, јер увек сам при себи имала такву своту новца, за сваки случај, и то се у више прилика, као и сада, показало корисно. Кад г одборник виде мој новац, он рече, „Е, госпођо, сад видим да вам је била нанесена неправда, и зато сам вас и наговарао да купите кашике, и сачекао док сте их купили, јер, да нисте имали новаца да платите за њих, посумњао бих да нисте ушли у радњу ради куповине, јер свет који долази са оном намером за коју сте ви били оптужени, ретко кад има много злата по џеповима, као што видим да ви имате.” Осмехнула сам се, и казала сам његовом господству да излази да за његово добро мишљење дугујем нешто и моме новцу, али надам се да он увиђа да је оправдано и оно мишљење које је малочас о мени дао. Он рече да увиђа, али да га је ово утврдило у његовом мнењу, и потпуно је уверен да ми је била нанесена увреда. И тако сам се лепо испетљала из једне незгоде у којој сам се нашла на рубу пропасти. Само три дана после овога, нимало поучена минулом опасношћу, као што је то некад бивало, а још увек бавећи се вештином коју сам тако дуго упражњавала, ушла сам у једну кућу чија су врата била отворена, и, држећи да то чиним непримећено, узела сам две трубе тешке свиле, оне што је зову брокатом, веома скупоцене. То није била трговина у којој се продају свилене тканине, нити магацин такве робе, него
284 приватна кућа за становање, у којој је канда живео неки човек који је, као мешетар или самсар, продавао робу трговцима за рачун ткача. Да не дуљим са црним делом ове повести, напале су ме две жене које кидисаше на мене разјапљених уста баш кад сам излазила на врата, па ме једна повуче натраг у собу, док друга затвори врата преда мном. Да је било могућно, придобила бих их лепим речима, али за то није било прилике, јер ни два огњена змаја не би могла бити помамнија; цепале су ми хаљине, злостављале су ме, и урлале су, као да ће ме убити; онда дође газдарица, а за њом газда, и сви избезумљени. Упутила сам господару врло покорне молбе, казала сам му да су врата била отворена, и да је она свила представљала за мене искушење, да сам сирота и јадна, а сиромаштву многи не могу да се одупру, и молила сам га, са сузама у очима, да се сажали на мене. Газдарица је била ганута, и склона да ме пусти, и безмало је придобила за то и свога мужа, али оне две аспиде беху самовласно отрчале и довеле редара, те господар рече својој жени да се сад натраг не може, већ да ја морам пред судију, јер би и сам могао имати неприлика ако би ме пустио. Кад сам видела редара била сам као громом погођена, и чинило ми се да ће ме земља прогутати. Падала сам у несвест, и људи су заиста помишљали да ћу издахнути, а газдарица се опет залагала за мене, и молила је свога мужа да ме пусти, кад их већ нисам ничим оштетила. Ја сам понудила да платим оне две трубе, ма колика била њихова цена, иако их нисам однела, и образлагала сам газди да кад он уистину није ничим оштећен и има своју робу, било би свирепо да ме тера у смрт, и да крв моја падне на његову душу само зато што сам покушала да му нешто узмем. Казала сам и редару да ја нисам обила врата, нити сам ма шта однела; а кад су ме извели пред судију, бранила сам се да нисам провалила врата да бих ушла унутра, нити да сам ма шта изнела напоље, и судија је био склон да ме пусти; али кад је она аспида, која ме је прва зауставила и повукла натраг, потврдила да сам покушала да изиђем с робом, а да ме је она задржала и повукла натраг, судија је издао наређење да ме ставе у притвор, и одвели су ме
285 у Њугејт, ту кућу ужаса! Крв се леди у мени кад се само помене то име; име куће у којој је толико мојих другова било затворено, и из које су били одведени до кобнога дрвета; куће у којој је моја мајка тако тешко патила, у којој сам ја дошла на овај свет, и из које се нисам надала спасењу, сем путем који је водио кроз бешчашћење и смрт: једном речи, куће која ме је тако дуго чекала, а од које сам ја тако дуго, и тако вешто и успешно, бежала.
286 ГЛАВА XXX Сад сам доиста била јадна и чемерна; немогућно је да опишем ужас моје душе кад су ме првом довели амо, и кад сам погледала око себе и видела све страхоте те језиве куће. Себе сам сматрала изгубљеном, и држала сам да ми преостаје да мислим још само о томе да ћу се растати с овим светом, и то на најбешчаснији начин: паклена дрека, урлање, псовка и жагор, смрад и прљавштина, и све грозоте које сам тамо видела, удружили су се да би тој кући дали знамење самога пакла, и да би личила на неку врсту прилаза у њ. Сад сам прекоревала себе што сам се оглушила о све оне савете које ми је, као што већ рекох, упућивао мој сопствени разум, као и осећање материјалне обезбеђености, и свест о многим опасностима које сам пребродила, — оглушила се, велим, и одбила их све, прекаљена у мислима против сваког осећања страха. Чинило ми се да ме је нека неизбежна судбина гонила ка овом несрећном дану, и да ћу сада на вешалима испаштати сва своја злодела; да сад крвљу својом треба да задовољим правду, и да је куцнуо последњи час и мога живота и мог неваљалства. Овакве мисли ројиле су се пометено у моме уму, и туга и очајање беху ме сколили. Онда сам се искрено кајала за сав свој живот у прошлости, али то кајање није ме утешило, није ме успокојило, није, ни најмање, јер, као што сам говорила себи, то је оно кајање које долази кад је човек већ лишен могућности да твори зло. Изгледало је да се не жалостим што сам починила таква злодела, и грешила против Бога и свога ближњег, већ зато што ћу бити кажњена за то. Била сам покајница, чинило ми се, не зато што сам грешила, већ зато што ћу морати да испаштам, a то је, у мојим сопственим мислима, лишавало моје покајање сваке утехе. По доласку у ту ужасну кућу, нисам спавала неколико дана ни ноћи, и донекле радовала бих се да сам туна могла умрети, премда ни на умирање нисам гледала онако како би требало гледати; доиста, моју уобразиљу ништа није испуњавало
287 већим ужасом него баш та кућа, ништа ми није било мрскије него друштво у њој. Ох, да сам била упућена ма где другде на свету, само не у Њугејт, сматрала бих се срећном! А затим, како су ликовале нада мном оне огуглале беднице које су доспеле тамо пре мене! Шта! Г-ђа Фландерс стигла у Њугејт напослетку? Шта! Г-ђа Мери, гђа Моли, а после тога просто: Мол Фландерс! Мислиле су да ми ђаво помаже, рекоше, да тако дуго владам; очекивале су ме ту већ пре много година, рекоше, и ето, јесам ли дошла напослетку? Онда су се ругале мојој потиштености, пожелеле ми радост и добродошлицу, соколиле ме и говориле ми да будем храбра а не тако покуњена, јер ствари можда не стоје тако рђаво као што ја страхујем, и томе слично; онда су поручиле ракију, и пиле су у моје здравље, али и на мој рачун, јер рекоше ми да сам тек приспела у колегијум, да употребим њихову реч, и зацело имам у џепу новаца, а они немају ништа. Упитала сам једну из ове дружине колико је времена провела туна. Четири месеца, казала је. Упитала сам је како јој је ова кућа изгледала кад је први пут дошла амо. Баш тако као што и мени сада изгледа, казала је, грозна и ужасна; мислила је да је у паклу, „и чини ми се још увек сам у њему,” додала је, „али сад ми све ово изгледа природно, и више се не секирам због тога.” — „Ваљда зато,” рекох ја, „што вама не прети никаква опасност од онога што следи?” — „Ах, не,” рече она, „ту се зацело варате, јер ја сам осуђена, само уложила сам молбу, позивајући се на трудноћу, али нисам носећа баш као ни судија који ме је осудио, и очекујем да будем прозвана приликом следећег судског заседања.” Ово „прозивање” је оснаживање пређашње пресуде, кад је некој жени извршност казне била одложена због трудноће, па се показало да она није носећа, или, ако је била носећа, то је стање престало после порођаја. „Па добро,” рекох ја, „зар можете да будете тако спокојни?” — „Ех, шта ја ту могу,” рече она; „и шта вреди жалостити се? Ако ме обесе, онда је свему крај, и нема ме.” Онда оде поигравајући, и певушећи притом следећи производ њугејтске духовитости:
288 Ако висим, чујте, жене, огласиће звоно мене; 15 тад ће ваша јадна Џена бити само — успомена. Ово помињем зато што је вредно да апсеници, које би одсада иста зла срећа задесила те пали у ту страшну њугејтску апсану, знали како време, невоља, и општење са тамошњим несрећницима чине своје, и та кућа постаје им обична; како се напослетку мире са оним што их је испрва највећма ужасавало, и у својој беди дрско су весели и раздрагани, баш као да им је све потаман. Не могу рећи, као што чине неки, да овај ђаво није тако црн као што га сликају; јер заиста, никакве боје не могу верно да представе ту кућу, нити жива душа, сем патника који су ту боравили, може тачно да замисли њен изглед. Но како пакао може постепено да постане тако природно боравиште, и не само подношљиво него чак и пријатно, појмљиво је само онима који су то искусили, као што сам ја. Исте оне ноћи кад су ме спровели у Њугејт, обавестила сам о томе моју стару управитељку, која се — то можете веровати — много изненадила, и провела је мал’не исто тако рђаву ноћ ван затвора, као и ја у затвору. Следећег јутра дошла је да ме види; чинила је све што је могла да ме утеши, али увидела је да је то бескорисно; ипак, тонути под теретом, као што је казала, значи само увећати терет; и одмах се латила свих средстава да спречи последице којих смо се плашиле, и прво је пронашла оне две опајдаре које су ме ухватиле. Трудила се да их одобровољи, уверавала их је, нудила им новац, и, једном речи, покушавала је на све могућне начине да спречи покретање судског поступка; једној од тих жена понудила је сто фунти да остави своју господарицу, и да се не појављује као сведок против мене, али 15 Једно звоно цркве св. Гробнице, која се налази у улици Њугејт, у Лондону, у близини некадашњег злогласног затвора, оглашавало је, све до 1890, свако погубљење у Њугејту. — Прев
289 ова, иако само служавка са платом од три фунте годишње, или тако отприлике, одлучно је то одбила, а одбила би, као што рече моја управитељка, да јој је понудила и свих пет стотина фунти. Управитељка је онда сколила ону другу; та није била тако тврда срца као ома прва, и каткад је изгледала склона милосрђу; али она прва злоћа није се дала ни опепелити, него је чак запретила управитељки да ће је затворити због покушаја подмићивања сведока. Онда се обратила власнику, то ће рећи човеку чија је роба била украдена, а нарочито његовој супрузи, која је отпочетка била склона да се сажали на мене; госпођа је и сад била исто тако расположена, али њен је супруг изјавио да је обавезан да ме тера на суд, јер би се у противном сам огрешио о судске прописе. Управитељка је власнику обећала да ће наћи пријатеље који ће предмет бацити у акта, — како они тамо то зову, — и да он неће имати никаквих непријатности; али било је немогућно уверити га да му не прети никаква опасност под милим богом ако се не појави као мој тужитељ; и тако, имала сам три сведока против себе, власника и његове две служавке; a то ће рећи, веровала сам исто тако поуздано Да ћу бити осуђена на смрт, као што сам веровала да сам жива, и остало ми је било да мислим jour само о умирању. Као што сам већ рекла раније, труо је био темељ на којем је требало да зидам, јер све моје кајање изгледало ми је да долази само услед страха од смрти; није то било искрено покајање због опаког живота којим сам живела, и који ме је довео у ову беду, нити због тога што сам сагрешила своме Творцу, пред којим сам се одједном обрела да ми буде судија. Живела сам ту много дана у највећем ужасу; смрт ми је, тако рећи, била пред очима, и данима и ноћима нисам мислила ни о чему другом доли о вешалима и омчама, злим духовима и ђаволима; речима се не може изразити на какве сам муке била вргнута, између страшних привиђења смрти, и ужаса сопствене савести, која ме је корела због мог грозног живота у прошлости.
290 Њугејтски свештеник дошао је к мени, и говорио ми је мало на свој начин, али све његово богословље излазило је на то да треба да признам свој злочин, како је он то назвао (премда није знао због чега сам затворена), да ништа не смем да прећутим, и томе слично, јер без тога, рече он, Бог ми никад неће опростити; и тако, мало је шта целисходнога рекао, па ми никакву утеху није ни пружио; а затим, било је тако немило ујутру слушати тог јадног створа како ми проповеда и светује да се исповедим и покајем, а у подне гледати га пијана од ракије, па ми тај човек постаде гнусан, а постепено и његова наука због њега; и зато га замолих да ме више не узнемирава. Не знам како се то догодило, али захваљујући неуморном залагању моје вредне управитељке, оптужба није против мене била изнесена приликом првог заседања, мислим пред велику пороту у Гилдхолу; тако, имала сам пред собом још један месец или пет недеља, а без сумње требало је да то примим као рок који ми је дат за размишљање о ономе што је било, и за припремање за оно што долази. Требало је то да сматрам као време које ми је дато за кајање, и употребила сам га тако, али кајања није било у мени. Жалостила сам се, као што већ рекох, што сам у Њугејту, али мало сам знакова кајања осетила у себи. Напротив, као што се вода у пештерама планинским скамени, и у камен претвара све оно на шта полако капље, тако је и непрестано општење са оваквим чопором паклених куја имало на мене исто оно дејство које има и на друге људе. Претворила сам се у камен; прво сам постала тупа и неосетљива, онда бесловесна и сурова, и напослетку луда и безумна као и ма која од њих; укратко, толико сам се сродила с том кућом, и добро се у њој сналазила, као да сам у њој први пут света угледала, као што ваистину и јесам. Једва је могућно замислити да је наша природа кадра да постане толико изопачена, те да сматрамо поћудним и пријатним оно што је само по себи најпотпунија беда. Ето, мислим да је једва могућно поменути околности које би биле горе од оних у којима сам се ја налазила: била сам јадна и
291 очајна, колико год то може да буде неко ко је жив и здрав, и уз то има новаца да му се нађе, као што сам ја имала. Имала сам товар греха на себи, довољан да сатре свако створење коме је остало иоле способности мишљења, а свесно је среће овога живота, или испаштања у оном другом. Била сам истина помало скрушена у почетку, али нисам осећала кајање; а сада нисам осећала ни скрушеност ни покајање. Била сам оптужена за злочин који се кажњава смрћу; докази против мене били су тако очевидни да од њих нисам могла ни др се браним. Тукла ме је гласина старе преступнице, и могла сам да очекујем само смрт, а ни мислима о бекству нисам се заносила; а ипак моју је душу била обузела нека чудна обамрлост. Ни мука, ни страх, ни туга нису ме морили; оно прво запрепашћење било је нестало; осећала сам се, могу истину рећи, ни сама не знам како; моја чула, мој разум, штавише, моја савест, били су заспали; мој је живот у току четрдесет минулих година био грозан сплет неваљалстава, курварства, прељубништва, родоскрвњења, лагања, крађе; једном речи, сем убиства и издаје, нема тога чиме се нисам бавила од своје осамнаесте, или тако отприлике, па до шездесете; а сада је дошла беда испаштања, а пред вратима ме је чекала срамна смрт; па ипак, нисам била свесна свога стања, није било мисли о рају и паклу, бар не таквих које би устрајале дуже него тренутан, летимичан додир, као убод или бол који се јави и онда умине. Нисам имала свести ни да молим божју милост, а доиста ни да мислим на њу. И овим сам, чини ми се, дала кратак опис најпотпуније беде на овоме свету. Све моје мисли које су ме ужасавале беху ишчезле, страхоте тога затвора постале су ми обичне, и бука и метеж у њему нису ми сметали, баш као ни онима који су их подизали; једном речи, постала сам обична њугејтска птица, зла и бесомучна као и ма која од тих жена туна; штавише, једва сам задржала штогод од навике и обичаја уљудности и лепог понашања, који су се све до сада истицали у моме општењу са светом; толико сам била ниско пала да нимало нисам личила на оно што сам некад била, већ је изгледало да сам увек била то што сам сада.
292 Усред овог отупелог дела мог живота доживела сам још једно изненађење, које ми је мало вратило оно осећање што се зове туга, а које је доиста било замрло у мени. Казали су ми једне ноћи да су доведена у затвор, позно претходне ноћи, три разбојника који су извршили неку пљачку, чини ми се негде на Хаунсло-Хиту, а народ их је гонио до Аксбриџа, где су, после храброг отпора који су пружили, и у којем је рањено више сељана, а неки су и убијени, сви похватани. Не треба се чудити што смо све ми апсенице желеле да видимо ту храбру, врсну господу, о којој се говорило да су надмашили своје другове, а нарочито зато што се чуло да ће их ујутру преместити у „пресјард”, 16 пошто су дали новаца управнику затвора, да би добили боље просторије. И тако ми жене постависмо се на згодно место, да бисмо их зацело виделе; али ништа на свету не може да изрази моје изненађење и запрепашћеност, кад у првоме човеку који наиђе препознах мога мужа из Ланкашајера, оног истог с којим сам онако лепо поживела у Данстеблу, оног истог кога сам потом видела у Брикхилу, кад сам се била удала за мог последњег мужа, као што сам већ испричала. Занемела сам кад сам га видела, и нисам знала шта да кажем ни шта да радим; он мене није познао, и то ми је била сва утеха у томе часу: оставила сам своје друге, и повукла сам се у осаму колико је то било могућно у оваквој кући, и дуго сам и горко плакала. „Авај мене, несрећнице,” рекох, „колико ли сам сиромашака ојадила! колико ли очајника предала ђаволу!” Све недаће овога господина уписала сам себи у грех. Он ми је био казао у Чесгеру да га је оно венчање упропастило, и да је због мене његово стање постало очајно; јер, верујући да ја доносим велики мираз, он се био задужио преко својих могућности; казао ми је и да ће ступити у војску, да ће се латити пушке, или да ће купити коња и гором јездити, како је он то назвао; па иако му ја никад нисам казала да носим мираз, и нисам га лично обманула, ипак, подржавала сам то уверење, 16 Једно одељење тако названо у некадашњем њугејтском затвору. — Прев.
293 и према томе ја сам била првобитни узрочник зла у које је запао. Због своје неочекиваности, овај се сусрет само још дубље зарезао у мој ум, и био је повод детаљнијих размишљања него што су ме икад сколила. Туговала сам данима и ноћима, тим више што сам чула да је он вођ разбојничке дружине, и да је починио многе похаре; да су Хајнд,17 Хвитни, Златни Фармер, упоређени с њим, обичне будале; да ће га зацело обесити, па макар више не било људи у земљи; и да ће га теретити велики број сведока. Била ме је опхрвала туга за њим; мој сопствени положај, у упоређењу с овим, није ме много бринуо, и обасипала сам себе прекорима због њега. Јадиковала сам над својом несрећом, и над пропашћу која њега чека, и то у толикој мери да ми сад више ништа није пријало као раније, и оне прве мисли које сам имала о свом грозном животу почеле су опет да ми се враћају; и са њиховим повратком, вратило се исто тако и моје гнушање према овој кући, и према начину живота у њој; једном речи, била сам се потпуно променила и постала друга особа. Док сам била под утицајем те жалости за њим, сазнах да ће приликом следећег заседања велике пороте бити изнесена оптужба против мене, и да ће ми се судити на живот или на смрт. Моја се нарав већ била мало стишала, она несрећна дрскост коју сам стекла била је јењала, и осећање кривице почело је да ми продире у свест. Кратко речено, почела сам да мислим, а мислити заиста значи истински напредовати из пакла у рај. Све оно тврдокорно и бесловесно стање душе, о којем сам толико говорила, само је одсуство мишљења; а онај ко нађе своју мисао, налази себе. Велим, чим сам почела да мислим, прво ми се отео вапај, „Господе! шта ће бити од мене. Бићу осуђена, то је извесно, и не чека ме ништа друго доли смрт! 17 „Речник националне биографије" помиње Џемса Хајнда ројалисту и разбојника, који је, преобучен у женске хаљине, побегао из затвора, 1648, борио се у војсци Чарлса III, у бици код Вустера, 1651, а исте године ухваћен у Лондону и обешен због велеиздаје. — Прев.
294 Пријатеља немам; шта да радим? Зацело, бићу осуђена! Господе, смилуј ми се! Шта ће бити од мене?” Ово је била жалосна мисао, рећи ћете, с обзиром да је била прва од те врсте која се после тако дугог времена покренула у мојој души, па чак ни њу није изазивало ништа друго доли страх од онога што долази; у свему томе није било ни трунке искреног кајања. Међутим, била сам страшно потиштена, и неутешна у највећем степену; и како нисам имала ниједног пријатеља коме бих саопштила своје црне мисли, то су ми оне толико притискале душу да сам се по неколико пута дневно онесвешћивала и лежала у незнани. Послала сам по своју стару управитељку, и она ми се, да кажем што је право, показала прави пријатељ. Преврнула је сваки камен не би ли спречила велику пороту да поднесе тужбени предлог. Походила је меке поротнике говорила је с њима, трудила се да код њих створи повољно расположење према мени, пошто ништа из куће није било однесено, ничија врата нису била проваљена, итд.; али све то није помогло; оне две жене заклеле су се да су ме ухватиле на делу, и против мене је поднесена тужба због крађе и провалништва. Обезнанила сам се кад су ми саопштили вест о томе, а кад сам дошла к себи, мислила сам да .ћу умрети од јада. Моја управитељка показала се према мени као рођена мајка; жалила ме је, плакала је са мном и нада мном, али није ми могла помоћи; и, да би ужас био већи, у целој кући говорило се само о томе да ћу бити погубљена. Могла сам да чујем како међу собом често говоре о томе, и да видим како климају главом, и кажу да им је жао, и томе слично, као што је то већ обично у тој кући. Ипак, нико ми није пришао да би ми саопштио своју мисао, али напослетку приђе ми, из сопствених побуда, један од чувара и рече, с уздахом, „Еле, гђо Фландерс, ваше је суђење у петак” (тада је била среда); „шта ви сад намеравате да предузмете?” Побледела сам као крпа, и казала сам, „То само Бог зна; ја заиста не знам.” — „Богме,” рече он, „нећу да вас заваравам; најбоље ће бити да се припремите за смрт, јер не сумњам да ћете бити осуђени; а како сте стара преступница, тешко да ће вам се много смиловати. Веле,”
295 Додаде он, „да је ваш случај врло јасан, и да вас сведоци под заклетвом тешко терете.” За једно створење под таквим бременом ово је био ударац у само срце, и дуго времена нисам могла да проговорим ни речи, ни добре ни рђаве. Напослетку грунуше ми сузе, и рекох му, „Ох, господине, шта да радим?” — „Шта да радите!” рече он; „да пошаљете по свештеника, и с њим да разговарате, ето шта; јер, богами, гђо Фландерс, ако немате веома јаке пријатеље, нема вам још дуго опстанка овде на земљи.” Ово је заиста било речено просто и без увијања, али било је врло грубо; бар тако сам ја држала. Он ме је оставио у највећој пометњи која се може замислити, и сву ноћ сам прележала будна. И тад сам почела да читам молитве, што готово нисам чинила још од смрти мог последњег мужа, или тако отприлике. И заиста то могу с разлогом да назовем читањем молитава, јер била сам у таквој пометњи, и такав ужас био ми је обузео душу, да иако сам плакала, и више пута поновила уобичајене речи, „Господе смилуј се на мене!” није ми ниједном продрла у свест мисао да сам тешка грешница, — као што сам заиста и била, — и да пред Богом треба да исповедим своје грехе, и измолим опроштај зарад Спаситеља нашег Исуса Христа. Поражена осећањем свога положаја, свесна да ћу бити осуђена и погубљена, вапила сам васцеле ноћи, „Господе! шта ће бити од мене? Господе! шта ћу? Господе, смилуј се на мене!” и томе слично. Сирота моја уцвељена управитељка била је исто тако забринута колико и ја, и много већа покајница него ја, премда њој није претила опасност суђења. Не значи да она то није заслужила колико и ја, а тако је и сама казала; но она већ годинама није учинила ништа кажњиво сем што је примала оно што смо ја и други крали, и што нас је на зло наводила. Она је сад плакала и, као избезумљена, кршила је прсте и викала да је пропала, да верује да је на њој неко божје проклетство, да њу чека пакао, да је упропастила све своје пријатеље, да је тога, и тога, и ту, и ту, одвела на вешала; и тако набројала је десет или једанаест особа, — од којих сам неке већ поменула, — које су скончале пре времена; да је сад ето узрочник и моје
296 пропасти, јер она ме је наговарала да наставим свој занат онда кад сам ја хтела да га се махнем. Ја јој ту упадох у реч. „Не, мајко, не” рекох, „не говорите то, јер ви сте ме световали да престанем, кад сам оно добила трговчеве новце, и опет кад сам дошла из Хериџа, a ја нисам хтела да вас послушам; ја сам сама себе упропастила, сама сам себе довела довде”; и тако смо заједно проводиле многе сате.
297 ГЛАВА XXXI Дакле, лека није било; тужба против мене узета је у поступак, и у четвртак била сам спроведена у суд, где ми је саопштена оптужба, а сутрашњи дан био је одређен за суђење. Кад сам саслушала оптужбу, изјавила сам да се не осећам кривом, a то сам могла с правом да кажем, јер била сам оптужена због крађе и провалништва; то јест, да сам украла две трубе броката, у вредности четрдесет фунти, власништво Антонија Џонсона, и да сам притом провалила врата; међутим, знала сам врло добро да оне не могу рећи чак ни да сам скакавицу подигла, а камоли развалила врата. У петак су ме извели пред суд. Била сам исцрпла снагу плачући два три дана пре тога, тако да сам у четвртак у ноћи спавала боље него што сам се надала, и, кад сам изишла пред судије, имала сам више храбрости него што сам мислила да ће ми то бити могућно. Кад је претрес почео, хтела сам да говорим, али рекоше ми да се најпре морају саслушати сведоци, а потом биће времена да се и ја чујем. Сведоци су биле оне две опајдаре, оне две праве лајавице, јер премда је оптужба била углавном тачна, оне су моју кривицу у највећој мери увећале, и заклеле су се да сам ону свилу била потпуно присвојила, да сам је сакрила под своју одећу, да сам се удаљавала с њом, да сам једном ногом већ била закорачила преко прага кад су се оне појавиле, а онда сам прешла праг и другом, тако да сам била сасвим изишла на улицу пре него што су ме оне ухватиле и одузеле ми робу. Чињенично стање било је углавном тачно, но ја сам упорно доказивала да су ме оне зауставиле пре него што сам преко прага крочила напоље. Али то није била богзна каква одбрана, јер робу сам била узела, и однела бих је, да нисам била ухваћена. Бранила сам се да- нисам ништа украла, да они нису ничим оштећени, да су врата била отворена, и да сам ушла с намером да нешто купим. Иако сам, видећи да нема никога у кући, сама узела дамаст у руке, не може се отуда закључити да сам хтела
298 да га украдем, јер однела сам га само до врата, да бих боље видела при светлости. Суд то нимало није хтео да уважи, и људи су правили шале на рачун такве моје куповине, пошто она кућа није била никакав дућан; а што се тиче одношења дамаста до врата, да бих га боље видела, оне две цуре дрско су ми се наругале због тога, и веома су дале маха своме смислу за шалу; казале су суду да сам робу добро загледала, и да ми се зацело врло свидела, јер сам је брзо смотала и упутила се с њом напоље. Укратко, суд је нашао да сам крива због крађе, а ослободио ме је тужбе због провалништва, што ми је била мала утеха, јер ако је већ оно прво доносило смртну казну, ни ово друго не би ми могло више нахудити. Сутрадан су ме спровели да ми саопште страшну пресуду, а кад дође ред да ме упитају шта имам да кажем против изрицања пресуде, извесно време стајала сам нема, а онда ме неко гласно подстаче да говорим, јер судије могу, рече, да растумаче ствар повољно по мене. То ме је охрабрило, и рекох да немам да кажем ништа што би обуставило изрицање пресуде, али да имам много да кажем милосрђу мојих судија; да се уздам да ће они у оваквом случају признати извесне олакшавајуће околности; да нисам обила врата, нити сам штогод однела; да нико није оштећен; да је власник робе изволео рећи да би желео да ми суд укаже милост (што је он доиста врло свесрдно био учинио); да је, у најгорем случају, ово мој први преступ, и да никад пре тога нисам била ни под каквом оптужбом; једном речи, говорила сам са више храбрости него што сам мислила да ћу моћи, и тако дирљивим гласом, — но иако су ми сузе лиле из очију, оне ми ипак нису сметале у говору, — да сам видела да су до суза били ганути они који су ме чули. Суци су седели озбиљни и неми, пустили ме слободно да говорим, и дали ми времена да кажем све што сам хтела, а онда, не говорећи на то ни јесте ни није, изрекли су смртну пресуду нада мном, пресуду за ме као сама смрт страшну, која ме је дотукла. У мени више није било живота. Језик ми се био одузео, и нисам могла да проговорим, а пред очима био ми је мрак, и нисам могла да сагледам лице Бога ни човека.
299 Сирота моја управитељка била је неутешна преко сваке мере; она, која је раније мене тешила, сада је ваљало да и сама буде утешена; и час тужећи, час беснећи, била је изван себе, као права луда у Бедламу.18 Није она била неутешна само због мене, већ њој је био пукао пред очима ужас њеног сопственог опаког живота, и почела је да гледа на њ посве друкчије него ја, јер она се у највећој мери кајала за своје грехе, а и туговала је због моје несреће. Послала је по свештеника, једног озбиљног, побожног и доброг човека, и, његовом помоћи, предала се са таквим жаром усрдном кајању, да ја верујем, а тако је мислио и свештеник, да је она била искрена покајница; и, што је још значајније, није била таква само у овој прилици, и у тој невољи, него је, како сам обавештена, остала таква све до свога судњега дана. Какво је било моје стање може се пре замислити неголи исказати. Чекала ме је само смрт; и како нисам имала пријатеља да ми помогну, очекивала сам још само да своје име, поред пет других, видим на списку на смрт осуђених, који се очекивао да стигне за погубљење, у следећи петак. У међувремену, сирота моја уцвељена управитељка упутила ми је свештеника, и овај, на њену молбу, дође да ме посети. Он ме је озбиљно опоменуо да се покајем за све своје грехе, и да се више не играм својом душом; не заваравајући ме надом да ће ми живот бити поштеђен, јер је, рече, обавештен да то не могу очекивати, световао ми је да се свом душом својом предам Богу, и да вапим за опроштај у име Исуса Христа. Он је своје излагање поткрепио наводима из Светога писма, које и највеће грешнике бодри на покајање, и позива их да оставе зле путе којима су грели; а када је завршио, клекнуо је и молио се са мном. Тада сам, први пут, осетила неке истинске знаке кајања. Тада сам на свој прошли живот почела да гледам са гнушањем, и на известан начин назирући с ону страну времена, — као што верујем да то сваки чини у оваквој прилици, — ствари овога 18 Стара болница за душевне болести у Лондону, осн. 1402 год., као милосрдна установа сестара св. Марије Витлејемске. — Прев.
300 света приказале су ми се у друкчијем виду, и у посве друкчијем облику него раније. Погледи на срећу, на радост, на туге живота, беху сада нешто сасвим друго; и све чиме се забавих у мислима било је тако безгранично лепше него што сам у животу познала, да је изгледала највећа лудост придавати неки значај ма чему, па макар то било и најдрагоценије, на овоме свету. Реч вечност приказала ми се са свим својим непојмљивим додацима, и моје су представе о њој постале тако обимне да не знам како да им дам израза. Између осталог, како је бесмислено изгледало свако задовољство! — хоћу да кажем, оно што сам раније сматрала задовољством — кад сам помислила да ради таквих прљавих тричарија стављамо на коцку вечно блаженство. Из ових мисли никоше сами од себе љути прекори због мог несрећног владања у прошлости; што сам проиграла сваку наду на срећу у вечности, у коју је управо требало да крочим; и, напротив, што ме чека само оно што је мука и очајање; и све то уз страшно сазнање да су бол и патња исто тако вечити. Ја нисам кадра да читам ма коме поучне придике, но приповедам ово — колико то умем — тачно онако како су мени ствари тада изгледале, премда то бескрајно заостаје иза живости оних утисака који су се у то време урезали у моју душу; доиста, ти утисци не могу се саопштити речима, или, ако би могли, ја нисам таква господарица речи да бих то умела да изразим. Мора се оставити сваком разборитом читаоцу да сам о томе правилно расуди, онако како га сопствене прилике упућују; понешто од тога свако може у овој или у оној прилици да осети; хоћу да кажем, да има јаснији поглед него што је имао на ствари које долазе, као и да сагледа суморну представу свог властитог удела у њима. Али да се вратим своме сопственом случају. Свештеник ме је бодрио да му кажем — онолико колико сматрам да је умесно — каква су моја осећања у погледу ствари које су с ону страну живота. Казао ми је да он не долази као тамнички духовник, чија је дужност да изнуди признање од апсеника, ради хватања њихових саучесника; да је његов задатак да ми помогне да у